Округли сто Политике - Шта чита Србија?

[Ygg]

Čitala ja. I ginger je pominjao da je čitao, ako se dobro sećam.

Ok je. Nekog može da ne zanima cela ta priča, ali knjiga je ok.

Ima li knjiga veze sa naučnom fantastikom, i u kojoj mjeri?

[ginger toxiqo 2 gafotas]

Vesna Vukelić Vendi kao književni kritičar: O Marku Vidojkoviću:

Moram da privremeno izadjem iz svog samonametnutog blog izgnanstva tokom kojeg se trudim da ignorisem marginalne pojave, efemerne fenomene i da putem edukacije i meditacije obogatim svoju licnost, kako bih se pozabavila jednom devijantnom personom koja vec neko vreme kontaminira kulturni zivot na javnoj sceni Srbije.

Kao prvo, moram da naglasim da cak vise od kojekakvih dziberizama, pokondirenih tikava i medijskih narcisa, samopromovisanih tabloidnih faca i estradne hipokrizije, prezirem takozvanu i samozvanu "urbanost" iza koje se obicno krije osakacena licnost obelezena teskim kompleksom inferiornosti spram svog nacionalnog porekla.
Tipican primer za taj palanacki fenomen duhovne ispraznosti i patuljaste moralnosti je pisac Marko Vidojkovic. Sta danas uopste znaci biti "urban"? Ako pogledamo Vidojkovica, onda ta rec postaje lozinka za prepoznavanje slinavih neradnika i beskarakternih slabica koji ce citavog zivota krivicu za sve svoje nedostatke i zivotne poraze svaljivati na Milosevica i godine pod sankcijama.

Svako ko je slucajno, bilo u novinama bilo na tv-u, uhvatio neki javni nastup tog ruznjikavog, umisljenog pankera mogao se susresti sa nakaznim nalicjem takozvane "Druge Srbije". Osim sto je nepismen, neobrazovan i nevaspitan, Vidojkovic se u svojim nastupima ponasa krajnje bahato i agresivno dok saopstava svoju "istinu" kojom su ga prethodno indoktrinirali na b92 kursevima politicke korektnosti.
Sta li je samo taj prljavi narkoman umislio da jeste?
Da li ta dekortikovana i nartikulisana spodoba shvata koliko je smesna dok pokusava da izigrava buntovnika na cika Sorosevoj sinekuri?
Naravno, podrazumeva se da nisam citala njegove trash romane, jer ja svoje tesko steceno slobodno vreme poklanjam samo proverenim majstorima pisane reci kakvi su Dostojevski, Balzak, Tomas Man i Stendal, ali ono sto sam usput citajuci neke clanke mogla da zakljucim jeste da je decko talentovan za pisanje otprilike koliko i cetka za wc solju. Jos bi mu i nedostatak talenta oprostila, ali me zgrazavaju njegovi napadi na crkvu, naciju i vojsku kojima pokusava da se dodvori "Pescanik" ekipi, sve se nadajuci da ce oni zbog toga zazmuriti na njegove rogobatne recenice i manjak stila.
Osim (tragi)komicnosti njegovih literarnih ambicija, narocito upadaju u oko njegovi pokusaji da sebe predstavi kao nekakvog plejboja i glasovitog gradskog jebaca. U tu svrhu pribavio je nekakvu funkciju u domacem izdanju Plejboja, cime je samo jos vise potcrtao svoj kompleks i nedostatak recki iznad svog kreveta.
Kakve su devojke koje moze privuci bubuljicavi, zdepasti Vidojkovic?
Gde li ih samo nalazi? U domovima za slepe, gluve i nepokretne?
Naravno, kao posledica samackog zivota bez zenskog drustva i sa suvim spolovilom radja se prikrivena mrznja prema zenama koja provejava iz svakog teksta ovog neuspesnog Kazanove. Takodje na svakom mestu i u svakoj prilici Vidojkovic se trudi da rasiri lazi i da lansira traceve o gradskim devojkama sa kojima je navodno bio, sto je neke od tih sirotih devojaka uvalilo u grdne neprilike. Probajte da se sazivite sa njihovom situacijom. Lepa ste devojka, hodate bezbrizno ulicom gledajuci svoja posla, kada vas spazi spodoba poput Vidojkovica (spodoba kojoj nikada, ni za zivu glavu ne biste pruzili ruku, a kamoli nesto drugo), koji onda na sav glas na svom b92 blogu pise kako je bio sa vama i sta vam je sve navodno radio. Ili hajde da probamo ovako, javna ste licnost, zenskog pola i prijatne spoljasnosti, Vidojkovica poznajete u prolazu, na cao-cao ste, dok Vidojkovic pred drugim ljudima siri price kako ste tajni ljubavnici i kako volite "u guzu" i slicne bestidne kojestarije. Nekada su srpski muskarci bili dzentlmeni i prave dase, ali danas zbog gnjida i lazova poput Vidojkovica dolaze na los glas.
Kao neko ko je svojom senzualnom figurom ukrasio jedan od brojeva tog renomiranog muskog magazina, moram da izrazim gadjenje sto se takva zenomrzacka rugoba nasla u urednickom timu casopisa koji afirmise seksualnu emancipaciju i dzentlmensko ponasanje.
Jedino resenje za njegove dusevne tegobe i sociopatsku licnost (osim suicida naravno) bilo bi kada bi se nasla neka nesrecnica koja bi mu dozvolila da umoci svoj (kazu minijaturni) ud u njenu izrabljenu zenstvenost. Jedna licnost se ipak namece sama od sebe-Luna Lu!!!! Postoji li idealnija osoba i bolji parnjak za nase zabludelo piskaralo? Kada bi se spojili, Suzana Zlatanovic i Marko Vidojkovic bili bi savrsen par za prikazivanje ruznoce, duhovnog cemera i narkomanske nistavnosti, a verujem da bi i savremena nauka imala koristi ako bi odlucili da ostavljaju potomstvo jer je spoj tako poganih genetskih materijala nezabelezen u istoriji. Suzana, ako citas ove redove, u ime oporavka srpske knjizevnosti i moralnog zdravlja nacije, javi se Marku pod hitno.

[crippled_avenger]

Vendi ima ghost writera. Ja tipujem na otaku

[scallop]

Što jes', jes'. Neko se valjano istres'o u ovaj tekst.

[Eriops]

Bili bi strava par, Vidojković i Vendi. Taman bi zajedno mogli napisati knjigu o
svojoj vezi  .

[EKSTREMISTA]

Ja bih pre tipovao da je ovo pisala Isidora.
Enivej,od reči do reči tačan i istovremeno smehotresan prikaz lika i dela M.V. , a bogami i materijal za rubriku CHEX književnost na Sinovom blogu.

[zakk]

http://www.domomladine.org/sr_RS/news/1406/17.html

Utorak, 16. mart - Sala na I spratu u 20:00
Ciklus tribina: "NARACIJA NACIJE – PISCI I RAZGOVORI"
Govore: Miomir Petrović, pisac, Ivan Bevc, publicista, Dejan Mihajlović, urednik izdavačke kuće "Laguna", Uroš Petrović, pisac za mlade u "Laguni".

Šta je zapravo domaća književnost u doba tranzicije, kao i vreme tranzicije u književnosti, gde se pozicionira književnost danas i koliko je njena uloga subverzivna u savremenom poimanju kapitalizma, pitanja su na koje će pisac Miomir Petrović i učesnici u debati pokušati da pronađu odogovor.

Književnik Miomir Petrović diplomirao na odseku za Dramaturgiju na Fakultetu Dramskih Umetnosti u Beogradu (1995) i magistrirao na odseku za Teatrologiju na FDU u Beogradu (1999). Doktorirao je na temu "Mitska matrica u umetničkim i medijskim tekstovima (Sartr, Venders, Ransmajer, Bejkon)" na Interdisciplinarnim studijama na Univerzitetu umetnosti u Beogradu. Dobitnik je Oktobarske nagrade grada Beograda za knjigu drama "Argivski incident". Objavio je romane "Sakaćenje Romana" (Prosveta, Beograd 1997), "Pankration" (BIGZ, Beograd 1998), "Samomučitelj" (Prosveta, Beograd 2000). Prekretnicu u recepciji njegove književnosti predstavlja roman "Persijsko ogledalo" (Geopoetika, Beograd 2001). Sledi roman "Arhipelag" (Geopoetika, Beograd 2003). Od 2005. godine ekskluzivni je autor izdavačke kuće Laguna iz Beograda sa romanima "Lisičje ludilo" (Laguna, Beograd 2005), "Staklena prašina" (Laguna, Beograd 2006), "Libansko leto" (Laguna, Beograd 2007). Poslednji objavljen roman prošle godine je "Bakarni bubnjev"i, uvršten u širi izbor za NIN-ovu nagradu.

Književnik i njegovi gosti otvoriće i pitanje odnosa pisac-čitalac i koliko zapravo publika preuzima odgovornost za sve masovniju produkciju šunda.

Kroz ove teme osvrnućemo se na proizvodnju blokbastera u literaturi, na marketing književnosti i da li literatura uopšte može da opstane u svetu brzih informacija i sveopšteg kulta irelavantnosti koji devalvira kako pisanu, tako i izgovorenu reč.

[Boban]

pa sada je potpuno jasno da je "Politika" u vlasti "Lagune", tj, da predsednik izdavača Srbije u osnivanju već zloupotrebljava svoj položaj... trojica od četvorice su Lagunini ljudi, što je potpuno besmisleno sa stanovišta realnosti i stvarnosti.
Ako saberemo koliko je pisaca Lagune dobilo svoj intervju u Politici u poslednje pola godine, sve postaje bljutavo ogavno: Sjaši Kurta da uzjaše Murta.

[zakk]

Ti bi baš mogao da odspavaš dan ili dva (za promenu).

Nije ovo tekst u Politici nego najava tribine u Domu Omladine, nema tu P od Politike, samo sam ga stavio ovde jer mi se činilo u duhu te rasprave...

[Boban]

ma svejedno, tribina treba da se zove: Lagunina vizija naracije nacije...

Gledaj, ja ceo život otvoreno pljujem ovakve nastupe; zar misliš da mene tek tako ovoliko ljudi ne voli?

[Джон Рейнольдс]

Ali, pazi Bobane... Tvoje gledanje "Lagune" kroz nišan jeste dobro poznato i dokumentovano, ali evo baš malopre otidoh do Delfija u Požeškoj da kupim neko poklonče, kad me na prilično vidnom mestu, okrenut pljoštimice, frajerski naslonjen na zid, pozdravi Poslednji Srbin. Da je stajao na polici iznad, bio bi na jednom od udarnijih mesta.

[scallop]

Јохне Реѕнолдсе, meni je prilično jasna Bobanova frustracija. Pisci fantastike u Srbiji su u 2009-toj konačno doprli do javnosti, a Bobanu je objavljen masterpiece kuvan skoro deset godina. E, sad toj javnosti se obraćaju autori koji su se domogli izdavača koji je u stanju da obezbedi njihovo obraćanje javnosti. To je realnost na koju ne utičemo, već možemo samo da ispoljimo neku dozu frustracije. Bobanove doze su uvek velike, takva mu je mentalna konstitucija.

Kad uložiš skoro trideset godina u pisanje, izdavaštvo i fandom SF-a, nije ti sasvim pravo da o tom kompleksu govore neki drugi ljudi. Tim pre, ako u tim prilikama, to nam je dugogodišnje iskustvo, ti ljudi po pravilu zaborave da nisu jedini. Bar da znaju da kažu da nisu jedini. Naš idejni mentor bi u takvim prilikama na pitanje da li se još ko u Srbiji bavi naučnom fantastikom redovno odgovarao da je on jedini. I ta praksa traje.

Drugo je pitanje što naši izdavači, tu mislim i na "Everest" i "Tardis" tu priliku svojim piscima ne mogu da priušte ili im je na raspoloženju najskromniji poluamaterski marketing. I meni dođe da vrištim kad Nightflier (znam da se šali sa mnom) izvali da sam mladi i nepoznati pisac, a juče sam među nekim papirima našao isečak sa mojim drugim objavljenim člankom u životu iz 1958-me godine.

[Boban]

Ja samo hoću da se stvari nazovu pravim imenima.
Recimo, knjizara.com donosi svoje liste najprodavanijih naslova na osnovu izveštaja iz 25 knjižara od kojih su 7 na ovaj ili onaj način Lagunine. Gde je tu poštenje? Još ako pogledamo šta te knjižare izdvajaju kao najprodavanije, sasvim je jasno o čemu se tu radi. S druge strane, knjizara.com traži pare da se uključiš u to vrzino kolo i onaj ko neće da plati, nema ga; dakle, to ne treba nazvati "najprodavanije knjige u srbiji za mesec taj i taj" nego "najrpodavanije knjige u knjizarama koje hoće da plate knjizara,com"... i tako dalje. Ali već sam pisao o svemu tome.
Situacija će biti sve gora i gora, a naša je moralna obaveza da o tome izveštavamo javnost.

[SIMERIJANAC]

Културна политика 
Књижевност у сенци бестселера 
     
Маринко М. Вучинић   

недеља, 21. март 2010.

,,Све бисмо волеле да смо спонзоруше! Која девојка не воли да обуче фирмирану гардеробу, да руча у отменом ресторану, отпутује на егзотичну дестинацију? Проблем је што неке у томе успеју, а друге им завиде. Многе жене искључиво хоће богаташа. Међутим, новац није најважнија ствар на свету. Такви мушкарци често не посвећују довољно времена и пажње својим женама. Зато су често њихове жене запостављене и несрећне. Као 'дипломирана' спонзоруша морате бити спремне на то."

Овако говори ауторка бестселера Како уловити мужа Зорица Карановић, који је продат у више од 50.000 примерака. Као веома читана ауторка она је сигурно имала место у разговору организованом у Политикином културном додатку на тему ,,Популарна књижевност између тривијалног и елитног". Ова дебата објављена у три наставка показала нам је сву огољеност и тријумфализам тривијалности и површности у разматрању изузетно значајног питања наше културе – Шта Србија чита. Неки учесници овог панела имали су намеру да одбране не само тривијализацију књижевности већ и продукцију и доминацију домаћих бестселера, тврдећи при томе да је велика читаност један од главних чинилаца у функционисању наше књижевне јавности или, колоквијално речено, књижевне чаршије.

Овај разговор и јесте био слика и прилика бестселер аутора и њиховог схватања књижевности у нашем културном простору. Ма колико су се Татјана Росић и Зоран Паковић трудили да дају неку врсту академског и књижевно теоријског нивоа, у томе их нису следили наши најчитанији писци. Њима очигледно није довољно што су најчитанији, они претендују да буду и арбитри у креирању наших књижевних прилика. Није у том разговору недостајало неодмерених речи, псовки и увреда као део њихове ,,стваралачке поетике" и креативне фрустрације. Најнижи ниво је постигнут управо у оном делу када се дисквалификаторски говорило о писцима који такође достижу велике тираже али не припадају обавезујућем тренду идеолошке и политичке коректности. И ту се нису користили књижевно-теоријски и естетски критеријуми већ се посегло за идеолошком денунцијацијом и личном нетрпељивошћу. Везивати искључиво књижевни популизам и окренутост верским и националним питањима само за ауторке као што су Љиљана Хабијановић-Ђуровић и Мирјана Бобић-Мојсиловић својеврсна је идеолошка симплификација.

Татјана Росић је покушала да укаже на деловање тржишта које као да нема посла са феноменом хибридних жанрова насталих у сусрету високе и популарне књижевности, већ са феноменом инфлације књиге и културног популизма у коме нема места ни за какву квалитетну и озбиљну књижевност. Културни популизам се не може везати само за ауторе који обрађују верске, историјске и националне теме већ и за оне који наступају као писци који представљају израз урбаног и политички коректног начина говора. То су само два лица популизма у култури и они се сучељавају на све суженијем литерарном тржишту.

И површан поглед на књиге на врху листе може нам показати како функционише наша верзија производње књижарских хитова. И у томе нисмо никакав изузетак у односу на развијеније културне средине. Али проблем настаје када наши најчитанији писци настоје да се њихова на тржишту веома успешна ,,литература" третира не само као производ одређене медијске и маркетиншке машинерије, већ као респектабилна књижевност која успоставља одређени стандард. Јер имамо лажну историју књижевности, како то тврди Исидора Бјелица, насталу као резултат партијских утицаја на формирање естетских стандарда и књижевно теоријских оцена. То је део потпуне вулгаризације књижевног простора у коме најчитанији писци себи додељују улогу јединих могућих пресудитеља. Као да данас не може да се препозна партијски и политички утицај у формирању бестселер листа.

Читаност постаје једино важна и она свему одређује меру и судбину. Тако се ствара посебна политизација у којој се изгубило теоријско расуђивање о естетским достигнућима наше књижевности. Татјана Росић је пружила најбољи одговор наводећи да се по отварању досијеа у Мађарској интелектуална елита морала помирити са чињеницом да су неки од најбољих мађарских писаца друге половине 20. века били полицијски комунистички доушници. Ипак то није променило много, ти доушници су били и остали њихови најбољи писци. Бојим се да би отварање досијеа у Србији показало само огољену стваралачку немоћ наших књижевних доушника.

Најчитанији писци се и у овом разговору позивају или на своју дисидентску прошлост или на личну фрустрацију. Марко Видојковић нам открива да су његове књиге вишеслојне, али је некима довољно што у Канџама има пуно секса, пуно ,,гудре" а ова књига је дубоко антиполитички роман јер је он као аутор извукао своју фрустрацију као нешто најлепше у животу. Он каже да је читао текст Слободана Владушића о Канџама као о говору мржње и идеолошко- маркетиншкој операцији ,,Видојковић". ,,То је лудило", истиче Видојковић јер Слободан Владушић није полемисао са идејама његовог јунака из прве трећине књиге. А шта је Слободан Владушић заиста рекао. Он је аргументовано показао да је роман Канџе добро оркестираном медијском кампањом произведен у незаобилазно бестселер штиво у коме су се јасно могле препознати идеолошке одреднице тзв. Друге Србије – негирање сваке традиције, националног осећања и инсистирање на личној фрустрацији као основном фону на коме се одиграва бесомучно разарање једног идеолошког обрасца и то у име тзв. политички коректног идеолошког говора. По Видојковићу, реч је о оцени да је написао књигу у којој страствено мрзи Милошевића, све што је он значио и све што је везано за њега. Али стваралачко осмишљавање нихилизма и друштвеног хаоса тражи много веће пре свега књижевно мајсторство. ,,То је потпуно ретардирано. Мрзим када је неко злонамеран према мени. Јако ми је жао што је међу српским писцима нестао тај стари добри обичај да се са неким пошибаш. Ја се не ужасавам физичке реакције када је неко безобразан. Ако човек није могао да скапира основне тезе и то у врло читаним новинама", тако објашњава своју поетику аутор бестселера Канџе.

Невоља настаје када се неко усуди да поквари идеолошку идилу читаног писца коме су песнице главни аргумент у расправи. За Исидору Бјелицу реаговање на те опаске је патетично. То је потпуно неважно. Али Слободан Владушић је аргументованом књижевном анализом нарушио задовољство аутора Канџи који користи сваку прилику да покаже фрустрирајуће схватање књижевних обрачуна. А критичарско процењивање естетског домета бестселера Канџи је сасвим патетично и непотребно јер је реч о једном од најчитанијих и нагрлатијих бестселер писаца који је увек спреман да фуриозан опис личних фрустрација и адолесцентиног егзибиционизма брани ако треба и добрим шибањем.

Светислав Басара је у овом разговору изабрао да буде толерантан према тривијалној литератури Мирјане Бобић-Мојсиловић, али зато не пропушта да по ко зна који пут помене Нову српску политичку мисао чији читаоци сигурно неће читати Марка Видојковића јер је он наводно анти-Србин. Светислав Басара се жали на сиромаштво тема и по њему чак и књиге из високе литературе почињу да бивају билтени одређених политичких групација. Он с правом каже да један Борхес данас не би имао никакву прођу али не даје одговор зашто пролазе књиге Марка Видојковића, који савим сигурно није нови Борхес. За Светислава Басару је најважније да у роману Слободана Владушића Форвард нема србовања, зато је он у наставку разговора великодушно амнестиран од напада и дисквалификација.

Изненађује веома приземан ниво овог разговора, недостатак озбиљне анализе феномена бестселера и утицаја на формирање литерарног укуса и културног обрасца. Велика читаност сама по себи не дисквалификује ниједну књигу, али она сигурно није главни и једини аргумент у књижевно-теоријским расправама. Читалачка публика се данас формира путем јасно профилисаних медијских и политичких кампања, али публика сигурно није бесловесна стока, како ју је оквалификовао Светислав Басара. Читање је такође искуство не мање интимно и не мање важно за проживљавање, истиче Борхес. А суштина читања и јесте у одупирању разарајућој лавини популизма, свеопштој банализацији и испразности које често можемо препознати у најчитанијим књигама.

Милош Црњански је у реаговањима на рецепцију његовог књижевног дела записао: ,,Пре свега код нас постоји обичај, кога се придржавају сви пигмеји који раде по сутеренима литературе – да се мрзи, страсно мрзи сваки онај који пише са талентом. Од најновијих мало ће њих остати. Треба се уздати у се. Још из времена Скерлића, код нас је критика била скоро увек лична, политичка, кликашка а врло ретко приказ књига за читаоца. Критика и од нас неће бити само вика на пијацама него ће писац моћи да рачуна са људима који ће запазити и оно што је у делу била интелектуална интенсија писца."

Овај претенциозно уприличен разговор о најчитанијим књигама на страницама културног додатка Политике више је личио на вику на пијаци него на озбиљно разматрање проблема бестселера и њихов утицај на наш књижевни и културни живот. На делу је схватање литературе као лиценце за испољавање фрустирајућег ,,индивидуализма", који је далеко од креативног књижевног поступка. Овај амбициозно замишљен разговор показао нам је профил и актуелне досеге културног додатка Политике.

NSPM

[Svevid]

Pročitah. Kakve briljantne rečenice Vidojkovića  .. i njegovu " umetnost " je pročitalo 20 000 ljudi ? Izvlači iz dupeta.. nevaspitan, nekulturan, bahat. Obraća se sagovornicima sa " brate " kao da su ispred nekog dragstora pa cirkaju pivu.. ima 4000 prijatelja na Fejsbuku s kojima komunicira.. o majko zemljo, otvori se.. jel dotle došlo da su ovakvi najčitaniji, Veliki Brat, Grand i Farma najgledaniji.. Stalno jedni te isti likovi na tv, čak i u književnosti, na b92 to su ovaj nesrećnik i Basara, ove ostale gledane televizije forsiraju Bjelicu, ima li još neko u ovoj zemlji da piše, i zna nešto reći, osim ovo troje ? Aman, dosta više.

Slažem se, osim što ne znam za Basaru. Ali kao što Grand, Svet, Skandal... povlađuju neprosvećenima, tako Vidojković povlađuje bahatim masama (crvenih?). Ali podoban je nekome, pa ima dobar epp.

[Svevid]

@Boban
Поштења нема - у питању је реклама. С друге стране, нисам сигуран да можемо да причамо о развијању књижевности у Србији, и да притом причамо о Лагуни, издавачкој кући која ПРЕ СВЕГА преводи проверене стране бестселере. То може да буде у реду са њихове финансијске стране, али ако се шанса не пружа младим писцима (младим по броју издатих књига), већ се само увози са стране (по нашем старом добром обичају - туђе - боље), онда ће српска књижевност врло брзо постати слична српској кинематографији.

@Simerijanac
Текст ти је добар, и у већини ћу се сложити. Ипак, мислим да мора да се обрати пажња на (по мени) јако битну ствар, а то је језик. Српски језик је све сиромашнији, будући да све већи број позајмљеница продире на "лингвистичко тржиште". За многе речи немамо довољно добро решење (алтернативу?), тако да нећу рећи да би требало избацити све стране речи - јастук, јорган, кашика, виљушка - све турцизми, а кад бисмо рекли узглавље, постеља, жлица, вилице - људи би мислили да смо испали из 13. века. Осим поменутих, постоје и многе друге туђице у нашем језику, али оно што мене највише брине јесте коришћење непотребних, најчешће латинских и англосаксонских речи. Мнења сам да је то, у крајњој линији, и довело до тога да клинци pishu kao shto chitaju итд. Симплификација? Денунцијација? Немамо ли боље речи? Поновићу - текст је добар, али зашто користимо нове туђице (често имају више слова, а не објашњавају боље)? Тражимо решења на другом месту, а да на првом нисмо погледали (или нам се, као и посланицима Скупштине Србије, чини да ћемо звучати мудрије ако кажемо туђу реч?). Занимљивост - српски националисти, стуб одбране овог народа, навијачи Црвене Звезде називајуу се "делије" (турска реч), а на грбу име је петокрака. Тако српски...
Дакле, оживимо српски језик - ко зна, можда нешто добро испадне из свега.

[дејан]

...hmmmm, ali laguna je izdala 'srpskog psiha'....

[vila]

Ко би рекао да ће се мени икада допасти нешто што напише Венди? Ха...

[Svevid]

...hmmmm, ali laguna je izdala 'srpskog psiha'....

Да се разумемо - нисам рекао да је Лагуна 'анти-српска', нити нишпта слично (па самим тим и да не објављује од српских писаца), али погледај најпродаванија издања у иностранству и види колико их Лагуна издаје. Што се тиче Ф-а у целини, три имена могу (а има их још) да кажу све - Ден Симонс, Роберт Џордан и Џорџ Мартин. Све Лагуна.

[SIMERIJANAC]

Занимљивост - српски националисти, стуб одбране овог народа, навијачи Црвене Звезде називајуу се "делије" (турска реч), а на грбу име је петокрака. Тако српски...
Дакле, оживимо српски језик - ко зна, можда нешто добро испадне из свега.

Dobro se sećam kad je moj ortak,jedan od tadašnjih vođa Zvezdinih navijača iz Zemuna, doneo u školu sveže sašivenu prvu zastavu sa natpisom Delije.Ujedinjenje Ultrasa,Devilsa i Z.Voriorsa tada još uvek nije bilo zvanično objavljeno pa mu zato niko nije verovao da će  ubuduće svi navijači Zvezde nositi naziv po jednoj turskoj reči.Svi su se smejali,pogotovu Grobari iz škole ali je objašnjenje bilo kratko:Dogovoreno je na sastanku sa Arkanom.
I ostade Delije.

[Meho Krljic]

Pa,da, to je bio opštenarodni projekat da se zameni dotadašnji generalni naziv za navijače Zvezde - cigani. Dosta uspeo, posle svega.

[Svevid]

Да ли се боље и могло очекивати од Аркана...