Čovek bez lica, Andrea Baskin (2010)

[Josephine]

Scallop je dao savet mladoj spisateljici i to vrlo pronicljivo.

Ne mudroserišite.

[Ghoul]

Ne mudroserišite.

[Josephine]

Oh, izvinjavam se ako ste mislili da Andreu stavite u istu ravan sa Mejem i Kafkom.


Btw, mudroserisanje je reč kojom se ponosim.

[dunja]

Karl Maj je ispisao silne romane o osvajanju Divljeg Zapada a nikada nije bio u Americi.

To mi je oduvek bilo fascinantno..

[Stipan]

Pošto sam zamijetio raspravu, odlučio sam da u ruke uzmem ovaj roman koji mi je sirota devojka poklonila već poodavno.
Stigao sam negde do četvrtine, ali evo i ja da nešto pametujem na zadatu temu.

Kao prvo, ovo što sam video je za mene vrlo neočekivano od Zodiak - onakve kakvu je znam iz onoga što sam dosada od nje čitao.
Roman ima dobru dinamiku i lako se čita. Pa ipak, kao da je pisano bez ikakvih ambicija.
Stil me zapravo ne podseća na klinačko pisanje, već pre na onakvo koje se koristilo u X romanima (Nindža, Lun i slično)
Dakle na nešto što se piše sa ciljem da se čitaoc zabavi, bez ikakve ambicije da to ostavi ikakav dublji trag.

U svetlu ovakvog utiska sve primedbe koje sam video su manje više minorne. Ovo je knjiga koja se čita u autobusu. Bitno je da se radnja brzo odvija.
Slične, ako ne i veće nelogičnosti i nepreciznosti sam nebrojeno puta viđao u roto romanima.

Nastaviću da čitam i javiću se ovde makar još jednom, ali zasada mislim ovako:

Ako Zodiak hoće da piše ljubiće, ovo može lako da prođe, čak i da se dobro prodaje, ali ako ima ikakvu ambiciju da napiše nešto što će čitalac zapamtiti i onda kada odloži knjigu - mora mnogo više da se potrudi... 

Sutra - prekosutra više o ovome ...

[scallop]

Jednom i D. da bude u pravu. Karl Maj je pisao u vreme kad je mogao da izmisli šta mu volja. Danas ni do Vajominga ne možeš, a da bude uverljivo. Nemojte zamajavati NDZodiak bez potrebe.

[Boban]

Radmilo, ti nikako da shvatiš da uverljivost literature leži u pripovedačkom postupku a ne faktugrafiji i tačnosti.
Ne pišemo mi naučne radove, nego fikciju; u mom paralelnom svetu stvari su baš onakve kakve sam opisao, vrednuju se opisi i metodologija iznošenja informacija a ne poklapanje sa činjeničnim stanjem.
Dakle, ne zavodi ti mlade ljude na pogrešan trag.

[Josephine]

Osim što si i ti putovao u svoju prapostojbinu kako bi završio Poslednjeg Srbina...

Ne radi se ovde o geografskoj uverljivosti, već o detaljima (kao što je nelogičan broj ljudi koji nose određen broj cipela) koji urušavaju ozbiljnost romana. pročitaj, biće ti jasno.

[scallop]

Ja jesam naivac, pa teško nasedam na tvoje "pripovedačke postupke". Kod mene je pop i dalje pop, a bob je neka vrsta slična pasulju. Nekako nikada nismo dobili bilokakvo razjašnjenje o dubini tvog pripovedanja, moguće je da to ne možemo da pojmimo. Takođe nas i priče o "slojevitosti" ostavljaju ravnodušnim. Meni to liči na torte "lebare"; dva sloja patišpanja razdvojena pekmezom. Sigurno ima onih koji ti veruju na reč, ali reč je premalo za one koji znaju da čitaju. Takođe, ni priča o "prolaznicima" u priči ne pije vodu. Život jeste roman, ali roman nije život; lik koji uvedeš u priču, moraš i da izvedeš iz priče. Za rukicu. Cenim ja tvoj napor da likove u romanu povežeš, ali, što reče Lala u onom vicu o imitaciji prdeža - ni nalik. Pola ti je ostalo pogubljeno kojekude. "Iseljeničke legende" su ti ostale slaba imitacija mojih "Prigovaranja", a od "Hronika Drevnih" neubedljivije mi je samo Ekovo putešestvije na Daleki Istok u romanu "Baudolino". Mogu ja doveka jer sam čitao i "Naživosaranjene" i "Poslednjeg Srbina", ali je dosta i ovoliko. Ulovio si me kad Lari niču očnjaci, a meni oni vampirski.

[Boban]

Otkud tebi ideja da branim roman?
Ja samo brenim roman od napada koji nemaju nikakve veze sa onim šta njemu zaista nedostaje.
Treba devojci ukazati na realne propuste a ne zamajavati sa irelevantnostima.

Osim što si i ti putovao u svoju prapostojbinu kako bi završio Poslednjeg Srbina...

To nema veze sa uverljivošću; ja sam sve detalje opisao pre puta; a išao sam da prikupim drevnu energiju prapostojbine i pronađem snage u sebi da istrajem do kraja... ne da snimam krajolik koji zapravo uopšte nije tačan, ali pošto niko nije bio, ond ai ne znate stanje stvari na terenu.
Tačniji je Vajoming u mom romanu nego Osječenica.

[Josephine]

Treba devojci ukazati na realne propuste a ne zamajavati sa irelevantnostima.

a koji su realni propusti?

[Stipan]

Realni propust na osnovu onoga što sam dosada pročitao je površnost, a takođe i mešanje baba i žaba.
Objasniću detaljnije kada završim, zasada sam negde na polovini.

[Džek]

Slažem se sa Stipanom. Pročitao roman, stekao utisak da se sve prebrzo odigravalo, kao da junak trči iz jedne sobe u drugu a u svakoj sobi drugi svet.

Radnja prebrza, nabacano svega, karakterizacija loša, kliše, a pripovedanje užas.

Uprkos svemu, uživao sam u romanu,
Uglavnom, ništa toliko loše da se ne bi moglo popraviti a autorka usavršiti.

[dunja]

To nema veze sa uverljivošću; ja sam sve detalje opisao pre puta; a išao sam da prikupim drevnu energiju prapostojbine i pronađem snage u sebi da istrajem do kraja... ne da snimam krajolik koji zapravo uopšte nije tačan, ali pošto niko nije bio, ond ai ne znate stanje stvari na terenu.
Tačniji je Vajoming u mom romanu nego Osječenica.

Nepobitna je cinjenica, da ono sto nosimo u sebi kao deo nasledja, negde u nama zapisanog, od nekog nam vaznog upijenog, taj dozivljaj prapostojbine ili ma kog drugog mesta koje opisujemo a za njega smo vezani, nikada zapravo nismo morali da vidimo ako ga dovoljno dobro osecamo. I zaista se moze opisati sasvim verno, ukoliko taj unutrasnji dozivljaj prevlada i spoji se sa umecem pripovedanja. Nekada mnogo vernije nego prost opis onoga sto smo videli, a nikada nismo iznutra doziveli.

[scallop]

Otkud tebi ideja da branim roman?

A otkud tebi ideja da ja imam ideju da ti braniš roman?


Pa, pošto smo stigli do spisateljske patetike prikupljanja drevne energije prapostojbine, a vidim da prikupljaš i ženske simpatije...

Tačniji je Vajoming u mom romanu nego Osječenica.

... da konačno stignemo do suštine. Sve se svodi na dilemu iz jednog prevoda, da li je nešto fluently ili affluently ili kako bih ja rekao između tačno i tečno. Vajoming i Osječenica su sasvim dobar primer. U Vajomingu nikada nisi bio, pa si ga opisao kao Karl Maj i - na oflje tačno, a na Osječenici, gde god je bila prisutna, radnja se odvija tečno.


Da zaključim. Mladi pisci treba da se trude da ono što poznaju bude što prisutnije u njihovim tekstovima, ti delovi imaju sve šanse da budu tečni. Za ono što ne poznaju dobro, čeka ih mnogo rada i teško da će da bude više nego tačno. Najčešće ni toliko. Želim im da pažljivo pročitaju ovaj post, jer i mnogo iskusniji to malo teže kapiraju.

[Midoto]

Pa, pošto smo stigli do spisateljske patetike prikupljanja drevne energije prapostojbine...

Evo još jednog vernika. Moja ,,religija" datira još od čitanja ruskih, indijanskih i drugih bajki. Kod Rusa junak direktno dobija snagu kad legne na zemlju koju voli. Indijanci u nekim bajkama razgovaraju svojim jezikom sa svojom zemljom (znajući da je i ona živo biće). Ne mogu sada da kopam kod kojih naroda sam još nailazila na ovaj motiv.
Tek, osećam se krepkije kada su mi u blizini (mahom) dobronamerni ,,duhovi predaka". Ne kažem da bih zbog toga odbacila i onaj pokretač koji daje zemlja kojom se nisu muvali preci, ali mi je u njoj lepo, dobro i udobno.

[scallop]

Sad legni negde na patos i prikupi drevnu energiju. Možda ti tekne šta sam poručio mlađim piscima.

[Midoto]

Ja porazgovarala s patosom (na indijanski način) i kaže - ne vredi, tvoji su se motali po starom, a ne po Novom Beogradu.
Šta se može...

[dunja]

b]tečni[/b]. Za ono što ne poznaju dobro, čeka ih mnogo rada i teško da će da bude više nego tačno. Najčešće ni toliko. Želim im da pažljivo pročitaju ovaj post, jer i mnogo iskusniji to malo teže kapiraju.

Ovo je potpuno tacno.
Ipak, moram dodati da se ponekad dogadja da nam je poznato ono sto intuitivno osecamo,  a nismo iskustveno doziveli, i da  nasuprot tome nesto sasvim blizu, nesto nadohvat ociju nismo uopste u stanju da opisemo (ni tacno ni tecno).

[scallop]

"Ponekad" se događa retko i ne može se koristiti kao pravilo.

[Stipan]

   Ponekad sitnica učini da stvari o kojima imate već formirano mišljenje, pogledate sasvim drugim očima i revidirate sopstvene zaključke do neprepoznatljivosti. Eto, upravo tako sam i ja prošao sa romanom "Čovek bez lica" koji je Andrea Baskin napisala sa svega 19 godina.

   Andrea mi je prilikom našeg prvog susreta poklonila ovaj roman, ali tada sam bio usred serijala "Pesme leda i vatre", pa sam je bezobrazno odložio u stranu. Martina sam završio, ali njeno čedo nisam dohvatio. Neko vreme posle toga Andrea me je postidela - pozvala me je na promociju svog romana, što me je nateralo da najzad iščitam njeno delo.

      I kakvi su mi bili utisci?

   Kao da jurim kroz gomilu holivudskih kulisa po kojima se snimaju najraznorodniji avanturistički filmovi. Sve se smenjivalo u sumanutom tempu i nikako nisam uspevao niti da uhvatim daha, niti da skontam poentu.

   O njenom delu stekao sam mišljenje tipa "prvencu se u zube ne gleda", a još gore, imao sam utisak da mi je sve to odnekud neodređeno poznato. Dosta je vremena otada prošlo, kada me je jedan komentar na fejsbuku naterao da ga još jednom pogledam.

      I šta sam video?

   Knjigu otvara poduži opis varošice sa mračnom prošlošću, koji na trenutke podseća na Lavkraftove fantazmagorične uvode. Odmah u startu se postavljaju natuknice koje ovaj roman postavljaju van vremena i prostora. Godina osnivanja mesta je 1015, dakle srednji vek, a nešto kasnije se pominje rasna segregacija, dakle Afrika u vreme kolonizacije ili američki jug.

   U tom i takvom gradiću odigrava se naizgled samoubistvo koje istražuje policajac Džejk i tu je prvo prešaltavanje među kulisama, jer atmosfera prelazi u klasičnu noar detektivsku priču.

   Da tu nisu čista posla slutimo po tome što Džejka često zapadaju slučajevi "povezani sa sektama, kultovima, vudu magijom i drugim mističnim stvarima". Tu je i klasična patrijarhalna figura nadmoćnog (pokojnog) oca koja kao senka prati našeg junaka. Slučaj koji Džejk istražuje tokom ovog poglavlja, otkriva se kao ubistvo i to ubistvo koje je delo serijskog ubice.

   Ali ne lezi vraže! Pojavljuje se slepa proročica koja Džejku daje do znanja da je za ubistvo odgovoran drevni vudu mag Nbomanga, ili "čovek iz senke". Da bi onesposobio Nbomangu, Džejk mora da pronađe nosioce pet "alhemičarovih prstena", čijim spajanjem se dobija prsten što daje snagu kojom će se naš junak suprotstaviti moćnom magu.   

   Od tog trenutka u događajima nas sustiže sledeće naglo skretanje i priča se pretvara u bajku o potrazi u Tolkinovom maniru. Džejk kreće kroz šumu u kojoj ga zarobljava čovek - drvo da bi ga predao zloj gospodarici kao posluženje za užinu. Odatle ga spasava čudni svat, praćen vukom, koji ga dovodi do ekipe nalik onoj iz filma "Liga džentlmena". Tamo se pojavljuje čarobnjak upućen u tajnu prstenja i Džejku se pridružuje prvi pratilac, izvesna Maja. Potraga se nastavlja u istom besomučnom tempu, pojavljuju se sve fantastičnije kulise i ličnosti. Patuljci, ljudožderi, spaljena sela, močvare...

   U svakom od tih predela Džejk nalazi po jednog nosioca prstena. Vrhunac je podvodni grad u kome se odvija izdaja prouzrokovana ljubavnim trouglom, a gde se potraga najzad i završava.

   Iako je tempo pripovedanja brz i knjiga može lako da se čita, povrh svega još i prožeta sa mnogo bezazlenog humora, ovakva jurnjava kroz poznata okruženja, sa vrlo malo međusobnih dodirnih tačaka, ozbiljno mi je zasmetala pri prvom čitanju. Kako mi je Andrea u međuvremenu postala vrlo dobra prijateljica, sve dosad sam izbegavao da kažem išta određeno o ovom romanu.

   I dan danas mislim da je Andrea požurila sa objavljivanjem, bez da je razmislila o utiscima koje će knjiga ostaviti na publiku - mada je razumem. Teško je odbiti ponudu da ti neko objavi delo u koje si uložio celoga sebe i veliki posao. To posebno važi kada je neko veoma mlad. A Andrea je to, bez daljnjeg, bila u vreme objavljivanja "Čoveka bez lica". Nažalost, izdavač je zabrljao stvar.

   Kao prvo, lektor je otaljao posao. Mogao je makar da upozori autora na propuste, ako već nije imao živaca da lično odradi posao. Drugo, izdavač kao da je cicijašio na materijalu. Prva primedba moje supruge na roman je bio: "jao, što su ovde sitna slova!".

     Tu dolazim do  sitnice koja je učinila da knjigu još jednom pročitam, i to sasvim drugim očima. Nedavno sam na fejsbuku uočio komentar jednog zadovoljnog roditelja koji je rekao da je njeno dete u školskom sastavu navelo "Čoveka bez lica" kao svoju omiljenu knjigu i da deca u istoj školi tu knjigu jedno drugome pozajmljuju. To me je zainteresovalo i pri ponovnom čitanju shvatio sam šta mi je bilo onako poznato i šta mi je promaklo.

   Knjigu sam posmatrao iz pogrešne perspektive! Jednostavno, iako ne verujem da je pisano sa takvom namerom, knjiga je izvedena tako da zadovolji interesovanja najmlađeg uzrasta. To je upravo onakva avantura kakve su me kao balavandera znale najviše poneti. Ne mogu se setiti sličnih romana, mada ih je bilo, ali se jasno sećam stripova o Zagoru, koji se čas borio sa pećinskim ljudima, pa se susretao sa vikinzima ili vudu vračevima, sve vreme vukući za sobom Čika, nepresušni izvor isto onako bezazlenog humora kao što sam ga nalazio u Andreinoj knjizi. Takve storije su bile nešto čemu sam se potpuno predavao i što je mnogo doprinelo mojem kasnijem interesovanju za književnost.

   Bože, kako sam omatorio, pomislih, pa ovo je knjiga za decu!

      I to dobra knjiga za decu!

[Anomander Rejk]

Pokušaću biti što kraći. Mislim da je Andrea dosta napredovala u Radionici, talenta i mašte ima, i pisanje joj ide sve bolje. Neće je niko gnjaviti zbog romana koji je napisala sa 19g, ko u tim godinama sem retkih genija piše bog zna kako kvalitetno ? Mene zanima Andreino pisanje SADA, a mislim da tu ima pozitivnih pomaka. Ok, roman je napisan, ajd da ga odložimo u stranu i idemo napred. Tj, u ovom slučaju Andrea da ide napred.
Mislim da kontaš šta hoću reći, da ne širim priču.