Šijan: Hrčci, selektori i cenzori

[Alexdelarge]

Kod nas je ostalo uverenje vezano za tradiciju realizma, da delo mora da je ,,istinito", da je reč o značajnoj temi – brat ubija brata, recimo – i da se njoj pristupi ,,iskreno", a ne senzacionalistički –ako brat prekolje brata, da se ne prikaže rez na vratu. Kada sam sa Sanjom Domazet pripremao ,,Punjene tikvice", crnohumornu komediju o balzamerima, imao sam slično iskustvo, zbog scene seciranja leša kojom je film trebalo da počne – kaže naš sagovornik

Generacija našeg sagovornika Slobodana Šijana – kako ovaj istaknuti filmski stvaralac svedoči u svojoj nedavno objavljenoj monografiji ,,Filmski letak 1976–1979. (i komentari)" u izdanju ,,Službenog glasnika" – stasala je u vreme kada su srpskim filmom vladali Živojin Pavlović, Aleksandar Saša Petrović i Dušan Makavejev. Ali, pre nego što će zauzeti svoje mesto pred suncem, dogodila se ,,seča" crnog talasa, povodom filma ,,Plastični Isus" Lazara Stojanovića:

– Zaustavljeni smo i kao autori sa beogradske akademije dobili stigmu –  ,,oni što su proizveli plastičnu bombu", kako se tada pisalo. Vrata su se otvorila tek sa pojavom reditelja praške škole, što je i nekolicini autora sa naše akademije pružilo priliku.

U to vreme ,,Tri" je bio prvi domaći film koji mi se zaista dopao, jer kao mlad i militantan tražite neke nove stvari, a posle su usledili ,,Kad budem mrtav i beo" i ,,Buđenje pacova". Želeli smo da idemo dalje, ali to je zaustavljeno – ističe Slobodan Šijan, čije je novo književno delo vizuelno atraktivna knjiga – hibrid filma, likovne umetnosti i pisane reči o prošlim vremenima, kolegama i uzorima.

U knjizi kažete da smo ,,posle crnog talasa ušli u crnu stvarnost, pa propali u đubrište"...

Period od 1968. do 1972. godine je bio stimulativan, jer je štošta bilo dopušteno, iako ,,Zaseda" Živojina Pavlovića nije puštena u bioskop, ali je bar bila snimljena. Posle 1973. godine stvorena je situacija po kojoj je budućnost izgledala beznadežno. Bilo je grozno na fakultetu jer su profesori sklanjali pogled kada bi vas videli. Zato sam posle treće godine fakulteta otišao u vojsku.

Ko je sprovodio ,,tihu cenzuru" osamdesetih godina?

Bila su to takozvana umetnička veća. To je bio decentralizovan projekat cenzure koji je, u trenutku kada zvanično nije postojala cenzura, obavljao cenzuru na mikronivou, što je mnogo gore. Poučen iskustvom Žike Pavlovića, nisam se mnogo bavio istraživanjem ko je moj film skrajnuo, ali sam vremenom saznao. Moja generacija nije imala lak put kao što izgleda. Kritika tog perioda je ostala vezana za period crnog talasa, jer je bila obeležena tom traumom zbog drastične seče nekih karijera. Ta ceča je otvorila prostor za neke nove autore, kao što je nama već etabliranim rediteljima u vreme Miloševića, ukoliko nismo javno podržavali njegovu politiku, uskraćivano finansiranje filmova, pa je time pružena šansa novim rediteljima.

Je li kritika bila deo te ,,tihe cenzure"?

U knjizi navodim da mi je jedan makedonski kritičar rekao da mu nisu dozvoli da objavi dobru kritiku o mom filmu uz obrazloženje ,,o tom filmu se ne može dobro pisati". Pitao sam se, otkud takva informacija urednicima. Da li su dobijali brifinge u pisanoj formi ili se to završavalo telefonom? Postojao je sistem kontrole. To još niko nije istraživao.

Tokom devedesetih niste snimali, jer, čini se, niste pronašli sebe u antiratnom filmu na kojem se insistiralo?

Kao pripadnik starije generacije, imao sam otpor da snimam nešto što je Miloševićevu politiku tog vremena trebalo da prezentira kao miroljubivu. Pokušavao sam da snimim ,,Sirote male hrčke", po meni ne mnogo opasan projekat, jer je reč o komediji. Film tada nije prošao, jer je glavni lik bio predsednik. Svaki moj film je neka vrsta filma o filmu, neka vrsta igrarije sa filmom, a ,,Hrčki" su bili igranje sa vrstom komedije u kojoj komičarski tandem nosi film, nešto kao ,,debeli i mršavi". Međutim, takva komedija nije bila poželjna jer je smeh ugrožavao autoritet vlasti.

Koliko je današnja kritika analitična?
Nekad smo imali značajnu generaciju filmskih kritičara. I u poslednje vreme se pojavljuju mlađi koji svoje interesovanje prema filmu ostvaruju dubljim angažmanom u kritici. Pošto sam ,,prelazio" iz jedne oblasti umetničkog izražavanja u drugu, moram da primetim da su naši kritičari likovne umetnosti mnogo seriozniji. Njihovi tekstovi su daleko kompleksniji i imaju potrebu da čitaocu objasne, afirmišu i predstave ono što se ovde radi. Naša filmska kritika je ili prilično negatorska, ili pak sklona ,,uravnilovci". Recimo, ako se film nekom kritičaru dopadne, on ne želi da pretera sa pohvalama, a ako mu se ne svidi takođe ublaži, pa sve izgleda slično, ili je pak, ako su mlađi kritičari u pitanju, to cepačina do daske ili nekritična glorifikacija. Kome to treba?

Smatrate da ,,u našoj sredini postoji malo ljudi koji tačno filmski misle".  Može li se govoriti o tačnosti u filmskom  promišljanju?

Svakako da može, ali to je subjektivna definicija, sud. To sam napisao u vezi sa Boškom Tokinom. Kada pogledate reditelje o kojima je pisao, to su autori koji su se, u istorijskom iskustvu sagledavanja svetskog filma, pokazali kao značajne figure i iza kojih stoji niz značajnih filmova. Veoma retko on govori o rediteljima koji nisu značajni. A on predstavlja same početke naše filmske kritike. Ukazivanjem na određene vrednosti, kritičar iza sebe ostavlja trag, svojevrsnu ,,ličnu kartu".

Kakav je vrednosni sistem u današnjoj kinematografiji?

Dosta je poremećen, jer se veliki deo kritika svodi na izveštavanje. Kod nekih postoji strah da daju mišljenje o nekom filmu pre nego što čuju sud u inostranstvu. Retko ko piše o filmu odmah po gledanju, već se čeka da film ode na festival i da se dobije reper. To se ustalilo još kada je ,,Sećaš li se Doli Bel" u Puli dobio samo nagradu za scenario, a trijumfovao je na festivalu u Veneciji. Informacije se preuzimaju sa Interneta, kritike su uopštene, ne postoje prave analize. Generacija kritičara iz vremena Tirnanića i Kalafatovića, ili pak Vučićevića, proizvodila je mišljenja sa kojima ste mogli da se sukobljavate, ali je pokušavala da daje svoje argumente, a nije brinula o spoljnom, svetskom sudu.

Kako se osećate danas kada pišete scenario i pripremate novi projekat?

Osećam se prilično besmisleno. Da nemam još godinu dana do penzije, verovatno bih napustio i poziciju profesora filmske režije na beogradskom FDU, jer je profesija reditelja potpuno obezvređena. Pogledajte ko sve danas režira i čini se da za to nije potrebna škola. Zato mi je i neugodno da predajem mladim ljudima, jer pitam se za šta ih školujemo. Posle dvadesetak godina pokušaja da proguram neki projekat, a od 1984. godine nisam dobio unapred sredstva za produkciju od filmskog fonda, više mi se tako ne radi. Obeshrabren sam, jer je važnije imati dobre odnose sa nekim ljudima u Vladi ili Ministarstvu kulture, nego imati dobre projekte.

Smatrate da kada se ,,čovek jednom uključi u kinematografiju kao da neizbežno postaje sve gluplji i gluplji"?

Kada se uključite u domaću kinematografiju počinjete da regulišete svoje ponašanje da biste mogli da opstanete. U srpskoj kinematografiji je nemoguće opstati ako stalno i beskompromisno govorite ono što mislite, kao na primer, Jovan Jovanović, reditelj filma ,,Mlad i zdrav kao ruža", koji je uvek govorio šta je mislio, pa je na kraju onemogućen da radi.

Problem naše ali i evropske kinematografije jeste to što se dosta oslanjaju na fondove i zavise od birokrata koji sede po komisijama, a tu se uvek traži nešto što je već apsolvirano. Projekti autora koji nisu mnogo poznati i nisu Lars fon Trir, koji može da radi šta želi, procenjuju se na osnovu mediokritetskog principa – ,,svi se slože". U tom smislu je teško progurati nove ideje, a ako autor na tome insistira, vrlo lako može da ostane bez posla.

Kako bi, onda, trebalo deliti sredstva iz filmskih fondova?

Mnogo bolji sistem odlučivanja bio bi da umesto komisije postoji selektor – jedan čovek, koji bi se godišnje menjao. Samo što, u slučaju filma, pošto je reč o velikom novcu, postavlja se pitanje potkupljivosti tog pojedinca. Inače, selekcija je mnogo kreativnija ako to rade pojedinci sa ukusom i profilišu program. Potrebna je vrsta lične odgovornosti, jer komisijski način funkcionisanja odlikuje da se različita mišljenja utapaju u grupnom odlučivanju. Različitost je bila vrlina jugoslovenskog filma u njegovim najboljim danima.

U slučaju Vaših filmova, čime komisije nisu bile zadovoljne?

Neka vrsta estetičkog okvira u kojem se razvijao istočnoevropski film isključivala je žanrovski film kao nešto vredno. Veza sa žanrovskim filmom i parodiranja u podžanru koji nije čisti horor već, recimo, film o daviteljima nekima je delovalo sumanuto. Zašto dva davitelja, a ne jedan – pitali su me – a upravo u tome je bio štos. Problemi su bili na planu poimanja onoga šta je to vredno delo u kinematografiji. Koliko god da je francuski novi talas apsolvirao američku kinematografiju i žanrovski film kao nešto što može da se vrednuje u okviru parametara nečega što jeste autorski film, kod nas se to nije primilo. Kod nas je ostalo uverenje vezano za tradiciju realizma, da delo mora da je ,,istinito", da je reč o značajnoj temi – brat ubija brata, recimo – i da se njoj pristupi ,,iskreno", a ne senzacionalistički – što bi značilo da ako brat prekolje brata, pa se prikaže rez na vratu, to je senzacionalizam, a na zapadu je to ,,horor".

A u vremenu tranzicije, da li se nešto menja?

U novije vreme, kada sam sa Sanjom Domazet pripremao ,,Punjene tikvice", crnohumornu komediju o balzamerima, imao sam slično iskustvo. Film je trebalo da počne scenom seciranja leša, gde creva izleću na posmatrače, i uvek je bilo primedbi: čemu to? – kao da to ne postoji u kinematografiji. Ako gledamo TV, svaka američka TV serija ima takvu scenu, i to i nije neka inovacija. Jednostavno, mnoge gledaoce užas zabavlja, a u mom filmu bi bio i smešan. Ali slični problemi muče i evropsku kinematografiju koja se dosta zatvara u sebe i u odnosu na gledaoce i time ugrožava sopstveno postojanje.

Baš me zanima da li ću biti bolje sreće sa mojim novim projektom prema romanu ,,Skrivena kamera" jednog od naših najprevođenijih pisaca, Zorana Živkovića, jer i taj projekat ima veze sa, kod nas, prokaženim ,,žanrom". Naime, to je kombinacija crne komedije i fantastike. Već vidim kako se našim ,,realistima" diže kosa na glavi.

http://www.politika.rs/rubrike/Kulturni-dodatak/SHijan-Hrchci-selektori-i-cenzori.lt.html

[Lord Kufer]

Cenzura je osamdesetih bila "nevidljiva" ali veoma efikasna. Partija je je bila svugde prisutna, i preko nje je sve to išlo, a sigurno i dosta samoinicijativno.
Tako je i sada, samo što ima više partija koje sapliću jedna drugu.

[scallop]

To se i u SAD zove autocenzura. Ima sam da skineš ono zbog čega će da te tuže pa da doživotno plaćaš. Ili firma ima autocenzora koji spasava nju od tužbe. Kako god okreneš gaće, boje su uvek žuto i braon.