Crippled Crime Corner

[crippled_avenger]

Prvi roman Megan Abbott se takođe smatra ellroyevskim, iako ne bih koristio taj opis za njega, između ostalog zato što sa velikim majstorom deli samo imaginarijum holivudskog studio sistema na izdisaju i na vrhuncu dekadencije, ali svakako nema stilskih preplitanja.
U drugom romanu je Megan Abbott ne samo bliže prišla Ellroyu već je sasvim sigurno i dosta stilski napredovala.
DIE A LITTLE je roman koji je više oslonjen na pripovedanje nego na dramsku razradu situacija, a u stilskom pogledu, pripovedanje je pitko ali za moj ukus previše "lagano", zanimljivo na nivou sklopa događaja ali nedovoljno sadržajno kako u pogledu jezika tako i razrade svih motiva.
U izvesnom smislu, Megan Abbott u prvom romanu pokazuje da nije još uvek naučila da koristi sve mogućnosti koje joj nudi prozni izraz. Ali, po tome kakav joj je drugi roman, nema dileme da je vrlo brzo učila.
Ono što se može već na njenom početku prepoznati jeste sposobnost da osmisli efektan zaplet i da ima dar za dijabolični preokret. Ovde se kreće u domenu misterije ali i whydunita i na oba plana je veoma uspešna.
Roman je prijatan za čitanje, ali je zbog manje razrade, ponekad pitak ne samo zato što je vešto napisan već i zato što nije dovoljno sadržajan.
Danas možemo u ovom romanu prepoznati mnogo toga što će biti veliki adut Megan Abbott već koliko u drugom romanu. Da sam čitao ovaj roman kada je izašao, nema sumnje da bih ga smatrao obećavajućim, ali ne verujem da bi mi izgradio onolika očekivanja kakva Megan Abbott, na osnovu naknadne pameti, zaslužuje.


Sent from my iPhone using Tapatalk

[crippled_avenger]

Megan Abbott je za roman QUEENPIN osvojila nagradu Edgar u kategoriji najboljeg paperback krimića, i nema nikakve sumnje da je to zaslužila.
QUEENPIN je svež po tome što je priča smeštena među žene koje misle da su fatalne ali pokazuju slabosti kada sretnu muškarce u nevolji.
Megan Abbott u ovom romanu praktično pravi inverziju Jamesa M. Caina. Isprva kreće sa građenjem likova stare mafijaške operativke i njene mlade učenice koja pokazuje oštroumnost i lojalnost koje je mogu odvesti velikim stvarima, a onda štićenica sreće ranjivog muškarca u nevolji, mušku verziju damsel in distress i on je uvlači u veoma opasnu kombinaciju, dok je pritom drži u pokornosti čistom erotskom dominacijom koja u ovom slučaju podrazumeva i određene forme nasilja.
Jasno je da ovaj trougao vrlo brzo počinje da stvara pritisak kao ekspres lonac a posle eksplozije svi su poliveni krvlju. Mislim, oni koji su preživeli, naravno.
Megan Abbott piše u Ich-formi, na jedan veoma tradicionalan noir način, prilagođava jezik onome što je epoha i što je žanr ali se poigrava sa pouzdanošću naratorke jer čitamo njenu ispovest a ona sebi može da dozvoli ekonomisanje istinom. To je jako zanimljivo rešenje i moram reći da je ovde koncept sličan prvom romanu DIE A LITTLE ali mnogo veštije izveden u svakom pogledu.
Ovde sasvim sigurno Megan Abbott radi ono što joj pripisuje kritika a to je polna i rodna inverzija klasičnih noir obrazaca, smeštenih u klasičnom noir imaginarijumu, ne samo u pogledu vidova kriminaliteta već i epohe.
QUEENPIN je kratak i ubitačan roman, koji u najboljem smislu deluje kao da je nastao iz pera Jamesa Caina, savršeno odgovara epohi, ali sa gender politikom za koju znamo da se tada ipak nije mogla tako ostvariti na papiru visokotiražne džepne knjige.


Sent from my iPhone using Tapatalk

[crippled_avenger]

GIVE ME YOUR HAND Megan Abbott je nekonvencijalno postavljen triler, u kom se na formalno složen ali suštinski jednostavan način priča zapletena sudbina dve mlade žene koje su podelile mnogo toga u životu, između ostalog i želju da se pod mentorstvom iste naučnice bave vrhunskom naukom, ali ih je duboko razdvojila mračna tajna jedne od njih.
Ono što je meni na nivou kriminalističkog žanra bio najdragoceniji element ovog romana jeste zapravo činjenica da on zalazi u samu suštinu zločina, kao transgresivnog čina koji u sebi uvek nosi izvesnu dozu nekih socijalnih ili psiholoških osnova, ali prelomni mora proizaći iz spremnosti počinioca na transgresiju.
Zločini koji se dese u ovom romanu su svi odreda upravo takvi, dakle, proističu iz spremnosti junaka na transgresiju koja je naravno kod svakog pojedinačno različita, zahvaljujući razlici u karakterima, duhovnom sklopu i duševnom zdravlju.
U tom pogledu, uprkos svojoj strukturalnoj nekonvencionalnosti, ovaj roman veoma pripada kanonu krimića.
U strukturalnom pogledu, Megan Abbott uspeva da se solidno izbori sa već dosadnim rešenja pripovedanja u dva vremenska toka i uspeva da u tome ostane dovoljno dinamična i da oba podjednako funkcionišu, što je zapravo podvig.
Ključna intervencija koja je meni bila zapravo interesantna jeste način na koji je posle završavanja priče u suštinskom pogledu, kada su se uzbuđenja završila i sudbine zaključile u odnosu na predmet sukoba, ona nastavlja roman veoma uzbudljivim, i pripovedački nežanrovskim epilogom koji nosi nova uzbuđenja i veoma zanimljiva otkrića koja nisu data trilerski ali su uzbudljiva.
Akademski milje u kom se dešava roman je veoma zanimljiv i ubedljiv. Imaginarij istraživanja menstrualnih tegoba kod žena je bezmalo kronenbergovski, i veoma fino se prožima se transgresivnošću junakinja.
GIVE ME YOUR HAND je "mali" roman, ne smatram ga bombastičnim u bilo kom pogledu, niti je imao ambiciju da bude prekretnica, ali donosi jako puno veštine i kvaliteta koji se zapravo ne sreću svaki dan.


Sent from my iPhone using Tapatalk

[crippled_avenger]

THE LITTLE MEN Megan Abbott je novela koju je napisala za ediciju Biblio i reč je o 45 strana noira sa elementima oniričkog u kome prolazimo ubrzani tečaj njenih interesovanja u jednoj formi svedenijoj po broju karaktera i složenosti dešavanja. Međutim, karakteri su i dalje zanimljivi a dešavanja su i dalje veoma dijabolična. Razrešenje je zanimljivo, no forma je ipak limitirana i uprkos tome što se Megan snašla na ničijoj zemlji između kratke priče i romana, njen rukopis obećava više od onoga šta na 45 strana može da iznese.

[crippled_avenger]

Ljubitelji i poznavaoci će čitajući roman BURY ME DEEP lako prepoznati da u njemu Megan Abbott aproprira istiniti slučaj Winnie Ruth Judd ali od njega gradi fikciju i imaginira neke malo drugačije okolnosti a pre svega drugačiji ishod.
Roman je smešten u 1930, u Ameriku koja je u krizi, i glavna junakinja je mlada službenica sveže doseljena u grad na Srednjem Zapadu gde dobija posao u bolnici, dok joj muž odlazi u pečalbu u Meksiku kao doktor.
Ubrzo, usamljena službenica postaje najbolja drugarica raspusne medicinske sestre i njene sezualne ali tuberkulozne štićenice, a potom upoznaje i njihovog bogatog mecenu, mesnog apotekara čija je žena u bolesničkoj postelji što mu ne smeta da se dobro provede.
Društvo tog vremena je još uvek konzervativno i inhbirano, tako da potonuće glavne junakinje budi razne anksioznosti, oko toga šta će reći ljudi, šta će joj se desi ako zgreši itd. pa ne čudi da u jednom trenutku sav taj nemir među svim protagonistima, koje muče što moral, što navučenost na piće i na tablete, ne dovede do krvave eskalacije.
Ovo nije true crime knjiga već fikcija. Slučaj Winnie Ruth Judd je značajna inspiracija ali je ipak samo polazna tačka za jednu vrlo zanimljivu psihološku studiju žene koja ne može da odoli vlastitim demonima uprkos izgrađenom konzervativnom sistemu vrednosti i straha od suda okoline. Ovo se najpre stoga može definisati kao psihološki triler, da ta formulacija nije već potrošena u opisu filmova kao eufemizam za horor.
Ovaj roman ima dosta strave u sebi, ali nije horor. Pre svega je reč o studiji karaktera koja se spontano razvija u triler i jednu širu sliku sveta čiji moralni kompas ponekad može pospešiti potonuće u zločin.
Megan Abbott ovde piše o epohi noira, ali ne nalazi se u tom imaginariju. Ona oslonac nalazi više u socijalnom romanu, a od trilera preuzima fokus na ono što je "važno" za celinu.
BURY ME DEEP je stoga zanimljiv crossover žanrovskog i problemskog romana, trilera i psihološke studije, kome pre svega žanrovski status Megan Abbott donosi tu prevagu ka žanrovskoj sceni. Sam tekst je mnogo ambivalentniji, ali u pogledu rukopisa i sadržaja izvanredan.


Sent from my iPhone using Tapatalk

[crippled_avenger]

U romanu THE FEVER Megan Abbott odlazi u pravcu žanrovskog eksperimenta, uvodeći prakitčno horor elemente u roman koji bi se mogao različito definisati. Roman je o mladima, ali definitivno nije YA literatura po pristupu, premda moram reći da je ovo rukopis koji inklinira ka mlađem čitaocu. Da nisam večiti tinejdžer zarobljen u telu ruiniranog istočnoevropskog intelektualca, iskreno, ne bih uspeo da održim neki visok tonus pažnje. Međutim, sasvim sigurno ovo nije roman koji se nalazi na toj stilskoj sredokraći "nije za decu, nije ni za odrasle", on definitivno jeste pisan "za odrasle" ali verujem da bi omladini bio pitak.

Naravno, nije reč o serijalu, nema elemenata bilo kakve hiperkomercijalne literature u tom smislu, što takođe na neki način karakteriše deo YA produkcije. Ali, recimo, pretpostavljam da je John Green neka ispravna referenca. Otud,ne bi me čudilo da ovaj roman vidim kod nas u ponudi tako nekog izdavača.

Roman me je u izvesnom smislu, i to prilično velikom podsetio na film Briana Duffielda SPONTANEOUS jer govori o devojkama u jednom malom, naizgled idiličnom ali zapravo depresivnom gradiću koje idu u istu srenju školu i počinju da dobijaju neke čudne nervne ispade.

Tu je eho veštica iz Salema, paranoične teorije o HPV vakcini kao krivcu, tu su pretpostavke o zagađenju obližnjeg jezera. Sumnje i strahovi se gomilaju, ali porodica profesora Nasha koja je u centru ovog haosa, gde je on prosvetar u toj školi a njegova deca đaci osećaju da se misterija mora prelomiti preko njih.

Ova tri junaka su nosioci priče i sve se iznosi kroz njihove vizure. Smene ponekad umeju da budu brze za moj ukus, ili mi naprosto pažnja nije bila dovoljno snažna, ali ovakva forma je zbilja vešto izvedena, i dramaturgija ovog romana je dobro postavljena. Dobro je postavljena i njegova literarnost, pa i misterija oko koje se sve gradi.

Misterija je u centru priče, pa se THE FEVER može smatrati delom žanrovskog kanona Megan Abbott. I uprkos tome, ovaj roman ne bih u klasičnom smislu nazvao misterijom, pa ni krimićem, ni hororom. Ovo je pre svega roman o odrastanju i priča o porodičnim odnosima koja se dobro oslanja na misteriju, ali ona ipak ostaje sekundarna u odnosu na karaktere, njihove tajne i njihovo sazrevanje.

Oni koji se budu latili ovog romana radi žanra, neće ostati uskraćeni, ipak uveren sam da je ovo knjiga čiji je cilj bio proširenje područja borbe, i što se mene tiče, ono je postignuto.


Sent from my iPhone using Tapatalk

[crippled_avenger]

Laura Lippmann u svojoj knjižici za Biblio ediciju praktično ispisuje jednu prigodnu kriminalističku priču, i suštinski i formalno. Rukopis je iskusan, ima šta da se pročita ali sadržaj je programski, kao jedna dosetljiva igrarija prilagođena nekom jubileju.

Kao takav ovaj tekst je maestralan - teško ćete naći bolju programsku fikciju prilagođenu nekom povodu od ove, ali to nije umetnost već primenjeno pisanje koje nije greh ali nije ni književnost.


Sent from my iPhone using Tapatalk

[crippled_avenger]

Roman Megan Abbott THE END OF EVERYTHING se može posmatrati kao jedan nekonvencionalni krimić koji je primarno zapravo psihološka studija karaktera i ispitivanje teme opsesije, i patoloških odnosa koji se u takvim okolnostima razvijaju u oba smera.
U centru priče su dve najbolje drugarice koje su potpuno nerazdvojne i dele sve svoje tajne. Jednog dana, kada nestane jedna od njih, druga ostaje potpuno zbunjena, i postepeno shvata da je ona kao jedini preostali istinski trag svoje drugarice zapravo pravi protagonista tog slučaja pred onima koji su posle nestanka ostali.
Međutim, ni ona ne uspeva da pronikne u ključ nestanka najbolje drugarice. Pa ipak, kako su bile nerazdvojne, ona uspeva da se priseti važnih tragova i učestvuje u istrazi, sve do tačke kada ne krene da izmišlja i podmeće tragove u svojoj želji da joj je drugarica dobro i da je živa.
Megan Abbott ispisuje veoma neobičan roman. On se pre svega može tumačiti kao priča o nerazdvojnom prijateljstvu i simbiotičkom odnosu koji u njemu nastaje ponekad transcendirajući uobičajena poimanja ljubavi i naklonosti jer generiše i druge snažne emocije, među kojima su i one odbijanja.
S druge strane, ovo je priča o opsesiji koja ako je dovoljno intenzivna proizvodi fascinaciju koja jednostavne odnose čini veoma kompleksnim.
U tom smislu, iako je ovo roman o nestanku devojčice, i formalno gledano ništa drugo do misterija, i ta misterija ni po čemu nije sekundarna, razrešenje svega je u složenim duševnim vrtloženjima glavnih junakinja.
Otud, vidim ovaj roman kao jedan crossover, u sve sem u YA, jer je pristup uprkos protagonizmu mlade junakinje prevashodno namenjen odraslima.
U stilskom pogledu roman je ujednačen, a sad već tradicionalni epilog po kom se poznaje rukopis Megan Abbott izveden je bez greške. Relativno jednostavan sklop događaja izveden je veoma raskošno ali direktno u književnom smislu, sa pričom koja je jasna ali i sad dozama kriptičnosti koje drže čitaoca u nelagodi i tenziji.
Ukupno uzev, ovo je otmeno žanrovsko pisanje, najvišeg nivoa, i samim tim iskoračuje u prostor interesovanja šire književne scene.


Sent from my iPhone using Tapatalk

[crippled_avenger]

U romanu BEWARE THE WOMAN Megan Abbott napisala je svoju viziju gotskog romana iako ovo nije roman strave i prevashodno je jedan veoma intenzivni triler. Nema natprirodnih elemenata ali ima odnosa među likovima, pa zašto ne reći i predela koji bi se lako mogli našli u nekom rukopisu Edgara Allana Poea. U tom pogledu, Megan Abbott sasvim sigurno koketira sa poeovskom poetikom.

Ono u čemu je problem jeste što ovde zaista imamo malo utisak hendikepiranog filmskog scenarija. Dakle, imamo početnu situaciju, imamo klimaks, i između nekoliko tanušnih tačaka zapleta, a sama prozna razrada ne koristi mogućnosti koje bi ponudila forma romana. Megan Abbott je dominantno fokusirana na situaciju, na aktuelni trenutak i linearno izlaže priču, i sve to čini da stvari vrlo često krenu da se vrte u krug.

Sam preokret je odličan, iako moram priznati da su neke psihološke karakteristike glavnog negativca malo prenaglašene i u njih nisam poverovao kao u nešto što je konzistentno sa zakonitostima koje su u startu postavljene. Međutim, ne mogu da osporim da je taj psihološki profil "dovoljno dobar" jer ono što gubi u uverljivosti nadoknađuje u atraktivnosti. S druge strane, ima i nekih neobično "lenjih rešenja" kao što je recimo uspostavljanje konvencije u kojoj junacima na planini ne rade mobilni telefoni - pošto samo tako zaplet može da se odvije kako književnica želi.

Otud BEWARE THE WOMAN je atraktivan na momente ali zapravo ipak slab roman za ime ovog renomea i ranijih dometa.

[mac]

Pa dobro, to sa pokrivenošću je još uvek tačno, naročito u prostranstvima kao što su SAD, Kina i Rusija. Prokleti Elon Musk će nam oduzeti i taj dramski momenat sa svojim satelitima, ali za sada je to legitimno rešenje.

[Mica Milovanovic]

Na svoju sramotu moram da priznam da ništa nisam čitao... Ali si me zainteresovao...

[Mica Milovanovic]

Mislim, za krimiće...

[crippled_avenger]

EARTHQUAKE BIRD Susanne Jones je zanimljivo postavljen detektivski roman sa nepouzdanom naratorkom ali moram priznati i pomalo nepouzdanom spisateljicom. Pre čitanja romana gledao sam film i nisam osećao nikakvu interferenciju, naprotiv, rekao bih da je film zapravo uspeo da se izgradi kao nešto suštinski drugačije od romana i da bude zaista delo za sebe.
Dakle, roman je kriptičniji i vibrantniji u svom opisu Japana, ali i jednoličniji u razvoju junaka. Prosto, Susanna Jones gradi jednu sliku Japana kao mesta na koje su pobegli Zapadnjaci progonjeni raznim vrstama demona a pitanje je mogu li da ih čak i u tako drugačijoj kulturi ostave za sebe.
No, čini se da su nekako svi nesrećni junaci u ovom romanu nesrećni na sličan način, kao što se i postavlja pitanje koliko smo zapravo imali koristi od nekih disasocijativnih zahvata koje pravi spisateljica u ovom rukopisu.
Japan kao mesto dešavanja i kao inspiracija već su dovoljni da se u ovom romanu uživa, ali na kraju nisu dovoljni da roman učine besprekornim.


Sent from my iPhone using Tapatalk

[crippled_avenger]

THE WOLVES OF FAIRMOUNT PARK je roman sada aktuelnog pisca krimića Dennisa Tafoye čiji je DOPE THIEF dobio ekranizaciju za Apple, sa jakim imenima.
Ovo je takođe kanonski Tafoya, kriminalistička priča smeštena na filadelfijske pločnike u kojoj se susreću etički nagriženi policajci, narkomani i prostitutke zlatnog srca, beskrupulozni kriminalci, i opšti asortiman velegradskog uličnog kriminaliteta u SAD.
U ovom konkretnom slučaju, ove likove vezala je misterija kako su dva dobra srednjoškolca iz mirnog kraja grada upucana ispred dope housea čiji klijenti - najverovatnije - nisu bili.
Jedan od njih je sin policajca i sinovac njegovog mlađeg brata silno propalog narkomana, tako da se uporedo sa najsposobnijim detektivom i stric uključuje u istragu.
Ono što sledi je vibrantna i sporadično sveža slika miljea. Ipak, u pogledu konstrukcije, Tafoya pokazuje da je daleko od majstora žanra. Roman je digresivan, mnoga razmišljanja i odnosi se ponavljaju kod više likova, do tačke da se čitalac prečesto vraća unazad da bi proverio da li čita nove stranice ili se greškom vratio na stare.
Roman ove vrste bi morao nemilosrdno da drži pažnju, međutim, WOLVES OF FAIRMOUNT PARK ima deo likova čije deonice svakako umanjuju interesovanje čitalaca.
Dakle, roman je neujednačen i digresivan i u nekim bitnim momentima ne samo previše dramski, već i sveden na u suštini loš i prevaziđen predložak za scenario.
Takvih slabo postavljenih situacija nema mnogo ali dve u samoj završnici su dovoljno da umesto uspešnog privođenja kraju koje popravlja dotadašnje utiske, zapravo umnogome pokvare ono što je prethodno bilo uspešno.
Tafoya kao pisac ima neke nesporne kvalitete - ume da prenese dosta ubedljivu sliku života na ulici, ume živopisno da isprati procedural i ima izvesnu dozu smisla za humor koji proizlazi iz situacije. To su važni atributi. Ipak, u ovom romanu mu je zafalila fundamentalna žanrovska veština, koja je otkrila da i dalje traži oslonac u istrošenim konvencijama filmskog i televizijskog krimića.
Ovaj roman, ako imamo u to vidu, nije nešto što se ne bi moglo ekranizovati, ali ne deluje mi kao neki silom napisani IP kako bi se završilo sa ekranizacijom. Ipak, neke situacije u njemu deluju baš kao da je bilo te namere, što je verovatno slučajnost.

[crippled_avenger]

DOPE THIEF Dennisa Tafoye dobio je jednu od najprestižnijih ekranizacija ove godine kada ju je za Apple priredio Peter Craig, u produkciji Ridleya Scotta i sa Brian Tyree Henryjem i Wagner Mourom u glavnim ulogama. Sam roman je međutim bitno drugačiji od serije, i moram reći da ga je Peter Craig znatno unapredio u narativnom smislu.
Craigove intervencije su veoma značajne i krupne, i u izvesnom smislu, stvaraju pogrešnu sliku o romanu. Naime, Craig uzima Tafoyinu premisu o dva sitna kriminalca džankija koji se prave da su agenti DEA i otimaju robu sitnim dilerima, i od nje razvija punokrvni krimić sa sve odmetnutim DEA agentima koji su bili ubačeni u bandu koju su ovi opljačkali ne znajuči da je to bitno čvorište za plasman metha. Craigov televizijski DOPE THIEF je daleko od savršenog, i slabiji je od njegovih ranijih radova kao što su TOWN ili BLOOD FATHER, ali je to ipak koliko toliko fokusirana priča koja se kreće prema ishodištu i ponegde precenjuje originalnost klišea kojima se služi.
U tom pogledu, DOPE THIEF je serija koja ne dobacuje do kvaliteta svojih izuzetnih glumaca, čini se da oni zaslužuju više i bolje, i ima deonice koje su bolje od drugih, dakle nije ujednačena. Ali, u osnovi, ovo je ipak jedna ozbiljno napravljena i sasvim solidna serija.
Roman međutim uzima tu osnovnu premisu, nema paralelnu radnju sa policajcima koji su upleteni u neuspelu pljačku, nema pomoćnu igru sa ocem kog iz zatvora puštaju da bi cinkario sina itd. Umesto toga svoju premisu iscrpi posle dve trećine romana i onda postane nešto drugo, neka amorfna literarna tvorevina o daljoj sudbini glavnog junaka koja ne vodi nikuda. Naravno, nijedan roman nije dužan da bude žanrovski ortodoksan, i samim tim nemam ništa protiv da se u nekom trenutku pretvori u psihiološko preispitivanje junaka. Međutim, Tafoyin rukopis jedva da je dovoljan za efektan krimić a nekmoli za neki složeniji žanrovski derivat.
Otud, sve što je pre toga zanimljivo zamislio, Tafoya uredno uspeva da prokocka i obesmisli u završnici romana. On je pisac kog nije greška pročitati, ali evidentno je da mu dobra volja nadilazi sposobnosti.
U tom smislu, serija je uprkos krupnim izmenama Tafoyu unapredila i stvorila mnogo bolju sliku o njemu od one koju daju romani.

[crippled_avenger]

Svakako nisam očekivao da će nekada biti potrebno da se književno delo sagleda iz ovog ugla, ali eto došli smo dotle.

Uprkos činjenici da sam kao fan radova pojedinih umetnika čak i kao konzument gotovo egzistancijelno ugrožen time, rekao bih da potpis podrške našem sadašnjem predsedniku gotovo uvek dovodi do erozije potpisnikovog umetničkog rada, umesto da dovede do nekog novog nivoa izvedbe, boljih uslova za rad i plasman koji rezultiraju kvalitetnijim ostvarenjem itd.

No, opet to ne bi trebalo da bude početna premisa kada se tumači delo samog potpisnika, kada delo, objavljeno posle tog potpisa ne bi bilo do te mere eksplicitno političko i moralističko, čime naravno ono prelazi iz okvira čiste estetike u domet kulturalnog rata i iz političkog u stranačko promišljanje.

U prva tri romana bio sam veliki poštovalac propulzivne i maštovite pračetovske fantastike Milana Aranđelovića i jedna od stvari koja je krasila te duhovite romane bila je i njihova društveno kritička, pa i ideološka obojenost. Uprkos tome što se ja sa njom ni tada nisam slagao, ostavljao sam je na stranu jer je bila deo jednog veoma uspelog književnog rukopisa i stava.

Sad kad je Aranđelović konačno artikulisao svoj stav na dnevnopolitičkom nivou potpisavši podršku Aleksandru Vučiću koja je vrlo interesantna imajući u vidu inače veoma anarhičan antipatrijarhalni, antitradiicionalistički, antietnonacionalni i anticrkveni duh njegovog ranijeg rada, njegov novi roman se mora tumačiti u drugačijem ključu.

I zbilja, ČOVVEK KOJI JE UBIO PREDSEDNIKA mnogo više liči na roman Čoveka koji je potpisao za Predsednika nego Neverovatnog Mikija iz ranijeg SF opusa koji je imao zaista izuzetan potencijal.

Novi roman se dešava danas, u našoj stvarnosti, i uprkos određenim uplivima satire, roman jeste oslonjen na realizam ako pod realizmom smatramo relativno razumne relacije među ljudima i pojavama, u psihološkom, pravnom i fizičkom pogledu.

Dakle, za razliku od njegovih SF romana koji su bili prepuni novuma, ovo je satirični roman u realističkoj konvenciji u kom se obađuje slučaj serije povezanih ubistava.

Ubistva imaju veze sa politikom, i sa pervertiranjem shvatanja Borislava Pekića čije je razumevanje za naciju i demokratiju, iz ugla ovog književnika preteglo kroz razne zloupotrebe na stranu nacionalizma.

Borislav Pekić je inače jedna od značajnih ličnosti naše kulture koju su među prvima aproprorali Vučićevi Naprednjaci hvaleći se time kako su mu napravili spomenik i obeštećujući njegove naslednike kroz razvoj nikada snimljene niti započete ekranizacije BESNILA za Telekom.

Aranđelović se sada kači na njega kao neshvaćenog i zloupotrebljenog genija i kroz njegovu priču se intimno razračunava sa "salonskom", građanskom nacionalnom opozicijom koja vuče korene iz disidentskih krugova i ima jedan kratak period vladanja postpetooktobarskom Srbijom ali i mitski period iluzije da vlada Srbijom ranog Miloševića.

Neobazrivo, verovatno iz neobaveštenosti ili neznanja u tu građansku opoziciju koju prezire utapa i neke iskrene simpatizere Predsednika za kog je potpisao, ali svejedno, gnev je tu.

Dakle, imamo potpisnika podrške jednoj novoj verziji nacionalističkog demokratskog despotizma koji se u romanu obračunava sa ljudima koji su po njegovom mišljenju varali na meri kada su pravili koktel nacije i demokratije u komunizmu.

Ova vrsta obračuna nije nova, i karakteristična je za druge pisce koji su se prodali sadašnjem Predsedniku u ovoj ili onoj meri, na um pada Svetislav Basara, s tim što su oni svoju ulogu relativizacije desne opozicije mnogo veštije odigrali.

ČOVEK KOJI JE UBIO PREDSEDNIKA je nažalost sa svim ovim zahvatima jednodimenzionalan pamflet koji bi svakako bio među boljim romanima istomišljenika Betona, u ono vreme. Ali, u ovo vreme ovo izdanje Službenog glasnika, inače doma mnogih ljudi o čijoj smrti pisac fantazira u ovoj knjizi ostaje negde na ničijoj zemlji.

Svakako da ovaj roman nema kapacitet da pobere priznanja za visoku književnost. Kao politički pamflet bi prošao ali pisac je samog sebe diskreditovao. A kao krimić, pa čak i satirični, nažalost pokazuje jednu nedopustivu naivnost u prikazu ljudske prirode. Čak ni karikature koje su jednodimenzionalne ne mogu u tolikoj meri biti tako jednolične kao u ovom romanu.

Naivno su postavljeni junaci koje pisac prezire, i samim tim ne oseća se prezir prema njima. Još su naivnije postavljeni oni likovi kojima se divi. I kada se tome doda da nema istinske sposobnosti za transgresiju jer su sve ove mržnje već isfantazirane još i mnogo bolje kod Lukovića i Basara, pa i kod Betondžija, ostaje jedno veliko ništa.

Ovaj roman ne bi bio bolji da autor nije potpisao za Predsednika ali bi možda mogao da bude uspešniji. Ovako, to ostaje jedan zakasneli refleks u industriji mnogo jačih igrača iz sveta opozicije koje je Predsednik kupio da je relativizuju, i ovde se iznova ubijaju ljudi koje su njegovi sadašnji agitatori više puta ubili još pre nego što ih je kupio.

Milan Aranđelović je zato u raskoraku i sa književnim kriterijumima i sa propagandnim potrebama trenutka i ČOVEK KOJI JE UBIO PREDSEDNIKA nije čak ni dobra propaganda jer niti ima efekat niti ima dovoljno osećaja za lepo koji krasi najslavnije primere.

[crippled_avenger]

HRVATSKI BOG MERKUR Denisa Kuljiša je tako prošao kod čitalaca i javnosti da nikada nisu izašla preostala dva nastavka ove planirane trilogije političkih trilera. To je jedna od dve razlike Denisa Kuljiša u odnosu na tipičnog pisca trilera u našem regionu, prva je da ume da odustane kada mu knjiga ne naiđe na adekvatan prijem a druga je da ima veoma izgrađen rukopis, i da naprosto ume da piše.

U poslednje vreme, zahvaljujući nevidljivoj ruci hegemona i pouzdanim delegatima u Zagrebu, pokušavam da se dokopam ranih i neobjavljenih proznih radova Denisa Kuljiša, romana koje je - navodno - pisao po uzoru na Iana Fleminga i Lena Deightona i nije ih objavio jer nije bilo tržišta za špijunce tog profila.

Njegov prozni prvenac je veoma zanimljiv, praktično krležijanski politički triler u kom se Kuljiš prozaista definitivno razotkriva kao novinar, u smislu oslanjanja na teme koje poznaje, i digresija u kojima zapravo iznova eksploatiše neke od svojih omiljenih kafanskih teorija (često briljantnih) ali isto tako pokazuje upadljiv krležijanski rukopis u načinu kako strukturira misao, i tu nema one no nonsense neposrednosti koju nosi rukopis novinara koji piše triler.

U odnosu na Kuljiša, Stieg Larsson deluje kao slabiji đak osmog razreda na nivou rukopisa, a bogami, i mnogi savremeni pisci visoke književnosti mogli bi da se lako porede sa njegovom sposobnošću da se izrazi u pisanoj reči.

U pogledu dramaturgije situacija, i strukture celine, Kuljiš vrlo zanimljivo pravi otklon od klasičnog suspensera. Situacije su mahom vezane za salone, susrete inteligentnih ljudi koji su situirani, pokvareni, ambiciozni i pohlepni. U tom pogledu, HRVATSKI BOG MERKUR ima nešto od te strukturalne relaksiranosti krležijanske građanske drame.

Kao što postoji vic da bi Krleža pao na ispitu prve godine jer mu u GLEMBAJEVIMA nestane jedan lik, kod Kuljiša triler sve vreme ostaje krajnje relaksiran i nikada ne postaje istinski napet, a povremeno se koristi nekim zanimljivim elipsama kojima preskače delove koji ga ne zanimaju, i time iskoračuje izvan klasične strukture trilera.

Inspiracija u stvarnim događajima oko pada Iva Sanadera povezuju Kuljiša sa Krležom, utoliko što ne može da pobegne od potrebe da roman bude u izvesnom smislu beletristička, bestselerska varijacija na konstitutivni nacionalni mit, priča koja umnogome definiše ko su očevi savremene Hrvatske iz Hercegovine i Zagorja i ko su joj dedovi iz Moskve.

Najviše mi je smetalo što u pokušaju da napravi otklon od stvarnih imena, u jednom naglašeno lecarreovskom manevru, Kuljiš junacima daje nadimke, ali nažalost i imena iz klasične književnosti kako bi u njima sadržao neke njihove osobine ili iskazao njihovu ulogu u dešavanjima. U tom delu, takođe Kuljiš odstupa od koncepta trilera kao jasno kodifikovane forme koja sebi može da dozvoli da se pretvori u robu široke potrošnje (u najboljem smislu te reči).

Ne znam kuda će me moja žanrovsko-filološka potraga za ranim Kuljiševim rukopisima odvesti, ali HRVATSKI BOG MERKUR jeste bio jasan signal njemu kao pojedincu da u javnosti nema raspoloženja za njega kao pisca proze, jer sama knjiga nikako ne bi trebalo da obeshrabri svog autora.

Naprotiv, o vrednosti ovog romana možemo polemisati pre svega u zavisnosti od toga iz kog ugla ga sagledavamo. On svakako ima svoje atribute i kao triler ali i kao pokušaj krležijanskog beleženja jedne epohe oblikovane kroz priču o jednoj zaveri. I u svakom od ta dva sagledavanja ima svoje prednosti i nedostatke.

Ipak, u oba slučaja, imamo priliku da provedemo tri stotine stranica sa inteligentnim čovekom za tastaturom što je na našem podneblju prava retkost.

Otud, ovaj roman iz 2010. zaslužuje ipak prominentnije mesto od onog koje ima u bargain binu sa inferiornim kompilacijama Kuljiševih savremenika poput Miroslava Lazanskog, ili pak sporih i pretencioznih feljtonizama Draga Hedla na osnovu čijeg je pisanja nastala serija ŠUTNJA Dalibora Matanića.

[crippled_avenger]

Kada čovek hoće da pročita ozbiljan, školski postavljen i izveden krimić koji pritom ima svež rukopis i smešten je u zanimljiv milje, prvi izbor je Megan Abbott.

U novom romanu EL DORADO DRIVE, Megan se vraća u nedavnu epohu, u vreme ekonomske krize, i smešta svoju misteriju među posrnule žene detroitske činovničke klase koja je pala zajedno sa auto industrijom i sada pošto poto želi da nekako vrati stari sjaj života iz vremena kada su se stvari još proizvodile u Americi.

U centru priče su tri sestre koje su bile princeze, kćeri jednog od nižih rukovodilaca fabrike koje su u recesiji izgubile sve. Međutim, posle razvoda, bolesti u porodici i pogrešnih životnih odluka, čini se da su na putu da se izvuku preko misteriozne piramidalne šeme koja se širi među detroitskim gospođama.

Ubrzo međutim, sve se ruši kada jedna od tri sestre biva brutalno ubijena a mnogi ljudi deluju veoma sumnjivo.

Kao i do sada, Megan Abbott se koncentriše na unutrašnji život ženskih likova, i iz njihove pozicije crpi inspiraciju za priču, pa i za zločin oko kog se sve zapliće.

Ovde junakinje nisu mlade kao što su mahom kod nje, ali njihove traume sežu duboko, naročito jer bezbrižna i finansijski perspektivna mladost deluje kao nešto što svaka od njih na neki način želi da produži.

U godinama kada je rezignacija zamenila ambicije i kada se sve razotkrilo kao besperspektivno, one pokušavaju da vrate stari sjaj i jedna od njih plaća skupu cenu svoje greške, samo niko ne zna tačno koje.

Roman je napisan jasno, efikasno i sa izrazitim osećajem za napetost. Megan Abbott je jedan od onih pisaca koji ne šibicari, ništa ne krije od nas, a misterija i dalje ostaje pod njenom kontrolom. To joj uspeva jer su karakteri postavljeni snažno pa je i ishod slučaja takav jer su i njega počinili tako postavljeni likovi.

U tom pogledu EL DORADO DRIVE može da zavara svojom jednostavnošču. Ovo je roman koji podrazumeva mnogo više veštine nego što se čini, i pokazuje visoku zrelost rukopisa Megan Abbott koji televizijska slava nije iskvarila.

[crippled_avenger]

Roman Alexis Soloski sam krenuo da čitam u sklopu industrijske špijunaže, posle pročitane vesti da će ga Megan Abbott adaptirati u televizijsku seriju.

Ipak, kako to obično biva u takvim zapletima, iz nečega što je zadatak ubrzo se razvila poptuno neočekivana snažna ljubav.

HERE IN THE DARK je roman koji sasvim sigurno nije za svakoga jer u sebi nosi nešto iracionalne dramaturgije Briana De Palme i Daria Argenta, i to je nešto što je u romanu jako teško izvesti. Alexis Soloski je to izvela besprekorno, da uzme jednu priču, uvede je u barem dve krajnje neočekivane promene brzine u kojima iskorači izvan okvira izgrađenih osobina lika, ali isto tako je rizikovala da jedan veliki deo čitalaca to shvati kao grešku.

Dakle, Alexis Soloski se ovde služi metodom "kontrolisane greške", međutim koliko god da je ona kontroliše, čitalac mora da je prihvati.

U svakom slučaju ja jesam, iako sam naravno svestan svakog od tih iskoraka.

Ovde je reč o krimiću koji je pisala pozorišna kritičarka, tako da u njemu postoji nekoliko slojeva, ali svaki od njih je vrlo zanimljiv - od jednog vrlo površnog o kom postoji relativno poznat film, preko jednog krajnje očiglednog o kom postoji ekstremno poznat film, do onoga što je najzanimljivije a to je potentna studija transgresije i traume kao suštinskog pokretača kriminalističkog zapleta, i konačno do pitanja kakav efekat pozorište i umetnost imaju na čoveka, kada se taj potpuno posvetio tome u svom životu.

Upravo je taj psihološki sloj u kom se tumači psiha glavne junakinje i njena transformacija u toku kriminalističkog slućaja najzanimljiviji. I zapravo, koliko god roman u nekim trenucima izlazi izvan onoga što je sam postavio kao propozicije svog stila i karaktera, ostaje začuđujuće istinit.

Meni lično, mada je to više profesionalna deformacija, ostaje zanimljiviji taj aspekt odnosna glavne junakinje prema umetnosti i načinu na koji ona uspeva da je drži na okupu, kako se ne bi raspala zbog svoje traume.

Ukratko rečeno, reč je o romanu gde je junakinja sa svojim subjektivnim viđenjem sveta u centru pažnje i verujem da koliko čitalac bude investirao u nju, toliko će mu se vratiti onda kada razvoj situacije bude turbulentan.

HERE IN THE DARK je svakako upmarket krimić, i ono što je zanimljivo jeste da zapravo to jeste štivo koje bi trebalo da razume konzervativna publika krimića, ali nisam siguran koliko u njoj svi oni mogu da uživaju, naročito ako su vezani isključivo za žanr i ne čitaju drugu književnost. S druge strane to jeste i pokušaj visoke književnosti izgrađene po mustri žanrovskog obrasca, ali rekao bih da ovo prvo odnosi prevagu.

Verujem da postoji veliki rizik da će znatnom delu čitalaca ovaj roman delovati kao da je previše pametan za svoje dobro. Ali za ljude i pojave koji su takvi, krimić je pravo mesto.

[crippled_avenger]

Drugi roman Alexis Soloski FLASHOUT sam naravno čekao sa velikom pažnjom zbog njenog prvenca HERE IN THE DARK, međutim, kada sam počeo da ga čitam, naročito me je zainteresovao jer se ispostavilo da ima dodirnih tačaka sa jednom starom idejom koju sam imao za filmski scenario.

Priča je zapravo identična, u postavci ali ne i u onome što je žanrovski pristup. No, ako išta, FLASHOUT mi je ponudio jednu sliku superiorne izvedbe te priče koja me je zanimala.

FLASHOUT se dešava u dva vremena, i oba su epoha. Jedno vreme je 1997. dakle period pre tridesetak godina a drugo je 1972. i dešavanja četvrt veka ranije.

Glavna junakinja je profesorka srednje škole u Kaliforniji koja je u prošlosti bila deo kontroverzne, gotovo pa mensonovske eksperimentalne pozorišne grupe, bazirane na avangardnim pozorišnim trupama šezdesetih i sedamdesetih koje su inspirisane Grotowskim, egzotičnim etno teatrom i raznim drugim kulturalnim uticajima žarila i palila BITEFom, Avinjonom, raznim alternativnim scenama i kampusima širom sveta.

Međutim, nju na period u toj pozorišnoj trupi podseća mračna tajna i jeziva trauma koje okida i preispituje pojavljivanje misterioznog savremenika iz tog doba koji se poigrava njenom krivicom.

Roman je triler i logično je da veliku tenziju upravo generiše smenjivanjem i doziranjem dva vremenska toka. U tome pravi i jedan zanimljiv stilski zahvat. U prošlosti roman je pisan u prvom licu a onome što je "sadašnjost" ili tehnički, bliža epoha, jer roman je iz ove godine, sve je dato iz trećeg lica.

Time Alexis Soloski uspešno gradi jasan efekat disocijacije koji je zadesio glavnu junakinju posle traume iz 1972. godine.

Stil je precizan, pripovedanje je jasno, energično, visceralno, atmosferično, zbilja u najboljoj tradiciji kako onoga što znamo kao američku prozu, a naročito američki krimić.

Ponovo je Alexis Soloski na razmeđi mejnstrima i krimića, koliko god da preteže na ovu drugu stranu jer roman daje jasan žanrovski ugođaj. Međutim, on jeste i svojevrrsna skrivena istorija američkog avangardnog teatra iz perioda kontrakulturne borbe. Otud, mislim da će ovaj roman, za razliku od prvog, zbog jasnijeg žanrovskog rukopisa veoma lako mobilisati žanrovske puriste, ali će isto tako naći i prostor za crossover makar među onima koji znaju Alexis Soloski kao poznatu pozorišnu kritičarku i teoretičarku.

U romanu se nažalost nijednom ne pomene BITEF, ali sve ostalo je tu.

Alexis Soloski ponovo zalazi u sferu istinskog krimića, i opisuje transgresiju koja nije nemotivisana ali nije usiljena i nije uslovljena. Dakle, ona ipak ispituje spremnost ljudi da počine zločin kako bi umirili neke svoje želje, strasti, a ne samo iz teške egzistencijalne ugroženosti, i spremna da je protagonistkinji da takvo breme i da nas poveže na svakom nivou sa njom. U tom smislu, kako god da smeštamo ovaj roman na policama, zapravo ključna stvar je to da on zarobljava tu esenciju krimića kao romanu koji preispituje zločin kao takav i njegov uticaj na čoveka u najširem smislu.

Voleo bih da romani Alexis Soloski dobiju svoje izdanje kod nas, s tim što sam uveren da bi FLASHOUT zbog manje stilskih iskliznuća bio možda prava knjiga za upoznavanje.

[crippled_avenger]

Frank Sinatra je bio u opticaju da zaigra Archera, odnosno Harpera u ekranizacijama koje je kasnije radio Paul Newman.

To je nadoknadio snimivši dve ekranizacije znatno manje uglednog pisca Marvina Alberta, koji je bio i prozaista i scenarista, u svakom slučaju jedan veoma plodan autor koji je znao da svaki dinar mora da se zaradi.

Albertovi romani iz seriala o detektivu Anthony Romeu su danas praktično zaboravljeni, pa je naravno i svako poređenje sa Ross Macdonaldom deplasirano jer je on pak slavljen kao klasik.

Kad je o filmovima reč, meni je Rosebnergov DROWNING POOL neuporedivo bio zanimljiviji od Neameovog HARPERa, koji je takođe dobar ali nije odoleo zubu vremena. No, Newman jeste igrajući Archera/ Harpera izgradio lik privatnog detektiva koji je postao dovoljno značajan u njegovoj karijeri da ga zaključi u filmu Roberta Bentona TWILIGHT, na način koji je mogao biti slavniji - što se mene tiče.

Sinatrin Tony Rome, s druge strane, nije bio tako slavljen ni kad je izašao, niti je Albert tako značajan pisac ali Sinatra jeste posle toga igrao detektiva još nekoliko puta, sa različitim uspehom, uključujući Harry Callahana kog je zamalo odigrao, kao i danas kultnu ekranizaciju Rodericka Thorpa.

Sam Tony Rome je dobio dva filma, TONY ROME i LADY IN CEMENT, a u opticaju je bilo da se serijal nastavi, međutim, nije. Postoji još jedan roman a pričalo se i o crossover eventu gde bi Sinatrin Tony Rome i Martinov Matt Helm zajedno išli u avanturu.

U svakom slučaju, u Sinatrinom kanonu ovi filmovi nisu dovoljno istankuti i nepravedno su potcenjeni. On jeste uneo jednu lakoću i šarm u private dick žanr i napravio je nešto što sam voleo da nazovem bubblegum noirom, ali uprkos Sinatrinoj lakoći izlaganja lika i režiji Gordona Douglasa koja donosi optimalan tempo i dinamiku, ovi filmovi su bili vrlo sveži, inovativni pa i provokativni u prikazu određenih tabua.

Sada sam pročitao MIAMI MAYHEM Marvina Alberta iz kog je nastao film TONY ROME i danas se ta knjiga može naći i pod naslovom filma.

Reč je o izvanredno skrojenom detektivskom krimiću koji donosi uzbudljivu misteriju, junaka koji je oslonjen na ono što su izgradili uzori žanra i ne izmišlja ništa novo ali je jako dobra interpretacija zaostavštine žanra.

Albertov roman je dinamičan, inventivan, sa dosta napetosti, zamršenim zapletom koji je chandlerovski ali zapravo na kraju prilično logičan ako imamo u vidu neophodnu dozu neočekivanosti, sa pričom koja se prati i preokretima koji ne obezvređuju sve ono što smo investirali u likove.

Očekivao sam tipičan cash grab ili nuđenje IPa studijima, a dobio sam roman koji svakako vapi da bude ekranizovan i ne beži od toga, ali svakako jeste ipak književnost i nije hendikepirani film, odnosno dramsko delo.

MIAMI MAYHEM nije roman koji je na bilo koji način pomerio žanr i nije to sad neka presudna etapa za razvoj bilo čega. Ko ga nije čitao u tom smislu nije mnogo propustio. Ali, ko jeste dobio je jedan jako ozbiljno izveden žanrovski zadatak.

Marvin Albert je u nekim pulp varijantama izdavan i u SFRJ ali čini mi se da on ni u SAD nije baš završio u mnogo antologija i pažljivih izdanja..

[klem]

the detective je moj omiljeni sinatrov film uz from here to eternity

[klem]

hvala na preporuci za tony rome i lady in cement potrazicu miami mayhem na ebayu preporučujem black wings has my angel elliot chaze-a odličan noir

[crippled_avenger]

Stasa Bajac u romanu RUKA U VATRI pruža nešto što nije u najčistijem žanrovskom pogledu triler jer je reč o romanu koji spada u visoku literaturu i obuhvata mnogo širi izraz. Međutim, ova studija karaktera, tumačenje vremena u kome živimo i onoga što je njemu prethodilo u (najmanje) dve različite kulture, toliko je uzbudljiva da bi u izvesnom smislu bila triler čak da u sebi nema tu kriminalističku dimenziju i da nije smeštena milje koji se dotiče istraživačkog novinarstva posvećenog podzemlju i najvišim ravnima organizovanog kriminala.

Odavno nisam pročitao ovako ubedljiv roman, i to ne bih kao utisak ograničio samo na srpsku scenu, već i u širem okviru. Glavna junakinja ovog romana kroz koju sagledavamo svet uvodi nas u jedan proživljen, razgažen, duboko shvaćen i protumačen prostor, i odavno nisam sreo u stilskom pogledu tako vešto napisanu fikciju u kojoj svaka reč deluje kao da naša naratorka to zaista misli i saopštava nam, a da pritom i dalje ostajemo u okviru akademske decentnosti književnog izraza.

Roman je bez viškova, bez grešaka u koracima, veoma jednostavan u svojoj suštini, i usložnjen stilski taman onoliko koliko treba da bi se poigrao sa svojim čitaocem.

Svi junaci su uverljivi i konzistentni, a opet svaki od njih ispunjava svoju funkciju u priči. Nema usiljenosti, nema nasilnog pravljenja pogrešnih ili neočekivanih odluka da bi se stvari pokrenule unapred i došlo do cilja.

Staša Bajac je scenaristkinja ali ovaj roman se čita kao vrhunska proza a ne kao hendikepirani scenario, i od dramaturgije preuzima jedino to što priča prati razvoj karaktera i njegovu transormaciju od jednog do drugog stanja. Iz dramaturgije, Bajac nije preuzela ništa od onoga što loše utiče na prozu, samo ono što je dobro.

Rekavši da ovo nije triler u klasičnom smislu, ipak ne negiram činjenicu da ovo jeste i triler, i to prvog reda, u kom je uzbuđenje sveobuhvatno, jer je vrlog u koji se uplela glavna junakinja egzistencijalisički a ne samo kriminalni.

Svakako da ovim romanom, svaki segment književne scene može da se pohvali, pa sa punim pravom i žanrovski. Međutim, ovo je roman koji svakako prevazilazi tu klasifikaciju i može se, što se mene tiče, ubrojati među najbolje knjige nastale na našem jeziku u proteklih nekoliko godina.

[crippled_avenger]

THE LADY IN CEMENT je drugi roman Marvina Alberta u serijalu Tony Rome, i imao je svoju ekranizaciju ponovo sa Sinatrom u glavnoj ulozi.

Slično prvom romanu, reč je izuzetno dinamičnom detektivskom krimiću koji ima standardno zamršenu ali i začuđujuće logičnu misteriju, hardboiled detektiva u centru koji na putu da je reši upada u čitav niz zanimljivih situacija, iskušenja, mentalnih i fizičkih dvoboja i svega ostalog što bi činilo dobar film. Pa opet - iako je iz ovog romana kasnije proistekao dobar film - i dalje je reč o romanu, a ne o hendikepiranom scenariju koji samo treba da predstavi neki IP.

U tom pogledu, Marvin Albert se nametnuo kao jasan, efikasan, nepretenziozan i vešt pisac krimića koji zna šta hoće i to bez problema postiže. Lakoća njegovog rukopisa u serijalu o ovom detektivu je varljiva, ali kada se analizira jednostavnost postupka i efektnost svakog zahvata kog se latio, jasno je da je ovo jedan od onih krimiča koje nekako shvatamo zdravo za gotovo.

Posle čitanja drugog od tri romana u serijalu, i poslednjeg koji je ekranizovan (kasnije je razmatrana mogućnost da Sinatrin Tony Rome ima crossover sa Martinovim Matt Helmom), sasvim je sigurno da je ovo krimić koji zaslužuje reizdanje i mnogo višu reputaciju od one koju sada ima u proznoj formi.

[crippled_avenger]

Pre godinu dana počeo sam da čitam roman THE BLACKBIRD Richarda Starka, treći u serijalu o Alanu Grofieldu, Parkerovom saradniku koji je dobio četiri zasebna romana, uvezana u celinu sa osnovnim serlijalom.

THE BLACKBIRD sam konkretno uzeo da čitam jer se ticao akcije sa nekom malom državom, i pomislio sam da pošto PLAY DIRTY kao film uvodi Grofielda i da samim tim možda crpi inspiraciju i iz njegovog serijala jer se i u njemu javlja zaplet sa banana republikom.

Ima određenih elemenata koji su mogli biti uzeti iz ovog romana. Pre svega, afrička agentkinja, koja doduše više duguje po opisu blaxploitation junakinjama nego latini koju je kod Blacka odigrala Rosa Salazar, ima sličnu dozu smrtonosne efikasnosti i snažnog patriotizma.

Zatim, ovde je Grofield je posle propale pljačke u bekstvu - tipična parkerovska situacija - i biva ubačen da preko svog starog poznanstva uhodi nekog "nesvrstanog" političara iz Afrike, tokom tajnog sastanka u Kanadi. Na tom sastanku se desi špijunska intriga oko nekih elemenata koji su zanimljivi grupi nesvrstanih lidera i jeste reč o nečemu od čega zavisi opstanak tih zemalja, ali ne na način kao arheološke iskopine u PLAY DIRTY.

Stark ovde uvodi Grofielda u jednu špijunsku igru, u internacionalni pulp triler i ovde on pokazuje svoju domišljatost ali zapravo osim bekstva na početku, nema dodira sa klasičnim kriminalitetom.

Grofield u ovom romanu ima poznanstvo sa ljudima iz podsaharske Afrike, dakle crncima, iako se na nekoliko beznačajnih mesta u romanu, naglasi da je belac. Iskreno, recimo čitajući ovaj roman u kom rasa, i politika, imaju tako važnu ulogu, delovalo mi je potpuno prirodno da je u filmskoj adaptaciji Grofield afroamerikanac.

Naravno, kada sam pre godinu dana krenuo da čitam ovaj roman, već sam znao da je LaKeith Stanfield kastovan kao Grofield, ali nezavisno od toga, čitajući ovaj roman, zaista mi je došlo krajnje prirodno da tog junaka zamislim da je drugačiji od Parkera, i da bi pitanje rase moglo biti neka njegova dimenzija.

U ovom romanu, doduše trećem u serijalu o Grofieldu koji je već u serijalu o Parkeru postavljen kao lik, nema ni mnogo opisa tog lika, niti sam iz rukopisa osetio neku snažnu karakterizaciju. Možda sam opterećen predznanjem ali u ovom romanu Grofield zaista deluje kao epizodista gurnut u glavnu ulogu koju zapravo ne može da iznese kako treba.

Naravno, ne treba generalizovati bez sagledavanja celog serijala o njemu i onoga što o njemu piše kod Parkera, međutim, THE BLACKBIRD je roman bez mnogo ideja. Nama je zanimljiva ta priča sa nesvrstanima koji su ovde u nekoj avanturi na severnoj polulopti i to tako blizu Amerike, a navikli smo da je obrnuto, ali sem par pomena Jugoslavije i Albanaca hodžista kao negativaca sa malom ulogom, ni taj segment nije tako interesantan.

No, ovaj roman jeste tematski izuzetak u Westlakeovoj produkciji koju je potpisivao kao Stark.

Zaplet ovog romana je oskudan a dugi opisi akcije nažalost nisu naročito uzbudljivi, pa ni maštoviti.

Otud ne mislim da je LaKeith Stanfield u bilo kom pogledu umanjio značaj ovog lika, menjajući mu boju kože. Naprotiv, u odnosu na ovaj roman, filmski Grofield mi je znatno bolji. No, tek sam izašao na uviđaj i prerano je za konačne sudove.

[crippled_avenger]

MY KIND OF GAME Marvina Alberta je treći i poslednji roman u seriji i posle njega se Tony Rome više nije vratio nikada.

Ovaj roman nije ekranizovan. I poslednje ideje vezane za ovog junaka bile su da se eventualno pojavi u nekom crossoveru sa filmskim Mattom Helmom, a ne znam na šta bi to ličilo.

U svakom slučaju, ovo je roman koji je na nivou prva dva. Ako bih imao neke zamerke i ako bih ga zbog nečega rangirao ispod prva dva - mada ove primedbe treba uzeti krajnje s rezervama - rekao bih da je ovde Albert u razrešenju citirao veoma uspelo rešenje iz LADY IN CEMENT, i da ovde uprkos inicijalnoj premisi, Tony Rome nikada egzistencijalno ne biva upleten u slučaj.

Ono što je snaga Albertovog rukopisa jeste upravo to što u chandlerovskim konstrukcijama uspeva da napravi veoma uverljive, logične a opet neočekivane misterije, sa razrešenjima koja su prilično organska i koliko je to moguće izvedena sa radnjom.

I u ovom romanu je isto tako. Štaviše, iako citira deo konstrukcije iz LADY IN CEMENT, ona se ne naslućuje, dolazi kao uspelo iznenađenje, a ponovoiuz neočekivanost i krajnje logično.

Misterija se istražuje kako bi Rome saznao ko je gotovo nasmrt prebio njegovog starijeg kolegu i očevog prijatelja i u tom pogledu lik je investiran na sličan način kao i u MIAMI MAYHEMu, s tim što je ovde emocija prema kolegi mnogo čistija i bez ambivalencije, kao i bez sumnji da je on sam umešan.

U tom smislu, MY KIND OF GAME možda jeste fizički najzahtevniji u pogledu onoga što zadesi telo Tonyja Romea, ali u emotivnom pogledu je laganiji. Isto tako, misterija se odvija u manjem gradu na Floridi pa se može reći da su lokalci iako devijatni na svoj način ipak liga ispod Tonyjeve.

No, sve to ne čini ovaj roman ništa manje nego odličnim. Iz njega je mogao da nastane zanimljiv film, bez ikakve sumnje. Međutim, možda baš zato što filma nema, možemo da kažemo kako je ovo roman u kom se najbolje može sagledati snaga Alberta kao pouzdanog žanrovskog profesionalca.

[crippled_avenger]

Henry Bromell je ozbiljno zadužio kriminalistički žanr. Da je samo radio seriju HOMICIDE, dovoljno je, a ima iza sebe još ponešto.

Pre nego što je prešao na Zapadnu obalu da piše scenarije, na Istočnoj je bio prozaista. Izdao je neke jako uspešne, i kasnije sabrane, kratke priče, objavljene u najuglednijim časopisima, kao i dva romana.

Prvi roman THE FOLLOWER je zanimljiva zverka.

Formalno reč je o trileru jer govori o mladom njujorškom konobaru koji se bori da postane glumac, i spletu okolnosti usled kog on biva osumnjičen za ubistvo i daje se u bekstvo u "podzemni Njujork", splet tunela za instalacijama, metroom i stanovnicima koje čine prosjaci, beskućnici, džankiji, marginalci, ali i surova banda maloletnih prestupnika, među njima i dece koja ih sve zajedno terorišu.

Bromell nije sasvim odustao od nekih ambicija koje bi povezale ovaj roman sa Camusom, Dostojevskim, Zolom, Hamsunom itd. ali na kraju, on je ipak realistički treniran pisac američkog rukopisa, i uprkos grozničavosti, sporadičnim kretanjem na ivici nadrealnog i apsurdnog, ovo ostaje ipak na ovoj strani realizma.

Junak je u grču, i on svakako ima i visoke literarne egzistencijalističke ambicije, ali u sebi nosi i podosta klasičnog suspensea.

U određenom smislu, Bromellov rukopis u jednom trenutku nudi veoma zgusnute ambicije, da bi istinski profunkcionisao kao triler, ali opet ne odlazi ni u jedan oblik nadogradnje da bi se odmakao od te forme.

U Ich-formi koja nudi razne vidove pripovedačkih ukrasa, Bromell ostaje začuđujuće linearan, kao da je već mentalno preduboko otišao u scenaristiku da bi iskoristio mogućnosti koje nudi književnost.

Pa ipak, nesporno je da Bromell ima snažan i jasan rukopisa, da je roman situaciono veoma zanimljiv u pojedinim deonicama, kao da ima i neke domišljate odnose i dijaloške razmene.

Nesumnjivo ga mogu videti kao predložak za nekakav film, nekakav rani Scorseseov ili Tobackov film, međutim, uz celu Bromellovu scenarističku reputaciju, ne može biti optužen da je reč o hendikepiranom scenariju.

Svakako da Bromellovi poštovaoci treba da se upoznaju i sa ovim segmentom njegovog rada, dočim ostalima ovo neće biti tako zanimljivo.

[crippled_avenger]

THE FINAL GIRL SUPPORT GROUP Gradyja Hendrixa je u suštini triler, ali je roman koji govori o hororu i nosi jednu meta-dimenziju koja ga upliće sa tim žanrom, ako ne iz aspekta istinske književne strave a onda barem kroz kontemplaciju o njoj.
Kada je HBO kupio prava za ovaj roman, uzeli su ga Andy Muschietti koji je imao senzacionalan uspeh sa filmom IT i snimio je odličnu DC adaptaciju Flasha i Charlize Theron kao producentkinja. Međutim, nisam siguran koliko su zapravo velike šanse da ikada nastane serija po njemu jer je bukvalno iste te zime krenula serija YELLOWJACKETS koja u svojoj osnovi ima istu dinamiku odnosa među junakinjama.
U YELLOWJACKETSu imamo grupu junakinja u sadašnjosti koju veže trauma od pre četvrt veka kada su doživele avio nesreću i provele godinu i po dana u šumi, boreći se na svaki način za opstanak. U THE FINAL GIRL SUPPORT GROUP imamo grupu Final Girlsa, dakle onih poslednjih devojaka iz slasher filmova koje su pobedile slashera, bilo tako što su ga ubile ili onesposobile do tačke da mora biti odveden u zatvor.
One se danas okupljaju u jednoj terapijskoj grupi i tu jednom mesečno dele iskustva o tome kako se nose sa svojom traumom. Svaka od njih zaradila je novac od prodaje prava na svoj život i svaka je dobila holivudsku franšizu o sebi i svom čudovištu i na taj način su ostale da žive u kulturi pa samim tim su ostale i na meti superfanova tih ubica, njihovih copycata i sl.
Ova premisa je vrlo meta i vrlo je zanimljiva, i u tom pogledu Grady Hendrix u izvesnoj meri radi ono što je Kevin Williamson u svom scenariju SCARY MOVIE iz kog je kasnije izrastao SCREAM. Da, i kod njega ima slasher film STAB snimljen po doživljajima junaka iz prvog i ostalih filmova, ali ne uspeva u nastavcima da izgradi ni približno ovako zanimljive likove i ovako sofisticiranu zaveru kada Final Girls dožive napad svog do sada najopakijeg i najorganizovanijeg Čudovišta.
Grady Hendrix je i filmski scenarista i kritičar, i THE FINAL GIRL SUPPORT GROUP je naravno moćan IP od svoje rečenice pa nadalje, ali ipak je sve ovo itekako i jedan energičan mišićav triler u kom zaista duhovito i inteligentno dekonstruiše slasher odlazeći korak dalje od onoga što je uradio Williamson ali i krupan deo filmske kritike koji je jako dugo mrčio artiju na ovu temu.
U tom pogledu, ovo nije samo uzbudljiv triler koji se čita u dahu, i nije samo uzbudljiv roman za ciljnu grupu, ovo je i vrlo pametno novo promišljanje žanra.
Naravno, nije ovo teorijska knjiga o hororu, mada Grady Hendrix je i to pisao, ali može biti zanimljiva onima koje teorija ovog žanra zanima više od samog književnog trilera.
U tom smislu, slasher je možda podžanr horora koji sam najmanje čitao u formi romana, ali svakako da ima slashera snimanih po romanima, počev od proto-slashera i uopšte dede modernog horora PSYCHO koji je Hitchcock bazirao na Blochovom romanu. Dakle, ja nisam upoznat u potpunosti u kojoj meri ovaj roman korespondira sa književnom tradicijom slashera. U stvari, to je krupan nedostatak u mojoj recepciji, pa samim tim ne mogu da kažem da li bi ovaj roman mogao da se uvrsti iz rame s tim delima. Ali svakako da bi u ekranizaciji ovo definitivno bio upmarket slasher sa tom meta dimenzijom koju sam opisao.
Grady Hendrix je ovde napravio jedan veoma domišljat i zapravo prilično pametan spoj polovnih delova i od toga stvorio nešto ne samo uzbudljivo nego i sveže, nudeći mnogo više od bilo kog uporedivog dela koja nam padne na pamet kada pomislimo na opis koji sam dao.
Roman je dostupan i u našem izdanju ali ga nisam čitao pa ne znam kakav je prevod i sve to.

[crippled_avenger]

U sklopu industrijske špijunaže pročitao sam roman BEAT THE REAPER Josha Bazella. Ovaj lekar ali i donekle školovani nastavnik književnosti uspeo je da proda ovaj roman Appleu i producenti serije SUGAR će ga pretvoriti u kontent sa Willom Poulterom u glavnoj ulozi.

Sam roman je napisan tako da praktično vapi za ekranizacijom, i u izvesnom smislu, ne samo da ima dramaturgiju filma, i jednostavnost osnovnog sadržaja, a pod time mislim na zaplet, likove i idejnost - već u izvesnom smislu bazira se više na logici filma nego na onome što je mehanizam funkcionisanja života i sveta, da ne kažem prirode i društva u romanu.

Bazell u tom smislu sasvim sigurno nije napisao kvalitetan roman, ali isto tako ne mogu reći da je ovaj roman potpuno bezvredan kao proza.

Naime, Bazell ima jedan energičan i mišićav rukopis, koji nije amaterski, čak je povremeno vrlo promišljen i veoma dobro zna šta želi da postigne i kako u tome da uspe. Dakle, ovo je jedan veoma kontrolisan prozni tekst.

U određenom smislu on je previše kontrolisan i mislim da će to biti možda i najveći problem kada bude pretvoren u seriju.

Naime, osnovna premisa je po svojoj postavci veoma slična scenariju za film THE ACCOUNTANT. Na neki način, kao i Bill Dubuque u scenariju za taj film, i Bazell ovde pravi svog Batmana, junaka izraslog iz traume koji zapravo postaje neobičan, efikasan heroj, mračniji od mnogih svojih protivnika, ali opet i začuđujuće etičan.

U prvom ACCOUNTANTu, Gavin O'Connor je to uspeo da izvede i snimio je maestralan film. U drugom nije i rezultat je bio užasan film. Nije drugi film samo zato bio loš, ali jeste to bio jedan od problema.

Ono što Bazell postavlja kod svog glavnog junaka veoma je osetljivo kako bi bilo sasvim ubedljivo, a glavni junak je apsolutni osnov celog ovog romana jer ovo je uzbudljiv triler spojen sa bildungs romanom, odnosno avantura sa origin storyjem, da se izrazim stripovski jer ovo ipak dosta duguje filmu i stripu.

Glavni junak je lekar koji je zapravo bio plaćeni ubica za mafiju i onda ušao u Program zaštite svedoka. Međutim, kao plaćeni ubica izričito je zahtevao da ubija samo gadove, a sa mafijom se upleo igrom slučaja da bi osvetio smrt babe i dede koji su ga odgajili kada su ga roditelji napustili. Ovaj deo premise je jako teško izložiti.

Ono što je jako zanimljivo u ovom delu trilera koji se dešava u sadašnjosti jeste da Bazell vrlo svesno preuzima frenetičnost bolničke serije kao što je E.R. i spaja je sa akcionim filmom. To je ispisano u romanu, i to jeste proza, ali zamisao je sasvim uzeta iz dramskih dela, serija i filmova.

Roman je dinamičan, duhovit, ali na mnogo mesta je prosto nategnut u želji da ovde dobijemo besprekornog junaka koji će trajati kao IP. Sam Bazell je potom napisao samo još jedan roman, i to je nastavak ovog romana.

Nisam ga još pročitao jer istovremeno bih voleo da vidim šta je Bazell još pisao ali ne nužno sa ovim junakom.

Činjenica da deo kritike prepoznaje ove elemente o kojima pišem ne umanjuje takođe nespornu činjenicu da je kritika ovaj roman bolje prihvatila nego ja, te da su meni njegove neuverljivosti kao i njegova struktura preuzeta iz dramaturgije drugih medija, zapravo problem.

Da li sam ja preveliki književni čistunac ili kritika ima niže kriterijume kad je reč o ovoj vrsti žanrovskog romana zaista ne znam.

Ovo jeste uzbudljiv roman koji se brzo čita, ima izražen smisao za humor i veoma je maštovit, ali isto tako nisam mogao da se otmem utisku da se autorova ambicija ne završava na romanu i da ovo nije autonomno književno delo. A to meni veoma smeta.

U tom pogledu, ovo je verovatno jedno od negativnijih viđenja na koje je naišao.

[crippled_avenger]

Clive Egleton je verovatno jedan od najpopularnijih i najplodnijih britanskih pisaca špijunskog trilera koje su ekranizacije skoro sasvim zaobišle.

Egleton zapravo ima samo jednu ekranizaciju, i iskreno moram reći da nisam našao mnogo podataka o tome da su prava na njegove romane kupovana i da je nešto spremano. Ali njegov roman SEVEN DAYS TO A KILLING zato ekranizovao je ni manje ni više nego Don Siegel pod naslovom THE BLACK WINDMILL.

Siegel je snimio izvanredan i rekao bih pomalo potcenjen film, ali treba imati na umu da je to period sedamdesetih kad je Don ređao bukvalno remek-dela, pa su se kola nekada morala slomiti na nekom naslovu, i to je bio THE BLACK WINDMILL.

Michael Caine je već igrao anti-Bonda Harryja Palmera u ekranizacijama Lena Deightona, i ovde kod Siegela doneo je nešto što je između Palmera i Cartera iz Hodgesovog klasika. Dakle, reč je o filmu koji zaslužuje punu pažnju.

No, ovde smo zbog romana.

Deo kritike smatra da je Egleton sledbenik le Carrea i njegova nižerazredna verzija. I taj opis u ovom romanu i ima i nema veze sa istinom. Naime, Egleton ima lecarreovsku kriptičnost u rukopisu i svakako ima erodirale likove obaveštajaca u centru priče, i prikazuje svet tajnih službi u kom je umor zamenio patriotizam i briga o sebi bilo kakav osećaj zajedničkog cilja.

Međutim, Egletonov roman je ipak mnogo više klasičniji suspenser, na liniji recimo Fredericka Forstytha koji su svoje špijunce gradili na mustrama detektivskog krimića, tvrdokuvanog noira pa i akcije preuzete iz avanturističkog žanra.

I u tom pogledu, THE BLACK WINDMILL smešta lecarreovske likove u hardboiled odnose i dinamike moći, i sve to obogaćuje suspenseom i akcijom.

Ono što u izvesnom smislu odvaja ovaj roman od najviše ocene jeste to što zahteva veoma koncentrisanog čitaoca. U pojedinim deonicama podrazumeva da čitalac pamti sve detalje sve vreme, i u samom prelomu celine ne razdvaja na adekvatan način. To je čest slučaj kod žanrovske literature a naročito pulpa u ovoj epohi.

Nema ništa čudno da je ovaj roman brzo otkupljen i snimljen kao film. Reč je o uzbudljivom žanrovskom radu, visoke klase koji koncizno i mišićavo vodi sve od početka do kraja.

[crippled_avenger]

Posle izuzetno uspelog velikog losanđeleskog krimića koji je napisao u romanu EVERYBODY KNOWS, čije nas izdanje inače uskoro očekuje, Jordan Harper je odlučio da krene korak dalje stazom svog uzora i nesuđenog saradnika Jamesa Ellroya, u novom romanu A VIOLENT MASTERPIECE i da na neki način uradi isto što i Dog u svom L.A. Quartetu, da smesti priču u isti svet ali sa potpuno novim zapletom i likovima.

U tom pogledu, A VIOLENT MASTERPIECE je samostalno delo u odnosu na EVERYBODY KNOWS, moguće ga je čitati zasebno i u potpunosti razumeti, ali postavlja se pitanje, zašto ne pročitati oba kada su oba zaista izvanredni?

Harperov ellroyevski rukopis je prilagođen sadašnjem trenutku, i divno je kako vešto kombinuje svet u kome više nema tajne, nemoguće je sakriti se i biti anoniman, sa sposobnošču da i u tim okolnostima izgradi misteriju.

Strasti, volja za moć, izopačenje proisteklo iz svakog mogućeg afrodizijaka koji proizvodi uspeh u Holivudu i karijera u Silicijumskoj Dolini su tu, na način kako su bili i u klasicima noira. Samo je tehnika nova.

Harper uspeva da oživi stare strasti u novom životnom ambijentu ispisujući svoju parafrazu BLACK DAHLIAe, gde ovo nije njegov "valediction in blood" jer nema takvu ličnu investiciju kao Elltoy, ali zato su mu potrebna čelična muda da se suoči sa aktuelnim temama.

Ako je prvi roman načeo jednu epsteinovsku aferu, ponajbliže onoj koja je tresla produkciju za decu Nickelodeon, drugi roman nastavlja tom stazom i direktno udara na figure poput Armiea Hammera i Maxa Landisa. Dog je ipak pisao o odavno mrtvim ljudima, Harper piše o živima i veoma ih malo "šminka" i evidentno ni ne želi da ostanu neprepoznati.

Ovog puta glavni junaci su razočarana fixerka za agenciju koja bogatima može da obezbedi sve što žele (fleur de lis, rekao bi Pierce Pathcett, mada ovde je delatnost bitno šira), nightcrawler koji uživo strimuje eroziju sa ulica Los Anđelesa - usput svestan da postoji film o čoveku kao što je on, i advokat koji je napustio državno pravobranilaštvo da bi pomagao bespomoćnima i upliće se po prvi put u odbranu neodbranjivog bogataša.

Kao i u prvom romanu, u centru su zanimljivi, višeslojni, jasni junaci koji su uverljivi i sa kojima se čitalac lako identifikuje. Struktura je bazirana na vizurama junaka, oni se smenjuju kao čelnici poglavlja ali rukopis je harperovski propulzivan i promena protagonizma ne koči tok priče koja melje sve pred sobom i kreće se prema uzbudljivoj završnici.

Istovremeno, roman je pun klasicima žanra, u gradu koji gradi tradiciju uprkos tome što su u njemu svi najvitalniji stanovnici doseljenici i svi najdekadentniji likovi starosedeoci.

Napetost je opipljiva, nasilje je zaista surovo i udara jako, centralna misterija je uzbudljiva i razrešena je izvrsno, višestepeno, neočekivano i logično, baš kako treba.

A VIOLENT MASTERPIECE je u romanu opis Amerike, ali ne stoji potpuno deplasirano na koricama same knjige. Ovo svakako jeste masterpis u kom ima nasilja. Ali, ima i svega ostalog što čini jedan veliki losanđeleski krimić.

[crippled_avenger]

Pročitao sam roman Geralda Walkera CRUISING koji je inspirisao nastanak Friedkinovog istoimenog filma.

U suštini, Friedkinov film je istovremeno bitno drugačiji i iznenađujuće veran romanu. Kao neko ko nije preveliki fan filma, čitao sam roman sa predznanjem ali bez nekog prevelikog opterećenja.

Roman je strukturiran kroz tri naizmenične ispovesti, glavnog junaka koji je policajac, glavnog junaka koji je ubica i starešine koji je poslao policajca na tajni zadatak.

Isto tako, roman je entropičniji od filma, za početak, nema dileme ko je ubica, niti istraga u bilo kom trenutku zaista ukrsti puteve policajca i ubice.

S druge strane, nema dileme ni da li je policajac ubica jer vidimo jedno njegovo - doduše, slučajno, ubistvo - i kasnije ono završno ubistvo komšije pisca nije ispraćeno prevelikom dilemom ko ga je počinio, iako ni u samom romanu nema direktne atribucije.

Pa ipak, zapravo osnovna struktura u odnosu na glavnog junaka ostaje ista.

Šef policije kao sporedni lik u pogledu samog zapleta, osim kao ballbusting šef ima zapravo ulogu jednog kontemplativnog karaktera koji definiše "savest" romana i iz pozicije Jevrejina, kao prezrene grupe, sagledava teškoće koje policija sama unutar sebe ima u istrazi ubistava homoseksualaca. Naime, policajci nerado odlaze na tajni zadatak da izigravaju homoseksualce a veliki deo policije se zapravo raduje tome što neko ubija tu populaciju i "radi njihov posao umesto njih".

Kao i sam film, i roman je bio praćen optužbama za antigej sentiment, s tim što je osnovna razlika između njih ipak u tome što je film bio umnogome exploitation a roman nije, i pokušava da bude svakako elevated krimić, preuzimajući ispovedni stil u maniru Jima Thompsona, i uvodeći složene psihološke motive.

E sad, taj psihološki aspekt romana je ono što ostaje naravno neuralgčno, premda ne bih rekao da je usled toga roman zapravo antigej. Osnovni spoj između homoseksualnosti i nasilja, odnosno ubijanja, u ovom romanu jeste zapravo represija okoline koja se vrši na ljude koji otkrivaju u sebi homoseksualne sklonosti i pokušavaju da ih potiskuju, proizvodeći samoprezir itd. Dakle, osnovni uzročnik nije sama patologija pojedinca nego patologija društva, iako kod lika ubice evidentno imamo slučaj čoveka sa izvesnim psihičkim tegobama koje su svakako nevezane za seksualnost ali iz nje crpe svoju ubilačku dimenziju.

Jako je teško dočarati subjektivno viđenje stvari iz ugla serijskog ubice, ali to ne znači da pisci to ne pokušavaju vrlo često sa promenljivim rezultatima. Iako kod Geralda Walkera ima izvesne mehaničnosti i kauzalnosti u tome, premda bi se moglo reći da su ta stanja kudikamo fluidnija i da kad bi imala tako jasnu mehaniku ne bi bila tako opasna, moram reći da on u svemu tome jeste prepoznao nešto autentično.

Dok je sprega seksualnosti i nasilja tu možda neuralgična, opšti prikaz ubičine psihoze je dosta ubedljiv, i interesantan. Otud, paradoksalno, ono što je ključno za tog junaka a to su ubistva, verovatno nije ono najzanimljivije u prikazu koji nam je dao Walker. Štaviše, ima nečeg veoma autentičnog u toj slici jednog ipak provincijalca u velikom gradu i njegovog sudara sa svojim problemima ali i različitim sistemima vrednosti.

Kad je reč o liku policajca, tu je Walker imao jednostavniji posao i lakše mu je bilo da prikaže tu fascinaciju marginom njujorške gej scene koja se razvija kod junaka. Naravno, tačka u kojoj njegovo suočavanje sa homoseksualnim porivima rezultira ubistvom, kao i kod ubice, jeste radikalna, i ima jaku simboličku dimenziju, mnogo pre nego psihološku uverljivost, ipak više govori o društvu nego što patologizuje homoseksualnost.

Proponenti ovog romana su bili Gore Vidal, osvedočeni poznavalac problematike, ali i pomalo iznenađujuće Ross Macdonald, od kog ne bih očekivao takvu podršku knjizi koja u suštini umnogome izmiče klasičnim strukturalnim rešenjima krimića i koristi žanr kao osnov da se bavi ipak nečim potpuno drugim.

No, Vidal i Macdonald su svakako veoma merodavni i činjenica da su dali blurbovi za korice dosta zanimljivo ujedinjuje dve bitne referentne tačke izraza ovog romana, kao queer proze i kao krimića.

U suštini ovaj roman jeste i jedno i drugo, ali istovremeno i nije jer ne dolazi iz queer scene već u nju gleda spolja, kao što zapravo u žanrovskom pogledu nije stukturiran niti je oslonjen na suštinska interesovanja krimića.

Otud ovo je najpre roman o psihološkoj krizi koja rezultira zločinima u svetu homoseksualaca i kao takav je ušao u istoriju. Za razliku od filma, sam roman nije prošao mnogo čitanja, u rasponu od negiranja do glorifikacije, ali ipak je zauzeo određeno mesto u istoriji i nije zaboravljen.

[crippled_avenger]

THE LAST KING OF CALIFORNIA je deo Aryan Steel diptiha Jordana Harpera, zajedno sa romanom SHE RIDES SHOTGUN.
Slično romanima EVERYBODY KNOWS i A VIOLENT MASTERPIECE, ova dva romana se mogu čitati odvojeno, i rekao bih da uprkos pominjanju događaja iz SHOTGUNa, ovde zapravo ima još manje veza između dva losanđeleska kapitalca.
THE LAST KING OF CALIFORNIA se bavi sinom šefa bande koji je decenijama u zatvoru i vraća se nazad u kalifornijsku pustu provinciju posle neuspeha da se socijalizuje sa "normalnim sinom" i nema kud nego da se pridruži bandi koju je otac osnovao.
On je prestolonaslednik u bandi koju sada vodi njegov stric, doduše majka mu je mrtva, i stric mu nije ubio oca, ali svakako da Harper ne izbegava eho HAMLETa u ovoj priči.
Dinamika bande je brutalna, i fanovi televizijskih serija kao što su Animal Kingdom TNT ili SONS OF ANARCHY, kao i filmova poput SHOT CALLERa, BLOOD BROTHERa pa logično i samog SHE RIDES SHOTGUN ovde imaju u čemu da uživaju.
Ulaskom u svet bande, on ulazi i u svet nasilja, u kom suočen sa svojim neuspehom u spoljnom svetu, misli da je predodređen. Međutim, kada se ispostavi da bandu vode neki kodeksi kojih on ne može da se drži, ali shvata da su neizbežni, ulazi u sukob i sa ovom zajednicom, samo sada su ulozi mnogo veći nego kada je napustio trećerazredni koledž.
Meni je THE LAST KING OF CALIFORNIA bio svežiji od SHE RIDES SHOTGUN, i ima je odnose koji su takođe arhetipski, sa dosta religijskih motiva, ali i sa manje eksploatisanim motivima u drugim delima.
U tom pogledu, u odnosu na sva dela koja sam pobrojao, svakako da THE LAST KING OF CALIFORNIA ima preteče ali nudi dosta toga novog i svežeg.
Milje u kom je brutalnost jedna od osnovnih moneta u međuljudskim odnosima prikazan je kao naseljen surovim likovima koje je surov krajolik iskovao u mašini i dimu šumskih požara i vetrova koji nose pesak.
Ko nije spreman na surovost u odnosima i postupcima zalutao je u ovaj roman, iako je on na kraju priča o iskupljenju, kao sva Harperova dela do sada, po čemu je on ličio na Ellroya i kada nije u potpunosti bio oslonjen na njegov stil.
Otud, ovaj roman zaslužuje preporuke sa sve ljubitelje moderne interpretacije tvrdog krimića premeštenog da u ovim vremenima funkcioniše kao sat.

[crippled_avenger]

U zbirci priča LOVE AND OTHER WOUNDS, Jordan Harper donosi pripovetke smeštene u milje koji je potom detaljnije razradio u svojim romanima. Iako se neke geografske odrednice razlikuju, to je taj svet, bandi iz unutrašnjosti koji se na robiji dobile rasnu dimenziju, kao i holivudskog naličje - u jednoj priči.

U tom pogledu, u zavisnosti od toga kad ste čitali ovu zbirku, ona je anticipacija ili dodatak njegovim romanima.

Priče su dinamične, zaokružene, sa živopisnim likovima i interesantno postavljenim zapletima, punim dramske ironije.

U zbirci ima nekoliko vrhunskih ali nijedna nije manje nego vrlo dobra tako da je kvalitet ujednačen iako su izlazile u jednom dužem vremenskom periodu.

Krimić danas mahom poistovećujemo sa romanima i pomalo smo zaboravili koliko su priče bile bitne za ovaj žanr. Kao pripovedač, Jordan Harper podseća na to iako je i on naravno, na kraju, izabrao roman kao osnovno područje delovanja.

[crippled_avenger]

Izašao sam na uviđaj na bazi spiska romana koji su konkurisali za UPITovu nagradu ove godine i prvi na redu je UKUS STRAHA Zorana Petrovića.

U belešci o autoru, Petrović navodi da mu je Zoran Živković redaktor, međutim, kada pročitamo roman UKUS STRAHA, lako ćemo videti da mu nekadašnji savezni Ministar unutrašnjih poslova i predsednik Vlade Republike Srbije sasvim sigurno nije pomagao oko ovog rukopisa, jer da jeste u svemu ovome bi bilo nekog šarma i elementarnog smisla. Ako je pak po sredi, onaj drugi Zoran Živković, za kog bi zli jezici rekli da bi valjda prvo sebi pomogao da napiše neku dobru knjigu, opet je ovaj rukopis ispod bilo kakvog nivoa.

Živimo u inkluzivnim vremenima, i naravno svaka budalaština ab initio ima pravo da se tretira kao potencijalno remek-delo. Međutim, kako je ovde reč o nečemu što pretenduje da je žanrovski roman velikog izdavača kao što je Laguna, objektivno gledano postoje određeni kriterijumi koji nekako moraju da se dosegnu.

Ovih dana po socijalnim mrežama ima dosta reklama za neke servise kao što je Librum i sl. gde ljudi plaćaju da im se objavljuju romani i sl. Imajući u vidu na šta liči roman UKUS STRAHA koji je objavila naša najveća izdavačka kuća, postavlja se ozbiljno pitanje da li su i oni uveli servis objavljivanja rukopisa svakome ko uplati, jer ako ovakav roman objavljuju besplatno, onda se postavlja ozbiljno pitanje na šta li liči to što odlazi kod ovih samizdata.

Činjenica je da srpski trileri koje objavljuje Laguna nemaju neki previsok nivo, i da je to u najvećem broju slučajeva neka niža srednja klasa srpske proze, međutim, UKUS STRAHA je jedna apsolutna budalaština koja prevazilazi tipčan roman pojedinca kome dobra volja za pisanjem nadilazi elementarnu sposobnost ne samo literarnog izraza već i poimanja sveta.

Veliki preokret romana sam shvatio bukvalno odmah čim se pojavi lik oko kog će se vrteti preokret ali to je istovremeno i jedini hvale vredan potez u ovom tekstu, jer jedini spada u domen nečega što ima nekog smisla i pokazuje elementarnu žanrovsku i životnu pismenost.

Osnovni problem ovog romana, ne proizlazi iz toga što je zaista radikalno nevešt u svom iskazu, a jeste, i što u njemu nema ničega što bi na bilo kom nivou moglo da se posmatra kao stil. Ovo nije salata od reči kakvu bi nabacao neki srednjoškolac ubeđen u svoj prozni talenat. Reči su ovde posložene uz veliki napor osnovnoškolca koji ne planira da se opredeli za bilo kakav posao u kom se koriste reči.

Dakle, zamislite šta je to - kada čak ni taj stil svojstven pismenom zadatku iz osnovne škole - nije osnovni problem romana.

Roman počinje nekom salatom referenci u kojoj nam autor objašnjava kako se razume u oblast forenzičke psihologije. Ne bih da ulazim u taj domen, iako sam nekoliko puta tokom čitanja ovog romana želeo da pozovem fakultet koji tvrdi da je pohađao i da vidim da li je završio to što tvrdi da jeste. Međutim, jedna od osnovnih stvari koje ljudi koji treba da nauče kada se bave pisanjem jeste da junaci nemaju psihologiju, oni imaju psihu. Psihologija je nauka o tome a psiha je ono što imaju junaci. Ovu lekciju sam ja naučio na fakultetu i zahvalan sam što nam je profesorka Tijana Mandic to objasnila vrlo živopisno jer mi je to jako pomoglo kasnije u radu koji se tiče čovekove duše, u ovoj ili onoj formi, kada se neko bavi dramskim pisanjem.

Pisac ovog romana pre svega pravi likove koji nemaju apsolutno nikakve ličnosti. Oni se gađaju terminima iz psihologije na jedan potpuno besmislen način, a psiha kod svakoga od njih izostaje. Poimanje njihovog unutrašnjeg života i njegov prikaz su na nivou pornografskog po jednostavnosti, samo što i seksualni radnici takođe znaju mnogo više o psihi, od ovog književnika psihologa.

Prikaz sveta u kom se ovaj roman dešava je posebno problematičan.

Ako pođemo od pretpostavke da čovek piše roman o serijskim ubicama u društvu u kome takvih pojava praktično nema, ili su vezane sa totalnu društvenu marginu i ljude vidno erodirale ličnosti kao što je bio Metod Trobec, veoma je zanimljivo da situira celu priču i svet u kom je glavni detektiv profesor koji se rutinski bavi profajlingom serijskih ubica kod nas, i to onih kakvi ne postoje u stvarnosti čak ni u Americi, koja je izmislila serijske ubice. A to su dakle oni džejmsbondovski negativci izašli ispod šinjela Thomasa Harrisa koji su u stanju da istovremeno budu bogati, vrhunski nadareni za hirurgiju, inženjerstvo, kućne popravke, falsifikovanje, prerušavanje, kulinarstvo, kafanu, druženje, seks a uporedo su kanibali, silovatelji, nekrofili itd.

Osim u uveocima Harrisovih knjiga i pop-kulturnim aproprijaciji fantazije o serijskom ubici, ove osobine retko uspevaju na istom organizmu, možemo reći gotovo nikada.

Međutim, u svetu ovog romana takve ubice su svakodnevica u Beogradu, policajci su već malo otupeli na to ali se i dalje iznova iznenađuju kada se suoče sa takvim genijima zločina, a naravno kada ih sateraju u ćošak slede beskrajni monolozi u kojima ti ljudi objasne motive svog delovanja, što je inače uobičajeno jedino i isključivo u lošem filmu.

Pritom, u ovom romanu nema čak ni onoga što lošem hororu privlači deo psihički labilne publike, dakle tog pornografskog ređanja gadosti. Naprotiv, sve što ovi zlikovci rade je jezivo neinventivno, kao da je sve pisao neko ko je nemaštovit i strašljiv.

Možda bi bilo previše očekivati da autor ponudi srpsku viziju romana o serijskim ubicama, odnosno da proba da prilagodi tu temu našem podneblju u kom je iz puno razloga takav vid kriminaliteta veoma otežan. Uostalom, možda čovek svoju dobru volju za pisanje, jer dara nema, želi da uloži u nasilnu posrbu trećerazrednog inostranog šunda. Međutim, ipak bi pisac morao da pokaže neko najosnovnije poznavanje društvenih relacija u zajednici u kojoj živi.

Nije problem što je Srbija u kojoj njegovi junaci žive kao Amerika gde je moguće odseliti se i nestati, otići van dodira sa civilizacijom i postati neko potpuno nov, već zato što svako ko je proveo samo par dana u Srbiji, zna da to naprosto nije moguće i da stvari tako ne funkcionišu.

Jedino što je u ovom romanu istinski srpski jeste javašluk koji je doveo do toga da ovako nešto bude objavljeno, i to je možda i najznanimljiviji zločin zabeležen na stranicama ove knjige.

Ova knjiga je toliko loša da sada osećam da bi bio veliki gubitak da je nisam pročitao. Nažalost, u njoj ništa nije dovoljno loše da bi bilo na neki način inspirativno, mada je gotovo neprekidno smešno, ali opet nedovoljno da se knjizi zamene korice i da se ponudi kao parodija.

U trenutku kada je naš krimić uspeo da dođe do relevantnog svetskog uspeha sa romanom Ota Oltvanjija koji je preveden u Francuskoj i sada je tamo veoma lepo prihvaćen, i kada smo imali izuzetno uspeo roman (koji bi se šire mogao sagledavati kao triler) Staše Bajac, ovakvo izdanje je baš šamar za našu žanrovsku književnost, ne samo zato što pokazuje da se žanrom kod nas bave nepismene neznalice, već zato što pokazuje da ni najveća izdavačka kuća kod nas zapravo nema nikakav kriterijum šta objavljuje i da njen žig zapravo sam po sebi ne znači  ništa u estetskom, uredničkom pa i robnom pogledu.

Kad kažem robnom, pod tim mislim na činjenicu da će neko sutra da plati nekakav novac za ovo đubre, i da se ovaj roman neće baš odmah naći na akcijama 3 za 1000, 10 za 20, 5 za 25, popust na količinu i slične pijačarske ponude.

Dakle, treba poštovati nečiju volju da bude pisac ali treba poštovati i nečiji dinar dat za roman.

[crippled_avenger]

Izašao sam na uviđaj na bazi spiska romana koji su konkurisali za UPITovu nagradu ove godine i drugi na redu je ULM Bojana Vasića.

Ovaj roman u sebi nosi jasnu trilersku dimenziju, međutim, nisam siguran da li se može smatrati krimićem u dovoljnoj meri, i u klasičnom pogledu, da se zaista umeša u borbu za nagradu. Međutim, ako bi bio nagrađen, to bi svakako išlo u prilog književnosti, ali ne i žanrovskoj ortodoksiji.

ULM je roman izrazite egzistencijalističke teskobe, i njemu sam Vasić ne beži od prepoznatljivih uzora, međutim, i ono što je novo i ono što je posveta ispisuje snažnim ličnim pristupom, energično i sa opipljivim stavom, pre svega prema životu.

Glavni junak ovog romana i nosilac egzistencijalne teskobe je momak iz malog banatskog mesta koji je pošao u svet oslonjen samo na sebe, i na tom putu se potpuno otuđio. Dok je u naslovnom nemačkom gradu, sa osobom iz rodnog mesta koja je tamo na privremenom radu, počeo da ispituje da li je uopšte u stanju za zajednički život, dobija poziv da se vrati u Zavičaj jer mu je umro stric, jedina osoba odatle koju je cenio, a odlazak na sahranu znači i povratak u Srce tame i susret sa svim ljudima koje više nikada nije hteo da vidi.

ULM je roman o eroziji otuđenog čoveka ali i o eroziji zajednice, u kome su svi na neki način u pravu, i svi u ponečemu greše, pritisnuti egzistencijalnom teskobom na koju različito reaguju.

Ljudi u lošem stanju upadaju u loše situacije, i iz njih ULM crpi svoju trilersku odnosno kriminalističku dimenziju. Uprkos tome što su ovi motivi veoma živopisno tretirani i imaju značajnu ulogu u celini, roman svakako ne bih primarno definisao kao triler ili krimić.

No, ko voli taj žanr neće uzalud čitati ULM, to je činjenica.

Reč je o romanu vrednom pažnje koji ulazi u mejnstrim tokove naše književnosti sa adekvatnom razmerom ambicije i sposobnosti da je ostvari.

Vasić u ovom romanu pokazuje da je pisac već razvijenog rukopisa, čiji rad nadalje treba veoma pažljivo pratiti.

[crippled_avenger]

Izašao sam na uviđaj na bazi spiska romana koji su konkurisali za UPITovu nagradu ove godine i drugi na redu je BEKOS Enesa Halilovića.

Ovaj roman još manje nego ULM uopšte ima smisao da se takmiči za ovu nagradu iako je u jednom znatnom delu teksta bavi nekim događajima koji imaju veze sa kriminalom i zločinom. Ipak, u suštini ovaj roman nije ni triler ni krimić, a bavljenje temama koje imaju veze sa kriminalnim miljeom i zločinom naprosto nije dovoljno da jedan roman kvalifikuje kao krimić.

BEKOS Enesa Halilovića je, u suštini, jedna inverzija poetike poznog Moma Kapora.

Romani Moma Kapora koji su inicirali nastanak pokreta zvanog "proza u trapericama" bili su neizostavni deo života u Jugoslaviji, naročito među mladim ljudima u gradovima, i doneli su jedan potpuno nov i svež format urbane proze, među najširu čitalačku publiku.

Momo Kapor kao javna ličnost još uvek po raznim osnovama živi u našoj svakodnevici ali njegov literarni opus kao da je zaboravljen. Recimo, Laguna nije napisala da je roman Srđana Dragojevića PAŠA zapravo novelizacija scenarija nastalog kao adaptacija Kaporovog i Džumhurovog romana ZELENA ČOJA MONTENEGRA. Činjenica da se čak i ja iz svog detinjstva sećam te knjige, kao jednog veoma popularnog i omiljenog romana, očigledno nije tako masovna kad je danas moguće izdati rimejk tog rukopisa bez da se izvornik na bilo koji način pomene.

Momo Kapor je danas kao književnik umnogome očigledno zaboravljen i potcenjen, što je šteta, jer on je prilično doprineo svojim pisanjem ne samo da se neke teme i pristupi uvedu u našu književnost već i da se objavljivanje demokratizuje. Veliki deo urbane proze verovatno ne bi postojao da njega nije bilo.

Od proze u trapericama, vremenom, Kapor se vraćao temama koje imaju veze sa njegovim korenima, a pisanje romana pratio je i pisanjem u novinama tako da je vremenom napravio jedan univerzum duhovite zavičajne proze koja je prožimala savremeni život sa poukama iz zanimljivih, mahom apokrifnih i žestoko fikcionalizovanih zgoda iz Hercegovine i Crne Gore. Međutim, i u tom "povratku korenima", Kapor suštinski nije odustao od tendencije tog kretanja od iskona prema progresu, od krša prema gradu itd.

Halilović se međutim bavi kontra-procesom. On ispisuje par stotina stranica nekih pešterskih budalaština, nekih anegdota i viceva s bradom, za koje je sporadično čak i neverovatno da nekoga zanimaju, kao nekako literarno tkanje o svojim karakterima. A tih karaktera nema jer su oni slabo osmišljeni i situaciono determinisani tipovi. Na sve to dodaje jednu šarlatansku dimenziju pseudoistorijske mitomanije, za koju zapravo nije jasno zašto nam je pružena.

Ne bih da budem pretenciozan i da sugerišem kako u ovome ima neke ideje ali možda je zamisao da pešterske pizdarije kojima se ovde traći čitaočevo vreme budu same sebi svrha jer u njima nema relacije ni prema čemu, ni u kulturalnom ni u životnom pogledu.

Naravno, sve svoje nedostatke nadoknađuje kroz svaku moguću prednost Ich forme. Ovde se ređaju nepouzani naratori, transkripti, priče, predanja, malo se dobije na obimu teksta tako što se ponešto izdašno ponovi i iznova prepriča. Tako da na kraju, čovek zaista ne zna šta čita.

Naravno, moguće je naći neukog čitaoca koji sve što je smešteno u neku vukojebinu shvata kao dokument o iskonskoj mudrosti našeg čoveka, i Halilović na to verovatno negde i računa.

No, sve ovo na stranu, evidentno je da ovaj roman, kakav je da je, ima u sebi jednu ciničnu dimenziju jer ne bi bilo svih ovih piščevih odmaka od vlastitog pisanja da i on sam nije svestan da je reč o besmislici, i da nekako mora da je upakuje kako bi iz svega izašao što čistijeg obraza.

A obraz ne da je čist, već je ovaj roman čak i ovenčan najmanje jednom uglednom književnom nagradom. Dakle, ova nebuloza je ispunila svoju misiju, verovatno više nego što bi se očekivalo.

Jedan od osnovnih razloga za eroziju naše kulture u širem smislu jeste erozija pisane reči, a u njenom centru naravno, same književnosti. BEKOS je tipičan primer jednog nepromišljenog, nedomišljenog i suštinski besmislenog rukopisa nastalog dobrom voljom pisca, koji je u najboljem slučaju simulacija nečeg mnogo boljeg, ali možda malo zaboravljenog.

Ako je i to.

[crippled_avenger]

Izašao sam na uviđaj na bazi spiska romana koji su konkurisali za UPITovu nagradu ove godine i drugi na redu je DRUGI DEO LETA Željka Obrenovića.

Zanimljivo je da je ovaj roman, za koji mi se čini da namerno izbegava da se žanrovski svrsta, poslat na konkurs koji se fokusira na trilere i krimiće, iako unutar sebe nosi elemente misterije i ima određene žanrovske aspekte.

Reč je o veoma kratkom romanu. Nažalost, on je možda zamišljen u tradiciji američkih kratkih romana kakve su recimo pisali King i Straub, ali u suštini ovo je ipak srpski roman, koji kao i srpsko preduzeće u pogledu zaposlenih, ima nedovoljno sadržaja a i to što ima je uglavnom višak.

Ovaj roman je jedan nostalgični pogled u period pre trideset godina, u kome se nažalost ta epoha ne može osetiti na pravi način, uprkos enormnoj masi referenci koje su nabacane i koje se javljaju kao neki samopodrazumevajući sadržaj. Istovremeno, sticajem okolnosti sećam se te godine jer sam bio nešto stariji od junaka ove knjige i besmisleno je sad da diskutujemo da li je tako bilo ili nije - ali svakako uprkos ogromnom broju utrošenih reči, to vreme naprosto nije evocirano.

Evokacija prošlog vremena i nostalgija nije uspela, kao što parafraziranje Kingove novele koju znamo po filmu STAND BY ME, takođe nije zaživela jer dinamika odnosa među junacima naprosto nije proradila i nije nam pružila likove čija će nam mala-velika pustolovina nešto značiti.

Kada stvari postanu nešto zanimljivije, ponovo u ključu Kingove proze koju znamo iz filma APT PUPIL, to traje prekratko i nije dovoljno razrađeno.

Možda najčuveniji film nastao po ovoj zbirci je SHAWSHANK REDEMPTION, iako je naravno i STAND BY ME čuven, i na neki način, ne deluje mi slučajno da Obrenović ovde integriše elemente novela THE BODY i APT PUPIL, mada tema straha od zatvora evocira i SHAWSHANK REDEMPTION. Jedino je BREATHING METHOD ostao nedotaknut kao što nije ni adaptiran za film.

U tom smislu, ovaj kratki roman se može tumačiti i kao posveta Kingu. Ali, ono čega u ovoj knjizi nema su zanimljivi likovi i odnosi koji nas vezuju za njih. U izvesnom smislu čak, ono gde je King u deficitu a to je mašta u pogledu strave, ovde ne osećamo, mada nije sad ni ovo nešto posebno, međutim taj "ljudski faktor" na kraju potapa ovo delo koje je krenulo naizgled bez pretenzija ali ipak sa jakom željom da uhvati epohu, da se postavi u odnosu na klasika, ali na kraju jedino nije uspelo da nam pruži likove i duh vremena.

Jezik je prilično krut, stil je skroman ali postoji - što nažalost u srpskoj knjizi moramo pomenuti jer se često desi da nema - ali rukopis se iscrpljuje u irelevantnostima. Jasno, roman beži od žanra i niko ne može da propiše kada nešto treba da krene da se dešava i da li išta mora da se dešava, međutim, ovde su piscu izmakli i odnosi i radnja pa i stanja.

Roman je skromnog obima pa barem u tom pogledu nije invazivan i ne muči čitaoca ali ono što pruža je nažalost manje i od njegovog formata.