Moja prva prica - Misljenja?

Stipan · 14-01-2011, 07:48:29

Mozda sam sad vec pomalo dosadan, ali mnogo su mi znacili komentari na moju prethodno okacenu pricu.
Kako ima jos malo vremena pre no sto Boban zada temu mislio sam da se obezobrazim i okacim svoju prvu pricu koju jos nigde nisam objavio i da vidim gde gresim u pisanju.
Imajte u vidu da ovde nisam primenjivao savete koje sam prethodno dobio iz jednostavnog razloga sto je napisana mnogo ranije.

Izvinjavam se na gnjavazi ali evo price :

Stipan · 14-01-2011, 07:49:10

TROPIKANA

   Tropikana vam je podrum u sporednoj uličici u samom centru grada. Osim male mesingane pločice sa nazivom lokala, generalijama vlasnika i adresom, baš ništa nije ukazivalo na to da se radi o javnome mestu.
   Kada sam prvi put tamo ušao ta je ulica bila prilično neugodna i trebalo je dobro promisliti da li ste zaista voljni da prođete njome kada se veče spusti, a proći njome noću je bilo isto kao da ste se prijavili na državno prvenstvo u borilačkim veštinama. Pa opet, bilo je to vreme u kojem su se klinci još uvek obračunavali rukama i niko nije šutirao u glavu onoga ko je bio na zemlji.Kada biste se uspešno probili kroz zamke besposlenih klinaca u haustorima oronulih zgrada koje su najverovatnije u pretprošlom veku bile bar vile, ili možda čak i dvorci, imali bi jedinstvenu priliku da se, uz ozbiljnu opasnost da slomite ruku ili nogu spustite niz par nesigurnih i klizavih stepenika,odškrinete mat zastakljena vrata i propustite na ulicu dimni oblak koji bi proleteo preko vas poput iznenadno aktiviranog vulkana. Našli biste se u prostoru koji je, bar na prvi pogled, bio teskoban kao kabina svemirskog broda. Šank je bio gotovo na metar od ulaza i protezao se duž cele prostorije. Ispred njega je bio red barskih stolica tako postavljenih da je prolaz duž prostorije , ako bi uobičajeni inventar u obliku stalnih gostiju bio na njihovom vrhu, zahtevao određeno poznavanje akrobatike. Iz nekoga meni nerazumljivog razloga, koji je možda bio nekakva nastrana vrsta dekadencije, ali je isto tako mogao biti i ozbiljni nedostatak para da vlasnik plati majstore, zidovi u toj malenoj prostoriji su bili od nemalterisane i grubo zidane olupane cigle, do izvesne visine prekrivene grubim daskama koje su igrale ulogu lamperije. Na gornjim delovima tih dasaka, izrađeni od identičnog materijala, bili su namešteni ispusti,valjda sa namenom da na njih mušterije spuštaju čaše. Čak je i šank bio napravljen u toj čudnoj kombinaciji olupane cigle i grubih dasaka, pa je uprkos utiska da je to mesto rupa,ono ipak imalo neki svoj šarm,koji je,izgleda neodoljivo privlačio određenu vrstu ljudi. Vlasnik je,kako je to izgledalo, baš imao maniju da skuplja nepotrebne stvari po tavanima i podrumima da bi ih kačio po zidovima i drvenim stubovima dajući time pomalo psihodeličnu atmosferu svome lokalu.Kad bi vam se oči privikle na slabu osvetljenost koja bi odmah neodoljivo gonila pomisao da se cicijašilo i na plaćanju struje,a vaš bi se pogled probio kroz gusti dim u prostoriji, ugledali biste sa leve strane prolaz kroz neku vrstu lučno zasvođeih vrata. Ako bi vas radoznalost tamo privukla, zatekli biste iza tog prolaza relativno prostranu dvoranu sa zidovima izvedenim u istom ofucanom stilu kao što su bili i u prethodnoj prostoriji, ali ovde prekrivenih još luđom i morbidnijom kolekcijom starih stvari, uz neverovatnu zbrku starih porodičnih fotografija, dečijih crteža, oslikanih tanjira pa bi čak mogli ugledati i nekoliko ulja na platnu potpuno nepoznatih autora. Izgleda da je vlasniku preostalo mnogo dasaka po dekoraciji zidova, jer su od istoga materijala ovde bili raspoređeni stolovi i klupe vrlo grube izrade. Verovatno je mnogo novca potrošio da podmaže komisiju koja mu je dala dozvolu da otvori ovo mesto, jer lučni podrumski plafon je gotovo mogao da se dodirne glavom. Ljudi koji su u Tropikanu dolazili bili su priča za sebe. Bilo je tu debelih tipova u teksas jaknama otkinutih rukava, sa dugim kosama povezanim u konjske repiće, bledunjavih poluintelektualaca koji su zverali okolo kroz naočare rožnatih okvira i debelih stakala, pankera u kožnim jaknama sa živahno ofarbanim frizurama i mnogo živopisnih tipova koje nigde drugde nisi mogao zateći.Ukoliko bi neko pogrešio i plativši piće nekome od njih, dozvolio sebi da se upusti u duži mucavi i neželjeni razgovor, uskoro bi bio podrobno informisan o tajnama crnih rupa, istočnjačkim putevima duše,ili pak o misterijama onostranih svetova ili nepoznatih dimenzija. U Tropikanu sam, uprkos odbojnosti prema većini tih stvari, odlazio iz jednog jedinog razloga. Njihov kuvar je bio fantastičan i ono što su oni nazivali picom,a sastojalo se iz lepinje preko koje je nabacano konjsko mleveno meso sa mnogo začina i povrća, bilo je najukusnije jelo koje sam ikada probao. Uz mizernu cenu hrane i pića to mesto je stvarno bilo nešto jedinstveno. Ne mogu reći da me je društvo koje se tamo okupljalo posebno fasciniralo,ali kao i u svemu drugom i tu je postojao jedan izuzetak.
   Za šankom je uvek sedela jedna klinka, u nekoj kombinaciji darkerskog i pank imidža. Ponekad bih sasvim ozbiljno znao da se upitam da li je to na njoj odeća ili je jednostavno ona takvom negde ispresovana. Devojčica je svaki put izgledala potpuno isto,kao da se nikad ne presvlači. Debeli sloj šminke na njenome licu, počevši od tamno ofarbanih kapaka i trepavica, preko pudera i rumenila, sve do zagasito rumenog ruža na usnama i visoko natapirana gift crna, verovatno ofarbana kosa, davali su joj neku tajanstvenu notu i onemogučavali bilo kakav pokušaj da joj se odrede godine. Krupne tamne oči su joj bile prazne, kao da osećaji ne stanuju u njoj. Nosila je uzanu crnu kožnu jaknu sa nitnama preko crne majice bez grudnjaka i nejednom sam uhvatio sebe kako razmišljam o savršenstvu njenih dobro ocrtanih dojki. Neprestano je bila u super miniću, a njene duge, vretenaste i uvek prekrštene vitke noge su večito bile utegnute u mrežaste čarape i obuvene u salonke vrtoglavo visokih tankih potpetica. Bila je uvek sama i jedini sa kime je kontaktirala je bio štrkljasti,mucavi šanker.Dolazila je i odlazila uvek u isto vreme, uvijajući bokovima i ne osvrćući se oko sebe, pa bi zauzimala svoje mesto i odsedela svoje vreme ispijajući koka kolu,da bi zatim odlazila poput duha. Imala je bucmaste obraze i malena okrugla ustašca, čudno ispupčena i jako naglašena, možda zbog prejakog karmina. Nos joj je bio pomalo prćast i bio je savršeno uklopljen sa njenim okruglastim licem.
   Nikada nisam sa njome progovorio ni jednu jedinu reč, ali ona i hrana su bile dve jedine stvari po kojima sam pamtio Tropikanu nekoliko godina kasnije kada me je Kišonja odveo tamo. Dok sam prolazio gradom veoma sam ga teško prepoznavao. Devastacija je uzela takvog maha da sam za trenutak pomislio da nas bombardovanje nije mimoišlo uprkos informacijama koje sam čuo. Centar grada je najvećim delom bio u ruševinama, uključujući i zgradu pozorišta čiju fotografiju sam vundarao za sve vreme svoga izbivanja i posmatrao je ponekad u teškim trenucima kada bi me nostalgija žestoko ugrizla. Tek naknadno sam saznao da se to razaranje zove izgradnja poverenja gradske uprave, i to poverenje koje su izgrađivali u odnosu na poreske obaveznike gradili su u sprezi sa vrlo čudnim građevinskim firmama opskurnih naziva i mračnih namera.Izvan samoga centra je grozomorno uništenje bilo još i gore. Iste one firme koje su u centru rušile za gradske očeve, malo dalje su rasturale za svoj račun. Cele su četvrti bile u ruševinama da bi tu i tamo iz njih nicale serije nekih čudnih konjušnica na sprat. Naknadno saznanje da su te skalamerije namenjene za smeštaj ljudi i da u sprezi sa bankama u njih trpaju nesretnike koji se svojim novim smeštajem preko kredita zadužuju do grla sve do okončanja svojih bednih života, nije mnogo promenilo moje mišljenje ni o tim građevinama ni o onima koji su ih neštedimice podizali. Ruševine su bile ograđene groznim limeno drvenim konstrukcijama koje su bile ukrašene debelim slojem gusto naslaganih ekstra luksuznih plakata, preko kojih su nasmešeni i otmeni likovi poručivali da je vreme za promene a neki su bili vidljivo označeni kao ljudi od poverenja. Malo radikalniji su bili spremni da zaustave kriminal i nasilje, a bile su tu i poruke da je stručnost važnija od politike. Bio sam potpuno siguran da je srećna okolnost da je onaj rat najzad završen i da smo veselo poraženi pre šest godina, kada su ovi prijatni ljudi najzad zamenili prethodno nesposobno rukovodstvo i ubrzano ih otperjašili pred strane sudove. Pomalo razočarano sam zapazio i neobičnu činjenicu da su lokalne legende koje sam pre odlaska sasvim dobro poznavao, promenile izgled do neprepoznatljivosti.Na mestu popularnih kafana,u kojima smo mnoge pijane noći proveli, sada su se nalazile skarednim reklamama oblepljene banke, a na mestu nekadašnje jedine prodavnice sportske opreme gde sam kupio svoje prve i jedine kopačke sada je bila kockarnica. Ni ostale stare odrednice po kojima sam se lako orijentisao ili nisu više postojale ili su drastično promenile namenu.Šareni izlozi su se sjaktili ispod ogromnih neonskih natpisa oblepljeni obaveštenjima o njihovoj mesijanskoj ulozi i silnim rasprodajama. Istina je da sam tu teško mogao doći do stvari koje sam tražio, ali sam zato mogao kupiti pod neobično povoljnim uslovima obilje svega i svačega što mi sasvim sigurno baš nikada neće zatrebati.Jasno, mogao bih da kupim pod uslovom da je bilo moguće naći ikakav stalni posao.Povremeni poslovi koje sam posle silnih obilaženja i moljakanja dobijao su više bili nekakvo kulučenje sa isplatom dovoljnom da platim hranu i prevoz potrošene dok sam bio sretni vlasnik radnoga mesta na po par dana. Pominjati bilo kome moj boravak u šesdesetdrugoj u vreme lova na ratne zločince nije baš bilo pametan izbor, pa sam batalio svaku pomisao na zahvalnost otadžbine.Nisam bio baš siguran zbog čega, ali pomalo mi je nedostajao moj stari grad.Možda bi se čak i sa tim bednim ostatkom moga nekadašnjeg života nešto moglo učiniti da je negde bilo moguće pronaći bilo kakav krnjetak onog staroga društva.Rat je ipak učinio svoje.Svi moji drugari su se razbežali po svetu, a na njihovo mesto su došli neki čudni ljudi koji su ovamo stigli bežeći sa nekih drugih mesta, za koja uopšte nije bilo isključeno da sam prošao kroz njih dok sam služio u šesdesetdrugoj. Oni poznanici iz starih vremena što su još uvek životarili u okolini, oprezno su se povukli unutar svojih zidina da bi izlazili jedino da nabave hranu i plate porez.
   Zamislite sad moju sreću kad sam onoga ludog jutra sreo Kišonju, jednoga od svojih vernih drugara iz onih dobrih, starih vremena. Istina nije bio baš kompletan, jedan rukav košulje je visio prazan,ali nisam ga ni tada,a ni kasnije pitao gde je ostavio ruku. Međutim on je bio zainteresovan gde sam bio i kada je saznao za šesdesetdrugu ponudio mi je posao. Za jednu šetnju do Tropikane dao mi je lovu za koju bih verovatno ceo mesec rmbačio po gradilištima i pod tim uslovima nisam imao ništa protiv čak ni nekog okršaja sa njegovim nepoznatim protivnicima.

Stipan · 14-01-2011, 07:49:47

   Dan kasnije nas dvojica smo krenuli ka centru grada i mada sam očekivao da ću morati da zaradim svoj novac nije se dešavalo ništa neobično. Elegantni poslovnjaci su sa svojim tajanstvenim torbama obezbeđenim kodiranim bravama bezbrižno ćaskali koristeći najnovije modele mobilnih telefona i sa gađenjem su obilazili sav onaj tehnološki otpad koji je pogureno za sobom vukao kolica ili gurao bicikle i koji su svi do jednoga bili dobro natovareni blagom iz obližnjih kontejnera na kojima su duhoviti klinci već ispisali parole poput "Fast Food". S obzirom da je među tim jadnim otpadom bio i popriličan broj profesora i inžinjera, bio sam siguran da su se dobro snalazili sa engleskim i prilično lako nalazili obeležena mesta sa brzo dobavljivom hranom. Najveće iznenađenje je bilo ulazak u ulicu gde se i dan danas Tropikana nalazi. Bila je to sada ekskluzivna ulica, one olupane vile su bile pažljivo restaurirane i luksuzno opremljene. Posvuda su bile uočljive neskrivene kamere obezbeđenja a prizemlja svih zgrada su bile pretvorene u luksuzne restorane i kafane.Sada je ulica bila popločana klinker opekom i njenom sredinom protezao se niz prelepih kandelabera od kovanog gvožđa. Naokolo su bile betonske vaze sa egzotičnim biljem i ljudi još egzotičnijeg, skupocenog odevanja. Dva pandura su nam prišla prilično namrgođeno, ali posle par reči razmenjenih sa Kišonjom oni su se mirno vratili na svoje mesto.Tropikana je i dalje bila u onome podrumu, ali stepenice su sada bile opravljene i grozni neonski natpis je označavao mesto gde se nalazi. Postavka samoga lokala se nije mnogo promenila, šank je bio gde i ranije,barske stolice su i dalje ometale prolaz, ali su sada zidovi makar bili izmalterisani, a one daske su zamenjene lamperijom. Odurna kolekcija otpada po zidovima, koju sam dobro pamtio i dalje je bila na svome mestu, ali posetioci Tropikane su sada bili potpuno drugačiji, daleko od simpatične gomile promašenih filozofa koji su ranije dolazili.Postojale su dve lako uočljive vrste ljudi : tipovi u skupim odelima i jarko našminkane klinke u zanemarljivim komadićima krpica koje su valjda nazivale haljinama. Nije bilo više simpatičnoga i izuzetno smotanog šankera kojega sam pamtio,već je na njegovom mestu bio tip nabreklih mišića i gadnoga pogleda od koga ne bih ni u najgoroj noćnoj mori zatražio pivo. Kišonja i ja smo se probili do dvorane koja je bila gde i ranije, sada opremljena nekim stolovima i stolicama od kovanog gvožđa suludog dizajna i tu sam obradovano ugledao devojku po kojoj sam i pamtio Tropikanu. Pomislio sam da sanjam, ili da sam nekoga zamenio sa njom. Osam godina je na meni ostavilo vidljivog traga, ali je ona bila istovetna kao i nekada, sve zajedno sa onim minićem, kožnjakom, šminkom, štiklama i frizurom, samo je sada oko dugačkog vrata imala jednu pravu pravcatu pseću ogrlicu. Začudo, čak ni taj detalj joj nije loše stajao i uklapao se u njen izazovni polupankerski imidž. Kraj nje je je sedela neka gospođa koja ni u kom slučaju nije mogla imati manje od pedesetak godina i koja se uz nju slagala kao pivo uz čokoladu. Prvo što sam na njoj primetio je bio kao britva oštar pogled njenih sitnih pronicljivih i borama naglašenih čiju i visoko uzdignute negovane obrve, a odmah zatim pažnju su mi privukle dve duboko urezane bore oko njenih vrlo tankih i surovih usnica koje su se sasvim prirodno povezivale preko njenog podvaljka, pa su tako činile jednu upadljivu crtu koja se protezala oko njenog srcasto oblikovanog lica. Imala je istaknute jagodice a lice joj je bilo uokvireno dobro negovanom i kratko podšišanom kosom koja je bila bogato prošarana sedim vlasima. Bila je odevena u sako i pantalone i nosila je uzanu kravatu na svilenkastoj košulji. Ispod pantalona gubile su se sare čizama kaubojskog tipa i pomislio sam da joj nikako nije mesto u ovoj jazbini. Bila je više nego očigledno onaj korporacijski tip kakvi su se sretali u velikim kancelarijama i skupim lokalima sa bombastičnim nazivima. Nešto dalje od nje bio je ogroman tip u demodiranom odelu barem za broj premalenom i mada mi se odmah učinio vrlo poznatim, tek kada se okrenuo po tetovaži na vratu sam se setio odakle ga znam. Jasno, pa taj idiot je služio u šesdesetdrugoj. Zato me je, dakle, onako prijateljski osmotrio kada sam zaseo sa svojim drugarom. Od onoga naletanja na minu osim trajnih ožiljaka imao sam i ozbiljnih problema sa pamćenjem, pa ipak, ni sa tim mojim nedostatkom nije trebalo mnogo mašte da shvatim da je taj klipan bio verni pas čuvar žene koja je sedela sa onom klinkom. Baš kao što sam bio i ja Kišonji. Kišonja je ustao i bez objašnjenja koje mi je možda ipak trebao pružiti, prišao je onom neobičnom paru koji mi je privukao pažnju, landarajući svojim praznim rukavom. Posle nekoliko brzo i tiho izmenjenih reči sa onom impresivnom ženom skupocenoga izgleda, hitro su nešto izmenjali ispod stola, da bi se zatim moj drugar smireno onim svojim trapavim korakom vratio za sto.Tada se desilo, za pojmove kojima sam baratao, nešto sasvim nestvarno. Ona klinka, ako je još uvek bila klinka, skinula je svoj kožnjak. Bilo je to nešto što sam oduvek smatrao sasvim nemogućim. Uvek sam mislio da je izlivena zajedno sa njime ili barem da je to neki vid njene druge kože. Scena je bila toliko neverovatna da mi se pogled prosto zalepio za nju. Devojčica je na sebi imala majicu kratkih rukava i tek sada sam shvatio da je to živo stvorenje a ne gipsana figura. Neko vreme sam blenuo u nju, ali kada ju je susetka dohvatila za ruku i vezala joj neku traku malo iznad lakta, moja pažnja se usmerila na tu čudnu ženu. Hladni i zlokobni osmeh joj je još dublje urezao bore oko usana, a u ruci koju je podigla držala je špric koji je lagano počela da kucka dugim prstima.Tada još nisam ni shvatao da gospođa radi nešto, što bi bilo kome drugom u roku od deset minuta, navuklo na vrat pola policijske stanice, da bi mi tek naknadno razmišljanje o tome događaju razjasnilo da je ono što je bogu dozvoljeno, to je svinji samo pusti san. Ipak, iznenađenjima nije bilo kraja. Trenutak kasnije sam shvatio da devojčica poseduje i osećaje. Njena maska od šminke se razvukla u savršeni izraz čežnje,a samo tren kasnije dok joj je prijateljica lagano zavlačila iglu u venu, izraz joj je postao nepatvorena i čista sreća. Toliko sam se izgubio u bizarnom prizoru da sam skočio kao oparen kada me je onaj medved u pretesnome odelu kucnuo po ramenu.
Nemoj sebi da praviš nevolje, okreni se od njih. - Rekao mi je poverljivo.
Kišonja je u međuvremenu iskapio svoje piće, povukao me za ruku i to je bio kraj naše posete.Dok smo izlazili okrenuo sam se još jednom ka onoj devojčici taman u trenutku kada joj je žena kraj nje prilepila žestok šamar.
   Tako je prošla ta moja prva šetnja sa Kišonjom. Bilo ih je kasnije još, mada sam se gnušao narkotika,pa pomalo i Kišonje,ali lova je bila dobra i kaskao sam za njim ne osećajući potrebu da mu se ispovedam o mojoj vojnoj karijeri. U međuvremenu on me je povezao sa nekima iz staroga društva, ali nažalost, oni su ga još manje voleli od mene pa sam nekako uz njega i ja došao na loš glas. Uostalom svi su oni imali porodice i neke stabilne poslove, više-manje legalne,pa baš i nisu imali previše vremena da se posvete starim vremenima. Da moj posao u šesdesetdrugoj nije bio povezan sa borbenim dejstvima Kišonja je shvatio tek kada su ga konkurenti prvi put uz moju prisutnost presreli i prebili me kao mačku.    Znao sam da je to kraj moje lake love, ali i očekivao sam tako nešto pa nisam mnogo razbacivao novac zarađen na taj sumnjivi način i jedno vreme sam još mogao preživeti uz malo ozbiljniju racionalizaciju. Naravno da nisam bio stvoren za telohranitelja, jer u vojsci sam bio vezista. Iako sam se mnogo više puta nalazio na nišanu snajpera ili artriljerije od onoga što sam želeo,nikada nisam opalio ni metak, nego sam uvek gledao da izvučem na sigurno mesto skupocenu opremu koja mi je bila poverena.Ipak znao sam da je od sve te opreme bilo najvažnije da memorijski stik privezan uvek na lancu oko moga vrata nikad ne padne u ruke neprijatelja. Sprava je, na moj večiti užas, bila opremljena uređajem koji bi ga obrisao ukoliko bi ugrađeni detektori otkrili prestanak rada moga srca i večito sam se trzao u snu sanjajući da mi je srce preskočilo i obrisalo šifrarnik. Znao sam način kako da to sprečim i taj način je za svakoga vezistu bio unikatan, da programčić koji je sadržao nikada ne padne u ruke neprijatelja.Stik je u strašnome haosu nastalom posle povlačenja neažurnošću jednog sluđenog magacionera ostao kod mene.Za mene je sprava bila samo zgodan suvenir i otkad sam dezaktivirao njegovo samouništenje vukao se posvuda po mestima gde sam prebivao. Nisam mnogo pažnje pridavao mojoj besmislenoj uspomeni na ratište, ubeđen da su šifre na njemu beskorisne. Kako sam se samo varao! Mnoge će stvari uskoro zbog toga suvenira krenuti nizbrdo.
   Sreća moja da je ciganska porodica kod koje sam prethodno spavao bila veoma zahvalna što sam im od tri grozna televizora koje su dovukli sa gradske deponije sklepao jedan koji funkcioniše i čak im od konzervi i kišobrana napravio i antenu. Znate oduvek sam bio dobar sa tehnikom, a ovo je bio svet u kome se to cenilo. Da nije bilo matore ciganke sa njenim travama i njenih groznih čorbi, njene lepe kćeri koja me je uredno previjala usput me merkajući sa nekim namerama koje se sasvim sigurno njenoj previše krupnoj braći ne bi svidele, i matorog jarca koji me je redovno pojio smrdljivom rakijom, ne znam da li bih preživeo sve povrede koje su mi naneli Kišonjini konkurenti. Prve nedelje sam ležao u bunilu između života i smrti, a druge sam već počeo polagano da ustajem i isprobavam funkcije svojih bolnih mišića.Treća nedelja je protekla u brzom oporavku i uprkos opiranju koje su pokazivali, posebno devojka, utrapio sam im jednu hiljadarku da im ipak nekako pokažem svoju zahvalnost. Dolazilo je vreme da ponovo potražim posao.
   Posle tri dana bezuspešne potrage sreo sam onog divljaka iz šesdesetdruge što je radio kao gorila za onu babu kojoj je Kišonja utrapio drogu prilikom moje prve šetnje sa njime. Delovao je iskreno obradovan što me vidi i platio mi je piće. Bio sam dovoljno bezobrazan da mu iskamčim i ručak, što ga je navelo na zaključak da sam bez posla.Dobro jutro genije,pomislio sam i saopštio sam mu da je istina da sam trenutno bez posla, ali samo privremeno.Njegova izjava da je to baš lepo gotovo me je navela da mu tresnem šamar, ali samo trenutak pre toga ponudio mi je posao u Global Trejdu, što me je smesta opustilo.Global Trejd! Najbešnja, najreklamiranija i najsveprisutnija korporacija za koju sam ikada čuo imala je za mene posao. Razmisliću o njegovoj ponudi, trtljao sam dok mi se srce radosno otimalo, pa ako ne nađem ništa bolje doćiću do njihovog sedišta u Masarikovoj.

Stipan · 14-01-2011, 07:50:30

   Sledeće jutro portiri Globala su me sumnjičavo odmeravali pre no što su me sat kasnije kada se otvaralo sedište, pustili do debele recepcionerke koja mi je posle duže nezainteresovanosti mojom pojavom rekla da se gubim i time izazvala moju histeričnu dernjavu.Portiri su se ponovo stali približavati prilično pretećeg izgleda kada je najzad ona rospija kroz mozak propustila moje ime. Rekla je čarobnu reč "zakazano" i portiri su se vratili na svoja mesta. Dobio sam neki bedž i naređenje da se vratim u jedanaest sati. Do deset i petnaest sam besciljno gluvario a onda sam se vratio u Global Trade.Opremljen onim bedžem sa lakoćom sam prošao i kraj portira i kraj obezbeđenja mada sam nekoliko puta detaljno pregledan metal detektorima. Zgrada Global Trejda je bila nešto posebno. Sva je bila u staklu i niklu i spolja i iznutra. Kada sam najzad prošao sve kontrole na ulazu zgrade stigao sam do srca zveri – našao sam se u njenom središtu. Skupoceni mermer po kome sam nesigurno hodao bio je uglačan do visokog sjaja i čist kao tas na apotekarskoj vagi. U samoj sredini zgrade rasla je neka ogromna palma koju je prskajući zalivao pravi vodopad koji se spuštao sa visine od dvanaest spratova Globalove zgradurine u veštačko jezerce opkoljeno granitnim gromadama.Okolo tog vodopada kružno su se uzdizali zastakljeni spratovi i mermerna, toliko široka stepeništa da bi i autobus lagodno prošao njima. Osećao sam se kao liliputanac.Gubeći se nekoliko puta pokušavajući da pronađem način da stignem do trećeg sprata najzad me je jedan pripadnik obezbeđenja očito alarmiran mojim lutanjem lično doveo do prostorije u koju je, skinuvši kapu. ušao sa strahopoštovanjem. Otmena sekretarica neupadljivo našminkanog izduženog i nekako uglastog lica uputila mi je neutralni profesionalni osmeh. Njena šatirana kosa je odudarala od crne haljine koju je nosila, a sjaktava, verovatno srebrna ogrlica, bila je položena na njene krupne grudi koje su provirivale iz dubokog dekoltea. Široki srebrnkasti pojas je isticao njene uzane bokove, a njene vitke noge u damskim cipelicama izbačene kroz visoki izrez na haljini bile su zavodljivo prekrštene.Predstavio sam se i podigla je slušalicu sa eksluzivnog telefona pored računara postavljenog na stakleno metalni sto pred njom i nešto je tiho promrmljala u nju. Podigavši visoko jednu obrvu,saslušala je svoga sagovornika,pa mi se, spustivši slušalicu,obratila.
Možete ući, direktorica će vas odmah primiti.
Ušao sam u ogromnu prostoriju sterilno belih zidova, ponegde ukrašenih nekim ekskluzivnim delom modernog slikarstva, sa vrlo malo nameštaja u duborezu i sa previsoko postavljenom tavanicom.U samome centru prostorije nalazio se jedan pisaći sto od plemenitog drveta okružen sa nekoliko kožnih fotelja vrlo udobnog izgleda. Za ogromnim stolom je na moje veliko iznenađenje sedela impozantna žena koju sam video tokom moje prve šetnje sa Kišonjom u Tropikani.
Ah gospodine Mirković, sedite molim vas. - Imala je duboki baršunasti glas i
ne mogu se pohvaliti da mi se dopao. Prišao sam do jedne od fotelja i uverio se da njen izgled koji je nagoveštavao udobnost nije bio pogrešan. U trenutku dok sam se spuštao u fotelju shvatio sam da je tu i ona mala pankerica. i dalje je oko vrata imala onu pseću ogrlicu, ali sada na sebi nije imala ništa drugo. Bleda koža se naspram tamnog i skupocenog rukom tkanog tepiha isticala poput srebra u blatu. Leđa i stražnjica su joj bile prekrivene dugim masnicama i brazgotinama i energično je glancala kaubojke one upečatljive gospođe, klečeći pognuto ispred nje.Čizme su već sijale kao dijamant, ali to ni najmanje nije umanjivalo njen radni entuzijazam.Pokretom ruke gospođa je uključila interfon i zapovedničkim glasom se obratila nevidljivom sagovorniku :
Mirjana, molim vas, dođite po pilence – zatim se obratila meni :
Malo ste uranili pa se nisam sasvim pripremila za vaš dolazak.
Ona sekretarica elegantnog držanja je snishodljivo ušla u prostoriju a u ruci joj je blistao lanac. Pognute glave je došla do male pankerice i kopču na onom lancu je prikačIla za ogrlicu na njenome vratu. Sa stola je dohvatila zatim kratku šibu kojom je odsečno zviznula devojčicu po stražnjici i klinka je uz tihi uzdah hitro i onako četvoronoške krenula ispred nje ka izlazu. Kada su se vrata za njima zatvorila moja domaćica mi se obratila :
Kako sam shvatila vi ste gospodine Mirkoviću služili u šesdesetdrugoj brigadi kao vezista, nije li tako ?
Daaa....- Mora da je to saznala od onog svoga gorile, pomislio sam.
Znate, šifrarnik šesdesetdruge brigade nije nikada razdužen. Možda je on ipak još uvek u posedu njihovog veziste. - Odakle ovoj ženi te informacije ?
Ne, ne, gospođo, to je neka greška! - Skočio sam sa fotelje i požurio ka izlazu.
Polako gospodine Mirković, ja nisam vojna policija. Pomislila sam da bi čovek koji poseduje šifrarnik bio zainteresovan da ga proda...Za recimo...Sto hiljada?
To me je tresnulo kao čekić. Bezvredno parče plastike za koje nisam bio sasvim siguran ni gde se nalazi vredeo je mnogo više nego što sam mislio.Okrenuo sam se prema njoj.
Sto hiljada dinara ? - Toliki novac nisam video na gomili nikada u životu.
Naravno da ne gospodine, naravno da ne. Sto hiljada dolara na bilo kome računu u svetu koji odaberete. Ali samo pod uslovom da je funkcionalan.
Vrtoglavica mi je presekla noge i pao sam u fotelju. Mnogo, Mnoogoo više nego što sam mislio.
Šta će vam glupi šifrarnik? - Pitanje se nametalo samo od sebe.
I pod uslovom da ne postavljate glupa pitanja... Gospodine Mirković.
Ovoga puta je njena ljubaznost nestala i poput ledenog vetra u njenom tonu se pojavila pretnja.
Dakle... da li je šifrarnik ispravan? - Znala je da je posao sklopljen.
Jeste... Ali nemam ga kod sebe.
Hmmm...To malo otežava moj plan, ali možemo se dogovoriti. - Pružila mi je
Visa kreditnu karticu, koju je izvukla iz jedne od fioka na svome stolu.
Nadam se da će OTP banka odgovarati. Ako ste raspoloženi da prošetate do njihove filijale videćete da je novac na računu. Ili želite neku drugu banku?
Naravno da nisam imao ništa protiv OTP banke. Trebalo je da predam to veče memori stik onom njenom gorili koga sam dobro znao. Uz ljubazno upozorenje da neću dugo poživeti pokušam li da ih prevarim otpustila me je i ne verujući u svoju sreću izašao sam iz te luksuzne kancelarije, dok su moje misli u kratkim crtama podsećale na crtani film koji sam uvek zamišljao kada bih pomislio na ono što se odigrava u bankomatima. Cifre su se ubrzano nizale i pretvarale se u raznovrsnu luksuznu robu. Ali kao što to često biva, pohlepa je odmah rodila i podlost kao prirođenu ćerku. Pomislio sam da ako njoj mogu da ga prodam za toliko para, onda sigurno postoje i drugi zainteresovani kupci. Možda je postojao način da ga prodam više puta. Samo za trenutak sam se zapitao zbog čega šifre nisu promenjene ako se znalo da jedan šifrarnik nedostaje. Ipak,to me pitanje nije baš previše zamaralo.Uostalom kome je sad to bilo važno. Neobjašnjivih gluposti vojnog vrha sam imao prilike da se nagledam u izobilju za vreme rata, pa se najzad dogodilo bar jednom da je njihova neodgovornost išla meni u prilog. Prva destinacija mi je, naravno, bila filijala OTP banke i tamo sam dobio potvrdu da je račun čist kao suza, glasi na moje ime i pun je kao brod. Digao sam nešto keša i krenuo u paranoičnu potragu za svojim blagom. Jedno po jedno sam preturao nekoliko svojih prethodnih privremenih prebivališta jer sam na svakome od njih ostavljao ponešto od nepotrebnog balasta. Pomalo me je zahvatila i panika pre no što sam uspeo da pronađem prokletu spravu. Zatim je došlo vreme za posetu Jociki.Jocika je bio jedan od mojih starih drugara sa kojime me je Kišonja nanovo povezao. Bio mi je potreban zbog jedne jedine stvari, imao je računar sposoban da podatke sa stika presnimi na CD ploču. Zaputio sam se ka jednoj od tužnih izgubljenih četvrti gde su usred ruševina kao zubi u babinoj glavi izvirivale one grozne novogradnje, zatim neke sklepane garaže i najzad, kao tvrđava koja je opkoljena neprijateljskim snagama i broji poslednje trenutke otpora, ukazala se stara građevina koja me je podsećala na grad kakav je nekada bio. Sada je na njoj jedan deo pretvoren u poslovni prostor i neskladni izlog je pomalo kvario tu tako savršenu harmoniju prave panonske kuće. Naši stari su znali kako se gradi.
   Kada sam ušao u dućan pretrpan polovnom tehnikom, reklamama za računarske igrice i oglasima Internet provajdera za trenutak mi se radnja učinila praznom.Ta čudna kombinacija legalnog posla i piratskih igrica je bila nešto karakteristično za pokušaje preživljavanja ljudi koji su hteli da izbegnu petljanje sa zverima koje su gospodarile džunglom u kojoj su živeli. Plaćali su ono što se od njih zahtevalo i nekako su uspevali da zadrže neku vrstu stalno ugrožene nezavisnosti. Kad je Jocika ušao u dućan iz pokrajnje prostorije i prepoznao me, izraz mu je bio kao da je ugledao nabrušenu hordu finansijske policije.
Neću da imam ništa sa Kišonjinim poslovima. Molim te, odmah izađi!
Trebalo mi je desetak minuta da mu objasnim da više ne radim za Kišonju,ali čak ni to nije baš mnogo pomoglo u izgradnji poverenja. Tek je slučajno pominjanje Global Trejda, ako i nije privuklo mnogo simpatija, makar je izazvalo radoznalost.
Global Trejd? Kakve veze ti imaš sa njima?
Objasnio sam mu bez previše detaljisanja stvar sa vojnom tehnologijom i mojih sto hiljada dolara i saznao da je područje delovanja Trejda kratko rečeno sve.Od organizovanja otpora devedesetih i finansiranja većine naših partija i nevladinih organizacija, preko pretežnog učešća u privatizaciji trgovine, rudarstva, avijacije, nafte, poljoprivrede i energetike,pa sve do kontrole tržišta narkotika,kockarnica i provodadžisanja prostitutki.Saznao sam da je sedište u Nišu,ali da zapravo niko ništa ne zna o tome ko ustvari upravlja tom megaimperijom koja je prekrila našu zemlju poput paukove mreže. Ponuda o presnimavanju robe za Global Trejd je izazvalo kod njega nešto poput cepanja ličnosti. Bojao ih se, ali ih je istovremeno ozbilno i neizlečivo mrzeo. Neopisiva kuknjava kojom je propratio presnimavanje sadržaja inkriminisanog stika se mešala sa zluradim komentarima o osobi koja je skupila hrabrost da najzad izradi tu poganu bandu. Odbio je svaku pomisao da mu platim za taj posao i napomenuo mi je da se ono što se desilo u stvari nikada nije desilo i da on ništa ne zna o stiku i ploči koju mi je uručio. Ploču sam sakrio na sigurno i sasvim dostupno mesto i ostalo mi je samo da sačekam veče, koje je posle cele večnosti, najzad stiglo.
   Primopredaja je protekla naizgled glatko.Tip je bio pomalo zabrinut oko mogućnosti da je samouništenje aktivirano i pomenuo je da će stvar smesta proveriti. Uskočio je u veliki auto i odjezdio a ja sam sretno i olakšan nastavio šetnju tom pustom uličicom prepunom kontejnera koju smo dogovorno odredili za mesto razmene.Odjednom mi je neki brzi pokret privukao pažnju.Srce mi je jače zakucalo i lagano sam obišao kontejner pred sobom da bi tamo video slađano pufnasto kuče koje je bauljalo ispred kontejnera razvlačeći neke masne papire.Bilo je to toliko neodoljivo stvorenje da sam prosto morao da ga dodirnem.Sagao sam se naglo,želeći da ga zainteresujem za neki nestašluk i u tome trenutku refleksi sa ratišta su proradili. Pucanj,fijuk,tupi udarac iza mene! Bacio sam se kraj onoga kučenceta i očito sam uspeo da ga zainteresujem,jer se počelo verati po meni. Verovatno je bilo razočarano mojom reakcijom, jer ja sam polagano pružio ruku prema metalnoj šipci koju je neko tu ostavio za podizanje poklopca kontejnera. Kako je ostatak moga tela bio nepokretan kuče se bacilo na moju ruku i stalo je da me gricka, ali stvarno nisam imao nameru da se sada zamajavam njime. Lagani koraci su se približavali i grčevito sam napeo telo pripremajući se da reagujem. Iza kontejnera se pomolila nečija ruka koja je jako stezala dobru staru zastavu sedam šesdesetdevet. Precizni i brzi udarac po njoj je stresajući simpatično kučence sa moje ruke izazvalo bolni urlik nevidljivog protivnika i pištolj je ispao tresnuvši malog simpatikusa koji je skiknuo i potom netragom zbrisao. Moj je napadač dobio sličnu ideju i brzo odmicanje koraka mi je govorilo da je odlučio da nestane. Dohvatio sam pištolj i skočio osmatrajući ima li još neke spodobe spremne da me kokne, ali osim sve udaljenijih odjeka trčanja nisam ništa čuo,a još manje video.Nadao sam se da je u pitanju bio samo
neki usamljeni pljačkaš, koji je namirisao silnu lovu koju sam jutros podigao iz OTP-a. Druga mogućnost je bila toliko zastrašujuća da sam je odmah odbacio.    Na moju žalost pogrešio sam.U to sam se uverio prolazeći iduće jutro kraj trafike. Pažnju su mi privukle dve fotografije.Na jednoj od njih je bila ona mala pankerica Izvukao sam nešto siće i kupio najjeftinije novine, neko partijsko glasilo. Udarna vest se ionako ni u jednim od izloženih novina nije nimalo razlikovala. Na bledoj objavljenoj slici , izvađenoj iz nekog dokumenta, ili sa neke porodične fotografije, devojčica nije bila našminkana i delovala je kao srednjoškolka. Imala je naivni osmeh ovčice iz crtaća umesto svoje misteriozne zavodljivosti po kojoj sam je pamtio, pa uprkos tome greške nije bilo, to je bila definitivno ona. Članak koji me je zainteresovao nalazio se između reportaže o letovanju na Halkidikiju i veoma opširnog izveštaja o formiranju nove vlade posle dugih i iscrpljujućih pregovora. Kataklizmični naziv članka je bio uočljiv sa kilometra,bio je izvučen jakim,masnim slovima i ispod njega je detaljno opisano njeno iskasapljeno telo pronađeno u nekome šahtu. Posle toga je sledilo par redova sa opisom sekire koja je pri tom korištena, da bi zatim opširne morbidne pretpostavke novinara o dužini njenog života u vreme dok su je čerečili i odsecali joj udove i maštarije o patnjama što ih je pretrpela postale zaista degutantne. Iza toga su date dirljive izjave njenih roditela i sestre i najzad jako važna vest dobijena iz pouzdanih izvora da je ubica ostavio jasne tragove za sobom. Naravno da mi je bilo žao te devojčice, ali sada sam bio mnogo zaokupljeniji svojom nevoljom. Na onoj drugoj fotografiji koja mi je privukla pažnju nalazila se fotografija ubice za kojim se intenzivno tragalo. Ko zna da li bi me sve to toliko zainteresovalo da se tamo nije nalazila fotografija iz moje vojne knjižice. Nažalost, sinoć me nije napao nikakav lopov, nego plaćenik Global Trejda. Očito nisu želeli svedoka da poseduju vojne šifre za pristup svim komandnim serverima i našli su način da me uklone. Bilo je vreme da nestanem.    Pokušaji ukrcavanja na voz ili autobus su se završili žestokim jurnjavama pred razgaljenim pandurima i ubrzo mi je postalo jasno da na te puteve budno motre. Krađa automobila je bila još gora ideja. Izlazi iz grada su bili zatvoreni i gotovo sam poginuo u vratolomnoj vožnji koja me je na jedvite jade najzad ipak uklonila ispred gladijatora koji su poput asova formule jedan pojurili zamnom. Pokušaj da na bankomatu dignem novac sa kartice mi je dao do znanja da je račun prazan i još gore od toga, da je označen. Sirene policijskih kola koja su se približavala su me smesta pretvorile u olimpijskog trkača na kratke staze. Stvari su se odvijale jako loše po mene. Ipak, još uvek je postojao jedan način za nestajanje.Već rano ujutro sam posetio Jociku. Nije bio onako odbojan kao prvi put, ali očigledno je bio obavešten o mome statusu, pa nije bio oduševljen mojim prisustvom. Nekako sam ga ubedio da moja nevolja nema veze sa presnimavanjem sadržaja stika, jer on je već znao da nisam ubica i da su u ceo slučaj umešane kandže Global Trejda. Nekako sam ga umirio i ponudio sam mu posao koji nije mogao nikako da odbije. Posrednik mu se nije previše dopao, ali je posle nekog vremena ipak pristao. Sledeći korak je bio dogovor sa matorim ciganinom.U krajnjoj liniji nije imao ništa protiv da im se pridružim u njihovoj ruševini, a kada je čuo da će onu gomilu krša,koju su svi njegovi bližnji redovito dovlačili iz kontejnera i sa deponije uspeti da pretvori u novac, makar i odloženo, postao je prijateljski naklonjen i uz dobrodošlicu sam se podsetio i njegove smrdljive rakije. Nije nikako bilo vreme da trošenjem poprilične sume,koju sam uspeo da dignem sa računa pre nesreće koja me je zadesila, privlačim pažnju lovaca Global Trejda na sebe.Kao što sam rekao dobar sam sa tehnikom i mislio sam da je mnogo pametnije raditi nešto što će me jedno vreme ukloniti iz vida onih koji me žele mrtvog. Nekako sam osećao da ću pre ili kasnije naći neko rešenje koje će me izvesti iz tog ćorsokaka u kome sam se našao.

Stipan · 14-01-2011, 07:51:21

   Tako je počeo moj novi život. Te noći sam se išunjao kraj zaspale bratije i veći deo svojih para,uvijenih u stare novine i najlone,sakrio sam u dopola zatrpani i odavno nekorišteni šaht nedaleko od moje nove jazbine. Uvijen u stare krpe kraj svoga novca sakrio sam i pre neko veče oteti pištolj. Para sam zadržao samo toliko koliko mi je bilo potrebno za moje planove. Sledeće jutro sam izvršio inspekciju prostorije koju mi je matori cigo prepustio i započeo sam iz nje, pred sumnjičavim pogledima svojih novih sustanara, da izbacujem ogromne gomile stare hartije, odrpanu i neuparenu odeću i obuću, nedefinisane komade plastike i metala kao i ostalih stvari koje su je ispunjavale do samoga plafona.Ceo dan mi je prošao u tom beskrajnom poslu i te noći sam spavao kao jagnje. Idućeg dana oko podneva stvari iz moje prostorije su bile na gomili ostalog krša, a ja sam sa ozbiljnom zabrinutošću shvatio da se krovna konstrukcija dobrim delom oslanjala na gomilu đubreta koju sam upravo bio izbacio.Zamolio sam, pružajući mu novac jednoga od namrgođenih posmatrača da trkne do grada i kupi mi kilo eksera, čekić i testeru, i dok se on nije vratio posvetio sam se intenzivnoj pretrazi gomile krša koji je zauzimao jedno dobro jutro zemljišta iza ruševne zgrade. To burlanje po kršu je privuklo pažnju dežmekastog ćutljivog tipa koga sam pamtio kao svoju senku u vreme dok sam osposobljavao njihov televizor prilikom svog prethodnog boravka kod njih. Zvao se Zoran i bio je najneomiljenije stvorenje u zajednici. Svi su uglavnom smatrali da je len, glup i dosadan, ali ja sam znao ono što oni nisu. Zoran je imao žicu za tehniku i njegova potpuna nezainteresovanost za njihovo burlanje po kontejnerima uglavnom je poticala iz te njegove osobine. Tako sam brzo i pomalo neočekivano našao saveznika koji će mi pomoći da ostvarim svoje planove . Kada je najzad naručena roba stigla, naravno bez kusura, ali sa jakim zadahom vinjaka na donosiocu, posvetio sam se izradi merdevina. Zoran je već tada prionuo ćutke i veoma snalažljivo na dodavanje i pridržavanje materijala u toku mojih aktivnosti.Taj dan do kasno uveče uz pomoć mog ćutljivog saradnika uspeo sam da skinem ruinirani krov i plafon. Sledeći dan posvetili smo se izradi novoga krova od starih dasaka, greda i lima, teškom mukom izvučenih iz gomile otpada.Treći dan posle započetih radova na krovu, najzad smo obojica bili dosta zadovoljni svojom tvorevinom i pozajmivši neke metle od ženskog dela zajednice i pronašavši neke krpe u đubretu, uspeli smo da učinimo da prostorija podseća na ljudsko stanište. Opravili smo vrata i prozore, a zatim orno navalili na izradu masivnog stola koji je zauzimao gotovo trećinu prostorije.Sledeći dan sto je bio završen i iznad njega smo postavili improvizovane police,a Zoran je dobio nešto para i zadatak da ode do radnje sa električarskom robom. Za razliku od svog prethodnika, on mi je doneo račun i kusur, a onda smo iz kolica koja je dovukao izvukli pedeset metara podzemnog kabla, ašov, kutiju sa osiguračima, grlima za sijalice i konektorima, dvadeset metara PPG kabla,izolir traku,kombinirke i razne odvijače i dok je Zoran kopao jarak do obližnje bandere, ja sam se žustro dao na razvođenje električne instalacije u prostoriji. Do večeri smo uspeli da položimo i podzemni kabel, ostavljajući povezivanje na banderu za sledeće jutro. Rad pod naponom nije baš preporučljiv po mraku, a nelegalni priključak ne podrazumeva isključivanje linije zbog radova na njoj. Kada je i povezivanje uspešno završeno mogao sam da počnem sa unošenjem inventara.Zoran je preneraženo zinuo kad
sam mu u ruku tutnuo pare i spisak prodavnica i robe koja mi je bila potrebna.Za trenutak sam pomislio da ću to malo bogatstvo morati poveriti nekom drugom,ali je posle podužeg mozganja,najzad uz nerazumljivo gunđanje strpao pare u džep i izgubio se u pravcu grada. Celo prepodne sam proveo diveći se poslu koji smo obavili, tek ponekad se štrecajući pri pomisli na pandure i Global Trejd. Pa opet, sada se to činilo toliko daleko od mene kao da sam se nalazio na sasvim drugom kontinentu.Oko podne Zoran je sav zajapuren dovukao pretrpana kolica i ponovo mi uredno ispostavio kusur i račune. Najpre smo na police rasporedili sitniji alat : ključeve,posebne vrste odvijača,klješta za skidanje izolacije,demontažu,sečenje, savijanje, lemilice, pumpice i ostale neophodne tričarije. Kraj njih sam postavio unimer i osciloskop, a onda smo naslagali razna sredstva za čišćenje, odvijače,, devedesetpetpostotni etil alkohol, kontakt sprej, tinol, pastu za lemljenje, šarafe, matice,ulje kao i sav ostali potreban pribor.Bliže vratima smo postavili onaj malo grublji alat. Fleks, bušilica, aparat za varenje i velika klješta za sečenje armature su se našli u nekoj vrsti soške pokraj samih vrata, pošto ćemo ih najverovatnije koristiti ispred naše radionice. Sa druge strane vrata su na policama našle mesto tečnosti za skidanje rđe, boje, lakovi, git, četke, lopatice i jedan mali kompresor.. Najzad smo vrata, na opšte negodovanje publike, obezbedili jakim katancem iz jednostavnog razloga što nisam nikako želeo da moja radionica počne da se osipa pretvarajući se malo pomalo u poneko pićence za Zoranovu braću.
   Posle nešto više od nedelju dana napornog posla sve je bilo spremno da počne da se realizuje ono što sam naumio. Idućih nedelju dana Zoran i ja smo izvlačili i sortirali isluženu i odbačenu tehničku robu iz one gomile otpada,da bi najzad započeli rastavljanje i ispitivanje pojedinih delova i sklopova. Zoran je bio sasvim oduševljen svojim novim poslom, posebno otkad ga je matori ciganin na moju molbu oslobodio redovnog obilaženja kontejnera i neobično brzo je usvajao sve veštine koje sam mu pokazivao.Uskoro smo naslagali popriličnu gomilu sasvim ispravnih delova i prešli smo sa istovetnim žarom na čišćenje i doterivanje onih kućišta koja nisu bila sasvim uništena. Izgitovana i ofarbana delovala su sasvim kao roba iz onih sjaktavih izloga u centru grada. Poslednja faza je posle sušenja boje bilo ponovno sklapanje uređaja od ispravnih delova i testiranje ispravnosti u čemu je Zoran posebno uživao. Najzad, mesec dana od moga dolaska imali smo prvi kontigent robe za Jociku. Dogovor je glasio da ću mu redovno isporučivati robu koju će mi plaćati kada je proda po cenama koje on odredi. Zoran i još tri njegova brata su utovarili robu u nekoliko kolica i otperjašili su u grad, a ja sam nastavio sa inspekcijom novopridošlog krša koji je u međuvremenu ta vredna bratija navukla na novu gomilu, ovog puta isključivo tehnološkog otpada. Ubrzo posle toga jedna je od kontejnerskih patrola donela vest da je Jocika javio da je prvi novac od naših rukotvorina spreman.Napomenuo sam Jociki još pri prvom dogovoru da novac daje samo jednoj osobi koju ću za to ovlastiti i Zoran je sa pismom i mojim potpisom odjurio da digne naš teško zarađeni novac. Posao je ispao mnogo bolje nego što sam se nadao jer je Jocika prodate stvari platio mnogo poštenije nego što sam očekivao. Sve pare sam predao matorom, iako je on insistirao da deo uzmem za sebe. Rekao sam mu da nekako moram platiti svoj smeštaj i najzad je stvar prihvatio zdravo za gotovo.Tih mesec dana,zauzet neprestano zahtevnim poslom, retko sam pomišljao na nevolju koja me je tamo dovela.Kako je vreme prolazilo gotovo da sam se počeo osećati opušteno kao nekada, još u vremenima pre rata. Uskoro se naš posao ustalio pa je uporedo sa odašiljanjem te naše robe dolazio i novac od one već prodate. Ubrzo smo deo novca počeli da izdvajamo za materijal koji smo trošili, ali na opšte zadovoljstvo zajednice ostajalo je sasvim dovoljno para da se njihov grozni standard malo pomalo popravlja. Užas od hrane koju sam od početka sa njima delio i čiji me je ukus navodio na ideje da upotrebim novac koji sam sakrio za neki hamburger, sada je počinjao da dobija kakvu takvu aromu zahvaljujući namirnicama koje su kupovane od naše zarade.Zoki i ja smo ženama sastavili jednu mašinu za pranje i jedne noći smo od hidranta udaljenog par stotina metara preko creva koje su braća zdipila iz neke zgrade doveli do nje vodu i aktivirali tu čudesnu napravu. Radne akcije na kojima sam insistirao i koje su neizmerno radovale ženski deo populacije dovele su u red kuću i prednje dvorište. Sredstvima koje mi je Zoran doneo iz grada počeo sam žestoko da uništavam insekte i glodare koji su tamo bili prava napast i uskoro su nestali iz delova kuće gde smo boravili.
   Bez namere i sasvim nesvesno moje skrovište se počelo pretvarati u moj novi dom. Matori je sa vremena na vreme, kad bi procenio da je to moguće i potrebno, svojima delio ponešto para.Petoro braće od kojih su trojica imali svoje porodice i tri sestre od kojih je jedna takođe imala svoju familiju, činili su zajednicu od dvadeset i jedne duše i kada se novac deli na toliko delova, a matori je imao potrebu da to budu potpuno jednake sume za svaku osobu, jasno je da su rezultati jadni. Pa ipak, i ta mizerna količina novca činila je mnogo. Kako drugih troškova nisu imali, pošto je kuhinja bila zajednička i kao takva, briga predvodnika, a smeštaj i svi troškovi su bili u stvari ilegalni upad u vlasništvo neke tajanstvene građevinske kompanije, taj novac koji su dobijali bio je u potpunosti njihov. Deo koji je bio namenjen meni redovno sam poklanjao Zoranu, uprkos njegovom opiranju,i on bi stalno dovlačio neke nove alate od tih para. Kod ostalih novac je uglavnom trošen na odeću, sa malim odstupanjima kod pojedinih članova zajednice.Kod onih sa malom decom kupovali bi se slatkiši i igračke,muškarci su češće bili nacvrckani,dok se u slučaju neudatih devojaka, bogami nabavljala šminka i kozmetika. Već je uveliko isticao jun i jul samo što nije nastupio. Dani su bili kombinacija rerne i Danteovog pakla pa je i odevanje mojih slučajnih sustanara bilo sasvim u skladu sa tim vremenom Bilo je to ujedno i vreme kada sam postajao sve svesniji još jedne stvari koja me je tamo dočekala i koju u početku gotovo nisam ni registrovao. Polako, postajao sam svakim trenutkom sve svesniji pogleda jednog para bademastih, neobično vlažnih i blistavih, prelepih ugljeno crnih i širom raširenih očiju koji me je pratio gde god da sam koraknuo. Ona ista cigančica, koja me je odmeravala i prilikom moga prethodnog boravka, preko noći je odrasla i postala, ne bilo kakva, nego prelepa žena. Sada to više nije bilo ono umazano i bosonogo derište kakvo sam pamtio. Bujna kosa, crna kao gavranovo krilo, što je razigrano padala niz njena leđa, pa čak i visoko čelo iznad prevelikih očiju, ti njeni bucmasti obrazi i čulne usnice, taj njen ravni nos i dugi vrat su i sada bili detinje formirani baš kao što su izgledali kao i kada sam je prvi put video, iako sada naglašeni šminkom koju je instiktivno koristila kako treba. Ono što je bilo sasvim drugačije je bilo ono drugo, ono sakriveno ispod njene bezobrazne lagane letnje haljine - prkosno izbačene nesputane dojke, snažni bokovi, prćasta guzica, široki listovi i snažne butine.Ne, to više nije bilo dete. Polako uz stidljive pozdrave počeli smo jedno drugom da upućujemo i osmehe, a kada bi postavljala veliki sto, za koji sam ne znam zašto, najednom počeo dolaziti svaki put pre vremena za obrok, uvek bi našla vremena da me nešto zapita i na ta pitanja bih ja radosno i preopširno odgovarao. Malo pomalo počeli smo da razgovarimo i o kucama,macama,cveću,haljinama,nebu i sličnim besmislicama.Uskoro su i ostali članovi zajednice počeli obraćati pažnju na te naše razgovore i uz neobičnu kombinaciju podsmeha i simpatije davali su nam do znanja da nemaju ništa protiv onoga što ni ona ni ja nismo znali šta bi trebalo da bude. Međutim, možda baš zbog toga, jednoga od tih vrelih dana je u radionicu,dok sam se mučio sa trimerom za vertikalnu sinhronizaciju NEC 20" monitora, upao stari ciganin namrgođen i ćutljiv. Bez ijedne reči je pred mene bacio izbledele novine,ne baš one koje sam video,ali sa člankom koji sam dobro znao. Nikada nisam saznao da li je te novine pročitao pre no što sam stigao tražeći od njega utočište, ili ih je našao u đubretu tek toga dana, ali siguran sam da je imati u kući nekoga ko je sposoban da raskomada mladu ženu sekirom predstavljalo ozbiljnu glavolomku za matorog jarca. Za trenutak sam pomislio da je vreme da nađem novo skrovište i poisključivao sam aparaturu i ustao spreman za odlazak. Međutim njegova iznenađujuće snažna ruka me je pritiskom na rame primorala da ponovo sednem. Podigao je novine i ponovo ih je tresnuo na sto. Želeo je objašnjenje i počeo sam da pričam. Izostavio sam deo o podizanju para iz filijale OTP-a,ali sve ostalo sam mu rekao.Neko vreme me je ispitivački gledao, i dalje namrgođen, a onda je njegovo lice ozario osmeh i blago me je potapšao po obrazu. Uzeo je svoje novine i bez reči je izašao, kao što je i ušao. Pomislio sam da ga ispratim, ali klecave noge su me izdale i ostao sam da sedim drhteći i razmišljajući o ovoj nenadanoj poseti.
   Sledeći dani su pokazali da mi je čiča ipak poverovao. Nije stvar u nekim velikim izjavama ili naglim izlivima emocija. Dokaz je u stvari bilo to što se u našem laganom tempu života baš ništa nije promenilo. Jedna od Zoranovih poseta Jociki je osim novca za našu robu rezultirao i vešću da Jocika hitno želi da se vidi samnom. Nisam bio sretan zbog pomisli da moram napuštati svoje carstvo,ali od njegovih akcija nam je sasvim zavisila egzistencija i već iduće jutro sam se, izašavši na ulicu i trudeći se da izbegavam susrete sa bilo kime, što se posebno odnosilo na policiju, došunjao do njegove radnje. Da je moje izbegavanje brijanja i šišanja imalo dobre rezultate uverio sam se kada mi se obratio kao slučajno zalutaloj mušteriji. Čupava brada i neuredna duga kosa su mi toliko uspešno promenili lični opis da me je tek po predstavljanju pažljivije pogledao, pa kada me je najzad prepoznao uhvatio me je za lakat i osvrćući se odveo me je u onu njegovu pokrajnju prostoriju.Baš se i nisam obradovao prvom pitanju koje mi je postavio, jer se ono odnosilo na sadržaj presnimljenog stika. Ne samo da je pitao šta je bilo na njemu, nego je i pretpostavljao da se radi o davno izgubljenom šifrarniku. Zanimali su me razlozi tog pitanja i rekao je da ima kupca za disk. Naravno da sam pre odgovora hteo da znam i ko je kupac. Malo me je iznenadio odgovor. Kupac je bio čuveni Markiz, siva eminencija interneta. O Markizu se sve znalo, izuzev ko je i gde se nalazi. Bio je trgovac piratskom robom, softverom, igricama, filmovima i svega što se moglo distribuirati letećim sajtovima. Istovremeno bio je i trgovac informacijama, kanal za nabavku šifara, brojeva kreditnih kartica, državnih tajni i novinskih članaka.Međutim, već sam se jednom opekao trgujući prokletim šifrarnikom i nisam želeo nove nevolje pa sam odbio taj predlog. Mislim da je Jocika bio jako razočaran, ali je to dobro podneo. Rekao je da to neće uticati na našu saradnju, zbog čega mi je laknulo, kao i to da moju tajnu više nikome neće pominjati, zbog čega mi je laknulo stostruko.Po povratku Zoran me je odveo da mi pokaže svoje remek delo koje je sa braćom kriomice od mene napravio prethodnih dana. Zaprepašćeno sam shvatio da su jednu od prostorija pretvorili u pravo pravcato kupatilo, koristeći vodu koju smo doveli do one mašine za pranje. Imalo je rešen odvod, doduše samo do ispred kuće, slavine, umivaonike, tuš kadu pa čak i ogledala za brijanje.Nažalost, mesto pločica bili su postavljeni komadi lima, ali za uslove u kojima smo živeli bilo je to pravo carstvo luksuza, utoliko više što su sredili i zidove, krov, prozore i vrata. Tokom jula sve češće sam se budio ponavljajući u sebi Jela, Jelica, Jelena i sve sam više vremena provodio sa malom namigušom,prepuštajući najveći deo svog posla Zoranu koji se sada već sasvim dobro snalazio u našoj radionici.Lagano su počela i držanja za ruke, pa i naizgled slučajni dodiri naših tela i malo pomalo su susreti sa njome imale kao posledicu bolove u mojim preponama. Pa ipak među nama je sve bilo prijateljstvo i pomalo sam bio zbunjen konfuzijom u svojim ludim mislima. Iako je moj ćutljivi pomoćnik sasvim dobro vodio poslove angažujući sve više i svoju braću, preciznije poslove i dalje nije mogao obaviti bez mene.
   Pojavio se uskoro i prvi veći problem. Gomila đubreta je sada već bila toliko prebrana da je postalo nemoguće pronaći uređaje koje već nismo pregledali. Na Zoranovo ne baš malo razočarenje privremeno smo zaključali radionicu i cela zajednica se, ne baš oduševljeno, bacila na sortiranje đubreta. Posebno papir, gvožđe na drugu gomilu, olovo, bakar i slični metali na male gomilice i posle nedelju dana Zorana sam poslao do firme koja se bavila reciklažom i njihovi kamioni su, isplativši nas, odvukli veći deo nepotrebnih stvari. Najgore je tek dolazilo. Kada sam im rekao da ostatak đubreta treba vratiti na deponiju izazvao sam pravu malu revoluciju. Nije im baš bilo potpuno jasno ni kada sam im rekao da iz tih svojih obilazaka umesto da dovlače sve i svašta donose samo tehničku robu, ali moja ideja da se ta njihova dragocena imovina vraća na deponiju je bila prava jeres. Histerično su izvlačili stare krpe, komade plastike i neke izlomljene igračke i poturali mi sve to pod nos, uporno želeći da me odvrate od neozbiljne namere da to golemo blago jednostavno izbacimo. Tek uz pomoć starog ciganina i njegove odmerene žene nekako smo ih ubedili da je to posao važan za zajednicu kao i svaki drugi i posle nekoliko dana naš magacin pod otvorenim nebom je najzad bio raskrčen,očišćen i spreman za prijem novih gomila odbačene tehnike. Sledećih par dana u našoj radionici nije bilo posla i dok smo čekali da se naša baza sirovina popuni brzim i intenzivnim obilascima kontejnera, sve sam svoje novonastalo slobodno vreme provodio sa Jecom, ne stideći se da učestvujem u poslovima rezervisanim samo za žene. Postavljao sam sto, prao sudove i radio sve ono što i ona trudeći se da stalno budem u njenome društvu. Pa opet, ponekad sam morao da se odvojim od nje iz jednog prozaičnog razloga. Naša zajednica nije bila nikakvo izolovano ostrvo. Okolne straćare su takođe bile naseljene sirotinjom i naš nagli uspon je privukao njihovu pažnju. Počeli su da dolaze pokušavajući da odgonetnu tajnu našeg uspeha, što me je ozbiljno zabrinulo. Gledao sam da što je moguće više izbegavam susrete sa sve češćim posetiteljima naše zajednice, iako sam u to doba već više podsećao na Robinsona Krusa nego na samoga sebe. Nisam bio potpuno siguran da još neko nije imao negde stare novine sa mojom slikom, pa sam se sklanjao pred svakim pogledom dobro znajući da nihova zavist vrlo lako može dovesti do mene plaćene ubice Global Trejda ili policiju.Tih dana se desilo nešto što mi je pomoglo da shvatim da idilično i patrijarhalno okruženje u kome sam živeo nikako nije imuno na rak rane sveta oko nas.
   Jedno od tih popodneva sa zebnjom sam začuo zaustavljanje motora ispred naše kuće. Provirivši kroz prozor ugledao sam dobro poznati žuti golf sa jednim zelenim vratima, i zaklonio sam se iza zida nastavljajući da motrim šta se dešava. Iz auta su izašli Kišonja i atletski građen tip u majici i farmerkama, koji je verovatno bio moja zamena.Užas u meni nije toliko izazvala pojava mog nekadašnjeg poslodavca, koliko osoba što mu je prišla. Bila je to četrnaestogodišnja ćerkica jednog od Zoranove braće, tiha ispijena devojčica predugih ruku i nogu.Nešto je petljala sa Kišonjom,posle čega su on i njegov telohranitelj uskočili u kola i otperjašili. Čim sam bio siguran da je Kišonja otišao,istrčao sam iz kuće i pritrčao onoj balavici.Dohvatio sam zbunjenu
devojčicu za ruku i zavrnuo sam joj rukav.Tada mi je postalo potpuno jasno zbog čega je klinka uprkos vrelim danima večito nosila košulje dugih rukava, a shvatio sam besno i da sam zanesen svojim poslom u radionici propustio mnoge tajne i zlokobne Kišonjine posete. Vena na devojčicinoj ruci je bila prepuna ožiljaka od čestih uboda. Pokušao sam da joj uzmem paketić koji je držala u šaci, ali ona ga je toliko grčevito stezala da je to bilo nemoguće. Počela je da vrišti, da se otima i jedini način da joj otmem drogu je bilo da joj prilepim jednu žestoku ćušku.Kad je najzad ispustila paketić i urlajući je otrčala ka kući, ja sam se neočekivano sručio na zemlju, najednom dobivši osećaj kao da se kuća srušila na mene. Nikako se nisam mogao dosetiti odakle takav bol i odakle vatromet,niti to kako je najednom dan pretvoren u noć. Kada je najzad nagli prekid filma u mojoj glavi ustupio svoje mesto nekoj uslovnoj i vrlo relativnoj svesnosti digao sam svoj zamućeni pogled ka devojčicinom ocu koji je namrgođeno stajao iznad mene. Ni najmanje nije bilo čudno što me je odalamio posred njuške, jer počinio sam najveći zločin koji se mogao zamisliti u našoj zajednici – udario sam dete. Eto, od tada nemam više svoja dva prednja zuba. Digao sam ka njemu paketić koji sam maločas oteo od njegove ćerkice bez ijedne reči i namrgođenost je ustupila mesto zbunjenosti, dok su se ostali članovi domaćinstva skupljali oko nas. Nije mu bilo jasno o čemu se radi i tek kada sam mu rekao čime se Kišonja bavi stara ciganka se, gurajući sve oko sebe, probila kroz gomilu i dohvatila je onaj paket.Iscepavši omot uvukla
je svoj dugi nokat u prah i stavila ga je u usta. Potom je devojčicin otac dobio još
goru ćušku nego njegova ćerkica malopre, dok je lice njegove majke poprimilo takav izraz besa kakav nikada pre toga nisam video.Nedelju dana kasnije bilo je mnogo polomljenih letava i razbijene staklarije ispred naše kuće,a Kišonja je više nego verovatno imao ogromne troškove plaćajući ozbiljne bolničke troškove za sebe i svog gorilu, a možda i više ako uzmemo u obzir opravku razlupanog auta.
U svakom slučaju u tome kraju ga nikad niko više nije video. Što se tiče mojih izbijenih zuba stvar je uprkos mojoj sekiraciji protekla mnogo bolje nego što sam mogao i da zamislim. Dok sam se jadao Jeleni kako sam prošao najednom je, u jednom neočekivanom i naglom skoku, poljubila moje povrede. Ako sam mislio da sam video vatromet kada su mi zubi izbijeni, onda sam tada video vatromet kakav priređuje vulkan pri erupciji! Poljubac je potrajao mnogo duže nego što bi to bilo potrebno za ozdravljenje mojih desni, ali to je sada već tema jedne sasvim druge priče.U svakom slučaju, glava porodice nam je svega par dana posle toga dodelila jednu posebnu sobicu u koju smo se Jelena i ja uselili.U međuvremenu je na našoj mini deponiji nakupljeno dovoljno krša da Zoran i ja opet pokrenemo poslove i do polovine avgusta je sve išlo toliko dobro da bolje nije moglo. Isuviše dobro.

Stipan · 14-01-2011, 07:51:51

   Jedno jutro je u sobicu gde smo živeli Jeca i ja uleteo unezvereni Zoran nepovezano urlajući o zlotvorima koje treba pobiti,propasti sveta,radionici,alatu, vratima,kataklizmi i još ponekim nejasnim zemaljskim i nebeskim pojavama. Kad je donekle povratio dah uspeo sam da razumem da želi da pođem sa njime, što sam posle brzog oblačenja i učinio. Bolje da nisam. Naša ljubljena radionica je bila poharana, veći deo stvari je bio odnešen, mnogo toga je bilo uništeno, boje i sredstva posvuda rasuti, a drski lopovi su ukrali čak i vrata. Ni za trenutak nam nije padalo na pamet da pozovemo policiju.Šta bi oni uopšte uradili? To što neku
sirotinju opljačka druga, još veća sirotinja nikada nije bila dovoljan razlog da bi oni pomakli svoje debele guzice. Drugo bi bilo da je opljačkana neka od velikih korporacija, pa makar i da je stostruko manja šteta nego ova naša. Onda bi jurili po ubogim straćarama i prebijali redom i kršteno i nekršteno sve dok ne pronađu lopove. Uostalom ovde smo bili ilegalno. Pre no što bi i stupili u razgovor, već bi bili izbačeni iz kuće zajedno sa svim svojim sirotinjskim inventarom.Najzad,nisam imao ni najmanju želju da se susrećem sa policajcima koji mogu lako da se sete poternice raspisane zamnom zbog ubistva. Zoran i ja smo tako poduže vreme očajno sedeli nasred tog našeg očerupanog ponosa i pomišljao sam da je došlo vreme da te noći izvadim novac sakriven u onome šahtu. Međutim za time ipak nije bilo potrebe. Petnaestak minuta kasnije na vratima se pojavio matori ciganin i tresnuo je pred nas najlon kesu prepunu para uz svega tri reči
– Sredite ovaj haos! Zatim se okrenuo i otišao.
   Dva dana kasnije uz pomoć, ovoga puta, cele zajednice pa čak i nekih komšija, naša radionica je blistala okrečena, očišćena, vrata opravljenih i pojačanih, ali uz to i dobro snabdevena još boljim alatima nego prethodno i bukvalno pretrpana sa svom neophodnom opremom i priborom, pa je čak u njoj mesto našao i jedan pravi metalni radni sto. Život je posle toga sloma koji smo uspešno premostili tekao ustaljenim i prijatno dosadnim tempom. Jelena i ja smo nedugo posle toga utanačili svadbu za početak novembra i imao sam utisak da su naši ukućani vrlo sretni što ću se najzad i oroditi sa njima. Avgust, septembar oktobar...Sve je bilo kako treba. Sve do one večeri kada se moja prošlost vratila da me potraži ...
   Vreme je naglo zahladnilo, u kući je počelo da se loži, a nepomičnost me je tada već pomalo nervirala. Iako sam izbegavao zalaženje u urbane delove grada,rado sam odlazio u potragu za ogrevom koja je podrazumevala šetnje po svim onim delovima okolnih ruševina koje još nisu bile naseljene.Tamo bismo skupljali neke grede, letve i daske pa smo ih zatim tovarili na kolica i dovlačili u naše dvorište. i to popodne smo sa Zoranom bili na jednoj prilično udaljenoj ruševini sa gotovo netaknutim krovom.Vrlo dugo smo skidali i sortirali drvenu građu sa namerom da je pripremimo za sledeći dan kada smo nameravali da je odvučemo kući.Mrak je već uveliko padao kada smo završili sa poslom i natovarivši jedan deo ogreva na kolica krenuli smo u pravcu doma. Nismo preterano žurili i uživao sam u divnoj večeri, pomalo prohladnoj, ali vedroj.Činilo mi se kao da rata nikada nije ni bilo i srce mi je bilo na mestu. Prethodnih dana smo jednom radnom akcijom snabdeli kuću nekom vrstom seljačkih krušnih peći koje su se ložile sa spoljnje strane i uglavnom smo eliminisali zadimljenost prostorija, a još letos je Zoran za vreme dok sam ja ljubovao sa njegovom sestrom uz pomoć braće ispopravljao prozore i vrata, tako da je posle ovakvih šetnji bilo prijatno ući u tople prostorije i opustiti se.Govorili su mi da venčanje ništa neće promeniti u odnosu između Jece i mene ali ja sam nekako imao osećaj da će nas to jednom zasvagda ograditi od nevolja celoga sveta. Ne znam kako je begunac poput mene mogao imati takve osećaje, ali čitav svet mi se činio otvorenim i veselim mestom, što se bez granica prostire pred mojom slobodnom dušom. Kolika je to samo glupost bila! Već izdaleka smo ugledali dva velika terenska vozila zaustavljena ispred dvorišta i taj neuobičajeni prizor nas je naveo na oprez. Ostavili smo kolica i lagano smo se prišunjali da bi ugledali jezivi prizor. Svi članovi zajednice su klečali na sredini dvorišta opkoljeni sa desetak ljudi vojničkog držanja koji su u rukama imali automatsko oružje sa cevima uperenim prema njima. Ispred matoroga se nadneo jedan elegantni tip i gurao mu je pod nos neko parče papira. Izbrazdano lice starog ciganina je bilo potpuno obliveno krvlju i kako smo prilazili bliže sve smo jasnije čuli odsečne reči koje je onaj plaćenik upućivao ošamućenom dedici, svaki put ga udarajući cevlju pištolja po nosu.
Govori strvino, gde je! Znamo da je ovde!
Nikad ga nisam video... - Udarac
Ne igraj se samnom. Kaži gde je i dobićeš hiljadarku.
Ne znam... - Udarac
Spalićemo vam kuću budalo matora! Misli na svoje, dolazi zima! Gde je?
Ne znam... - Umesto udarca sada je mahnuo svome čoveku koji je snažnim
zamahom ubacio nešto u kuću. Eksplozija koja je usledila i raznela južni zid koji smo sa Zoranom letos iskrpili dala mi je do znanja da je to đubre u kuću ubacilo kašikaru. Znao sam koga traže i jeza koja me je u početku podilazila pretvarala se u bes. Hteo sam da skočim, ali Zoranove snažne ruke su me jako pritisle, pa sam gotovo nabio nos u zemlju.
Poslednji put te pitam, gde je ovaj čovek – Neki ledeni prizvuk u promuklom
glasu plaćenika najavljivao je veliko zlo. Kada je matori ponovio da ne zna,ni ne
okrenuvši se ona zver je ispalila metak u glavu jednom od Zoranove braće. Sad više Zoran nije mogao da me zadrži. Sjurio sam se ka onom urušenom šahtu i napipao sam čvrsto umotani paket u njemu. Pre no što sam uspeo da odmotam pištolj užasnuto sam začuo još jedan pucanj. Znao sam da je još neko mrtav, pa sam potpuno nesvesno kesu sa novcem strpao u džep i najbrže što sam mogao sjurio sam se ka dvorištu. Sluđeno sam zastao na ulazu u dvorište i shvatio da je na zemlji u lokvi krvi i ona devojčica koju smo nedavno jedva spasli iz Kišonjinih kandži. Podigao sam pištolj ka onom hladnokrvnom ubici i proderao se :
Ovde sam idiote, pokušaj da me uhvatiš. - Možda nisam neki strelac, ali ceo
ispaljeni šaržer u njegovom pravcu je bio dobra osnova da ga je neki od metaka i pogodio. Nisam čekao da vidim dejstvo moje pucnjave. Kad je pištolj škljocnuo u prazno bacio sam ga i zaiždio prema najbližoj ruševini. Srećom, onaj čopor ubica je bio toliko iznenađen mojom pojavom da nekoliko sekundi nisu upotrebili svoje oružje. Kada je rafalna paljba iz mnogo oružja osula kišu olova, već sam hitao ka sledećoj ruševini. Bio sam iskusan u izbegavanju kuršuma mnogo boljih strelaca i udarci metaka po ciglama su mi govorili da je njihova zamisao o mome položaju potpuno pogrešna. Sa velikim olakšanjem začuo sam paljenje motora džipova i znao sam da su preživeli sada bezbedni. Budale će juriti okolo tražeći me i znao sam da se više neće vraćati u naše dvorište.Ne obraćajući više mnogo pažnje na
njih dugo sam trčao skrivenim, zavojitim putićima koje sam vrlo dobro upoznao prethodnih dana dok sam sa Zoranom tragao za ogrevom i posle čitave večnosti najzad sam pao kraj jednoga zida boreći se za vazduh.
   Znate, ja nikada u životu pre toga nisam zaplakao, ali tada... Možda sam bio vrlo blizu toga. Nisam mogao da se vratim. Neko im je javio da sam tamo i taj neko će to ponovo učiniti. Jedini način da im sačuvam živote je bilo to da ih nikada više ne vidim. Grč mi je stezao želudac i grlo mi se stezalo, oči su mi postale vlažne, valjda od hladnoće koja je najednom počela da se spušta zajedno sa mrakom.

Stipan · 14-01-2011, 07:52:28

   Sledećeg dana vratio sam se životu koji sam znao. Mračne krčme i noćni klubovi dočekali su me raširenih ruku. Ne mogu reći da se sasvim jasno sećam sledećih mesec dana. Znam da sam uporno tražio nevolje, ali kao uz inat, one nisu nalazile mene. Bio sam večito pijan, negde na granici snova i stvarnosti i gde god bih pijančio šaroliko društvo vucibatina, kurvi i slučajnih namernika pilo je na moj račun. Kelneri su me svuda dočekivali kao brata, lažni prijatelji bi me pratili gde god bih pošao,čudne žene su mi izjavljivale ljubav. Pa ipak, ja sam mislio na moju Jelenu,mada sam znao da je nikad više neću videti. Novac iz kese se topio i nekim čudom niko me nije zaklao zbog njega. Global Trejdovi lovci me nisu primećivali, iako sam im plesao pred nosom, potajno priželjkujući da me pronađu. Čak sam par puta ugledao i groznu ženu koja me je u ovo stanje i dovela, uvek u društvu svog gorile i neke lepotice, uvek u Tropikani. Kao da nisu verovali da ću se tako izložiti, tražili su me uzalud po budžacima i ruševinama i nije im bila ni najmanje sumnjiva pijandura što troši bogatstvo za bogatstvom. Ali najzad je novca nestalo, a sa njime i prijatelja. Oni koji su me juče uzdizali u nebesa sada su me šutirali dok sam se valjao ulicama kao svinja, kelneri su me izbacivali kao vreću i najzad sam se silom takvih prilika i istreznio. Kada je par dana kasnije prestala glavobolja počeo sam pomalo i da mislim, mada je to bilo najmanje što sam želeo.Sledeći dani su protekli u tužnom prisećanju na izgubljeni spokoj i očajničkim mozganjima o povratku mojoj Jelici, da bi me tek dobrano posle toga urlajuća glad naterala da pokušam da preživim. Glad je dobra,jasno otvara logiku.
   Rešenje mi je ustvari sve vreme bilo nadohvat ruke samo ga nisam video jer mi je bilo previše dobro. Ako u ovom nakaradnom svetu postoji izvor informacija, to je Markiz. Imao sam čime da ih platim, CD je i dalje bio tamo gde sam ga i sakrio. Trebalo je samo otići do Jocike i izložiti mu plan. Pa ipak ni to nije moglo biti toliko brzo koliko sam ja to očajnički trebao.Tek dve nedelje kasnije Markiz je odgovorio i Jocika je odlučio da me lično odvede.
   Seli smo u crvenu ladu sa zjapećim kraterima rđe,donekle prekrivenih reklamnim nalepnicama i samolepivim tapetama. Otkinuti auspuh se uglavnom vukao celo vreme po putu za njome, a zvuk preglasnog motora me je neodoljivo asocirao na dizel mašinu nekog oklopnog vozila. Začudo motor je upalio iz prve i sasvim se dobro držala na groznom peščanom putu na kome su poput grebena iskakale gomile razbacanog šuta. Posle poduže vožnje kroz neobičan pejsaž u kome su se smenjivale luksuzne i naizgled prazne vile sa ubogim kolibama što su vrvele dečurlijom, potom zapuštenim putem kroz deo prekriven uglavnom plastenicima i voćnjacima bez zgrada, zašli smo u šumoviti i sve ređe naseljeni deo predgrađa sa uglavnom ruševnim imanjima na kojima odavno nikoga nije bilo. Prošavši već prilično dug put kroz taj krajolik, najzad smo skrenuli ka jednom malom imanju. Nije bilo teško zapaziti tanjire satelitskih antena niti malecne antenice wireless mreže već sa prilaza zapuštenom dvorištu. Iako je zgrada bila olupana, to je bio siguran znak da je tu skriveno nešto što te antene i koristi i bilo je čudno kako to nikada nikom nije zapalo za oko. Jedino objašnjenje je bilo da sam se nalazio na mestu dovoljno neinteresantnom bilo kojoj ajkuli da slične ekstravagancije mogu biti tako slobodno istaknute. Nisam mogao ni da pretpostavim sa kime su veza bile one mrežne antenice, ali možda nije ni trebalo da znam. Mada je Struja bila dovedena preko tri bagremova stuba, pokraj kuće sam zapazio i jedan ozbiljni vojni agregat, trenutno neaktivan, ali očito dobro održavan i u funkciji.Nakon što je moj saputnik obišao kola i otvorio mi vrata, što je bio jedini način da izađem, zaputili smo se preko svake mere zakorovljenog dvorišta, prolazeći kraj uredno i visoko složene gomile isečenog drveta pod nastrešnicom, da bismo najzad ušli u jednu izanđalu i neuglednu zgradu. Prošavši kroz prašnjavi hodnik ignorišući dvoja vrata koja izgleda nisu bila zanimljiva otvorili smo ona poslednja da bi ušli u neočekivani ambijent, za mene predvorje pakla a za nekog pravi hakerski raj. Police,stolovi,stolice,čak i patos bili su zatrpani raznim elektronskim sklopovima, ekranima, tastaturama, miševima, štampačima i sličnim aparatima i sve je to bilo u raznim fazama sklopljenosti ili funkcionalnosti i ispovezivano impozantnim, vrlo debelim snopovima kablova koji su se poput lijana u džungli rasprostirali između polica i stolova ili su se kao zmije povijali po patosu.Bilo je tu i sasvim kompletnih brend računara najnovije generacije i skupocenih sjaktavih notebook igrački, ali su i oni kao i sve ostalo u prostoriji bili razbacani bez ikakvog reda, prateći samo neku meni nevidljivu funkcionalnost ostatka aparature u prostoriji. Ovaj rusvaj je dopunjavala neviđena količina optičkih medija u ništa manje haotičnom stanju, neki u stalcima postavljenim na najneverovatnijim mestima a drugi jednostavno razbacani gde se koji zatekao, neki u svojim omotima, a većina čak i bez toga. Kao neki pauk iza jednog ogromnog monitora pojavio se omaleni vižljavi ćelavac držeći šolju sa naslikanim pajom patkom u ruci. Markiz se pomolio iz jazbine.Čim je progovorio mucanje mi je dalo do znanja da previše kontaktira sa računarima.
Da...Dakle leg...legendarni kimejker je sti...stigao Od..davno imam za...zakrpu a...ali niko nikada nije došao do ori....originala.Odsa..da će voj..vojni ser...veri bi...biti otvo...otvoreni za mo...moju malenkost.
Dao sam mu ploču i nestrpljivo ju je ubacio u plejer. Krajičkom oka ugledao sam gotovo zatrpan medijima jedan M-60. Tip je bio potpuno opremljen za nezvane goste. Na monitoru se pojavio dobro poznati interfejs i posle kraćeg kodiranja pojavila se i šifra. Naš domaćin ju je zapisao na parčetu papira i u Explorer uneo poznatu adresu. Mašina koju je koristio bila je munjevita. U trenu je bio na ulazu vojne obaveštajne i šifra je glatko prihvaćena. Oznaka šesdesetdruge je jasno označavalo da server nema informaciju da je brigada odavno rasformirana. Na trenutak sam pomislio da to možda i nije bilo sasvim slučajno. Počeo je brzo da pretražuje po datotekama i najednom se zaustavio i značajno me je pogledao.
Ka...kada je brigada ras...rasformirana ? Miii...mislim, koje go..godine?
Dvehiljadite, zašto ?
A kada si pre...predao svoj kimejker Glob...Globaal Trejdu?
Drugog maja...dvehiljadešeste...
Akt...aktiviran je drugog juna 2006.Tvoj kup..kupac nije gubio vreme. P...preko njega je odob...odob...odobreno skretanje kursa aa...avionu nemačkog ratnog vazduho....vazduhoplovstva na letu GAF 383/04 iz Prištine prema Landsbergu u Ne...Nemačkoj.Vojni kontrolori su ih p...propustili po tome nalogu. i ne samo to. Najmanje tri do četri p...puta mesečno se preko šif...šifree šesdesetdruge odob...raaavaju skretanja kursa v...vojnim avionima sa Kosova ili iz B...Bosne koji p...prelaze našu teri...teritoriju.Sle..sledeći let je već dee...devetog juna.
Šta bi to moglo da znači? - Nešto je tu bilo jako mutno i smrdelo je na pare.
Ne znaa..ne znam. Aa...ali mogu da po...pogledam. Saa...samo treba mi malo vre...vremena. D..dva-tri daa...dana...naj...najmanje.
Dobro, gore već ionako ne može biti. Vidimo se za tri dana.
Pogledao sam upitno Jociku i on je potvrdno klimnuo glavom. Ali mali haker je nastavio :
Vii..vidiš ima tu još jee..jedna stvar.Mo...mogu doo..doznati odakle je upu...upu... upućen zahtev za skretanje kuuu...kursa.
Ne vidim šta ćemo sa time postići.Ja sam traženi kriminalac. Ne mogu otići u kasarnu i reći : Ja sam prodao vaš šifrarnik, pa ste sada najebali.
Ako ta žena o kojoj go...govorimo ima neke taj..tajne pohra...njene u računaru ja mo..mogu lako doći do njih. Ucena je po...ponekad vrlo dob...dobro oružje.
   Posle toga je prošlo još nekoliko predugih dana. Krao sam po samoposlugama da bih preživeo i nekoliko puta bio i isprebijan zbog toga,ali ja sam jednostavno morao utoliti glad. Najzad smo ponovo seli u Jocikinu ladu i vratili smo se u onu sakrivenu Markizovu jazbinu. Poseo me je za sto sa nekim časopisom i papirima. Predamnom je bio "NIN" od 24, avgusta 2006. otvoren kod članka naslovljenog "Incident sa nemačkim vojnim transportnim avionom" i podnaslovom " Zalivanje Srbije." U tome članku je pisalo kako je 2.juna ove godine tačno u petnaest sati i petnaest minuta pilot JAT-ovog aviona na liniji Tivat-Beograd prijavio oblasnom centru kontrole letenja da na otprilike dvanaest nautičkih milja sa svoje desne strane, a na dvadeset milja od Valjeva, vidi drugi avion i da iz tog aviona ispada nešto nalik na veliku ledenu loptu. Lopta je do planine Maljen padala oko jedan minut i trideset sekundi i pala je negde između Kosjerića i Banje Vrujci. Nemački avion,transal,kojim je pilotirao potpukovnik Šref,kome nije bilo poznato da se bilo šta desilo, ispunio je svoju misiju, i kako je tu pisalo bezbedno se spustio u svoju bazu Vunstorf. Bio je tu i jedan dokumenat, zvanični zahtev Nemačke ambasade u Beogradu od trećeg maja kojim je zatražila preko ministarstva spoljnih poslova da joj direktorat civilnog vazduhoplovstva, uz mišljenje istog kao i ministarstva odbrane dozvoli dva preleta od Prištine do Landsberga u Nemačkoj, sa "više desetina kilograma oružja, municije,desetak kilograma zapaljivih aerosola,boje, kompresovanog azota,kiseonika, baterija, dijagnostičke robe" i konačno,ono što mi je posebno privuklo pažnju, " 0,04 kilograma infektivne supstance".
Poo..pogrešio sam u proo...proceni učestaloo...sti korišš...korištenja šifre... Za..zahteva pre...preko šesetdruge je dosada bilo stotinu čee..četrdeset dva.
Pojasnio mi je precizno mucavi haker. Sada je bilo jasno da je moj aparat služio za poslove sa odlaganjem opasnog otpada i nisam nimalo sumnjao da je u tome bilo mnogo para, ali to ni najmanje nije olakšavalo moju situaciju. Srećom, mali je imao još podataka.
Dii..direktor ovdaaa..ovdašnjeg Globalovog predstaaa...predstavništva iii...ma račune u Cirihu i na Kaj...kajmanskim ostrvima.Pooo...posle svakog naa...loga izdatog preee...preko šesdesetdruge na jedan od tih raa...računa stiže uplata, istovreee...istovremeno kada i na cent...centralni račun Glob...Globala.
Šta to znači, ako boga znaš?
Znači da gooos...gospođa pot...potkrada svoje šefove
Pružio mi je gomilu odštampanih papira i jednu CD ploču
I da to možeš da do...dokažeš. Ovo su Imejl i te...telefon najviše faaa..face do koje sam uss...peo da do...dođem – Gurnuo mi je u ruke neki papirić - Ostalo je na tebi. Hej, nee...nemoj mi zaatvoriti pristup Ser...serverima.I sre...Sretno!
   Nisam više imao vremena za gubljenje. Izašavši iz Jocikine lade prionuo sam na posao. Plan je bio pomalo mutan, ali neke putokaze sam već precizno markirao. Prvi korak je bilo da iz sajber kafea sa onog CD-a koje mi je dao Markiz Imejlom pošaljem na tu tajanstvenu adresu nekoliko vrlo rečitih i inkriminišućih, pa ipak dovoljno uopštenih dokumenata da bez ostatka ne mogu ama baš ništa da preduzmu. U propratnom tekstu dao sam im do znanja da posedujem i ostatak papirologije i da ona može da se nađe u posedu stranke dovoljno jake da im se suprotstavi, a koja, prema spisku koji sam takođe posedovao, nije bila na listi njihovih plaćenika. Napisao sam, naravno, i to da ću se javiti telefonom da bi se dogovorili oko uslova i kliknuvši na send pomolio sam se bogu, mada to nikada ranije nisam radio, jer sam po ubeđenju ateista. Sledeći dan sam u dogovoreno vreme bio u javnoj govornici i okrenuo sam onaj od Markiza dobijeni broj. Javio se prijatan ženski glas i predstavio se kao filijala najreklamiranije banke u zemlji. Kada sam spomenuo Global Trade, šifrarnik i dokumentaciju to je rezultiralo napetim "sačekajte", pa dosadnom elektronskom melodijom iz "žaoke".Glas koji mi se zatim javio bio je glas zmijskog cara. Dubok, sugestivan, razmažen i sa nekim čudnim nedefinisanim akcentom.Odmah sam mu napomenuo da znam da je već locirao odakle zovem, ali da je dokumentacija na sigurnom i ako budem nestao već zna gde će se ona naći. Nije bio posebno impresioniran tom izjavom, ali veliki BMW koji se velikom brzinom približavao govornici naglo je usporio već posle par sekundi, pa se lagano zaustavio nedaleko od nje. Ponovio sam priču.
Koliko? - pitao je glas sa druge strane.
Ne koliko,nego šta.Hoću da ukinete poternicu zamnom i ostavite moje na miru
Poternicu? - Delovao je stvarno začuđeno. Ispričao sam mu sve što se desilo i
saslušao me je pažljivo. Njegova pažnja je postala pogotovu napeta kada sam pomenuo da ga njegovi ljudi potkradaju.
Možete li to da dokažete ? - pitanje je bilo na mestu. Razgovor je sada počeo
da kreće u pravcu koji sam želeo. Nisam hteo da idem u Beograd i insistirao sam da dokumente predam lično njemu. Četvrtak u sedamnaest časova, treći salaš
prema Čikeriji. Radi svoje sigurnosti ću privremeno zadržati na sigurnom mestu duplikat dokumenata, sve dok ne završimo transakciju. Spustio sam slušalicu i veleslalomom između zgrada izbegao sam desetak tipova koji su se zaputili ka meni i najzad, tek kada sam se uverio da su me sigurno izgubili, lagano sam se uputio dalje. Tri dana sam proveo u bunilu ni živ ni mrtav.

Stipan · 14-01-2011, 07:53:23

   Podne me je u četvrtak zateklo u brzoj šetnji po ledenom vetru. Dug je put bio do dogovorenoga mesta za nekoga ko ga mora obaviti pešice. Srećom, još u vreme mojih pijanih dana nekako se na meni našao neki dugački mantil, ne pitajte kako ili odakle, tek bio je na meni i sasvim me je dobro štitio od surovoga vetra. Stigao sam mnogo pre vremena i zavukao sam se u odavno nekorišteni svinjac čekajući tog neželjenog poslovnog partnera. Mora da sam zaspao, jer sam se trgao na zvuk ritmične lupe koji me je pomalo preplašio. Provirio sam na dvorište, najpre ne primećujući ništa što bi ukazivalo na izvor neobične buke.Tek po senci koja se pomerala setio sam se odakle mi je taj zvuk bio toliko poznat. Digavši pogled ugledao sam helikopter koji je uporno kružio nad salašem. Izašao sam na sredinu dvorišta, raširio kaput i podigao ruke da vide da nisam naoružan. Sada je helikopter povećao radijus i stao je da obilazi polje koje je okruživalo objekte, a u dvorište su podižući prašinu uletela četiri velika terenska vozila iz kojih je hitro iskočilo dvadesetak tipova u kožnjacima,farmerkama,tamnim cvikerima i sa teškim naoružanjem u rukama. Brzo raspoređivanje i munjevita kontrola svakog skrivenog mesta su mi davali do znanja da su momci iza sebe imali žestoku vojnu obuku. Jedan od njih dotrčao je do mene i podigao sam visoko ruke potpuno svestan da ga ne treba izazivati.Tip me je vrlo profesionalno pretresao i pomalo sam pretrnuo kada mi je iz džepa izvukao papire i CD, ali pregledavši ih, odmah mi ih je i vratio. Jedan od spretnih pridošlica je nešto promumlao u radio stanicu i helikopter je počeo da se spušta, dok se na ulazu salaša pojavila jedna ogromna limuzina, nešto što sam dotada video samo u američkim filmovima. Zaustavila se gotovo ispred mene i momak koji me je pregledao priskočio je i otvorio vrata. Lenim pokretima iz limuzine je izašao lik gospodstvenog izgleda. Ispod markiranog crnog kaputa sa krznenim okovratnikom videli su se crni sako, snežno bela košulja i leptir mašna. Odmerio me je svojim tamnim i pronicljivim,preterano vlažnim očima koje su bile potcrtane dubokim podočnjacima i nekako preblizu jedno drugome postavljene, a njegove guste tamne obrve gotovo spojene iznad krupnog, širokoga nosa nabrale su se dajući mu pomalo ljutiti izgled. Na izrazito visokom čelu uzdužno usečene su se pojavile bore, a jaka četvrtasta i impozantno izbačena vilica potpuno u skladu sa njegovim koščatim i ispijenim glatko izbrijanim licem naglo se pokrenula kada mi se obratio.
Ne pamtim da je iko skupio toliko hrabrosti da se drzne da mi postavi tolike uslove kao ti. Očekivao sam da će to biti neko više... Neko više kao ja. Kako vidim, mladiću, ti si prilično odrpan prizor. Imaš li bar neku predstavu koga si pokušao da uceniš? Možda će ti ovo biti poslednja greška u životu.
Nisam imao drugoga izlaza. Vi ste jedini koji možete da zaustavite ovo zlo.Pa vaši ljudi su ubijali moju porodicu zbog onih sto hiljada koje sam dobio...
Živopisne obrve su mu se opet naglo pokrenule i sada su pretvorile konfiguraciju njegovog lica u izraz začuđenosti i grubo me je prekinuo.
Sto hiljada!?O kakvih sto hiljada govoriš mladiću?Nisam baš siguran da imam volje da se igram sa tobom!
Dobro, većinu ste mi uzeli, ali trebalo je da dobijem sto hiljada dolara za onaj šifrarnik. Toliko je i bilo na računu pre no što je raspisana poternica.
Najednom gospodin se iskreno nasmejao i odmerio me je bećarski.
Ti, dakle, tvrdiš da Eleonora mene potkrada, zar ne? Budalo jedna, za taj tvoj šifrarnik ja sam isplatio milion eura!
Manje bi me pogodilo da je neki od njegovih ljudi otvorio vatru na mene i iz ruku su mi poispadali svi oni dokumenti zajedno sa pločom na kojoj su bili podaci.Dok je jedan od njegovih momaka uslužno skupljao rasute papire objasnio mi je sve nejasne delove priče. Nisam bio faca koja može ugroziti ili promeniti bilo koji od njegovih poslova, pa je čak i sada došao iz čiste radoznalosti, ali pre svega zbog sumnje u sopstvene ljude. Nikada mu nije padalo ni na kraj pameti da pokuša da me ukloni iz jednostavnog razloga što sam po njegovom znanju već bio isplaćen pa samim tim i potpuno nebitan. Ionako niko ne bi poverovao u moju priču, a što se tiče inkriminišućih dokumenata njegova mreža je dovoljno gusta da oni mogu nestati pre nego što ih bilo ko primeti. Ako je poternica bila raspisana, to je bilo zato da do njega ne dopre vest o razlici između primljene i isplaćene sume. Kad mu je njegov uslužni momak dodao papirologiju ovlaš ju je pogledao i ponovo mi se obratio, nekako zamišljeno.
Mislio sam dolazeći ovamo da ću te zakopati ispod nekog od ovih svinjaca, ali učinio si mi uslugu dajući mi dokaze da me Eleonora potkrada. Dobićeš ipak svoju šansu. Lako ću skinuti poternicu, ali kako je ja nisam raspisao, ipak ćeš
morati tu uslugu da platiš. Koliko daleko si spreman da ideš da bih uklonio tu poternicu za tobom?
Koliko god treba! - Nada je buknula u meni.Možda ću ipak ponovo videti Jecu!
Onda je sve u redu. Ubićeš Eleonoru i poternice više neće biti. Dobićeš svojih milion eura i mislim da više ne želim da čujem za tebe! Mada, divim se tvojoj hrabrosti dečko. Ko zna, možda ćeš jednom daleko dogurati...
Posle toga je bez daljnje rasprave ušao u limuzinu i gotovo nečujno ona lagano krete ka izlazu. Jedan od njegovih ljudi mi je u ruku tutnuo hekler,pa su se potom svi potrpali u vozila i krenuli za svojim šefom, a helikopter je uzlećući digao takav oblak prašine da sam se zakašljao.Kada sam otvorio oči suzne od prašine salaš
je bio isto onako pust kao i kada sam došao. Imao sam, dakle, da obavim posao.
   I tako sam se ponovo našao u Tropikani.Težina heklera sakrivenog mojim dugim mantilom pomalo me je uznemiravala, pa ipak neizbežni dodiri sa prostitutkama i njihovim klijentima dok sam se probijao tesnim prolazom ka sali pokraj svih onih barskih stolica nikada nisu nikoga naveli da posumnja da imam nešto skriveno pod kaputom. Iz dana u dan sam po pet šest puta navraćao bez ikakvih rezultata duge dve nedelje,ali nisam gubio strpljenje,da bi mi se tek petnaestog dana moja potraga posrećila. Kad sam se našao na ulazu u salu shvatio sam da je dupke popunjena. Najpre sam ugledao onog njenog dobro poznatog telohranitelja koji je vrlo budno motrio oko sebe i na trenutak sam pretrnuo kada je njegov pažljivi pogled prešao preko mene. Brada i duga kosa su učinile svoje i pogled njenog gorile je prošao dalje uopšte me ne registrujući. Spustio sam pogled na prostor ispred njega i za najbližim stolom sam ugledao onaj po zlu upamćeni oštri pogled sitnih očiju,već poznate visoko postavljene obrve i dve duboko urezane bore oko surovih usnica. Sada je to oličenje zla na sebi imala raskošnu vizonsku bundu i ponovo je na nogama imala one njene kaubojske čizme. Kraj nje je sedela jedna preslatka plavušica izduženog lica i pomalo neobično azijatski iskošenih očiju, uokvirenih gustim, dugim trepavicama. Upadljivi tamni mladež Ispod njenog levog oka bio je samo još jedan detalj koji je naglašavao neobičnost te devojke .Jagodične kosti su joj bile jako izražene, egzotično usklađene sa njenim uzanim obrazima i potpuno uvučenim podbratkom. Njene napućene usnice su stalno bile poluotvorene, a iza njih su se nazirali poput bisera blistavi i savršeni zubi,tako da je delovala kao reklama za zubnu pastu.Potpuno u skladu sa njenim istočnjačkim izgledom je bio i ravni, na kraju pomalo izbačen nosić uzanih nozdrva, pa su čak i njene obrve,mada toliko svetle da bi bile skoro nevidljive da ih čudno osvetljenje u tropikani nije neobično naglašavalo, dodavale još jednu neobičnu egzotičnu notu tom čudnom utisku. Curica je bila odevena u snežno belu košulju čipkastog okovratnika i nosila je crni jelek, a na glavi je imala neki slatki romantični šeširić. Uglavnom je cela njena pojava odavala utisak neke potisnute romantike potpuno neprimerene ovome mestu. Položene u krilu devojčine tanane ručice su grčevito stezale veliki buket irisa, očito upravo dobijenih na poklon. Devojčica uopšte nije delovala kao prostitutka, pre bi se reklo da je bila neka bezazlena učenica. Njena karirana suknja je bila vrlo visoko zadignuta i ispod nje se nazirala bela čipkasta podsuknja i potpuno je otkrivala njene vitke butine.Sanjalački se smešila pogleda nekako neprirodno uperenog unazad. Samo su joj zenice bile bile zakrenute ali pokreti njene glave nisu pratili snene oči. Taj njen nekako zbunjeni i vrlo neobični pogled je bio uperen ka onoj matoroj veštici koja joj je uz njen zlobni osmeh sa intenzivnim interesovanjem nešto šaptala na uvo, toliko nagnuta ka njoj da su im se obrazi skoro dodirivali. Za trenutak sam pomislio da odmah završim posao, ali bilo bi opasno otvoriti vatru iz nezgrapnog automatskog oružja u ovoj gužvi. Više je nego izvesno da bih pobio vrlo mnogo ljudi koji nemaju baš nikakve veze ni sa tom groznom ženom ni sa Global Trejdom.Nerado sam zaključio da ću morati da sačekam neki povoljniji trenutak, ako ništa drugo da je pratim kada bude izašla iz Tropikane. Da je ona baba na rukama imala tanke kožne rukavice shvatio sam kada je prema devojčinim usnama prinela čašu. Ova je pitomo otvorila usne, kao da pokušava da izgovori slovo O i njena družbenica joj je sasula sadržaj čaše u grlo.Trenutak kasnije celo telo male plavušice se zatreslo od žestokog kašlja,dok je ona veštica potpuno spokojno iz flaše Jack Danielsa ponovo dolila njenu čašu. Nekoliko puta je simpatična devojčica bila napojena na takav način i potpuno mi je bilo jasno da njen bleskasti smešak i taj čudesni blještavi sjaj u plavim očima imaju itekakve veze sa silnim alkoholom koji je popila. Nenadano, telohranitelj je ludoj lezbejki dodao neki neobični paket. Upakovan u svilenkasti ružičasti papir, obavijen širokom crvenom trakom vezanom u veliku mašnu na vrhu prelepog pakovanja, stvar je bila oličenje raskošnih novogodišnjih poklona, i to je izazvalo devojčin smešno zbunjeni izraz. Usta su joj se potpuno otvorila, oči su se sasvim rastvorile i bila je slika i prilika neke lude karikature koja prikazuje oduševljenje. Direktorica Global Trejda je spustila paket na sto pred preneraženu devojčicu i dohvatila ju je za ruku. Klinka je tek posle dužeg premišljanja nerado ispustila svoj dragoceni buket irisa i dopustila je da joj prijateljica, koja je izuzetno strpljivo iščekala da se ona pribere, podigne ruku. Tek je sada njena zbunjenost postala komična, jer gospođa je njenu ruku elegantnim manirom podigla do svojih usana i poljubila ju je kao neki džentlmen. Vrativši njenu ruku na sto počela je nešto da joj priča intenzivno je posmatrajući dok je devojka pomalo neurotično gledala u svoju upravo poljubljenu ruku. Najzad je ta simpatična curica prilično nesigurno svojim drhtavim rukama dohvatila paket pred sobom. Međutim, sada kad joj se taj paket najzad našao u rukama, plavušica je delovala kao da ne zna šta bi uradila sa njime. Stala se vrpoljiti i onaj buket je iz njenog krila pao na patos, što je izazvalo njenu totalnu sluđenost. Nesretno je buljila u svoj buket istovremeno obema rukama držeći onaj divni paket, kao da ne može da se odluči koji joj je od ta dva poklona važniji. Dama kraj nje joj je položila svoju rukavicom utopljenu šaku na vrat i počela je da ga miluje umirujućim pokretima, pomerajući sve više dlan,uvlačeći ga ispod njene duge valovite kose. Istovremeno, prinoseći usne do samog devojčinog uveta nešto joj je poverljivo i sugestivno šaptala. Devojčica je najzad prestala da se sekira oko svoga cveća i skoncentrisala se na novi poklon. Posle čitave večnosti, najzad je počela da razvezuje bogatu mašnu na paketiću. Njeno lice je poprimilo detinji izraz radoznalog iščekivanja i uklonivši traku sa pakovanja, pažljivo ju je odložila na sto, da bi zatim sasvim polako, naizgled ne želeći da ošteti taj skupoceni omot, odmotala sa vrlo vidljivom radošću prelepu ovalnu baršunastu kutiju. Kad ju je otvorila i ugledala njen sadržaj, za mene tada još uvek sasvim nepoznat,na lice joj se ponovo vratila zbunjenost,ali ovoga puta uz neku primesu straha . Podigla je pogled na onu ženu koja joj je nešto, pućeći usne i uzdižući obrvu tepala, kao da je ona dete koje neće da pojede svoj ručak. Najednom ju je rukom,koja je još uvek počivala na njenom vratu,privukla da bi je nežno poljubila u obraz. Potom je gospođa ispustila devojčin vrat, ali ona se nije odmakla i senka osmeha je počela da joj se vraća na lice. Gospođa joj je sada vrlo zabrinutog izraza na licu iz neposredne blizine nešto napeto objašnjavala i odjednom devojčici je u oku zaigrala neka iskra nestašluka dok su se njene usne razvukle u prijatan osmeh.Sada se i starica nasmešila, ali onim njenim zlokobnim i neprijatnim osmehom i podigavši ruke lagano je devojčici raskopčala tri gornja dugmeta i razvukla joj je košulju tako da joj je koren vrata ostao otkriven. Potom se povukla malo od nje napeto je posmatrajući. Curica je krenula rukama ka onoj kutiji, a onda kao da se iznenada nečega setila odmakla je ruke pa je zapitkujući nešto pogledala u svoju družbenicu neočekivano senzualnim pogledom. Kao da je nešto prelomila u sebi izvadila je sadržaj kutije drhtavim rukama. Stresao sam se shvatajući da je to ista onakva pseća ogrlica kakvu je na sebi imala i ona mala pankerica kada sam je poslednji put video živu.Uhvatila je ogrlicu obema rukama i raširila ju je podižući je ispred sebe, a njene oči su začuđeno posmatrale grubu krupnim zakovicama ojačanu kožnu traku sa jednim povelikim metalnim obručem ušivenim malo dalje od sjajne kopče na njenome kraju. Lagano je prinela ogrlicu svome vratu i počela je da okleva.Sada je žena kraj nje,obraćajući joj se,ponovo dobila izraz vaspitačice koja tepa nekom nestašnom detetu, i devojka je najzad obavila svoj vrat ogrlicom očito se i dalje sustežući da je potpuno sklopi. Navijao sam grčevito za to da devojka odbaci strašnu ogrlicu i ustane, da pobegne od te strašne žene kuda je noge nose i malo je falilo da se nekim neopreznim gestom ne odam i upropastim sve što sam planirao. U trenutku kada je ogrlica dodirnula devojčin vrat Direktorka Global Trejda se zadovoljno nasmejala, a njena ruka se spustila na devojčinu već zadignutu suknju i pažljivo je, gotovo i ne dodirujući joj telo sasvim uklonila sa curicinog međunožja i suknju i njenu čipkastu podsuknju. Shvatio sam iznenađeno prateći njen pokret da devojka ispod svoje suknje ne nosi nikakav veš. Ruka prekrivena rukavicom se zatim polako spustila na nežne prepone i postalo mi je neugodno da posmatram tu morbidnu scenu.Beži curice,
beži, mislio sam u sebi,ali ta curica je bila omamljena pićem i najverovatnije nije bila svesna svojih postupaka. Podigavši pogled sa njenih butina video sam da je devojka spustila pogled, ali je matora pažljivo izučavala njeno lice. Devojka je lagano vezivala ogrlicu oko svoga vrata i znao sam da je ruka starice ispod stola grešno podstiče da to učini. Najzad je ogrlica bila vezana i devojka je neodlučno i upitno pogledala gospođu kraj sebe u oči. Ona joj je sa izuzetnom pažnjom namestila okovratnik i zakopčala joj je košulju, pa joj je sasula još jednu čašu žestokog pića u grlo. Zatim je devojka pokušala da ustane i tek tada je postalo očigledno da je strahovito pijana, jer se zanela i sigurno bi i pala da je gospođin telohranitelj nije spretnim pokretom dohvatio ispod oba pazuha da bi je zadržao u uspravnom položaju. Zatim je, pomakavši se, prebacio plavušicinu ruku preko svoga ramena, obuhvatio je njen struk i poveo ju je ka izlazu. Ona je ošamućeno visila poput vreće i više vukući noge nego što je samostalno hodala,krenula je za njim, pa je nespretno i ne baš sasvim svesna pokušavala da nekako isprati one njegove lagane pokrete. Okrenuo sam se naglo prema zidu plašeći se da me taj gorila ne prepozna iz blizine u kojoj ćemo se uskoro neminovno naći, jer put ih je vodio ravno pokraj mene. Krajičkom oka sam video da je i lascivna direktorica ustala od stola, pokupila onaj buket irisa sa poda i krenula prema izlazu prateći ono dvoje. Sačekao sam da prođu i krenuo sam za njima, ali na moju nesreću naleteo sam na nekog junošu raspoloženog za dokazivanje pred prostitutkama. Isprečio se pred mene derući se kako se on nikome ne sklanja sa puta i verovao je da ja udišem vazduh namenjen njemu pa je stoga sasvim razumljivo da će me izgaziti kao stenicu. Ubeđivanja i izvinjavanja očito nisu mnogo pomagala jer je uporno pokušavao da me dohvati pesnicama. Srećom po mene tip je bio pijan kao čep i nije baš najbolje kontrolisao svoje pokrete pa sam uspevao da izmičem njegovim upornim pokušajima da me odalami.U nekoj drugoj prilici verovatno bih
sačekao da sam padne, što je po njegovom zanošenju bilo više nego izvesno,ali sada sam zbog njega gubio dragoceno vreme. Nemajući vremena za preduga objašnjavanja jednostavno sam dohvatio flašu sa najbližeg stola i razbio sam mu je o glavu što ga je izgleda uverilo da će vazduha biti dovoljno za obojicu. Probio sam se kroz gužvu ustostručenu zbog naše male rasprave i to mi je sad još više skratilo tada već toliko ističuće vreme da me je zahvatila panika.
   Stežući oružje ispod kaputa izleteo sam na ulicu i na svoj užas nigde nisam video ono troje koje sam pratio. Stresao sam se iz dva razloga. Prvo, propadoše mi pune dve nedelje intenzivne potrage, a drugo napolju je bilo jezivo hladno.Pa opet, možda ipak još uvek nije baš svaka nada bila potpuno izgubljena. Na pamet mi je pala jedna ideja podstaknuta baš tom hladnoćom. Uprkos toploj bundi koju je nosila, nisam nikako verovao da će gospođa direktor pešačiti do svoje jazbine, što je značilo da negde u blizini ima kola. Pojurio sam prema onom najbližem obezbeđenom parkiralištu, ali na ulazu me je zaustavio portir tražeći od mene karticu. Kakva prokleta kartica kada nisam posedovao ni kola. Da sam bio siguran da su ono troje unutra, jednostavno bih mu pokazao hekler i produžio svoj trk, ali sada je sve bilo neizvesno pa sam se iznervirano okrenuo i počeo sam da obilazim ogradu, koristeći svaku rupu da zvirnem hoću li ih negde ugledati. Kada sam već izgubio svaku nadu ugledao sam one koje sam tražio. Ona mala plavušica više nije bila sa njima, a oni su izgleda imali nekih problema sa svojim mercedesom, jer hauba kola je bila podignuta i gorila je nešto odsečno čupao i izbacivao ispod nje dok je direktorica sa dosadom posmatrala njegove napore. Zatim su zamenili mesta i ona žena je nešto polako uzela ispod haube usput nešto pričajući, valjda onome svome gorili, pa je zatim počela da udara po nećemu ispod haube i to je neko vreme potrajalo.Rupa kroz koju sam virio bila je previše mala da bih pucao kroz nju, a čak i da sam se odvažio na to, mogućnost da ih tako promašim i time ih alarmiram bila je neprihvatljiva. Za trenutak sam bio u dilemi da li da pokušam da preskočim visoku, šiljcima i bodljikavom žicom utvrđenu ogradu i odustavši od te ideje najzad sam odlučio da se ipak trkom vratim do ulaza i nokautiram onoga blesavog portira. Na moju žalost pre nego što sam uspeo da stignem do ulaza ugledao sam onaj veliki mercedes kako izlazi sa parkirališta. Već me je obuzeo očaj, kada sam sa neizmernom radošću ugledao par farova koji su se približavali putem ka onoj kapiji. Pohitao sam ka ulazu gde se u međuvremenu pred samom rampom parkirališta zaustavio neki ofucani i rasklimatani žućkasti fićo.Sjurio sam se prema njemu i bez mnogo suvišne priče brzo sam izvukao zbrčkanog i vrlo živahnog dedicu koji je derući se mahnito iskoristio tu situaciju da mi odalami par dobrih bubotaka pa sam ga pomalo iznenađen tim neočekivanim batinama bacio u naručje sluđenog portira čiji su se naočiti crni brkovi trzali u ne baš uspešnim pokušajima da izgovori neku razložnu poruku reda i zakona.Odmah sam poterao najbrže što je kilavo vozilo moglo da izvuče i isključivši upadljive farove uskoro sam ugledao veliko vozilo koje sam tražio. Srećom ono dvoje nisu žurili i mogao sam sa lakoćom da ih pratim sa dovoljne udaljenosti da me ne primete. Prilično dugo sam vozio za njima kroz opustele ulice, i najednom, u jednoj mračnoj ulici,
veliki auto se naglo zaustavio.Telohranitelj je izašao i gazdarici je uslužno otvorio vrata, a ona je izašla i osvrnuvši se oko sebe podigla okovratnik na bundi Obišli su velika kola i onaj veliki klipan je podigao...Ne haubu, kako mi se učinilo na parkingu, nego prtljažnik mercedesa. Gospođa se nagla i nejasno sam video da nešto odatle uzima, a onda udara po unutrašnjici prtljažnika. Nisam mnogo mozgao kakav kvar može biti u pitanju, možda instalacije ili pak limarija. Isuviše mi je odgovaralo ovo njihovo zaustavljanje u sasvim pustoj ulici. Izašao sam iz kola i izvadivši oružje lagano sam krenuo ka njima. Položaj im je bio savršen za rafalnu paljbu. Malo postrance od žene stajao je ogromni tip posmatrajući put sa suprotne strane od one sa koje sam im ja prilazio, dok je ona veštica neprestano mlatila nešto u unutrašnjosti prtljažnika, malo nagnuta i savršeno postavljena na liniju vatre. Nisam hteo da rizikujem promašaj pucnjavom iz daljine, a ne bi bilo dobro ni da ih pre vremena alarmiram. Držeći se senki i zaklanjajući se iza svega što je za to moglo poslužiti, prikradao sam im se dok mi je srce tuklo kao doboš.
Nisam bio siguran o čemu se radi, ali ona žena je nešto govorila i gotovo mi se učinilo da nekoliko puta zapitkuje svog telohranitelja da li voli cveće. To baš i nije imalo smisla i jednostavno sam ignorisao njihove sulude razgovore. Najednom iz istoga pravca iz koga sam došao bljesnuli su farovi nekih kola pa sam se pritajio planirajući da im se približim još par metara kada taj namernik bude prošao. Na nesreću, bila su to patrolna policijska kola i zaustavila su se kraj mercedesa. To mi nikako nije odgovaralo i lagano sam se povukao iza zida neke prodavnice čekajući da se nešto dogodi. Nisam želeo da označim sebe kao ubicu policajca, pa je jedino rešenje bilo da čekam i motrim. Sada su dva debela, nezgrapna i uniformisana pandura prišli onome njenom čuvaru i nešto su pričali, dok se ona žena i dalje bavila svojim čudnim poslom. Potom su i policajci i njen gorila prišli zadnjoj strani mercedesa i jedno vreme su posmatrali šta ona žena radi, da bi ona najzad, pomalo zaduvana batalila svoj posao i okrenuvši se ka njima nešto odsečno počela da im govori. Jedan od onih policajaca je otišao do svojih kola, odande je nešto uzeo, pa se vratio i nagnuvši se nad prtljažnik mercedesa nešto je tamo uradio. Gospođa mu se nasmešila i klimnula mu je glavom, pa je zatim njen telohranitelj zatvorio prtljažnik. Tako su to dvoje seli u kola i nastavili put,dok su oni policajci neko vreme gledali za njima, a zatim su seli u svoja kola, okrenuli se i vratili odakle su i došli.Pojurio sam ka svojem fići i rizikujući da se siroti auto raspadne opet sam pojurio u pravcu kojim su se zaputila velika kola. Uskoro sam ih ponovo ugledao i neko vreme sam pratio njihovo lagano odmicanje sve dok se
mercedes nije ponovo zaustavio.Istovetno kao i malopre gorila je izašao, otvorio vrata, i ona žena se maznim pokretima izvukla iz svoga sedišta, pa je počela da namešta svoju otmenu bundu. Ovoga puta nisam smeo omašiti. Prebacio sam oružje na suvozačevo sedište i upalio svetla. Ono dvoje su se ukipili primetivši moje farove i stigavši do njih zaustavio sam vozilo i spustio prozor sa strane koja je bila okrenuta ka njima. Pozicija je bila savršena jer su se nalazili sa suvozačke strane i oružje mi je bilo nadohvat ruke, ali telohranitelj se sumnjičavo postavio između mene i one žene.

Stipan · 14-01-2011, 07:53:56

Treba li možda neka pomoć? - upitao sam tipa koji mi se lagano približavao.
Gubi se odavde,gnjido! - Tip je diskretno raširio kaput pokazujući mi pištolj
u futroli ispod pazuha. Mora da nije nimalo ozbiljno uzimao nekoga u drndavom fići i odrpanom mantilu sa bradom i kosom poput kromanjonca. Mogao sam ga smesta upucati, ali nešto u meni se tome opiralo.
Ah, pištolj! - viknuo sam – Možda i moje uši hoćeš da nanižeš na onu ogrlicu koju si napravio posle masakra u Dugom Selu..
Oči su mu zaiskrile prepoznavanjem i ruka mu je munjevito krenula ka pištolju,ali prekasno. Hekler mi je bio pod rukom i kratki rafal koji je probio satrulela vrata moga fiće ga je sasekao preko grudi. Iskočio sam iz auta i postavio se u poziciju iz koje sam onu ženu imao na nišanu. Podigao sam oružje, ali njeno lice je sada bilo preplašeno i kao da je sve zlo nestalo iz njega. Bila je samo obična zgurena starica, ni senka onoga zlotvora kojega sam pamtio. Počeo sam da se kolebam.
Bože, ubio si Ratka. Zašto? Zašto si to uradio? Šta...Šta ćeš sada uraditi?
Ruka mi je zadrhtala i moj prst na orozu iznenađeno je klonuo. Ona je plakala i za trenutak me je podsetila na moju pokojnu majku. Šta ja ovde zaboga radim?
Nemoj me ubiti, nemoj molim te! Slušaj... Platiću...Platiću koliko god zatražiš! Znaš li ti ko sam ja? Ja sam...- Ponovo se uspravila pouzdajući se u novac.
Znam dobro ko si. i jednom si mi već platila sto hiljada za šifrarnik.
Opet sam znao zašto sam ovde. Ruka je prestala da drhti i gledao sam je u oči. Sada je znala ko sam i nada koja je za trenutak sijala u njenim očima nestala je kao sjaj sveće pred zoru.
Nemoj, nemoj molim te, imam četvoro unučadi, potrebna sam im. Ko će da se brine o njihovom školovanju. Majka im ne radi. Nemoj, smiluj se...
Kasno.Setio sam se njene sekretarice kako izvodi onu išibanu pankericu, setio sam se sekire kojom ju je živu komadala, setio sam se njenih plaćenika i užasa one strašne večeri i pritisnuo sam oroz. Držao sam ga dok oružje nije škljocnulo u prazno, a onda sam ga nemoćno ispustio i noge su me izdale. Jednostavno sam seo na hladni asfalt i posmatrao sam barice krvi koje su nastajale oko nje i njenoga telohranitelja i ko zna da li bih tako sedeo sve dok me policija najzad ne bi pokupila da mi najednom pažnju nisu privukli neočekivani zvuci iz mercedesa.
Ti neobični zvuci prigušeno su dopirali iz prtljažnika kola.Nešto poput očajničkog mjaukanja mačeta koje doziva majku.Nisam mogao ostaviti životinju da ugine od gladi samo zato što sam mu ubio gazdaricu, pa sam izvukao ključeve iz kontakt brave i otvorio prtljažnik. Nije to bilo nikakvo mače i najzad sam shvatio gde se izgubila ona slatka plavušica.Zgrčena koliko je to mogla,skuturila se u skučenom prostoru, a kraj nje je bio raščerupan i uništen njen dragoceni buket.Njeno dečije mršavo telo je drhturilo od hladnoće jer je bila gola kao od majke rođena, dok su gusti plavkasto rumeni otisci irisa na njenoj stražnjici veoma slikovito objašnjavali sudbinu njenog uništenog buketa.Oko vrata je imala onu svoju ogrlicu koja je bila prikačena za kopču zavarenu za dno prtljažnika i to tako da ju je to primoravalo da gleda u pod, a ruke su joj bile čvrsto vezane na leđima parom jakih policijskih lisica. Skičanje koje mi se učinilo dozivanjem nekog zaboravljenog mladunčeta je u stvari dolazilo od nje. U trenutku kada sam otvorio prtljažnik njeno skičanje se pretvorilo u ridanje i počela je da preklinje i da plačući objašnjava da voli cveće. Bilo je to stvarno nepodnošljivo pa sam otkačio kopču koja je njenu glavu držala onako pognutu. Devojčica je uprkos tome što sam je oslobodio ostala u istome pognutom položaju ne prestajući sa mantrom o svojoj ljubavi prema cveću.Nisam imao druge nego da je nežno dohvatim za glavu i polagano joj okrenem lice ka sebi. Oči su joj se raširile u mahnitom užasu i počela je da vrišti. Krejon joj se razmazao oko očiju i poput naslikanih potočića ružio je njene obraze vlažne od suza. Njene lepe usnice su se i dalje otkrivajući prelepe zube iskrivile u ružni grč bola i straha, a njena pažljivo negovana frizurica je bila raščupana i neuredna. Najpre sam joj, koliko sam to mogao prstima, pokušao srediti kosu najnežnije što sam to umeo. Drhtala je poput trske na vetru i nije uopšte delovalo da mi veruje.
Dobro je, devojko, gotovo je. - pokušavao sam da je utešim, a možda pomalo i
samoga sebe. - Ne boj se, niko te više neće povrediti.
Onda sam otišao do matore veštice i preturio sam joj džepove.Bili su tu novčanik i nekoliko ključeva. Bilo je tu i drugih sitnica od kojih sam odabrao jednu prelepu svilenu maramicu sa njenim anagramom.Vratio sam se do prtljažnika i trećim od istrajno isprobavanih ključeva otključao sam lisice na devojčinim rukama. Najzad je prestala da bulazni o cveću i nije više skičala, ali je i dalje plakala i odbijala je da se uspravi, pa sam je skoro na silu naterao da sedne,za početak,u prtljažniku u kome je bila. Polako, da je ne prepadnem više nego što bi trebalo, obrisao sam joj onom svilenom maramicom lice i ono je počelo da podseća na ljudsko. Zatim sam joj sa vrata skinuo onu groznu ogrlicu i bacio sam je daleko od kola. Uhvatio sam je za ruku i najlakšim pokretom koji sam poznavao ubedio sam je najzad da izađe iz prtljažnika. Odjednom mi je u pamet došlo i to da je curica potpuno gola na toj nepodnošljivoj hladnoći. Zbog toga sam skinuo sa pokojne direktorice onu njenu vizonsku bundu,pretpostavljajući da joj ona više neće biti potrebna,pa sam zatim pažljivo njome zagrnuo uzdrhtalu klinku koju je upravo tog trenutka ponovo obuzela grčevita navala ridanja. Bunda je bila krvava i prilično izbušena, ali je za smrznuto uplakano stvorenje ipak značila toplotu i zaštitu. Sav novac iz babinog novčanika sam sakrio ispod rezervnog fićinog točka. Kada matori jednom bude imao gumi defekt,sigurno će ga naći. Bilo je tu sasvim dovoljno da mu nadoknadi štetu i bes koje sam izazvao. Da li zbog hladnoće ili zbog pretrpljenog šoka ona devojčica se tada već očigledno potpuno istreznila. Izvadio sam ključeve iz brave prtljažnika a zatim sam dohvatio klinku ispod ruke i vrlo polako sam je poveo ka otvorenim vratima velikih kola. Najzad nekako oslobođena poniženja zbog svoje golotinje, delovala je koliko toliko umirena, pa je umesto onog histeričnog plača sada samo šmrckala. Na jedvite jade sam je ubedio da sedne u luksuzno sedište mercedesa i najzad smo se pokrenuli ostavljajući za sobom dva leša i onoga fiću Toplo sam se nadao da će ga vratiti onom čikici i da neće imati previše nevolja zbog ovih događaja. Klinka je u početku bila ćutljiva i nikako joj nije padalo na pamet da mi kaže gde stanuje, iako sam je bezbroj puta pitao. Shvativši da od toga nema ništa,počeo sam da joj pričam o našoj radionici,o Jeleni,o ljudima sa kojima sam proveo zadnje mesece svoga, dotada prilično promašenog života i ta moja priča namenjena više meni nego njoj imala je čudesan učinak. Kada bi ona došla do nekoga komičnog dela, devojčica bi se počela smejuljiti, ako bih pričao o Jeleni gledala bi u mene sa zanimanjem i posle nekog vremena, najzad je ipak nekako progovorila. Zvala se Jasna, stanovala je u jednome od onih rogobatnih novoizgrađenih kokošinjaca i želela je da je odvezem kući. Dok sam gledao one njene tanane pileće nožice što su provirivale ispod ogromne bunde,penjući se uz stepenište njene zgrade, pomislio sam da ta sirotica, posle ove noći, više nikada neće osetiti ljubav prema cveću.

Stipan · 14-01-2011, 07:54:21

   Kada je najzad nestala u ulazu, vratio sam se do mesta gde sam tokom vožnje sa tom devojčicom zapazio da su moleri ostavili za sobom prilično otpada. Odabrao sam jedno crevo, poveliku plastičnu kantu, krpu i jednu flašu od razređivača. Gurnuo sam kraj ceva u rezervoar i gucnuvši malo benzina,istočio sam gorivo u kantu, a zatim i u flašu. Krpu sam namočio gorivom, pa sam njen kraj gurnuo u flašu, a onaj benzin iz kante sam rasuo po vozilu. Kad sam malo odmakao hitnuo sam molotovljev koktel i uništio sve tragove koje je ta devojčica mogla ostaviti na njemu. Mislim da joj posle svega nimalo nije trebala optužba za dvostruko ubistvo.Sa zadovoljstvom sam skinuo rukavice koje gotovo da i nisam skidao već dve nedelje. Bacio sam ih u onu hrpu molerskog otpada i tek tada sam osetio neko olakšanje. Te noći sam sanjao more krvi koja pršti na sve strane i probudio sam se umorniji nego kada sam legao. Sledećeg dana sam nazvao veliku facu, ali nisam ga dobio.Ljubazna sekretarica iz banke me je posle moga predstavljanja uputila na jako dobro poznato lokalno sedište Global Trejda, i smesta sam pohitao tamo.Ovoga puta je sumnjičavog portira,kome se očito nije previše dopala pojava bradatog i čupavog tipa u dronjcima na vratima njihove prelepe palate, izgovaranje moga imena smesta pretvorilo u ljubaznog vodiča što me je klimatizovanim liftom sav nasmešen i raspričan poveo do trećeg sprata. Opet je tu bila ona šatirana sekretarica sa svojim predimenzioniranim sisama i prekrštenim nogama. Izvinila mi se zbog neočekivanog i verovatno privremenog odsustva direktorice, a ja sam joj pružio onaj novčanik što sam ga noćas uzeo od lude babe. Pažljivo je ne trepćući pregledala dokumente,posebno se posvećujući rupi od metka i krvavim mrljama,pa mi je uz svoj profesionalni osmeh pružila visa karticu, ovoga puta otvorene kod Rajfajzen banke i napomenula mi je da sledeći dan obavezno kupim novine. i to je bio kraj svih mojih nevolja.
   Iz tih beskorisnih razmišljanja u kojima sam poput bljeska ponovo preživeo najmračnije trenutke svoga života, me je trglo škripanje nepodmazanih kolica prepunih cepanica koja je gurao moj stariji sin. Prenut time, još sam malo popravio visoku gomilu drveta koju sam savesno slagao i prestao sam da mozgam o događajima od pre mnogo godina.Matori je i ove godine poslao kamion sa drvima za loženje i ponekad sam pomišljao da mu kažem da to više ne radi. Pa ipak, nisam imao srca. Svoj svojoj deci je svake godine kupovao po kamion – dva ogreva i nije bilo razloga za to da ga uvredim.Danas će Zoran morati sam da se pobrine za mušterije. Baš i nisam sumnjao da će on to obaviti kako treba, jer sada je bio vrlo daleko od prezrenog i ćutljivog tipa kakav je nekada bio. Otkada smo otvorili servis u samome centru grada pretvorio se u govorljivog poslovnog čoveka i bilo je teško i zamisliti da je ikada i bio drugačiji.Uzalud sam ga nagovarao da se oženi i skrasi,ceo svoj život je posvetio tome servisu i večitom posećivanju svoje braće i sestara. Doduše te posete nisu bile veliki put, jer sve kuće sam kupio u istoj ulici. Složivši ostatak drva pošao sam do trpezarije.Jelena je postavljala sto, derući se usput na mlađe dete, našu malu Jasnicu,koja je opet nešto po običaju zglajzala.Bilo je to previše živahno i glasno dete i moraću dobro pripaziti na nju kada bude malo poodrasla.
   Jeca se od onoga vremena prilično raširila, ali ja sam to pre primećivao po onim zajedljivim primedbama njene majke i sestre,nego što sam to sam zaista i video. Bujna kosa,crna kao gavranovo krilo,što je razigrano padala niz njena leđa,njene prevelike bademaste prelepe crne oči,ti njeni bucmasti obrazi i čulne usnice, taj njen ravni nos i dugi vrat su i sada bili detinje formirani baš kao što su izgledali kao i kada sam je prvi put video. Doduše, nije više bila devojka, ali će zauvek u mome pogledu biti ono devojče koje mi je poljupcem izlečilo dva izbijena zuba. Možda bi trebalo da joj predložim da trknemo do njenog oca na večeru, zaista je previše radila, a i matori bi se obradovao.Ni sama tropikana nije više bila onakva kakvom su je napravila ona tužna vremena i sada je mnogo više podsećala na ono što sam pamtio iz vremena kada sam prvi put, još kao tinejdžer, ušao u nju. Naravno da je i sada bila u ekskluzivnoj ulici i nije bila ni izbliza onako olupana kao kada sam prvi put ušao u njeno tesno predvorje, ali sada je kuhinja bila opet vrhunska i cene su bile sasvim prihvatljive i za one sa plićim džepom. Matori je isterao prostitutke i makroe, pa su gosti koji su sada dolazili opet bili klinci sa velikim snovima. Otkad sam kupio taj lokal za Jecinog tatu i on i njegova žena su umislili da su prebogati i da moraju da nas snabdevaju svim i svačim, upravo kao i svoju ostalu decu. Morao je znati da je i posle kupovine svih nekretnina na tom našem računu ostalo sasvim dovoljno para da možemo živeti do kraja života samo od kamata.Braća i sestre,pa i njihova deca su našli uhlebljenje radeći neko u mome i Zoranovom servisu, a neko u tropikani. Jela mi je više puta prebacivala da bi trebalo da prepišem servis Zoranu, jer nam taj novac baš i nije bio naročito potreban, ali potpuno iskreno govoreći ja i nisam radio zbog para. Jednostavno bih presvisnuo od dosade da nije toga svakodnevnog posla koji mi je davao neki osećaj korisnosti.
   Sve je bilo kako je trebalo da bude, mada sam se ponekad baš štrecao videći, ispod velikih plakata koji su najavljivali koncerte najpopularnijih svetskih zabavljača ili filharmonijske koncerte u tom novome čelično staklenom pozorištu koje mi se nikada ni najmanje nije dopadalo, ponižavajuće i preduge redove pokislih i promrzlih ljudi koji su se u nedogled protezali ispred luksuzne zgrade mađarskog konzulata. Ti nesretni ljudi koji su sa jedne strane pokušavali da pobegnu iz ove strahovito razorene zemlje, ili su opet, sa druge nekim sitnim švercom pokušavali da prežive bar još jedan dan, ponekad su me baš podsticali da osetim neku grižu savesti zbog onoga što jesam. Pomislio bih na Global Trejd koji je i dalje nemilosrdno pio krv tim ljudima, na avione koji su i dalje izbacivali te ledene lopte infektivnih supstanci nad najnevinijim krajevima ove zemlje, policiju koja će se uslužno odazvati svakom mom pozivu, ali će isto tako i vrlo efikasno uvesti disciplinu pomoću pendreka u taj dronjavi red pred konzulatom, i te bi me misli opsedale sve dok se,obilazeći brzim korakom jadnike koji su vukli za sobom svoje blago iz kontejnera, ne bih vratio kući. i znate, kada bih video svoju Jelicu i ono dvoje nevaljalaca te misli bi nestajale poput ružnog sna.
   Takav je život...

scallop · 14-01-2011, 08:49:34

Da ja okačim svoj prvi (neobjavljeni) roman od 339 strana? Hoćeš da čitaš?

Stipan · 14-01-2011, 10:05:37

Izvini...

Mozda sam preterao.

scallop · 14-01-2011, 10:13:53

Nema na čemu. Da ne ostaneš sasvim kratkih rukava:
Nakon ovlaš čitanja poslednjeg pasusa vidim da je rečenica laka, jednostavna i opuštena (to je pozitivno brojanje).
O jednoj jedinoj reči, a odnosi se na masu onih koji pišu. Sreća je naša što nije - sreta. Dakle: srećna, nesrećna itd. Nikako - sretna, nesretna. I, srećna Nova pravoslavna godina!

Stipan · 14-01-2011, 10:18:45

Hvala! Sretcna i tebi! (damned, ne koristim yu slova u komunikaciji)

Posebno se zahvaljujem na pozitivnom brojanju (ako se ne varam ovo mi je prvo takvo - ne samo od tebe)

Boban · 14-01-2011, 11:55:35

Način pripovedanja ti je velika gnjavaža, beskrajno razmišljanje i mudrovanje smara, a nagrada koju mi kao pisac nudiš je nikakva nadoknada.
Moraš da naučiš da saopštavaš stvari kraće, da naučiš šta je bitno i da tome posvetiš veći pripovedački prostor.
Osnovna greška ti je postavka: beskrajno prepričavanje i pametovanje sa jadnim metaforama i potpuno nebitnim informacijama... niko ovo neće želeti da čita i voleti na kraju.

Opisi su ti dugački i detaljni kao da je u pitanju roman od 500 strana; priča to ne trpi; uzmi malo iščitaj priče kako treba da izgledaju.

Stipan · 14-01-2011, 12:02:08

Prihvaceno...

Boban · 14-01-2011, 12:22:40

ma ti nas lažeš... samo klimoglaviš i nastavljaš po svome.
Pročitaj npr. kako King piše priče, a kako romane... nije priča mesto gde ćeš ispričati ceo nečiji život do najsitnijih detalja. Čitaj Reja Bredberija da vidiš šta je dovoljno znati o junacima priča... još jednom okačiš nešto ovoliko smarajuće i neću nikad više ništa tvoje da čitam. Daj pokaži da prihvataš ono što ti se priča i da radiš išta u tom pravcu.

scallop · 14-01-2011, 12:28:24

Koliko? - pitao je glas sa druge strane.
Ne koliko, nego šta. Hoću da ukinete poternicu za mnom i ostavite moje na miru.
Poternicu? - Delovao je stvarno začuđeno. Ispričao sam mu sve što se desilo i saslušao me je pažljivo. Njegova pažnja je postala napeta kada sam pomenuo da ga njegovi ljudi potkradaju.
Možete li to da dokažete? - pitanje je bilo na mestu. Razgovor je sada počeo da kreće u pravcu koji sam želeo. Nisam hteo da idem u Beograd i insistirao sam da dokumente predam lično njemu. Četvrtak u sedamnaest časova, treći salaš prema Čikeriji. Radi svoje sigurnosti privremeno ću zadržati na sigurnom mestu duplikat dokumenata, sve dok ne završimo transakciju. Spustio sam slušalicu i veleslalomom između zgrada izbegao desetak tipova koji su se zaputili ka meni i najzad, tek kada sam se uverio da su me sigurno izgubili, lagano sam se uputio dalje. Tri dana sam proveo u bunilu ni živ ni mrtav.

Na ovom odeljku sam ispravio sve što se dalo, a da ne menjam tekst (nerazdvojena interpunkcija, višak zamenica i tako to). Uporedi. Stoji i da je opširno.

Stipan · 14-01-2011, 12:48:40

Sad se vec plasim.
Ne napustajte me Gospodaru....

Stipan · 14-01-2011, 13:00:22

Mislim da shvatam...

Quote from: scallop on 14-01-2011, 12:28:24
nerazdvojena interpunkcija, višak zamenica i tako to.

Boban · 14-01-2011, 15:21:16

Nemoj da se zamajavaš viškom zamenica, zareza i takvim stvarima; tebi esencijalno nedostaje osnovna logika pripovedanja, pristup, način na koji ispričaš ono što si naumio... ti ne gradiš atmosferu prostora, nego prepričavaš šta bi ja trebalo da osećam, čak biraš direktno obraćanje čitaocu kao znak potpune nemoći da me opčiniš svetom koji opisuješ, sugestivno mi sipaš u mozak šta treba da mislim i osećam. Razumeš?
Ako to pod hitno ne regulišeš batrgaćeš se doživotno u kategoriji beznadežnih slučajeva... da si Isidora Bjelica pa da pišeš o predsednikovoj ljubavnici, to bi možda nekog zainteresovalo bez obzira što ne umeš da postaviš radnju.

Plut · 14-01-2011, 15:25:31

Bobane, čitao si Isidoru?

Boban · 14-01-2011, 15:49:13

koju isidoru?

Plut · 14-01-2011, 15:51:01

Pa tu.

M.M · 14-01-2011, 15:51:29

Predsednik ima ljubavnicu!?

Boban · 14-01-2011, 15:54:30

Sticajem okolnosti, moj život se nekoliko puta prepletnuo sa pomenutom Isidorom i to su stvari koje pokušavam da zaboravim... nestvaran spoj inteligencije i odsustva ikakvog talenta. Bog se mnogo šalio kada ju je pravio.

Plut · 14-01-2011, 15:57:32

Teško je zaboraviti takvo što. Očito.

scallop · 14-01-2011, 16:07:45

Ne veruj mnogo Bobanovim rečima. Niko na forumu ne veruje da je pročitao ovo što sad komentariše. To je naučio napamet kod dr Zoće, pa stalno ponavlja kao papagaj.

Stipan · 14-01-2011, 17:57:36

Smrc...

Boban me ne voli.

angel011 · 14-01-2011, 18:43:50

Quote from: Stipan on 14-01-2011, 17:57:36
Smrc...
Boban me ne voli.

Šta, hteo si da se udaš za njega?

Stipan · 14-01-2011, 18:57:17

Josephine · 14-01-2011, 21:50:28

Počni od skraćivanja rečenica.

Ygg · 14-01-2011, 22:27:19

Pročitao sam prvi dio i tek onda skontao da imam pročitati još osam puta toliko!

Imaš li ti duše, zaboga?

Šalim se. Ovo što sam pročitao nije loše, vidjeću kakav je ostatak. Mnogo je bolje od one priče koju si napisao za D..

Josephine · 14-01-2011, 22:31:55

Mogao je i da je skrati 8 puta, onda ne samo da bi bila bolja od one koju je napisao za mene, već bi bila bolja od svake koju je napisao do sada.

scallop · 14-01-2011, 22:34:38

Stipane, koliko karaktera (sa razmacima) ima taj rukopis? Meni izgleda kao novela, a to se piše različito od kratkih priča. D. još nije savladala tu lekciju.

Josephine · 14-01-2011, 22:36:39

D. prvo pokušava da savlada pisanje kratkih priča, pa onda (možda) pređe na novele. To je bila poenta njenog komentara na Stipanovu priču.

scallop · 14-01-2011, 22:42:55

Onda nemoj da držiš školu koju nisi završila. Stipan je natukao bar 100.000 slovnih znakova. Ko zna šta sve ima u tih osam blokova.

Josephine · 14-01-2011, 22:45:14

U stvari, ni 10.000 završenih škola ne bi mi pomoglo da shvatim sledeću rečenicu:

QuoteKada biste se uspešno probili kroz zamke besposlenih klinaca u haustorima oronulih zgrada koje su najverovatnije u pretprošlom veku bile bar vile, ili možda čak i dvorci, imali bi jedinstvenu priliku da se, uz ozbiljnu opasnost da slomite ruku ili nogu spustite niz par nesigurnih i klizavih stepenika,odškrinete mat zastakljena vrata i propustite na ulicu dimni oblak koji bi proleteo preko vas poput iznenadno aktiviranog vulkana.

Josephine · 14-01-2011, 22:53:06

... osim što ću da mu verujem na reč da je u kabini svemirskog broda teskobno. Čovek kao da i jeste pao s Marsa.

Ygg · 14-01-2011, 22:55:19

Ima dosta nezgrapnih rečenica. Npr.:

QuoteKraj nje je je sedela neka gospođa koja ni u kom slučaju nije mogla imati manje od pedesetak godina i koja se uz nju slagala kao pivo uz čokoladu.

Poprilično bezvezvezna konstrukcija - metafora ili šta li je već. Sem toga, ja obožavam da jedem čokoladu uz pivo.

Ali priča je uprkos nekoliko takvih škripavih rečenica zasad dobra. I, najbitnije, vuče na dalje čitanje.

Josephine · 14-01-2011, 22:57:09

Pa njemu valjda i ne ide pivo sa čokoladom u kabini svemirskog broda. Nema mesta.

scallop · 14-01-2011, 22:57:25

Sasvim OK rečenica. Samo nije za kratke priče. Nedavno sam čitao "Kapije Anubisa" Tima Pauersa i takvih rečenica ima ko pleve. Treba ti mačeta da prođeš kroz njih.

Boban · 14-01-2011, 23:24:58

118000 karaktera.
Žali bože tolikog smaranja...

Ygg · 15-01-2011, 01:08:36

Uh, jbt.

Početak (prva tri dijela) je dobar. Kasnije se oduži kao španska serija. Nikad dočekati kraj. Nije loše pisano ali davi. Poslije trećeg dijela radnja se prekida i onda naredna dva duuuga posta govore o životu našeg lika u ciganskom naselju. Ja bih to sasvim preskočio i nastavio sa šestim dijelom. Prva tri dijela bih stavio kao prvo poglavlje priče a od šestog dijela pa nadalje bilo bi drugo poglavlje, i negdje unutar tog poglavlja bih u jednom pasusu objasnio šta se s našim herojom dešavalo u međuvremenu. Ovako priča gubi na dinamici a ta dva dijela priče su ionako totalno nezanimljiva.

Stipan · 15-01-2011, 04:44:58

Sad sam vec pomalo zbunjen. Taman sam ukljucio komp da se raspricam u stilu :
Sta mi je sve ovo trebalo, iznervirao sam Sintetika, dobio od Bobana po nosu, ZS je neprijateljska teritorija, vracam se u guest-mod, itd...
Onda shvatim da neko ima volje da mi da dobre savete!
Pa hvala svima, praticu u tisini sta cete reci, samo...

Quote from: D. on 14-01-2011, 22:31:55
ne samo da bi bila bolja od one koju je napisao za mene, već bi bila bolja od svake koju je napisao do sada.

Hej D. ja te ne razumem. Otkud ti znas sta sam ja napisao do sada?

Hvala svima koji su skupili snage da citaju moju spansku seriju.

Boban · 15-01-2011, 11:11:34

Spremaš se da napraviš glupu grešku; da poveruješ onima koji te hvale, a ne onima koji ti ukazuju da ti nedostaje elementarno spisateljsko umeće.
Ljudi su različiti, neko procenjuje delo po najgorim sekvencama, neko po najvišim dometima, a neko gleda ukupnu sliku...

Stipan · 15-01-2011, 12:13:03

Ne spremam se Bobane, ali mi prija ono sto su rekli. A kome ne bi!
Mnogo me je vise povredila Sintetikova reakcija nego tvoja kritika.
Znam ko si i ovo mi ne govoris prvi put. Trebalo bi da znas koliko te cenim.
Naravno da vidis i bolje i dalje od ostalih. Nije ovde svako Master Yoda.
Zar bih inace dolazio na ZS, uprkos tvoje prve (vrlo bolne) ocene mojih pisanija?
Pa dobro, talenat da udaris, vidim, nisi izgubio...
Mozes li da zamislis sta su mi rekli neki ljudi kada sam im rekao da sam se ukljucio u tvoju radionicu? Imas, bre, merila kao trokrilni orman! Ali bas zbog toga i jesam tu.
Ostali nisu imali priliku da vide sta sam prvi put dobio (hvala bogu).
Ali priznaj da sam se makar za dlaku popravio, nemoj da si bas uvek Dart Vader.
Ajdee Bobaneee priiiiznaaaj !!!

Sidji sa te Zvezde Smrti na momenat.

Boban · 15-01-2011, 12:17:31

pa znaš kako to ide; merila moraju biti nedohvatna da bi te vukla napred; koja je svrha od zahteva koje ispuniš levom nogom?

Stipan · 15-01-2011, 12:23:31

Pa ne rekoh li malopre da sam bas zbog toga tu.
Jbg. na drugim mestima sam bio "odlican", a ovde nisam stigao ni do "obican"
Ali izgleda da imam neku dozu mazohizma, pa me nesto tera...

Boban · 15-01-2011, 12:27:19

A jednog dana, kada ovde stigneš do "dobar" i kada odeš na ta mesta gde si bio "odličan", gledaće te kao boga.

News:

Moja prva prica - Misljenja?

Josephine

Josephine

Josephine

Josephine

Josephine

Josephine