Montevideo, Bog te video!

[Cornelius]

Kornelijusa volim i poštujem, ali on je već jasno demonstrirao kako lako svoje sopstvene pretpostavke i želje ume da prezentira kao objektivnu zbiljnost pa se ne bih previše oslanjao na njegove tvrdnje po ovim pitanjima.

To na stranu, sigurno da postoji metod regulisanja ko kome daje pare u Americi

Ma i ja volim Mehu (steta sto se nismo sreli ranije, imali bi smo lepu decu, brkatu i bradatu, sa naocarima i istancanim ukusom za elitnu umetnost), ali najvolem ove tvrdnje - ja ne znam (pretpostavljam da postoji neki metod), ali znam da Kornelius nije u pravu (posto je on poznat kao maoista).

Znam, Meho, NVO i strani donatori su tvoj fond de commerce, pa moras da ih branis, cak i kad te mrzi da proveris da li je tacno. Voleo bih da o tome pricamo kad izadjes iz Crvenog krsta i pocnes da radis za nekog srpskog gazdu. Verovatno bi ti ritam bubnjeva bio drugaciji (7/8, tipicno balkanski, umesto valcera).

[Cornelius]

Inace, osim bavljenja maoizmom, videh i "Montevide"o prosle nedelje. Simpatican šotrijanski film sa svima prijemcivom tematikom i svim potrebnim elementima da se zabavi sto sire gledaliste. Prednost filma je optimizam i svi ovi mladi glumci koji su bas dobri, kao i prekid sa ratnim, poratnim i mafijaskim tematikama. Prirodno, "Montevideo" ne spada u cinema art et essai, ali moze da se gleda, jednom, ne vise. da je kraci, bio bi bolji.

[SIMERIJANAC]

Prilog sa španske tv o snimanju nastavka na Tenerifama.

www.antena3.com/.../montevideo-pleno-casco-historico-laguna_2011062900149.html

[ginger toxiqo 2 gafotas]

"Montevideu" nagrada u Moskvi
Izvor: Tanjug

Film Dragana Bjelogrlića "Montevideo Bog te video" dobitnik je ovogodišnje nagrade publike na sinoć završenom 33. Moskovskom međunarodnom filmskom festivalu.

Ruska agencija Itar - Tas ističe da je film o učešću jugoslovenske fudbalske reprezentacije na prvom svetskom prvenstvu dobio nagradu "najstrožijeg i nepotkupljivog sudije".

Film iz Srbije bio je uključen u takmičarski program festivala, koji je trajao od 23. juna.

Na sinoćnjem svečanom zatvaranju u bioskopu "Hudožestveni", međunarodna federacija filmskih kritičara "Fipresci" nagradila je debitantski film Španca Alberta Moraisa "Talasi" (Las Olas) o starcu koji odlučuje da se posle 50 godina vrati u grad u Francuskoj gde je bio u koncentracionom logoru, prenela je agencija RIA Novosti.

Ruski filmski kritičari svoju nagradu, statuetu "Slona", dodelili su poljskom filmu "Joana" (Joanna) Feliksa Falka iz glavnog takmičarskog programa o događajima iz 1939. godine u Varšavi, u kom junakinja filma krije od fašista jevrejsku devojčicu.

Nagrade međunarodnog žirija na čijem je čelu Džeraldina Čaplin i imena dobitnika šest srebrnih i jednog zlatnog Georgija, biće saopšteni večeras, na dodeli u bioskopu "Puškinski".

Jedna od glavnih zvezda na dodeli biće britanska glumica sa ruskim korenima Helen Miren ili Jelena Vasiljevna Mironova. U glavnom takmičarskom programu učestvovalo je 17 filmova, a kritičari kao favorite navode ruski film "Šapito šou" Sergeja Lobana, "Talase", "Joanu" i japanski film "Čestitka" Kanetoa Sinde.

Ukupno je prikazano približno 500 filmova, a paralelno sa glavnim takmičarskim programom, u okviru programa "Perspektive" prikazivani su debitantski i eksperimentalni, kao i dokumentarni filmovi, a u okviru festivala prikazana je i retrospektiva filmova Vernera Hercoga, program "Gala premijere", "8,5 filmova", "Azijski ikstrim" i drugi.

Kako je saopštio predsednik festivala Nikita Mihalkov, ukupno je bilo oko 60.000 posetilaca, od čega je 30.000 gledalo program novih ruskih filmova.

http://www.b92.net/kultura/vesti.php?nav_category=268&yyyy=2011&mm=07&dd=02&nav_id=522773

[SIMERIJANAC]

Ne znam kakve su šanse da osvoje gran pri festivala, jer mi je nepoznato dal se i tamo dodeljuju glavne nagrade smaračkim pc dramama.

Na sinoćnjem svečanom zatvaranju u bioskopu "Hudožestveni", međunarodna federacija filmskih kritičara "Fipresci" nagradila je debitantski film Španca Alberta Moraisa "Talasi" (Las Olas) o starcu koji odlučuje da se posle 50 godina vrati u grad u Francuskoj gde je bio u koncentracionom logoru, prenela je agencija RIA Novosti.

Ruski filmski kritičari svoju nagradu, statuetu "Slona", dodelili su poljskom filmu "Joana" (Joanna) Feliksa Falka iz glavnog takmičarskog programa o događajima iz 1939. godine u Varšavi, u kom junakinja filma krije od fašista jevrejsku devojčicu.

[Alex]

Simpatican šotrijanski film sa svima prijemcivom tematikom i svim potrebnim elementima da se zabavi sto sire gledaliste.

Nešto slično reče i Goran Paskaljević pre neki dan - pristojna tv serija na bioskopskom platnu za širu publiku - ili tako nešto.

Svesno zanemarujući činjenicu da je Montevideo zanatski bolji i profesionalnije realizovan od većine domaćih filmova uključujući i neke Paskaljevićeve. I filmičan u bioskopskom, ne u TV smislu.

[crippled_avenger]

Evo Carla Sanchez bloguje o svom iskustvu na MONTEVIDEU!



http://carlasanchez.blogspot.com/2011/06/montevideo.html

[Kunac]

Njen lik se zove Blanka, ona je poznata urugvajska pevačica koja će imati snošaj sa golmanom jugoslovenske reprezentacije.

Uskoro kači fotke sa snimanja.

[Kunac]

Karla se ne šali...

[crippled_avenger]

Ja kad napišem scenu to je toliko složeno da mora da se dovede žena iz inostranstva da odigra.

[mac]

Ova dva mladeža zaslužuju da se scenaristički spoje.

[Albedo 0]

misliš jezikom?

[mac]

Bato, ovo je pristojan film! Mislio sam više u prikrivenom stilu: "Jesi li joj već video mladež?", "Onaj kraj usta?", "Ne, onaj DRUGI...". Nešto kao farmerice iz Bala na vodi.

[Kunac]

Možda ima i treći?

[Albedo 0]

hm, prikriveno čavrljanje o dva mladeža na vrlo interesantnim mjestima, ''snošaj'' sa golmanom u pristojnom filmu.... Gadite mi se

[mac]

Bato, tebi se gadi projekcija tvog sopstvenog uma. Nemoj samo da završiš kao Vajninger.

[Albedo 0]

Kako kada u mojoj režiji ovo ne bi bio ''pristojan film''?

Karla neće biti iskorišćena na pravi način, što je definitivno gubitak.

Ako jedino što čovjek pomisli pri toj sceni budu mladeži, ma... to bre nije ni softkor!

[Kunac]

Imao si priliku da od Crippla zatražiš "tvđi" scenario.  Sada - šta je, tu je!

[Albedo 0]

tad nisam znao da se infiltrirao u urugvajske redove

inače, ako je Krip pisao ljubavne scene nemamo o čemu da brinemo, mislim seks sa zombijem je sve objasnio onima kojima Bojana nije bila dovoljna

[crippled_avenger]

Momci iz Brazila

[crippled_avenger]

Pogledao sam PLAVI 9 Kreše Golika, jedan vrlo zanimljiv sportski film iz 1950. godine. Reč je o filmu nastalom na samim počecima kinematografije i njegov ideološki svetonazor je samim tim vrlo specifičan, toliko naivno socijalistički da je gotovo američki i poređenje ovog filma sa odnosom prema socijalizmu u ostatku naše kinematografije možda i najbolje pokazuje koliko sam sistem nije verovao u svoje vrednosti.

PLAVI 9 je film koji apsolutno veruje u vrednosti sistema, udruživanje rada, amaterski sport i potpunu fleksibilnost u sistemu. Jedini negativac u filmu je ocvala, ali i dalje talentovana, fudbalska zvezda Tonči Fabris koji zbog svoje sebičnosti gubi mesto u timu a onda čini sve što može da opstruira dolazak mladog radnika iz brodogradilišta koji će da ga zameni.

Fabris se ponaša kao fudbalski profesionalac, opterećen je materijalnim vrednostima, vodi raspusan noćni život i uopšte predstavlja sve ono najgore što sport može da učini od čoveka. Međutim, ono što je meni interesantno to je činjenica da je Fabris veteran, što implicira da je provotimac već desetak godina, samim tim, da se bavio fudbalom u vreme NDH. Naravno, nije tajna da su se naši najveći posleratni fudbaleri bavili fudbalom i tokom okupacije, igrali za selekcije NDH i sl. ali se taj konkretan gaf Fabrisu nikada ne pominje. Ipak, ne može se izbeći pomišljanje na taj ljupki detalj, na taj utisak da je on ipak čovek jednog prošlog vremena, prošlog režima, i njegov lik je tako i postavljen.

Zanimljivo je međutim da neko kao što je Fabris iako nailazi na prezir uprave i saigrača, ipak ima sasvim dovoljno kafana po gradu, raznih lakih žena i sl. da nastavi sa svojim životom. Dakle, ovaj film upada u jednu kontradikciju a to je da je svet u kome junaci žive delimično idealistički ali sa vrlo razvijenom mračnom stranom u kojoj jedan tako sumnjiv tip može da nađe utočište.

Dilema glavnog junaka između toga da li zaigra izuzetno važnu međunarodnu utakmicu ili da roni radi popravke nekog broda, deluje toliko naivno, da je to dirljivo, i Golik dostiže skriginovske domete u fetišizovanju socijalizma, sa šefovima koji razumeju i jednu i drugu potrebu i na kraju prelome u korist sporta jer hajde ipak, eto, skupićemo se svi na utakmici, ali vrlo lako je moglo biti i drugačije - i bez ikakve sumnje, Golik tako režira da bi i to bio hepiend.

U tom smislu je zanimljivo uporediti MONTEVIDEO u kome nema takvog otpisivanja profesionalca, već naprotiv u MONTEVIDEU snaga igre učini da profesonalac kroz bavljenje njome postane bolji čovek. Kod Golika fudbal ima povoljan efekat na radničku klasu, i zato junak i zaigra fudbal ali Tončija Fabrisa fudbal sam po sebi ipak nije uspeo da popravi jer on je očigledno do te mere klasno neosvešćen i iskvaren da ga čak ni lopta ne može oplemeniti.

Zanimlivo je da je i kod Šotre u liku Becića, profesionalca kog Voja Brajović igra u VIŠE OD IGRE i sada kod Ivice Beka u MONTEVIDEU 2, gde Bek nije jedini profesionalac ali jedini igra za inostrani klub, postoji tačka u kojoj se profi priključi amaterskom kolektivu. Kod Golika je to beskompromisno - Fabrisa čeka pad a uspravljanje niej izvesno. Jedini veći fatalizam na temu profesionalizma u fudbalu nosi TRENER Puriše Đorđevića ali to je generalno fatalistički film, dočim PLAVI 9 nije, Golik je snimio veseo populistički film sa dosta romanse i komedije pa u tom smislu i čudi da se glavni "negativac" nimalo ne popravi i ne prevaspita.

* * * / * * * *

[SIMERIJANAC]

 

http://www.facebook.com/l.php?u=http%3A%2F%2Fwww.story.rs%2Fvesti%2Fsvet-poznatih%2F16727-danina-jevtic-susret-koji-se-pamti.html&h=qAQBH3CC7

[ginger toxiqo 2 gafotas]

,,Montevideo" dobitnik specijalne nagrade u Puli

Na 58. Festivalu igranog filma u Puli, ostvarenje ,,Montevideo, Bog te video" reditelja Dragana Bjelogrlića, dobilo je specijalnu nagradu žirija selekcije ,,Međunarodnog programa".

Posle nagrade publike na Međunarodnom filmskom festivalu u Moskvi, najgledanije srpsko ostvarenje Montevideo, Bog te video, osvojilo je još jednu nagradu, na 58. Festivalu igranog filma u Puli, saopštila je produkcijska kuća "Intermedia Network".

Tim povodom reditelj ostvarenja, Dragan Bjelogrlić, istakao je da se posebno raduje nagradi žirija ,,Međunarodnog programa", zato što je žiri prepoznao film koji se ne kreće po utabanoj stazi političke korektnosti.

U okviru 58. Pulskog festivala koji je završen u subotu uveče, prikazano je čak šest filmova iz Srbije, među kojima Beli lavovi Lazara Ristovskog i Kako su me ukrali Nemci Miloša Radivojevića.

[ginger toxiqo 2 gafotas]

Svi žele Đokovića u ,,Montevideu"


PULA - Film "Montevideo, Bog te video" reditelja Dragana Bjelogrlića dobio je specijalnu nagradu žirija Međunarodnog programa na 58. Filmskom festivalu u Puli, u konkurenciji sa još 21 filmom. U drugom nastavku ovog filmskog hita trebalo bi da se pojavi i najbolji teniser sveta Novak Đoković, ali pregovori o njegovom angažmanu još uvek su u toku.


Priznanje u Puli za "Montevideo" usledilo je nakon Međunarodnog filmskog festivala u Moskvi, gde je dobio nagradu publike. Reditelj Dragan Bjelogrlić kaže da mu nagrada u nekad najvećem jugoslovenskom filmskom festivalu mnogo znači.


- Nagrada Međunarodnog žirija Filmskog festivala u Puli me je izuzetno obradovala. Posebno me raduje i čini ponosnim činjenica da je jedan film koji se ne kreće po "utabanoj stazi političke korektnosti" žiri nagradio, i to estetiku i kinematografski kvalitet. Žao mi je što zbog snimanja drugog dela filma neću moći da prisustvujem večerašnjoj dodeli nagrada, ali koristim ovu priliku da se zahvalim žiriju i Pulskom festivalu na ovom, za sve nas zaista vrednom priznanju - rekao je Bjelogrlić.

Žiri Međunarodnog programa, koji je jednoglasno odlučio da se dodeli specijalna nagrada srpskom filmu "Montevideo, Bog te video", činili su Pol Bredli, producent i predsednik žirija, Paolo Minuto, filmolog, i Nils Šnajder, glumac.

Ekipa "Montevidea" boravila je nedavno na Tenerifama, gde su snimane neke scene drugog dela filma, u kojem fudbaleri Srbije konačno dolaze u Montevideo. Bjelogrlić i ekipa su na egzotičnom ostrvu boravili četiri nedelje, a snimano je na dve lokacije.

Na snimanju nastavka učestvuju isti glumci koji su tumačili uloge fudbalera u prvom filmu: Miloš Biković (Tirke), Petar Strugar (Moša), Viktor Savić (Milutinac), Andrija Kuzmanović (Jakšić), Aleksandar Radojičić, Uroš Jovčić, Nenad Heraković, Rade Ćosić, Milan Nikitović, Bojan Krivokapić. Njima se u drugom filmu pridružuje i mladi glimac Ivan Zekić, u ulozi poznatog fudbalera Ivice Beka.

[pokojni Steva]

Vi i dalje onanišete na Mojtevideo?! Juuu...

[Albedo 0]

haha, ko me ubacio na špansku wikipediju?

http://es.wikipedia.org/wiki/Montevideo_filme

ladno sam fusnota 2

[Kunac]

Ima nas još u fusnotama...

[crippled_avenger]

Južni Srbi prave svoj MONTEVIDEO

http://dobanevinosti.blogspot.com/2011/08/trece-poluvreme.html

[SIMERIJANAC]

Montevideo na Raindance festivalu.Britanska premijera je 30. septembra.

UK Premiere
Official Selection Feature

Review by Johnny Cobbles

Belgrade, 1930. Yugoslavia has been asked to enter a football team into the first ever World Cup. Young Tirke, a gifted but poor player, must choose between the stability of a factory job and the chance to be a play for his country - in a time where only one player in the country gets paid, and that's on a per goal basis.
This film is good-hearted fun, and whilst the plot may never surprise you (of course he chooses football), that won't stop you from enjoying the charming story.

Pulling together all sorts of strands, the plot includes a personal clash of Tirke with the upper class captain, over both football and girls; a publicly ridiculed coach; the manager's financial worries and the personal lives of several players. Add to this a rich period setting and costumes, and you have a film with something for everybody – as proved by the film's success in its native Serbia.

Based on the book by famed sport journalist, Vladimir Stankovic, Montevideo follows the transformation of a nation's football team from something pitied into a symbol of the country's hope. In doing so, it charts the early days of players who would go on to be genuine national heroes. With a wonderfully charming cast, Montevideo is a heart-warming, fun and easygoing film.

[cutter]

http://www.politika.rs/rubrike/Sport/sportske-price/Vek-OFK-Beograda--prevara-veka.sr.html



Спортске приче
,,ПЛАВА МАШИНА" – 100 ГОДИНА ОД ОСНИВАЊА БСК (10)
Век ОФК Београда – превара века

У источној Европи, од Тиране до Москве, у настојању да се буде старији од ,,комунизма" све може, док на Западу нико није старији од самог себе. – Тито уплатио позамашан члански прилог Металцу

Недавно је ОФК Београд стогодишњицу БСК-а прославио као своју. У источној Европи је, иначе, у моди да се буде ,,старији од комунизма".

Тако је 17. нентори преко ноћи открио да је он у ствари Тирана, најуспешнији предратни албански клуб. Туђман је прогласио да је загребачки Динамо и ХАШК и Грађански, док је садашњи клупски газда скромнији – слави ,,само" оснивање Грађанског (ове године је баш било сто година од тада).

Софијском Централном спортском клубу армије (ЦСКА) траже везу с предратним официрским клубом АС 23. А у московском ЦСКА су постали ни мање ни више него старији и од саме Црвене армије, па су и они ове године прославили век постојања. За то им је било довољно што су први тренинзи били на напуштеним теренима клуба насталог 1911.

ОФК Београд овако објашњава откуд му право на тапију на БСК и 1911. У БСК-у су 1945. видели да је ђаво однео шалу, па су се досетили како да преваре комунисте – прекрстили су се у Металац. То је изгледа било толико вешто изведено да се чак и сам вођа комуниста Тито учланио у њега и још као члански улог дао позамашне паре. Додуше, исто је поступио и кад је у питању био загребачки Металац, јер је као металски радник (по званичној биографији) хтео да буде колегијалан.

Превара века је да је Металац преименовани БСК. Из ,,Политике" од 1. марта 1945. се види да је Раднички спортски клуб Металац почео с радом 25. фебруара те године. И, да не буде забуне, представио се као ,,бивши Јадран". (основан 1929), који је од 1939. био клуб синдиката металаца, а престао да постоји по избијању рата.

,,Некадашњи претседник надзорног одбора Јадрана, радник индустрије мотора Раковица Божидар Јеремић једног фебруарског дана 1945 године посетио је секретара привремене Централне управе синдиката металаца ДушанаЋорковића. Предложио му је да се поново оснује Јадран. Душан Ћорковић и још неки функционери Централне управе сложили су се да је неопходно основати спортски колектив металаца. Али, због ширине и специфичности и имајући пред очима одлуке Земаљске конференције синдиката о фискултури, били су мишљења да новом клубу треба дати име Металац", записано је у монографији ,,БСК 1945-1955", дакле када је сведока било као плеве.

Да Металац није прерушени БСК сведоче још неки подаци. У ,,Политици" од 25. маја 1945. стоји позив БСК-а својим члановима и пријатељима да дођу на клупску конференцију 27. маја ,,ради прилагођавања рада клуба у смислу одлуке Министарства просвете Србије бр. 15. од 13. априла".

Конференција је одржана у клупским просторијама у Чика-Љубиној 9/II. Просторије Металца су, међутим, у Немањиној 35 (дакле сасвим друга адреса), што се види из позива за упис нових чланова.

На истој страни, где је БСК још жив клуб, стоји и вест да се на Титов рођендан Металац састаје с Црвеном звездом, а и обавештење да ће баш на дан кад је конференција БСК-а (9 ч пре подне) играти против Ботипа, али по подне (17 ч). Дакле, БСК и Металац су постојали у исто време и никако нису један те исти клуб!

Зашто се Металац 1950. прекрстио у БСК? Ево како је то са саме клупске ванредне скупштине пренела ,,Политика", 23. јула 1950:

,,Реферат о реорганизацији и претстојећим задацима новога друштва поднео је члан секретаријата Металца Душан Шијан. Референт је истакао да досадашњи успеси Металца нису били онакви какви су могли да буду јер је и само име бившег друштва онемогућавало укључење спортиста Београда у друштво. Његови чланови регрутовали су се, углавном, из редова металских радника, док је низ пријатеља друштва остајао по страни јер им је, према принципима на којима је било засновано друштво, био онемогућен приступ."

У монографији ,,50 година БФС" (1973) наводи се и да је тада дошло до спајања Металца с Београдом, фискултурним друштвом Савеза радника и намештеника комуналних предузећа и установа, основаним 1945, које је од 1947. деловало као Спортско друштво Месног синдикалног већа. Годину дана пре фузије, 1949, његови фудбалери су били трећи у Првој јединственој лиги Србије, а у Купу Југославије су се пробили међу 64 најбоља клуба (испали су од друголигаша Металца из Загреба).

После седам година поново је дошло до ,,мешања крви": БСК се фузионисао с Трговачким спортским клубом Шумадија. И опет ново име.

,,Секретар Бска Душко Петровић је објаснио чланству неопходност промене. Бск није имао никакве помоћи, а ново име ће му омогућити ширу базу и већу подршку многих фактора у главном граду. Као највећи и горући проблем Бска био је стадион", наведено је у ,,Спорту" од 27. новембра 1957, који даје и вест да је ванредна скупштина ТСК Шумадије решила да се ,,клуб, због насталих финансиских тешкоћа расформира", а ,,имовина клуба прећи ће у руке оног футбалског клуба који преузме на себе традиције Шумадије."

Омладински фудбалски клуб Београд, који је тада настао, међутим, данас се позива само на традиције Металца (с разлогом) и предратног БСК-а (без разлога). О традицији ТСК Шумадије – ни помена.

Тај клуб је настао 1956. фузијом Милиционара, основаног 1946, који је 1952. променио име у Шумадија, и Гранапа, насталог 1948, а годину касније преименованог у Трговачки. Дакле, у ,,плавој крви" ОФК Београда има крвних зрнаца и милиционара и трговаца.

Има ли клуб настао фузијом право да за свој рођендан узме датум оснивања једног од својих родитеља? Како је код нас и у источној Европи – види се.

На Западу, међутим, ствари стоје другачије. Рецимо, 1927. је неким фашистима у Риму пало на памет да је срамота да Вечни град нема првака Италије у фудбалу. И од три клуба је настала Рома. Један од њих, Роман, основан је 1903, али Рома слави свој рођендан, а не његов.

Пример из Данске је још драстичнији. Копенхаген је основан фузијом два тамошња вечита ривала од којих је један најстарији фудбалски клуб у Европи не рачунајући британска острва – КБ (основан 1876), а други само што није ушао у 90. годину – Б 1903. Нови клуб наставља њихову традицију, али на клупском сајту пише да је основан 1. јула 1992.

Према овоме ОФК Београд не само што не би могао да слави 1. септембар 1911, него чак ни 25. фебруар 1945, јер рођен 26. новембра 1957. Оно пре су, све до 1929, само његови преци.

Сутра: Исто је било и после Првог светског рата
Иван Цветковић
објављено: 10.09.2011

[Albedo 0]

ma pričam ti priču, pitanje je samo ko je preuzeo infrastrukturu prethodnog kluba, ugasio ga i kao ''osnovao'' novi.

Niko nije kriv Zvezdi što je to uradila sa FK ''Jugoslavijom'', pa sad želi da se ta antičetnička prošlost zaboravi i da se na postojanje kluba gleda ovako kao u tekstu, da neke pravničke zavrzlame znače da OFk Beograd nije nasljednik BSK-a. A u košarci obrnuta situacija, uslikaju Pešićevu ekipu na Zlatiboru kako trenira u dresovima FMP-a a tvrde da je to KK Crvena Zvezda Beograd.

Mislim, mogu da se kladim da iza ovih filozofiranja stoje Cigani.

[pokojni Steva]

Ako ćemo pravo, i OFK i Zvezda mogu da slave isti dan. Srpski Mač-Velika Srbija-Jugoslavija-Crvena Zvezda. Ili grešim?

[Albedo 0]

Tako nekako, Cigani su oduvijek bili izdajnici

[crippled_avenger]

Prilog o snimanju drugog dela i druge sezone serije, sa kadrovima sa snimanja i iz samog drugog dela, može da se skine odavde
http://www.rts.rs//upload/storyBoxFileData/2011/09/23/1668088/Montevideo%20230911.flv

[SIMERIJANAC]

Гледо у Дневнику,фино изгледа.А има и Росе. 
Мене, међутим,највише занима где и како Бјела мисли да сними саме утакмице СПа. И како мисли да нађе хиљаде статиста за публику.Или ће неки CGI маг да одради тај део посла.
Стигле и прве англоамеричке критике.И све су позитивне.

Британци:

-We all remember 1930s Serbia. A time of football, sex and reckless gambling. Playing out to a jazz band singing "Gimme gimme, give some sugar to me", this stylish sports flick is Serbia's biggest-ever box office hit - FACT. It's also got a lot of hot women and men wearing hats. No wonder it's Serbia's submission for the Oscars next year. See it now and be smug about it for the next 12 months.

-Belgrade, 1930. Yugoslavia has been asked to enter a football team into the first ever World Cup. Young Tirke, a gifted but poor player, must choose between the stability of a factory job and the chance to be a play for his country - in a time where only one player in the country gets paid, and that's on a per goal basis. This film is good-hearted fun, and whilst the plot may never surprise you (of course he chooses football), that won't stop you from enjoying the charming story.

Pulling together all sorts of strands, the plot includes a personal clash of Tirke with the upper class captain, over both football and girls; a publicly ridiculed coach; the manager's financial worries and the personal lives of several players. Add to this a rich period setting and costumes, and you have a film with something for everybody – as proved by the film's success in its native Serbia.

Based on the book by famed sport journalist, Vladimir Stankovic, Montevideo follows the transformation of a nation's football team from something pitied into a symbol of the country's hope. In doing so, it charts the early days of players who would go on to be genuine national heroes. With a wonderfully charming cast, Montevideo is a heart-warming, fun and easygoing film.

Американка:

Montevideo, a Must See Serbian Film

In March of this year when I was in Belgrade, all the locals were talking about the new film Montevideo. The buzz was everywhere. Posters advertising the film could be seen around the city and even my cab driver wanted to talk about it. So here's a little poetic justice for all my Serbian friends out there: I'm an American who was waiting for a Serbian movie to come out with English subtitles so I could finally see what all the fuss was about. At long last, 5 long months later, I managed to get my hands on a copy with English subtitles in Los Angeles, and eagerly settled in for a long-awaited viewing of the acclaimed: Montevideo.
Montevideo is a historical melodrama set in Belgrade in 1930. It tells the story of the formation of a national football (soccer) team and a dream of making it to the first world cup in Montevideo, Uruguay. Though the film's face is Soccer, its soul is the heart of Serbia. Ordinary characters are transformed into legends as hopes and dreams hatched on the streets of Belgrade blossom into national triumph.
Having left Belgrade a few long months ago, I was excited to recognize glimpses of Knez Mihailova, The Fortress, The Central Train Station, and a scene which I believe was filmed inside St. Sava Church (the smaller one neighboring the Temple). To see Belgrade as it might have been in 1930 in all its classic character was warming. Besides good cinematography and a decent script, the fashion and music was fantastic. From the period hats worn by the elite girls to the iconic red scarf seen on the main character, style was everywhere. The music also set the tone beautifully with thoughtful instrumentals and a jazz band singing "Samo Malo" in a seedy cabaret.
Themes of love, loss, conflict, and hope run throughout the film. The ethics of love and lust are touched on, as Tirke and Mosha mirror each other like a good looking Jekyll and Hyde.  And you don't have to look too closely to see conflict everywhere, starting with the class
tensions between the elite and working class. Montevideo hints at undercurrents of communism running amidst a new kingdom of dissatisfied people. Conflict is seen again on the soccer field, in mentions of the "Great War", between friends/rivals Tirke and Mosha, and between Serbs and Croats. Of course, the film wouldn't be complete without an alcohol induced conflict over jealousy, territory, and women: the archetypal bar brawl.
And of course, the film wouldn't be truly Serbian without a sense of loss and suffering that is never far beneath the surface. The narrator of the story is a plucky little boy named Stanoje who earns a few dinars shining shoes. Stanoje eagerly witnesses the magic of soccer unfold as he cheers his idol, Tirke to victory. His perspective, though wonder-filled in his youth, is wise beyond his years. Events unfold before his eager eyes, and he tells the story with passion. Stanoje, like the other characters is no stranger to hardship, as he
himself has a gimpy leg and walks with a limp. Tirke, the hero of the story, has tragically lost his father in World War 1, and is without work, much to his mother's dismay.  As expected, everyone seems to be chronically poor. Moments of humor, such as the eccentric head coach and his pet pigeon, Radoje, provide comic relief, but in true form, this is a drama. In the typical Serbian way, even the child Stanoje contemplates the futility of human existence when he asks his idol, "Tirke, are we living in vain?" ... "We come and we go. Our legs hurt and we're never happy. Why are we living, is it worth it?"
Ultimately, this is not a film about suffering; it's about triumph despite suffering. It's
about coming together and reaching greatness as a nation, as a team, as a people. After decades of dark films and wallowing in self-pity and despair, Serbia has finally produced a brilliant film full of hope, success, and victory. It celebrates itself by showcasing one of its best features: strength of character as a people. People who, despite setbacks, are full of love, hope, and a steadfast spirit, and people who know how to have a good time. As Novak
Djokovic recently said, Serbia's greatest ambassadors have always been athletes, and I think this old soccer team now deserves to join those ranks. I'm holding my breath for Montevideo Two, where I will laugh, cry, ponder, and hopefully cheer on a much deserved victory!
Enjoy a few of my favorite thought provoking Montevideo Quotes:
Football was just starting to be fashionable, and fashion is a risky thing for us Serbs,
not because we like fashion, but because we like to fight.
You can count on us Serbs for each new and foolish thing that comes up.
Football was still young, back then it wasn't the rich running on the pitch watched by
us poor folk, but the other way around.
We have a saying, don't go to Belgrade to negotiate, if you have to go, go and party.
God Created Sundays for Men, not Women.
Bragging about your car is what a poor man does, remember that.
What you did to Milutinic shows you're already a great player, but not a great man,
sometimes that's all that counts, son. Remember, this is a gentleman's game.
S: "Is it true what they say about the raw egg? Whoever juggles it dies?" T:  That's what they say. S: Tirke, are we living in vain? T: What do you mean? S: Well, we come and we go. Our legs hurt and we're never happy. Why are we living, is it worth it? T: Good Night

Аустралијанац:

  Patriotism the big winner in Serbian soccer drama.  By Simon Foster    Director Dragan Bjelogrlic's dreamy sports-themed allegory Montevideo is a sepia-toned, rose-coloured recollection of a time when football united a nation. The story of the small, dirt-poor team that represented Serbia at the first FIFA World Cup in 1930 shamelessly trots out every 'triumphant underdog' cliché, but still it can sit proudly alongside other lump-in-the-throat male-weepies as The Natural (1984) and Rocky (1976).

Named after the Uruguayan city where the inaugural World Cup event was held, Bjelogrlic's adaptation of journalist Vladimir Stankovic's best-selling book utilises a series of recollections by a disabled shoeshine boy (Predrag Vasic). The story device might satisfy those who wouldn't accept the film's picture-perfect depiction of gleeful small town folk in 1930s Serbia. It's effective, despite a lack of clarity over how the boy could recall bedroom dalliances, locker room tensions or boardroom strategising.

The central relationship concerns natural talent/poor boy Aleksandar 'Tirke' Tirnanic (Milos Bikovic) and playboy/superstar Blagoje 'Mosa' Marjanovic (Petar Strugar). The two become friends when they're thrown together on the front line of the struggling local team, Belgrade Sports Club BSC. As the club hierarchy struggles to keep the team afloat, the opportunity arises to create a national team (no easy task, considering the ongoing tensions between Yugoslavs and Serbs). The film simmers with political/social/regional issues of the time, but Bjelogrlic addresses them in the most perfunctory manner; Montevideo is first and foremost about sporting dreams and it rarely strays into deeper, darker territory.

Team unity is strained when Tirke and Mosa are divided over (you guessed it) beautiful women. Rosa (Danina Jeftic), the voluptuous, small town innocent, adores Tirke, but her football-mad father conspires to set her up with Mosa; vampish Valeria (Nina Jankovic) is a free-spirited bohemian who seduces Mosa and finds much fun in pitting him against Tirke. Apart from the subtitles, it's Jankovic's Valeria who most clearly provides a point of difference between the film's European origins and its feel-good Western equivalent. (The only American sports film to feature such a beautiful creature entirely naked so often is Seabiscuit.)

With a running time of 140 minutes, Bjelogrlic completely milks the sappy, nationalistic sentiment for all it's worth; even for this passionate lover of The World Game, the heavy-handedness became tiresome. Rosa and Tirke define their blossoming romance in cinematic terms ("In the movies, they kiss with their eyes closed," he tells her) and the debutant director's flowery retelling of this true-life tale similarly relies upon some well-worn movie magic to weave its spell.

To its credit, though, the staging of the game action is particularly well-handled (all actors seem to have a degree of on-field technical mastery) and the period detail is superb. Having endured decades of Hollywood's sports-over-adversity films, no one should begrudge Eastern Europe's filmmakers a little treacly, tear-jerking sentiment of their own with this rare entry into that crowd-pleasing genre. And besides, the film was a huge hit in its homeland and has been selected to represent Serbia in the Foreign Language Film category at the 2012 Academy Awards.
 

[Albedo 0]

Indikativno je da se ovo upravo poklapa sa Bjelinim (a možda i opštim) promišljanjem (samim tim lažnog, kvazi, pseudo) patriotizma. Dakle, red bi bio da se neko zapita zašto se poimanje patriotizma poklapa kod Srba i Britanaca, kada to uopšte nisu ni isti oblici patriotizma, ili bar nisu bili. Kao i do sada, nasilno se sve ''zapadnjači''.

We all remember 1930s Serbia. A time of football, sex and reckless gambling.

vala baš, to je Srbija, šta bi drugo mogla biti...

Montevideo follows the transformation of a nation's football team from something pitied into a symbol of the country's hope

aa, samo što to može biti simbol onima kojima su Zvezde Granda kvalitetna muzička emisija, to jest simbol intimnih emocija i realne nade. To je taj nivo.

Though the film's face is Soccer, its soul is the heart of Serbia

a mene sramota

Montevideo is first and foremost about sporting dreams and it rarely strays into deeper, darker territory

Australijanac ga je pogodio u centar. Čim film pokuša da ode malo dalje, bruka se.

[pokojni Steva]

Vi i dalje o Bjelinom govancetu? Jebote, Žikina dinastija, bilo koji deo, je filmčuga naspram ovog, nečeg već.

[SIMERIJANAC]

Džaba vam što ste ubacili Jevreja među Srbe ako niste prikazali da su oni i u međuratnom periodu bili ugnjetavani.Da bi se ušlo u užu konkurenciju za Oskara greške takve vrste ne smeju da se prave.
http://www.hollywoodreporter.com/review/montevideo-taste-a-dream-film-275479


Serbia's entry into the foreign language Oscar race is based on a popular book by Vladimir Stankovic.


Serbia's entry in the foreign language Oscar race—Montevideo: Taste of a Dream—has a lot of crowd-pleasing elements.  Based on a true story of the Yugoslavian soccer team competing in the World Cup of 1930, it's a rousing sports movie as well as a lush period romance.  Unfortunately, it's also a little too antiseptic to advance very far in an Oscar competition that includes 63 films.  If there were an Oscar for the most attractive cast in a movie, however, this picture might have a better shot.  It's easy on the eyes and undeniably entertaining, though too formulaic to stand out from the pack.

Based on a popular book by Vladimir Stankovic, the film reworks a familiar story of how a ragtag bunch of players—many of them bitter rivals—overcome their differences to form a team headed for the championship.  The narrator is a crippled orphan (engagingly played by Predrag Vasic), though we see plenty of things (including sexy bedroom romps) that he doesn't witness.  The main characters are the rough-hewn working man Tirke (Milos Bikovic) and the more polished Mosha (Petar Strugar), who is initially suspicious of Tirke but comes to recognize his benefit to their struggling team.

The film aims to provide a panoramic look at life in the former Yugoslavia during this period between the wars.  The large cast of characters even includes the king of Yugoslavia, who is eager to see his country advance on the world stage.  While the actors assembled by director Dragan Bjelogrlic (a former actor himself) are accomplished, the film can't do justice to all the characters.  For example, an Orthodox Jew is a member of the village elders, but the film doesn't really offer much insight into how he integrated so easily at a time when anti-Semitism was on the rise in Europe.

Off the playing field, Tirke and Mosha engage in steamy love affairs.  Tirke feels an instant attraction to a newcomer to his village, Rosa (Danina Jeftic), though her family wants to match her up with Mosha.  For his part, Mosha is entranced by the more bohemian and aristocratic Valeria (Nina Jankovic), but he agrees to go out with Rosa.  As the men switch partners, the film labors to pump up the action with fairly artificial conflict in the bedroom as well as on the soccer field.  Ultimately each man ends up with the woman who was meant for him.

Although the contours of this romantic drama seem stock, the love scenes are painless to watch.  Both women are knockouts, and the men aren't too shabby either.  The entire soccer team would look right at home in the pages of GQ or Details.  All performances are low-keyed and likable.  Bjelogrlic has crafted a visually seductive film in every respect.  The sepia-tinted cinematography is elegant, and the designers make the most of all the settings, from rural cottages to royal palaces.  However, Bjelogrlic is so in love with the rich period details that he lets the film drag on for almost two and a half hours.  Even though it's flecked with humor, action, and sex appeal, it should have been edited far more tightly.  We wait and wait for the team to make it to Montevideo, which seems almost as elusive as Moscow in Chekhov's The Three Sisters.  Luckily a sequel is in the works, when the characters may finally arrive in South America.

[Ghoul]

Džaba vam što ste ubacili Jevreja među Srbe ako niste prikazali da su oni i u međuratnom periodu bili ugnjetavani.Da bi se ušlo u užu konkurenciju za Oskara greške takve vrste ne smeju da se prave.

[Alexdelarge]

"Montevideo" od januara na RTS-u

Televizijska serija ''Montevideo, Bog te video'' reditelja Dragana Bjelogrlića rađena u produkciji ''Intermedija netvorksa'' počeće da se prikazuje u januaru 2012. godine na prvom programu RTS-a, najavila je na konferenciji za novinare novinarka Majda Ropret-Filipović.

Glavni i odgovorni urednik kulturno-obrazovnog programa RTS-a Miodrag Zupanc i direktorka ''Intermedija netvorksa'' Tijana Konstantinović potpisali su ugovor o saradnji ove dve kuće izrazivši iskreno zadovoljstvo što će gledaoci imati priliku da vide jednu kvalitetnu seriju.

Reditelj filma Dragan Bjelogrlić istakao je da je serija jedan ''lep i logičan način života filma'' i da je ''sama po sebi autonomno delo''.

On je objasnio da ona neće izgledati tako što će film biti prikazivan iz delova, već će publika moći da vidi mnoge scene kojih nema u filmu.

''To su dve različite forme - filmska naracija i serija i to je za nas bio jedan težak i iscrpan posao'', rekao je Bjelogrlić.

On je ocenio da serija, koja će imati 24 epizode je bolja od filma, jer on nije imao ''prostora da isprati sve tokove priča do kraja''.

Bjelogrlić je dodao da se iskreno nada da će serija ''Monevideo, Bog te video'' ući u red veoma gledanih serija RTS-a i da će je generacije koje dolaze sa zadovoljstvom gledati.

Miloš Biković koji u filmu tumači lik fudbalera Aleksandra Tirnanića-Tirketa istakao je da je serija nešto čemu su svi u ekipi najviše energije posvetili i da će se njihov trud tek videti kroz seriju.

U serijskoj verziji priče o fudbalskim junacima iz 1930. godine pojaviće se mnogo glumaca koji tumače likove kojih nema u filmu. U toj ekipi se nalaze Tanja Bošković, Milovan Filipović u ulozi Miloša Crnjanskog, Igor Ðorđević, specijalni gost fudbalski trener Miroslav Ćiro Blažević, Dragan Petrović Pele, Marko Nikolić i mnogi drugi.

Prve epizode TV serije upoznaće gledaoce sa glavnim junacima i njihovim životima, kao i prilikama u Beogradu 30-tih godina prošlog veka, fudbalskim utakmicama u gradu, sukobima unutar fudbalske organizacije i pripremema za odlazak na prvi Mondijal u glavni grad Urugvaja - Montevideo.

Scenario za seriju je pisao Srđan Dragojević uz asistenciju Ranka Božića. Scenario za film i TV seriju je inspirisan knjigom našeg poznatog sportskog novinara Vladimira Stankovića u kojoj su opisani istiniti događaji u vezi sa učešćem naše reprezentacije na prvom Svetskom prvenstvu u Urugvaju.

Uloge u TV seriji tumače - Miloš Biković, Petar strugar, Danina Jeftić, Nina Janković, Predrag Vasić, Vojin Chetković, Nebojša Ilić, Nikola Ðuričko, Viktor Savić.

Direktor projekta je Zvonimir Šimunec, direktor fotografije Goran Volarević, montažer Ivan Vasić, a kostimograf Dragica Laušević.

Film ''Montevideo, Bog te video'' videlo je više od 500.000 gledalaca, a on je osvojio mnogo nagrada među kojima je nagrada publike u Moskvi, specijalna nagrada žirija na Filmskom festivalu u Puli, a trijumfovao je i na godišnjoj dodeli nagrada FIPRESCI Srbija osvojivši nagrade za najbolji film, režiju i scenario.

http://www.b92.net/kultura/vesti.php?nav_category=268&yyyy=2011&mm=12&dd=28&nav_id=569554

[Alexdelarge]

dobar je montevideo. treba puštati filmove koji su narodu mili gledati. zašto ne daju narodnih pesama više i filmova dobrih?

[scallop]

Večeras sam gledao na TV. Jel' su to pretvorili u seriju? Mnogo sporo, kadrovi prazni, fazoni iz vremena Lole Đukića...

[Alexdelarge]

večeras je emitovan film, a serija valjda ide uskoro.

[Alex]

dobar je montevideo. treba puštati filmove koji su narodu mili gledati. zašto ne daju narodnih pesama više i filmova dobrih?

Nadam se da si i ovo preneo, kao sve ostalo.

[scallop]

večeras je emitovan film, a serija valjda ide uskoro.

Auh! Onda smo pogubili sve kriterijume. "Više od igre" je toliko više od ovoga filma.

[Plut]

Dosta jednom odgledati film pa da seriju ni ne poželiš.

[angel011]

Meni se film dopao, hvata na emociju i mene je uhvatio, ali je razvučen do bola, plus sve to vreme čekaš da oni dospeju u taj Montevideo, i čekaš, i čekaš, i čekaš, i onda saznaš da će stvarno otići tamo i tu je kraj, odsečen k'o sekirom (izvin'te na spojleru ako neko još nije gledao). Nemam ni najmanju želju da to gledam razvučeno u seriju.

[Josephine]

Filmić jeste sladak. All men show, ali eto, ima jedna snažna žena tu, pa može da se izvuče. Inače ga ne bih ni pogledala.

[scallop]

Jebeš filmsku industriju koja će na Crveni tepih u Los Aranđelovcu pred subaše izaći sa ovim. Da su mušmule bile bi bolje.

[angel011]

Filmić jeste sladak. All men show, ali eto, ima jedna snažna žena tu, pa može da se izvuče. Inače ga ne bih ni pogledala.

Ja sam ga gledala u autobusu Beograd-Rijeka, što je jedini način da vidim nešto domaće, bilo tu snažnih žena ili ne. Pritom sam bila na Dimigalu, koji obara samo tako, pa mi ni usporenost nije previše smetala.


Možda je film pravljen da bude gledan na sedativima?