Nataša Podgorac, Druga dimenzija (2006)

[zakk]

Code Select Expand

ВРСТА ГРАЂЕ............. : монографска публикација, текстуална грађа,
штампана, 2.25 - остале монографије и друга закључена дела
  ISBN.................... : 86-908633-0-3
  ДРЖАВА ИЗДАВАЊА......... : Србија
  ГОДИНА ИЗДАВАЊА......... : 2006
  ЈЕЗИК ТЕКСТА/ОРИГИНАЛА . : српски
  ПИСМО................... : латиница
  КЊИЖЕВНИ ОБЛИК.......... : роман
  РАД ПОСЕДУЈЕ............ : портрети
  АУТОР................... : Подгорац, Наташа - аутор - издавач
  НАСЛОВ.................. : Druga dimenzija
  НАПОМЕНЕ О ИЗДАЊУ....... : 1. izd.
  ИМПРЕСУМ................ : Kraljevo : O. Š. "Braća Vilotijević" : N.
Podgorac, 2006
  ШТАМПАРИЈА.............. : Kraljevo (Kvark)
  ФИЗИЧКИ ОПИС............ : 383 str. : autorova slika ; 21 cm
  ЗБИРКА.................. : (Biblioteka Naučna fantastika ; knj. br.)
1
  НАПОМЕНЕ................ : Tiraž 300 // Beleška o autoru: str. 381.
  УДК..................... : 821.163.41-31-053.6
  COBISS.SR-ID............ : 130669836

Nataša Podgorac (Kraljevo, 1992)
Druga dimenzija je napisana 2005, prvi roman

Troje šestogodišnjaka su dograbili nekakve artefakte, te se prebacili u drugu dimenziju gde se od njih izgleda očekuje da budu heroji ili moćni rendžeri ili tako nešto...

[Kunac]

Ova nataša je nadmašila i Dunju Ilić. Svoj prvi roman je napisala sa 13 godina. Pa vi sad vidite. Danas se u Srbiji baš rano počinje.


PRIMERI: OSNOVNA ŠKOLA "BRAĆA VILOTIJEVIĆ" NEGUJE TALENTE - piše Bojana Milosavljević
Romanopisac iz đačke klupe



  • Nataša Podgorac, od danas svršeni učenik sedmog razreda OŠ "Braća Vilotijević," sa 13 godina napisala svoj prvi roman, pod nazivom "Druga dimenzija" • Kada je ovaj književni poduhvat obznanjen, Škola se zdušno prihvatila uloge izdavača • Roman iz štampe izašao 9. maja, na Dan ovog kolektiva

  Gest radnika Škole "Braća Vilotijević" prema svojoj učenici Nataši Podgorac, koja je u 13. godini napisala svoj prvi roman, vredan je svake pohvale i pažnje. Ceneći nesporan talenat i volju ove devojčice, u "Braći Vilotijević" su učinili sve da njen veliki književni pokušaj, naučno - fantastični roman "Druga dimenzija," ugleda svetlost dana i, dakle, postane prava pravcata knjiga, primamljivog sadržaja i izgleda. Za svakog koga mami i priziva "belina hartije," jedan usamljenički, mukotrpan, a neizvesan posao, kakav je pisanje, ostvarenje sna zove se - objavljenja knjiga.
  Nataša je danas možda jedini pisac tako mladog uzrasta u čitavoj Srbiji, a, verovatno, i šire. Štaviše, nije poznato da je iko njenih godina u bližoj prošlosti izveo takav podvig - napisao pravi roman, sa svim zakonitostima te književne forme, a u zamašnom obimu od oko četiri stotine strana. I da se u tom velikom izazovu držao vrlo sigurno i vešto. Otuda i ne čudi što je ceo kolektiv Osnovne škole "Braća Vilotijević" stao iza tog podviga.
Prvi koji mi je skrenuo pažnju na ovaj svojevrsni fenomen kod nas, bio je nastavnik matematike i razredni starešina darovite devojčice, Saša Vasiljević. I zaista, na kojoj god sam stranici otvorila tu knjigu, satkanu od bujne, slikovite mašte i humanističke simbolike, nisam mogla da ne opazim pravu veštinu u gradnji likova, događaja, dijaloga, postojanu dinamiku, dobar stil i - zadivljujuću pismenost, sa kojom se ponekad muče i odrasle literate. Priča za sebe je kako je uprava Škole reagovala na moju želju da u ovom broju lista promovišem njihovu Natašu. Sekretar Slađana Davidović je agilno, brzo i vrlo precizno ugovorila razgovor za novine, što je u trenutku (kada sam iskazala želju za njim) bilo malo komplikovano, jer Nataša zbog bolesti dan ranije nije došla u Školu.

FANTASTIKA I SAVREMENA BAJKA
Kada se već dogodio, "razgovor ugodni" sa mladom Natašom Podgorac i njenom nastavnicom srpskog jezika, Draganom Zindović, potrajao je lepih sat vremena. To samo znači da je atmosfera, što se sagovornika tiče, bila zaista nadahnuta. Nataša se, najpre, skromno predstavila, ali nije, na primer, kazala da je skroz odličan đak, a na pitanje da li joj je maternji jezik najdraži predmet, precizirala je da je on to u onom književnom delu. Rekla je da su joj omiljeni pisci naučno - fantastične literature, pa otuda i njeno opredeljenje za ovaj žanr. Sledeće pitanje odnosilo se na nastanak samog romana i sve oko njega: koliko dugo ga je pisala, da li je taj posao tajila, koliko je u sebe verovala:
- Pisala sam ga godinu dana, pomoću komjutera - priča Nataša - Samo par mojih drugarica i, naravno, roditelji znali su šta radim. Oni su me od početka podržavali. Nekada bih napisala svega nekoliko redova, drugoga dana po desetak strana. To, znate, zavisi od inspiracije. Onda sam tajnu otkrila nastavnici koja mi je predavala u šestom razredu, a ona je to rekla današnjoj nastavnici Dragani Zindović, koja je prva pročitala rukopis."
Oko svega ostalog pobrinuli su se u Školi. Nastavnica Dragana priznaje da je u prvi mah bila "zatečena" obimom i vrstom romana:
- Neko vreme sam odlagala čitanje, jer mi žanr nije blizak - kaže - a onda sam najzad otvorila rukopis i vrlo se iznenadila. Roman je imao sve elemente ove forme. U suštini je naučno - fantastičan, ali, po meni, on je i vrsta savremene bajke. Otkrila sam da Nataša ima zrela i celovita zapažanja, pa sada mogu i da je citiram."
Gospođa Zindović, vrlo iskusan i podsticajan prosvetni radnik, svoja prva zapažanja prenela je upravi Škole. Zaista, šteta bi bilo da rukopis romana ostane samo "u rukopisu," kao ogled jednog talentovanog učenika. Ovo obrazloženje bilo je više nego dovoljno. Direktor Škole, Slavica Simović, u trenutku je odlučila da rukopis mora, po svaku cenu, da bude pretočen u knjigu. Rečeno - učinjeno.
- Škola je roman štampala od nekih svojih sredstava, znate - kaže nastavnica Zindović, tonom koji prikriva skromnost, a, u stvari, znači voljno odricanje svih zaposlenih, jer u prosveti danas ne cvetaju ruže - Objavili smo ga u uobičajenom tiražu od trista primeraka. A sve je to bilo u roku od nekih deset dana, u velikoj žurbi, početkom maja, kada već imamo maturu. Želeli smo da bude objavljen za Dan škole, 9. maja i svi su se mnogo potrudili."
Rezultat je bio očigledan. Osim što je nastavnica po drugi put pročitala rukopis, kako bi izvršila korekturu i lekturu ("Tu nije bilo mnogo posla, uglavnom oko interpunkcije, tačnije zareza"), sve od sebe dali su i grafičari: oni koji su "prelamali" roman i ilustrovali korice. Čini se da je tih desetak užurbanih majskih dana cela Škola živela za roman "Druga dimenzija," svoje učenice Nataše Podgorac, koji zaista, onako ukoričen, izgleda impresivno. Neopisiv doživljaj uobličenog rukopisa može da ima samo neko ko je prošao kroz sva ta stvaralačka iskušenja.
Nataši (namerno ne kažem - "književniku" ili slično, jer novinari ponekad neprimereno preteruju sa epitetima i atributima, a to nije pedagoški) postavljam pitanje - šta i kuda dalje? Devojčica čiji je prvi literarni pokušaj bio ambiciozan i uspešan odgovara skromno, ali i iznenađujuće :
- Nameravam da naredne godine konkurišem za filiološko odeljenje Gimnazije u Kraljevu. Osim toga, već sam završila drugi roman, koji je takođe naučnofantastičan, a čija radnja se dešava osam hiljada godina posle događaja iz prvog romana."
E, ovde, bogami, tek ima da bude posla za pravog i iskusnog književnog kritičara, pa i nekog većeg izdavača. Mogu da zamislim face članova konkursne komisije dogodine u Gimnaziji, ako Nataša uz prijavu i svedočanstva priloži i primerak svog romana. Buduće opredeljenje ona pojašnjava namerom da, možda, bude prevodilac. U svakom pogledu, to je odlična kombinacija: da bi neko prevodio sa stranog jezika, najpre mora savršeno da poznaje maternji. Nataša je na dobrom putu.
Pitam nastavnicu Draganu Zindović, više u provokativnoj šali, da li Nataša kod nje odgovara za ocenu, onako, što se kaže, klasično:
- Naravno da ne - odvraća - ali ni ostali. U mlađem uzrastu, a kada je književnost u pitanju, deca ne mogu da dođu do pravih saznanja i zaključaka bez pomoći nastavnika. Ja lično volim njihove književne pokušaje. Kada mi neko dete pokaže svoju pesmu ili priču, ako je dobra - ja je čuvam godinama. Žao mi je da bacim."
Uz učeničku biografiju Nataše Podgorac još ovaj podatak: prošli mesec baš joj se posrećio i dogodilo se da joj je nastavnica odjednom saopštila dve divne vesti: da je apsolutni pobednik Okružnog takmičenja iz srpskog jezika i da joj njena škola objavljuje prvu knjigu. Nije mi poznato da je ijedan nastavni kolektiv na ovakav način udostojio talenat, volju i trud svoga učenika. Nataša će ovaj izuzetan gest, sigurna sam, zapamtiti za ceo život.




Nataša je budućnost srpske fantastike... Ovo gore je ona na slici. Levo. Bar se nadam da je levo.

[zakk]

Pa imaš i ovo, napisao dečko sa 14

[Mme Chauchat]

E, ali Krunu Ras niko neće nadmašiti... koliko je ona imala godina kad je objavljena Srećna porodica, devet? A za razliku od ove devojčice ili npr. Nuše Babić, njene knjige su izašle kod pravih izdavača i prodalo se par izdanja.
I naravno, čist fentezi - zečići, veverice, a ovamo krvi do kolena (ako se dobro sećam, bilo je i konclogora za te zečeve)...

[Kunac]

Jadna Kruna Ras. Kao da je znala da mora da požuri, da bude vunderkind. Umrla je sa 24.

Ovih dana iz Pariza je stigla tužna vest da je nesrećnim slučajem izgubila živst Kruna Ras, voditelj i novinar Trećeg kanala.

Kćerka slikara i reditelja Radomira Stevića Rasa i glumice Eve Ras, 24-godišnja Kruna Ras je široj, naročito mlađoj televizijskoj publici bila znana kao voditelj tulum-emisije ,,Ragt,u 11te", na Trećem kanalu. Njen TV imidž činile su duga, plava kovrdžava kosa i krupne, žive oči. Pokretljiva, govorljiva i uvek beskrajno dobro raspoložena, zasipala je gledaoce obiljem informacija. Uspešno je sarađivala u magazinu o filmu ,,Sweet movie", i u drugim emisijama za mlade, a kao vrstan poznava¬lac muzike bila je poznata i kao reditelj spotova za hevi-metal grupe.

Na javnu scenu je stupila kao vunderkind, u osmoj godini, kao autor romana ,,Srećna porodica", u izdanju BIGZ-a. Napisala je i knjigu ,,Pustolovine nestašnih zečića", koju je izdao Nolit. Studirala je režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. TV Beograd je otkupila njenu dramu ,,Ponovo zajedno" koju je trebalo i da režira kao diplomski rad. U Parizu je živela oko godinu dana i pohađala studije režije na Univerzitetu Pariz osam.

Da, bila je stvarno izuzetna i možda ju je zato Bog tako rano uzeo... Fascinirala nas je još u ranom djetinjstvu božjim darom koji je imala. Napisala je trilogiju o porodici zečeva koja živi na nekoj planeti, na kojoj na svakom kontinentu vladaju druge životinja; i ti kontinenti međusobno ratuju, čak ima jedan rat koji je pandan Drugom svjetskom ratu, s holokaustom... Trilogiju je počela pisati s pet godina i bila je strašno uvrijeđena kad mi to nismo htjeli objaviti. Kada je imala osam godina, ipak smo pozvali neke prijatelje i rekli im za Krunina tri romana – moj suprug je razgovarao s Duškom Radovićem i dao mu da pročita njezin rukopis. Duško se želio sresti s Krunom, a ona je od nas tražila da ne budemo kod kuće toga dana i da joj za taj susret sašijemo krinolinu. Duško nam je pričao da mu je na vratima pružila ruku kako priliči dami odevenoj u krinolinu, a on je kleknuo i poljubio ju. Nije nam pričao o čemu su razgovarali, a mi nismo ni pitali. Duško je napisao da je Kruna fenomen koji treba prihvatiti i njegovati, ali bez obzira na sve – knjiga je objavljena tek tri godine kasnije. Čitave su generacije odrasle na tim knjigama, tiskane su u velikim tiražama. Kada je objavljen treći tom, umro je Krunin otac, a izdavačka kuća Nolit imala je namjeru – uz Krunin petnaesti rođendan – objaviti sva tri toma kao novo izdanje. Kruna je to zabranila riječima: »Imam petnaest godina, toliko su me namučili u školi zbog tih knjiga da ne želim biti pisac...« A onda je s osamnaest otišla na filmsku režiju, što je isto kao da je bila pisac. Bila je uspješna u školi, djeca su je voljela, ali joj je zloba nekolicine – zagorčala djetinjstvo. Kada su knjige izišle u javnost, krenule su priče, polemike, napadi kako smo ih napisali mi, njeni roditelji... Dijete nisu ni uzeli u obzir. Ona je patila zbog toga.