da l' je bilo bolje za vrijeme druga tita ?

[Agota]

MI SMO SLOVENCI

[pokojni Steva]

A samo izabrani su Vojvođani!

[džin tonik]

Komunistički zločini: Lov na partizanske krvnike
Manolića, Boljkovca i Bulata terete za masakriranja i ubojstva civila
Policija tvrdi da je istraga završena te da ima dovoljno dokaza za pokretanje kaznenog postupka

Nakon što je ministar unutarnjih poslova Tomislav Karamarko najavio da će ove godine MUP intenzivirati istraživanje i procesuiranje komunističkih zločina, policija je protiv trojice osumnjičenika nakon višegodišnje istrage došla do trenutka kad će se protiv njih podignuti kaznena prijava za ratni zločin. Naime, na naše uzastopne upite ima li konkretnih pojedinaca koji će biti uskoro možda procesuirani, iz policije nam je konačno potvrđeno da je istraga dovršena u slučaju Josipa Manolića, Josipa Boljkovca i Rade Bulata te da je dokazni materijal protiv njih takav da je u MUP-u sve spremno najmanje za podizanje kaznenih prijava za ratni zločin na štetu ratnih zarobljenika kako je opisano u članku 160. Kaznenog zakona te za ratni zločin protiv civilnog pučanstva prema članku 158. KZ-a!

Istraga protiv njih trojice traje već godinama, protiv nekih od njih, primjerice Bulata, i prije su neke udruge podizale kaznene prijave za ratni zločin, ali do danas se ništa konkretno nije dogodilo. Policija je, međutim, svih ovih godina obavila mnoštvo obavijesnih razgovora, prikupila dokumentaciju, analizirala je, proučavani su rezultati iskapanja pojedinih masovnih grobnica, primjerice u šumi Lug kraj Bjelovara i Jazovke na Žumberku, analizirani su forenzični nalazi...

Dokazni materijal takav je da se Manolića, Boljkovca i Bulata tereti za niz masovnih i pojedinačnih ubojstava u kojima su i oni osobno sudjelovali, odnosno da su odgovorni i osobno i zapovjedno za niz ratnih zločina koje su počinile partizanske postrojbe te pripadnici zloglasne komunističke tajne policije Ozne u kojoj su potkraj rata i nakon njega Manolić i Boljkovac bili zapovjednici, prvi u Bjelovaru a drugi u Karlovcu, dok je Bulat bio jedan od glavnih partizanskih zapovjednika u sjeverozapadnoj Hrvatskoj. Na potezu će nakon policije biti Državno odvjetništvo.

izbori sve blizi

[džin tonik]

... Josipa Manolića policija tereti za zločine počinjene na bjelovarskom području. Tako je u istrazi utvrđeno da su između 6. i 10. srpnja 1945. u sumrak pripadnici partizanskih jedinica kojima je Manolić bio nadređen kao načelnik okružne Ozne Bjelovar vodili oko 120 zarobljenika svezanih međusobno žicom po šest osoba u redovima u koloni prema šumi Lug.

Čekićem po glavi
Policija tvrdi da su ondje prvo mučeni tako da su im živima rezane uši, nosovi, prsti i drugi dijelovi tijela, nakon čega su ubijani vatrenim oružjem, te da su pokopani u četiri veća grobna mjesta, a odrezane uši, nosove, prste i druge dijelove ljudskog tijela bacali su na hrpu koja je tada bila visoka oko 50 do 60 centimetara! U dokaznom materijalu nadalje stoji da je od početka 1945. do jeseni te godine Manolić osobno strijeljao Josipa Margotića iz Gornjih Zdjelica i Pavela Imbriha, zajedno sa Stevom Nemetom iz Ciglene i Jurom iz Novoseljana, i to na livadi u vlasništvu spomenutog Jure.

Zatim, policija tvrdi da su po Manolićevoj naredbi od kraja rata do jeseni 1945. pripadnici partizanskih postrojbi u večernjim satima i u noći strijeljali ratne zarobljenike i civile Karla Svodobu, vlasnika mesnice Bilogora, pod izgovorom da je materijalno pomagao NDH, zatim Zormanića, vlasnika kemijske čistionice, Čavlovića, uglavnom bogatije Bjelovarčane. To je, kako piše, bio i motiv ubojstva, kako bi im nakon likvidacije oduzeli imovinu te je podijelili zaslužnim borcima i komunistima.

Tijekom istrage utvrđeno je da su u istom razdoblju u zatvoru bjelovarske Ozne na razne načine mučili i ubili više zarobljenih pripadnika oružanih snaga NDH i civila. Zatvorenike predviđene za likvidaciju ubijali su udarcima čekića po glavi u dvorištu zatvora pokraj otvorene zahodske jame s drvenim okvirom dijagonalno nasuprot ćelija. U spisima stoji da su trgovca Josipa Grđana, vlasnika trgovine u Bjelovaru, ubili tako da su ga izudarali po glavi do neprepoznatljivosti. Nadalje, u dokaznom materijalu stoji da su od početka svibnja do kraja 1945. pripadnici okružne Ozne Bjelovar, po Manolićevoj naredbi, odveli iz zatvora gradske Ozne Bjelovar odvjetnika Galkovskog iz Bjelovara i Pavlešića, bogatog seljaka iz Gudovca koji je imao više od 100 jutara zemlje, u prostorije okružne Ozne, gdje su ih ispitivali i na kraju ubili. ...

link

[varvarin]

Još malo o plivanju sa strujom, i selektivnom sećanju:

http://www.politika.rs/rubrike/ostali-komentari/Poslekomunisticki-Alchajmer.sr.html

Послекомунистички Алцхајмер
Поводом текста ,,Лакоћа клеветања"

"Прилог ,,Лакоћа клеветања" у ,,Политици"од 16. јуна је занимљив као аутобиографско сећање појединца разапетог између комунистичке прошлости и антикомунистичке садашњице. Акценти исказани у поменутом сећању потврђују налазе истраживања сећања бивших комунистичких кадрова у више европских земаља. О чему се ради?

Да се не лажемо, није било омладинског руководиоца који се није Титом клео. Не треба их цитирати. А мало је било истих који нису клели Тита када је то постало некажњиво. И то ћемо прећутати. Занимљивији је механизам селективног сећања. Реч је о реорганизовању аутобиографије комунистичких кадрова чије су сличности показали Д.Барбу у Румунији и М.Сабров у бившем ДДР-у. Ове аутобиографије нису реални одраз прошлости него су више живи процес стварања смисла и јачања самопоштовања. Бивши кадрови у новим условима кроје друштвеноприхватљиви животопис. Како?

Тако што негују друштвенокоректна сећања и о социјализму говоре онако како је данас пожељно да се о томе говори. Тврдња да је титоизам био тоталитаран јесте коректно друштвено прихватљиво сећање које више говори о субјекту који прихвата друштвено прихватљиву прошлост него о самој прошлости. Сабров и Барбу су показали како бивши комунистички руководиоци скоро спонтано заборављају повластице које су имали на власти и памте само нелагоде након пада с власти. У реорганизованом сећању остају неспоразуми са влашћу и информативни разговори, а моћ које су као кадрови имали у социјализму се заборавља. Да ли зато што је сваки его несвесно тоталитаран и радо себе види као жртву?

Не, истраживачи кажу да је реч о новом типу сећања. ,,Овладано сећање"се у психолошком погледу разликује од свесног прагматичког искривљавања прошлости. Реч је о исконструисаној и поступно осмишљаваној самоуверености о властитој неприлагођености у пропалом систему. У то је најпре потребно убедити себе, а потом околину. Ово сећање је масовно, а циљ му је глачање аутобиографије. Врхунац је став: ,,Иако сам био у партији, био сам унутрашњи дисидент". Овим је самопоштовање осигурано. Али овај напор се лако разоткрива суочавањем записаних ранијих гледања са данашњим. Тешко је веровати да је шеф српске омладине могао бити скривени антититоиста. Раскорак између ранијих ода Титу и данашњих демонизација сведочи о дотеривању аутопортрета.

...Овде није циљ да се моралистички покаже ,,издаја интелектуалаца"него да се скрене пажња на снагу надређеног савременог антититоистичког поретка сећања који ломи бивше комунисте. Није реч о издаји него о непоузданости сећања. Ако је, наиме, код истог писца јуче самоуправљање било најпотпунија демократија, а данас је исти режим облик тоталитаризма, онда је неизвесно како ће исту прошлост тумачити сутра. Народски речено, најтеже је први пут преверити.

Ако је за утеху, конверзија, тј. темељита аутобиографска реорганизација искуства интелектуалаца, среће се у свим послесоцијалистичким режимима. Па ипак, упркос масовности која је прелетаче нормализовала има некенеотмености у прихватању политички коректног сећања на титоизам и у самовиктимизацији (виђењу себе као жртве или као дисидента). На сличан начинбило је неотмено и у титоизму упорно истицати партизански борачки учинак као покриће неограничене власти. Како онда остати бар пристојан, ако је већ тешко бити отмен?

Треба најпре распознати, а онда избегавати политички коректно сећање. Треба имати идентитет. А то значи остати истоветан са собом и код дубоких промена околине. Социолошки речено, идентитет није одговор на питање ко си него да ли си остао исти упркос другачијим нормативним структурама очекивања. Или, брате, отворено признати заблуду. Неће због тога никоме пасти круна са главе."

Тодор Куљић,  професор на Филозофском факултету у Београду
објављено: 21.06.2011.


A ako nekog zanima... i dalje mislim da je bilo ... makar malo veselije. 

[varvarin]

A ovde je pomenuti tekst LAKOĆA KLEVETANJA.
http://www.politika.rs/rubrike/ostali-komentari/Lakoca-klevetanja.lt.html

U njemu se publicista Pero Simić, nakada omladinski funkcioner SFRJ, a sada stručnjak za titoizam ljuti, što mu ne veruju baš svi kad tvrdi da je Tito bio... otprilike Staljinova desna ruka.
Poštujem borce. Poštujem uporne. Poštujem istraživače, ali i  fanatike.
Poštujem disidente. Poštujem i ljude koji su promenili mišljenje.
Ma sve poštujem... ali isto tako mi je problem da bezrezervno prihvatim lucidne analize Milovana Đilasa iz 1950... posle onoga što je bio 1941-48...

I jebi ga, više ću poštovati fanatizam Vlade Dapčevića, ili tišinu Aleksandra Rankovića... koji posle svega stavlja lični venac na odar Komandantu.

Jedan gospodin koji je umro, a koga se ponekad setim, reče: "Lako je mrtvom kurjaku rep meriti!"  Jeste.

Jedan od hiljadu problema sa kojima smo suočeni danas, upravo je to: nedostatak doslednosti. Ne čvrstine - neka budala povezaće to odmah sa čvrstom rukom. Nedostatak čvrstine u ubeđenju.
Možda delić odgovora -  zašto nam ide ovako.


Prepričaću na kraju jednu epizodu iz Čerčilovih memoara: Reč je o tome kako se francuska flota, posle sloma,  sklonila 1940. u Alžir, a Nemci stali da pritiskaju Petenovu vladu da im da te ratne brodove... Kad je postalo izvesno da će Peten popustiti, Englezi pošalju jednu jaku eskadru pred alžirsku luku Mers el Kebir, da postavi ultimatum Francuzima... i potopi sve one koji ne pređu na stranu Engleza. Nemcima se ti brodovi, prosto, ne smeju dati.
Jedan mladi kapetan fregate, Francuz, goreo je od želje da pređe na stranu Engleza i nastavi rat protiv Nemaca. Ali, britanska obaveštajna služba takođe je znala - toliko je častan oficir, da neće pogaziti zakletvu datu Francuskoj... čiji je Peten sada legitimni vođa. Zakletva je zakletva.
Kad se engleska eskadra pojavila - ovaj kapetan jedini je isplovio, otvorio vatru na Engleze  - i bio potopljen. Praktično bez preživelih.
Čerčil završava: "Bog neka se smiluje njegovoj duši... a nama neka ne dopusti da ikad rešavamo dileme, kakve je tog jutra rešavao taj čovek, pred Mers el Kebirom."

[Hobit]

Trebalo je da umre BAR deset godina ranije
Ne bi bilo Ustava iz '74, ne bi bilo.... uh... čega SVE ne bi bilo....
Sve bi se završilo mnogo ranije, brže i bezbolnije

[Cornelius]

Ma sve poštujem... ali isto tako mi je problem da bezrezervno prihvatim lucidne analize Milovana Đilasa iz 1950... posle onoga što je bio 1941-48...

U srpskom kulturnom centru u Njujorku gostovao je Milovan Djilas 1992. godine, te je negde na pocetku svoje price pred krcatom salom, komentarisuci partizanske likvidacije, politicke obracune i unistavanje svih politickih protivnika, izjavio - "Ja sam jos 1943. godine rekao Titu i Rankovicu...", te je nastavio da prica neke nebuloze o sopstvenoj demokraticnosti, pravednosti i neopozivom protivljenju komunistickoj diktaturi, jos tokom II svetskog rata. Ne znam sta je posla toga rekao, jer sam izasao napolje da ne slusam matoru budalu kako bezocno laze i pere svoju biografiju.

[Alexdelarge]

[Alexdelarge]

Posle 27 godina ponovo objavljen jugoslovenski bestseler "Deca komunizma" Milomira Marića

Prva tajna istorija Titove Jugoslavije 

,,Deca komunizma" su napravila strahotu od života u samoproglašenoj demokratskoj zemlji da nije ni čudo što se posle svega sa nostalgijom sećamo Titove Jugoslavije kao vrhunca blagostanja i ljudske civilizacije. A možda im je to upravo i bio cilj, ukoliko ja nisam neizlečivo oboleo od teorije zavere – napisao je Milomir Marić u predgovoru novog izdanja svoje knjige "Deca komunizma", koju je posle 27 godina ponovo izdala Laguna.

Kultni jugoslovenski bestseler, objavljen 1987, predstavljao je tajnu istoriju Titove Jugoslavije. Nije bio zabranjen, jer, kako danas kaže Marić, knjiga je izašla leti, kad su drugovi komunisti bili na letovanju, pa im se kao letnje štivo i dopala. A u septembru je već bilo kasno da prave frku.

"Mariću, vas je pod svoje uzela beogradska reakcija i vas treba obesiti na Terazijama" - rekao mu je u šali po objavljivanju Milovan Đilas, nekadašnji Titov ljubimac i najveći komunistički disident. "Šta je doživela moja generacija: da joj sudija bude ovaj balavander Milomir Marić" - zapisao je u svoj dnevnik legendarni Titov general i ministar diplomatije Koča Popović. "Partizani su odavno mrtvi, ostale su samo stare kurve" - napisao je Titov biograf Vladimir Dedijer. Dobrica Ćosić je Marića stalno prekoravao što je bezobzirno zabio nož u leđa njegovoj generaciji, svuda su ga hvalili Danilo Kiš i Mirko Kovač, jedino ga je tri dana u nastavcima na francuskom radiju napadao Milovan Danojlić.

A Marić je samo želeo da razotkrije zabranjene stranice jugoslovenske istorije i njene glavne i sporedne likove.

-Mene su uvek zanimale te zanimljive biografije polutipova. Polušpijunske, polukriminalne, onih koji su u mladosti bili ilegalci, smucali se po Evropi, po Moskvi, Kini i Latinskoj Americi. Zatim, ambasadori i ministri koji su oslobodili vile na Dedinju od prethodnih vlasnika, neke su oslobodili i od života. Zato sam počeo da odlazim kod najbližih Titovih saradnika i ja sam njih ispovedao pred kraj života. Oni su tada bili razočarani u sve za šta su se borili. Ispričali su mi priču koja se potpuno razlikovala od onog što smo mi učili u školi. Pričali su mi pravu priču o tom vremenu. Tada niko osim mene nije bio spreman da ih sasluša. Njihovoj deci su dosadili. Oni su se bavili rokenrolom, ili su se drogirali, ili su radili u Geneksu, ili bili na nekoj Fulbrajtovoj stipendiji... Ja sam tako postao vanbračno dete komunizma. Bili su moji veliki učitelji: Vlatko Velebit, Ivo Vejvoda, Srđa Prica, Marko Nikezić... Govorili su mi koje knjige da čitam, davali mi svoje biblioteke, objašnjavali mi pozadinu nekih događaja. Nigde nisam mogao takvu školu da prođem. Sve to svoje iskustvo su prenosili na mene. Postalo mi je sve to jako uzbudljivo. Onda sam počeo da pletem priče o nekim tipovima koji su iz istorije davno izbrisani – seća se Marić.

Najviše je voleo da se bavi "špijunima koji su putovali po svetu i ubijali kojekakve narodne neprijatelje".

-Jedan od tih fascinantnih likova bio je Mustafa Golubić, koji je u mladosti bio mladobosanac, jedan od organizatora Sarajevskog atentata, a pre toga komita u Balkanskim ratovima. Suđen je na Solunskom procesu Apisu i drugovima, da bi potom postao komunista. Šetkao se po svetu od Pariza, Beča, Berlina do Moskve, pretio da će ubiti "krvavog psa kralja Aleksandra". Svi ti separatistički pokreti koji su rušili Jugoslaviju bili su povezani sa Kominternom. To ubistvo je zato nerešeno zauvek. U arhivama Gestapoa sam svašta našao za Mustafu Golubića. Recimo, da je streljan u današnjem Pionirskom parku, između Skupštine grada i Predsedništva Srbije, a Rusi su, kada su oslobodili Beograd 20. oktobra 1944, izvadili njegovo telo i preneli ga u Moskvu. To je prvo što su Rusi uradili jer je on bio njihov najzaslužniji agent. Čak je tadašnji funkcioner Udbe Goran Nešković morao da napravi istragu i pošalje u Moskvu dokaze da Tito nije izdao Mustafu Golubića Gestapou. Bio sam fasciniran takvim tipovima – kaže Marić.

Kada je u Dugi objavio feljton o Mustafi Golubiću, delove onoga što će tek ući u "Decu komunizma", na otvaranju beogradske diskoteke Amadeus 1983. sreo je Željka Ražnatovića Arkana.

-Moj prvi susret sa Arkanom bio je čudan. Prišao mi je u belom odelu, uz osmeh, i rekao: "Ja sam Mustafa Golubić". Arkan se identifikovao sa Mustafom, jer se upravo vratio sa tih svojih putešestvija po Evropi, gde je ubijao kojekakve "narodne neprijatelje" kao što je Golubić ubijao za Tita i Partiju. On je mislio da je isti takav, da pljačka mrski kapitalizam i donosi pare u zemlju – kaže Marić.

Onda se u Zagrebu pojavio neki tip koji je poklonio nekakvu zbirku umetničkih stvari, Rubense, Rembrante, Leonarde...

-Pitao sam kolege iz Zagreba što ne naprave intervju sa njim. Kažu: "Težak je, neće". Ja odmah ujutru sednem u voz za Zagreb, nađem u hotelskoj sobi imenik, vidim piše Ante Topić Mimara. Zovem ga, on kaže: "Dođi odmah". Posle sam napravio i film o njemu. On je prvo s Titom pljačkao banke. Opljačkali su zagrebačku katedralu i odneli neki diptih od slonove kosti, koji su tad, 1927. godine, prodali Muzeju u Klivlendu. Na suđenju sledeće godine Josip Broz je bio osuđen za komunističku delatnost i pljačku crkava. Ovo drugo je kasnije izbrisano. A krali su ko Arkan i ovi – malo za partiju, malo za narod, malo za sebe. A Mimara se kasnije pojavljuje u Berlinu i postaje savetnik Geringa za likovnu umetnost. Gering je imao najveću umetničku zbirku, pljačkao najveće muzeje sveta, da bi posle rata Tito Mimaru poslao u Nemačku da vrati ono što su nacisti prethodno nama opljačkali. I on je pokupio dosta tih stvari, čak i one koje nisu bile naše – priča autor "Dece komunizma".

Zatim je čuo da se 1981. u Zagrebu pojavio neki Titov general koji je postao ustaša.

-Tako sam upoznao Franju Tuđmana. Rekao mi je: niko mi u kuću nije ušao tri meseca od izlaska iz zatvora, prijatelji ga nisu pozdravljali na ulici. Ko god je bio zabranjen, taj mi je bio interesantan. Recimo Mihajlo Mihajlov. On je dvaput išao u zatvor. Jedanput smo sedeli Brana Crnčević i ja u kafani "Pod lipom", naiđe Mihajlov, skuplja neku peticiju da se smeni Tito. Ja bio klinac, kažem: "Ajd da potpišemo". Brana ga pogleda, pa ga pita: "Mišo, jesi li ti sam ili imaš nešto vojske? Ako imaš neku diviziju, pa da potpišemo" - seća se Marić svoje mladosti sa disidentima.

Sa Milovanom Đilasom sastajao se konspirativno. Đilas se svake subote u 12 sati viđao sa Matijom Bećkovićem...

-A meni je dao čast da se viđamo svake subote u deset. Đilasu su ukinuta građanska prava kad je izašao iz zatvora. Ništa nije smeo da objavi niti da kaže. Kad sam ja skupio građu, odneo sam mu sve u njegov stan u Palmotićevoj. On mi je bio najveći konsultant. Kod njega sam proveravao ono što sam nalazio u arhivama ili kod drugih svedoka epohe. Jedino nipošto nije pristajao da Tito nije bio Josip Broz iz Kumrovca, već sin nekog austrijskog ili poljskog grofa, možda čak i biskupa. Naterao me je da potražim još žive Titove poznanike iz Zagreba iz dvadesetih godina, kad se kao zarobljenik vratio iz Rusije, da potvrde da ga nije zamenila sovjetska tajna služba i da je bravar zaista bio bolji vladar od svih koji će ga naslediti. Đilas je bio dobar tip – uspeo je da četvoricu članova bande Jove Čaruge zavrbuje za komunizam, a ta četvorica su kasnije postali narodni heroji – kaže Marić.

Knjigu je pisao od kraja sedamdesetih do 86. Pomagao mu je Vladimir Dedijer.

-Njemu sam govorio da je najveći marketinški stručnjak svih vremena, jer je izmislio Tita, sedam neprijateljskih ofanziva i istorijsko "ne" Staljinu. To nije ni postojalo. Vlada je bio duhovit čovek i vrhunski novinar. Govorio je da sam njegov naslednik. Kada je bio bolestan, zvao me da otkucam njegov testament. I kaže: "Ostavljam porodici kuću, stan u Ljubljani, Beogradu, a Milomiru Mariću ostavljam 'Istoriju Jugoslavije'. Ja mu kažem: 'Vlado, pa ostavi mi bolje nešto keša. Kakva Istorija Jugoslavije' – seća se Marić. Dodaje da se sve završilo neobično: "Komunisti su se decenijama branili da moraju da budu na vlasti kako Jugoslavija ne bi nestala u krvavom bratoubilačkom ratu. Na kraju se to zaista i desilo, kada su zaratili četnici i partizani iz partizanskih filmova, nekadašnji stipendisti Titovog fonda i učenici partijske škole iz Kumrovca. U svakom slučaju, sami su zapalili kuću u kojoj su živeli, da bi premaskirani ostali na vlasti posle pada Berlinskog zida".

Baš zato, sprema nastavke "Dece komunizma".

-Ponovo sam izdao knjigu jer sam video da se originalno izdanje prodaje na sajtu Amazon za 280 dolara. Video sam da je to biznis, pa sam rekao da se to štampa i da bude uvod u moje nove knjige. Nastavak "Dece komunizma" je raspad Jugoslavije, tragični srpski nesporazum sa svetom. Ja sam 20 godina to istraživao sa državnicima koji su nam radili o glavi ili bili kreatori ratne drame, proučavao sam šta nam se to desilo, gde smo pogrešili, i za 20 godina sam napisao jedno 2.000 strana koje će biti podeljene na četiri, pet knjiga. Kao i moji komunisti ilegalci ja sam se krio, prostituišući se preko televizije da me ne uvate. I tako sam glumio budalu preko televizije, a tajno sam se bavio tim rukopisom, novom Decom komunizma".

http://www.danas.rs/dodaci/nedelja/prva_tajna_istorija_titove_jugoslavije_.26.html?news_id=277982

[Ghoul]

Vedrana Rudan: Vratite mi Jugoslaviju!


Da je Đureković samo marljivo učio i radio imao bi pravo i na povoljan kredit, izgradio bi vikendicu, na poslu bio osam sati, djeca bi mu se besplatno školovala, u slučaju frke liječio bi se u Americi... Vratite mi Jugoslaviju

Ne kužim ovu frku oko Perkovića. Zašto bi ga Hrvatska morala izručiti Njemačkoj zbog zločina koji je on tamo, navodno, učinio prije Krista? Perkovića bi trebalo osuditi na smrt u Hrvatskoj zato što je Tuđmanu i kompaniji pomogao da dođu na vlast. To što je dao, ako je dao, smaknuti nekog Đurekovića, koga briga.

Da li je Đureković bio pošten i iskren drug koji drži datu riječ? Da jest radio bi u Jugoliniji, pokojnoj Jugoliniji, živio u društvenom stanu, imao pravo na zubara, u zgradi Jugolinije, liječnika, u zgradi Jugolinije, branio bi boje Jugolinije na radničkim igrama. Možda bi u nekoj disciplini osvojio zlatnu medalju. Te su se medalje kovale u Japanu. Da je Đureković samo marljivo učio i radio imao bi pravo i na povoljan kredit, izgradio bi vikendicu, na poslu bio osam sati, djeca bi mu se besplatno školovala, u slučaju frke liječio bi se u Americi... Vratite mi Jugoslaviju.

Sjećate li se? Pamtite li Jugoslaviju? Nije bilo droge. Nije bilo dvadesetosatnog radnog vremena. Trudnicama se nisu uručivali otkazi. Kriminalci su smjeli krasti i ubijati samo izvan Jugoslavije. Doduše, za vrijeme Jugoslavije u Rijeci je živio čovjek koji bi znao na cesti glasno zatuliti: "Druže Tito Josip Broz, Ive ti je gol i bos." Isti bi ga čas strpali u bajbokanu. Ne, ne, nikako ne, Jugoslavija nije bila demokratska zemlja. U njoj nisi smio pjevati onu Velebitu a spominjati Titovo ime uzalud bio je zločin nad zločinima. Ipak, vratite mi Jugoslaviju.

Onaj Ive, to danas vidimo, bio je provokator i lažljivac, da danas živi u Hrvatskoj revidirao bi svoje antijugoslavenske stavove. Vratite mi Jugoslaviju.

U ono vrijeme imali smo drugove poput Perkovića koji su u ime Tita i Partije šetali svijetom i ubijali neprijatelje. A danas? Koga danas hrvatski perkovići diljem svijeta ubijaju u ime Hrvatske? Hrvatska gospoda perkovići danas u Hrvatskoj ubijaju Hrvate i Hrvatice u ime Hrvatske. Otkazima, krađama, predstečajnim nagodbama, kreditima u švicarcima, kreditima u eurima, kreditima u kunama...Vratite mi Jugoslaviju.

Sjećam se, naravno da se sjećam. Tito jest na Brijonima imao paunove, slonove, onoga papagaja i kadilak. Kad naš Sanader i ostali vidoševići povremeno pogledaju dokumentarac "Kako je u životu uživao zločinac Tito" mora da se valjaju od smijeha. Slon? Papagaj? Zebre? Tokarski stroj? Zlatni sat? Život u državnim vilama. Buahahahaha! Vratite mi Jugoslaviju!

Za vrijeme Tita američki predsjednici nisu smjeli u jugoslavenske luke slati svoje ratne brodove, neka ih jugoslavenski robovi peru. U Jugoslaviji nije bilo robova. Za vrijeme Tita američki predsjednik nije tražio da jugoslavenski građani ginu u njegovim ratovima. Za vrijeme Tita mi smo protestirali protiv američkog rata u Vijetnamu i palili američke zastave. Nismo šutjeli onako kako danas šutimo kad utorkom Obama bespilotnim letjelicama ubija djecu u Pakistanu. Za vrijeme Tita američki predsjednik nije bio jugoslavenski predsjednik. Vratite mi Jugoslaviju.

Istina jest da je u mojoj pokojnoj domovini pio Kraljević Marko ali je i Šarcu vode davao. U mojoj umlaćenoj zemlji mi doduše nismo učili da je čovjek nastao kresanjem Adama i Eve ali smo učili da treba ljubiti bližnjega svoga. Ne ga klati, ne ga protjerati, ne ga mrziti do sudnjega dana. U pokojnoj zemlji, samo je u mom srcu živa, nikad mi nije palo na pamet da ću jednom živjeti u ovome u čemu živim danas. Živim u karikaturi od države a moji mi gospodari svakoga dana poručuju, tko ne krade državu osiromašuje obitelj.

VRATITE MI JUGOSLAVIJU!

rudan.info

[Justina]

Madame Rudan je beskrajno duhovita, jedina je nezgodacija da nju cita samo nekoliko hiljada ljudi u Srbiji.

[džin tonik]

optimisto.

[Agota]

http://www.jutarnji.hr/tajni-svijet-marsala-tita-fotografija-mu-je-bila-strast--a-biljezio-je-i-svoje-intimnosti/1185467/

[Ghoul]

OTKRIVAMO: Ovo su greške, laži i obmane u čuvenim partizanskim filmovima! (VIDEO)

Uživali smo u partizanskim filmovima i divili se njihovim junacima, koje smo često uzimali za idole. Međutim, oni su puni istorijskih grešaka. Pogledajte koje su to greške

http://www.telegraf.rs/vesti/1062994-otkrivamo-ovo-su-greske-lazi-i-obmane-u-cuvenim-partizanskim-filmovima-video

[scallop]

Bez obmane i laži.

[tomat]

to je Tito Puente.

[Albedo 0]

nešto mi je mnogo žuta ta vodka

[mac]

Čitam ovo o partizanima i mislim se mogla bi tu dobra serija da se napravi, ali ne ona Bajićeva bezvezarija gde se ništa ne dešava, a i kad se desi nije ti ni bitno, nego nešto sa elementima apsurda i  crne komedije. Svi rade sve pogrešno, ljudi stalno umiru, stalno sranje, ali nema veze, ratujemo se... Kao kombinacija MASH-a i Igre prestola, ali bez dobrih momaka. Dobro, može jedan, protagonista, ali da od njega ništa ne zavisi, nego se mučenik samo trudi da izvuče živu glavu...

Imam utisak da sam ovo već jednom napisao...

[scallop]

A ja da sam nekoliko puta gledao.

[Ghoul]

Čitam ovo o partizanima i mislim se mogla bi tu dobra serija da se napravi, ali ne ona Bajićeva bezvezarija gde se ništa ne dešava, a i kad se desi nije ti ni bitno, nego nešto sa elementima apsurda i crne komedije. Svi rade sve pogrešno, ljudi stalno umiru, stalno sranje, ali nema veze, ratujemo se... Kao kombinacija MASH-a i Igre prestola, ali bez dobrih momaka. Dobro, može jedan, protagonista, ali da od njega ništa ne zavisi, nego se mučenik samo trudi da izvuče živu glavu...

ćopić sreće selina!
MOŽE!!!

[Albedo 0]

Čitam ovo o partizanima i mislim se mogla bi tu dobra serija da se napravi, ali ne ona Bajićeva bezvezarija gde se ništa ne dešava, a i kad se desi nije ti ni bitno, nego nešto sa elementima apsurda i  crne komedije. Svi rade sve pogrešno, ljudi stalno umiru, stalno sranje, ali nema veze, ratujemo se... Kao kombinacija MASH-a i Igre prestola, ali bez dobrih momaka. Dobro, može jedan, protagonista, ali da od njega ništa ne zavisi, nego se mučenik samo trudi da izvuče živu glavu...

Imam utisak da sam ovo već jednom napisao...

pa to ti je svaki rat

[Albedo 0]

btw, kako bješe se zove onaj roman gdje se istražuje neko ubistvo u Glavnom štabu, komedija gdje Tito govori ''ovljako i onjako''

e to bi bila dobra serija, urnebes

[Alexdelarge]

Čitam ovo o partizanima i mislim se mogla bi tu dobra serija da se napravi, ali ne ona Bajićeva bezvezarija gde se ništa ne dešava, a i kad se desi nije ti ni bitno, nego nešto sa elementima apsurda i  crne komedije. Svi rade sve pogrešno, ljudi stalno umiru, stalno sranje, ali nema veze, ratujemo se... Kao kombinacija MASH-a i Igre prestola, ali bez dobrih momaka. Dobro, može jedan, protagonista, ali da od njega ništa ne zavisi, nego se mučenik samo trudi da izvuče živu glavu...

Imam utisak da sam ovo već jednom napisao...

kako bre bez dobrih momaka? pa četnici su zlotvori, a partizani su branili narod!

[mac]

Možda, ali ne u seriji koja se vrti u mojoj glavi...

Zapravo, ima ih, ali ne umru od neprijateljskog metka nego od svojih. I ne traju dugo, epizodu-dve.

[Ghoul]

Horvat: Od Balkana uvek pravili koloniju

R. Radosavljević | 07. septembar 2014.

Hrvatski filozof Srećko Horvat: EU želi isto što i Austro-Ugarska. Naše zemlje ulaze u EU posle ponoći, kad su gosti već pijani. Raspadom SFRJ nismo dobili ni demokratiju, niti prosperitet

KNjIGA ,,Šta Evropa želi", u koautorstvu hrvatskog filozofa, pisca i aktiviste Srećka Horvata, i slovenačkog filozofa, svetski priznatog profesora Slavoja Žižeka postala je apsolutni bestseler najpre u Evropi i u Americi (objavljena je 2013. na engleskom, zatim je doživela izdanja na još desetak svetskih jezika), a tokom ove godine i u regionu.

Analitično delo koje, kako je zapisao veliki holivudski reditelj Oliver Stoun, ,,treba da pročita svaki pravi Evropljanin veran stvarnoj ideji Evrope, u kome poznati slovenački ekscentrik i harizmatični hrvatski filozof, sa pozicija savremene levice daju analizu evropske pat pozicije", uskoro će se pojaviti i u Srbiji, u izdanju beogradske ,,Lagune".

- Razloge za popularnost knjige treba tražiti u tome što leve ideje počinju da se čuju. Pogledajte samo uspehe na poslednjim evropskim izborima - to više nije samo radikalna leva partija Siriza u Grčkoj, nego i Podemos u Španiji, stranka koja je izrasla iz ,,Idnignadosa", a tu je i Združena levica u Sloveniji, što je prvi put da se na Balkanu, u mejnstrim politiku vraća prava, progresivna levica - kaže Srećko Horvat, autor devet knjiga (,,Diskurs terorizma", ,,Protiv političke korektnosti", ,,Pažnja! Neprijatelj prisluškuje"...), čije društvene komentare objavljuju vodeći svetski časopisi (,,Gardijan", ,,Njujork tajms"...).

* Šta danas znači progresivna levica u ovim našim prilikama, i koliko ona zaista postoji?

- To je dobro pitanje. Jer, kod nas je pitanje šta je uopšte levica, a kamoli progresivna levica. Ako govorite o političkom mejnstrimu, onda je svima već odavno jasno da oni koji se predstavljaju levičarima, to čine samo zato jer, eto, nisu nacionalisti, a oni nisu nužno uvek levičari. Trenutna hrvatska vlada, koja se naziva socijaldemokratskom, nije ni socijalna, a ni demokratska, ona provodi radikalnije ekonomske reforme od HDZ-ovih radikala. Ali, kada govorimo o levici koja nije deo tog političkog spektra, dobra je vest da se počela rađati, artikulisati i spajati jedna nova balkanska levica. Ima je u Hrvatskoj, ima je i u Srbiji, a nemojte zaboraviti ni bosanske plenume s početka ove godine. Verovatno se većina ojađenih ljudi s tih plenuma ne bi nazvalo levičarima, ali ono što su tamo govorili i osećali jeste, upravo, jedna nova artikulacija levih ideja na Balkanu.

POLITIČKA KOREKTNOST
* Koliko odnos Hrvatske i Srbije sada određuje politička korektnost?
- I previše. Bilo bi nam bolje bez političke korektnosti. Početkom ove godine, kada mi se pokvario vodokotlić u centru Beograda, posetio me majstor, koji mi je ispričao ovu anegdotu: bio je u vožnji kolima, a na semaforu se ispred njega našao automobil beogradske registracije. Kad se uključilo zeleno, taj auto nije krenuo, pa je majstor počeo da trubi, a kada mu je ,,pukao" film, viknuo je: ,,Ajde, bre, budalo!" Vozač je odgovorio: ,,Oprosti", a majstor je uzvratio: ,,Izvini, nisam znao da si Hrvat". On je, naprosto, hteo da kaže da nema ništa protiv Hrvata, ali poruka je mnogo dalekosežnija: tek onda kada ćemo budalama moći da kažemo da su ,,budale", a da to ne bude shvaćeno kao uvreda po nacionalnoj osnovi, stvari će postati normalne. Ili drugačije rečeno: budale su budale, nezavisno od nacionalnosti kojoj pripadaju.

* U čemu su danas naše najveće postjugoslovenske zablude?

- Najveća zabluda se i dalje sastoji u tome da ljudi još uvek veruju u takozvanu tranziciju, da će tamo - bila to Evropska unija ili ,,razvijeni Zapad" - biti bolje. Ali i to se menja. Ljudi su sve više svesni da ovo stanje nije održivo, i da nas ne čeka dobra budućnost ukoliko se sve zablude tranzicijskog perioda ne izvrnu na glavu.

* Vaša knjiga analizira slom evropskih socijalnih država, demistifikuje neoliberalizam i njegovo uvlačenje u Evropsku uniju, kao i u zemlje koje pretenduju na to članstvo. Sa nasleđem koje imamo, šta neoliberalizam donosi ovom našem prostoru?

- Šezdesetih godina, Jugoslavija je imala prosečni industrijski rast od šest zarez jedan odsto, zdravstvo i obrazovanje bili su besplatni, pismenost je bila devedeset jedan odsto, a očekivani životni vek sedamdeset dve godine. To je službena statistika Svetske banke. Ali, to je sve počelo da se menja nakon što je neoliberalizam krenuo da se uvlači u trbuh Jugoslavije. Ne znam koliko je poznato da je Jugoslavija između 1979. i 1988. uzela čak šest kredita od Međunarodnog monetarnog fonda, i da je samo mesec dana nakon Titove smrti potpisala najveći kredit koji je MMF ikada dao na svetu do tog datuma. Ono što je Jugoslavija morala da učini zauzvrat jesu, naravno, ,,strukturalne reforme", a konsekventno, umesto da se situacija poboljša, došlo je do rapidnog pada razvoja, standarda života i masovnog otpuštanja radnika.

Od 1980. do 1987. industrijski razvoj pao je na 2,8 odsto, a 1987. već je bio na nuli, dok je 1990. dospeo na minus deset. Kada Srbija ovih dana iznova koketira s MMF-om, samo se setite koliko je ljudi bilo na ulicama 1987. Te godine, nakon šest kredita MMF-a, u čitavoj Jugoslaviji bilo je 1.686 radničkih štrajkova, u kojima je učestvovalo 288.686 radnika. Dalje zaduživanje neće ni podstaći proizvodnju, niti će izvući zemlju iz krize. Daljim zaduživanjem srljamo u novu katastrofu!

* Ko zna kuda EU ide - Nemačka, koja diktira uslove na periferiji Evrope, ili možda neko drugi, i da li sama EU zna šta želi od sebe?

- Stalno slušamo kako Nemačka ili Brisel ,,diktiraju" stvari. Na ovim našim prostorima uvek je postojala ta potreba da se neki grad na B uzme kao fantazmatski objekt donošenja odluka. Prvo su to bili Beč i Budimpešta, potom je to bio Beograd, a sad je Brisel. Ali, pravi problem nije niko ,,napolju", pravi problem je naša lumpenburžoazija, ova kompradorska elita koja vrlo dobro sarađuje sa kolonijalnim gospodarima.


* Šta EU želi na Balkanu, a šta narodi na Balkanu žele od današnje EU?

- EU želi isto ono što je Austro-Ugarska želela pre izbijanja Prvog svetskog rata. Ovaj je prostor uvek bio kolonija. Za vreme Austro-Ugarske, Balkan je služio kao poligon za eksploataciju prirodnih bogatstava - šume Bosne i Hercgovine bile su najveća pošumljena teritorija u tadašnjoj Evropi iza Finske. Paralelno, došlo je do sprečavanja domaće industrije. Zbog železničkog sistema koji je bio isključivo u interesu Budimpešte i čiji je cilj bio zadaviti hrvatski eksport, mađarska je roba u Hrvatskoj bila jeftinija od hrvatske. Slična se situacija ponavlja i danas. Narod je ponovo zadužen, iskorišćava se jeftina radna snaga, iskorišćavaju se prirodna bogatstva. Uz svečana obeležavanja sto godina od izbijanja Prvog svetskog rata, svi govore o tome kako je rat završen. Ali, umesto Austro-Ugarske monarhije dobili smo austrijske, nemačke i francuske banke! Sedamdeset pet odsto banaka u Srbiji u stranom je vlasništu, devedeset odsto u Hrvatskoj, a čak devedeset pet odsto u Bosni i Hercegovini. Je li rat zaista gotov, ili se samo vodi drugim sredstvima?

* U čemu je danas pravi problem Hrvatske i Slovenije koje su članice EU, a u čemu Srbije, Bosne, Makedonije i Crne Gore, koje se još uvek bore za taj status?

- Kada je pre nekoliko godina britanski istoričar Nil Ferguson održao predavanje u Zagrebu, ulazak Hrvatske u EU opisao je ovako: Hrvatska će u Uniju ući posle ponoći, kada su već svi gosti pijani, a hrane je ponestalo. Prostor je potpuno uneređen, mnogi spavaju, a neki su već uzeli kapute i pripremaju se za odlazak. Ako je ulazak Hrvatske u EU moguće opisati na ovaj način, kako onda opisati ulazak Srbije? Pa nikako drugačije nego kao dolazak na ,,after-parti".

* Rekli ste da niste evroskeptik, ni neko ko je apriori protiv EU. Zašto se nama na ovim prostorima stalno podvaljuje da su Evropa i EU jedno isto?

- Zato jer ,,Evropa" još uvek ima dobru konotaciju, uz nju se ne vezuje sve ono što se vezuje uz EU. Ali, razlika je ogromna. ,,Evropa" nije samo geografski pojam, ,,Evropa" je ideja. A kao ideja ,,Evropa" još uvek može imati emancipatorski potencijal, kao što to može imati i Balkan. Za razliku od toga, EU je - pri čemu mislim pre svega na Evropsku centralnu banku i Evropsku komisiju - kao onaj bik u onom starom grčkom mitu, koji siluje Evropu, odnosno narod.

* Neoliberalizmom, kao dominantnom ideologijom u EU, odbacuje se socijalna država koja je ideja veka i rezultat krvave sindikalne borbe i napretka. Koliko ljudi na ovim prostorima uopšte shvataju suštinu neoliberalizma, i gde je naša budućnost?

- Mislim da je sve više onih koji to shvataju na vlastitoj koži. Uzmite samo nove zakone o radu koji su gotovo istovremeno, ovog leta, prihvaćeni i u Srbiji i u Hrvatskoj. Lepo je to sažeo jedan stariji gospodin za vreme sarajevskog plenuma: ,,Ja možda ne znam što je internet, ali vi nećete znati što je penzija". Sve većem broju ljudi na Balkanu je jasno da raspadom Jugoslavije nismo dobili ni demokratiju ni prosperitet, i ukoliko se hitno ne stane na kraj neoliberalnim merama - nećemo imati ni budućnost.



DIREKTNA DEMOKRATIJA

* Da je došlo do referenduma da se zabrani upotreba ćirilice u Vukovaru, šta bi to značilo, i da li direktna demokratija može da funkcioniše u sistemu koji je sam po sebi nedemokratičan?

- Apsolutno sam protiv referenduma o zabrani upotrebe ćirilice u Vukovaru! Takvi referendumi samo su dokaz pervertiranog shvatanja direktne demokratije i tu ste potpuno u pravu: direktna demokratija ne može da funkcioniše ako nemate funkcionalnu reprezentativnu demokratiju. Pa uzmite referendum o pristupanju EU - reklo bi se, divna mera koja narodu daje slobodu da sam odabere hoće li ući u EU ili ne. Ali, ako je hrvatska vlada uložila čak šest stotina hiljada evra u pozitivnu kampanju, ako je samo nekoliko dana pre referenduma ministarka spoljnih poslova zapretila da penzije neće biti isplaćene ukoliko se ne glasa ,,za", da li je čudno što su ljudi glasali pozitivno? Ipak, neke ljude možete varati sve vreme, ali ne možete sve ljude varati sve vreme. S najnižom izlaznošću od samo četrdeset tri odsto, Hrvatska je srušila prethodni rekord Mađarske. To znači da je tek dvadeset devet odsto sveukupne populacije bilo za ulazak u EU. Da li je to demokratija?

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/politika/aktuelno.289.html:509126-Horvat-Od-Balkana-uvek-pravili-koloniju#.VA4B9RvM0nI.facebook

[scallop]

Raduje me što mi se čuju istomišljenici, ali me ne raduje što smo izuzeci, na margini.

[ALEKSIJE D.]

Izvinjavam se, ovaj, a ko vam je taj Tito?

[scallop]

Sve što danas imaš je od njega, a sve što nemaš - nije.

[varvarin]

Ih, Loni, gde si da pročitaš ovo!?

"...Šezdesetih godina, Jugoslavija je imala prosečni industrijski rast od šest zarez jedan odsto, zdravstvo i obrazovanje bili su besplatni, pismenost je bila devedeset jedan odsto, a očekivani životni vek sedamdeset dve godine. To je službena statistika Svetske banke. Ali, to je sve počelo da se menja nakon što je neoliberalizam krenuo da se uvlači u trbuh Jugoslavije. "

[Albedo 0]

svi intelektualci su morali da znaju 1989. da u kapitalizmu za 80% ljudi pada procentualno učešće u dohotku

ono može da raste, ali procentualno pada

u slučaju SAD, nije raslo u prvoj, a kod nas je padalo u obe kolone

samo što su ti isti intelektualci mislili da će oni biti u onih 20%, ali se ispostavilo da u Srbiji tih 20% postaše jedva desetak posto

[scallop]

Tačno. Ja sam tada pitao opsenjene kapitalizmom da li smatraju da će biti kapitalisti, a oni su klimali glavom.

[Ghoul]

E, PA, ZA TO STE SE BORILI!
KAPITALIZAM! TRŽIŠTE! ROPSTVO ZA SIĆU!
NEMA ODMORA DOK TRAJE TUĐE BOGAĆENJE!

Štrajk u "Juri" - radnici traže slobodno za Badnji dan

Autor A. S. Izvor Južne vesti | NIŠ


Radnici stali - traže slobodan dan; foto: radnici


Oko 500 radnika druge smene u fabrici "Jura" u Nišu obustavilo je rad, jer su nezadovoljni što im poslodavac nije dao slobodno za Badnji dan i Badnje veče.

Iako je, kako saznajemo od radnika, jedan deo njih po dolasku na posao počeo sa radom, u jednom trenutku su i oni stali.
Trenutno većina ne radi, a predstavnici radnika pregovaraju sa menadžmentom - rekao je jedan radnik koji je hteo da ostane anoniman.
Na portirnici ove firme, koja svoju halu ima u Donjem Međurovu, novinarima je prvo rečeno da pozovu kasnije kako bi se konsultovali sa nadležnima, a onda je odgovor bio - "ne dajemo izjave".

Ne dajemo nikave izjave i nemamo službu za odnos sa medijima - rečeno je na portirnici "Jure".

Radnici javljaju da je jedan sektor ipak pokrenuo mašine, ali da većina i dalje čeka ishode pregovora.
Inače, Badnji dan nije na zvaničnoj listi prazničnih i neradnih dana tako da poslodavac nije u obavezi da tada ne radi. Ipak, pošto je reč o jednom  od najvećih praznika, većina firmi i preduzeća 6. januara ne radi.

Postignut dogovor, druga smena sutra radi skraćeno

Kako javljaju radnici "Jure" pregovori su u međuvremenu završeni dogovorom da na Badnji dan druga smena radi skraćeno, odnosno od 14 do 18 sati.

Štrajk je time, kažu, okončan, i radnici su ponovo pokrenuli mašine i vratili se na svoja radna mesta.

http://www.juznevesti.com/Drushtvo/Strajk-u-Juri-radnici-traze-slobodno-za-Badnji-dan.sr.html

[klem]

jadni radnici muče se osam sati dnevno ustaju rano dolaze kasno imaju jednu pauzu pola sata da pojedu nešto nemaju vremena za kulturno uzdizanje gledaju farmu parove beda

[Ghoul]

jadni radnici muče se osam sati dnevno ustaju rano dolaze kasno imaju jednu pauzu pola sata da pojedu nešto nemaju vremena za kulturno uzdizanje gledaju farmu parove beda

nisu tele da uče školu, smucale se sa probisvetima, zatrudnele u 18-oj, a sad: 'ko će da rani moju decu?'
BOŽIĆ BATA, eto ko!
ako ih pusti šef da ga dočekaju kako priliči, uz suve šljive i prženu ribu.

[Meho Krljic]

Laž je da su se narodi bivše Jugoslavije mrzili

[scallop]

Naravno da nisu. Etničko prepoznavanje nije postojalo na Helmu (Balkan). Ni Nemanjići se nisu bavili prepoznavanjem nego nabrajanjem u svojim titulama. Osmanska imperija je po definiciji bila multinacionalna i multikulturalna, a isto važi i za Ausrougarsku. Religiozna pripadnost je bila nepoznanica sve dok se Vatikan i Konstantinopolj nisu podžapali. Dodatno, islam je načinjen primamljivim potiskivanjem pravoslavlja iz gradova. Prelomna tačka se može smestiti u period 1510. i 1570. kada je po Turskim popisima gradsko stanovništvo postalo pretežno muslimansko. Nekako u isti period može da se smesti napor Vatikana da uspostavi Ilirikum kao jedinstvenu nacionalnu zajednicu sa sv. Jeronimom kao zaštitnikom. Iz te politike pazarili su Šiptari i prisvojili ideju. Osnovni cilj je propao na rezurekciji velikodržavnih mitova.


Sve zajedno, balkanski kotao je zakuvan u religijama, a začinjen politikama evropskih država zainteresovanih samo za svoje ciljeve.

[Krsta Klatić Klaja]

Stavite mi Jugoslaviju u dupe
Jugoslavije mi dosta stavite
Kupus luk susam pavlaku i dosta Jugoslavije
Ne pakuj jedem odmah
Aplicirajte mi Jugoslaviju na bolno mesto
U debelom sloju
Tamo gde su mi odsekli Jugoslaviju
Tu me žiga tu osećam bol
Stavite me u teglu u kacu sa tečnom Jugoslavijom da se ukiselim
Unesite mi Jugoslaviju intravenozno
Stavite mi je u dupe rekoh gurnite do kraja ne nema ništa seksualno u tome
Sipajte mi Brene Olivera Dragojevića Nede Ukraden Selimove i Želčeskog u uši dosta i zapečatite ih voskom onim crvenim
Napunite mi usta čokolješnjakom maraskinom kinderladom bioproom iglom pekabe i ijekavicom ponositom i zašijte ih
Navucite mi varteks prvi maj yassu toper muru mtč udarnik čarape sve sve sve
Potopite klupu u naš lepi Jadran i stavite me na nju da spavam da se ne probudim
Ja jedem Jugoslaviju ja sam Jugoslavija nisam al oću da budem
Nije bitno kakav si čovek nego Jugoslavija
Jugoslavija koja se akcentuje Jugòslāvija
Livade i konji nesedlani zemljo moja
Nigde toliko algi kao u uvali tuđeg djetinjstva
Jugoslaviju ja hoću platu regres i more
More hoću Jugoslavija je more
Fiću dan mladosti miću orlovića kviskoteku staro mi dajte
Jugoslaviju mi stavite u dupe
U dupe pored srca
Nek miriše ko dunja

[Scordisk]

djevdjir najjaci!

[Truba]

moji su radili u iraku pa se imalo love to jest dolara
i tehnike i glazbeni stup i videorekorder 1981. i dva televizora u boji na daljinski kad je umro tito
i svašta nešto ploče kompleti knjiga mašina za pranje suđa, veša... sve oko 1980.
razmišljali o kupovini bagera za privatni biznis
ili kopirnicu za kopiranje jer smo bili blizu lokalnom fakultetu

ljepota kad si pripadnik odgovarajuće klase to jest radničke u republičkom gigantu...

[Krsta Klatić Klaja]

"radničke"

[akhnaton]

Ma nije bilo bolje, to vas lažu sećanja i "žal za mlados"... Niste imali đepne kompjuktore, niste imali pece i mece da se kačite na Internet, koji o takođe niste imali, slušali ste o blasfemije Rok.... žene bile žene, a ne izbor između međeda i drastik plastik cava.... Knjige i stripovi su vam bili cenzurisani, i faraon se pitao za sve i svašta. Niste bre smeli da u kafani ili na kahvi i raki u društvu opsujete titu i državu, da zapalite sveću pred Dražinu ikonu, da ljubite popu ruku, a da vas svinjoglavi drugovi iz komiteja ne prebiju od batina ili prevaspitaju na Golom Otoku. Niste bre smeli da svršavate na pomen matrjoške, ili advokata Ante. Ma sve vam je bilo zabranjeno. Danas je bolje, jeli tako kamaradi? Popovima ne da ljubite ruke, nego i auspuh, ponekom popa malo i prođara izlazni port, sveću palite i pred ikonama "živog sveca", šjor Ante samo što ne dobije spomenik, ništa nije cenzurisano, drastik plastik tete vire sa svakog koraka, na radost levice i desnice ruke, pijete Earl Gray umesto nane, pijete sojino mleko umesto kravljeg.... kontejneri nam služe kao švedski sto, radnici i radnice redovno dobijaju svoju porciju govana, i imamo zilion kanala za gledati, slušamo njesra od muzike, gledamo tuče međeda i plastificiranih na tv-u...
Da li je bolje ono ili ovo? Da li je bolje bilo pod Faraonom, ili pod "demokratski izabranim vezirom"? I da nema nostalgije, hladna računica kaže, pod Faraonom. Jer, demokratija je laž, hrana nikada ne može biti zamenjena govnima....

[mac]

I posle Tita - Tito!

Josip Broz 'Tito': Too Tough for Stalin

[Alexdelarge]

Jugoslavija je 1972. u rekordnom roku vakcinisala 18 miliona ljudi

Epidemija velikih boginja u bivšoj državi pojavila se nakon dolaska Albanca Ibrahima Hotija s hadža. Svi su se morali vakcinisati i nije bilo izuzetaka.

Nakon što su u rekordnom roku otkrivene vakcine protiv korona virusa koji je u poslednjih godinu i po iz temelja promenio naš svet, proces imunizacije u punom jeku

Iako je proces počeo i u Bosni i Hercegovini, on se odvija dosta sporije nego u većini evropskih zemalja, što zbog činjenice da naše vlasti dugo nisu uspevale nabaviti vakcine, što zbog nešto loše organiziranog procesa imunizacije.

No, takođe, mnogi građani, skeptični prema nauci i skloni teorijama zavjre, odbijaju da se vakcinišu te protestuju protiv mogućnosti uvođenja restrikcija za nevakcinisane.

S ove vremenske distance, izgleda i pomalo zadivljujuće da je davne 1972. godine tadašnja Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija u svega nekoliko sedmica uspela vakcinisati čak 18 miliona građana.

Početak

Epidemija velikih boginja u Jugoslaviji izbila je 1972. godine, na području Kosova i Beograda. Bila je poslednja velika epidemija velikih boginja u Evropi.

Početkom 1972. na hadž je otišao kosovski Albanac, po imenu Ibrahim Hoti, iz mesta Damnjane kod Đakovice. Posetio je sveta mesta u Iraku, gde su bili poznati slučajevi malih boginja. Kući je stigao 15. februara. Sledećeg jutra trpio je bolove i bio umoran, ali je to pripisao dugom putovanju autobusom.

Hoti je ubrzo shvatio da ima infekciju, no, nakon što je nekoliko dana osećao groznicu i razvio osip, oporavio se – verovatno zato što je vakcinisan dva meseca ranije.

3. marta razboleo se Latif Mumdžić, tridesetogodišnji učitelj, koji je upravo stigao u Đakovicu da bi predavao. Nije poznato da je imao direktan kontakt s Hotijem. Možda ga je zarazio jedan od Hotijevih prijatelja ili rodbine, ili je bolest pokupio jednostavno prolazeći pored Hotija na ulici.

Kada je Mumdžić dva dana kasnije posetio lokalni medicinski centar, lekari su pokušali lečiti njegovu groznicu penicilinom (boginje su virus, pa je to bilo nedelotvorno). Njegovo se stanje nije popravilo, a nakon nekoliko dana brat ga je odveo u bolnicu u Čačak, 150 kilometara severno u Srbiji.

Tamošnji lekari nisu mu mogli pomoći pa je kolima hitne pomoći prebačen u centralnu bolnicu u Beogradu. Mumdžić je 9. marta prikazan studentima medicine i osoblju kao slučaj atipične reakcije na penicilin, što je bilo verovatno objašnjenje za njegovo stanje.

Širenje bolesti

Sledećeg dana, Mumdžić je pretrpeo masivno unutrašnje krvarenje i, uprkos nastojanjima lekara da mu spase život, umro je te večeri. Uzrok smrti naveden je kao ,,reakcija na penicilin". Zapravo, dobio je velike boginje.

Pre svoje smrti, Mumdžić je direkno inficirao 38 osoba (uključujući devet lekara i medicinskih sestara), od kojih je osam umrlo. Nekoliko dana nakon Mumdžićeve smrti, širom kosovske pokrajine izbilo je 140 slučajeva velikih boginja.

Zaraza se ukupno prenela na 175 ljudi, od kojih je 35 umrlo. Posebno je bila pogođena beogradska bolnica.

Hitra reakcija vlasti

Jugoslovenske vlasti reagovale su hitro. Proglašeno je vanredno stanje. Vlasti su počele s blokadom sela i kvartova bodljikavom žicom. Takođe su uvedene zabrane javnih okupljanja, zatvorene su granice i zabranjena sva putovanja osim najnužnijih.

Hotele je preuzela vojska, a u njih je smešteno 10.000 ljudi koji su možda bili u kontaktu sa zaraženima. Čuvala ih je vojska. Takođe, započela je masovna revakcinacija, koju je pomogla Svetska zdravstvena organizacija. Donald Henderson, vodeći svetski stručnjak za velike boginje, doveden je da bi pomogao u novonastaloj situaciji.

U svega nekoliko sedmica, celokupna populacija je vakcinisana. Svi su se morali vakcinisati i nije bilo izuzetaka. Do sredina maja zaraza je zaustavljena i stanje se normalizovalo.

Nasleđe

Danas, kad se velike boginje smatraju jednim od mogućih oružja za bioterorizam, američke vlasti smatraju da bi ovako drastični koraci mogli biti preduzeti u slučaju napada. Samo dve sedmice pre napada na WTC, Centar za kontrolu i prevenciju bolesti u SAD (CDC) je objavio smernice za borbu protiv moguće epidemije. Stručnjaci CDC-a tim dokumentom su upozoravali vlast da bi u slučaju epidemije bilo nužno uspostaviti karantin i dovesti u pitanje osnove ljudske slobode.

Stručnjaci su takođe istakli da bi SAD imao mnogo više problema sa uspostavljanjem tako rigoroznih mera nego komunistička Jugoslavija.

Naravno, Jugoslavija je bila država pod vladavinom jedne partije s gotovom neograničenom vlašću, te joj je bilo neuporedivo jednostavnije sprovesti u praksu bilo kakvu odluku ili meru nego što je to ijednoj demokratskoj državi.

Ipak, gledano s ove vremenske distance, dok s jedne strane gledamo kako vlast u BiH pokazuje tragičnu nesposobnost u nabavci vakcina te poteškoće u organizovanju procesa vakcinacije, a mnogi građani šire razne teorije zavere, odbijaju vakcinaciju i suprotstavljaju se najavljenim merama, tadašnja sposobnost i organizovanost jugoslovenske države da hitrom reakcijom suzbije širenje virusa i u rekordnom roku vakciniše svoje stanovništvo, deluje zaista impresivno.

Film i nagrade

Jugoslovenska vlada dobila je međunarodne pohvale za uspešno suzbijanje epidemije, što je bio jedan i jedan od najboljih angažmana za Donalda Hendersona i SZO, kao i jedan od ključnih koraka u iskorenjivanju velikih boginja.

Srpki režiser Goran Marković 1982. snimio je film Variola Vera o bolnici u karantinu za vreme epidemije. Godine 2002. BBC je prikazao televizijsku dramu nazvanu Variole 2002., koja je delimično inspirirana događajima u Jugoslaviji.

https://www.danas.rs/drustvo/jugoslavija-je-1972-u-rekordnom-roku-vakcinisala-18-miliona-ljudi/

[Izitpajn]

Rubno vezano uz temu. (Za one koji ne znaju: Pelješki most.)

[Truba]

Da
Kapitalisticki totalitatisti

[Izitpajn]

Da
Kapitalisticki totalitatisti

Ti se zajebavaš, ali ovo u Kini je po definiciji rana faza socijalizma izvedena točno kako treba. Rapidna industrijalizacija i stvaranje radničke klase po bilo koju cijenu. Nakon toga slijed preustroj. 99% Kineza ima ustrajni egzistencijalni napredak u zadnjih 30 ili više godina. Jebiga, onih 1% su pobili ili strpali u zatvor, ali šta sad, tko je htio, mogao je šutjeti. Ekipu jako zanima što će biti s Kinom glede Tajvana i ostvarivanja utjecaja u Aziji, mene živo zanima kako će im se društvo transformirati u sljedećih 10-20 godina.

[Palmer]

Pakao jugonostalgičarskog mentalnog pomora.

[džin tonik]

jebes zivot bez trajne revolucije, sve da bi stvorio losu kopiju onog sto si prije 200 godina unistio...

[Truba]

Vole komunizam rusiju kinu i vijetnam
Bjeze na zapad u kapitalizam njemacka svica i amerika