Inception

[BladeRunner]

Stigao jedan od najiscekivanijih filmova godine. Cripple je vec napisao sta je imao (bilo bi dobro da uradi copy/paste ovdje), a otvaram poseban topik jer se nadam da ce bar poneko imati sta da doda o ovom filmu (u stvari: zanima me sta ko ima da kaze).

Ukratko: "Inception" deliverz. Citajuci kritike covjek moze da stekne pogresan utisak da je osnovna premisa filma susta originalnost te da se ovako nesto nije gledalo do sada. To nije tacno (kao sto je vec Cripple primjetio) i osnovna mana "Inception"-a je upravo suvise pojednostavljena prica. Ocekivao sam da ce prikazani svijet podsvijesti i snova nuzno konvergirati ka pojedinim kadrovima "Lovely Bones" ili Trirovih "Elemenata zlocina", ali on vizualno ode u "Matrix" pravcu, iako tu realno nema ko zna kakvog SF-a. U stvari, u filmu je namjerno amputirana haoticnost podsvijesti iako se ova spomene u svakoj drugoj recenici. Posljedicno, teznja da osoba koja sanja misli da je san stvarnost cini da okruzenje u kome se zgrade sklapaju i rasklapaju sustinski bude prilicno nemastovito i suvise nalik realnom, sto u kontekstu filma cak i nije paradoks. Na kraju ostane slow-motion akcija sa scenografijom Rubikove kocke ili Eserovih slika, ali ta akcija je kao da neko bez trunke humora matriksoidno snimi "A-Team" u kome svi nose odijela. Recimo, ja nikada cuvare podsvijesti ne bi zamislio kao klasicno obezbjedjenje sa masinkama koje vozi kombi. Doduse, ovo filmu dodaje kvalitet gledljivosti - iako je na prvu loptu "Inception" neobican i cudan film o snovima i podsvijesti, u stvari je vrlo klasicna akcija sa elementima drame. Nivoi (pod)svijesti u kojima vrijeme prolazi razlicito (sa veoma diskutabilnim limbom) su tu vise kako bi ubacili slow-motion, te kako bi scene u liftu i kombiju bile superkul. I stvarno, one to i jesu.

Drugi veoma bitan feler filma je konzervativna zakopcanost snova. Spojler: Prilicno mi je nevjerovatno da povjerujem da svijet snova u kome glavni junak pola filma vidi obrise svoje mrtve zene sa kojom ima dvoje djece (pri cemu taj dio podsvijesti ne kontrolise), niti jednom ne pomisli na njihovu ljubav, vec su tu iskljucivo razgovori o istoj. Najdalje sto film ode je sto glavnu junakinju u podrumu snova vidimo nasminkanu, sto asocira na potencijalnu prijetnju koju ova predstavlja njegovoj mrtvoj, a zivoj zeni (ha!). Uopste, citav odnos supruznika je cist i hladan, bez icega culnog u sebi, te je tako njegova zena vise lik iz "Zone sumraka" nego neko ko se nekada volio i zelio (da ne napisem sta drugo, a vulgarno).

Ako se, sa druge strane, "Inception" prihvati kao film u kojima ljudi sanjaju usporenu stvarnost (a ne snove), sve pored toga ne da je dobro, nego je izuzetno. Pravilno je vec primjeceno da ovaj film svi koji su u njemu ucestvovali shvataju smrtno ozbiljno, ali meni ta ozbiljnost potpuno funkcionise i djeluje vrlo uvjerljivo. Takodje, docekao sam da u bioskopu publika kraj filma proprati sa glasnim uzdahom i solidnim aplauzom, sto se zadnji put desilo jos kad sam gledao "Hangover". Ovo je tehnicki besprekorno izveden film sa odlicnom glumom i pricom koja ima smisla. Sve je to moglo (moralo?) mnogo mastovitije i haoticnije da se izvede, ali to bi znacajno zakomplikovalo pricu i vjerovatno ga napravilo suvise cudnim da zaradi trilion dolara (a mozda cak i pretenciozno dosadnim - vidi "Shutter Island"). Ovako, kada se prihvate pravila svijeta koji se opisuje (namjerno nisam napisao snova), ovo je najbolje sto je moglo, pa cak i premasuje. Siguran sam da su svi izasli iz bioskopa uvjereni da su odgledali ko zna sta (ukljucujuci i odusevljenog mene), i tokom trajanja niti jedne sekunde nisam osjetio da je ovo prevara. Jedini problem je sto jeste, ali ta prevara je toliko savrsena da bi slagao ako bi filmu dao manje od 9/10. Preporuka!

[crippled_avenger]

Pogledao sam INCEPTION Chrisa Nolana. Reč je o jednom od filmova koji će sigurno izazvati masovnu histeriju i egzaltaciju, i to sa pravom jer na savršen malograđanski način manipuliše publikom. INCEPTION je film koji prilično slabo prodaje svoju priču, on mnogo bolje prodaje svog autora i sliku samih sebe publici. INCEPTION je film koji laska publici, kao banalna pop pesma koju mudar pesmopisac proda zvezdi ne zato što će to biti mega-hit nego zato što je zvezda našla sebe odnosno idealnu sliku sebe u toj pesmi. Tako i INCEPTION ostavlja utisak da čovek nije baš protraćio dva i po sata u bioskopu, da je gledao nešto interesantno i sadržajno, da se zamislio, da je tu bilo nekih teza, poslovica i emocija, karaktera sa traumama i sl.

To što su traume nacrtane, poslovice i emocije iskazane kroz simboliku svosjtvenu francuskom stripu (tipa, gde čovek u snu krije svoju podsvesnu tajnu - u sefu) i što se najveće mentalno naprezanje troši na pokušaj da se dokuče a zatim ostave na miru zjapeće rupe u zapletu (ko kada šta sanja) nije zapravo ni važno jer INCEPTION je uspeo da aktivira gledaoca na sličan način kao što je to uradio i THE MATRIX.

Kao što ni Braća Wachowski nisu svoj high concept smislila baš sama, tako je i INCEPTION u stvari razrada Rubenovog DREAMSCAPEa, jednog istinski sjajnog B-filma iz osamdesetih, sada dignuta na nivo simfonije čiji potencijal u određenoj meri Nolan uspeva da ostvari. Međutim, pitanje originalnosti nije važno, no ipak, važno je naglasiti da INCEPTION bilo kom prilježnijem gledaocu žanrovskog filma ne može delovati naročito mind-blowing.

Sam ton priče je Nolan dosta dobro profilisao, međutim INCEPTION ima jedan problem u tom domenu - naime, film deluje kao jedna dosta casual avantura. Iako, Nolan, nesporno intrigantan scenarista, ima sve pokrivenme ključne tačke u postavci likova i priče, INCEPTION naprosto ne odaje utisak te "once in a lifetime" priče koju je hard SF uvek imao i sve vreme postoji osećaj kako bi recimo ovaj skript bio sjajan predložak za jedan od filmova o agentu 007. Iako se filmu mora skinuti kapa za to što je po "originalnom" materijalu i što ne pretenduje da bude deo nekakve trilogije, serijala i sl. on nema to nešto što bi ga izdvojilo kao upečatljiv događaj.

Isto važi i za vizuelni aspekt. Nolan napreduje iz filma i iako ni u ovom nije postao velikan bioskopske akcije, napetosti i uzbuđenja, milje u kome se INCEPTION zbiva mnogo bolje leži reditelju njegovog rukopisa - dakle dosta oslonjenom na jedan vrlo konvencionalan pristup kadriranju i montaži. Sigurno bi neki filmski upečatljiviji autor uspeo da izvuče još više iz same postavke kakva je sada i još čisto filmski atraktivnije žonglirao paralelnim tokovima.

Posle ovog izrazito defetišizujućeg uvoda čiji je cilj bio da Nolanov INCEPTION baci u blato u kome inače obitava većina filmova treba reći i da je reč o jednom izuzetno zabavnom i u krajnjoj liniji pozitivnom dodatku savremenom bioskopskom repertoaru. Koliko god INCEPTION bio "običan", svakako se izdvaja od blokbaster mentaliteta prisutnog poslednjih godina i to pre svega zbog smrtne ozbiljnosti sa kojom ekipa prilazi ovom materijalu. Iako je INCEPTION pulpčina u vrlo čistom smislu, Nolan i saradnici rade to kao vrhunski masterpis, i ta njihova ubeđenost i samozaljubljenost svakako da na nekom nivou zavode publiku. Iako nije ništa smisleniji od SHUTTER ISLANDa i iako je Scorsese neuporedivo veći mag od Nolana, INCEPTION će mnogo bolje proći upravo zbog te smrtne ozbiljnosti koju Marty nema u svom skorašnjem polemisanju sa žanrom.

INCEPTION je u ritmu filma koji ima nešto da kaže, i iako u suštini nema šta da kaže, taj ritam svakako imponuje gledaocu a Nolan ima dovoljno kompetentnih glumaca da sve to održe gledljivim uprkos vrlo kabastom trajanju i potpunom odsustvu istinske emocije. U tom smislu, načpomenuo bih Scwentkeov film TIME TRAVELER'S WIFE kao primer filma sa snažnijom emocijom, sličnom premisom koja izmiče tlo pod nogama, ali i manjom sposobnošću da se proda publici.

Na kraju pune porjekcije u Koloseju u četvrtak uveče u 21, sala je kolektivno izbacila jedan uzdah oduševljenja i aplauz. Iako mislim da ja lično nisam imao razlog ni za jedno ni za drugo, premda sam se lepo zabavio, ne mogu da osporim da takav efekat na publiku zaslužuje puno poštovanje.

INCEPTION ima još jednu dodatnu dimenziju u kojoj će lepo komunicirati sa srpskom publikom a to je sam McGuffin u zapletu - ostavinska rasprava koja asocira na Šijanove MARATONCE, svet u kome ljudi rade dok spavaju i mogu neograničeno da grade bez dozvola i konačno ultimativna emo-replika ponovljena nekoliko puta između Lea i Amrion a to je želja "da ostare zajedno" plus mizogini element priče "vrhunskog stručnjaka koji je sve znao osim da sebi izabere ženu" što je tradicionalni bluz u našem poimanju stvarnosti i međuljudskih odnosa.

Leo mi je prijao u ovom filmu. Posle SHUTTER ISLANDa već postaje neka vrsta običaja da se u nekoj vrsti halucinacije njegovi likovi sureću sa ženom i decom i da mu formiranje porodice stoji kao eksplicitno traumatsko jezgro. S druge strane, Leo u ovom filmu produžava i lepu tradiciju iz TITANICa da tokom totalnog klimaksa i rasula ostane nasamo sa predmetom svoje neostvarive ljubavi. U svakom slučaju, mislim da će Leo ovde biti podnošljiv Leo-haterima.

INCEPTION je film od koga ne treba očekivati previše ali se zato treba radovati što publika oseća kako je dobila više nego što zaslužuje.

* * * / * * * *

[BladeRunner]

Hvala!

[anti]

Ja sam na trenutke imao utisak da gledam malo ozbiljniju verziju Oceans Elevena sa Matriks efektima.
Užasno je zanimljiv, a dok traje čak i uverljiv, ali kada se završi jednostavno cela ta priča deluje malo bledo.
I pretera ga brale sa onim nivoima, koliko ih je nanizao, šest? Šjeee.

[crippled_avenger]

Inače, meni je anesteziolog pred operaciju (koliko se sećam) objašnjavao da postoje tri nivoa sna/nesvesti i četvrti koji je ireverzibilna koma.

[Kunac]

Meni se film nije previše dopao. Ne kažem da je loš ili, ne daj Bože, katastrofalan, ima tu šta da se vidi, ali mi se ne dopada taj kvazi intelektualizam koji Nolan forsira. Kao, ovo je film za pametnu publiku, a zapravo komplikovanje samo komauflira rutinski scenario koji je izbušen opštim mestima. Ljubavna priča između Kaprija i Francuskinje, na primer, nesnosna je zbog svoje repatativnosti. Takođe, gomilanje akcionih sekvenci u finalu je bilo baš na silu.

[crippled_avenger]

Ceo štos sa INCEPTIONom je u stvari pravljenje iluzije kod gledaoca da gleda nešto drugačije od onoga što taj film u stvari jeste. I to je sasvim legitiman postupak koji je ovde doveden do savršenstva i zaisrta se može dosta naučiti iz ovog primera.

Nolan prvo na nivou ritma celu stvar uozbiljuje time što se izražava u ritmu ozbiljne drame, i akcione scene ne slede u nekom tipičnom redosledu tipa svakih pet minuta nešto da pukne. Sve to ima svoju konsekvencu i u dužini kadrova koji su u pojedinim situacijama za nijansu duži nego što smo navikli u savremenom trileru.

Zatim kostimi i lokacije su onako classy, nisu to tipične dizajnerske postavke svojstvene savremenom filmu, ima tu malo klasičnog Bonda, sa odelima, internacionalnim lokacijama, uostalom zar ona zgrada u finalu nije kao iz Peter Huntovog HER MAJESTY' SECRET SERVICE? Slično je pokušao Forster u QUANTUM OF SOLACE, ali je na kraju u nekoliko scena poklekao (avion nad pustinjom npr.) i upao u klopku klasičnog, gotovo arhaičnog akcijaša a Nolan se od toga sačuvao. Plus je na nivou akcije uspeo da stvari oplemeni nekim svežim deonicama, tipa ono Leovo zaglavljivanje između zidova.

Sve to je spice-upovano malim uplivom latinoameričke fantastike, pre svega kroz lik Arijadne, konstruisanje lavirinta, čitavog direktnog poigravanja sa mitologijom imena i detalja.

Plus akcenat na ljubavnu priču koja je mene ostavila potpuno hladnim (inače, destruktivni odnos dosta sličan SHUTTER ISLANDu) ali je uloga žene i traume dobro integrisana u zaplet.

U toj manipulaciji formama u odnosu na sadržaj, INCEPTION je konstruisan kao jedan vrhunski kič.

Ako imamo u vidu da u završnici stvari postaju krajnje mehaničke, i da je uopšte ceo scenario zapravo baziran na dosta neprikrivenoj mehanici, očigledno je da ova formalna rešenja uspevaju da znantno prikriju to svojstvo i ostave utisak jednog pre svega spontanog dela.

[Kunac]

Istina. Početak je vidno inspirisan filmovima The Matrix i Dreamsacape, a zaista na više novoa podeseća, mada je to verovatno manje-više slučajno, na Zatvoreno ostrvo.

[crippled_avenger]

Kulturni dodatak POLITIKE

ФИЛМ
Паралелни сновиђајни светови Кристофера Нолана

Опсесивни мотиви Нолановог опуса су сећање (,,Мементо", ,,Бетмен почиње"), двоструки, подвојени идентитет и супарништво (човек слепи миш у ,,Бетмену", и ,,Престиж", прича о два супротстављена мађионичара и илузионисте, од којих један има брата близанца!), и коначно – стања свести измењена или траумом (губитак памћења у ,,Мементу"), или феноменом белих ноћи (,,Инсомнија") или пак биохемијским супстанцама којима се вештачки иницира сан (,,Почетак")

Најновије остварење инвентивног холивудског редитеља млађе генерације Кристофера Нолана, ,,Почетак", представља достојну уметничку елаборацију пословичне аналогије филма и сна. Иако не изостају компјутерски ефекти и акционе сцене потере, ,,Почетак" је дубоко узнемирујуће филмско искуство какво није виђено у последњој декади, све од ,,Матрикса". Проблематизујући природу стварног, имагинарног и сањаног света, ,,Почетак" поставља питање наше спремности да их изнова премошћујемо.

Управо аналогија филма и сна (која се изводи из чулне објективности – и сан и филм се одвијају у сликама, а наша моторичка стања у сну и током филмске пројекције су врло слична) доводи до тврдње да је филм као сан – двадесетих година Хуго фон Хофманстал у ,,Сурогату сна" говори о томе да филм остварује жељу да имамо невидљиви огртач као и чаробни ћилим и да будемо свуда и видимо све што пожелимо.

Хаковање мисли

Још тридесетих година прошлог века, Иља Еренбург у делу ,,Фабрика снова" говори о Холивуду као месту које производи снове. У Нолановом филмском сновиђењу, протагониста Коб (у тумачењу Лионарда ди Каприја),као специјалиста индустријске корпоративне шпијунаже, способан је да краде идеје убацујући се у туђе снове. Он са својим тимом креира посебну архитектуру снова у којој се жртва сневач осећа као код куће. На тај начин могуће је неопажено прићи сневачу и у сну ,,хаковати" потребне мисли и идеје. Посебно искушење за протагонисту Коба представља могућност додавања, усађивања сопствене идеје у туђи ум путем снова. Иако је разлог поприлично тривијалан и овоземаљски, нимало сакралан (у питању је усађивање идеје о распарчавању монополистичке корпорације наследнику једног тајкуна), Коб у овој акцији проналази интимну мотивацију – по завршетку посла биће му омогућен повратак кући и деци у Америку, а са њега ће бити скинута оптужба да је убио супругу Мал (сензуална Марион Котијар) коју бескрајно воли. Са једне стране типично капиталистички ривалитет моћника, а са друге зарањање у Кобова сећања, снове и размишљања, страхове и стрепње, сумње, кривицу. Скуп емоција сличан онима које муче и јунака из Нолановог сада већ култног класика ,,Мементо".
Имагинарни свет налик Борхесовом Тлену: сцена из филма "Почетак"

Сумња да ли је протагониста убица сопствене жене коју воли и овде је један од лајтмотива. Сумња да ли је појавни свет стварнији од сна, пак, не постоји – сан је подједнако стваран,а његова правила креира сам сневач као ултимативни Творац. Ангажујући студенткињу архитектуре по имену Аријадна (млада Елен Пејџ позната из филма ,,Џуно") да му помогне у стварању савршених кулиса за сан жртве која снева, Коб на известан начин преузима улогу Тезеја,а редитељ Кристофер Нолан нам експлицитно асоцира на улазак у лавиринт, сачињен од чак четири потприче, четири подсна. Поигравајући се просторвременом, Нолан нам испоставља чак шест различитих времена – време трајања филмске пројекције (око два и по часа), време заплета саме филмске приче (неколико дана) и времена потприча у сваком од нивоа сна у сну (има их четири, у најдубљем нивоу време најбрже тече и могуће је премостити неколико деценија).

Свет који ткају јунаци у сновима налик је Борхесовом Тлену, имагинарном свету из приче ,,Тлен, Укбар и Орбијус тертијус". Начињен је од идеја, а сан је, као и Тлен, једна другачија реалност. У Борхесовом Тлену, баш као и у сну, ,,свет није стециште предмета у простору; то је разнородни низ независних чинова. Узастопан је, временски, не просторни".Универзуми јунака филма ,,Почетак" су попут низаменталних процеса који се не одвијају у простору већ узастопно у времену. И сам Борхес казује да је Тлен лавиринт. Лавиринти Ноланових филмских јунака су решиви све док се у њима не појави Кобова умрла супруга Мал, мртва драга, која се изнова враћа као непрестана траума. Њено појављивање побуђује Кобову кривицу – у ранијим заједничким експериментисањима са боравком у сновима, Коб и Мал креирали су фантастично прибежиште, готово савршен универзум саткан од сећања и жеља. То прибежиште, попут опијата, изазвало је зависност код Мал која губи моћ разлучивања стварног и сна. Мал је Кобова Лорелај, која га магнетски вуче у снове, и она је заправо главни драмски покретач ,,Почетка". Та космичка туга и незадовољство појавним светом, његова несавршеност, жал за Рајем који је могућ једино у сну, представљајуауторову интимну ескапистичку позицију. Стога Нолан у свом опусу не посеже за хепиендом, он оставља узнемирујући отворен крај, бојазан, егзистенцијалну језу која је у историји филма била карактеристична једино за филм ноар, а последично и за неоноар и киберпанк поетику.

Сан у сну

Опсесивни мотиви Нолановог опуса су сећање (,,Мементо", ,,Бетмен почиње"), двоструки, подвојени идентитет и супарништво (човек слепи миш у ,,Бетмену", и ,,Престиж", прича о два супротстављена мађионичара и илузионисте, од којих један има брата близанца!), и коначно – стања свести измењена или траумом (губитак памћења у ,,Мементу"), или феноменом белих ноћи (,,Инсомнија") или пак биохемијским супстанцама којима се вештачки иницира сан (,,Почетак"). Управо сва три мотива заједно стварају снажну сумњу у јединство стварног света раскриљујући двери ка мултиплим универзумима, паралелним световима који поседују своје аутентичне формуле и чија је егзистенција непорецива. Не само да је непорецива, већ овај свет у потпуности изневерава Лајбницову формулу ,,најбољег од свих могућих светова". Он је само сенка оних других, ,,фиктивних", ,,иреалних", ,,имагинарних". Бекство у сан Нолановог протагонисте из филма ,,Почетак" представља покушај поправљања ,,брљотина" реалног, несавршеног и лимитирајућег света. Као и сопствено искупљење и катарза протагонисте.

Изузетно захтеван за гледаочеву перцепцију, по структури приповедања ,,Почетак" функционише као сложени наратив познат као прича у причи. У овом случају, у питању је сан у сну. Ово остварење Кристофера Нолана баштини чувена дела филмске уметности као што је Хичкокова ,,Вртоглавица", Аменанбаров ,,Отвори очи" и Линчов ,,Булевар звезда". У њима је присутан приповедни модел такозваног непоузданог приповедача, онога који непрестано опструише наше сазнање и напредовање кроз (филмску) причу, који нас час опскрбљује Аријаднином нити при пробијању кроз лавиринт, час прождире наша тумачења попут заточеног бика. То је Ноланова специјалност још од ,,Мемента", преко ,,Престижа" све до ,,Почетка". И филм и сан су лавиринти – њихова лепота лежи управо у могућности да заувек останемо заточени у трагању за одгонетком; наше бескрајне интерпретације представљају део игре, признање да стварност није и не може бити једнозначна већ вишеструка. Како би Борхес закључио:,,Док овде спавамо, на другом месту смо будни; тако је сваки човек два човека."
Весна Перић
објављено: 24.07.2010.

[Milosh]

http://outlawvern.com/2010/07/21/inception/#more-7673

[crippled_avenger]

Jedna misao koju sam upravo planirao da otkucam, sročena pre mene kod Verna:

Tom Hardy steals alot of the movie as the, I don't know... dandy badass master of disguise I guess we'll call him. I'm happy Hardy did it 'cause I feel much better about him playing Mad Max now. I mean of course he was good in BRONSON but it's impossible for me to think of that movie, character and performance without being tainted by my feeling that it's a poor man's CHOPPER. So when he got the Mad Max gig I couldn't help but think wait a minute, Bana's the rich man's Bronson, he's actually Australian and in real life he drives the same car from MAD MAX in dangerous high speed races. And you're going with Tom Hardy? But now that I've seen this I get it, I believe he can pull it off.

[Truba]

na momente sjajan na momente naporan film
veoma čudnovato iskustvo na osobnom nivou sam doživio
ili sam se odvikao od kina ili je ovo poseban film koji pogađa sve nas

[cutter]

http://www.gamermelodico.com/2010/07/inceptions-usability-problem.html

Inception's Usability Problem
Posted by Kirk Hamilton
After seeing Christopher Nolan's new film Inception, I found myself thinking about videogame tutorials.

In-game tutorials are both hugely important and difficult to pull off, and today's game-designers have gotten pretty clever about putting them together. Usually placed at the game's start, a tutorial must not only communicate the game's unique control scheme ("Hold the left trigger to take cover, press the right thumbstick to aim your weapon"), it must also impart the rules that govern the game's particular universe ("If the guards spot you, they will be on alert for thirty seconds unless you can knock them out or hack the alarm. Also, they get sleepy after the sun goes down"). On top of all that functional stuff, most tutorials also integrate themselves the fiction of the gameworld ("Okay, soldier, let's get that new suit of yours optimized. First, walk forward. Okay, now look at the four corners of your screen. Would you like your camera control to be inverted?").

In theory, a good tutorial gets out of the way as quickly as possible, but the more elaborate a game's systems, the longer its tutorials can drag on. Games that take place within massive, fully-realized worlds like those of Assassin's Creed II, Grand Theft Auto IV and Red Dead Redemption will often wind up imparting new information many hours into the "proper" game.

It can be distracting, but it's a shortcoming for which I cut game designers a lot of slack, mostly because it's accepted as a handicap of the form. After all, a player must understand a game's mechanics in order to properly experience it, and no two games play exactly alike. What if, I often ask, the first track of each of my albums was required to musically explain its instrumentation, key signatures and tempos before listeners could properly hear the music? What if every film had to begin with its characters demonstrating how to sit and watch it before viewers could appreciate the story it's trying to tell?

Actually, now that I've seen Inception, I have a pretty good idea of how much of a drag that would be. For me, Nolan's dreamjacking caper was the film-going equivalent of sitting through a videogame that is all tutorial and no play.

For those of us in the gaming set, one of the coolest things about Inception is its narrative set-up. Here is a videogame movie that isn't based on a game, it's simply... a videogame movie. In other words, rather than adapting an existing game's story a la Prince of Persia or Hitman, Inception presents an original story built on the fundamental tenets of videogames. It's a tale of people transporting their consciousness into a construct where notions of life, death, time and identity become quite different than in the waking world. So I suppose it's appropriate that the film's biggest shortcoming feels so fundamentally game-y in nature.

I found Inception's script to be an overwhelming stream of unfettered information the likes of which would be inexcusable in a modern-day videogame. For the entire run of the film, characters do nothing but deliberately, forcefully explain and expound upon the ever-more-complex rules and systems that Nolan has designed, leaving the audience no room to actually internalize any of it. Forget about fleshing out characters, establishing the plot and making the audience care about what's happening onscreen - Nolan seems far more interested in giving us a harried, unending crash-course in metaphysical dream navigation, usually delivered on-the-fly and always accompanied by Hans Zimmer's relentlessly driving musical score.

It's both exhausting and oddly adolescent. I'd be willing to bet that mining the script for data would reveal around 95% of the film's dialogue to be exposition. It's no wonder that even though it runs for nearly two and a half hours, we never get to know any of the supporting characters - no one has time for that! There's far too much to explain!

Right from the outset, protagonist Cobb (Leonardo DiCaprio) sets about grimly detailing the laws governing dreams and dreams-within-dreams; we are shown how the drug-box works, we see that dream-death results in waking up, we see someone get dropped into water in order to force his awakening. We meet Cobb's wife Mal, learn that she's dead, and are given an inkling that she lives on within his subconscious. And through all of this, we're of course bracing for what movie-logic suggests will be the eventual twist... even this is a dream!

But as setups go, I thought the opening sequence worked. It was exciting if exposition-heavy, and just like in a dream, it dropped us into the action with no memory of how we got there. So when Ellen Page's character turned up and Cobb started teaching her the basics of level-design, it seemed like a natural place for Nolan to slow down and explore the impressive amount of ground he had already covered. (And hey, maybe actually let us get to know Page's character a bit or something. I mean, I like Ellen Page.) Unfortunately, Nolan chose instead to breathlessly plunge into new territory, most of it even denser and more jargon-addled than what had come before.

Look, I'm not a slow guy when it comes to these sorts of films. I'm pretty fast, actually - show me something twisty and complex and I'll usually come out of the theater with a firmer grasp on it than most. But even though I "got" Inception, it still felt like too much, too fast, and most problematically, too sloppily delivered.

I'd barely gotten my head around the fundamental framework of the host/architect/subject relationship before I was being told about "totems" that anchor dreamers to the real world and "kicks" that wake them up, that going deeper into a mind's subconscious multiplies the passage of time and that the only way out of those sublevels is to synchronize multiple bumps, which is tricky since time moves slower the deeper you go. Got that? Good, because also something about a safe, or at least the suggestion of a safe, and here's a guy with some special drugs that can put you under in unique ways and also here are some people who live in a dream-world. Now some warnings about the hazards of going into one's own memories and oh yeah a "forger" can learn someone else's mannerisms and look like him or her and hey, as it turns out inception isn't impossible but the only way to plant an idea in someone else's mind is to have him think of it himself which will require that aaaaaaa

All that happens in the first hour or so. Too much, too fast, too sloppily delivered.

Compare that to the opening scenes of one of Inception's clearest spiritual ancestors, 1999's The Matrix. During that film's first 45 minutes, the Wachowski brothers showed us their universe with no exposition at all. It worked, and the reason it worked was that it was executed in such a clear and elegant fashion that once we did know what was going on, those earlier scenes were reborn in a new light and greatly informed the scenes we were currently watching. The importance of the red-pill moment cannot be overstated - beyond the exhilaration I felt when I finally learned what The Matrix was, I was also able to retrospectively construct my own understanding of how it worked. I understood how Trinity was able to take out those cops, why she ran for the phone, why she was so afraid of Agent Smith and how she escaped the dump truck. I understood where Morpheus' voice was coming from and how he was able to guide Neo through the cubicles. The mythology of The Matrix was no less complex or heady than that of Inception, but its core mechanics were demonstrated and then explained with far greater economy and clarity.

That kind of "reverse ah-ha" is also what good heist films are made of. In Ocean's Eleven (another of Inception's clear influences), part of the fun of the movie was that we the audience weren't quite sure about the particulars of Danny Ocean's plan. We knew the basics as we watched the crew go about their various tasks around the casino, but it wasn't until the film's final fifteen minutes that we finally saw how it all came together. A good heist film should do just that - strike a balance between letting its audience in on the plan and playfully misleading them so that the eventual reveal (the "prestige," if you will) is both unexpected and retrospectively comprehensible.

But after two and a half hours of Nolan-penned exposition, my friends and I walked out of the theater still fuzzy on some of the most basic tenets of Inception's mythology. It could be argued that that's on us, but I say it's on Nolan. By accident or by design, his film gave us no chance to breathe, not even a minute to process the rules we had just learned, to observe them in action.

Any game designer (or teacher) will tell you that an effective tutorial must strike a balance between imparting new information and allowing players to practice what they've already learned. What's more, there is a reason that every game's tutorial section must end in order for the proper game to begin - at some point we need to stop learning and start experiencing.

Of course, films and games don't adhere to the same rules, and a film can be utterly confusing and still "work." But all the same, I felt that Inception's biggest problem was one of usability. It wasn't so much that the fiction was unclear or impenetrable, it was that the constant stream of new information made it it all but impossible for me to get invested in what was happening on screen. For all the film's blaring pomp, its constantly shifting foundation left no room for tension.

Nolan is no stranger to the fine line between artful obfuscation and mere confusion - from Memento's slow-burn musings about truth and memory to The Prestige's sick take on identity, his dark stories have long been steeped in a compelling blend of the known and the mysterious.

But I believe that with Inception, he has bitten off more than he can chew. Like a game designer who crams too many rules and mechanics into his creation, Nolan expects his viewers to digest and master a bevvy of complex, foreign concepts without giving them the time or the space to do so. As abstractly fascinating as those big ideas are, Inception is the first film I've seen that feels like it would have benefited from more playtesting.

[crippled_avenger]

Ovo je tacno. I mene je film podsetio na tutorial igre. Sa malo ubacenog making ofa o fizici igre. A nije bilo potrebe jer film je zapravo jednostavan.

[namsey]

Poprilichno dobar film.
Pored svih nedaca koja su se nabraja, film ce zgrnuti dosta para, a iako nepodilazi publici, zelece da josh jednom pogledaju, jer je odlichno skrojen scenario. Znaju producenti da rade svoj posao.
Moram ipak da se slozim da je sve to kvazi filozofija, koja je dosta upetljana, ali kada se porazmisli ima mnogo visha o kojima nije neophodno razmishljati tako da je neophodno ukljuchiti filter. Ljubavna pricha jeste najbolja u celom filmu, jer je to kljuch filma. Da nije bilo nje film bi definitivno propao. Usadjivanje koje moze da krene naopako, a gde cesh bolji primer do svoje rodjene koze.

[crippled_avenger]

Comic Book Prequel INCEPTIONa

[crippled_avenger]

Inače, dok se Meho ne javi, ja bih dodao još par utisaka u pravcu videogame movie koncepta INCEPTIONa. Poslednjih godina se u užem dramaturškom smislu pre svega u radu Paul WS Andersona javljaju prepoznatljivi gejmerski detalji pre svega oličeni u tome što junaci postaju sve hermetičniji, distanciraniji od gledaoca, kao junaci na ekranu koje gldamo dok neko drugi igra igru. Naročit primer toga je njegova produkcija PANDORUM. S dtuge strane i on sam je u DEATH RACEu imao neke scene koje su rešene kao igra sa sve uvođenjem novih pravila u sred situacije što je svojstveno nekim težim, prelomnijim nivoima.

Međutim, INCEPTION odlazi korak dalje. Prvo, zaista film izgleda kao neki vrlo efektan tutorial ali pošto su likovi tako postavljeni da postoji razmena sa gledaocem to nije suštinski problem, ali se ne može ni naprosto preći preko toga. Međutim, ono što je interesantno je odnos prema smrti. Naime, kao što u igri postoje situacije u kojima se gubitak života može tolerisati, čak i koristiti u taktičkom smislu na izvesnim nivoima, tako je i ovde gubitak života pre svega taktička stvar koja ne menja ništa suštinski.

Međutim, još je zanimljivija tema arhitekata i svetova koje oni stvaraju. Naime, svetovi su detaljni, ali imaju određene glitcheve u sebi koji usmeravaju kretanje, stvaraju optičke iluzije i suštinski drže junake vezane za lokaciju. To je u izvesnom smislu tako i sa scenografijom u kojima se odigravaju igre. Čak i u igrama koje nude mogućnost neograničenog kretanja, ipak na samom nivou, kad se igra misija, ne smeš mnogo da skrećeš sa zacrtane putanje zbog protoka vremena, udaljavanja od mete ili izlaska iz prostora u kom se misija odvija, svejedno. I sam zaplet INCEPTIONa sugeriše takvo kreiranje prostora u kom se junaci kreću čak i objašnjava određene trikove kojima se takav prostor stvara.

[crippled_avenger]

Inače, ja sam stekao utisak da su svi koje poznajem ovog vikenda bili mobilisani da vide INCEPTION, a kad ono samo 7 000 za prvi vikend kod nas...

[Meho Krljic]

Ja sam bio službeno odsutan, ali pogledaću ga najkasnije idućeg vikenda.

[zakk]

[crippled_avenger]

[crippled_avenger]

http://latimesblogs.latimes.com/music_blog/2010/07/hans-zimmer-on-manipulating-edith-piaf-for-inception-its-how-you-get-from-one-dream-level-to-the-nex.html

[---]

otišao sam s najboljom namerom da pogledam Inception, ali sam morao da izađem jer mi je bilo loše posle 15 minuta, pošto su za mene, sa oštećenim nervnim sistemom, bioskopi poput Koloseja ravni paklu - ne mogu da podnesem tolki spektakl, takve senzacije i toliko glasne zvuke klima uređaja i dranja sa platna. jezivo. ako je to zabava koja će da spasava film, onda vala bolje, što se mene tiče, da film propadne. 

ono što sam video tokom 15 minuta bila je Basarina Fama o biciklistima, samo loše. leonardo di kaprio mlati pištoljem, svi glumci se ukočili koliko su ozbiljni, i oni mlate nekim pištoljima i preterano viču: "reci mi šta znaš!" ma daj, oni mora da se šale.

[Meho Krljic]

  Ja se i dalje pripremam za iskustvo, sa blagim predosećajem da ću se razočarati. Glede senzornog overlouda, pitam se kako to da Inception nije u 3D???

[crippled_avenger]

Meho, nećeš se razočarati ako ništa ne očekuješ. Tako sam barem ja. Imam skepsu prema post-MEMENTO Nolanu i onda mi je INCEPTION prijatan. Ali da sam očekivao nešto, verovatno bih se razočarao.

[crippled_avenger]

Žiko, ako je tebi INCEPTION previše agresivan po nerve, onda mislim da više nećeš moći da pratiš savremeni film. INCEPTION je baš urađen u jednom malo-retro, sporijem tempu, sa pokušajem elegantnije realizacije nego što bi se očekivalo od nekog praštećeg visokooktanskog trilera.

[---]

aposlutno se slažem, i mislim da je moje praćenje savremenog filma u multipleks bioskopima dovedeno u pitanje. s druge strane, pitanje je i da li se ima šta pratiti. no sva sreća, tu je dvd

savremeni holivudski film diskriminiše najpre epileptičare, a potom i druge ljude koji su hendikepirani na razne načine. kako film nama, tako ćemo i mi filmu.

[---]

mada, pazi, mislim da ipak nije u pitanju Inception koliko bioskopski ambijent. u nekim normalnijim uslovima, sa zvukom koji nije pojačan do granice bola, bez urlanja velikih klima potrebnih da bi se ohladila ogromna sala, sa platnom manjeg formata i bezbednom udaljenošću od istog, mislim da bih preživeo. i naravno, blizu izlaza i parkića, a ne u srcu bezdušne robne kuće.

[Meho Krljic]

Da, tvoj bol mi je potpuno jasan. S druge strane, meni je Kolosej udoban jer ima puno prostora za noge i sve to, ali je činjenica da savremeni blokbaster zaista nema milosti prema osetljivijim nervima. Transformers II bi ti verovatno izazvao prodžektajl vomit... Sreća da ti uvek ostaje Hercog. 

[lilit]

Mislim da bi Roda bila bolji izbor.

I meni smeta Kolosej, buka, zvuk, kolicina ljudi, ne odgovara mi akustika sale. Roda je nekako mnogo prijatnije iskustvo, koji god film da gledam.

[crippled_avenger]

Roda se u poslednje vreme ofucala. Meni je predaleko od kuće da bih mogao da rizikujem sa njihovom neažurnošću iz žanra, "Novine objavile pogrešan raspored" ili "Crkla klima u sali gde prikazujemo SEX AND THE CITY pa pošto je ta projekcija puna mi ih selimo u salu gde radi klima a vi gledajte BOAT THAT ROCKED u dušegupki" i sl.

Meni je lično Tuckwood od svih tih sinepleksa intimno najdraži, iako realno nije najbolji, međutim odavno ga nisam pohodio zbog problema parkinga, koji je po lepom vremenu moguća zanemariti, jer garaža nije daleko, ali po kiši imajući u vidu čekanje na semaforu u Kneza Miloša i sl. nije baš najprijatnije iskustvo.

[Meho Krljic]

Ja u Rodi nisam nikad ni bio. Takvud mi je drag, ali Kolosej mi je fejvrit, što zbog pomenute udobnosti sedenja, a što zbog moje sklonosti ka mall foodu koja mi ne služu na čast ali eto...

[crippled_avenger]

Jel ima neki joint u Koloseju/Ušću koji bi preporučio? Ja sam overio samo ove kafeterije ali nisam fast/mall food.

[---]

mi smo 1945. godine streljali za manje grehove od sklonosti ka mall foodu

[Meho Krljic]

Znam, to mi je baš... porok.

Što se tiče overe, ja trošim najviše Foody, mada kapiram da između njega, KFC-a i ostalih imperijalističkih zala i nema neke supstancijalne razlike. Pošto ne jedem meso najviše se zanimam grilovanim povrćima, pomfritima i salatama i... pristojno je to za svoju kategoriju namirnice...

[lilit]

Jel ima neki joint u Koloseju/Ušću koji bi preporučio? Ja sam overio samo ove kafeterije ali nisam fast/mall food.

ima Vapiano, i to spada u tu grupu iako se u beogradu fensiraju. a u njemu salata mista sa nica prelivom, pa mogu da umrem.

bzvz sto se roda ofucala, bio je to simpa bioskop. malo ljudi stane, a platno solidno veliko. prostor za noge bolji nego u koloseju.

[Meho Krljic]

Bolji nego u Koloseju??? Holi šit? Moraću da to proverim.

A taj Vapiano, sećam se, jeo sam tamo picu sa Lilitom. Malo prekomplikovan restoran za mene sa tim njihovim RFID tehnologijama i pejdžingom - mislim, ja se sam tamo ne bih snašao - ali hrana je vrlo solidna iako to meni ne spada u klasičan mall food jer se ipak sprema sporijim tempom i više se obraća pažnja na ambijent.

[lilit]

Bolji nego u Koloseju??? Holi šit? Moraću da to proverim.

A taj Vapiano, sećam se, jeo sam tamo picu sa Lilitom. Malo prekomplikovan restoran za mene sa tim njihovim RFID tehnologijama i pejdžingom - mislim, ja se sam tamo ne bih snašao - ali hrana je vrlo solidna iako to meni ne spada u klasičan mall food jer se ipak sprema sporijim tempom i više se obraća pažnja na ambijent.

meni bolji, ne znaci da ce biti i tebi.
al u tom slucaju ne prelazis ni gazelu, pa je, mozda, celokupni dozivljaj mozda ugodniji. al kripl kaze da se ofucao, a ja, istina, nekoliko godina nisam bila u rodi.

a to sto ti je vapiano prekomplikovan, samo znaci da nisi gik vec gik-pozer.  

[crippled_avenger]

Mene niste zvali u Vapiano.

[---]

sve je to kapitalističko smeće iz robne kuće i vi se kao poštena inteligencija koju sutra treba da mobilišemo za revoluciju - morate toga odreći

[Meho Krljic]

Mene niste zvali u Vapiano.

Ti ne bi mogao ni da se popneš uz stepenice tog restorana. Nije to za nas nego za mlade, hip ljude sinkovane sa svim modernim tehnologijama.

A ako je prostor za noge u Rodi bolji za Lilitu, morao bi biti bolji i za mene.

sve je to kapitalističko smeće iz robne kuće i vi se kao poštena inteligencija koju sutra treba da mobilišemo za revoluciju - morate toga odreći

Ja samo čekam tvoj poziv na oružje, pa da se odreknem!!

[Džek]

Jel' ima pristojan snimak na torentima? Ja ne znam da li su nama u NS otvorili onaj najavljivani bioskop, a ako jesu, ne znam ni da li je na repertoaru?

[Meho Krljic]

Nema.

[Meho Krljic]

Uzgred, ima nečeg simboličnog u tome što je priča o Inceptionu završila u raspravi o mall foodu. Just sayin'...

[Džek]

Nema.

Hvala. Čekaču onda...

[---]

jeste, i na priču o tome kako se epileptičari diskriminisani, a crip ne bi mogao da se popne uz stepenice. zato je jasno da su invalidi najjača revolucionarna snaga. pokušavaju da nas kupe tim rampama, prilazima, liftovima i prilagođenim klozetima... ali neće uspeti. mi pamtimo.

[Meho Krljic]

Nema.

Hvala. Čekaču onda...

U ovo vreme dostupni su samo cam ripovi, čak nema ni TS-a (a TS su samo bolji cam ripovi). Sačekaćeš malo na DVD/ HD rip... A u međuvremenu, ako ti se baš gleda, pa nije Beograd preko sveta   A mali savet: prati temu "Novi ne-horori na DivX-u" na ovom podforumu jer tu Ginger uredno objavljuje notifikacije o novim piratskim rilizovima, pa ćeš znati čim se Inception DVDRip pojavi.

jeste, i na priču o tome kako se epileptičari diskriminisani, a crip ne bi mogao da se popne uz stepenice. zato je jasno da su invalidi najjača revolucionarna snaga. pokušavaju da nas kupe tim rampama, prilazima, liftovima i prilagođenim klozetima... ali neće uspeti. mi pamtimo.

Pamtimo (ne zaboravimo da sam i ja invalid, makar samo 5%) ali kada ćemo delati, na to čekamo!!! Tvoj ratni poklič će nas povesti.

[lilit]

Mene niste zvali u Vapiano.

Ti ne bi mogao ni da se popneš uz stepenice tog restorana. Nije to za nas nego za mlade, hip ljude sinkovane sa svim modernim tehnologijama.

Ma ima deo za koji ti ne trebaju stepenice. Nego ja procenila da ti treba malo fitnesa, pa otud i usponi. 

Kripl, Zika i ja idemo na ozbiljnu klopu, u Srpsku brvnaru, a ne fensi mesto za vegetarijance.

Nateraste me da veceras odem do Haydn-a da pogledam film. http://www.haydnkino.at/

[---]

mislim da ćemo za početak krenuti strategijom inflitracije, i zaposliti naše ljude kao kinooperatere, a oni će pojačavati zvuk preko svake mere i puštati gasove u bioskopske sale kako bi podigli klasnu svest posetilaca bioskopa.

u oružanu borbu krećemo čim dobijem dozvolu za oružje. do tada, samo poljoprivredne alatke.

što se tiče srpske brvnare, zvuči kao pravo mesto da se okupimo. zovite, samo zovite...

[Džek]

Meho, i R5 dolazi u obzir. Pratiću temu...