Nemoguće priče - antologija fantastične priče

[zakk]

Nemoguće priče - antologija fantastične priče
urednik: Gordana Maletić
Format B5 broj stranica 238
Bookland, 2009



Zbirka naučnofantastičnih priča za decu
Ilustrovao: Askanio Popović

Nemam još detalje šta je tačno unutra, ali imaću.

[zakk]

ФАНТАСТИЧНА ПРИЧА — ДРАГУЉ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ЗА ДЕЦУ

Фантастика је плод маште. Митске представе човечанства веома су старе и живе заједно с њим од памтивека. Нема човека који о измаштаном ништа не зна, макар и информативно, ако га већ не прихвата као нешто што му је својствено. Таква фантастика уткана је у усмену књижевност, део је епске поезије свих народа и лако је прокрчила себи пут у писану. Вековима се она негује у разним књижевним врстама, као што су приче, баладе, роман, драма.

Фантастична прича¹ данас је радо заступљен жанр, омиљен код најширих слојева, и одраслих и деце. Он је веома разноврстан, у шта се уверио свако ко га чита. Усвојено је мишљење да постоје две врсте ове приче - прва је тзв. ,,чиста фантастика", типа Е.Т.А. Хофмана или Поа, у којима фантастична бића из маште живе у свом зачараном свету. То је измаштани свет вила и вилењака, џинова, патуљака, вештица, вукодлака и сличних бића, свет потпуне нестварности из митолошких представа. Друга, можда још интригантнија врста је она која представља спој конкретно реалистичких ситуација које се, у току надградње, развијају у фантастично или се обрнуто, почетна апсурдна ситуација демаскира, тј. прича се разрешава као реално могућа. У том смислу, нарочито у причама за децу, хотимично се стварност прикрива, пренаглашава се значај загонетних појединости, или се свесно бежи од стварности. У оквиру овог обрасца, утисак фантастичног стварају тренуци читаочевог колебања између рационалног и ирационалног. То је најуопштеније што се о дефиницији овог појма може рећи.

¹ Фантастична прича — постоје настојања појединих теоретичара да се овај термин замени изразом фантастичка прича, као прецизнијим, што није широко прихваћено. (Прим. аут.)

Фантастика се фрагментарно појављује у делима наших писаца веома рано. У средњовековним житијима описују се чуда као знамења Божјег постојања и моћи којом се поједини јунак, односно светац, ис-тиче међу осталима. Примери за то су бројни, већ од Живота господина Симеона од Светог Саве, па надаље, преко Доментијана и Теодосија. Апокалиптично виђење другог Христовог доласка и Страшног суда Константин Филозоф навешћује у Житију деспота Стевана Лазаревића и повезује их са низом догађаја који су предсказали деспотову смрт. Преко Физиолога, и Бајки 1001. ноћи оријентални свет фантастичних бића стиже у стару српску књижевност и подстиче развој басне и бајке.

Фабуларне примере фантастике међу првима налазимо код Гаврила Стефановића Венцловића, црквено–народног беседника, преводиоца и преписивача црквених књига који је радио између 1716. и 1747, и био први наш писац 18. века који је почео да употребљава народни језик. Условна поетска фантастика постоји у Трагедокомедији Е. Козачинског и Плачу Сербији и Присвјестствију Мојсеју Путнику Захарија Орфелина. У епоси просветитељства, фантастика улази у сижејно–фабуларне склопове прозних дела — у романе Видаковића и Јевстатија Михајловића. Сматра се да су зачеци научне фантастике у делу Фисика Атанасија Стојковића, док његово дело Аристид и Наталија даје утопијске визије идеалних социјалних односа.

Вук Караџић је стварао дистанцу у односу на натприродне чиниоце народних веровања, обреда и казивања, али их уноси у књижевност својим записима и на тај начин подстиче њихово даље ширење. У драмском стваралаштву 19. века постоји тзв. реторичка фантастика код Стефана Стефановића (Смрт Уроша Петог) и Јована Стерије Поповића (Сан Краљевића Марка) у којима духови мртвих угрожавају живот јунака, решавају загонетке или предсказују будућност. У овом веку наставља се персонификација и алегоризација одређених духовних вредности у ликовима разних јунака. Такви су драмски текстови Ђорђа Малетића (Споменик Лукијану Мушицком, позорје духова у једном дејству) и Јована Суботића (Сан и јава и Крст и круна).

Као и у другим деловима Европе, и у Србији у доба романтизма расте занимање за фантастично, те оно, као део народног предања, постаје предмет књижевне обраде. Ови елементи најраније се препознају у делу Симе Милутиновића Сарајлије (Лирске песме Симе Милутиновића Сарајлије) у којима песник говори о трагању душе за духовним прапочетком као путовању у натприродне просторе. Његошева Луча микрокозма даје кључ за отварање средишњих ставова епохе романтизма: да се до тајанственог смисла света допире само натчулним стањима. Занимљив писац тога доба, Ђорђе Марковић Кодер, ослања се на фолклорно иску-ство у својим необичним лирско–епским остварењима (Роморанке, Сан матере српске). Ту спадају баладе Јована Суботаћа и Бранка Радичевића (Два камена, Кајгана) и приповетке Богобоја Атанацковића (Три зелене шибљике). Продор Хофманове фантастаке осећа се у Змајевој прози (Сла-вујев дô) и приповеткама Јована Грчића Миленка (Змијина кошуљица) а песници Јакшић, (Поноћ) Змај (Видосава Бранковића), Костаћ (Спомен на Руварца) у поезију уносе фантастачне елементе.

У прелазном периоду између романтазма и реализма стварају Стеван Димитријевић, Милорад П. Шапчанин, Илија Огњановић, Владан Ђорђевић и други писци. Они полазе од бајковитих прозних облика и приповедака, али постепено прихватају норме реалистичне приповетке. Тако у њиховом стваралаштву постоји модификована фолклорна фантастика. Примери за то су приче Милована Глишића (Глава шећера, Ноћ на мосту, Награисао, После деведесет година), или Матавуља (Чеврљино злочинство, Здухач, Ђукан Скакавац), код Шапчанина (Сени) и других. Ту спадају и историјски романи Пере Тодоровића, водећег теоретичара ,,реалног правца" (Смрт Карађорђева и Смрт кнеза Михаила) који, уводи, противно својим теоријским усмерењима, ирационално, снове и сновиђења у своје дело. Радоје Домановић, са своје стране у појединим својим сатирама користи алегоријску фантастику (Краљевић Марко по други путмеђу Србима).

У савременој српској књижевности фантастика је присутна у великом броју дела, те ћемо навести само неке. Ту су дела надреалиста (Ристић, Вучо, Матић), прича Легенда Милоша Црњанског, приповетке Момчила Настасијевића (Дарови моје рођаке Марије), романи Ериха Коша (Снег и лед) и Добрице Ћосића (Бајка), Милорада Павића (готово сва остварења), Борислава Пекића (Време чуда, Златно руно и друга), Данила Киша (Енциклопедија мртвих), Миодрага Булатовића (Људи са четири прста, Ђаволи долазе), бајке Гроздане Олујић, сви романи и већина приповедака Радована Белог Марковића, Тестамент Видосава Стевановића, песме, приче, путописи и драме Стевана Пешића, романи Светислава Басаре, проза Александра Гаталице (Век, Београд за странце) и многа друга.

Међутим, постоји суштинска разлика између фантастичне приче за децу и оне за одрасле, и из тог разлога поједини наши велики писци нису уврштени у овај избор. Хтели то или не, поједина остварења сувише су озбиљна за децу и не могу се прихватити из различитих разлога. У конкретном случају, ова неподударност лежи у томе да се у причама за одрасле основна дихотомија огледа на поларитету живот — смрт. Овај однос изоштрен је до крајности. Фантастика се не бави мање важним појавама. Бића из маште, ако их има, ту су да омаме и одведу човека равно у смрт. Али, то се дешава тек у тачки када их јунак сам позове, када је истовремено на два места, кад постане оно што Ками назива ,,глумцем без декора". Када се декор сруши, овакви ликови, по правилу, својевољно бирају апсурдну ситуацију као међуфазу ка разрешењу. Стога је излишно рећи да се после ових излета заблуделе овце пре или после, не враћају. Фантастичне приче за децу нежне су, поетичне, пуне примамљивих слика и, иако не могу заобићи питања живота и смрти, дотичу их фрагментарно, у појединим ситуацијама, које углавном служе да би се ко приволео добру, ослободио страха или забавио.

Тако нема праве фантастичне приче за децу до Змаја. Прича Ђаволски послови Илије Огњановића Абуказема из 1866. није уврштена у овај избор. Она има помало од свега: реалистички проседе и фантастичне епизоде, али и сатиричну и хуморну компоненту којој ово бритко перо није одолело ни овде, где јој место није. Ни популарне приче српских реалиста, као што су оне Милована Глишића, пословично заступљене у изборима фантастике, не одговарају сасвим причи за децу, те их овде нема. Изузетак чини Веселиновићева прича Вечност, коју би сваки савремени писац фантастике могао радо потписати.

* * *

Приче за децу специфичне су по много чему. Подразумева се да је причање прича које слушају и читају деца пуно измаштаног. Добра прича за децу такорећи се не може замислити без призвука чудесног. Тако излази да готово нема писца који није написао неку фантастичну причу (или већу прозну целину) иако, уопштено гледано, није писац оваквог усмерења. Понекад се писци и сами чуде да пишу фантастику, а све то стога што се чудесно у причи за децу сматра нормалним, пожељним. За то је заслужно дечје уверење (или жеља) да је свет пун чуда, малих и великих. И Андерсен задржава ово уверење, те ствара велики број бајки и фантастичних прича. Он сматра да је: ,,Цео свет пун чудеса, само што смо се ми на њих навикли па их називамо свакодневним ства-рима". Духовни свет детета, као микрокосмос, одговара зори човечанства у којој је он откривао појавни свет и стварао митолошка бића, веровао у натприродно. Деца воле да верују да фантастична бића постоје. Она верују у анимизам, тј. да све има душу, (што, је не без разлога, мисао–водиља појединих филозофских праваца). Она воле загонетке, необично и чудно ће заокупити њихову машту у највећој мери. Оваква дела су стога добродошла у одрастању и о њиховој неопходности довољно говори подсмешљив призвук који синтагма ,,прича за децу" понекад поприма, као супротност нечем озбиљном, чиме јој се заправо признаје велика распрострањеност и не много велика вероватност.

Фантастична прича се најчешће прича пред спавање. Она остварује блискост особе која чита и детета које слуша. Овај однос се ствара кроз емпатију, или страх који се може јавити, и утеху коју заједнички проналазе одрасли и деца. Нико не чита детету причу да би оно постало образован човек, већ да му омогући ширину имагинације и подели присне тренутке са њим, с правом верујући да ће уз њене занимљиво-сти и специфичности дете боље одрастати. При том родитељи бирају мајсторе речи, и често читају оне писце које су као деца волели и сами.

Заиста фантастика пружа огромне могућности на различитим плановима и стога је њен дијапазон веома широк. Због велике разноврсности, он је често збуњујући и зато је добро направити некаква разграничења. У оквиру појма, постоје поделе које олакшавају сналажење. Једна таква оријентациона подела направљена је и у овом избору.

Фолклорна фантастика користи теме и мотиве из народне баштине. У њој су заступљена поменута митолошка бића у сасвим конкретном виду, али и симболи који постоје у људској свести. Поједини писци описиваће свет дивова и патуљака, вештица и друго, а Змај ће, рецимо, у причи Старац и баба описати сусрет двоје старих са непријатним Косцем који их неумитно одводи и коме не могу узмаћи. Слично томе и Јелена Билбија у Причи о Деда–Санку уводи реминисценције на фантастична, заправо божанска, бића — чуваре која пазе децу, у време кад овакав приступ није коришћен у српској књижевности.

Религиозна и алегоријска фантастика имају сасвим јасан циљ и користе се у васпитне сврхе. Поучне приче овог типа биле су веома заступљене у дечјим часописима у 19. и 20. веку. Нису све успеле, али известан њихов број јесте права књижевност, а поука им је иманентно садржана у делу. У њима такође, има и хумора и лепоте нарације. Баснописац Милан Вукасовић послужиће се алегоријом како би, попут Хајнеа, доказао да је приликом поделе света песник добио небо. Учитељ Боре Станковића, Илија Вукићевић писањем фантастичних прича бавиће се питањима душе и добра. И дворски учитељ, Божидар Ковачевић, такође користи бајку, легенду и алегоријску причу како би младог краљевића Петра, на начин Панчатантре, привео добру.

Готово целокупно дело Драгутина Ј. Илића фантастичног је усмерења. Од приповедака, између осталих, такве су Светле слике из првих дана хришћанства (1896), одакле је преузета прича Прва Божићна ноћ. Име овог аутора и његову трагикомедију После милцјон година из 1893. везујемо и за почетке модерне научне фантастике у нас.

Научна фантастика спаја наизглед неспојиво. Она комбинује фантастику са новим научним достигнућима, на карактеристичан начин. Међутим, то није довољно да се дефинишу њена суштина и разноврсност. Она је много више од тога. Таква дела (романи, приповетке, кратке приче, драме) често разматрају латентне утопијске могућности остваривања бољег живота у праведнијем друштву, и свемиру. Она често описује разне космичке догодовштине, но оквир јој може бити бекство од стварности, и повод је за какву филозофску расправу или опомену. Она често у културно–историјској баштини света има своје исходиште, те везује далеку прошлост са још даљом будућношћу, при чему овај дуги временом у њој све више преовладава. Велики писци ових романа и прича су: Жил Верн, Замјатин, Хаксли, Бредбери, Артур Кларк, Асимов, Вонегут и многи други.

У Србији се Лазар Комарчић уз Драгутина Ј. Илића сматра творцем модерне научне фантастике. Овај доскора заборављени књижевник и новинар објавио је 1902. први српски научно–фантастични роман Једна угашена звезда. Године 1906. излази му збирка Слике и приповетке, одакле је преузет Један листак из живота наше Земље, остварење које има озбиљност и утемељеност научне расправе, али и поетику приповетке, те може бити прихватљиво и занимљиво најмлађима и данас, барем с историјске тачке гледишта.

У нашој књижевности за децу ређе се појављују оваква дела. Године 1958. излази роман Апарат професора Коса Воје Царића. Душица Лукић објављује збирку научно–фантастичних прича Земља је у квару (1977) и роман Институт доктора Пака (1985). Влади Стојиљковићу излазе научнофантастичне приче (Ипсилон) 1998 године. Душан Белча, alias Ch. A. Bell, има већи број романа: Пријатељ са далеке звезде (1982), Принц Седамнаесте планете (1987), Игра са звездама (1989) (мада они више имају научнофантастични оквир, него што су то у ужем смислу). Градимир Стојковић објављује НФ трилогију Желим (1996), Буба (1997) и Први (1999).

Поетска фантастика. Далеко највећи број прича, посвећених дечјем узрасту, има овај призвук. Оне су представници фантастичне приче за децу у ужем смислу, управо оне у којима је читалац замишљен над границом која раздваја збиљу од уобразиље. То су приче које су некакав продужетак јаве, у којима је стварност померена само утолико што се она на диван начин проширује на све што се везује за живот, и материјално и духовно. Ово неограничено, непрегледно поље стварности растењем се губи. Видно поље одраслих се сужава на оно што је свакодневица и тек ће се поједини филозофи бавити душом света. Можда и зато ова остварења у којима се писци сећају свог детињства, маштања и озбиљног промишљања које је овом добу својствено, често имају меланхоличан призвук. Такве су, рецимо, Патуљак у џепу Драгана Лукића или Бели зец Милоша Николића. По нежности и пријатној атмосфери коју нуде, по добростивости, загонетности и лепоти нарације, ове приче су можда најлепше од свих, и имају широк дијапазон мотива. Већина прозних писаца за децу оставила је понеко остварење овог типа.

Поетска фантастика, попут поетског реализма у сликарству, често има интимистичку ноту. Она је такође блиска психолошкој приповеци у којој се описују душевна стања детета, јер је јасно да оно у тешким приликама замишља и тражи помоћ натприродних бића, то јест жели да разреши непријатну ситуацију у којој се налази посредством чуда. Таква је, рецимо, изузетна збирка Рани јади Данила Киша, која, међутим, остаје на дику овом другом жанру.

Повесна фантастика је термин примеренији причи за децу, као краћој форми, од епске фантастике, која одговара роману (који је, уосталом, и поникао из епа). Епска фантастика, чије најбоље остварење, Толкинов Господар прстенова, одговара младима, и писцима фантастике је велики узор. Има писаца за децу који теже да у форми приповетке опишу догађаје из давних времена, дајући им ноту повесног и онда када се (најчешће) ради о псеудоисторијским мотивима. Карактеришу их уверљивост приповедања, епска ширина, али и велика занимљивост. По правилу, у њима се догађају најнеобичније пустоловине и разрешавају велике тајне. Неке од њих за окосницу имају какву легенду (Д. Тадић: Острво је отпловило). Овде, као и у случају научне фантастике, од значаја је да писац може себи да пусти машти на вољу, али мора и да се докаже као расан приповедач. Уз то, писац несумњиво мора поседовати одређена знања, везана за историјски контекст, или познавање митологије, народних веровања, или пак, знања из одређених области о којима ће се говорити у причи или у роману.

Међутим, то је карактеристично за фантастику уопште; добар прозаиста мора имати солидна предзнања из различитих домена како би био уверљив, осим ако прича није мали лирски медаљон, или чаролија свакодневног, тек једна слика, или питање које треба да заголица машту.

Хуморно–пародијска фантастика даје, како се може претпоставити, изузетно занимљива, пре свега духовита, решења. Прилика да се читалац насмеје увек је драгоцена, а писци овог жанра свесно иду ка томе. Они, по правилу, опонашају оквир фантастичне приче, као и јунаке, и само сижејно–мотивска грађа иде у том правцу, али је фабула овакве приче за децу посве наивна и шаљива. Овде не постоји жеља да се ко застраши, нити да се проблематизују питања егзистенције, а сама натприродна бића, ако их има, сасвим су незлобива. Писци се овде најчешће служе претеривањима. Поповићев Црни Анђелко равно сто пута је понављао разред, Ћопићев Капетан Кук у знак протеста напушта књигу коју је занемарио читалац, дечак Раша Драгана Алексића добија позив са планете Гледе да види какве су школе тамо, и тако, редом. НФ прича Весне Алексић Досије Санта Клаус на духовит начин, из визуре непознатих бића која надгледају Земљу из космоса, описује дочек Нове године, а Оливера Јелкић даје духовито објашњење за црвенило планете Марс. И овде је, наравно, све могуће.

У иреалну прозу и прозу апсурда спадају приче које су нека врста експеримента. И оне су намењене дечјем узрасту те ће разрешење необичности — од језичких, до оних смислених, по правилу доћи на крају. Сазнаће се ко је Шећерни реп, ко су моћна свемирска бића што су се упустила у борбу међу собом, или како је писац направио пометњу сликајући главног јунака на провокативан начин. Међутим, не значи да ће писци најортодокснијих уверења дати објашњења за своје екстравагантно причање и апсурдне ситуације које озбиљно излажу. Они ће задржати ноту загонетног до краја, а на читаоцу је да размисли о необичностима у таквом литерарном штиву. Истовремено, то су приче које се не морају увек допасти деци и у чију вероватност она могу изразити сумњу више него у постојање натприродних бића јер ова врста померене стварности одликује одрасле, а не децу.

Назвати овакве приче надреалистичким, није увек прецизно јер надреализам има своја манифестна правила. Зато је ову врсту прозе боље оценити као иреалну и апсурдну јер она то свакако јесте. И важно је схватити да и оваква проза, само на први поглед, не личи на фантастику, будући да у њој нема типичних ликова и ситуација. Но, сам контекст је такав да се оваква причања, с правом, не могу окарактерисати другачије. Зачетке ових настојања не треба тражити код данашњих постмодерниста, већ код Београдског круга писаца, при чему би се примат могао дати Влади Стојиљковићу, преводиоцу Едварда Лира, одушевљеног његовим Лимерицима, то јест Несмислицама, како их је превео. Овде се може говорити о утицају, али и о препознатом личном иронијском односу према стварности са којим се осећа велика блискост. С тим у вези може се рећи да њихове приче често садрже хуморне и црнохуморне елементе енглеског типа, какве је волео и Душан Радовић.

У Антологији није заступљена ониричка фантастика из простог разлога што се чини да она за децу у правом смислу не постоји. Тачно је да се снови често помињу у причама за њих, али не у контексту који имају сновиђења. Напросто, овакви текстови сувише су озбиљни за децу. Слично важи за социјално–утопијску фантастику, која такође није уобичајена код нас. Недавно преведен омладински роман ирског писца Конора Костика, Епик, могао би бити добар пример за ову врсту.

Што се хорора тиче, он се у елементима среће у разним причама, од оних које негују фолклорну фантастику, па до оне научне. То је добар зачин оваквих прича, и деца га воле јер доноси могућност ,,растрашивања", тј. разрешења личних страхова, ако се правилно поступи с њим. У овом избору мислим да нема већег од оног у НФ причи Душице Лукић у којој посада космичког брода лута свемиром, знајући да јој је пут кући онемогућен. То је ужас коме никаква вештица не може да парира.

Међутим, апсолутно ,,чистих" разграничења нема, нити је потребно тражити их. Прожимања појединих подврста, наравно, постоје. Има велики број прича које носе у себи елементе хумора, научне фантастике, хорора или фолклорне фантастике, или било којих других комбинација. Оквирна подела која је примењена у Антологији замишљена је да би се уочила разноликост у стваралаштву наших писаца и могућности унутар врсте.

На крају још треба поменути оно о чему је било речи у Антологији српске бајке, а то је разлика између бајке и фантастичне приче. У овој првој се главни јунак на свом путу — који мора да прође да би постигао циљ задат на почетку и симболично се преобразио — бори са тешкоћама, што укључује и присуство натприродних бића, или се посредством ових сукоби разрешавају. Као што смо видели, фантастична прича нема овај задатак, нити фантастична бића која се у њој појављују имају какву обавезу према главном јунаку. Ова особина олакшава посао писцу и растерећује га од било каквих ограничења. Тиме се, истовремено, постиже и већа разноврсност фантастичне приче.

Српска фантастична прича за децу има велику старину и континуитет. Њено исходиште је, пре свега, домаће културно–историјско наслеђе, али постоје и утицаји стране књижевности. Сижејно–мотивска грађа је веома разноврсна и велики је број писаца чије стваралаштво карактерише. У овој Антологији заступљено их је педесет осам, са толиким бројем остварења. С обзиром да је реч само о жанру, а не о књижевном роду, ово показује да је омиљен код писаца и да има добру рецепцију. Наравно да је њен стварни обим много већи, те да су овде заступљена дела која су добар пример за одређену подврсту по свом квалитету или каквој специфичности. С правом се може казати да је богатство фантастичне приче велико, те да је овај жанр дао остварења високог домета српској књижевности за децу и књижевности уопште.

Гордана Малетић

[zakk]

САДРЖАЈ
ПРЕДГОВОР
ФОЛКЛОРНА ФАНТАСТИКА
Јован Јовановић Змај: Старац и баба
Јанко Весепиновић: Вечност
Глиша Бабовић: Корњача
Јелена Билбија: Прича о Деда–Санку
Бранко В. Радичевић: Бајка о духу ливада
Ранко Павловић: Како су се завољели горостасна дјевојка Јелена и патуљак Малиша
Урош Петровић: Скакавац поноћи

РЕЛИГИОЗНА И АЛЕГОРИЈСКА ФАНТАСТИКА
Драгутин Ј. Илић: Прва божићна ноћ
Илија Вукићевић: Ћаво и девојка
Милета Јакшић: Сиромах ђаво
Милан Вукасовић: Постанак метора
Божидар Ковачевић: Птичје млеко
Милена Северовић: Ведра ноћ на Петровдан

НАУЧНА ФАНТАСТИКА
Лазар Комарчић: Један листак из живота наше земље
Душица Лукић: Земља је у квару
Душан Белча: Тајанствени кликер
Љубица Сикимић: Соколова планета
Божидар Пешев: Тајна седам сфинги
Растислав Дурман: Салаш седам јабланова: поклон за свраку
Оливер Јанковић: Јабука за Мају
Љиљана Праизовић: Чувари црвених камепчића

ПОЕТСКА ФАНТАСТИКА
Десанка Максимовић: Цар играчака
Ђорће Радишић: Менует
Драган Лукић: Патуљак у џепу
Стеван Раичковић: Бајка о аласу
Душан Илић: Баба и креја
Гроздана Олујић: Маријан и Сребренка
Стеван Пешић: Посета
Милош Николић: Бели зец
Слободан Станишић: Једноцикл
Стојанка Грозданов–Давидовић: Угашен шеширић
Татјана Цвејин: Плава прича
Зорица Кубуровић: Кућа
Весна Видојевић-Гајовић: Прича о таламби
Гордана Тимотијевић: Бајка о оловци и компјутеру
Весна Ћоровић–Бутрић: Ноћни перач улица
Слађана Ристић: Прича о мојој вили

ПОВЕСНА ФАНТАСТИКА
Лаза Лазић: Призма
Светлана Велмар–Јанковић: Дечак и соко
Дејан Тадић: Острво је отпловило
Гордана Малетић: Речи
Александар Гаталица: Земља која мирише [span lang=RU]н[/span]а песак са дна мора

ХУМОРИСТИЧНО-ПАРОДИЈСКА ФАНТАСТИКА
Брана Цветковић: Баба Соса, баук Ћоса и два дечка помалечка
Бранко Ћопић: Кристоф Колумбо, Капетан Кук, немарни читалац
Александар Поповић: Бајка о црном анћелку
Драган Алексић: Раша на гледи
Јово Кнежевић: Рат моћних свемирских бића
Весна Алексић: Досије Санта Клаус
Оливера Јелкић: Како је Марс постао црвен
Дејан Алексић: Радознали дечак и плаво

ИРЕАЛНА ПРОЗА И ПРОЗА АПСУРДА
Душан Радовић: Децо, децо
Алек Марјано: Немогућа прича
Миленко Матицки: Прича о сну и јави
Влада Стојиљковић: Шећерни реп
Мирјана Стефановић: Живот у каранфилу
Љубивоје Ршумовић: Прича коју је промишио буш
Зоран Станојевић: Динг искусни
Игор Коларов: Тајанствене торбе

ИЗВОРИ
Јован Јовановић Змај: Бајке, басне и ириче. Вук Караџић, Београд, 1983.
Јанко Веселиновић: Вечност и друге приповетке, Вук Караџић, Београд, 1986.
Глиша Бабовић: Дедине приче, Дечја књига, Београд, 1962.
Јелена Билбија: Брики и друге приче, Просвета, Београд, 1946.
Бранко В. Радичевић: Дух ливада, Веселин Маслеша, Сарајево, 1964.
Ранко Павловић: Златнодолске бајке, Рад, Београд, 2001.
Урош Петровић: Скакавац поноћи, необјављено

Драгутин Ј. Илић: Светле слике из првих дана хришћанства, Српска манастирска штампа, Сремски Карловци, 1896.
Илија Вукићевић: Људско срце, свеска прва, СКЗ, Београд, 1901.
Милета Јакшић: Сиромах ђаво, часопис ,,Зорица" бр 2, 1927, стр. 20-22,
Милан Вукасовић: Постанак метеора, часопис ,,Зорица" бр. 9 и 10, 1931, стр. 137-138, 146-148
Божидар Ковачевић: Птичје млеко, Геца Кон, Београд, 1935.
Милена Северовић: Бајке, Образовни информатор, Београд, 2008.

Лазар Комарчић: Слике и приповетке, Штампарија Светозара Николића, Београд, 1906.
Душица Лукић: Земља је уквару, Дечје новине, Горњи Милановац, 1977.
Душан Белча: Тајанствени кликер. У: Сеја Јовановић: Замак осветљен сунцем, Културно-просветна заједница Војводине, Нови Сад, 1991.
Љубица Сикимић: Соколова планета, необјављено
Божидар Пешев: Тајна седам сфинги, необјављено
Растислав Дурман: Салаш седам јабланова, необјављено
Љиљана Праизовић: Чувари црвених каменчића, ,,Змај" бр. 2, 1993.
Оливер Јанковић: Јабука за Мају, ,,Змај" бр 4, 1992.

Десанка Максимовић: Писма из шуме, сабрана дела, књига шеста, Нолит, Београд, 1969.
Ђорђе Радишић: Менует, необјављено
Драган Лукић: Ко станује у лопти, БМГ, Београд, 1996.
Стеван Раичковић: Мале бајке, Нолит, Београд, 2001.
Душан Илић: Хиподром на небу, Вук Караџић, Београд, 1976.
Гроздана Олујић: Дечак и принцеза, Матица српска, Нови Сад, 1996.
Стеван Пешић: Месечева енциклопедија, Универзитетски одбор ССЈ Београдског универзитета, 1965.
Милош Николић: Мали џин, Букленд, Београд, 2004.
Слободан Станишић: Коцкасте лубенице, Зебра, Београд, 1997.
Стојанка Грозданов-Давидовић: Сањиве приче, Књижевне новине, Београд, 1988.
Татјана Цвејин: Плава прича, необјављено
Зорица Кубуровић: Лек од бресквиног лишћа, Независна издања Слободана Машића, Београд, 1995.
Весна Видојевић-Гајовић: Потрага за летом, Вук Караџић, Београд, 1985.
Гордана Тимотијевић: Бајка о оловци и компјутеру, необјављено
Весна Ћоровић-Бутрић: Бићу сновослагач, Народна књига-Алфа, Београд, 2001.
Слађана Ристић: Прича о мојој вили, ,,Политика за децу", 30.9.2004.

Лаза Лазић: Приче светлости и таме, Букленд, Београд, 2006.
Светлана Велмар-Јанковић: Књига за Марка, Стубови културе, Београд, 2006.
Дејан Тадић: Острво је отпловило, ,,Политика за децу", 2.10.2003.
Гордана Малетић: Речи, необјављено
Александар Гаталица: Земља која мирише иа Песак са дна мора, необјављено

Брана Цветковић: Невидиш, Букленд, Београд, 2008.
Бранко Ћопић: Мачак Тоша и друге бајке, Младо поколење, Београд, 1965.
Александар Поповић: Тврдоглаве приче, Младост, Загреб, 1962.
Драган Алексић: Приче кратких рукава, Authors and Artists, Београд, 2005.
Јово Кнежевић: Господарица бајки, Нолит, Београд, 2005.
Весна Алексић: Територија снова, Букленд, Београд, 2004.
Оливера Јелкић: Какоје Марс постао црвеи. У:Весна Ћоровић-Бутрић, Јово Љуштановић и Братислав Милановић: Добро јутро децо, Народна књига-Алфа, Београд, 2003. стр. 117-119
Дејан Алексић: Радознали дечак и плаво, ,,Политика за децу", 29.09.2005.
Душан Радовић: Кратке приче, БИГЗ, Београд, 1996.
Алек Марјано: Чуј сад ово, Дечје новине, Горњи Милановац, 1980.
Миленко Матицки: Приче о сну и јави, Букленд, Београд, 2005.
Влада Стојиљковић: Кишобран је распродат, Змајеве дечје игре — Ћирпанов, НовиСад, 1972.
Мирјана Стефановић: Штрицкалице, БИГЗ, Београд, 1972.
Љубивоје Ршумовић: Причанка, Градска библиотека ,,Жарко Зрењанин", Зрењанин, 1981.
Зоран Станојевић: Рођак Гло, Приче оДингу и Донгу, Змајеве игре, Културни центар Нови Сад, 1971.
Игор Коларов: Приче о скоро свему, Завод за уџбенике, Београд, 2005.

[Boban]

Opet su uspeli kompletno da nas izostave; a vidim pojedincima su uzete priče iz neobjavljenih knjiga...

[Lord Kufer]

elvis presley - in the ghetto

[Lord Kufer]

Za Lazu Komaricu znaju, saznali za njega iz Skrobovog "Tesle"

[Mica Milovanovic]

Uh, dobro je što detaljno gledaš. Ja se već zabrinuo što nikad nisam čuo za neke SF priče "antologijskih" autora. Izgleda da niko nije čuo...