Kriterijumi za ocenjivanje priča i ostalih radioničarskih pisanija

[Mims]

Pošto vidim da svuda naglašavate da ste strašni i da ne opraštate loše pisanje, zanima me koji su vaši osnovni kriterijumi za ocenjivanje i vrednovanje, odnosno - odbacivanje priča.

Često ponavljate da je najbitnije da priča ima početak, sredinu, kraj; da prvi pasus obećava, da stil mora da bude ovakav, onakav;  ako se pištolj pojavi na početku, iz njega mora da se opali na kraju.


Ovo pitanje postavljam i piscima i čitaocima.

[Cornelius]

Evo šta bi na tvoje pitanje odgovorio Radmilo Andjelković, jedan od ključnih ljudi naše Radionice:



Radmilo Andjelković


VODIČ ZA APSOLUTNE POČETNIKE
(Seminar za književnu radionicu SF)
(prvi put objavljeno u "Emitoru" 214, april 1995)

Prva stvar na koju moram da vas upozorim je da svaki pisani rad, kao uostalom i sve drugo, mora da ima svoj početak i   --   kraj. Oni koji su do sada već pokušavali nešto setiće se da su bezbroj puta sedali za sto i počinjali... Taj početak je znao da odmah uplovi u kraj zbog žurbe da se tamo stigne što pre ili, ako je svestan napor bio usmeren ka uvodima onakvim kakve smo imali prilike da vidimo u pravim književnim delima, da ostane samo jedan od početaka na koje ćemo, kasnije, naići u starim sveskama, na otkinutim listovima, ponekad i zgužvane tamo gde smo ih odbacili u trenucima ljutnje što ne ide onako kako smo očekivali. Dan danas dogodi mi se da naletim na neki od tih početaka.
U njima sad mogu da vidim pokušaje da se otpočne sa dobrim opisom prirode, grada, neke kuće ili sa dijalogom koji će odmah da nas upozna sa glavnim likovima, malim filozofskim razmišljanjima o problemima ličnim, naše okoline ili čitavog sveta. Svuda nedostaje predstava šta je početak i šta se njime želi da postigne.
Na ovom mestu, preselićemo se za šahovsku tablu i na njoj pokušati da zamislimo ono šta je trebalo napisati.
[ah kao igra ima dva kompleta od po 16 figura, belih i crnih, koje se sukobljavaju do konačnog rešenja, naime do pobede, poraza ili nerešene igre. Tu ću vas upozoriti na nešto što ljubitelji šaha ne vole. To su beskrvne partije, neborbene, često nezanimljive, ponekad nameštene. To važi i za čin kreativnog pisanja. Ne sedajte za šahovski sto ako ćete da napišete nešto slično.
Partija šaha ima svoje otvaranje, središnjicu i završnicu. Književno delo   --   takodje. [ahovska partija, odigrana od početka pa do kraja, uvek me je podsećala na doba romana "velikih porodica", izmedju dva svetska rata. Medjutim, nije potrebno analizirati čitavu partiju šaha da bi se uživalo u njenom najlepšem delu. Književnost dozvoljava da odaberete deo životne partije o kojoj ćete pisati. Ili samo nešto što se zove šahovski problem, u čemu ne učstvuju sve figure, već samo one bitne, one koje odlučuju o dogadjaju.
I opet postoji otvaranje, središnjica i završnica. U otvaranju se figure postave na svoje mesto, potezi koji dovode do odluke predstavljaju središnjicu, a završni potezi završnicu.
Ako ste shvatili analogiju možemo da se vratimo kreativnom pisanju.
Sasvim je svejedno da li pišete pismeni zadatak iz srpskog jezika u školi, naučni rad o svom istraživanju ili neku od svojih priča, pristup mora da bude isti kao i u šahovskim partijama koje sam pomenuo. Pisanje će imati priliku da bude kreativno ako vaš rada sadrži sledeće elemente:
-   uvod, razradu i zaključak za pismeni zadatak,
-   uvod, teorijske osnove, eksperimentalni rad, analizu, diskusiju i zaključak za naučno delo i
-   uvod, uspostavljanje, tok i rešenje zapleta za književno delo.
Kratak pogled na sličnosti i razlike izmedju ovih struktura pokazuje da postoji analogija. Moram da vas upozorim da ona ne obavezuje, već upozorava. Nećete otiži u kliše ako je se donekle pridržavate. Akrobacije ostavite za kasnije, kada vam ispunjavanje stranica tekstom više ne bude kritičan problem.
U nastavku ćemo se malo više pozabaviti strukturom priče.

STRUKTURA PRIČE
Strukturu priče ćemo, zbog jednostavnosti, najpre vratiti na strukturu šahovske partije: otvaranje, središnjicu i završnicu. Zavisno od potrebe, da bi se podcrtala mera analogije, u interpretaciji ćemo koristiti bilo koju od njih.

Uvod

Hajde najpre da pogledamo otvaranje ili uvod u odnosu na šahovsku partiju. [ta treba da se učini? Otvori se šahovska tabla, poredjaju šahovske figure u početnu ili neku drugu odabranu poziciju središnjice ili završnice šahovske igre. Odredi se vreme u kome igra mora da bude završena i postavlja se zadatak: čitava partija, deo nje ili rešavanje šahovskog problema u nekoliko poteza. Time se uspostavlja jedinstvo mesta, vremena i radnje.
I za vaše kreativno delo morate da odaberete polje na kome će priča da se odigra, vreme u kome ćete da je pratite i likove odabrane tako da mogu da odigraju svoju ulogu.
Gotovo sve to, makar ovlaš, mora da bude ocrtano već u uvodu. Nećete, valjda, da glavni lik uvedete tek na pola romana? Ili informaciju da se sve dešava u Srbiji, pre četiri godine, da date na primer negde pred kraj? Možda bi bilo zanimljivo pokušati, ali se time ne počinje spisateljska karijera.
Dakle, jedinstvo mesta, radnje i vremena, uspostavlja se već u uvodu. [to pre. Neki autori u SAD smatraju da je velika stvar postići to već u prvoj rečenici. No, nije obavezno.
Na sličan način se u šahovskoj partiji već posle dva-tri poteza prepoznaje otvaranje, da li će partija biti oštra ili poziciona. Profesor već posle nekoliko rečenica mora da bude siguran da niste promašili temu. Naučni rad će već u uvodu najaviti ciljeve i sadržinu istraživačkog rada koji sledi.

Središnjica

Središnjica mora da sadrži gotovo sve. Pošto smo u kreaciju ušli kroz otvorena vrata uvoda, svemu što se dalje dešava neposredni smo svedoci, da bismo, pošto vreme boravka u tom novouspostavljenom svetu istekne, izašli na vrata završnice. Naravno, izmedju ovo dvoje vrata postoji i odgovarajući "nameštaj" koji mora da bude rasporedjen sa merom i ukusom, tako da se čitaoci, ne zaboravimo da će, dok čitaju, i oni ovde boraviti, osećaju krajnje ugodno. Inače vam neće doći ponovo.
Ovaj "nameštaj" sastoji se iz više elemenata i glavne od njih ćemo posebno da razmotrimo.

Fakt i fikcija

Jeste li gledali čuveni film Orsona Velsa "Istine i laži" (Fatti e malfatti)? Film koji predstavlja čudesni spoj imaginacije i činjenica o Pablu Pikasu? Ili: Volite li Tomasa Mana, Borhesa ili Danila Kiša? Oni su na najbolji i najlepši način zamešali fakt i fikciju, tako da najčešće ni ne znate šta je šta. I nije vam ni važno. Ne morate da budete kao oni, naravno, ne baš odmah, ali, veoma je važno da budete svesni da je većina onoga o čemu ćete da pišete bilo kad u životu, smešteno upravo izmedju te dve odrednice.
Činjenice, fakti, će vam obezbediti uporišta, ali će zahtevati više pripreme pre nego što se "latite pera", fikcija će vam dati slobodu u pisanju ali zahtevati i veći kreativni napor. Prava mera odnosa fakta i fikcije obezbediće vam i jedno i drugo. Na krajnosti razmernika stoje istorije i fantazije. Gde ćete vi odlučite sami.

Dinamika, intenzitet i tempo

Pošto smo već pomenuli uporišta koja se zasnivaju na faktima, potrebno je nešto reći i o dinamici pripovedanja. Smatra se da delo ima šanse da bude dobro, ako ga pisac iz početno stanja dovede do novog, izmenjenog stanja i, usput, sve promene dobro obrazloži.
Dinamika u tehnici predstavlja sasvim dobru analogiju. U njoj se detaljno proučavaju stanja i procesi koji utiču na promenu stanja. Stanja se detaljno opisuju i obrazlažu činjeničnim utvrdjivanjem svih parametara koji mogu da ih definišu, vodeći računa samo o tome koje je početno, a koje krajnje. Ovako definisana stanja nazivaju se termodinamičkim stanjima i proučavaju se u termodinamici. Proces koji će početno stanje prevesti u krajnje, može da bude izveden krajnje nezavisnim putevima, koje proučava kinetika.
Pošto smo već odabrali da se ovde koristimo analogijama, mislim da ćete teško da nađete bolju od ove. Vaš put kroz priču će ići od jedne do druge uporišne tačke, koje predstavlja stanje definisano faktima, putevima fikcije koji će da zavise od vaše imaginacije. Vaše je da odaberete prave.
Vidljive aspekte dinamike u vašem pisanju predstavljaće tempo i intenzitet. Pitaćete se kakva je razlika izmedju ove dve reči. Možda nam i tu pomogne malo fizike. [ta znate o talasnom kretanju? Jeste li čuli za longitudinalno i sinusoidno talasno kretanje? Jeste? E, pa, longitudinalno bi odgovaralo tempu, a sinusoidalno — intenzitetu. Reći ćete da su to izuzetno pravilna kretanja i da ko je video jedan zna sve ostale. Onda, da dopunimo. Imaćete pravo, ako ova kretanja nisu umetnički modulirana. Vaša kreacija će od priče načiniti isto ono što od standardnog visokofrekventnog nosećeg talasa načini muzika amplitudnom (AM) ili frekventnom modulacijom (FM). To već ne moram da vam objašnjavam, zar ne?
Dakle, kad je tempo u pitanju, on će da bude spor ili brz. Može i negde izmedju. Imam za vas dobar primer iz sopstvenog iskustva iz istraživačkog rada. Moj prvi šef, upućujući me u pisanje naučnog rada, poslužio se metaforičkim slikama, koje nikada neću zaboraviti:
-   tamo gde postoji puna, jasna i argumentovana informacija, treba se ponašati kao plivač koji pliva prsno ili ledjno;
-   tamo gde toga nema u prevelikoj meri treba se poslužiti beterflajem ili kraulom;
-   tamo gde argumenata nema, treba i zaroniti.
Imate li osećaj kako se odnos fakta i fikcije odražava na plivačke stilove, odnosno na tempo izlaganja u vašoj priči?
Prevedeno na jezik tempa i odnosa fakta i fikcije, delove koji predstavljaju uporišta i imaju dalekosežne posledice na delo u celini, treba pisati jasno i u sporom tempu, a delove koji prate radnju sa visokim stepenom imaginacije, treba pisati u bržem tempu.
Za razliku od tempa, koji možemo da zamislim i kao meru gustine, intenzitet treba posmatrati kao meru vrhunca. To je i značenje termina koji označava visok intenzitet — klimaks. Jeste li primetili da postoje delovi priče izrazitog intenziteta, sa spoljašnjim ili unutrašnjim nabojem koji žestoko vezuje pažnju čitalaca? E, to je klimaks. U jednom delu može da ih bude više. Nejednakog intenziteta. Srednji intenzitet pojedinih klimaksa raste ka kraju priče. Klimaksi nižeg intenziteta nazivaju se subklimaksima. Posmatrano dvodimenzionalno, priča može da se predstavi panoramom planinskog lanca.
Na ovom mestu može da se postavi pitanje: Ako je klimaks vrhunac dogadjanja, zašto se priča ne sastoji samo od niza klimaksa? Najpre, zato što se priča ne može praviti samo od dogadjaja. Jedan naš prijatelj je u tome uspevao. Klimaks od početka do kraja. Dugi, neprekinuti klimaks, kao planinska visoravan na koju vas popnu liftom, a onda hodate po ravnom. I nije bilo dobro. Nije bitna visina planine ako se ne popnete na nju, nije važan intenzitet klimaksa, već da ga dostignete. Više puta. Zadovoljstvo je u penjanju.
Mislite li da se ostatak priče sastoji od samih padova? Da, ako ih vi prouzrokujete. Kreativno pisanje zahteva povremeno smirivanje radnje. Dobra priča mora da ima dobro razvijen profil intenziteta kako bi bila zanimljiva. I što neravnomerniji, da se čitalac ne bi navikao ili — zasitio.

Karakterizacija

Karakterizacija označava proces kojim autor utemeljuje svoje likove, pojedinačno ih slikajući fizički i psihički, uslovljavajući time najveći deo radnje (da se podsetimo: to se odnosi na fikciju, kinetiku). Loše izvršena karakterizacija može i najbolje zamišljenu priču da načini lošom, dosadnom, neuverljivom... Na konjskim trkama ne pobedjuju rage, zar ne?
U nekim podelama, ako uopšte moraju da postoje, osnovna podela likova bila bi na realne i imaginarne likove.
Sa realnim likovim najčešće se srećemo u takozvanim faktografskim delima, a to su, pre svega, istorijski romani. Jeste li primetili da to obično nisu glavni likovi? Znate li zašto je to tako? Razlog leži u činjenici da karakterizacija ovih likova nije slobodna, zbog toga što su utvrdjene činjenice poznate i drugima, te stoga uvek postoji rizik da lik propadne zato što je u pripremi nešto propušteno, neka informacija zanemarena. Kod ovih likova je odnos izmedju fakta i fikcije u korist fakta i oni zato većim delom pripadaju stanju, a ne procesu. A pošto smo ranije videli da se stanje izlaže sporo, realnim likovima se ne sme poveriti da nose osnovnu nit priče. Sećate li se nekog takvog lika iz romana ili filma?
Ponekad se susrećemo i sa obiljem fikcije u karakterizaciji nekog realnog lika. No, to je jedna provokacija i to je sasvim druga vrsta dela.
Sa imaginarnim likovima već je lakše. Sloboda komponovanja osobina dozvoljava izbor koji će lik učiniti zanimljivim, sa širokim mogućnostima uticaja na proces odvijanja priče uz punu meru mašte. Naravno, pri ocrtavanju likova koristićete karakteristike koje ste već kod nekoga sreli. Glupo bi bilo da sve izmišljate. Ali, postoji malo ograničenje. Bez zadnjih namera, ponekad nam se desi da u lik pretočimo previše osobina nekog nama poznatog. To "previše" može da bude povod za parnicu na sudu. Jeste li nekad na kraju nekog filma zapazili napomenu: Svaka sličnost sa ljudima i dogadjajima je nenamerna...?
Najbolje je kombinovati. Neki vrsni pisci su pravi majstori da od svakog svog lika načine frankenštajnovsku kombinaciju ljudi iz svoje okoline.
Navešću vam sada neke detalje kojima možete da se pomognete pri karakterizaciji likova:
-   fizički kvaliteti ili nedostaci lica i tela;
-   društveno i socijalno poreklo, uticaj porodice ili okoline, lični status;
-   psihološke kategorije, osećajnost, emotivnost, intuitivnost ili racionalnost, odnos prema svetu, introvertnost ili ekstrovertnost (oni koji o kreativnom pisanju misle najozbiljnije, neka malo pogledaju kod Junga), zodijački profili (za one malo skromnije).
Nemojte da dozvolite da karakterne osobine jednog lika budu u koliziji, sem ako to nije osnova zapleta.
Nemojte da dozvolite da vam likovi naknadno dobijaju ili gube osobine, sem ako to nije osnova zapleta.
Nemojte da insistirate ni na preteranoj karakterizaciji, kako biste izbegli prethodni propust. Karaktere je kasnije teško kontrolisati.
Likovi se dele na glavne i sporedne. Obim karakterizacije likova mora da bude proporcionalan njihovom udelu u priči. To je vrlo važno da se zna. Nedovoljna karakterizacija može da ostavi vaš glavni lik nezapaženim, a preterana karakterizacija da skrene pažnju na likove koji vam nisu važni.
Za to je možda najbolji primer slučaj Bubuleje. Naš čuveni glumac Bata Stojković svojevremeno je dobio malu epizodnu ulogu u TV seriji "Studenti". Tako je briljantno odigrao tu epizodu da su autori serije počeli da mu dopisuju ulogu i na kraju je postao jedan od glavnih likova. Da li su glavni likovi bili nedovoljno okarakterisani? Ili je lik Bubuleje sadržavao kritičnu karakternu osobinu koja ga je izbacila u prvi plan? Bila je to TV serija i nije bilo štete.
Zamislite da se vi lično tako zapetljate sa nekim likom da počne da se odupire okončanju u meri da vam, dok se zadržavate na njemu, razbije osnovnu ideju i umesto jedne priče napišete neku drugu koju niste ni pomišljali da napišete. Biće dobro ako sve ispadne dobro. Ali, šta ako od svega ne ispadne ništa?
Dobro ili loše uravnotežena karakterizacija može da se ilustruje i na primeru svadbene fotografije. Dobro je ako je grupna fotografija slična mnogima koje ste imali prilike da vidite. Sasvim napred su mladenci, kraj njih su kumovi i roditelji, rodjaci i prijatelji su u drugom redu ili sasvim sa strane, ostali svatovi, pa i oni nepozvani, sasvim pozadi. Naravno, glavne likove raspoznajete do detalja, ostali su manje ili više deo slike, neke iz pozadine ni ne prepoznajete. Takav odnos bi morao da vlada i izmedju vaših likova. Bilo bi glupo da je ispred svih istrčalo neko dete ili se izmedju mlade i mladoženje utrapio neki komšija. Još gore ako je mladoženja zažmurio, a mlada stavila šaku na oči. Propala slika. I, znate li ko je kriv? Fotograf. Likovi mogu da prave gluposti, ali ne i autor. Nemojte da vam se to desi.
Još jednu analogiju ću da vam navedem zbog toga što mislim da je ova etapa kreativnog pisanja izuzetno važna, jer dosadni likovi ne mogu da odigraju dobru priču. Hajde da se podsetimo kako se iscrtavaju likovi u stripovima. Likovi u prvom planu se crtaju do detalja. Vidi se boja očiju i mladež na licu. Kod onih povučenih u pozadinu od očiju i usana ostaju samo crte, od nosa samo dve tačke.
Poslednje pitanje vezano za likove je: koliko likova? Kada sam počinjao da pišem nisam štedeo na likovima, smatrajući da time naglašavam sopstvenu sposobnost da se s njima izborim. Đavola! Moji čitaoci su zato imali muke da se snadju. Poseban problem je ako im ni imena nisu dobro odabrana. Ako su slična ko će ih razlikovati? Izgleda da postoji samo jedno pravilo: Broj likova mora da bude srazmeran dužini priče. Kratka priča treba da ima jedan do dva lika. Tek u kraćoj noveli možemo da se pozabavimo s trećim. Roman dozvoljava više likova, glavnih i sporednih. Znate li zašto? Zato što se kraće forme najčešće prostiru samo izmedju dve uporišne tačke. Na tankom brvnu će se i dva jarca pobosti. Roman umesto prostog niza uporišnih tačaka može da ima dobro razgranatu mrežu, da se osim glavne niti radnje bavi i nizom sporednih. A tu ima mesta za više likova. Mislim da niko nije uspeo da prebroji sve likove u Pekićevom romanu Besnilo. Čak je i on imao problema, pa ih je kroz roman vodio pribadajući ih čiodama na mesta gde su se u pojedinim fazama romana nalazili. Ali, to je bio duuuuugačak roman.

Naracija i dijalog

Ako izuzmemo stil pisanja, koji ću ostaviti vama, kreativno pisanje, odnosno, ono što čitate kad se latite knjiga, sastoji se iz naracije i dijaloga.
Naracija ili pripovedanje predstavlja one delove priča u kojima pisac mora da nam opiše nešto što sami, iz položaja čitaoca, ne možemo da vidimo. Filmovi, na primer, ne zahtevaju naraciju. Taj deo obavlja filmska kamera. U knjizi je stvar sasvim drugačija.
Većina misli da je sve jasno i da je naracija, kao i stil, deo umeća kreativnog pisanja koji treba da bude prepušten samom piscu. To je potpuno tačno, ali, da li se sećate pismenih zadataka? Da su neki od vaših drugova ili drugarica dobijali visoke ocene upravo zbog "sjajne" naracije, a pisci postajali neki drugi, povučeni momci i devojke kojima tada upravo taj deo nije išao od ruke.
Mislim da se najveće greške, u domenu naracije, čine upravo u srednješkolskim godinama. A studenti se njih, tako su mi bar rekli, oslobadjaju već na prvoj godini književnosti. Ja ću vam otkriti o čemu se radi. Najčešće su krive profesorke srpskog jezika. Ili je moja bila kriva. No, ne verujem da se varam. One su toliko naklonjene lepom a ne dobrom pisanju da ni ne primete kako učenici, nažalost, češće učenice, kreću linijom manjeg otpora i počinju da pišu "lepo". Sa abnormalnom količinom prideva koji tu "lepotu" potkrepljuju.
Jedna od prvih stvari koje sam naučio je provera da li su baš svi pridevi neophodni. Dr Zoran Živković me je posavetovao da uzmem neki od svojih tekstova i da u njemu precrtam sve prideve. Da ih prebrojim. Da ponovo pročitam "unakaženi" tekst i ocenim da li je to i dalje ista priča. Ukoliko jeste, da neke od prideva vratim nazad. Verujte mi, iako sam spadao u onu vrstu učenika koji su za pismene zadatke dobijali i manje od trojke, našlo se prideva koje je bilo moguće potpuno odbaciti. Molim vas, vodite uvek o tome računa kad vas uhvati potreba da pišete. Višak prideva itekako zna da zavara.
Ako smo se obračunali s pridevima možemo da se vratimo naraciji.
Osnovna funkcija naracije je da se umeša onda kad na osnovnu nit priče utiču okolnosti. Nemojte da opisujete jesnje kišno veče, ako se zbog njega dvoje mladih neće dovoljno približiti pod kišobranom. Nemojte opisivati duševno stanje glavnog junaka, ako će on potom da se naždere pasulja. Još Čehov je divno ukazao da ako se, u prvom činu, na zidu sobe nalazi puška, u trećem činu mora da opali. Naracija se javlja i u za priču manje značajnim momentima, ali u tom slučaju je u pitanju pasaž.
Sa pasažima sam možda imao i više muke nego sa naracijom. Kod naracije se čovek uvek raspiše pa šta bude. Lako je posle kratiti. Pasaž nastupa onda kada se jedna kinetička nit iscrpi i dostigne sledeća uporišna termodinamička tačka. I onda se ispostavi da ta tačka nije ona tačka sa koje treba da se krene dalje drugom kinetičkom niti. Prelaz izmedju te dve tačke naziva se pasaž. Ja ga tako nazivam. Nemojte tu da se zapletete u nepotreban dogadjaj. Na primer, završili smo s dogadjajem koji se odigrao na žurci kod Marije, pa treba nekako preći kod drugara Petra kome smo preoteli devojku. Glupo bi bilo opisivati vožnju tramvajem. Neko bi, čitajući, mogao da pomisli da je priča povezana sa GSB-om. Pasaž mora da jasno da do znanja da nije značajan. Kako se to rešava? Džon Haldeman nam je govorio, dok je dolazak stranih SF pisaca u Beograd bio normalna pojava, da su par rečenica o pivu ili čačkanje nosa dovoljni. Jeste li shvatili razliku?
Dijalog je srž priče. Lično spadam medju one koji smatraju da bi roman sastavljen od dijalog bio vrhunac romana. Nešto gde se ništa ne dešava naracijom ili nekim drugim pomoćnim sredstvima. No, to za sada nije moguće. Osim u radio-drami. Neki od nas znaju koliko radio-drama zbog toga trpi.
Osnovni problem kod dijaloga sastoji se u činjenici da se kod njega najjednostavnije može da ispolji prisustvo teze. A protiv teze se savremena književnost radikalno bori. Smatra se da vaša literatura može da ukazuje, ali ne i da natura. Neki ljudi smatraju da pisci govore kroz svoje junake. To jeste tačno, ali ono što ne sme je — da govori kroz sve junake. Sve na što smo imali pravo iscrpljeno je kroz karakterizaciju likova. Oni potom moraju da izgovaraju svoje misli. U suprotnom bismo imali roman klonova pisca, koji bi ne znam kako uopšte uspeli medjusobno da razgovaraju.
Dešavalo mi se da se divno osećam kada mi se sopstveni lik usprotivi i izgovori nešto što mu karakterizacija nameće, a ne ono što bih ja u tom trenutku želeo da kaže. Jednog svog prijatelja, po kome sam pokušao da modeliram jedan ne baš pozitivan lik, počeo sam više da cenim pošto mi se suprotstavio u priči koju sam napisao. To vam je kao priča sa trbuhozborcem i lutkom koja se otima i preuzima dominaciju u tandemu. Ako vam se nekad nešto slično dogodi, pustite lik na miru, vi ste mu to kroz karakterizaciju omogućili.
Dijalozi ne smeju da se pretvore u monologe ili pitalice ili da traju besgrajno. Tu postoje odredjene zamke ako ste se odlučili da likovima date punu slobodu. Ponekad dijalog neće da se okonča sam od sebe. Šta tada učiniti? Bolje postaviti pitanje: šta je trebalo učiniti? Jer, najčešće, greška je načinjena znatno ranije. Znate li da je neko predlagao da se naši maratonski politički skupovi održavaju stojeći? To je otprilike ono što je trebalo da se uradi. Smestite dve osobe koje ne znaju da prekinu razgovor u prostoriju u koju nadolazi voda i moraće da prekinu. Onda kad vi zaključite da je preko glave.
A, šta ako je šteta već napravljena? U kafani će se pojaviti kelner koji nema ono čime ste želeli da budete usluženi. Na ulici će da naidje neko treći, makar i polivači ulica. Kod kuće će da zazvoni telefon. Kao što vidite, rešenja uvek ima. Samo, nemojte da budu ofucana poput one otužne scene na filmu gde posle verbalnog obračuna jedna strana odlazi ka vratima i baš kad se uhvati za kvaku, zastaje da izgovori zadnju rečenicu ili je druga strana zaustavi. A kako preći s teme na temu? Zapalite cigaretu ili popijte piće. Jednom nismo mogli da izbrojimo koliko je Puma, glavni junak našeg drugara Boba Hopera (alias neću da vam kažem ko), popio skoča da bi izašao iz romana.
Poslednje što ću da vam savetujem kad je u pitanju dijalog je da se ne igrate pitanja i odgovora. Potpuno su demodirani pristupi da se na taj način obaveste čitaoci o dogadjajima kojima nisu prisustvovali. Ima i boljih rešenja.

Teme i motivi

Bukvalno sve može da bude tema za dobrog pisca. Pokušajte da budete originalni, mada je rečeno da su sve dobre teme već zapisane i obradjene u Starom i Novom Zavetu. Ako je tako, pokušajte sa oprobanom temom, ali budite bolji. Dobro odaberite temu i pola posla je završeno. Ali, tu postoji jedan ozbiljan problem. Da li je tema dobra ne odlučujete sami. Tu su čitaoci sa svojim afinitetima i (što je teža okolnost) urednici-izdavači. Možda je nešto za vas bila najbolja ideja i tema za pisanje, možda ste napisali remek-delo, ali, ako tome nije naklonjen vaš izdavač, onda od toga nema ništa.
Nedavno smo imali prilike da saslušamo jednog našeg pisca kako se žali na izdavače. Ali, i on je izdavač i kao i svi izdavači poseduje iste osobine kao i njegovi izdavači. Komplikovano?
Svojevremeno sam bio oduševljen uspehom Xin Auel i njene praistorijsko-fantastične trilogije. Pokušavao sam da ustanovim da li je njen uspeh obavezno posledica slučaja i okolnosti. Naime, ta obična američka žena, zabavljena jedino susretima četvrtkom sa svojim prijateljicama, iz dokolice a i na savet tih istih prijateljica, odlučila je da napiše roman. Pitala se o čemu (to je i naše pitanje) i našla da njen muž ima prijatelja antropologa, da ovaj ima bogatu literaturu i da je spreman da joj pomogne oko podataka. Napisan roman (naravno, bio je dobar) ponudila je izdavaču koji je upravo počinjao ciklus marketinga novih autora (znači dobro ulaganje para) i ovome se dopalo. Posledica svega je da je drugi roman, sada već milionerka u dolarima, posvetila svom mužu u znak zahvalnosti što umesto nje — kuva. Moj zaključak je bio da to ne mora obavezno biti posledica slučaja i okolnosti. NJen roman, sa odabranom tematikom, pojavio se mnogo godina posle uspeha Ronija Enea sa romanima Borba za vatru i Džinovski lav, tako da je bila kao nova. Čitanost tih knjiga je motivisala izdavača, jer ako je jednom išlo, zašto ne bi, posle tolike pauze, moglo ponovo. I čitaoci, sada generacija koja nije imala Eneove romane, su bili spremni.
Ako ne možete da nadjete dobru temu, što bi bilo podvig, razmislite malo šta bi moglo da zainteresuje izdavače i čitaoce. Setite se uspeha minorne knjige Roman o Milutinu, (ni prineti Stevi Jakovljeviću), koja je u Srbiji imala tiraž preko 200.000 primeraka. I vremena u kome je naišla. Naravno, dobar pisac ne ide po svaku cenu na ruku izdavačima i čitaocima, no ne sme da se zaboravi kome je knjiga namenjena.
Teme su isključivo posledica konjunkture.
Antički Grci su pisali tragedije i komedije (sa obaveznim uplivom božanskog Olimpa). Aleksandar Dima je pisao o plemstvu u doba plemstva. Romani o velikim trgovačkim porodicama su stigli u vreme trgovačkih porodica. O ratovima se pisalo posle ratova. O špijunskim poduhvatima u vreme Gvozdene zavese. Zašto ih sada ne pišu?
O razlozima zahuktavanja SF-a baš u vreme uzleta tehnološke civilizacije ne treba da vam pričam. O razlozima baldisanja   --   takodje.
Teme ne smeju da budu zastarive.
Ko se danas oduševljava Vernovim romanom Putovanje na Mesec? Ili Velsovim Marsovcima? To su samo relikti. Ko razmišlja o 1984-toj kao o terminu, a ne kao o izuzetnoj literarnoj sociološkoj studiji? Ko o 1999-toj? Dohvatljivost prostora i vremena učinila je mnoge SF romane demodiranim. A pisci SF-a su počeli da se bave nedohvatljivim prostorima i nedostižnim vremenom. ^uli ste o sajber-panku i viziji života u dodiru sa virtuelnim svetom. To možda žari i pali Amere, oni imaju probleme sa drogom, sa kompjuterizacijom, sa nadiranjem japanske tehnologije i jakuza. Baš nas briga ako ne možemo telefonom da dobijemo Plužine, a vrhunska tehnologija nam je ono što kupimo na buvljaku.
To je i poslednji problem:
Teme ne smeju da imaju lokalni karakter.
Nikada neću zaboraviti slučaj kada je Goran Hudec, pseudopisac iz Zagreba, ko zna na koji način, oni su i odlučivali, dobio mesto za priču u antologiji NJorld SF-a, koji je tada bio pojam za nas. Priča je bila prevedena i dostavljena. A onda su počeli problemi. Niko od urednika te antologije nije mogao da shvati u čemu je štos sa samoupravljanjem. U njemu je, zapravo, bio osnovni zaplet te priče. Završilo se time da mu je bila data mogućnost da napiše novu priču.
Motivi moraju da vam budu bliski. Nemojte da pišete o nečemu što je vama nepoznato. Ni o uzrastu, ni o stanjima, emocijama, odnosima, procesima, tehnologijama, prostorima. Nemojte pisati o žestokim ljubavima ako ih niste doživeli, o tučama ako se niste tukli, o Buenos Airesu ako tamo niste bili, o birokratiji ako nikada niste videli iznutra kancelariju, o starosti ako je niste iskusili...
Neverovatno dobro smo se zabavljali na račun priče Branislava Brkića o pijancu, gde se jasno videlo da autor nikad ništa nije popio. Jedan drugi naš drugar uporno piše o tučama, a znamo da se nikad nije potukao. Dragan R. Filipović piše o Užicu, a ja, uglavnom, o Strumici i to je uverljivo.
Pišite o onome što poznajete, a ako to nije slučaj, uslov je da ni čitaoci o tome ne znaju ništa. Ili se prethodno obavestite o toj materiji. Ja sam, na primer, za priču "Dan Mitre" dobro proučio poglavlja o neurofiziologiji mozga, a za istorijske miljee prethodno pokupim svu literaturu koja se može nabaviti. Znači, gradja vam je nephodna.
Još samo nešto kad su u pitanju motivi. Prilično sam nabrušen na naše pisanje horora i FRP igranje. Tu do visokog izražaja dolaze neke strane lokalne teme koje se na taj način uspostavljaju univerzalnim. To nije dobro ukoliko želimo da opstanemo. Možda vam se to učini bezveznim, ali sam svojevremeno razgovarao sa Levom Kreftom, nekadašnjim predsednikom omladine Jugoslavije, koji je bio, kao dobar Slovenac, izuzetno zabrinut za slovenački jezik i uticaj srpskohrvatskog jezičkog područja. I to ne zbog dobre literature, već zbog šunda. Naime, s obzirom da su malo jezičko područje, oni su koliko toliko uspevali da pariraju sa izdanjima literature glavnog toka, ali ne i sa izdanjima ljubića, krimića, vesterna itd., koji su u Sloveniju dospevali isključivo na srpskohrvatskom jeziku. Zato, ako već želite da pišete horor i fantazi, nabavite, ako već ne možete ništa drugo, Palavestrinu knjigu Ale i Bauci, pa vidite šta se iz nje može izvući.

Završnica

Na kraju uvek mora da dodje kraj.
Vaše delo mora da ima i dobar kraj. U šahovskoj partiji to je mat. U naučnom delu zaključci i predlozi.
Kako zaključiti jedno književno delo?
Nedavno smo imali priliku da čujemo o otvorenim i zatvorenim krajevima. Ja ću da vam pričam o krajevima uopšte.
Postoje krajevi posle kojih vam je žao što se čarolija okončala. Kažite to piscu i on će da bude srećan. Dobro je ostaviti čitaocu da nešto doživi i sam. Nešto što vi niste napisali a on zna da se dogodilo. To su za mene najlepši krajevi. Da se knjiga čita i pošto su korice sklopljene. To je vrlo teško i neka vam to bude neki krajnji cilj. I, da se razumemo, to ne treba raditi da bi se otvorila mogućnost nastavka. To bi bilo komecijalno a ne umetničko razmišljanje. Nastavci su specifičnost fantastične literature zbog toga što je za kreiranje jednog fantastičnog sveta potreban izuzetan napor i što je velika šteta da jedan svet, za čije je obrazloženje, vrlo rizično, potrošen popriličan prostor u knjizi (neki karte svojih svetova crtaju, videli ste), bude potrošen za samo jednu priču.
Postoje tri osnovna tipa kraja.
Prvi tip, kao uostalom i ostala dva, mora da obezbedi da sve započete radnje budu okončane, da svi likovi izidju iz knjige a da se kasnije ne pitamo: a šta beše sa onim...? Kad uspešno svoju priču dovedete u završnicu, ponašajte se kao predilja koja proverava da li joj je predivo bez dlačica, kao drvoseča koji pošto obori stablo okreše grane. Kraj priče mora zaista da bude kraj.
Drugi tip kraja je epilog, koji u poslednje vreme i nije tako moderan, ali ga lično volim. On omogućava, uz dovršenje dela i relaksaciju za čitaoca koji još jednom saznaje šta se dogodilo sa onima o čijim je avanturama čitao.
Treći tip, panč lajn (engl. punch line), pripada isključivo kratkoj formi priče. To je kao kad pričate dobar vic. Do samog kraja se ne sme naslutiti preokret koji vic čini vicem, a kratku priču — kratkom pričom. Kraj mora da bude upravo ono što punch line znači: udarni red. Samo, nemojte da pišete dugu priču sa panč lajnom. Čitalac će se zapitati: što je ovaj morao toliko da gnjavi da bi ispričao vic?

[Josephine]

O, da. Pitala sam se kada će neko da postavi ovaj tekst na forum u radioničarske svrhe.  

[mac]

A sad zagrejati stolicu i napisati humoresku u kojoj YUSCII tekstovi osvajaju svet.

[Mims]

Da ne bih sad citarala čitav tekst Vodiča za apsolutne početnike odgovoriću ovde sa čime se slažem, a sa čime ne. U suštini, autor se u samom naslovu ograničio na apsolutne početnike, tako da, u osnovi nemam šta da zamerim, ali ipak ima nekih delova sa kojima se ne slažem, ako uzmemo u obzir da će ove savete koristiti i malo manje apsolutni početnici.

Za naučni rad, trojstvo – uvod, razrada, zaključak su bespogovorni, tj. ako ne postoji hipoteza na početku, razvijanje i dijalog sa njom u sredini, onda neće biti ni zaključka u kome vidimo da li nam je hipoteza postala teza, ili smo je opovrgli.
Ali, da li je tako sa književnim delom? Neki početak, naravno, mora da postoji, ali šta je sa radnjama koje počinju in medias res i koje nemaju informativne početke?

Ruski formalisti su insistirali na razlici između fabule i sižea. Fabula bi bila hronološki raspored elemenata priče, dok bi siže bio njihov raspored u samom delu. Primer iz Odiseje – mi se sa Odisejem upoznajemo u trenutku kad se vraća u Itaku, i retrospektivno saznajemo gde je sve bio i šta je zapravo radio. Siže bi bio raspored ovih elemenata tačno kako su opisani u samom epu/romanu/priči, dok bi fabula bila puko hronološko nabrajanje. Lineran, hronološki, pristup je uvek loš izbor (smatraju ruski formalisti), i da bi književno delo bilo uspelo, bitnije je da je siže dobro razrađen. Što bi, možda, značilo da bi ovo trojstvo moglo da se naruši i poremeti zarad bolje priče.   

Drugo trojstvo koje se ovde pominje, a koje smatram diskutabilnim, su 3 jedinstva – jedinstvo radnje, vremena i mesta. Možda je samo pogrešno navedeno, ali u osnovi jedinstvo znači da radnja (odnosno, mesto i vreme) mora da bude jedinstvena od početka do kraja. Ipak, mislim da je ovde bilo reči o informaciji o radnji, mestu i vremenu i u tom smislu neću preterano da se zadržavam.
Naravno, zavisi od dužine priče da li će biti jedinstvena radnja, ali mesto i vreme su uvek podložni promenama, čak i drastičnim promenama. U jednoj rečenici mogu da se smene vekovi, baš zato što pripovedačko vreme nije isto kao i realno vreme.

Sviđa mi se deo o dinamici, intenzitetu i tempu. Korisno i dobrim primerima propraćeno.

Što se karakterizacije tiče, mislim da je apsolutno nebitno da li je ličnost istorijska ili potpuno fiktivna. Zapravo, šta mi znamo o istorijskim ličnostima? Neke puke informacije koje se tiču nekih aspekata njihovih ličnosti, što opet ne pokriva sve ostale aspekte koji mogu da se razrade. Mislim da u podjednakoj meri mogu da se uobliče istorijski i fiktivni likovi. Dobar primer za to su Šekspirove istorijske drame, gde je sve lepo razrađeno, i gde je nama Ričard III podjednako fiktivan i podjednako stvaran, kao da nikada nije postojao. Ako se lik dobro razradi, biće dosledan, ako se ne razradi dobro, istorijske činjenice neće mnogo uticati na to. Opet, treba imati na umu da pisac nekad može svom liku da ostavi prostor da bude nedosledan, pošto ni čovek u realnom prostoru i vremenu nije uvek dosledan. Takva karakterizacija je možda i doslednija, ako se tako posmatra.

Što se tiče nepotrebnih prideva, slažem se, ali, iskreno ne volim ono o pušci i opaljivanju na kraju. Meni je super lažna motivacaja, u kojoj čitalac pomisli da ta puška zaista ima veze sa nečim na kraju, a zapravo, nema nikakve veze.
Detaljni a nepotrebni opisi prirode i likova su potpuno nebitni, i narušavaju osnovnu koncepciju književnog dela,  jer se na taj način primenjuju sredstva likovne umetnosti, što nikada ne daje dobre rezultate.

Što se tema i motiva tiče, istina je i da sve može da bude dobra tema za pisca, kao i da su sve iskorišćene. Ako pisac želi da učini temu zanimljivom, on se neće služiti menjanjem sadržine, već će se usredsrediti na pitanja forme. Forma je ono što treba razviti, ideje su manje bitne.

I za zaključak, umesto zaključka, primer odlične priče bez uvoda i zaključka:

Devojka reče, znate, meni se život sviđa. Kako, kako ste kazali? Tako, meni se život sviđa. Objasnite mi to, lepo mi objasnite. Sviđa mi se kada bih morala da ga napustim bilo bi mi veoma žao. Objasnite nam to gospođice, strašno je zanimljivo. Vi, tamo, dođite i vi da čujete, ovde gospođica kaže da joj se život sviđa.
Dino Bucati, ,,Zanimljiv slučaj"

[angel011]

Ali, da li je tako sa književnim delom? Neki početak, naravno, mora da postoji, ali šta je sa radnjama koje počinju in medias res i koje nemaju informativne početke?


Što se tiče nepotrebnih prideva, slažem se, ali, iskreno ne volim ono o pušci i opaljivanju na kraju. Meni je super lažna motivacaja, u kojoj čitalac pomisli da ta puška zaista ima veze sa nečim na kraju, a zapravo, nema nikakve veze.

Početak, sredina i kraj ne moraju nužno da idu tim redom.

Možeš li da navedeš neki dobar primer sa puškom koja nije opalila na kraju?

[scallop]

Ne znam zašto, Mims, ali ja se potpuno slažem s opaskama. Moja teorija književnosti je krajnje infantilna, nedosledna i nedorečena, ali me je dosta dobro poslužila. Svi oni koji su odmakli od početnika služiće se sofisticiranijim radovima, ovaj jedva da bi još kome mogao da posluži.

Samo bih istakao jednu rečenicu:
Meni je super lažna motivacaja, u kojoj čitalac pomisli da ta puška zaista ima veze sa nečim na kraju, a zapravo, nema nikakve veze.

Nastranu priča o motivaciji i motivu (kod mene imaju različito značenje), ali zar priča u kojoj središnje mesto ima puška koja neće opaliti ćini prisustvo puške bezrazložnim? Ili je puška, ipak, opalila?

Cornelius i nije morao da ovaj seminarski rad za talentovanu decu u Petnici postavlja.

[Melkor]

Kako bez uvoda i zakljucka? Bucati ima sve elemente, sve sa punchline-om.

[Josephine]

Neka, ima (i biće) ovde i talentovane dece.

[Mims]

Možeš li da navedeš neki dobar primer sa puškom koja nije opalila na kraju?
[/quote]

Toga ima pretežno u detektivskoj književnosti, gde je puška samo lažni trag, gde bi trebalo da pomislimo da je za glavni zločin ona odgovorna, a na kraju bude u pitanju nož ili tako nešto.

Ovo je, u svakom slučaju bilo na pogrešnom mestu. U kratkim književnim formama svaki motiv (tačno, ne motivacija) bi trebalo da ima svoje mesto, da ne bi bilo zagušljivo; dok bi u romanima pisac sebi mogao da da oduška, bili to detektivski romani, ili ne.

[scallop]

Ma, Mims, i lažni trag puca (ima svrhu u tekstu).

[Cornelius]

Toga ima pretežno u detektivskoj književnosti, gde je puška samo lažni trag, gde bi trebalo da pomislimo da je za glavni zločin ona odgovorna, a na kraju bude u pitanju nož ili tako nešto.

Čehov nije pisac detektivskih priča, medjutim, kroz ovu lepu sličicu, poručio nam je da ako se nešto u delu istakne do te mere, da bode oči, onda to mora da se odvede ka razvoju i da se privede kraju. Znači, puška je metafora, a ne oružje kojim će neko biti ubijen.

[angel011]

@Mims: Pa, u tvom primeru puška ima svoju ulogu, koja ne mora da bude da bukvalno opali.

Čini mi se da Vodič shvataš bukvalno.

Uzgred, pravila je uvek moguće prekršiti, samo što moraš da budeš majstor da bi to uspešno izvela. Vodič nije pisan za majstore.

[Mims]

Izgleda da je puška opalila 

Nije mi bila namera da polemišem sa Vodičem, mislim da je dobar za apsolutne početnike, a ima delova koji bi bili korisni i nekima koji nisu početnici.

Nego, koji su kriterijumi za ocenjivanje, to je pitanje. Na osnovu čega nešto odmah prepoznate kao loše ili dobro?

[scallop]

S obzirom na strukturu onih koji će imati mišljenje o pričama na radionici, teško da je moguće postaviti opšte pitanje. Mene, na primer, bije Glas (Boban) da često "umislim" da u nekoj priči ima nečega na šta treba obratiti pažnju. To je neverovatno tačan zaključak, ali mi se ponekad posreći, pa Marko Pišev danas ima objavljenu dobru zbirku, a imaće ih još.
Lako je tandrljati o pismenosti, rečenicama, smislu itd. Ljudi čim pročitaju svoju priču već u dobroj meri znaju gde su falinke. Neki od njih veruju da to drugi neće primetiti. I, cilj nisu priče koje čitamo, cilj su priče koje će biti napisane. Zato su neka uopštena mišljenja bez efekta. Svaka rasprava o napisanoj priči na radionici bi mogla biti i primer za druge. Za to, ipak, nećemo imati prostora.

[Mme Chauchat]

Ajmo svi u glas: instinktivno!
I u stvari, mislim da i jeste tako. Uzmeš nešto da čitaš, i ako imaš dovoljno jako čitalačko iskustvo i precizne kriterijume, ti maltene podsvesno na osnovu bilo kojih datih pola strane možeš da proceniš, ako ne celinu priče/romana, a ono zanatski nivo pisca. Kad dođe do obrazlaganja, tu može i da se propusti dosta i da se sve svede na "ali ovo je dobro/loše, zar ne vidite", mahanje rukama i prskanje pljuvačkom. Mislim, tako je bar kod mene.

[scallop]

i ako imaš dovoljno jako čitalačko iskustvo i precizne kriterijume...

Pa, Mims i pita za te precizne kriterijume.

[Mme Chauchat]

Da, ali to što su kriterijumi precizni ne znači da su dobri ili univerzalni...

[SuperSynthetic]

 Kada bi se teorija odozgo odnosila na slikarstvo, naslov bi glasio: Kako da slikate kao Kolesnikov. Pitam se sta bi Dali rekao, pa cak i Picasso?
Svet u kome zivimo je bizaran. Napolju ne pada nikakav romanticni sneg. Jednostavno nas je zatrpao sneg iz vremenske prognoze, a ulice su pune klinki koje ce ti na prvu pokazati pirsing u pupku. I to je to. Divno bizarno. Onaj ko uporno nece da bude bizaran biva jadan ili kako to oni vole da kazu patetican i samim tim postanu bizarni, jer umesto jadan kazu patetican. End of story. 

[angel011]

Recimo, neki od kriterijuma...

Da li me je briga za likove, da li su mi bar na neki način interesantni (na primer, za onu krpu od glavnog lika iz priče "Znak" sa januarske radionice me ič nije bilo briga).

Mogu li barem da nazrem svet u kome se priča dešava, i ima li to što nazirem smisla (čitaj: unutrašnju koherentnost).

Dešava li se nešto u priči, i koliko to što se dešava ima unutrašnju logiku ("to tako može jer je u pitanju fantastika" ne pije vodu). Može i da se ništa suštinski ne dešava, ako je to poenta priče i ako je odlično izvedeno.

Valjaju li ritam i tempo (ima li autor predstavu o tome kako se piše kada je u pitanju određena dužina priče, ili mu kratka priča ide kao kad bi sprinter krenuo brzinom maratonca).

Unutrašnja logika kad su likovi u pitanju (može lik da radi potpuno sumanute stvari, ali da negde u priči postoji obrazloženje za to - i opet, "to tako može jer je u pitanju fantastika" ne pije vode; ne pije vode ni da on tako postupa zato što je vampir/vanzemaljac/štagod ako mi prethodno nije objašnjeno da na taj-i-taj način postupaju vampiri/vanzemaljci/štagod pa se ovaj konkretno postupak u to uklapa ili postoji odličan razlog zbog kojeg odskače).

Poznaje li autor jezik na kome piše (na primer, ako mu pisanije liči na loš prevod sa stranog jezika, nikad neću saznati postoji li nešto genijalno u njegovoj priči jer stvarno nemam nameru da se smaram s time).

Ima li nepotrebnih viškova (stvarno me ne zanima da čitam o tome kako se glavna junakinja probudila (osim ako se nije probudila na nepoznatom mestu/pored nepoznate joj osobe/pored otfikarenih delova ljudskih ili životinjskih tela), oprala zube (ako joj se pritom nešto sumanuto nije iscerilo iz ogledala a kasnije ne ispadne da je ona poremećena osoba kojoj se priviđaju stvari i to bude poenta priče), umila se (videti deo o pranju zuba), istuširala se (a nije našla leš u kadi), izvršila nuždu (a da je iz WC šolje ništa nije ujelo niti je iz nje ispao vanzemaljac...).

@Sintetika: postoji anegdota o Pikasu kome je učenik doneo sliku na kojoj je bila nekakva apstraktna žvrljotina. Pikaso ga pita šta je to, ovaj odgovori čaša. Pikaso u nekoliko poteza precizno nacrta čašu, i kaže učeniku da će, kad nauči tako da je crta, moći da pređe na apstraktne predstave.

[boki77]

Primer knjige gde puška nije opalila - Selindžer - Lovac u žitu. Knjiga je zabavna, ali se na kraju ništa ne desi. Lik čak ostane nepromenjen. A delo je, opet, svetski poznato...
Takođe, nema ni uvod, razradu i zaključak. Fenomen.

[SuperSynthetic]

@andžela:
...dobro ajde...ova tvoja teorija je vise u duhu vremena...

[angel011]

Primer knjige gde puška nije opalila - Selindžer - Lovac u žitu. Knjiga je zabavna, ali se na kraju ništa ne desi. Lik čak ostane nepromenjen. A delo je, opet, svetski poznato...
Takođe, nema ni uvod, razradu i zaključak. Fenomen.

Tu je poenta da je lik ostao nepromenjen i da se na kraju ništa nije desilo.

Uvod, razrada i zaključak postoje.

[---]

kako "lovac u žitu" nema uvod, trunje mu pogano? tu se holden caulfield izruguje realistički pisanim romanima uglavnom iz XIX veka, kao i "genealogiji" junaka, to jest, pitanjima porekla koja se od Biblije iznose u pričama o nekom junaku. e, sad, ja razumem da ti hoćeš reći kako "lovac u žitu" nema takav uvod. pogledajmo taj početak:

"If you really want to hear about it, the first thing you'll probably want to know is where I was born, and what my lousy childhood was like, and how my parents were occupied and all before they had me, and all that David Copperfield kind of crap, but I don't feel like going into it, if you want to know the truth."

zar ove prve rečenice nisu izvanredan, britak i dinamičan, sažet uvod u karakter holdena kolfilda? tu saznajemo mnogo šta o njemu, upravo uvodne informacije: kakav mu je temperament (direktno se obraća "sagovorniku", nije mnogo pristojan, impulsivan je, ciničan - "ako stvarno hoćete da čujete nešto o tome", provocira on čitaoca, i još kaže da mu je detinjstvo "jadno", "vašljivo"), šta misli o svome poreklu, porodici, konvencijama, kako govori, šta je čitao (referenca na dejvida koperfilda)... upravo fantastičan uvod.

takođe se ja ne bih složio da je lik ostao nepromenjen i da se ništa nije desilo. imajte u vidu da postoje vrlo ubedljiva tumačenja toga romana koja dokazuju upravo promenu glavnog junaka. ja bih rekao da su tu stvari višesmislene, da nije tu baš takvo "kršenje pravila" na delu. "lovac u žitu" jeste na neki način izneveravanje pravila realističkog ili omladinskog romana, ali on je i njihovo preoblikovanje. 
.

[scallop]

Hvala. Ovako nešto je trebalo za ova naša sumnjala.

[---]

nema na čemu

a sumnjala neka sumnjaju, ja sam za. samo "plediram" za pažljivije čitanje i za uočavanje rizika koji se preuzimaju prilikom želje za kršenjem pravila... inače mislim da pravila ne postoje u univerzalnom obliku, naravno, već da se menjaju u skladu sa tipom priče koju pričamo. i tu je svašta dozvoljeno, dakako. moram priznati da sam prvi koji će se protiviti neophodnosti crtanja realističke čaše pre kubističkog pristupa slikanju, ali ipak treba biti oprezan... genije ima načine da sve izokrene, no šta ako niste genije? onda mnogo stavljate na kocku, čini mi se. ako ste početnik, tim više.

[Mica Milovanovic]

Kriterijumi? Ja volim sve što vole mladi...

[scallop]

I to crtanje čaše je metafora.

[lilit]

nema na čemu

a sumnjala neka sumnjaju, ja sam za. samo "plediram" za pažljivije čitanje i za uočavanje rizika koji se preuzimaju prilikom želje za kršenjem pravila... inače mislim da pravila ne postoje u univerzalnom obliku, naravno, već da se menjaju u skladu sa tipom priče koju pričamo. i tu je svašta dozvoljeno, dakako. moram priznati da sam prvi koji će se protiviti neophodnosti crtanja realističke čaše pre kubističkog pristupa slikanju, ali ipak treba biti oprezan... genije ima načine da sve izokrene, no šta ako niste genije? onda mnogo stavljate na kocku, čini mi se. ako ste početnik, tim više.

a ti si ziko, genijalni genije.   

[---]

  nemoj tako...

nisam ja ništa izmislio, sve je to naučeno u školi i po mudrijaškim knjigama...

[boki77]

Po navedenom, svako delo ima uvod, razradu i zaključak, svaka puška opali - samo ako imaš dobrog tumača. Ipak se Lovac u žitu previše dobro prodao da bi bio bvez poente... a ako nam se slučajno svidi nešto što nema poentu... pa, ne smemo reći da je tako, zar ne?

Nisam kritičar. Moje stanovište je da ta knjiga nema ništa od onoga što ste naveli - ni lika koji se menja ili saznaje nešto novo, ni uvod ni razradu ni zaključak. Ipak, knjiga mi je sjajna. Lako se čita, i nedostatak radnje funkcioniše.

Nema ružnih žena, samo malo rakije (čitaj - nema loših knjiga, samo loših tumača).

[scallop]

Boki, ti kako 'oćeš, ali u ovoj školi i ja se trudim da naučim nešto.

[pokojni Steva]

Ali Boki je Mokrinčan, bitna razlika, oni se rode naučeni kako se konj moluje

[Boban]

.... iskreno ne volim ono o pušci i opaljivanju na kraju. Meni je super lažna motivacaja, u kojoj čitalac pomisli da ta puška zaista ima veze sa nečim na kraju, a zapravo, nema nikakve veze.

Ovo je prilično površan stav.
Priče i romani nisu dokumentarističke stvari i imaju određenu unutrašnju logiku, tako da težnja ka prirodnosti time što bi se pisalo i o bitnom i o nebitnom nema mnogo smisla. Pisac ako hoće da me vara, mora to da uradi na promišljen način, npr. u krimiću to su lažni tragovi koje nameću okolnosti ili su podmetnuti od strane počinioca, ali to onda nije lažna motivacija, nego je u funkciji priče; akteri tragaju za rešenjem i susreću se podjednako sa bitnim i irelevantnim stvarima; lažni trag ima smisla ako će produžiti traganje, ali lažni trag radi lažnog traga je prevara koju dobar autor ne sme sebi da dopusti. Puška ne mora da opali, ali mora da skrene pažnju ne samo čitaoca, već i učesnika, onda ona ne visi uzalud. Opisivanje puške da bi se zamajavao čitalac, a da se nijedan od aktera ne upeca nema smisla.

Takođe, jedinstvo vremena, mesta i radnje u modernoj literaturi ne mora da bude striktno trojstvo; naime, neophodno je bar jedno snažno jedinstvo od ova tri da bi delo moglo da se posmatra kao zaokružena celina. Vreme; recimo, deset minuta pre dolaska plimnog talasa, moguće je napraviti priču sa stotinama fleševa ljudi u istom trenutku na različitim mestima udara da se ne vidi smisao toga, dok se ne pojavi talas. Ako se baš ništa u priči ne pojavi što će je povezati, onda to i nije priča.

[Cornelius]

Primer knjige gde puška nije opalila - Selindžer - Lovac u žitu. Knjiga je zabavna, ali se na kraju ništa ne desi. Lik čak ostane nepromenjen. A delo je, opet, svetski poznato...
Takođe, nema ni uvod, razradu i zaključak. Fenomen.

Tu je poenta da je lik ostao nepromenjen i da se na kraju ništa nije desilo.

Na početku romana junak napušta školu i provodi dva dana u NYC. Na kraju romana, on govori o ponovnom polasku u školu, ali svima je jasno da se on nalazi na psihijatriji i da je prekoračio granicu koja deli zdrave ljude od psihotičnih. U pitanju je strah od odrastanja, zbog čega je mladić odlučio da se skloni u ludilo.

[džin tonik]

... zanima me koji su vaši osnovni kriterijumi za ocenjivanje i vrednovanje, odnosno - odbacivanje priča. ...

uzasno dosadna, dosadna i manje dosadna prica.

[pokojni Steva]

Koja od ponuđenih tri će biti tvoja?

[Stipan]

Recimo, neki od kriterijuma...
Ima li nepotrebnih viškova

Uzeti za primer Agronu iz prvoga kruga. Majstorsko tesanje svakog viška!

[boki77]

Na početku romana junak napušta školu i provodi dva dana u NYC. Na kraju romana, on govori o ponovnom polasku u školu, ali svima je jasno da se on nalazi na psihijatriji i da je prekoračio granicu koja deli zdrave ljude od psihotičnih. U pitanju je strah od odrastanja, zbog čega je mladić odlučio da se skloni u ludilo.

Uf... ok, možda si u pravu. Ali gde stoji da je on na psihijatriji? To stvarno nisam video, niti zaključio. Pored toga, da li je to prosečan čitalac zaključio? I da li knjiga ima ono što se ovde isticalo - pušku koja je opalila? Čitajući, očekivao sam da se nešto desi, ali nisam dočekao.
Tvoje objašnjenje ima smisla, ali se osećam kao da mi je neko ispričao vic, pa mi objasnio šta je u njemu smešno; to nisam shvatio dok sam čitao.

[boki77]

Ali Boki je Mokrinčan, bitna razlika, oni se rode naučeni kako se konj moluje

Mokrinčanin? Tebe razumem. Ne razumem ljude koji misle da si smešan. Mada, jesi smešan.

[PTY]

Pošto vidim da svuda naglašavate da ste strašni i da ne opraštate loše pisanje, zanima me koji su vaši osnovni kriterijumi za ocenjivanje i vrednovanje, odnosno - odbacivanje priča.
...
Ovo pitanje postavljam i piscima i čitaocima.

Subjektivno govoreći - ako me nečije mišljenje zaintrigira, onda je prvenstveno do mene da, iz ponuđenih komentara koji prate to mišljenje, izvučem osnovne kriterijume na kojima je isto bazirano. (A ako ta procena dolazi bez pratećih komentara, po pravilu je zanemarim, pogotovo ako je pozitivna, ali o tome malo kasnije.) U tom slučaju, prilično mi je očigledno da su (i kriterijumi i moja procena istih) relativno intuitivni, pa ih zato delim u dve kategorije; prvu prepoznajem kao generalnu, a drugu kao više specijalizovanu. Mislim da je važno ovde da naglasim kako uvažavam samo ona mišljenja koja se pozitivno kotiraju u obe te kategorije.  

Po pitanju generalne kategorije, dovoljna mi je sama generalna načitanost, a to se, po meni, lako vidi iz samih komentara. Za razliku od drugih formi izražavanja, "bavljenje pisanjem" privlači velik broj ljudi koji imaju zdravu averziju prema pisanoj reči, a to je, pak, opet lako vidljivo iz njihovog sistematskog nerazumevanja iste. (Ne znam zašto je to tako, ali iz iskustva znam da je upravo tako - 90% početnika na konkursima nemaju za pojasom ni onu najbazičniju lektiru, a i to što čitaju – krive stvari čitaju. Otud, valjda, i njihovo samopouzdanje da se, bez ikakvog blama, okušaju u "bavljenju pisanjem", šta god mu to značilo.) Jednom kad vlasnike takvih mišljenja zanemarim, ostaju mi ljudi koji čitaju, i to dosta, i to raznovrsno, i to sa razumevanjem, pa bez ustezanja mogu prihvatiti njihovo mišljenje kao relevantno. Fakt da mi to mišljenje nude prvenstveno sa generalne pozicije sasvim mi je prihvatljiv, zato jer to mišljenje koristim kao pokazatelj generalne prijemčivosti samog teksta. U tom slučaju, insistiranje na posedovanju prozne "glave, vrata i dupeta" mi je od malog značaja, ukoliko ti isti komadi nisu ukomponovani u iole prihvatljivu celinu. Primera radi, relativno svi muškarci imaju glavu, vrat i dupe, ali daleko bilo da su svi Adonisi, zar ne? Zato smatram da niti jedan od tako neophodnih uslova ne bi trebalo podizati sa nivoa neophodnosti na pijedestal samodovoljnosti, čak ni u nekom krajnje generalnom pristupu. Van tog filtera, otkrivam da su generalije itekako dragocene, pod uslovom da dolaze od načitanog konzumenta; čak i neskriveni laik može sasvim adekvatno da upozori debelu ženu da je dobri Gospod nije namenio baletu, bez obzira na njenu upornost.

Nakon tog prvog kruga dolaze "specijalizovani", a oni su deset puta opasniji, pa bi im zato mišljenja trebalo i deset puta finije filtrirati; pazi da u tu kategoriju NE ulaze sami pisci iz ovog (i njemu sličnih) kružoka (a tome se također moram vratiti, kao stavu koji vapi za objašnjenjem), nego samo oni pisci za koje znam da su prekaljeni i prodajom i čitanjem. (Naravno, do tebe je da tu povučeš svoju granicu kvalifikacija, ova koju ja imam funkcioniše samo za mene, mada nisam protivna razmenjivanju beleški, bude li potrebe.  ) primera radi, specijalista bi ovde bio Žika, ali to samo uslovno rečeno, pod uslovom da dokaže kako je prerastao perverzno (samo)zadovoljstvo krštenja prdljive jaradi.   U tom smislu, jedan od mojih pouzdanijih filtera razdvaja specijaliste na bazi samog njihovog osvrtanja; banalne ilustracije radi, pravi specijalista neće primenjivati metodologiju prepoznatljivih prosedea na uratku koji ne vlada adekvatno ni padežima, me thinks. I mada je sarkazam, zajedno sa ironijom, nesumnjivo dragocen zbog svog negativnog etosa smeha, ipak je poželjna i sposobnost prepoznavanja terena čija jalovost rezultuje šupljom zvukom bacanja bisera u pomije. ("Pljop", mislim da bi tu bila adekvatna onomatopeja...  )

U apendiksu, pod jedan: procena bez adekvatnih komentara je, po meni, bezvredna zato što uglavnom ukazuje na autorovu nemoć da se ili adekvatno izrazi, ili smogne izraz za suvislu komunikaciju, što mi je u oba slučaja sasvim dostatan argument da to mišljenje ignorišem, jer zaista ne želim da završim u situaciji u kojoj budala priučava budalu praksi nadmašivanja, a pod dva: kad naiđeš na ljude koji ti daju ma kakve savete, obavezno najpre proveri u kojoj su ih meri sami na sebe primenili. (To potonje čak nije ni savet per se, nego prosto i osnovno pravilo iz udžbenika za polaganje vozačkog ispita.   )

[pokojni Steva]

Kaže se Mokrinčan; baš sve si zaboravio?

[Josephine]

Nisam imala nameru da se oglašavam u ovoj temi jer su moji kriterijumi sasvim subjektivni, i pri tom manje važni od kriterijuma i mišljenja nekih drugih ljudi na forumu.

Ipak, primetiću (priznaću) jednu činjenicu: ne primenjujem iste kriterijume kada čitam radove mahera i početnika. Inteligencija autora, njegova sposobnost da me ubedi, pre svega, u psihološku postavku likova, ritam, tečnost jezika, originalnost ideje, efektnost izrečenog, igra rečima i sl. - kriterijumi su kada čitam mahere. Zato, na primer, Fiona nije dobila moj glas u prvom krugu. Boban ju je odradio sa 5% mentalnog napora.

Radovi (neiskusnih) početnika su sasvim druga stvar. Tu mi je bitna ideja/rešenje za zadatak u krugu, a onda i stil pisanja koji najavljuje (ne)talenat i otkriva trud uložen u pisanje priče.

[Mica Milovanovic]

D. razumem šta kažeš, ali to nije pošteno prema autoru čije delo vrednuješ više nego što zaslužuje.
Pisac koga si stavila pre bobana dobiće pogrešan utisak da je to što radi bolje nego što radi već iskusan pisac.
Ne šalješ dobru poruku svojim glasanjem.

[Boban]

5% je prilično angažovanje... ja obično lelujam između 1 i 2.

[Josephine]

Znam to, Mićo. Zato sam i "priznala" kako glasam.

Moje glasanje rezultat je dugog promišljanja kako vrednovati radove profesionalaca i amatera, u slučaju kada zajedno učestvuju u radionici, koja je opet, primarno, namenjena početnicima, a da glasanje bude fer, da svi nešto nauče itd. Došla sam do zaključka da su jedini fer kriterijumi, koje mogu da ispunjavaju i jedni i drugi, bez obzira na iskustvo i znanja: ideje/rešenja zadataka i trud uložen u pisanje za krug.

Fiona je bez pogovora najbolja priča u krugu, ali je ideja poznata, a trud - 5%.

[PTY]

Znam to, Mićo. Zato sam i "priznala" kako glasam.

Moje glasanje rezultat je dugog promišljanja kako vrednovati radove profesionalaca i amatera, u slučaju kada zajedno učestvuju u radionici, koja je opet, primarno, namenjena početnicima, a da glasanje bude fer, da svi nešto nauče itd. Došla sam do zaključka da su jedini fer kriterijumi, koje mogu da ispunjavaju i jedni i drugi, bez obzira na iskustvo i znanja: ideje/rešenja zadataka i trud uložen u pisanje za krug.

Fiona je bez pogovora najbolja priča u krugu, ali je ideja poznata, a trud - 5%.

ovo implicira da si znala kako je Fiona Bobanova... 

[Josephine]

Znala sam (pretpostavljala sam), naravno. Provalila sam autore većine priča; a do kraja kruga, pre objave rezultata, i sve autore.


Glasam kako sam opisala jer mi je glasanje manje bitno od komentara koji ga prate.

[Josephine]

Uostalom, samo Boban može da skače iz mesta da brani originalnost Fioninog imena, umesto da brani originalnost ideje... 

[PTY]

Znala sam (pretpostavljala sam), naravno. Provalila sam autore većine priča; a do kraja kruga, pre objave rezultata, i sve autore.


Glasam kako sam opisala jer mi je glasanje manje bitno od komentara koji ga prate.

mmmm, pametnica mala... "pogodila" si i da je Zosko autor Argone...