Rastko Ćirić :: Po inspiraciju u Studenicu

[Alexdelarge]

ZANIMANJE: UMETNIK KOJI ULEPŠAVA KNJIGE
Po inspiraciju u Studenicu

Profesor Rastko Ćirić je specijalista za ilustraciju, zbog legendarnog Baš Čelika vratio se letos u srednji vek, spakovao stranice u metalni okvir. Evo kako...

Hiljade knjiga je pripremano i štampano proteklih nedelja – brzo, brže, samo da budu završene za sajam, 55. po redu, koji počinje sutra. I Rastko Ćirić, profesor na Akademiji za primenjenu umetnost, inače specijalista za (lep) izgled knjige, imao je posla istim povodom. On se bavio poznatom bajkom Baš Čelik sa tekstom na engleskom, na neobičan način, ali je bio raspoložen da nam ispriča priču o tome kako se pravi, eto, baš takva knjiga.

– Zadatak nije možda na početku bio neobičan, osim ako se ne uzme u obzir da sam ja odlučio da ga neobično rešim. Svakom radu pristupam iznova, razmišljam koja bi tehnika bila najprimerenija temi, pa su tako ilustracije za ,,Baš Čelik" koji je pripremljen za predstojeći Sajam knjiga rađene akvarelom i mekom olovkom. Namerno sam izbegao kompjuter, jer mislim da zahvaljujući njemu umetnici dobijaju sterilne, hladne radove, bez duše. Mislim da se ljudi previše oslanjaju na posebne efekte koje može računar da im pruži tako da sam primenio tradicionalnu tehniku. Sve ilustracije su formata A3. Timoti Džon Bajford je preveo tekst na engleski jezik i ovo izdanje ,,Ingliš buka" će biti promovisano na Sajmuknjiga 29. oktobra – objašnjava Ćirić.

Naš sagovornik dodaje da je Bajford ostavio naslov Baš Čelik (Bash Tchelik) i u jednoj fusnoti objasnio da bi bukvalni prevod bio ,,Rili stil", što zvuči bez veze. ,,Baš" je zapravo ostavljeno da bude kao neki ,,udarac" a ono ostavljeno ime na engleskom zvuči nekako opasno, s tim što podsećam, kaže profesor Ćirić, da su zapravo sve reči tu turske i da ,,baš" znači doslovno ,,velika", poput Baš-čaršije, recimo.

– Bajford i ja nismo radili zajedno. On je preveo tekst na engleski i predao ga izdavaču a onda su mene pozvali da ilustrujem – priznaje Ćirić.

Koliko je trajalo ilustrovanje, pitamo iskusnog crtača.

– Radio sam tokom leta, za mesec dana sam morao sve da završim jer je rok bio tesan. Crteže sam uradio inspirisan onim što me je okruživalo u Studenici gde sam boravio krajem jula u konacima, u društvu supruge. Neke detalje sam video, pamtio, crtao detalje arhitekture. Želeo sam da crteži za ,,Baš Čelik" imaju prizvuk srpskog srednjeg veka, jer su i glavni junak i ono što mu se događalo naša srednjovekovna tema. Studenicu sam slučajno odabrao jer sam morao negde da se izolujem budući da u Beogradu stalno zvone telefoni i ne bih mogao da se koncentrišem na crtanje – seća se naš sagovornik.

Nitne na koricama trebalo bi da dočaraju staru kovanu knjigu jer su oni najstariji primerci bili optočeni metalom da što duže potraju, saznajemo od Rastka Ćirića.

– Često su i knjige bile vezivane lancima za postolja ili police biblioteke. Bile su dragocene pa vlasnik nije želeo da reskira da ih neko odnese. To ima veze sa Baš Čelikom koji je bio vezan lancima u podrumu pa sam zato želeo da knjiga ima neki ,,okovan izgled", sa metalnim dodacima. Na koricama su metalne aplikacije da bi prvi utisak o knjizi bio kao da je izrađena od metala. Sledeća, zapravo treća strana, zapravo je naslovna i ona ostavlja utisak starog metalnog sloga. Ali, i kao podsećanje na vreme kada je olovnim slovima štampan tekst i potom učvršćivan metalnim stezačima – stavljan u okove, ramove – objašnjava Ćirić baš sve detaljno.

– Priča o Baš Čeliku nije nova, mnogi su ilustrovali hrabrog glavnog junaka, poput Petra Meselčdžije, Lobačeva koji je to radio u formi stripa. I moja majka Ida šezdesetih godina prošlog veka je crtala Čelika, ja se nisam ugledao na njih – uverava Ćirić. – Zamišljeno je da knjiga bude neobična, da korice budu sa metalom. Namenjena je odraslima, čak je i zahtev direktorke Lise Braun iz ,,Ingliš buka" bio da ne izgleda kao dečja knjiga, nego da je odrasli kupe sebi i čitaju najmlađima.

Priznaje da nije dugo radio ilustracije na zadati tekst kao tokom saradnje sa ,,Ingliš bukom", koja je bila vrlo prijatna. Zadovoljan je i Ćirić, a i izdavač, koji je posao poverio vrlo iskusnom umetniku.

– Računam da sam prvu profesionalnu ilustraciju uradio kao gimnazijalac za ,,Poletarac" Duška Radovića, između 1973. i 1975. godine. Moji roditelji su bili grafičari, majka Ida baš dečji ilustrator, pa je logično da sam to gledao i upijao od detinjstva gledajući kako se to sve radi. Ona je radila za mnoge izdavače a ja sam joj prošle godine priredio retrospektivu u Muzeju primenjene umetnosti jer je umrla pre tri godine – ističe ovaj stvaralac.

Ćirićeva ,,Svaštara" je izašla pre pet godina i u njoj su, kaže, sakupljeni njegovi radovi od ranog detinjstva do 50. rođendana.

– Tu se može pratiti razvitak mog rukopisa, teme koje su me zanimale, šta se dešavalo kada sam počeo da se bavim animacijom paralelno sa ilustracijom... – podseća se Ćirić.

Upisao je Akademiju za primenjenu umetnost, istu onu na kojoj sada na četvrtoj godini predaje predmete ilustracija i animacija na odseku Primenjena grafika. Njemu je nekada predmet grafika knjige predavao Bogdan Kršić, koji je prošle godine preminuo. On je osnovao taj atelje za knjigu, nekad se to zvalo katedra, danas odsek a njega je nasledio Jugoslav Vlahović – nas dvojica danas predajemo zajedno. Inače, za diplomski rad Rastko Ćirić je uradio Bolske fjabe i gočice (kratke bajke i šaljive pričice iz tog mesta) i na neki način ta knjiga je, priznaje Čirić, nagovestila ,,Ale i bauke", koje su izdate 1989. Knjiga je velikog formata na 400 strana.

– Prva knjiga koju sam uradio bila je zbirka pesama Desanke Maksimović koju je izdao ,,Vajat" i to je prva knjiga koju sam ilustrovao. Osamdesete ili osamdeset prve... Uradio sam ih kolažno, razne delove nekih čipki sam sekao iz maminih časopisa i docrtavao. Zamislite pticu a rep se nastavlja u neku raskošnu čipku – navodi profesor.

Kojom tehnikom se radilo nekada, kojom danas, pitamo sagovornika.

– To se nikad ne zna, nema pravila. Sam biram i temu i ideju, biram tehniku i stil rada u zavisnosti od prirode posla i teme... Nemam faze kao Pikaso, plava, siva – smeje se umetnik.

Gleda li prvo ilustraciju ili tekst kada otvori neku novu knjigu, pokušavamo da dokučimo ima li profesionalnu naviku ili manu naš sagovornik.

– Kad otvorite knjigu ne možete da je pročitate za pet sekundi, to je jasno. Ne znate sadržaj, gledate formu, ilustracije, osim ako nije knjiga koju ste već čitali poput ,,Hamleta", recimo. Tajna je u sintezi sadržaja i forme, onog što se prima umom i čulima. Sa štamparima je posebno teško, ali ja imam jednog svog kome verujem beskrajno i lepo sarađujemo – napominje Rastko Ćirić

Rajna Popović









http://www.politika.rs/rubrike/Magazin/Po-inspiraciju-u-Studenicu.lt.html