Markov kraj

[Mark]

Pogledao sam film Berija Levinsona You Don't Know Jack sa Al Paćinom u glavnoj ulozi. Film se bavi životom i radom doktora Džeka Kevorkiana, čoveka koji je u periodu 1990 – 1998 pomogao samoubistvo 133 teško obolele osobe. Nakon što je jednog dana svesno i namerno eutanazirao jednog od svojih pacijenata, Kevorkian je uhapsen i osuđen kao ubica na dvadeset godina zatvora. Odslužio je samo osam i u svojoj 79 godini izašao iz zatvora i eno ga danas obilazi američke TV stanice i nastavlja propagiranje ideje dostojanstvenog umiranja u pomoć lekara.

Pomaganje samoubistva ili čak eutanaziranje pacijenata u poslednjim fazama bolesti je i dan-danas veoma osetljiva tema. To je i dalje postupak koji je u najvećem broju zemalja zakonom zabranjen. Čak ni neopisive patnje umirućih ljudi, gubljenje svakog ljudskog dostojanstva pacijenata koji broje svoje poslednje nedelje ili mesece do sada nisu uspele da pokolebaju.ni političare, ni pravnike, ni lekare. Religiozne ljude naročito ne ...

Kako regulisati samoubistvo i eutanaziju? Čime je opravdati? Sa jedne strane imamo patnju, bol, gubitak dostojanstva kod pacijenata i porodice,  imamo najčesće jasnu želju umirućih da se sve to okonča, da se prekine besmisleno odžavanje u životu osobe koja će ionako umreti, možda danas, možda sutra, možda za godinu dana, ali je sasvim jasno da oporavka neće biti i da slede samo užasna patnja i bol.

Sa druge strane imamo političare, pravnike i religiozne ljude. Političari će uvek naći načina da izmanipulišu ovo pitanje i da u skladu sa projektovanim željama glasača podrže ovo ili ono rešenje (najčešće protiv eutanazije). Pravnici će nam reći da se ovde radi o potpunoj nemogućnosti zakonske regulacije samoubistva i eutanazije. Ko je taj koji će da odlučuje ko treba da bude eutanaziran? Ko će odlučivati ko treba da živi i kako da živi? Šta su to bol, patnja, mučenje sa pravne strane? Kako to definisati?  Religiozni ljudi će naravno reći da je samoubistvo greh i da su i bolest i patnja od Boga i da je sve to krst koji svako mora da nosi do kraja.

A postoje i neki ateisti, neki sasvim razumni ljudi (predstavljeni u fiktivnom liku doktora Hausa) koji će reći da posle smrti više nema ničega, da svi mi nakon smrti naprosto nestajemo, da iza nas ostaje ništavilo od kojeg je i najgori bol ipak mnogo bolji. Bolje je biti živ i osetiti bilo šta nego da nas jednostavno više (pošto zagrobnog života - u vidu raja ili pakla ili reinkarnacije - nema) zavek nema...

Svako od nas je u porodici sigurno imao nekoga ko je patio od neke od najtežih bolesti, na žalost u zadnje vreme najčešće je to rak. Čovek od dijagnoze do eventualne smrti provede dosta vremena pokušavajući da se izleči. Neki se zaista i izleče, ali mnogima jednog dana ipak nekako saopšte da im ostaje toliko i toliko meseci ili godina i da će jednog dana svakako umreti. Umreti tako što će zadnje mesece provesti u velikim bolovima i patnji, da će eventualno da izgube svo ljudsko dostojanstvo iI da je sasvim moguće da će osim fizičkog zdravlja stradati i psihičko...

Kevorkian je bio prilično kreativan u svojim poduhvatima. Njegovi pacijenti su umirali na isti način kao što bi umrli da su sami izvršili samoubistvo, imali su potpunu kontrolu nad tim poslednjim fatalnim potezom. Ali kod Kevorkiana  nije bilo te nepromišljenosti momentalnog očajanja (što je jako često kod pravog samoubistva) jer je pacijent morao da pruži jasne dokaze da je njegova bolest termninalna i da je njegovo stanje neizdrživo. Sve te ispovesti su snimane kamerom i sprovođene su u prisustvu porodice. Jasno je da nakon onolike  patnje kroz koju su prolazili svi ti pacijenti nije moglo da bude previše straha i bola kojeg čovek (najverovatnije) oseća kada izvršava tj. izvrši samoubistvo. Smrt je dolazila uz pomoć nekoliko hemikalija ili gasova koji su provereno donosili laku i bezbolnu smrt (najčešće tek nakon padanja u san i komu). I na kraju kod Kevorkiana nije bilo neprilika po familiju jer je dotična uvek znala šta se sprema.i mogla da prisustvuje samom činu samoubistva, možda čak i da organizuje sahranu istog dana. Pored ostalog, Kevorkian se zalagao i za donaciju i presađivanje organa sa osoba koje su odlučila da umru. Time su osobe koje umiru imale satisfakciju u tome što će prekidom sopstvene patnje pomoći da nekoliko drugih osoba prekinu svoju patnju i nastave da žive...

U filmu You Don't Know Jack ovaj problem je predstavljen prilično mnogostrano, ali ponajviše sa nekog političkog aspekta – predstavljen je kao poljana na kojoj se političari i pravnici nadmudruju  radi lične promocije i sopstvenog prestiža. Istina je da je Kevorkian izbegavao osudu i zatvor prilično dugo samo zato što je imao genijalnog advokata. Geoffrey Fieger je uvek uspevao da Kevorkiana predstavi kao čoveka koji nije direktno umešan u sam čin samoubistva i kao čoveka koji je kao lekar samo obezbedio uslove da pacijent sam povuče ručicu i okonča svoj život sa što manje ili čak nimalo patnje. Ali onog momenta kada je Fieger prestao da zastupa Kevorkiana (dabi se posvetio političkoj karijeri) – Kevorkian je osuđen i zatvoren.

Ipak, ideja o pomaganju samoubistva i eutanaziji pacijenata u završnim fazama neizlečivih bolesti nastavlja da puni novinske naslove, pa čak biva i prihvaćena i legalizovana u nekim državama SAD (Oregon, Washington, Montana) i EU (Belgium, Luxembourg, Netherlands, Switzerland), tako da možemo reći da ova praksa ipak ima neku budućnost. Naročito ako je iz ruku političara i reigioznih ljudi vratimo u ruke lekara i pravnika...

[scallop]

... a oni su potkupljivi, osvetoljubivi, kratko - ljudi.

[Mark]

... a oni su potkupljivi, osvetoljubivi, kratko - ljudi.

Ali svakako skloniji racionalnoj argumentaciji od religioznih ljudi i politicara.

PS

Inace Teri Pracet se bori za slicnu stvar!
Bolestan je. Ima Alchajmerovu bolest...
http://www.guardian.co.uk/society/2010/feb/02/terry-pratchett-assisted-suicide-tribunal

[Son of Man]

Nikako da pogledam, e veceras mu ne gine. 

[Tex Murphy]

Ovaj Mark sipa besmislice ko da se duh Lomljavine uselio u njega, samo bez smisla za humor.

[scallop]

Idi na topik o vanzemaljcima. Tamo je Lomljavina priznao da nešto ne zna. Mark ne shvata da su ljudi tako skloni eutanaziji. Čim su izmislili ludnice odmah su ih napunili rođacima koje bi trebalo opelješiti.

[Джон Рейнольдс]

Neće valjda ovo biti Markova varijanta Crippled Cornera?

[Savajat Erp]

изгледа да хоће...јави се, Марк! 

[Tex Murphy]

Nema ga. Možda mu je neko pripomogao oko samoubistva?

[Savajat Erp]

Тога се и ја плашим...

[Mark]

Тога се и ја плашим...

Ne-boj-se Sa-va-jat! Mene samo mrzi da pisem kada nemam sta da kazem ...

[Savajat Erp]

али мораш разумети нашу забринутост...прво назив теме "Марков крај", па прича о др.Кервокијану(тј. као о филму), па те нема данима....

[Son of Man]

Preimenuj topik u "Markov hud", da ljudi ne bi tripovali. 

[Mark]

Nek se tripuju...

[Mark]

Posle dvadesetak godina u Beogradu ponovo svira Bob Dilan. Pomisao na Dilana medju Srbima me je uvek vraćala na scenu iz jednog od meni najomiljenijih ex-YU filmova – Tajvanske kanaste. Radi se o genijalnoj sceni na deponiji, sceni gde se srecu stari drugari Saša Belopoljanski (Boris Komnenić) i Pedja (Petar Bozović). Belopoljanski je tu došao da bi pozajmio kljuceve od Pedjine mansarde, da bi tamo priveo svoju maloletnu ljubavnicu Vanju, a Pedja mu pominje da "Svira Dilan u Ljubljani". I sta god bio sadrzaj tog izuzetno napornog i nervoznog dijaloga  - Pedja se uvek vraća na Dilana, da bi na kraju sav ljutit opet pitao "Hoćes li ti da ides u Ljubljanu ili nećes?!". Belopoljanskom naravno nimalo nije do Dilana...

Nedavno je Srbijom prostrujala vest da se ubio jedan od vodja subotičkog Otpora (Branimir Branči Nikolić).  Čovek se deset godina nakon petooktobarske revolucije, za koju je zasigurno smatrao da je u njoj bio ne pobednickoj strani, ipak osetio poraženim. Pritisnut ekonomskim i nekim pravnim nevoljama - čovek se u beznadju obesio. Možda je dakle ipak istina da revolucija na kraju mora da pojede bar neku svoju decu, onu koja nije 'odrasla' i zaboravila revolucionarne stavove i metode. I tada, čitajući vesti o toj tragediji,  mi je u mislima bio Belopoljanski iz Tajvanske kanaste. Lik kog u filmu tumači Boris Komnenić je nekadasnji šezdesetosmaš. Napaljeni idealista koji je se u mladosti dokazivao se drzeći studentima borbene i zapaljive govore u kojima je briljirao intelektualno i idejno. Bio je to lik koji je mamio uzdahe - što devojaka, što okupljenih poštovalaca... Ipak, šezdesetosma je jednog dana prošla i Belopoljanski se našao u hiljadudevetstoosamdesetpetoj.

Belopoljanski je veliki idealista i kao takav u svojim srednjim godinama tragično nesnalažljiv u korupcijom i konformizmom začinjenoj mešavini jugoslovenskog socijalizma. Nesposoban da se snadje u zivotu, iako ima neke veze i poznanstva, on ne uspeva da se zaposli. Čak i kada pomalo zapostavi mnoge svoje ideale - Belopoljanski je isuvise neurotičan i nesiguran da bi nesto krupno preduzeo. Ne uvidjajuci težinu svoje situacije, Belopoljanski je u ključnim momentima tragično prepotentan i (možda u sećanju na podvige iz mladosti) ima previsoko mišljenje o sebi. Pored svega toga, suvise je ogorčen da bi održao brak i porodicu. Kao da mu nije dovoljno nevolja – Belopoljanski za ljubavnicu ima jednu izrazito mladu devojku, a njemu se vise čak ni ne dize! Njegovo stanje je jako tesko opisati, ali kao gledaoci, ljudi koji žive na ex-YU prostoru – mi Belopoljanskog potpuno razumemo! Razume ga i sestra - Dragana (Magi) kada mu kaze – "Pukao si! Možda si nekada bio neko i nešto, ali sada si pukao" . Ipak, dobar deo filma, u Belopoljanskom ima neke energije i nekog žara. On jeste jos uvek, iako umoran i razocaran, pun subverzivnih ideja i načina da ih na isto tako subverzivan (i priznajmo zaista pokvarenjački) način ispolji – kroz potpuno neverovatne  skalamerije zvane "mrdalice".

Ključni momenat u filmu je kada se sticajem okolnosti Belopoljanski nadje na pravom mestu u pravo vreme i upozna ondasnje krimi-tajkune koji mu nude da za njih radi kao arhitekta.  Radko Polič, Bora Todorović i Voja Brajović tumace ondasnju gradjevinsku mafiju, kriminalce sa vezama u bitnim institucijama socijalističkog samoupravnog sistema, koji uz pomoc femme fatale Narcise Vidmar (Nede Arnerić) uvlace Belopoljanskog u njima veoma isplativ "posao u sivoj zoni" – izgradnju stanova kojih nema u arhitektonskom planu... Celu aferu, u jednom zastrašujuće iskrenom razgovoru, Belopoljanskom otkriva lik kog tumaci Miki Manojlović – Rade Seljak - za koga nam Belopoljanski otkriva da je u mladosti bio "ljuti anarhista" dok sada radi za resor drzavne bezbednosti...

Film Tajvanska kanasta je režirao Goran Marković. Iako se u bioskopima pojavio jos 1985. i uprkos tome sto je tada pokupio i neke nagrade (u Puli i Nišu) oko Tajvanske kanaste nikada nije nastao jos jedan jugoslovenski kult. Film jeste popularan, ali samo medju onima koji prate ex-YU film. Naročito je popularan medju onima koji su se na ovaj ili onaj način prepoznali u Belopoljanskom. Mislim da je jedina replika iz filma koja i dan-danas kruži ona "Idem ja sad da se ubijem..." (iz telefonske govornice) ...

Tajvanska kanasta se mogla (možda se jos može) naci na DVD-ju po trafikama za 99 dinara, što je u ovom slučaju prava cena jer je slika na DVD-ju u zaista lošem stanju. Prilično je neverovatno da se izdavači bas nimalo nisu potrudili prilikom transfera na digitalni format Ali ipak kupite ovaj DVD, ovo je film koji gledamo i volimo zbog briljantnog scenarija i dubine obradjenih likova, a ne zbog nekih vizuelnih kinematografskih dostignuća...

Muziku za ovaj film je radila grupa EKV. Ceo bend se pojavljuje u filmu svirajuci pesmu Tatu, dok Margita Magi Stefanovic tumači jednu od sporednih uloga. Kao neki kuriozitet mozemo pomenuti i Bogdana Diklića koji ovde (za ex-YU prilike) na prilicno ozbiljan nacin glumi homoseksualca. Tajvanska kanasta je zanimljiv i utoliko sto ce ga mnogi otkriti tek sada, u post-petooktobarskoj Srbiji, u drustvu kojem se tekovine revolucije iz dana u dan sve vise prostituišu i postaju skoro jednako beznačajne kao one iz šezdesetosme – koje god to ideje bile...


http://www.youtube.com/watch?v=yc72gjZeUyw&feature=player_embedded

[Mark]

http://www.youtube.com/watch?v=5ZvPqnGL-yQ


Konačno je došao i taj šesti jun kada je Beograd posetio jedan od najvećih umetnika dvadesetog veka – Bob Dilan. Bio je to predivan letnji dan i bilo je milina putovati na koncert. Oko arene Dilanovi fanovi svih mogućih generacija u majicama iz svih mogućih Dilanovih perioda. Iako sam mislio da ću sa svojih 30 godina biti među najmlađima ipak nije bilo tako. Sasvim sam siguran da Dilanova muzika nema previše kontakta sa mlađim ljudima, da verovatno moraš biti veliki freak da bi danas sa 17-18 slušao Dilana (ja sam ga "otkrio" tek pre neku godinu!) – ali mladih ljudi je ipak bilo u sasvim solidnom broju. Na ulazu u Arenu pola sata pre koncerta nije bilo nikakve gužve i kada smo petnaestak minuta pre početka svirke zauzeli svoja mesta (preskočivši pre toga pivo po pomalo naduvanim cenama) oko nas je Arena još uvek odjekivala prazninom.

Koncert je počeo sa sasvim malim zakašnjenjem u dvadeset do devet pesmom Rainy Day Women #12 & 35, pesmom koja mi je ulila nadu da će bend na bini svirati neki best of material. To jeste na nekin nacin bilo tako, Bob jeste u Beogradu svirao svoje poznate pesme, ali ih je odradio u takvom aranžmanu da je meni često bilo potrebno da se malo zamislim da bih prepoznao o kojoj pesmi se radi! Pored tih nekih novih aranžmana pesama, Dilan je bio beskompromisan i po pitanju svog imidža i nasleđa pa se ni jednom nije dohvatio akustične gitare (po čemu je ipak najpoznatiji) a ni električnu gitaru nije imao predugo u rukama. - najčešće je svirao klavijature i usnu harmoniku.

Druga pesma je bila It Ain't Me, Babe. Takođe u jako čudnom aranžmanu, shvatio sam o kojoj pesmi se radi tek kada je zapevao refren! Pesma je zvučala kao da je napisana i snimljena polovinom osamdesetih a ne tamo negde neke davne 1964. Sledila je pesma I'll Be Your Baby Tonight i koncert koji je počeo prilično neubedljivo počinje da dobija na intenzitetu i kvalitetu. Tome dosta doprinosi i ekstatična publika u Areni koja svaku pesmu dočekuje i ispraća sa neverovatnim oduševljanjem – iako je Dilanov nastup još uvek bio  prilično slab – pored mnogih ispadanja na relaciji Dilan-prateći bend (naročito bubnjar koji je kod svake pesme čekao mig da li je ili još nije pesma gotova) Dilan je dosta kuborio sa glasom.

Ostaje pitanje da li je pesma  iz 1963. Masters Of War  ove večeri bila posvećena Srbiji i srpskom narodu (komentar na jednom forumu - "Masters of War", eh? The first "performance" in the Belgrade Stadium was an election speech by Slobodan Milosevic, two weeks before the war criminal was overthrown in a popular uprising. ") ali je mene ostavila prilično hladnim, Dilan za klavijaturama jednostavno nije tako moćan u isporuci sjajnih tektova - And I hope that you die And your death'll come soon I will follow your casketIn the pale afternoon And I'll watch while you're lowered Down to your deathbed And I'll stand o'er your grave' Til I'm sure that you're dead.

Jedna od meni omiljenih numera - Stuck Inside Of Mobile With The Memphis Blues Again je takođe bila do neprepoznatljivosti prerađena, ali smo bar dobili odličan solo na usnoj harmonici (počeo sam da sumnjam da će u jednom momentu i bataliti pevanje - sa kojim kao da se cele večeri se mučio - u korist sviranja usne harmonike). Ipak, ovako dobra pesma je dobra u svakom aranžmanu An' here I sit so patiently Waiting to find out what price You have to pay to get out of Going through all these things twice Oh, Mama, can this really be the end To be stuck inside of MobileWith the Memphis blues again. U principu novi aranžmani koliko god da su čudni imaju svoje opravdanje u činjenici da neke od pesama koje Dilan izvodi imaju više od četrdeset godina i nije čudo da mu je možda i dosadilo da ih još uvek izvodi na isti način...

Bend na bini je sastavljen šestoro ljudi. Bina je prilično mala za nastup u ogromnoj Areni i začudo nije bilo videobima – pa smo mi sa jeftinijim kartama mogli samo da nagadjamo šta se kog đavola tamo dole dešava... Osvetljenje je bilo skromno ali prilično efektno a na bini nije bilo nikakve scenografije. Publika je naravno kasnila, koncert je počeo pred polupraznom arenom i ljudi su uveliko ulazili u Arenu sve do treće-četvrte pesme. Iako je pušenje zabranjeno, bilo je ljudi koji su purnjali samo tako...

Posle Stuck inside Mobile je usledio blok sa pesmama novijeg datuma, ali koliko god da sam želeo da ih čujem toliko sam prema njima bio indiferentan. Meni potpuno nepoznata pesma Beyond Here Lies Nothin' je prva odsvirana pesma sa novog albuma (iz 2009). Iako nisam stigao da preslušam Together Through Life ova pesma me je ostavila prilično hladnim. Nadam se da je taj trideset treći album bolji od onoga što sam čuo naročito zbog sjajne Forgetful Heart koju smo čuli malo kasnije.  Sa albuma Love and Theft (iz 2001) je odsvirana pesma Honest With Me. Slede Workingman's Blues #2 sa albuma Modern Times (iz 2006) pa Cold Irons Bound (sa albuma Time Out of Mind iz 1997). Novije pesme je spasila numera sa albuma Together Through Life - sjajna Forgetful Heart - odlična balada sa violinom. Konačno jedna od onih u kojima hrapavi glas ostarelog Dilana perfektno pasuje pesmi, emociji, tekstu.

Povratak među best of material je označila pesma Highway 61 Revisited (sa istoimenog albuma iz 1965). Autoput 61 vodi od Duluta u Minesoti do Nju Orleansa u Lujzijani, a pesma počinje sa God tells Abraham kill me a son ... Dilan je odrastao u Minesoti a otac mu se zvao Abraham. Pored ostalog... Sjajna pesma u solidnom izvođenju.

Ali je ipak vrhunac večeri za mene bilo izvođenje genijalne i srceparajuće Not Dark Yet   sa albuma Time out of mind. Dilan dođe do druge strofe ja sam u ekstazi! Well, my sense of humanity has gone down the drain Behind every beautiful thing there's been some kind of pain... Prilično je neverovatno da je ovako dobra pesma nastala prostim spajanjem više nevezanih stihova koje je Dilan zapisivao tek kao neke ideje za pesme. Na ovoj pesmi muzika i tekst perfektno odgovaraju Dilanovom glasu što bi moglo da znači dam u u ovim godinama više odgovaraju balade, one malo sporije pesme. Not Dark Yet je obradio i Eric Clapton pa obratite pažnju prekosutra...

Koncert zatvaraju pesme Thunder On The Mountain (pesma koja otvara album Modern Times) i Ballad Of A Thin Man (sa Highway 61 Revisited). Iako sam se ponadao da se radi samo o pauzi koja označava polovinu nastupa - ispalo je da se radi o kraju koncerta i da se možemo još samo ponadati izvođenju par pesama na bis. Bend se na binu vraća jednom od najpoznatijih Dilanovih pesama Like A Rolling Stone (iako je cele večeri klavijature imale velikog udela u zvuku, u ovoj pesmi su bile gotovo neprimetne). Sledi pesma sa novog albuma. Jolene tokom koje Dilan predstavlja prateći bend Tony Garnier (bas gitara), George Recile (bubnjevi), Stu Kimball (ritam gitara), Charlie Sexton (solo gitara), Donnie Herron (violina, truba, mandolina, pedal steel gitara)

I za kraj još jedan megahit - pesma Blowin' In The Wind, i ona u dosta neprepoznatljivom aranžmanu. Ubrzo posle odlaska benda sa bine su se upalila svetla i to je bilo to. Sve u svemu Dilan je svirao nešto manje od dva sata, nije komunicirao sa publikom (što je po meni sasvim OK, nije da me je baš briga šta Dilan ima da nam kaže, ali kada malo bolje razmislim nije da baš želim da znam. A sa druge strane ja mogu bez toga da nas strane zvezde muče sa  pozdravima na srpskim jezikom samo da bi nam podilazili).

Posle ovog koncerta mogu da kažem da i dalje cenim Dilana i da se nadam da će nas posetiti ponovo. Najviše ga cenim zbog toga što čovek ima te neke hrabrosti da nam svira ono što on želi da mi čujemo, a ne ono što mi od njega želimo da čujemo. A za nove aranžmane pesama sam već rekao, jasno je da je čoveku mora da je dosadilo da pesme stare više decenija izvodi na jedan isti način, pa su novi aranžmani sasvim razumljivi. Ipak voleo bih kada bi set listu (koja je dva dana ranije u Skoplju bila skroz drugačija) prilagodio svojim glasovnim mogućnostima, jer iako ima 69 godina Dilan i dalje može da izvodi mnoge pesme bez da mi zasmeta njegov hrapav glas i slabije izvodjenje.

Ja se nadam da će nas Dilan iako je na zalasku karijere ipak posetiti ponovo. Prepuna Arena odlično raspoložene publike je dokaz da je ovde uvek dobrodošao...

[Alexdelarge]

Bend na bini je sastavljen šestoro ljudi. Bina je prilično mala za nastup u ogromnoj Areni i začudo nije bilo videobima – pa smo mi sa jeftinijim kartama mogli samo da nagadjamo šta se kog đavola tamo dole dešava... Osvetljenje je bilo skromno ali prilično efektno a na bini nije bilo nikakve scenografije.

scenografija je bila sirotinjska. verovatno dylanu to nista ne znaci, al ' opet oni sivi zastori i dva paravana, k'o da su kabine za probanje odece. pri slabom osvetljenju na pozadini su se videle senke muzicara i instrumenata. nisam neki strucnjak za svetlost/tamu, ali senke su nekako bile suvise obicne; vise bih voleo da su bile utvarastije.

[Tex Murphy]

Odlično Marče! Uvijek volim da pročitam iscrpan rivju koncerta kome nisam prisustvovao.
Pitam se što li Dilan više ne svira akustičnu gitaru...

[Mark]

Odlično Marče! Uvijek volim da pročitam iscrpan rivju koncerta kome nisam prisustvovao.
Pitam se što li Dilan više ne svira akustičnu gitaru...

Tera inat pod stare dane ...

[Mark]

scenografija je bila sirotinjska. verovatno dylanu to nista ne znaci, al ' opet oni sivi zastori i dva paravana, k'o da su kabine za probanje odece. pri slabom osvetljenju na pozadini su se videle senke muzicara i instrumenata. nisam neki strucnjak za svetlost/tamu, ali senke su nekako bile suvise obicne; vise bih voleo da su bile utvarastije.

Dilan je prenizak da bi bacio veliku senku. Svetlo bi moralo da mu bude previse blizu...

[Agota]

Mark,jer tacno da je koncert trajao 45-50  min?

[Tex Murphy]

Žene...

[Mark]

Mark,je li tacno da je koncert trajao 45-50  min?

Svirao je nesta manje od dva sata.

[Tex Murphy]

Mark,je li tacno da je koncert trajao 45-50  min?

Svirao je nesta manje od dva sata.

Mark,je li tacno da je koncert trajao 45-50  min?

Svirao je nesta manje od dva sata.

Kao što lijepo piše gore u rivjuu.

[Mark]

Posle Spilbergovog filma Munich iz 2005. i nakon filma Ulija Edela Der Baader Meinhof Komplex iz 2008. kinematografska mitologizacija i glorifikacija svojevrsne eksplozije politickog nasilja sedamdesetih godina XX veka se ove godine nastavlja skoro šestocasovnom TV sagom Carlos.

Ovo pre svega francusko ostvarenje (a u filmu se može čuti desetak jezika) je režirao Olivier Assayas a glavnu ulogu, Karlosa (Ilich Ramírez Sánchez - Nom de guerre - Carlos) jednog od najpoznatijih levičarskih terorista odlično tumači Edgar Ramirez. Sastav terorističke mreže okupljene oko Karlosa odlikuje široka plejada svakakvih vrlo živopisnih likova, počevši od britanskih i francuskih salonskih trendi-levicara, preko ozbiljnih, borbenih i istrajnih Palestinaca, gazdi-koje to-nisu Rusa, promućurnih i lukavih istočnih Nemaca, zbunjenih i neupućenih Madjara i Rumuna, sve do nekih Japanaca za koje ne znamo sta tu kog djavola traže... Deo radnje se odvija i u bivšoj SFRJ.


Karlosa u ovom filmu pratimo od njegovog dolaska u Jordan i ulaska medju nepoverljive i sumnjičave Palestince (okupljene u Front za oslobodjenje Palestine - PFLP) koji su tamo imali svoje kampove za obuku u gerilskom ratovanju. Njegov prvi mentor postaje Wadi Haddad, tada vodja "spoljnih operacija" PFLP-a. Prva Karlosova akcija je solo akcija, najobičnije ubistvo bogatog cioniste (Joseph Sieff)  koje naš mladjani momak uspeva da zabrlja (pistolj mu nije opalio kako treba)... Ne uspevaju mu kasnije ni dva veoma hrabra napada (minobacacem nasred aerodrome)  na izraelske avione civilnog vazduhoplovstva u Parizu. Za jedan od propalih pokusaja obaranja aviona (pogodili su pogresan avion) - odgovornost preuzimaju hrvatske Ustase!  Iako u svojoj dotadašnjoj borbi nije imao previše uspeha, Karlos je bio sjajan u izbegavanju hapsenja, prilikom jednog pokušaja je sam uspeo da ubije dvojicu policajaca!


Mnogo ozbiljnija mada ne i sasvim uspesna Karlosova akcija je bila otmica ucesnika konferencije zemalja OPEC-a (organizacija zemalja koje izvoze naftu) u Beču (20. decembra 1975.). Ova akcija čini centralni deo filma i odrađena je perfektno! Šestoro terorista, na celu sa Karlosom, otima šezdesetoro taoca, medju njima i mnoge ministre. Posle dva dana uspesnih pregovora, u glavnom vezanih za propahandu svojih pro-Palestinskih stavova u Austrijskim medijima, Karlos i ekipa dobijaju avion i iz Beča odvode četrdesetoro taoca put Alžira, Libije, Iraka, pa nazad do Alžira, gde se nakon udovoljavanja nekih kompromisnih zahteva (20 miliona dolara, nimalo idealistički) poslednji taoci bivaju oslobodjeni a Karlos i družina dobijaju azil, slobodu i mogucnost da bogatiji za silne pare nastave sa terorizmom...


Palestinci ipak nisu imali isti odnos prema Karlosovoj pragmatičnosti, novac im je manje značio od terora i borbe po svaku cenu (u ovom slučaju je trebalo pobiti 'izdajničke' ministre iz Irana i Saudijske Arabije, čemu su se usportivili svi sa kojima je Karlos pregovarao, a koje je smatrao za saveznike – Alžirci, Iračani, Libijci). Dakle Karlos je umesto ostvarenja ultimativnih, krvavih, ciljeva akcije, što bi de fakto značilo pogibiju i status mučenika mađu Palestincima -  prihvatio novac. Stoga Wadi Haddad izbacuje Karlosa iz PFLP-a.

Prekid veze sa Palestincima, kao i sa njihovim finansijerima,  je znacilo da ce Karlos morati sam da gradi svoju mrežu saradnika. Iako je te 1976. Karlos jos uvek veliki i važan igrač - izgradnja mreze saradnika podrazumeva ogroman novac, ljude i oružije, diplomatske veze, kao i slobodu delovanja na teritorijama istocnog bloka i severne Afrike. Tu mu najvise pomazu Sirija i KGB, a preko njih i Štazi i Sekuritatea. I pored njihove pomoći, biće to posao koji ce Karlosu i ekipi uzeti skoro desetak godina i u sustini ga tako izbaciti iz igre na duze vreme. Tek početkom osamdesetih su usledili bombaški napadi u Berlinu i Parizu, ali tada ti napadi prolaze bez nekog većeg uticaja na politicka kretanja u Evropi i svetu ...

Karlos je već sredinom osamdesetih počeo da oseća promene u svetu koji je do tada pred njime drhtao. Dešava se slabljenje istočnog bloka a sa njime i  preorijentacija njemu prijateljskih režima prema kapitalizmu i zamljama Zapada, pre svega prema SAD. Njegovi domaćini Madjari pokazuju sve veću i veću hrabrost u težnjama da ga izbace iz Budimpešte i Mađarske. Na drugom kraju sveta Palestinci za vodju imaju Jasera Arafata, čoveka koji želi da pregovara sa Izraelom. I konačno pad Berlinskog zida je konačno sasvim obesmislio njegovu borbu i ucinio da se posle dvadeset godina urbanog ratovanja nadje na strani poraženih...

Iako je tada, kao donekle i danas, Karlos uživao imidž sasvim sličan imidžu Če Gevare, imidž romantičnog i tragičnog revolucionara, pocetkom devedesetih ga vecina sigurnosnih sluzbi smatra patetičnim likom za kojim malo ko izražava želju da ga traži i hapsi. Karlos koji je uvek maštao o tome da bude ubijen u borbi, biva ostavljen da živi svojim bonvivanskim životom, inkognito, po zemljama severne Afrike. Ipak, setiše ga se Francuzi jednog dana i uhapsiše ga 1994. u Kartumu (Sudan). Karlos je prilikom otmice-hapšenja bio u bolnici gde se oporavljao od operacije, iako je tada imao tek 45 godina – nije uspeo da priži nikakav otpor otmičarima. U Parizu je 1997. osuđen na doživotnu robiju.

Carlos je sjajno ostvarenje! Iako traje skoro šest sati, ovo je film prepun akcije, drame, napetosti i dinamičnog smenjivanja (možda predugog) niza čudesnih likova. Prilikom gledanja najbolje je imati pri sebi notes i olovku da bi ispratili ko je ko! Kvalitetu filma doprinosi i  činejnica da je ovaj film radjen sa željom da bude što verniji realnim dogadjanjima. Iako se Karlos lično usprotivio ovakvom tumačenju njegovog lika i dela, ja ipak više verujem svim tim ljudima koji su svedočili o Karlosu i njegovom radu. Moram da istaknem i sjajno tumačenje uloge Karlosa, glavnog glumca Edgara Ramireza, koga neki kriticari porede sa Marlonom Brandom u najboljim godinama! Film takodje odlikuje svojevrsno veličanje kulture i estetike sedamdesetih godina XX veka. Nema kadra koji je van perioda, nema kadra u kojem nemamo savrseno (po 'poslednjoj' modi) obucene likove. Skoro da nema kadra u kojem likovi nemaju zapaljenu cigaretu, a retki su oni u kojima u ruci nemaju času pica. Seksualne slobode su potpune – ima i seksa i golotinje. Naročto golotinje! Jos kada se toem doda savrsenamuzička podloga sastavljena od pesama new wave i post punk bendova kao što su Wire, Joy Division, Dead Boys ... – miks slike i tona je naprosto perfektan. Ovaj film je zaista milina gledati!

Biografija Karlosa – Šakala je jednostavno isuvise fascinantna da bi od nje bio napravljen slab film. Iako će poznavaoci  i savremenici Karlosovog života i rada znati više-manje celu radnju to film ne čini ni malo manje zanimljivim. Činenica da je Karlos krajem prošlog veka prešao u islam i počeo da hvali Osamu Bin Ladena i ostale islamske teroriste, ovu, neko bi rekao nostalgičnu pricu o levičarskom idealizmu jedne tragično zabludele generacije, sasvim efektno dovodi u vezu sa sadašnjoscu i savremenim trenutkom. Ostaje nam samo pitanje zašto nam je, poput Čeovog, Karlosov terorizam romantičan, zašto je kroz umetnost slavljen i mitologizovan dok nam je današnji terorizam islamskih fundamentalista odvratan i nepojmljiv ...

Pogledajte ovaj film! Ili ...

[Mark]

Srpski Film definitivno nije za svačije oči. A ubeđen sam da možda nije ni za one koji naivno misle da ih apsolutni moralni relativizam na granici nihilizma, hard core pornografija, zversko kasapljenje, tabu teme kao što su incest i pedofilija, ne dotiču previše i da ih mogu gledati kao fenomene izgrađene u svetu celuloidne trake. E pa nije tako!

Nekoliko dana mi je bilo potrebno da razvijem svoj stav o najnovijem ostvarenju srpske kinematografije – Srpskom filmu. Nije mi bilo lako da se odlučim da li da uopšte nešto i napišem o Spasojevićevom filmu - toliko stvari mi je padalo na pamet tokom gledanja i u danima nakon gledanja da sam vremenom počeo da mislim da neću napisati baš ništa... Zašto?

Pa kao prvo, hype oko Srpskog filma traje evo već skoro dve godine (snimanje je završeno u jesen 2008.), word of mouth glasine su dostigle svoj vrhunac početkom ove godine kada se pročulo da je zbog problematičnoih scena jedna rolna filma komisijski spaljena (to se desilo Nemačkoj gde je bio u postprodukciji), kasnije je i Sergej Trifunović (promovišući mjuzikl Kosa) podgrevao svakakva nadanja nas fanova, a kada se konačno desila svetska premijera u Teksasu – očekivanja su već dostigla neverovatne razmere. Ali eto, sada je jul i iako se pre oko mesec dana na festivalu u Novom Sadu desila i srpska premijera – od distribucije i bioskopskih projekcija (ili DVD izdanja) za sada i u dogledno vreme nema ništa.

Kao drugo, ekstremni produkti svetske kinematografije mi uopšte nisu strani. Kao što nisu strani ni većini filmofila – Salo:120 days of Sodom, Irreversible, Caligula, Last House on the Left, Cannibal Holocaust, kao i novija ostvarenja poput filmova Martyrs, Inside, Visitor Q i Antichrist - svaki malo otvoreniji  poštovalac filma je pogledao bar neko od ovih ostvarenja. Ali ovo je nešto zaista drugačije! Ovo je nešto naše, nešto blisko, nešto odavde. Udara jače, boli više!

Kao treće, internet komentatori i neki srpski mediji nisu propustili da spojluju neke od ključnih scena iz filma, pa su mi i pre gledanja neke scene bile objašnjene. Otprilike sam znao šta treba da očekujem i koji su neki od delova zapleta....

Ipak, i posle svega toga nisam bio dovoljno spreman i nisam mogao da ne budem zapanjen i da ne ostanem nem, zbunjen, izgubljen i na kraju potpuno dotučen ovim ostvarenjem.

Zaplet već znamo svi, Miloš (Srđan Todorović) je bivši porno glumac koji dobija ponudu koja se ne može odbiti. Srađan Spasojević nas s' lakoćom uvači u naizgled ne tako mračni svet srpske porno industrije (koju mi koji nismo neki porno fanovi poznajemo preko ostvarenja Made in Serbia), industrije u kojoj iza smehotresno jadnog produkta u kojem se svakakvi socijalni slučajevi  prostituišu ispred kamere, stoji organizovani kriminal, političari i neizbežna SDB. Iako se odavno povukao, i iako se posvetio porodici i svom sinu, Miloš što zbog prilične dosade i besposlenosti, što zbog neizvesne budućnosti i izvesne skore besparice, prihvata još jednu, poslednju, ulogu. Miloš prihvata ulogu u filmu u kojem ne zna scenario, ni ko su ostali glumci, ni ko su budući gledaoci ovog ostvarenja. Njegovo neznanje o detaljiam filma je potrebno zato što ambiciozni art house režiser Vukmir (Sergej Trifunović) u stvari snima snuff filmove, za posebnu klijentelu i ogromne pare. Matrica po kojoj se odvija radnja – ulazak u igru sa đavolom -  je već više puta viđena, što u filmovima, što u knjigama. Ipak, iako ovaj put ugovor sa đavolom podrazumeva nešto onako banalno kao što su to materijalna sigurnost i izvesna budućnost jedne porodice, scenarista se potrudio da ugovor bude ispoštovan sa najgorom mogućom brutalnošću i nemilosrdnom beskompromisnošću. Scenarista se naime potrudio da ugovor bude poštovan i nakon smrti jedne od ugovornih strana...

Aleksandar Radivojević je zaista napisao jedan veoma surov, podmukao, besraman, svirep, nehuman, beskrupulozan i što ne reći gnusan scenario. Scenario koji ne samo što se ne libi da udara ispod pojasa, već samo ispod pojasa i cilja. A udara strahovito! Na momente se Radivojević toliko zanosi da čak i izmišlja neku novu srpsku tradiciju (neku novu srpsku etnologiju) da bi iz svoje perspektive, koja je s onu stranu mizantropije, rekao još po nešto o nama (samo nama?) što nas čini onakvim kakvi smo. Iako ga znamo kao velikog poštovaoca horor filma, iako o  temi strave i užasa zna možda i previše (zajedno sa Nenadom Bekvalcem je radio TV emisiju Šok Koridor na TV Art) Radivojevću sigurno nije bilo lako da u svetu u kojem je pornografija, u svim svojim vidovima, postala mainstream i chic, dok je u kinematografiji kasapljenje postalo najnormalniji deo u skoro svim žanrovima, odvede gledaoca daleko iza kasapljenja i daleko iza pornografije. Radivojeviću to ne samo da uspeva, ne samo da se ovde snagom buldžera ruše mnoge (sve?) kinematografske granice, što kao da podrazumeva i rušenje granica dobrog ukusa,  već zaista ostaje teško zamisliti šta se tu još na ovu temu može reći... A ne biti komično over the top!

Srdjan Todorović je ovde ostvario ulogu svog života, ulogu prema kojoj će (e sad da li na sreću ili na žalost) ostati upamćen još dugo, dugo (ne samo u Srbiji). Možda je suviše rano za njegove godine i njegovu karijeru da već sada stigne do svog vrhunca, ali eto desilo se sa Srpskim Filmom. Nikako ne treba smetnuti s uma monstruoznog Mefista - Vukmira u liku Sergeja Trifunovića. Mislim da pitanje radi li se o najboljem savremenom srpskom glumcu ovaj put dobija svoj jednostavan odgovor! Što se mene tiče, on jeste  trenutno najbolji srpski glumac. Koga smo još imali? Slobodan Beštić! Njegova pojava je za mene bila ogromno iznenđenje! Ovde tumači Miloševog brata Marka i na taj neki podmukao način (naime, nisam ga nikako mogao zamisliti kao negativca) odrađuje sjajan posao! O prelepoj, umetnički veoma hrabroj i u porno-chic fazonu užasno seksipilnoj Katarini Žutić se može reći samo to da je se nisam dovoljno nagledao! Jelena Gavrilović je takođe odlična, njoj pripadaju dve emocionalno najjače i ujedno najviše srceparajuće scene u kojima se jedna dečja pesmica pojavljuje na dva zapanjujuće drugačija načina.

Mora se reći i to da je Srpski Fim pre svega žanrovski film. Radi se o hororu, filmu strave i užasa. Radi se o filmu koji bi zajedno sa ostvarenjima kao što su  Život i smrt porno bande (Mladena Đorđevića iz 2009.), i  već pomalo zaboravljenim filmom Dejana Zečevića - Četvrti čovek (iz 2007.), mogao da odradi baš ono što su davnih sedamdesetih za američku kinematografiju uradili filmovi kao što su Texas Chainsaw Massacre i Last house on the left. Jer  savremeno srpsko društvo deli mnoge sličnosti sa post-vijetnamskim američkim društvom – u javnom diskursu preovlađuju teme nestajanja vrednosnih orijentacija, redefinisanja odnosa sa prošlošću, tumačenja ne tako davnih nacionalnih poraza, gubljenja ličnog i društvenog identiteta, javlja se sukob i borba na život i smrt između različitih slojeva društva, živi se u sadašnjosti opterećenom prošlošću i živi se bez nede koju donosi pogled u budućnost, ljudski život ne da je jeftin nego ni nema neku opipljivu vrednost i cenu ...  Srpski Film tako smešta Srbiju i srpski narod među one koji umeju i mogu da se kroz umetnost na  otvoren i  iskren (u ovom slučaju i pomalo preteran) način bave onim zaista najkontraverznijim i najnedodirljivim temama ljudske prirode i ljudskog stanja.

Kao takav, Srpski Film definitivno nije za svačije oči. A ubeđen sam da možda nije ni za one koji naivno misle da ih apsolutni moralni relativizam na granici nihilizma, hard core pornografija, zversko kasapljenje, tabu teme kao što su incest i pedofilija, ne dotiču previše i da ih mogu gledati kao fenomene izgrađene u veštačkom svetu celuloidne trake. E pa nije tako! Kao što je to neko sjajno primetio - neke stvari se ne mogu razodgledati (cannot be unseen). Neke scene ako jednom vidite ostaju sa vama do kraja! Svi filmovi ekstremne kinematografije koliko god da ste ih gledali jesu strani filmovi, postoji ta neka izdvojenost i komotnost stranog jezika, stranog podneblja, stranog mesta dešavanja, dok u ovom slučaju gledate nešto potpuno naše! Ako pogledate Srpski Film budite sigurni da ćete videti stvari koje će iz vaših ustiju izmamiti bar pokoji urlik, ali nasuprot tome, posle gledanja još dugo će vašom zamračenom sobom vladati muk. Kroz neku svoju teško dohvatljivu i apstraktnu poruku Srpski Film je možda najmorbidnija i najbesmislenija psiho-šok terapija ikad zamišljena – ali je ipak neka terapija! Ako smete - pogledajte Srpski Film. Ako ništa drugo samo zato da bi se mogli time hvaliti drugima... Ja sam odgledao Srpski Film!

[Tex Murphy]

Tačno, nije za svačije oči. Npr. definitivno nije za oči onih koji očekuju dobar film.

[Meho Krljic]

Mene sve ovo nije mnogo potreslo, dakle, može se film odgledati a da ne ostanu nikakvi ožiljci na duši. Other than that, lep prikaz, Marče.

[Son of Man]

Evo i mene u kraju 

http://abraxas365dokumentarci.blogspot.com/2010/07/o-srpskom-filmu-i-true-crime-tripovima.html

[Mark]

Evo i mene u kraju  

http://abraxas365dokumentarci.blogspot.com/2010/07/o-srpskom-filmu-i-true-crime-tripovima.html

Ono da je scena otpozadi a ne u gro planu ima nekog smisla. Strava je veca ako se uzas samo naslucuje (ako se neke stvari ostave masti). U ovom slucaju mislim da bi scena sa gro planom in-your-face bila over the top, neuverljiva.

Inace nisi jedini koji smatra da je trebalo da bude bas tako, da se vidi bas sve, pa kom opanci kom obojci...

[Mark]

Mene sve ovo nije mnogo potreslo, dakle, može se film odgledati a da ne ostanu nikakvi ožiljci na duši. 

Kako je ono islo u kajronu za Sok koridor: "Molimo vas da udaljite od ekrana decu i emocionalno labilne osobe..." ?!   

[shrike]

Mark, ti pišeš na b92 blogu?

[Son of Man]

Pise, on je nas covek u njiovim redovima 

[Son of Man]

Ono da je scena otpozadi a ne u gro planu ima nekog smisla. Strava je veca ako se uzas samo naslucuje (ako se neke stvari ostave masti). U ovom slucaju mislim da bi scena sa gro planom in-your-face bila over the top, neuverljiva.

Ali tebra to je SNUFF, a u snafu nema strave koja se naslucuje, u snafu je strava vidljiva, ogoljena, i to ogoljena do te mere da ti na kraju cak prestaje da bude mucno kada gledas, ako si gledo onaj 16-ominutni  snimak klanja ruskih vojnika od strane chechena onda znas o cemu pricam.

E sad sto se tice toga dal bi to moglo OK da se snimi da bi delovalo uverljivo, ja mislim da bi moglo, jer sam i te kako ubedjen u Lakobrijinu umeshnost, a i Spasojevic se pokazao kako valja u sceni sa machetom...

[cutter]

jer sam i te kako ubedjen u Lakobrijinu umeshnost, a i Spasojevic se pokazao kako valja u sceni sa machetom...

scena bi bila gnusnija da je sa mačetom. i believe in lakobrija, ali dok je u bandi omanuo na konjskom, ovde se nije pokazao na todorovićevom penisu. upadljivo je pendrekast i gumeno vibrira. ako bi u filmu na vreme primili informaciju da je porno glumac tokom karijere zarad erekcije u sebe implantirao metalnu hidrauliku, onda bi se fatalna scena penetracije kroz oko mogla pretvoriti u omaž terminatoru - endoproteza se ogoljuje struganjem o duplju dok se kožica ne strgne kao tkivo sa skajnetove ruke nakon švarcijevih rezova.

[Mark]

http://www.youtube.com/watch?v=NgI9Z-L7hMY&feature=player_embedded


Pre dve nedelje, sećam se bio je to prilično dosadan dan u kancelariji, čuo sam da u Zrenjaninu nastupaju Goblini na svojoj povratnickoj turneji. Odmah sam otkucao SMS koji sam poslao svim drugarima i već tog prepodneva je bilo jasno da idemo na Dane Piva, 25. po redu, u Zrenjanin. Ipak trebalo je čekati dve nedelje, podsetiti se pesama, dakle provesti neko vreme u traganju za diskovima i kasetama bez kojih nam nekada ne bi prošla ni jedna žurka...

Kada je konačno stigao taj 27. avgust trebalo se snaći se za prevoz. Šinobus, koji je zadnih meseci prililčno redovno saobraćao, je odlučio da se pokvari baš dan pre koncerta pa od opuštenog putovanja vozom nije bilo ništa. Pošto uvek kasnim sa šemama, dok sam se ja skontao cela moja ekipa je sebi već našla neku vrstu transporta i kao za inat ni u jednoj  kombinaciji nije bilo mesta za mene. Prilično zabrinut i razočaran izađoh na put za Zrenjanin u nadi da ću nešto ustopirati. Na svu sreću, osim mene  stopirao je samo još jedan momak. Prošlo je petnaest minuta, pa dvedeset, pa pola sata i ništa. Niti previše automobila ide u mom pravcu, niti se preterano trude da mi učine uslugu i stanu. Konačno ovaj lik, sada vidim tek stariji tinejdzer - koji je stopirao desetak metara dalje - mi prilazi i pita me ima li šanse da nam nešto stane ovde za Zrenjanin. Rekoh mu da pojma nemam, ali da nam odgovara i prevoz do susednog Idvora, pa da odatle idemo autobusom. Dogovorismo se tako da stopiramo zajedno i par minuta kasnije nam staje jedan moj poznanik. Odvozi nas do autobuskog stajališta u Idvoru, a tamo ni žive duše nema. Retki prolaznici žure svojim poslom i u rani sumrak bivamo ostavljeni u zastrašujućoj tišini banatskog sela. Posle desetak minuta meni dosadi i upitah neku stariju ženu kada stiže autobus... Baba nam reče da nam je autobus otišao pre pola sata i da sledećeg nema. Nije nam ostalo ništa drugo do da izadjemo van sela, na raskrsnicu za Zrenjanin, pa da tamo nastavimo sa stopiranjem...

.. I stojimo tako nas dvojica na izlazu iz sela zvanog Idvor, autobus nam je utekao ispred nosa, niko neće da nas poveze, pada mrak a ja pojma nemam šta da radimo. Pitam ga - a čiji si ti momak? A on mi kaže - ja sam od tih i tih... A ja mu kažem - znaš ja sam sa tvojom sestrom onomad išao u gimnaziju, šta je sa njom? Kaže mi – ima troje dece i muža koji je biznismen u Slovačkoj. Kažem mu – vidiš eto ja u tim istim godinama stopiram na koncert jednog domaćeg pank benda. Moja je situacija u isto vreme i sjajna i neverovatno jadna...

U tom prilično iluminantnom trenutku za mene zvoni mi mobilni telefon i kaže jedan moj poznanik da imaju dva mesta u kombiju za Zrenjanin, pa ako bih hteo da idem sa njima... Naravno pristajem iz prve i za oko pola sata stiže dvadesetak godina stara mašina u kojoj se vrti tridesetak godina stara muzika. Ipak, bio sam srećan što se krećem napred i što sam iza sebe ostavio mrak, komarce i egzistencijalnu upitanost ...

U Zrenjanin, pravo u centar zbivanja, stižemo oko 21:15, taman u  momentu kada jedan od meni omiljenih domaćih bendova – Oružjem Protivu Otmičara – svira pesmu Tik Tak (sa danas sasvim zaboravljenog BK Sound albuma Maštoplov iz 2002.). Zvanična web prezentacija grupe kaže da poslednju postavu benda (2010) čine: Marko (bas), Srđan (bubnjevi), Nikola (gitara) i Jovana (vokal). Dakle ovo je već četvrta pevačica i opet je to neki novi koncept – dakle de fakto novi bend (pre par nedelja sam gledao na TV-u intervju sa Nikolom Pavkovićem osnivačem i danas jedinim originalnim članom benda koji je tu rekao da OPO svira u kojoj postavi se zatekne, što je zaista daleko od sjajne situacije). Iako su nova pevačica (mlada, lepa i željna da zabavi publiku) i novi bubnjar (najenergičniji i najživlji do sada, na ovom koncertu je bukvalno izgarao) davali sve od sebe – ovoj grupi je očajnički potreban novi hit, novi album i - možda najvažnije - novi menadžment. Njihov status iz devedesetih je prevelik da bi se sada sveli na neku vrstu OPO-tribute benda. Svirali su još i pesme Budi tu, Januar, i za kraj - Mladiću moj.

Oko 23:15 je sledio nastup Orthodox Celtsa, grupe koja već par godina igra na veoma tankoj žici između statusa kultnog benda i neke vrste zabavnjaka. Ceo njihov repertoar već više manje znam, nekih impresivnih noviteta nema i konačno sam shvatio da ne treba da stojim i gledam bend na bini već da odem po pivo i uživam u atmoferi... Ipak, gužva je bila neopisiva pa sam batalio i pivo i koncert i otišao do štandova sa knjigama, tu sam ubio nekih pola sata i pazario knjiga za par hiljadarki, dve pune kese toga. Nazad na svirku stigoh taman na vreme da čujem moju omiljenu If I should fall from grace with God.

Završiše Kelti i bilo je vreme za Gobline. Atmosfera je pred ključanjem. U gužvi sam a iščekivanje je postajalo frustrirajuće. I onda na binu izlazi voditelj programa Panta Šiklja Nafta da nam najavi početak takmičenja u ispijanju piva. Malo je reći da je publika bila razočarana. Mnoge od psovki i uvreda na račun organizatora sam zaista čuo prvi put, što i nije mala stvar za mojih tridesetak godina...

Takmičenje je bilo zaista montipajtonovsko. Na primer. žene su se takmičile u ispijanju piva tako što je jedna gospođica (zaista - samo jedna dama) ispila kriglu piva za nekih 25 sekundi. Šta je to značilo - ni sa kime se takmičila, ni protiv koga - pojma nemam... Onda su se takmičili muškarci  i to tako što su se dvojica trudila da što brže popiju kriglu piva, dok je treći to pivo naprosto sasuo u sebe. Milsio sam da je to već poznata caka iskusnih i sposobnih pivopija (da izbegnu gutanje piva), ali ovde izgleda nije bilo puno onih koji su to znali. Dakle ova dvojica su pili za impresivnih 8-9 sekundi, dok je ovaj treći sasuo to pivo u sebe za oko tri sekunde... A onda je usledilo takmičenje u držanju krigle u isprženoj ruci. Kao, ovo je test izdržljivosti, ali je brate mnogo dosadno za gledanje. Neki lik je tu kriglu držao sedam minuta, smori' nas sve...

Konačno, oko 25 minuta posle ponoći, se Zrenjaninom zaorilo: Kada mislis da si sam, ti podigni ruku, nek' ulice gore, za novi dan ... Pesmom Ima nas počinje jedan od najboljih pank koncerata koje sam video u životu. Pominjao sam već neopisivu gužvu na festivalu piva, e sada zamislite tu užasnu gomilu ljudi kako skače i divlja! Posle par sekundi od prvih taktova bio sam mokar i od znoja (mind you - znoja drugih ljudi) i do piva. Iznad moje gleve lete plastične čaše i limenke, svaka bar do pola puna, od neke vrste povrede ili čak moguće pogibije me spasava samo to što sam nizak i debeo. Ipak uz sve to osećam se sjajno, iako Goblini više od deset godina nisu bili u centru moje pažnje - ove večeri  znam svaku pesmu i svaki stih.  Ono što ne znam zna devojčica ispred mene za koju bih po izgledu mogao da se zakunem da je upravo na kratko sišla sa splavova ...

Ona (misli da zna) i LSD se vraća kući samo doprinose opštem haosu oko mene. Ljudi su u nekoj vrsti sumanute ekstaze, siguran sam da ni bend na bini ne zna šta se dešava. U momentu sam pomislio da je možda najpametnije da se pomerim negde sa strane i da tamo budem siguran da mi se zaista ništa neće desiti... Ali ne može. Sa svih strana oko mene i iznad mene ljudi skaču, urlaju, divljaju. Ipak u svoj toj frci uspevam nekako da držim glavu iznad klučale mase. Očekujem da će se valjda vec jednom umoriti...

I zasta,  kao da mi neka viša sila daje za pravo, kada je publika već postajala opasna sama po sebe - crko Maršal! U stvari crkla su dva Maršala i obojica gitarista ostaju bez ozvučenja. Dok se pojačala popravljaju Golub i publika pevaju pesmu Tamara.(exYU hit Borisa Novkovića). Sledi mala pauza... Inače malo kasnije je seriji kvarova na bini dodat i slomljen doboš.

Bend se vraća na binu pesmom Privatni rat. Nakon nje idu Daleki put, Ne trebam nikome, i moja omiljena Dan posle - prva obrade te večeri je obrada pesme Wir ham' noch lange nicht genug grupe Böhse Onkelz – sa albuma Istinite Priče. Slede obrade pesama O Bella Ciao i Marina, Marina (Đorđe Marjanović je imao verziju na srpskom). Nakon bloka obrada sledi pesma U Magnovenju pa onda Na ivici, Petra, Bolje soko u ruci nego guska u krevetu, On je ona je,  Sedam loših godina, Punk's not dead, Voz, Cipjonka, Anja volim te. Tokom pesme Za Lorenu Golub predstavlja bend (Branko Golubović, Milan Arnautović, Vlada Kokotović, Alen Jovanović, Saša Šetka) i tako je završen glavni deo koncerta (oko 01:45h).

Na bis grupa izvodi novu pesmu pod nazivom Luna (prethodi joj neka Golubova priča o opasnostima narkomanije, što je tema ove pesme). Onda ide Sam-phone glas,  pa ponovo Tamara a kao poslednja pesma Kako bih voleo da si  tu. U svakom pogledu perfektan koncert je konačno završen u 2 i 5.

Ostalo je mi još nešto više od jednog sata do prvog jutarnjeg voza pa sam otišao da potražim nešto za jelo. Posle odlične pljeskavice u tortilji, šetajući zrenjaninskim ulicama pronađoh svoje drugare ispred štanda slovačke pivare Steiger, u različitim stepenima pijanstva. Probrao sam one koji su mogli da na sopstevnim nogama idu do željezničke stanice i krenusmo polako kući. Od nas petorice samo smo dvojica zaista i stigli do stanice da bi tamo uz viku i trčanje za šinobusom konačno i ušli u voz. Pred nama je bilo sat i po klackanja po banatskoj ravnici...

Pravo sa voza odosmo do kafane gde sam ja konačno te večeri (u stvari ono je već jutro bilo) popio pivo. Naime iako sam bio na Danima piva - u Zrenjaninu nisam popio ni kap omiljenog mi napitka!  Takav sam ti ja čovek. Moja je situacija u isto vreme i sjajna i neverovatno jadna...

[Meho Krljic]

  

.. I stojimo tako nas dvojica na izlazu iz sela zvanog Idvor, autobus nam je utekao ispred nosa, niko neće da nas poveze, pada mrak a ja pojma nemam šta da radimo. Pitam ga - a čiji si ti momak? A on mi kaže - ja sam od tih i tih... A ja mu kažem - znaš ja sam sa tvojom sestrom onomad išao u gimnaziju, šta je sa njom? Kaže mi – ima troje dece i muža koji je biznismen u Slovačkoj. Kažem mu – vidiš eto ja u tim istim godinama stopiram na koncert jednog domaćeg pank benda. Moja je situacija u isto vreme i sjajna i neverovatno jadna...

To je to. Mislim da se slične opservacije mogu naći za većinu nas...

[Ygg]

Sjajan tekst! 

Ovdje (u Banjaluku) dolaze u subotu, nadam se da će biti tako dobro. Samo bez tih tehničkih problema. 

[Mark]

Ovdje (u Banjaluku) dolaze u subotu, nadam se da će biti tako dobro. Samo bez tih tehničkih problema. 

Goblini su u vrhunskoj formi! Energicni do bola ali i uigrani, uvezbani, tacni ko svajcarski sat...

[Mark]

Mislim da se slične opservacije mogu naći za većinu nas...

Strecne me to ponekad, ali je generalno OK.

[Tex Murphy]

Ne mogu da vjerujem da neko stvarno sluša... ono.

[Agota]

goblini su bili smesni i '90

[Ygg]

Ne mogu da vjerujem da neko stvarno sluša... ono.

... reče čovjek koji sluša Nervoznog poštara.

[Tex Murphy]

Ne mogu da vjerujem da neko stvarno sluša... ono.

... reče čovjek koji sluša Nervoznog poštara.

Inače, ne moraš da dolaziš na filmsko veče. Mi ćemo da gledamo Resident Evil, a ti slušaj Gobline.

[Tex Murphy]

Ne mogu da vjerujem da neko stvarno sluša... ono.

... reče čovjek koji sluša Nervoznog poštara.

Reče čovjek koji voli Gosford Park.

[DušMan]

Noćas je i u BGu bio sličan spektakl sa maltene identičnom set listom. Jedina razlika je valjda što je ovde na "Tamari" nastupio i Dr Pop, isto kao i pre 15 dina u KSTu. Razočaran sam što nisu svirali "Dr Hofmana". Mislim, wtf? Zato si dva put svirali "Kako bih voleo da si tu".
Mene reunion Goblina nije dojmio kao kolegu Marka. Možda nemam pojma, ali svo vreme koncerta sam razmišljao o tome kako su Goblini i mogli da budu popularni samo u 90im. Nevertheless, bilo je lepo recitovati sve te pesme kao da sam ponovo 8. razred osnovne.

[Agota]

pa da samo su mogli da prodju 90 - tih ,najvise ih je forsirao betmen  na politici i onaj blesavi zlatko -kst

[Tex Murphy]

Ja sam devedesetih imao više od osam godina, tako da nisam slušao Gobline.

[Ygg]

Ja sam devedesetih imao više od osam godina, tako da nisam slušao Gobline.

Da. Ti si tad slušao Valentino.

[Mark]

...svo vreme koncerta sam razmišljao o tome kako su Goblini i mogli da budu popularni samo u 90im. 

Pa oni jesu proizvod devedesetih, ali nesto ne vidim da je posle njih nastao neki veci i uspesniji punk rock bend. Inace, da se nisu raspali ko zna sta bi danas svirali. Tesko da bi to bio pank ako se uzme u obzir ono sto su radili pred kraj...