И изблефирам:
“Ако ме откријеш, један мој рођак, Дујо, тебе ће убити! Не шали се главом!”
Растанемо се. Било је то осмог.
Пођем кући и знам да сјутра вече долази последња ноћ, 9. април 1957.године, и да више нема одустајања од ријечи коју сам дао самоме себи, па таман погинуо!
Дан Д
Крећем ја сјутра на станицу, кад тамо - ево Мила!
Ја љут, питам га:
”Шта си дошао да ме деморалишеш, ја вечерас завршавам посао, не требаш ми!”
“Вечерас не гледам у Павелића, идем иза њега и бићу са тобом”, каже мени Мило и додаје да ће вечерас бити све у реду.
Идем ја, Мила слушам и не слушам, само ми кроз главу пролазе слике данашњег боравка у усташкој кафани. Донијели летке, транспаренте, плакате дијеле, све спремају, јер сјутра је велика прослава на којој, како сам са заклео, неће бити живог Павелићa.
Уђемо у аутобус. Сједнемо поново скупа. Павелић, ако нема на крају аутобуса мјеста онда сједне на прво иза возача. Кад смо дошли до станице да силазимо, ја Милу кажем да иде испред мене и он стварно сиђе и уђе у ону масу народа. Кад смо се примакли путу који се одваја ка Павелићевој кући, Мила нема!
Кукавица, где се изгуби ?
Ја одлучио и повратка нема. Идем за њима и размишљам колико морам да приђем , колико времена имам кад пуцам у Павелића, да пуцам у пратиоца. И хоћу ли Павелића убити једним метком.
Идем, прилазим им све ближе, јасно чујем како разговарају. У том тренутку се прекрстим и помолим се Богу и Светом Василију Острошком. Како сам се прекрстио, чујем, пратилац говори:
“Поглавниче, ја бих сад свратио до клуба, ево вас близу, брзо ћу ја доћи!”
Не могу да вјерујем да ми је Бог тако брзо помогао. И Свети Василије.
До куће Павелића још 50 метара.
Павелић пада и псује ми мајку српску
Раздвојили су се, ја се склонио за једно велико дрво у дрвореду, видим како се Павелић окреће наоколо, и наставља да иде, са ташном у руци.
Кренем за њим. Брзим кораком. Скоро трчим.
Долазим на седам - осам метара. Павелић ме је осјетио, видео... почео да виче:
“Мајку ти јебем српско - јеврејску, комунистичку!
Чујем пуцањ, не знам одакле долази.
Не стајем. Трчим право на Павелића. Дођем на два - три метра и пуцам.
Једном. Други пут ! Пуцам му у леђа, онако како је бјежао. Два пута у њега.
Он пада.
Како је носио ташну, она му испадне, са стране, у једну башту.
Пао, не мрда, не могу да вјерујем да се прави мртав, ако су два метка у њега.
У том тренутку помислим - боље је да остане жив, јер ће га у болницу, народ ће видети и онда му се мора судити!
Дал да га прибијем? Онда угледам ону ташну. Документи? Било би добро докопати се... али, ако су паре у торби, па ме ухвате и прогласе лоповом. И да сам га убио због пара! Оставим ја и Павелића и торбу.
Неко виче:
“Јуре, Јуре!”
И пуца се према мени. Ја се окрени и пуцам у том правцу. Испалим три хитца.
Почнем да трчим око зграда, полукружном улицом.
Народ излази. Питају - шта је било ?
Онако задихан, говорим им:
“Гледајте шта раде ове будале тамо, напиле се па пуцају на све живо!”
“Тај је луд или пијан”, вичем да ме и они са прозора чују.
Револвер ми у џепу. Оставио сам само један метак, за сваки случај.
Трчим.
Чујем: око Павелићеве куће пуцају и вичу.
Изашао из улице која иде полукружно око кућа, дошао сам у поље, кад видим Мила. Стоји и гледа ме .
Наставим да трчим, а Мило стоји и гледа ме. Послије ми је рекао да није смио да крене за мном, јер се бојао да ћу га у оном тренутку убити, што ме је преварио и оставио самога.
Мило је свој револвер бацио у неко ђубре.
Не осврћем се на Мила. Трчим даље... А била је доста топла ноћ. Трчим у правцу станице и како трчим видим да долази воз. Трчим што ми Бог даје снаге.
Ја на станицу, воз креће. Један од станичних радника виче да не улазим, јер је воз
кренуо. Ја на степеницу од воза и - ускачи.
Чарапа пуна крви
Кад сам ушао био сам сав у голу воду. Улазим у један вагон и, како нема мјеста, стојим. Кад, зове ме једна млада жена:
“Господине, осјећате ли се лоше? ”
“Да, госпођо”, одговорим ја и сједнем на њено мјесто. Кад сам сјео, хоћу да извадим марамицу из џепа. Погледам - крв.Гледам, шта је то, одакле крв, кад ме не боли ништа. Осјећам да ме сврби нешто на бутном мишићу лијеве ноге. Скинем капут и пођем према тоалету. Кад сам ушао, имам шта да видим. Ципела пуна крви. Скинем ципелу, оперем ону крв. Скинем чарапе, бацим их у шољу.
Гледам одакле крварим, али - нема ништа.
Не смем више да привлачим пажњу. Шта ћу, врати се и сједи.
Одакле толика крв? Све мислим да сам закачио неку жицу, кад сам трчао. Кроз прозор промиче аргентински пејсаж, у глави ми се враћа “филм”: како Павелић трчи низ улицу, ја пуцам, он и даље трчи, пуцам још једном у његова леђа, он пада... И сетим се оног једног пуцња. Кад сам потрчао, подигао револвер, Павелић почео да псује, чуо сам, однекуд, један пуцањ. Његов телохранитељ вероватно је чуо, окренуо се, видео шта се дешава, пуцао... Схватим да сам тад рањен. Али, ништа ме не боли. Није страшно, чим могу да ходам.
Дакле, сврши се !
Био сам чудно миран, равнодушан за своју даљу судбину. Да ли се тако смиреним осећао и Гаврило Принцип, после атентата на Фердинанда?
Глава четврта
Благојицо љута злицо
Стижем возом у Буеносаирес, пређем на метро. Нит ме ко чека, нит ме ко прати. Изгледа да је све добро прошло.
Пођем у кућу Душана Зековића, у један сиромашнији део града, где су углавном живјели Пољаци. Код Душана сам, у једној соби, држао ствари.
Кад ме видио Душан ме загрли.
“Причај, Благојицо, љута злицо!”
“Вечерас сам урадио велику ствар!”
Погледа ме, види ногавицу - одакле ми та крв, то треба превити ! И позове неку Дијану, из комшилука, Далматинку. Кажем да сам се посјекао на неку жицу.
Очистила ми рану, ставила фластер, крварење стало. Гледам ногавицу, тамо где је ушао метак рупица, једва се види, али позади, добро поцијепано. Дигнем се да идем.
“Гдје ћеш сад, Благоје, побогу?”, зауставља ме, већ је било касно, али мене мјесто не држи.
Код проте Радојице Поповића стигнем у само свитање. Прота отвара и одмах пита:
“Шта је било, Благоје?”
“Урадио сам оно што сам обећао!”
Он ме загрли, останем без ваздуха, мислим умрећу како ме загрлио. И од среће грунуле му сузе на очи.
Ујутро купим новине, листам једном, други пут - нема ништа о атентату!
“Ма, јеси ли ти сигуран да си га убио?”, пита прота.
“Не брини, прото, добио је Павелић два метка од Благоја!”
Ипак сам био нервозан, као и прота Радојица, само нисам желео да му покажем. Знали смо да је револвер био слаб, али нијесам могао вјеровати да ће Павелић преживјети два хица.
Изађем да купим вечерња издања. И у листу “Критика” видим - фотографија :
Павелић, рањен, на кревету, окружен Хрватима. И велики текст. У најави текста:
“Анте Павелић, оптужен за ратне злочине, одговара атентатору и показује на слици ране од два метка, од којих му је један остао у кичми.”
Преживе, зликовац! Пих ! Читам текст:
“Анте Павелић био је рањен прексиноћ у близини свога стана, у граду Ломос де Паломар, од непознатог човјека, који је пуцао пет пута. Павелић нас је данас примио у својој кући. На вратима нас дочекује један господин који нам каже:
- Наша прошлост и наша садашњост је др Анте Павелић, наш вођа!
Прекјуче, напунило се 16. година од оснивања НДХ, оне Републике коју је Хитлер створио и којој је вођа био Анте Павелић, нациста. Овај вођа Хрвата, годинама је у иностранству градио своју тајну организацију за рушење Краљевине Југославије, и 1941, када су Београд и Загреб пали под Немачку власт, на врхунцу Хитлерове моћи, вратио се у Хрватску где је, под покровитељством Хитлера и Муслолинија, остварио свој сан о хрватској држави, која је трајала колико и Хитлерова власт Европом.
Писац Малапарте у књизи “Капут” прича да га једном приликом примио Павелић и да су тад, верне усташе донеле свом Поглавнику теглу шкољки из Далмације. Биле су то, у ствари, људске очи!
И док се присјећамо шта је писао Малапарте, тај исти Павелић, окружен фамилијом, пријатељима и својим верним саборцима, поздравља нас, говорећи пријатним гласом, помало мјешајући шпански и италијански. Павелић изгледа старо, вероватно има око 60 година, бијеле косе, полусмеђих бркова. Подиже се мало од постеље, затим се помјери мало уназад и, на наше питање да ли је ово први атентат на њега, одговара:
- Да, био је покушај и 1930. године, у Минхену.
- Ви сумњате на некога?
Павелић одговара да не зна ко стоји иза ових атентата, али је сигуран да су у оба умешани југословенски комунисти. Човјек који прати Павелића, не говори ништа о прослави која је требала да се одржи у недељу, кад је требало обиљежити дан оснивања НДХ и каже нам:
- Хрвати нијесу нацисти, како неки кажу, ми смо усташе, патриоти и антикомунисти! Наше прве вијести, да су Павелића погодила два зрна, и да су остале у кичми, показале су се тачне. Први дан када смо јавили да су ране направљене од хитаца који су дошли докичме, без изласка зрна, биле су тачне.
Павелић нам прича о атентату и говори о интиграма које Амбасада Југославије шири о њему. Намешта се у кревету и каже нам да су му метци остали у кичми али да га
ране не боле. Ни Хрватски вођа ни полиција ништа не могу да нам кажу о атентатору.
Затим лист понавља да постоји потерница за Павелићем, да га терете за велики број ратних злочина, и закључује:
”Иако атентатор није успео, истина је једно: атентат је открио да је Павелић у Аргентини и аргентинска влада неће моћи то даље да сакрива.”
И завршава питањем: хоће ли Павелић бити изручен Београду?
Новинар не жури са закључком о томе ко је пуцао на вођу хрватских емиграната, и пише како је “Павелић имао много непријатеља, чак и неке своје блиске сараднике, Хрвате.”
Новинар је питао Павелића какве је имао везе са криминално орјентисаном групом која се звала “Национална алијанса” и какве је везе имао са Пероном?
Павелић је одговорио ријечима:
-Од када сам у овој земљи никада нисам интервенирао ни у једном случају, не желећи да се мешам у унутрашње у ствари Аргентини - и не бих био на овом мјесту да сам то радио. Никада нисам радио ништа са перонистима!”
Демантујући новине које пишу “овакве неистине” Павелић додаје:
- Зар бих био овде, да сам се бавио пословима за које ме оптужују ?
Новинар пита Павелића да ли познаје Кељу, вођу перониста, а Павелић одговара:
- Само по имену, са њим нисам имао никакве релације.
Новинар завршава:
“Опростили смо се са Павелићем. Имали смо осјећај да га није много узнемиравало то што је рањен, да мисли како се све, ипак, завршило добро по њега.”
Новинар пише још о томе како је “овај неочекивани атентат извукао Павелића из анонимности. Дошло је до обнављања извјесних сјећања која могу бити за Павелића неизбрисиви терет прошлости. Та се прошлост тешко заборавља, јер Павелић припада личностима “тужне чувености”.
Метак у Павелићевој кичми
Однесем новине право код проте Радојице. Покажем текст и слику, како Павелић лежи на постељи, рањен. Прота Радојица сав срећан:
“Успели смо, успели !”
Јер, сад ће кренути све новине, узбудиће се јавност, мораће злочинца предати правди. Ипак сам учинио нешто за свој народ.
Прота ме пита шта ћу сад и гдје ћу?
Ја му кажем како је Милош Брајовић у болници и ја ћу ићи тамо, да будем поред њега, тамо ме нико неће тражити. Милош је био у приватној болници, имао је тешку операцију.
Пођем да чувам Милоша. Купим доста разних новина и видим - само се пише о атентату. Нагађају ко га је ранио, нико не зна тачно. Пишу о томе да ране нису безопасне, да метак који је остао у кичми прети да
Павелићу повреди кичмену мождину, да је неопходна операција, али лекари не
смеју да је ураде, јер је Павелић тежак дијабетичар.
“Не мирује, Поглавниче, српски метак у твојој кичми!”
Пишу тако, из дана у дан. На крају прочитам да је Павелић побегао из Аргентине, да се вероватно крије у Шпанији, у неком католичком манастиру.
Порука од Ранковића
Једног дана дође поп Радојица и каже ми да су код њега долазили из југословенске амбасаде. Ко је долазио? Ћиповић, мој школски друг Вељко, конзул, долазио је код мене кад сам водио онај ноћни клуб, волео да пије и смејао се како му је то професионална деформација : “Што више пијем, више знам! ” Гледао ме кад сам пустио брке и косу, и чуди ми се:
“Аман, човјече, шта си се тако нагрдио?”
“Ето,тако ми дошло!”
“Е, грдан си такав, ко Немац!”, и навалио на мене - што пуштам косу и бркове.
Ја му кажем:
“Прочитаћеш у новинама!”
Прича ми Радојица како је Ћиповић дошао код њега у цркву:
“Где је Благоје, нигде не могу да га нађем ?”
“Откуд ја знам где је Благоје ?”
“Само му ти пренеси да знам зашто је пуштао косу и бркове”, и поручио да мора хитно да ме види.
Ја нећу, још не знам шта ћу даље, ни куда ћу, ни како ћу.
Прота опет долази: Ћиповић све зна, поручује да му је из Југославије стигла депеша, Ранковић наредио да ступе у контакт са мном, да ми понуде да ме пребаце у Југославију.
Питам:
“Који Ранковић, јер то онај први криминалац код Тита?”
Кад Југославија плаћа
Ипак се нађем са конзулом. Ћиповић долази таксијем, то је баш било скупо.
“Вози се, вози, кад Југославија плаћа!”, дочекам га.
“Гдје су бркови, камо коса ?”, пита и смеје се.
Има за мене пасош, да се пребацим у Чиле, тамо ћу у амбасади добити други пасош, с њим на авион, па за Југославију .
Зашто? Наредио Ранковић! Откуд Ранковић зна. Па, Ћиповић послао телеграм, да се похвали, каже - мило му што је на Павелића пуцао Црногорац.
Кажем да се мени сад нигдје не иде и да бих ја да останем овдје. Ћиповић поново тражи да се видимо, показује нову депешу, обећава да ћу бити одликован, да ћу добити чин пуковника, да ће ми дати неки хотел у Боки, да будем директор. Ја нећу и тачка!
Ћиповића врате за Југославију, дође за свјетника амбасаде неки Вучековић, Томо. И он нуди златна брда и долине.
Видим, нико ме не тражи, безбедан сам за сада, одбијам.
Појави се нека понуда из амбасаде Француске, траже човека који је пуцао на Певелића, да га сместе на сигурно. Захвалим и њима. После сам сваке године ишао на пријем у француску амбасаду, редовно ми слали позивнице за њихов државни празник. Кажу: “Ви сте пријатељ нас из амбасаде, и Ви сте пријатељ Француске, Француска је подржавала идеју да Павелићу треба судити за ратне злочине.”
Тих дана су ме позвали из Српске народне обнове, из Сјеверне Америке и понудили ми да будем благајник код њих, доживотно. Ја сам и то одбио.
Долазила ми писма са свих страна. Писали ми Ђоновић, Шоћ... још неки, али ја та писма нисам подизао, него је све то долазило на адресу Владимира Иванишевића, великог Србина са Цетиња, а један број писама је добијао један мој добри пријатељ, човјек од поверења, Требињац презивао се Кујачић.
И Стојадиновић ми нудио да ме, својим везама, пребаци за Мексико.
“Јест, па да ме убију будаком, као Троцког!“
Он се смеје, пита хоћу ли у Швајцарску ?
Стојадиновић је био председник краљевске југословенске владе, био је економиста светског формата, издавао је лист “Економист”. Кћи му се удала за Душана Радоњића, са Цетиња. Радоњић је преузео лист после Стојадиновићеве смрти. Тај се после показао као велики антисрбин, писао сам му писмо, отказао претплату, Радоњићев “Економист” блатио је Србе и Србију.
Људи су се плашили за мене, много људи је знало шта сам урадио, сви су мислили како ће усташе да ме јуре, да освете свог Поглавника..
