Savrsena Imitacija Stvarnosti-UVOD

[SuperSynthetic]

Dobio sam sobu u prizemlju -Arrive- hotela. Mali prozor gleda na park i drvo na kome sam uštekao kesu sa gudrom. Nemam ni Tv., ni klimu, ni terasu. Imam samo krevet i fotelju pored njega.
  Ležim na krevetu. Trudim se da se puno ne pomeram, jer kad god se pomerim krevet škripi. Na zidu, preko puta kreveta, okačena je uramljena slika cveća u vazi, naslikana temperama na papiru. Na plafonu  luster sa one tri simetrično raspoređene, zaobljeno stilizovane čaše u kojima se nalaze sijalice. Od tri sijalice radi samo jedna. Na zidu pored ulaznih vrata se nalazi hotelski telefon. Spiralni kabl između slušalice i telefona bih mogao da skinem i da se nekako obesim o luster.
  Savršena scenografija za samoubistvo. Kao u nekom depresivnom evropskom autorskom filmu. Samo fali moje mrtvo telo koje visi na famoznom lusteru. Kao da me Bog zajebava. Evo ti savršena scena da se obesiš.
  Gledam sliku na zidu. U uglu je potpisana onako pisanim slovima,  JT. Oseća se deo njega u toj jebenoj slici. Deo njegovog bića, deo slobode. U JT.-ovoj mrtvoj prirodi mogu da nađem šta god hoću. Ostavio je u tim širokim pokretima četkice i živim bojama, slobodu posmatraču da vidi ono šta on hoće. Svako može da odluči šta će mu ta slika  predstavljati. Drugačija je od Tv-a u svakom slučaju. Samo umesto daljinca trebam da probam da osetim i naći ću program koji god hoću. Radost ili tugu, život ili smrt.
  Sam sebe zajebavam, a ne zajebava me Bog. Kao da ćaskam sa Bogom gledajući JT-ovu sliku. Odluka je moja. Ili ću odlučiti da ova moja soba u –Arrive- hotelu bude najlepša na svetu ili da mi bude grobnica. Nemam pojma. Kako sam uopšte došao do ovde?

[SuperSynthetic]

 ...Ako izgubim brzinu, padam
   Prema tome, dabome
   Vozi brzo
   osh-nesh-bangla-desh...

Rodos. Grčko ostrvo na kraju sveta. Tu negde odmah preko mora je i Turska. Vetar duva ludački. Da nema vetra pocrkali bi od sunca koje pičiii...gori sve pred sobom.
   Iznajmio sam scooter. Nervozno se vozim na parkingu Grand hotela.  Čekam Gashija da mi završi koks. Pravim krugove, osmice. Vozim  do hotelskog bazena, mada shvatam po pogledima gostiju, koji se sunčaju na ležaljkama, da tu baš i nije mesto za vožnju. Opet se vraćam na parking i kružim, kružim, kružim. Rekao je tačno u podne, a sada je 5 do 12. Njega još nema. Mogao bi i malo ranije da stigne.
   Slika ogromnog šprica, koji sjurujem u tetku, mi vezuje stomak u čvor. Dođe mi da se skucam u zid ili bar da proletim kroz staklo hotelske trpezarije i završim udarivši u ogromne količine pripremljene hrane, koja čeka na traci da je turisti prožderu u vreme ručka. Kako mogu tolko da jedu mamu im jebem? Koji su kurac uopšte dolazili ovde? Da žderu? Pa mogli su to i kući da rade. Tri obroka u hotelu im dođe kao tri rokića koke. Mogli bi non-stop da se roksaju u nekom jeftinijem hotelu.
   Opet ulećem među turiste na ležaljkama oko bazena. Ulećem prebrzo. Kočim kao lud. Motor me zanosi. Padam. Brzo puštam kočnicu i nekako ga ispravljam na desno, pa na levo i ostajem na mašini. Nisam pao jbt.
   Primećujem jednu, verovatno švabicu, sa istetoviranim zvezdama na kukovima, kako leži na ležaljci pored svog kretenastog dečka. Znatiiželjnim pogledom posmatra šta ću još da uradim. Naravno shvatam  da sam se malo više zaneo i opet izlazim na parking.
   Potrošiću sav benzin. Gasim scooter i stavljam ga na nogare. Palim pljugu. Minut do 12. De je više i taj Šiptar, usta ga jebem? Jebem ti i ovaj jebeni Rondos, da ti ga jebem.
   Ogledam se u prozoru hotelske trpezarije. Lice mi pulsira. Tako jako stežem zubima, da mi celo lice pulsira u ritmu stezanja. Prestajem da stežem. Još sam urađenod noćas. Nisam spavao već tri noći. Možda četiri? Ne mogu da izbrojim. Da se uradim još sada, pa ću da nađem neke spavalice ili malo dopa, pa ću da odspavam.
   Mogao bih da istestiram sebe i probam da  pročitam nešto, natpis, reklamu. Ako nisam u stanju da čitam, znači da treba da stanem sa ko- kom, ali jbg., bolje da ne pokušavam, jer očigledno ne mogu. Jebo čitanje. Gde je taj Gashi? 12:02 sada već kasni.
   Švabica sa zvezdama na kukovima, prolazi pored mene. Značajno me gleda i kao nešto zbunjeno se osmehuje. Dobra je pička nema dileme, mislim i dupe i sise i sve to, plave oči, ali daj pali ženo, samo mi još ti fališ. Mogao bih da je pitam da se vidimo malo kasnije mada ima onog kretenastog dečka i nekako, gadi mi se cela priča. Mislim ovi došli da jedu, a ova da se jebe, pa jebem ti, gde ide ovaj svet?
   Na ulazu u parking se pojavljuje tip u farmericama, crnim cipelama, beloj košulji sa malo većom kragnom i frizurom na juriš kao Travolta u Suturday night feaver. Jeste on je, jeste, jeste, samo on izgleda u tom fazonu od pre 20 možda 30 godina. Odmah palim mašinu i prilazim mu.
-Kasniš Gashi, ajde sedaj.-
-Nije kasno, nije kasno - kaže Gashi i seda iza mene.
-Ma nije kasno nego ti kasniš 5 minuta, rekli smo u podne.-
-Nije kasno, nije kasno - ponavlja Gashi.
-El na isto mesto, Gashi? A?
-Vozi, vozi, nije kasno.- Možda tebi nije kasno ali meni jeste, mislim se i dajem gas.
   Plešem scooter dok ga vozim. Trudim se da oslonac prebacujem sa jedne ivice gume na drugu. Kad god sam na ivici dajem gas i nabijam turu tako da smanjujem trenje, jer ne vozim punim točkom po asvaltu dok ga ne ubrzam. Kineski scooter koji ne može da ide brže od 60 tako teram i do skoro 80. Nabijam se u dupe autu koji je u tom trenutku ispred mene. Koristim i najmanji prostor da pretičem.  Narav-no, ulećem u makaze ali sam siguran da me drugi vozači vide i da me neće udariti već će prikočiti i pustiti me da prođem. Svi mi sviraju i psuju me. Gashi mi zabija prste u rebra dok se drži za mene. Nije mu baš svejedno.
- Nije kasno! Nije kasno!! - viče mi na uvo.
- Šta je Gashi?! 'El si se usro?!
- Nije usro! Nije kasno! - neće Gashi da prizna da se usro.
   Sa auto puta skrećemo uzbrdo u maslinike. Put je sav u serpentina- ma ali uz vešto plesanje i zaletanje savlađujem krivine i izbegavam za dlaku automobile koji mi nailaze u susret. Posle 15 minuta vožnje, kao u video igrici, stižemo do dela gde put postaje ravan. Čim smo stigli do tog ravnog dela on se razdra:
- Stoojj! Stooj! - te ja stadoh.
Obično mi kaže da stanem malo dalje, pa se onda on vrati nazad i ode do štekapo koku ali ovoga puta stadosmo bliže nego inače.
   Gashi silazi sa motora. Ništa ne govori. Malo se ljulja kao da ne oseća tlo pod nogama. Dajem mu kintu za pola grama koke. Nestaje u  masliniku sa mojim parama. Dižem motor na nogare. Naslanjam se na njega i palim pljugu. Gledam ta iskrivljena stabla maslina. Izgledaju kao đavoli koji čekaju kap kiše, krvi, ili bilo kakve tečnosti da ožive. Osećam neku nelagodnu slutnju. Neprijatno mi je. Kao da me neko gleda. Okrećem se oko sebe. Nigde nikoga. Sam samcit. Imam utisak da će neko drvo oživeti i skočiti na mene. Ne smem da mrdnem od scootera.
   U tom trenutku, kroz šumu grana od maslina, primećujem Gashija kako duboko u masliniku, ispod jednog drveta, nešto petlja. Yeah! Nemoguće! Pa to mu je štek čoveče. Izvalio sam mu štek sa kokom. Pamtim svaki piksel, svako drvo, lociram mesto na kome sam ja, mesto gde je on, drvo ispod koga šteka koku. Nema greške.

[pokojni Steva]

Biće da sam 'stara škola', ili me je vreme samo na brzinu izgazilo; muka me vata od isforsirane navale kvazi narkomanske etike. To je sad in skoro kao rodna ravnopravnost. Svako od nas ima svoju drogu od izbora, barem se tome niko otrgao nije, ova gore pomenuta mi najvećma gaca po živcima - tupi oštricu, zamagljuje emocije do neprepoznatljivih suvih ostataka, uglavnom namenjenih jedino samom autoru/konzumentu. 'Rodos' mi se sviđa, dobro je ali nije lepo, ima potencijalno interesantnu priču no tupom satarom naseckanu; vrlo obećavajući tok i ritam ali usvinjen oskudnim stilom. 'Uvod' je uvreda za 'unutrašnje dijaloge', poderati i baciti daleko od sebe. Držati se 'Rodosa'. Kad sledi i drugi deo? Ovo nije cela priča, nemože biti. 

[Meho Krljic]

Meni je ovo super čitljivo i zabavno, ali ja sam sucker za ovakve likove, zaplete i okruženja. Sviđa mi se tempo, nihilizam i sve redom, ali imam dve brige. Prva je da bi duže delo (priča ili roman) koji bi se u velikoj meri oslanjali na ovakvo pričanje iz prvog lica sa introspektivnim klizanjima možda postali previše gimmicky za čitanje. Intenzitet koji ovde piči iz teksta je vrlo teško održati na istom nivou sv vreme. Druga briga mi je uticaj Internet stila na pisanje (Yeah, JBT i ostalo što koristimo u onlajn komunikaciji). Mislim, simpatično je to kao gimmick, ali nisam siguran da na duže staze ne bi pojeftinilo tekst do mere kada više ne bi mogao da se čita kao prozni rad. Doduše, ja sam star čovek, možda mlađima to uopšte ne bi smetalo.

[SuperSynthetic]

 Hvala na komenterima. Ima i nastavak. Ja bih da nadjem poštenog izdavača.

[Meho Krljic]

Eh, sad, pošten izdavač, poštena žena za brak... svi mi tražimo nepostojeće...

[SuperSynthetic]

   Štrajk. Ne rade trajekti. Sve sam držao pod kontrolom i sad štrajk, čoveče. Nemam pojma ko i zašto štrajkuje ali mi službenica na šalteru jasno i glasno kaže:
- Not possible.-
- When will they start to work? - pitam.
- In a few days I suppose, give us your phone number and we will   
   inform you. -
- Fuck - okrećem se i odlazim.
Ubiće me Šiptari na ovom jebenom ostrvu. Uzeo sam mu 150gr. koke i isto tolko dopa. Prekopaće celo ostrvo da me nađu. Kakvo sranje. Kako da baš sada ne rade trajekti? Koji kurac štrajkuju? Ne mogu da verujem. Ne mogu da verujem!
   Za avion nemam kinte, a i kako da se uvučem u avion sa ovoliko gudre pored svih onih pseta i mera predostrožnosti protiv terorista. E jebem ti sve da ti jebem. Ma ceo svet ide u kurac. Štrajkovi, teroristi, u pičku materinu, ne možeš ništa normalno da uradiš. Moram da se zavučem negde i da ne mrdam dok ne prorade ti jebeni  trajekti.
   Tri popodne. Sunce prži, jebe kevu. Uhhh. Da se puknem još jednom pa da vidim šta ću.
   Ulazim u jedan hotel i odmah nalazim wc. Stavljam skoro ceo gram koke u veliku kašiku koju sam pokupio sa stola dok sam prolazio kroz hotel. Sipam vodu preko koke i ona se maltene odmah rastvara ali ipak reda radi i zbog dezinfekcije, kuvam je upaljačem tek da baci ključ. Kidam zubima delić filtera od pljuge i ubacujem ga u šiku. Navlačim koku u gan kroz filter i stavljam iglu. Isterujem višak vazduha iz gana. Malo koke mi izlazi kroz iglu. Ližem iglu i tih par kapi koke ne njoj. Gorko. Baš gorko. Jezik i usne mi trne. Jak je rokić, jebe kevu.
   Sedim na wc šolji. Prekrštam noge preko leve ruke. Iskače mi vena na zglobu. Ulazim iglom u nju. Pojavljuje se crvena tačkica krvi u ganu. Tu sam. Navlačim još malo, krv ulazi bez problema. Tu sam 100%. Dajem. Prvo polako, a onda sjurujem.
   Osećam je odmah u stomaku, a odmah zatim u glavi i onda....onda.. osećam sve....udahnuo sam punim plućima i mogu još da udahnem. Kao nov sam. Ladno bih mogao i da preplivam do nekog drugog ostrva čoveče, pa sve je Ok. Hteo bih da udahnem sve, celu zemaljsku kuglu, ali me ovo moje telo ograničava. Nemam dovoljno velika pluća.
   Sve razumem, sve shvatam, sve vidim, sve čujem. Nisam više telo. Postojim svuda. I gore sam i dole sam. Izašao sam iz tela. Letim, letiiimm, volim, ah kako vas sve volim, plačem koliko vas volim. Vooliimm vaassss.........
   Osećam bol u glavi. Ležim na patosu wc-a i trzam se. Glavom lupam o zid. Nekako prestajem da se trzam i dižem se. Kapiram da sam zaboravio da dišem. Davim se kao riba na suvom. Svesno teram sebe da dišem.
   Dobro je, malo sam otkinuo ali dobro je. Disanje mi se normalizuje i pun sam snage. Čoveče, pa na koki ja uopšte ne moram da spavam i jedem. Savršeno se osećam.
   Prvo moram da vratim scooter, jer će vrovatno svi tražiti crveni scooter i mene na njemu, onda ću da odem kod Nikosa po stvari, a onda ću Andreasu da prodam gomilu dopa za trećinu cene, što će meni biti dovoljno i za hotel i za sve druge potrebe u sledećih nedelju, dve.
Sve sam ovo i odradio u sledećih sat vremena, s tim što mi je Andreas rekao da je Gashi već nekim ortacima koji me znaju pokazao nož sa kojim će me zaklati kada me bude našao.
   Taxijem stižem do jednog hotelskog kompleksa malo dalje od Rodosa. Kompleks se sastoji od tri hotela. Ulazim u hotel koji mi izgleda najžešće. Na recepciji ostavljam sošku i dobijam ključ od sobe. Soba je do jaja. Sa klimom, kablovskom, velikim kupatilom i velikom terasom koja gleda na park sa drvećem.
   Odmah odvajam jedno 5 gr. koke u kesicu koja je u obliku loptice, a kesetinu sa dopom i onu drugu sa kokom stavljam u jednu tamnu jaču kesu. Odlazim u park i penjem se na drvo gde uštekavam tu tamnu kesu tako da mogu da je vidim sa terase svoje sobe. Tamna kesa je iste boje kao i stablo drveta i uopšte se ne vidi da je tu. Kako mi dobro radi mozak na koki. Ko bi rekao da već tri noći ili možda četiri, nisam uopšte spavao, a ni jeo.
   Vraćam se u sobu i uz put kupujem jedan litar nekakvog voćnog soka. Ipak bi trebao malo nečeg hranljivog da unesem u organizam, a i ova vrućina, mislim dobro će mi doći malo tečnosti. Uključujem klimu. Pijem sok. Posle prvog gutljaja imam osećaj kao da sam progutao kamen. Na silu gutam još jedan pa još jedan. Nekako uspevam da ispijem skoro pola soka. Ovo je maltene jedino što sam uneo u sebe u zadnjih nekoliko dana. Ma bole me kurac. Šta mi fali? Sve je Ok.
   Dok sam silazio sa drveta na kom sam uštekao kesu sa gudrom, dodirnuo sam nešto ljigavo na grani za koju sam se uhvatio. Ruka mi je lepljiva i ljigava od toga jbt. Odvratno. Ulazim u kupatilo. Perem ruke. Nikako da skinem ljigavštinu sa ruke. Trljam sapunom, trljam, ispiram vodom, brišem i brišem peškirom ali ne vredi. Kad god pipnem, osećam da je ostalo malo lepljivog kevu mu jebem. Ulazim pod tuš. Detaljno se perem sapunom, pa vrelom vodom, pa opet sapunom, pa vodom. Brišem se jednim, pa drugim peškirom i opet kao da sam i dalje malo lepljiv. Užas. Šta je ovo?
   Ne pada mi ništa drugo na pamet nego da se još jednom roknem kokom.
   U rokić stavljam, pa sigurno ceo gram. Prekrštam noge preko leve ruke i sjurujem ceo rokić u venu na zglobu. Vrelina iz stomaka prelazi u glavu, pa u pluća i to sve u deliću delića sekunde.
   Vidim celu planetu. Vidim ceo kosmos. Vidim i ono gde nema ničega. Čujem tišinu. Do sada nisam znao da to postoji. Praznina isto postoji. Praznina se isto sastoji čoveče, od toga...... nije sve od ovoga... praznina me zove....praznina traži moju ljubav.... neeeeee....neeeeee
......neee...
   Boli me glava. Ležim na patosu i trzam se. Glavom udaram o nogu od kreveta. Uhhh. Opet sam se malo zaneo. Dobro je. Sve je pod kontrolom. Mogao bih da odem, neke pičke da navatam. Video sam jedan sex-shop. Mogao bih da kupim lijane i da onda neku napaljenu Engleskinju vežem i tucam dok ne poludi. To bi mi sada prijalo. Da je vežem i da je toliko uzbudim, da počne da kida lijane, da bi me dodirnula.Yeah!
   Izlazim na terasu. Čoveče. Blagi užas. Onaj pitomi park sa drvećem, sada kada se smrklo, izgleda avetinjski. Kao da me neko gleda odande. Pokušavam da vidim mesto na drvetu gde sam uštekao gudru ali sve izgleda potpuno drugačije. Ne mogu da verujem. To nije taj park.
   Na jednom stablu jasno vidim odrvenelu facu koja mrda i pokušava da pljune u mom pravcu ali kao da nema dovoljno pljuvačke. Skuplja usta i krklja, ne bi li skupila pljuvačku da me pljune. I fljuss. Pljunula me je. Vidim fleku na majci.
   Čujem muške glasove koji govore na ruskom. Penju se uz oluk. Čujem kako se penju. Ulećem u sobu. Zatvaram vrata od terase ali u trenutku kada treba da okrenem kvaku jedan od Rusa je već na terasi i snažno udara u vrata. Ne uspevam da zatvorim vrata. Bežim ka izlazu iz sobe.
   Dva Rusa uleću preko terase u moju sobu. Okrećem se i vidim da vade utoke14. Jurim ka vratima najbrže što mogu. Shvatam da neću pobeći. Očekujem da me meci pogode u leđa. Umesto bam, bam, čujem fljuss, fljuss, i osećam kako me po leđima  pogađa ona ista pljuvačka, kao od onog odrvenelog duha koji me je malopre pljunuo. Rusi se nešto dernjaju na ruskom i besne.
   Istrčavam iz sobe, pa niz stepenice pored recepcije, izlećem na ulicu i skačem ispred prvog automobila na koji sam naleteo. Ulećem Grku u automobil i kažem mu na engleskom da vozi, jer me jure Rusi i hoće da me ubiju.
- Where are you from? pita grk
- From Serbia! Drive, drive, please!
Grk kreće.

[Boban]

Ako Meho bude jedini koji ti udeli komplimente, ne nadaj se poštenom izdavaču.

[cutter]

Na jednom stablu jasno vidim odrvenelu facu koja mrda i pokušava da pljune u mom pravcu ali kao da nema dovoljno pljuvačke. Skuplja usta i krklja, ne bi li skupila pljuvačku da me pljune. I fljuss. Pljunula me je. Vidim fleku na majci.

ako je tebe pljunula, od čega je fleka na majci? mladež, beleg?

[M.M]

Kome zapisivanje sopstvenih tripova i snova može da bude interesantno, osim, autoru samom? Ukoliko te zabeleške ostanu u fioci, samo za oči osobe koja ih je zapisala, u redu je, ukoliko ne, onda je po meni to besmisleno.
Prva priča (uvod), složiću se sa Stevom, poprilično je loša. Iskreno, u njoj nema ničeg što mi se svidelo. Ukoliko autor želi da ovako nešto stoji, morao bi da je ozbiljno preradi. Razumem da su mu se stvari koje je primećivao, u takvom stanju svesti, činile spektakularnim, ali... daj da i mi to osetimo. Dočaraj nam. Dakle, mora to mnogo bolje.
Druga priča je bolja. Kao da je nije pisala ista osoba. Brza; dinamična; čitljiva; ujednačena; na neki način mi se svidela. I u njoj ima klimavih rečenica, ali ne kao u prvoj priči. Nije mi se svideo žargonski način pripovedanja, ali to nije problem osobe koja ju je pisala, već, moj ukus. I ja sam mator.
Kraj je neubedljiv. Kada bi se doradila, druga priča, bi mogla da stoji.
Treću nisam mogao da pročitam. Previše mi je...
Sve u svemu, iz druge priče se vidi da osoba koja je ovo postovala ume da napiše nešto zanimljivo za čitanje. Savetovao bih mu da nastavi da piše i da se okane narkomanskih tema. Shvatam da dosta dobro poznaje tu problematiku, ali daj...  je l' to je sve što zna i o čemu može da piše?

[pokojni Steva]

Možda i bolje od Rodosa. Kao i kod Sina, polako se navikavam na stil. Teraj dalje. PS ispravi kucajuće greške, poješće te ovdašnje ale za koještarije.

[pokojni Steva]

Baš tako, ajd batali postovanje tripova, daj nam nekog drugog mesa. Vidiš da smo svi matore prdekanje kojima je i ono škotsko trabunjanje o vozovima bilo previše. Par dimova je sasvim dovoljno. Imaš mišić za olovku, ne troši ga olako.

[SuperSynthetic]

Da li je glavni junak ove price nemocan pred zavisnošću?
Da li moze da upravlja svojim zivotom?
Da li priznaje?

Po meni je ocigledno da je nemocan, jer ne moze da stane sa drogiranjem iako ga svaka nova doza dovodi u stanje klinicke smrti.
Ne moze da upravlja svojim zivotom, jer niti spava, niti jede, niti pije, a to su osnovne stvari koje covek radi da bi kolko tolko upravljao svojim zivotom.
Nemoc naravno jos uvek ne priznaje ali polako, priznace. Priznace ili ga nece biti, to je na njemu.

http://youtu.be/ZFZNl64Yfu0  

p.s Da li mogu da se stavljaju pesme sa you tube???

[Boban]

Može, samo prekopiraš link, forum će da odradi ostalo:

The Film - Can You Trust Me? (Rare)

[SuperSynthetic]

Hvala Bobane.

[Lord Kufer]

Bolji je nastavak.
Autor mora da kontroliše svog junaka. Što ga više kontroliše, to se više njime poigrava i cela stvar dobija novu, zanimljiviju i duhovitiju dimenziju... Bolje ti je da ideš na to nego da besomučno samo opisuješ šta ovaj oseća... to je najmanje zanimljivo. Nego kakva mu je interakcija s ostatkom sveta - tu tek možeš da iskopavaš različite apsurde do mile volje.

[M.M]

Da li je glavni junak ove price nemocan pred zavisnošću?
Da li moze da upravlja svojim zivotom?
Da li priznaje?

Po meni je ocigledno da je nemocan, jer ne moze da stane sa drogiranjem iako ga svaka nova doza dovodi u stanje klinicke smrti.
Ne moze da upravlja svojim zivotom, jer niti spava, niti jede, niti pije, a to su osnovne stvari koje covek radi da bi kolko tolko upravljao svojim zivotom.
Nemoc naravno jos uvek ne priznaje ali polako, priznace. Priznace ili ga nece biti, to je na njemu.

Verujem da ćeš ubiti čitaoca ukoliko želiš da napišeš neku dužu formu sa ovakvim ritmom pripovedanja. Meni se to dogodilo sa romanom "Belo-Crveno" Dorote Maslovske. Roman je jako sličan Sintetikovoj temi: droga, seks, droga... Odložio sam knjigu na policu nakon 50-tak pročitanih stana. Spržila mi je mozak razmišljanjima (koja su mi na pocetku bila interesantna) i opažanjima nebitnih stvari (koja su, takođe, na početku bila jako zanimljiva). Inace, stil pisanja joj je dobar, bolji od Sintetikovog... Umalo da zaboravim: Dorota je taj roman objavila sa 16 godina...
Sintetik, to nikako ne znači da treba da odbaciš svoju ideju. Guraj dalje i traži pravi put.
Upornost, upornost, upornost...

[Джон Рейнольдс]

Zanimljivo je ovo. Već sam pročitao celo na jednom drugom forumu, privuklo mi je pažnju jer podseća na Sinovljev stil, a to su i te priče, tim više što je autor kasnije proširio radnju i na svoja zatvorska iskustva. Veoma slična Sinovljevim, opet.

Imam veliku zamerku na preterano korišćenje upravnog govora. Ima previše nebitnih dijaloga koji usporavaju tempo i ponegde zvuče veoma izveštačeno. Neki delovi priče su prosto manje zanimljivi i čini mi se da autor ne ume, što je i razumljivo jer je bazirano na ličnim iskustvima samo nakićeno, da razlikuje manje zanimljive delove od onih na koje treba dati akcenat. S druge strane, šteta je što nema više klifhengera poput onog kad glavni lik shvati gde je Gašijev štek. I deo sa grčkim parom džankija koji drže ofucani hotel je zanimljiv, ličnovski.

Imam lični razlog zbog koga volim ovu priču, a to je zato što se oseća autentičnost jer volim Rodos, bio sam triput, obišao sam ga uzduž i popreko i baš sam se ovog leta prisetio i ove priče - to su te lokacije. Takođe, postoji i zanimljiva crtica o drogiranju u jednoj televiziji, mislim da sam i tu lokaciju prepoznao a kao da mi se čini da sam i za incident načuo.

Za razliku od Sinovljevog ubitačnog stila koji ne vredi dirati, mislim da ova priča ima potencijala ali zahteva (pre)uređivanje. Ipak je za izdavanje potrebno više od "režije sa dve kamere", što napisa autor na jednom drugom mestu.

[SuperSynthetic]

e neda mi se da napisem komentar... taman zavrsim, a ono mi vreme isteklo ili stigla nova poruka ili se ja ne snalazim.
Aj da ne otkrivamo sta ce biti. Objaviću jos nastavaka na ovome forumu. Hvala na komentarima.

[SuperSynthetic]

- Jebem li vam mamicu rusku. Mene ste našli.- nabrajam drhtavim glasom.
- Ko tebe ubije?- pita Grk na nemuštom srpskom. Gledam ga. I on je deo šiptarske zavere protiv mene. Odkud bi inače znao srpski?
  Otvaram vrata. Kola jure. Hoću da iskočim. Kad me nisu Rusi ubili neće vala ni ovaj Grk.
- Stane ti, stane!- viče Grk.
- Oću kurac da ti stanem!- iskačem.
Grk koči. Gume škripe. Desnom rukom me grabi za majicu i vuče unutra. Pocepa mi majicu idiot. 
- Ja voli Srbija! Prijatel, prijatel - grli me Grk. Gledam ga.
- Otkud ti znaš srpski?- pitam.
- Ja prica srpski.-
- Ali otkud znaš srpski? Ko te naučio srpski, čoveče!?-
- Beograd, studira tamo. Dobra picka tamo.-
- Uh jbt. Pa mogo si i malo bolje da naučiš srpski kad već studiraš tamo.-         
- Ne sad. Ja pre studira tamo. Pre 14 godine.-
- Idi u kurac, a ja reko oćeš da me ubiješ.-
- Nece ubije.-
- Ma super, baš ti hvala.- Zatvaram vrata. Krećemo. Kao da se znamo 100 godina.
- Ja ide na party na plaza. Oce ti na party na plaza? Ceo noc. Dobra picka.-
- Kakav party čoveče, vidiš da me Rusi jure. Ubiće me. Moram da se
  sakrijem negde.-
- Zasto tebe Rusi ubije?-
- A zašto? Zato što su zlotvori. Komunisti -
- Nema komunisti -
- Ma kurac nema -
- Komunisti bilo pre, nema vise, gotovo komunisti -
- A jebiga, vidiš da se još uvek kriju ovde po Grčkoj i ubijaju pošten
  svet -
Grk me gleda i smeje se kao da je čuo dobar vic.
- Ja ide u Beograd opet. Dobra picka. U Beograd mnogo dobra picka.-              Počinje grk svoju porno priču i bole ga kurac sto će mene Rusi da ubiju. Šta da radim? Ako odemo na taj open party sigurno ću da sretnem poznate face, a Gashi je verovatno ponudio i nagradu onome ko me njemu drukne. Ne. Nikako ne mogu na party. U hotelu me čekaju Rusi sa utokama. Najbolje da izađem sada i nađem neko skrovište. Ali nemam ni kinte u džepu, a i sva gudra mi je ostala tamo na drvetu. To Rusi sigurno nisu našli. A tek onaj duh u drvetu koji me je pljunuo. Baš se iskomplikovala situacija. Gledam u Grka.
- Ja i jedan cimer jebe cela noc dva picke menjamo...- uneo se on u prepričavanje svoga studentskog života u Beogradu.
- Da, da - ubacujem skrušeno, shvatam da nema šanse da on razume moju priču. Od Grka nema leba. Ma idem nazad u hotel. Tamo mi je gudra. Nak bude šta biti mora. A u pičku materinu.
- Alo Grk!- prekidam ga u pola rečenice, a baš je pričao kako mu je neka matorka pušila.
- Aj ti mene lepo odvezi nazad u hotel, ne mogu ja na party, aj budi           
  tolko dobar.-           
- Nema problema.- kaže grk i nastavlja da priča kako matora dobro puši. Na semaforu pravi polukružno i krećemo nazad ka hotelu.
- Stegne u sise ga mrda ja to voli- tera Grk neumorno.
- Ma jebo bi ti i smrznutog četnika u bradu- kažem Grku, jer cela situacija postaje tragikomična.
- Ja voli guza jebe -
- Sad bi još i da me jebeš u dupe, manijaku jedan. Aa?-
- Ne tebe jebe - smeje se Grk.
- Prvo si hteo da me ubiješ, a sad oćeš i da me jebeš, pa stvarno bre
  mislim... -
- Nece tebe ubije, ti dobar, ti jedan prijatel malo jedan lud, dobar
  prijatel.-   
Jaoo de ga nađoh? Kakav ludak. Pravi ludak. Ko sve hoda ulicom čoveče.
- Ja ima jedan devojka pre jebe samo guza, ne jebe picka samo jedan               
   put jebe picka kad dobila 10 na fakultet.-
- Ma jašta, nije pička sve što leti- odgovaram ludaku.
- Nece stavi pusi usta kaze smrdi, prvo stavi puder na moj kurac ne
  smrdi onda oce pusi- ne zaustavllja se.
Bolje da me ubiju nego da slušam ovu bolest više. Uhh. Neverovatno kako čovek ne misli o ničemu drugom nego samo o pički. Ne vidi ništa drugo.
  Možda bi ipak mogao sa njim na taj open party. Da brzo pokupimo pičoke pa da palimo. Da se ne zadržavamo. Ima i ovaj auto. Mada šta bi posle sem da napravimo grupnjak. Ne, neću to. Oću da vežem neku raspomamljenu turistkinju. Grk sigurno ne kapira baš vezivanje, a i nemamo lijane. Jbg., ništa. Možda su i Rusi otišli. Idem lepo da se puknem još jedanput pa ću da vidim šta ću.
  Već je 2 i 15. Četvrta noć kako ne spavam. Mogao bih da se puknem sa dopom za promenu pa da probam malo da odspavam. To mi zvuči kao racionalna ideja.
  Prolazimo pored nekih lepo osvetljenih radnji sa skupocenim izlozima. Pokušavam da pročitam nazive tih radnji ili bilo šta od silnih natpisa  ali mi ne uspeva. Čak ne mogu da razlikujem ćirilicu od latinice.
  Ne mogu da čitam. To je znak da treba da prestanem sa kokom i da se naspavam. A koj kurac da čitam. Jebo čitanje. Pa neću u školu ujurtro pa da sam u frci što ne mogu da čitam. Tu glupu teoriju da treba stati sa kokom kada više nisi u stanju da čitas sam naučio u Americi, a ovo nije Amerika, prema tome ta teorija ovde ne važi. Mi smo pravoslavci čoveče. Možda ni ovaj Grk ne može da čita, jer samo pičku vidi, ko zna, možda je to nama u krvi.
  Grk priča kako je karao neku ciganku koja je imala mnogo vrelu pičku. Steže volan kao da drži nju, a telom demonstrira pokrete karanja. Auto mu skreće na levu stranu ulice i ide pravo na jedan mercedes-taxi.
- Alo Grk, pazi čoveče, paziii!!- urlam na njega.
Grk se vraća u svoju traku. Taxi trubi. Grk ladno nastavlja da priča o vrućoj ciganskoj pički.
  Najzad stižemo do tri hotela. Kažem mu da stane malo dalje od mog hotela, jer nisam siguran gde me Rusi čekaju.
Grk staje.
- Aj zdravo Grk. Drago mi je bilo. Dabogda ti svaka dala - kažem Grku i izlazim.
- Hvala prijatel, hvala, ja dođem u Beograd jedan put opet hvala!-maše mi Grk. Odlazi.

[Lord Kufer]

Ne može intenzitet radnje i drama da se simuliraju psovačinom i galamom. To veoma brzo dojadi. Takođe, izvaljivanje štoseva može ukoliko radiš sitkom, ali onda ne treba da bude ništa drugo, inače je opet loša simulacija radnje.

Tebi se očigledno piše, pošto si pod dejstvom kokaina, ali kokain ti neće pružiti odgovarajući sadržaj za priču 

[SuperSynthetic]

Tesko da bih pod dejstvom kokaina seo da pisem. Mogao bih i da napravim test detekcije na droge, sto se mene tice. Nisam kokainski zavisnik. Daleko sam od Dostojevskog ali koliko znam on nije ubio babu. Hvala na komentaru.

[Lord Kufer]

Ali simuliraš da jesi
Osim onoga koga simuliraš, u tekstu mora da postoji i pisac koji se s dozom komentara odnosi prema liku, to jest, upravo u tom odnosu između sebe i lika treba da proizvedeš neophodnu napetost. Lik treba da se proverava u datim situacijama, a ne da se po svaku cenu spasava.

Dostojevski koristi Raskoljnikova da ispriča neku svoju priču,zapravo da razobliči jednu veoma aktuelnu kvazi-dilemu (slično kao Gete u Faustu).

Trebalo bi i ti, sada kad već imaš manje-više formiranog lika, da ga ubaciš u neki takav film a ne u totalno introvertnu frku iz koje teško da može da proiziđe prava drama.

Recimo, mogao bi neki Grk da se predumetne i svojim apsurdnim ponašanjem poništi tekući trip, pa u rasponu te dve situacije dalje gradiš radnju... Neka taj Grk bude nešto više od stereotipa, prepun iznenađenja.

[SuperSynthetic]

Hajde da procitamo do kraja. Tek smo na pocetku. Jos jedan nastavak sa ruskom mafijom, a onda....polako.

[Džek]

Bespotrebna ponavljanja. Zašto dva puta opisuješ proces zabadanja igle, drogiranja, kada je na startu jasno da je glavni lik narkoman, na primer.

Čemu služe onolike psovke, da bi dočarao radnju koja prebrzo ide, bez ikakvog okvira, ili da bi karakterisao junaka? Antijunaka, pardon. Ili oboje?

Ja ne vidim da ćeš time uspeti.
Apropo karakterizacije...

Lik ima unutrašnje kontove, motor koji ga tera itd... i to je ok. U njima mnogo psuje. Ne pomaže da se definiše. Odmaže čak. Naročito što nelogično postupa.

Glava mu u torbi a njemu se zeza, padaju mu lijane i seks na um. Mislim... sad bi ti meni rekao "ne znaš kako je to pod dopom, sve ti ravno ovo ono." I bio bi u pravu. Ja ne znam. Ja sam čitaoc. Moraš mi opisati kako je to, pod dopom, šta ga to tera da pravi gluposti, kolika je snaga potrebe u odnosu na njegov otpor ka istoj? Gde su emocije? Vidiš, time bi delimično ili potpuno izgradio karakter i predstavio ga čitaocu.

Ono malo što si u tom segmentu servirao nije dovoljno. Nema emocija. Samo njegov iskaz istih, skoro prepričane, koji ne pije vode.

Ostale karaktere ubacuješ navrat-nanos. Bez ikakve "predigre", reda. Nadam se da znaš čemu ti koji služi. Ili će poslužiti.

Moj fikus u sobi služi da odmaram oči na njemu (ne da gajim vutru kraj njega.) A čemu tebi onaj grk, ljubitelj žena, služi? Ako je samo za transport junaka, epizodni karakter, zašto si se onda potrudio da ga predstaviš čitaocu? O njemu više znamo negoli o tvojoj junačini. Bez veze.

Ovo je moj subjektivni osvrt, imao bih još štošta da prigovorim, ali ne smatram se toliko merodavnim za to. I ako misliš da ću sada reči "sve u svemu, nije loše, malo sredi to pa će biti dobro" grdno se varaš. Ne dopada mi se haotična radnja, niti bezlični karakteri koji bi samo da jebu, psuju, sebi ono zlo ubrizgavaju i ubijaju. Zbog čega, kome i kako ostaje misterija...

Sve vreme imam utisak da pišeš iz ličnog iskustva. Nazire se taj pečat. Upravo to je "najslabija karika", ako zanemarimo tvoj previd o gramatici i pravopisu. Mislim, ako ideš na korzo, izglancaj cipele, ispeglaj košulju... možda se i neko zagleda.

Ne znam gde vodiš radnju i zašto je tako vodiš, ali pošto kontam da sebe uglavljuješ u svog junaka, preporučujem ti knjigu Kristijana F: Mi deca sa kolodvora Zoo.

Videćeš kako ženska svoje hašišarsko iskustvo lepo prenosi na papir. Identifikacija sa njenom junakinjom je apsolutna i stopostotna. Kod tebe toga nema ni miligrama.
Možda, samo možda, kad bi uz tekst delio gram belog....

[Vampirella]

Videćeš kako ženska svoje hašišarsko iskustvo lepo prenosi na papir.

Ne prenosi.

Two journalists from the news magazine Stern, Kai Herrmann and Horst Rieck, met Christiane in 1978 in Berlin when she was a witness in a trial against a man who paid underaged girls with heroin in return for sex. The journalists wanted to disclose the drug problem among teenagers in Berlin, which was severe but also surrounded by strong taboos. They arranged a two-hour interview with Christiane. The two hours ended up being two months, where Christiane provided an in-depth description of a life with drugs and prostitution that she and other teenagers in West Berlin experienced in the 1970s. The journalists subsequently ran a series of articles about her addiction in Stern, based on tape recorded interviews with Christiane.

The interviews were extensive, and the Stern publishing house eventually decided to publish the successful book Christiane F. – Wir Kinder vom Bahnhof Zoo in 1979. The book chronicles her life from 1975 to 1978, when she was aged 12–15. The narrative of the book is in the first person, from Christiane's viewpoint, but was written by the journalists functioning as ghostwriters. Others, such as Christiane's mother, and various people who witnessed the escalating drug situation in Berlin at the time, also contributed to the book. It depicts several of Christiane's friends along with other drug addicts, as well as scenes from typical locations of the drug scene in Berlin.

[Džek]

Pa u jednu ruku prenosi, nije fikcija nego njeno svedočanstvo koje su pisci uobličili.
Nisam znao za taj podatak.

[angel011]

Videćeš kako ženska svoje hašišarsko iskustvo

Heroinsko.

[Džek]

Jeste, slažem se, ispala je na kraju heroina

Elem, namerno nisam napisao heroinsko, ni narkomansko. Hašišar je naziv moje mladosti koji označava sve konzumente-ovisnike droga. 

[Vampirella]

Videćeš kako ženska svoje hašišarsko iskustvo

Heroinsko.

U "Haus der Mitte" Christiane pocinje pusiti hasis, heroin dolazi tek kasnije. Dzekica je u pravu. A i ti si.

[Džek]

Džekica... baš slatko...

[angel011]

Jeste, slažem se, ispala je na kraju heroina

Elem, namerno nisam napisao heroinsko, ni narkomansko. Hašišar je naziv moje mladosti koji označava sve konzumente-ovisnike droga. 

Razumem, ali to može da navede nekog na pogrešnu ideju... Hašiš je znatno slabiji (i jeftiniji, ne moraš da se prostituišeš da bi došao do njega), pa i nazvati nekog hašišarem ima drugo značenje nego nazvati ga heroinskim zavisnikom.

Tako i ja mogu da pomenem "uduvanog Garfilda" i da niko ovde nema pojma na šta zaista pod tim mislim.

@Ella: Meni je u sećanju bolje ostao heroinski deo, gledanje s visine na "klinke koje traže LSD", "prava drogi mačka" i tako to.  

[Lord Kufer]

Taj prelaz sa hašiša na jače droge je takvo sranje od stereotipa da ga jedino glupaci kupuju...

Hašiš ne izaziva nikakvu zavisnost. Zavisnost je od društva u kojem se čovek nalazi i koje ga ne pušta dok se ne upropasti.

[Vampirella]

O kojem drustvu govoris? O ono narkomanskom ili drustvu opcenito?

[Lord Kufer]

Društvance u koje upadneš pa te ne puštaju da se otkačiš.
A onda, čim dobiješ istoriju bolesti, i tu te više niko ne opra...

[Džek]

Baš kao cuga i cigar.
Evo primer. Kada ne radim, ostanem kući, kada sam van svog društva pušača, ne zapalim po ceo dan ni jedne jedine cigarete. A vodim se kao "pušać" već 20 god... isto sa alkoholom.

Čovek je društveno biće, i ostaće.

[Vampirella]

Hvala sto se mi priopcili. Bila sam uvjerena da neke stvari ovise i o meni...

[Lord Kufer]

Emotivno dužničko ropstvo i tako to. Nije šala uopće...

[pokojni Steva]

Ma biće to sve dobro.

[Džek]

Ceniš da će narod pozlatiti?

[pokojni Steva]

Da znam takve stvari igrao bi loto i živeo ko bogataš.

[Anomander Rejk]

Super Syntetik
Nije da priča nema potencijala. Ima tu rečenica koje govore da možeš pisati na način koji drži pažnju i zanimljiv je. Ali mnogo treba da se preradi, da bi kompletno došlo do takvog oblika. Ovakvo kakvo je sad, generalno nije dobro.
Pročitaj Kuću listova od Marka Danijelevskog : videćeš kako priče u ,, trip '' fazonu mogu biti efektne i višeslojne. Ovo kako si ti uradio nije ispalo dobro, i mene kao čitaoca ne zadovoljava. Al ne obeshrabruj se ; što Wg., tj. Steva kaže, ima mesa, samo se usavršavaj.

[SuperSynthetic]

Zavisnost sama po sebi ili, pardon, uzimanje droge nije bolest, to je samo posledica. Bolest zavisnosti medicina karakterise kao opsesivno kompulzivni poremećaj. Duhovno gledano, bolest zavisnosti se karakteriše kao hedonizam mada ja to pre kvalifikujem kao usredsrđenost na samoga sebe ili ti jednostavno kao jako prenaglaseni ego. Droga mu tu dodje kao lek kratkog daha. Kao kad nas boli zub, a mi ne idemo kod zubara nego popijemo tabletu protiv bolova. Kada prođe dejstvo tablete, zub nas ponovo boli. Boli sve dok se ne predamo i sednemo na stolicu bez razmišljanja kolko su strasne i bolne stvari koje nam stomatolog radi u nasim rođenim ustima.

Reci ne drogama...droga je smrt...sport da, droga ne...itd. itd. Po meni ove parole imaju kontraproduktivno dejstvo. Mlad čovek koji je po prirodi istraživač-idealista posle ovakvih poruka spontano kapira da je ta droga, iako je jos nije probao, alternativa svemu postojećem koje mu se po defaultu ne svidja i protiv čega se prirodno treba boriti tj. biti razlicit. Tako uglavnom mlad čovek proba drogu prvi put. Neki skapiraju odmah da to nije nista revolucionarno kao sto im je zvucalo dok su slusali parole sto strasno tzvuce - Reci ne grogama...droga je smrt...drugi jednostavno ne podnose droge, jer im je muka i lose se osećaju, a treći se navuku, jer su bolesni i droga im prija posto su tada u tom trenutku uzimanja bolji sa samim sobom pa čak i sa drugima. Moram da napomenem i ponovim da je taj osecaj poboljsanja samo u tom trenutku uzimanja. Posle toga konzument biva gori i sam sa sobom i sa drugima nego li je to bio pre uzimanja. Povređuje i sebe i druge.
Praktično samo se bolesnici navuku. Da podsetim, bolesnici su oni koji pate od OPSESIVNO Kompulzivnog Poremećaja ILI MANJKA DUHOVNOSTI U SVOM BIĆU(EGOISTI). Oporavak je jedino moguć ako se prestane sa uzimanjem, pod brojem jedan i ako se radi na sebi pod brojem dva.
Prestajanje uzimanja je samo 10% oporavka, ostalih 90% je rad na sebi koji traje do kraja zivota.
Zavisnost ne mora a bude samo od droge. Covek moze biti zavisan i od drugog ljudskog bića, i od hrane, kocke, televizije, interneta ali prica je uvek ista. Sve je to posledica a ne uzrok. Uzrok je bolest, a bolest je briga o samom sebi i samo o sebi. Strah od praznine. Tu prazninu zavisnici popunjavaju drogom, drugim ljudima, cigaretama.Da li smo svi po malo zavisnici???

[SuperSynthetic]

greska....kako se brisu poruke?????

[Džek]

Kakvu bre parazninu ja popunjavam cigaretama kad ne zapalim ni jednu jedinu kada sam sam?

[SuperSynthetic]

covek je nekada sam i kada je u gomili ljudi.

Kakvu bre parazninu ja popunjavam cigaretama kad ne zapalim ni jednu jedinu kada sam sam?

[Džek]

A kada sam sam onda nisam sam, uprkos što oko mene nije gomila ljudi?

[SuperSynthetic]

 Ne znam Džek. Razmisli o tome ako ti cigarete predstavljaju problem.  I ja pusim kada sam sa ekipom. Mozda zelim da dokazem pred njima da eto imam ja i jos nesto sem njih, a to je ta cigareta. Izvini. Nisam hteo da te analiziram vec samo da ti prenesem kako se ja osecam u vezi tog problema sa cigaretama.
Sada ce neki prostak da pita -A zasto onda zene puse?-
Na to ce neka prostakuša odgovoriti -Zato što muškarci ližu.-
Prostak - Zene vise vole da puse nego muskarci da lizu -
Prostakusa - Kod tebe nema sta da se pusi.-

Izvinjavam sa ali nisam odoleo.

[Džek]

U tome i jeste vic, ne predstavlja mi problem, nit' imam potrebu za njima kada sam sam ili sa društvom nepušaća, pod uslovom da se ne pije kafa ili pivo.

Mislim da je fumlanje počelo nekim načinom dokazivanja u društvu koje je pokazivalo time svoj otpor ka odraslima, školi, društvu i ostala rok end rol klasika , pa preraslo u naviku, ali ne i potrebu.

Dosta o mom pućkanju, jesi li ti rešio da preradiš priču (spomenuti korzo, peglanje košulje i glancanju cipela) ili misliš ovakvu izdavaću ponuditi?

[SuperSynthetic]

Ja sam zavisan o svojoj devojcici. Ona je to lepo rekla u par recenica: -Volis ti mene, osecam ja to. Volis me kao plisanu igrackicu.- Ona je meni kao droga. Ona meni popunjava prazninu, jer me je strah da u tamnoj praznini potrazim sadrzaj. Strah me je da zavirim u sebe. Praznina nije prazna. U njoj ima predivnih stvari ali one nisu instant zadovoljstvo.
Prihvatam samo ono sto mogu da kontrolisem i toga se ne plasim. Posesivnost nije ljubav. Znam ja tu teoriju ali ne mogu po njoj da zivim. Jednostavno nisam u stanju da volim. Ne znam da volim. Kada raskinem za devojcicom patim. Kada se pomirimo i zajedno zivimo, opet patim. Brinem da ćemo ponovo raskinuti. STRAH, STRAH STRAH.
Neko ce reci...-pa to je divno...to je ljubav...zaljubljenost...- jebem ti zivot ako je to lepo...kazem ja.
Pa sta je onda poenta? Ostati miran i spokojan i kada raskines sa devojkom koju volis...i kada ti umre majka...i kada ti doktor kaze da bolujes od raka. Jbg. briga ti nece vratiti devojku, ni majku, niti ce te izleciti od raka.

Imao sam jednu francuskinju koja mi je objasnila da kada nekoga stvarno volis i taj neko nadje drugog ili drugu i ti si srecan jer eto, osobi koju volis se desilo nesto lepo.  E najbolji deo tek ide....ako voljena osoba mnogo zeli da se kresne sa drugim, ti i to razumes i prihvatas, jer je volis i srecan si zbog njene srece. Naravno posle kresanja ona ti se vrati, jer je ustvari samo htela da se kresne.  Uhhh...