Ratko Adamović - Skakač (2007)

[Mica Milovanovic]

Ovaj roman navodim u pregledu srpske fantastike, ali nisam imao priliku da ga vidim.

АДА­МОВИЋ,
Ратко:
Скакач.
– Бе­о­град: Народна
књи­га, 2007.
– 220 стр.
Ратко Адамо­вић је по­чев од књиге при­ча Жута подмор­ница (1971) објавио
још две књи­ге при­ча (Сви умиру, 1979) и Караван Сарај (нове­ле из 1993), 10 ро­мана (за ро­ман Бесмртни Калеб, 1997, до­био је награду ,,Иси­до­ра Се­ку­лић", а за Кантарион из 1998, награду ,,Бранко Ћо­пић"), као и књи­гу есе­ја У вртовима духа (2002). Најно­ви­ји ро­ман овог ауто­ра сво­јим симбо­личко-фантастичним окви­ром/про­се­деом у ве­зи је са једним од то­ко­ва Адамо­ви­ће­вог
ро­манси­јерског ,,пи­сма" при­ме­њи­ваног у ро­мани­ма Свети храст (1990, 1992), Тумачи глине (2002), Академији ноћи (2003). Мо­же се ре­ћи да је аутор представник српске епске фантастике. Главни лик новог Адамо­ви­ће­вог ро­мана
,,до­лази" у наш свет из ,,бескрајног Архи­пе­лага" чи­ја је једна од осо­би­на да 70, 80, 90 зе­маљских го­дина представља тек једно­кратни трептај ко­ји се уопште
не ре­ги­стру­је. Још је­дан мо­ме­нат из тог све­та важан је за раз­у­ме­вање главног
ли­ка књи­ге Ивана Не­верног. Реч је у надмоћно­сти ко­ли­ко у инте­ли­генци­ји, толи­ко у знању над људским знањем. Аутор од по­четка конци­пи­ра главни лик као бунтовни­ка про­тив прави­ла. Такав је у Архи­пе­лагу, такав би­ва и по до­ласку на зе­мљу. Бунтовни­штво, кри­ти­ка људских по­сту­пака раз­ви­ја се кроз низ мо­но­ло­шких пасажа ко­ји­ма Не­верни про­сто заси­па сво­ју околи­ну. Једно­ставно, пи­сац до­следно гради лик чи­је иде­је, ми­сли и предло­зи шо­ки­рају
најбли­жу око­ли­ну, ,,до­де­ље­не" ро­ди­те­ље (по про­граму унапред до­не­том у Архи­пе­лагу), директо­ра болни­це и низ епи­зодних ли­ко­ва. Једна од ње­го­вих осо­би­на  је и моћ предви­ђања бу­дућно­сти. Она је егзактна, по­казу­је је ви­ше пу­та, док љу­ди­ма из ди­јахро­не и синхро­не перспекти­ве гле­дано, ту моћ одри­че. Од првих страни­ца одре­ђен као ,,ванзе­маљац" по сво­јим мо­ћи­ма, главни лик пре­судно обли­ку­је фантастичну раван ро­мана, док ,,оби­чан свет" (ро­ди­те­љи, ле­кари, паци­јенти) дају ње­гов дру­ги, реали­стички план. На тој опо­зи­ци­ји
ре­ално-фантастично остваре­ни су и фабу­ла и ви­ше­значност ро­мана Скакач