Kriterijumi za ocenjivanje priča i ostalih radioničarskih pisanija

[Boban]

Opusti se; nije to tako; fraza da su sve priče već ispričane jednako je tačna kao što je Fukojama pre 15 godina zaključio da se istorija u smislu velikih događaja približava kraju i da će ljudi u XXI veku živeti u miru i blagostanju bez bitnih pomeranja.

[angel011]

Recimo ono što ne razumem, kako to da su sve priče mogle biti ispričane još u antička vremena, ako tada ljudi nisu ni slutili da će jednoga dana postojati nešto kao što je Internet, nisu poznavali ni jedan procenat onoga što je moderna nauka danas otkrila i td...

Pa, neće Internet biti tema, ni novo naučno otkriće. Recimo, ako pričaš o novom naučnom otkriću, tema može da bude reakcija društva na to, reakcija pojedinaca, neko profitira, neko gubi, neko pravi gluposti, neko je dobar, neko loš... A to su sve stare priče o ljudskom ponašanju i ljudskom društvu i međuljudskim odnosima.

Ne znam baš koliko su sve priče ispričane, ali veliki broj onih koje se danas smišljaju i pričaju su stare priče sa novim detaljima.

[Boban]

Lepota je svakako u detaljima; inače bi sve žene bile iste, svi automobili, sva pića...

[analogdigit]

Pa, neće Internet biti tema, ni novo naučno otkriće. Recimo, ako pričaš o novom naučnom otkriću, tema može da bude reakcija društva na to, reakcija pojedinaca, neko profitira, neko gubi, neko pravi gluposti, neko je dobar, neko loš... A to su sve stare priče o ljudskom ponašanju i ljudskom društvu i međuljudskim odnosima.

Ne znam baš koliko su sve priče ispričane, ali veliki broj onih koje se danas smišljaju i pričaju su stare priče sa novim detaljima.

OK, razumem šta hoćeš da kažeš, ljudi su ljudi bez obzira u koji ih kontekst staviš... isto s... drugo pakovanje... da se izrazim banalno...

Ali ja pričam upravo o tome da bi baš internet mogao da bude tema, eto recimo baš da se posmatra uticaj intrneta na čovečanstvo u globalu. Način na koji Internet utiče na razvijanje "grupnog uma" civilizacije... Takva tehnologija nam po prvi put u istoriji omogućuje da ljudi sa svih krajeva planete budu povezani, skoro kao da se nalaze u istoj sobi... dakle teško da je neko ikada mogao da predpostavi da će tako nešto biti moguće a pogotovo da sagleda uticaje takve tehnologije na civilizaciju... i eto nove ideje, eto nove teme... samo se malo treba poigrati sa činjenicama, možda nešto malo iskriviti i mislim da bi to već bila neka nova priča...

Nadam se da sam uspeo lepo da objasnim šta sam mislio...

[analogdigit]

Opusti se; nije to tako; fraza da su sve priče već ispričane jednako je tačna kao što je Fukojama pre 15 godina zaključio da se istorija u smislu velikih događaja približava kraju i da će ljudi u XXI veku živeti u miru i blagostanju bez bitnih pomeranja.

Već mi je bolje!

[Mims]

Citat iz Mileninog bloga: "Ako pisac želi da učini temu zanimljivom, on neće eksperimentisati na polju ideja, već će se usredsrediti na pitanja forme."

U suštini razumeo sam šta si ovime htela da kažeš, ali nekako mi je neprihvatljiva ta fraza da su sve priče već ispričane. Slažem se da je tehnika i način pisanja ono što odvaja dobru od loših priča, ali meni je i sama ideja veoma bitna...

Recimo ono što ne razumem, kako to da su sve priče mogle biti ispričane još u antička vremena, ako tada ljudi nisu ni slutili da će jednoga dana postojati nešto kao što je Internet, nisu poznavali ni jedan procenat onoga što je moderna nauka danas otkrila i td... Ono što hoću da kažem jeste da ako ne u drugim oblastima i žanrovima književnosti, a onda bar u SF žanru treba da postoje nove i sveže ideje. Na neki način to i jeste ono što mi ovaj žanr čini najprimamljivijim....

Da ne ispadne da te kritikujem, smatram da je tekst odličan i veoma poučan. Suma sumarum onoga čega bi pisci početnici trebalo da se pridržavaju. Nego čisto razmišljam naglas...

Slažem se sa ovim što je boldovano.

Jednostavno mislim da nemaju svi dobri pisci dovoljnu količinu imaginacije da kreiraju nešto 100% novo. A opet, sjajni su pisci. Ovo što sam napisala je više podstrek za one koji bi da pišu, a ne mogu da osmisle nešto što dotad nije obrađeno - neka se bave već poznatim, samo neka prezentuju na drugačiji način, i biće ok.

[analogdigit]

Jednostavno mislim da nemaju svi dobri pisci dovoljnu količinu imaginacije da kreiraju nešto 100% novo. A opet, sjajni su pisci. Ovo što sam napisala je više podstrek za one koji bi da pišu, a ne mogu da osmisle nešto što dotad nije obrađeno - neka se bave već poznatim, samo neka prezentuju na drugačiji način, i biće ok.

Naravno to ne sporim ni malo, džaba ti i ideja ako ne možeš da je prezentuješ na pravi način i da nekoga zainteresuješ za nju...

[boki77]

ali nekako mi je neprihvatljiva ta fraza da su sve priče već ispričane.

Da; u tom slučaju, bilo bi dobro znati od kog vremena su sve priče ispričane. Sve je počelo kad je pećinski čovek ispisao sliku-dve na zidu...

[Boban]

Ne. Misli se na prozno pripovedanje i početkom savremenog pisanija smatraju se grčki tragičari.
Ali, kao što već rekoh, ja ne verujem u to.
SF je doneo motiv prvog kontakta; motiv izmenjenih stvarnosti, izmenjene fizike; paralelnih svetova, vremepolova; sve to se na potpuno nov način odražava na sama dela i upravo su ona dela koja insistiraju na staromodnom pripovedanju (recimo u osmom putniku, mehaničari na brodu su kao poslednji lučki zabušanti) padaju na tome.

[SuperSynthetic]

 Hm. Od kad sam je pročitao svađam se sa Agronom. Zato sam i ostao ovde.
Još jedna pričica o matrici i ništa više. Prežvakana tema. Na kraju ipak shvatam i priznajem da me je ubedila da  je "novo vreme" na pragu i da će u njemu postojati umetničkih dela koja će izgledati kao i pomenuta priča iako nema veze sa Grčkom mitologijom u kojoj su nam ispričane sve priče koje su posle toga pisci samo prepričavali na svoj način.
Agrona je hladna instant katarza koja se konzumira bez šlaga. Kada je popiješ, otvaraš Pandorinu kutiju. Iznad svakog žanra. 
Da bih ovo napisao morao sam svoj ego da šutnem u glavu i da ga onesvestim na trenutak. Evo ga, budi se. Pa dal je moguće da postoji neko pametniji od mene? ...nikad...daj pali...

[Mme Chauchat]

Grčke tragedije nisu pisane u prozi...

[boki77]

Ne. Misli se na prozno pripovedanje i početkom savremenog pisanija smatraju se grčki tragičari.
Ali, kao što već rekoh, ja ne verujem u to.

Iskreno, ni ja. Jesam jedno vreme, ali me pustilo. Ako se, npr, za temu uzme borba za vlast, jasno je da ima gomila romana. Ali, različito se odvijaju, završavaju itd. A to ih čini različitim.

Svakako, ima i onih autora koje su neki drugi autori zaposeli (uticaj R.R. Tolkina, je l'), pa stvarno i pišu isto. To je, međutim, stvarno tema za grčke tragičare.

[Boban]

Grčke tragedije nisu pisane u prozi...

Znam. Dok sam kucao tu rečenicu, znao sam da to nije sasvim tačno, ali za potrebe ove rasprave treba to posmatrati tako.

[Mims]

Ne. Misli se na prozno pripovedanje i početkom savremenog pisanija smatraju se grčki tragičari.

Šta ćemo s epičarima, koji su mnogo bliži prozi nego tragičari?

Zapravo, u antici ima F-a i horora, nema samo Sf-a, al' možda i to može da se nađe ako se kopa malo (deus ex machina - bog u nekom svemirskom brodu dolazi da spasi junake, hihihihi).

[Mims]

Ali, naravno, linija manjeg otpora je reći da nema šta više da se kaže samo zato što nismo u stanju nešto novo da kažemo.

[Boban]

Ima čak i SF-a... ima nekih dela starogrčkih gde se izvode "čuda" ne prostom željom bogova nego korišćenjem raznih pomagala, a to selako podvede pod kakav SF izum.

[Alexdelarge]

tekst gorana markovića objavljen u današnjoj politici (može da posluži na ovom topiku, ako se zanemari nekoliko rečenica koje se bave politikom).



Tema i ideja

Pitanje: ,,Šta ste time hteli da kažete?" za njih predstavlja pravo mučenje a onoga ko ih o tome zapitkuje verovatno smatraju sadistom

Sada je više nego jasno da vlast, kako bivša tako i ova nova, nema bilo kakvu viziju o tome šta bi sa nama moglo biti u budućnosti. Jednostavno, niko ko se u ovoj zemlji grabi za čelništvo ne smatra da je potrebno imati ideju koja bi se ticala nas, običnih ljudi zbog kojih, valjda, vlast i postoji. Kormilo im je potrebno da bi posedovali moć nad ostalima, uživali povlastice i sve što ide uz to. Tačka.

Sa problemom ideje bavio sam se decenijama, predajući na prvoj godini Fakulteta dramskih umetnosti. Mladi reditelji, susrećući se prvi put s problemima PRIČE, po pravilu imaju snage da definišu temu svoga filma, ali mnogo teže im pada da utvrde čemu ta priča služi. Pitanje: ,,Šta ste time hteli da kažete?" za njih predstavlja pravo mučenje a onoga ko ih o tome zapitkuje verovatno smatraju sadistom.

Misle da je dovoljno izabrati nekakav zanimljiv sadržaj pa će se smisao svega pojaviti sam po sebi. Neki od njih ne mogu čak ni to; imaju samo početak, neku zanimljivu situaciju sa određenim ili pomalo zamagljenim likovima koja bi trebaloda se razvije u za sada nepoznatom pravcu. To je razumljivo jer će se problemima oblikovanja priče baviti čitavog školovanja a, bogami, ako budu imali sreće i tokom celog života.

Zašto je potrebno imati ideju (smisao) filma koji želite da snimite? Zato što prikazivanje događaja, koji u okviru priče postaju njen sadržaj, mora imati razlog svog postojanja. U protivnom, bilo koje događanje, a oko nas ih ima nebrojeno, moglo bi postati dramsko štivo. Iz iskustva, međutim, znamo kako samo posebno obdareni umetnici umeju da pričaju priče koje prihvatamo i razumemo. One nose određene ideje a time i razlog zašto su izdvojene iz neprekidnog toka zbivanja. Neko je izabrao baš to, određeno parče stvarnosti (bilo ono realno, postojeće ili predstavljalo plod mašte) da bi nam ga pokazao i u nama izazvao uzbuđenje. Dao mu je smisao.

Neophodno je, dakle, da ideja bude pokretač postupka pri stvaranju sadržaja. Ako je ona jasna onda će se u buduću priču događaji sami uklapati. Ukoliko je maglovita, ili uopšte ne postoji, izbor će biti proizvoljan a priča će lutati slepim ulicama koje je čekaju iza svakog ugla. Nije to samo problem reditelja početnika. Koliko puta smo gledali filmove koji imaju veoma atraktivnu temu, uvuku nas na početku u zanimljiv zaplet ali odjednom postaju dosadni, nerazumljivi i na kraju nas ostavljaju potpuno hladnim?

Ideja je ta koja oblikuje postupke likova, njihove sukobe i dramske tokove unutar jednog koherentnog dela. Što je ona jasnija, izbor dramskih motiva je tačniji. Kada osetimo da nas ona sigurno vodi ka nečemu što ćemo na kraju shvatiti onda se mirno možemo upustiti u umetnikovu naraciju i zaboraviti da smo u pozorištu, u bioskopu ili da čitamo knjigu. Ukratko, ideja je ,,pod A" a sve ostalo,, pod B".

Ne čini li vam se da nas ovi problemi okružuju i u onome što nazivamo svakodnevica? Da li su ljudi koji su nas vodili, i vode nas, obična grupa diletanata koji ne samo da nemaju ideju šta bi sa nama već smatraju da vlast koju drže služi isključivo za privatnu upotrebu? Ili se radi o veštim manipulatorima koji misle da preko raznoraznih trikova mogu večno da nas vode u pravcu ničega? Da li ćemo skrštenih ruku posmatrati kako naše živote bez ikakvog smisla premeću iz šupljeg u prazno, ne nudeći nam ni najosnovnije objašnjenje zašto to čine?

Šta bi bilo kada bismo zahtevali odgovore na pitanja koja postavljamo početnicima na FDU? Šta time hoćete da postignete? Odgovorite jasno i precizno. Da li nam je jasna ideja zbog koje činite to što činite? Postoji li uzročno-posledična veza između onoga što preduzimate i glavne zamisli oko koje smo se svi složili? Ne čini li vam se da su vaša rešenja proizvoljna, često sasvim nasumična? Kuda sve ovo vodi?

Naravno da ne bismo dobili bilo kakav odgovor. U tom slučaju, najmanje što bismo za sebe mogli učiniti je da počnemo da zviždimo. Kao što to čini nezadovoljna publika. I da, najzad, iz sale u kojoj se daje taj glupi film demonstrativno izađemo na svež vazduh.

http://www.politika.rs/pogledi/Goran-Markovich/Tema-i-ideja.lt.html

[Alexdelarge]

Kostimografija

Razlika između odeće i kostima jeste u tome što ovo drugo podrazumeva izvesnu poruku. Odevamo se da bismo se zaštitili od zime i pri tom izgledali pristojno, lepo, šta god. To kako smo obučeni skoro uvek je u skladu sa onim kako sebe zamišljamo. Ima onih koji mnogo polažu na oblačenje, kao i onih koji se prema odevanju ponašaju nehajno. Neko obožava stare, iznošene stvari, a neko, opet, voli da na sebi ima modernu, ,,markiranu" odeću. Ali uvek se radi o ličnom izboru, duboko povezanom s pogledom na sopstvenu ličnost.

Kostim, međutim, smišljaju drugi. Načinom na koji je glumac obučen kostimograf šalje poruku o kakvom liku je reč. Često se epizodni likovi, koji se u filmu pojavljuju sasvim kratko, odmah prepoznaju po tome kako su odeveni. Pijanac će biti neobrijan i neuredan, zavodnica će imati dekoltiranu i pripijenu haljinu, profesor će nositi naočare i imati kožna ojačanja na laktovima sakoa. To su klišei koji nam pomažu da u trenu definišemo pojavu koja je pred nama.

Drugačije je sa glavnim, nosećim ulogama. Tu je čak poželjno zavarati gledaoca izgledom junaka pa mu onda, tokom filma, pružiti priliku da shvati kako glavni lik nije osoba kakvom ju je smatrao. Pored toga, noseće uloge se često tokom razvoja priče suštinski menjaju, što se mora odraziti na njihovom spoljašnjem izgledu. Razočarani ljubavnici, upoznavši novu devojku, počinju da se briju i nose čiste košulje, i obratno, krivci, izjedani grižom savesti, počinju vidno da propadaju.

Postoji, međutim, kategorija ljudi koja u svakodnevnom životu ne nosi odeću već oblači kostime. To su takozvane javne ličnosti. Ne mislim samo na estradne zvezde, popularne glumce i televizijske voditelje. Rekao bih da u najzanimljivije kostime ulaze političari. Po tome kakva odela nose, koju vrstu frizura imaju na glavama ili koji oblik naočara ukrašava njihova brižna ali odlučna lica sasvim je moguće odgonetnuti koji lik igraju. Jer to kako izgledaju sigurno nisu oni.

Moć im diktira izgled. U početku, nastoje da deluju skromno, po načinu odevanja sasvim blisko običnim ljudima, svojim biračima. Ali kako njihova vlast postaje stabilnija i čvršća, oni počinju da se oblače sve skuplje i ekstravagantnije. Agencije koje se brinu o njihovom ,,imidžu" angažuju stiliste, šminkere i kreatore koji od njih prave skulpture koje sve manje liče na modele od kojih su nastale. I u njihovom ponašanju nastaju krupne promene. Ne može se neko ko je se oblačio u jeftinu konfekcijsku odeću i šišao kod brice na uglu, sada, kada na sebi ima skupoceno odelo i frizuru koja košta čitavo bogatstvo, ponašati isto.

Pojedini nastoje da se suštinski promene. Bivši vukovi nastoje da se predstave kao ovčice, prostaci pokušavaju da demonstriraju svoje odskora naučene manire a ženski deo vlasti da dobije na privlačnosti. I u prethodnoj, a i u novoj vladi pojedine ministarke neodoljivo podsećaju na svoje uzore iz novokomponovane muzike. U nastupima na televiziji uvek su pod jakom šminkom a pažljivo odabrani modni detalji pokazuju da su, pored toga što su okupirane ozbiljnim državnim poslovima, ipak ostale nežne žene. Ne moram da napominjem kako je neukus glavna konstanta bivše i sadašnje vlasti.

Pripremajući autobiografski film ,,Tito i ja", imao sam priliku da u ,,Filmskim novostima" pogledam veliku količinu arhivskog materijala u vezi sa Josipom Brozom. Kada na gomili gledate snimke iz života tog čoveka, prvo što vam pada u oči jeste upravo njegova transformacija. Na početku, to je plavokosa, naočita pojava, skladne figure i pravilnih crta lica. U najranijim snimcima, obučen je u uniformu od obične čoje, bez mnogo ukrasa. Kako jača njegova moć, uniforme postaju kitnjastije a, uprkos stomačiću koji počinje da mu narasta, civilna odela su sve skladnija (ona se šiju u Parizu, kod Kardena, a po krojače se šalje posebni avion). Na licu mu se pojavljuje blagi podvaljak, nastao od gastronomskih uživanja i, prema svedocima, konzumiranja sve veće količine alkohola. Boja kose mu se stalno menja pa se, iako su filmovi crno-beli, jasno vidi da je ona čas svetla, čas tamna.

Kasnije, u društvu sve samih krunisanih glava, njegov izgled počinje da podražava kraljevske i carske pojave. Družeći se intenzivno sa etiopskim carem Hailom Selasijem, koji je pojavom neodoljivo podsećao na novogodišnju jelku, Tito mu parira uniformama ukrašenim gomilom ordenja, lenti i zlatnih epoleta. Dominiraju dva(?!) ordena narodnog heroja sačinjena od zlata, platine, brilijanata, safira i rubina, čija vrednost po komadu, samo u materijalu, prelazi pet miliona dolara! Kosa mu je čas jarkocrvena, čas crna kao zift.

Šta je bio cilj ovog raskalašnog, neukusnog maskenbala? Sakriti činjenicu da veliki vođa ima svojih slabosti, pre svega fizičkih, da stari i da će jednoga dana morati da ode sa ovoga sveta (vlasti). To je, u krajnjoj liniji, ideja i današnjeg prerušavanja: predstaviti vladare kao večite, nedirnute protokom vremena, ljudskim slabostima, umorom, nedostatkom samopouzdanja. Oni moraju izgledati idealno, sa što manje mana. Sve dok se jednoga dana taj privid ne sruši kao kula od karata...

http://www.politika.rs/pogledi/Goran-Markovich/Kostimografija.lt.html

[Alexdelarge]

Treći čin

Kada sve ovo pogledam, čini mi se, ipak, da nam u ovoj sumornoj situaciji umetnost ne može mnogo pomoći

Čehov je napisao: ,,Prvi čin može da napiše svako, drugi pisac, a treći samo genije." Šta to znači? Da jedino oni pravi, od boga obdareni, mogu od početka imati u glavi celinu stvaranja jednog dramskog dela i planski razvijati motive, sukobe, dramske tokove i sve ostalo što čini umetničko delo celovitim. Koliko njih (među koje spadam i ja) ponekad nešto započnu, imaju nekakvu ideju, ali nisu u stanju da delo sagledaju do kraja? Bauljaju po lavirintu mogućnosti i zabluda, da bi na kraju svoj uzaludni napor okončali nekim od bezbroj proizvoljnih završetaka. Ili, jednostavno, odustali od svega.

Ovo pominjem zato što mi se ključni problem dramskog stvaralaštva čini nekako podudarnim sa trenutkom u kome se nalazi naše društvo. Naši političari takođe bauljaju bez bilo kakve ideje o onome što bi moglo biti prekosutra. Svi nude nekakva uopštena obećanja o promenama, reformama, poboljšanjima i sve to služi samo za kratkotrajnu upotrebu – do izbora. Obični ljudi, ponašajući se kao grogirani bokseri, tumaraju po ringu svakodnevice i primaju udarce sleva i zdesna, posrću i dižu se, u nadi da će dočekati gong i makar na minut predahnuti. Do sledeće runde, kada će, valjda, sve krenuti nabolje...

Može li tu umetnost štogod pomoći? Da li bi ljudi koji bez ikakvog plana pokušavaju da rukovode ovom zabludelom zemljom mogli iz ogromnog nasleđa dramskog stvaralaštva ponešto naučiti? Ima li smisla vrednosti poznate kao civilizacijski talog primenjivati na dnevnu problematiku? Ne znam. Pogledajmo, u svakom slučaju, šta nam baština govori. Poslušajmo njene pouke. Ionako ništa ne košta.

Pre svega, svaka od suvislih dramskih tvorevina, bilo da se radi o dobrom pozorišnom komadu bilo uzbudljivom filmu, treba da ima početak, sredinu i kraj. Ono što se nudi gledaocu mora biti celovito, ne sme delovati kao skup proizvoljnosti. Sve što se pojavi mora imati smisao postojanja, a to je sadržano u ideji dela. U genijalnim komadima ili veličanstvenim filmovima ideja se može najčešće sažeti u jednu rečenicu. To je, dakle, prva pouka: biti jasan i jednostavan.

Na početku, u ekspoziciji, priča se otvara i uvode se mesto radnje, osnovni motivi i glavne ličnosti. Pravi se neka vrsta inventara onoga čime će se autor baviti. Nema tu ničega van teme, sve je strogo ograničeno na suštinu. Ne sme se dozvoliti da se pojavi bilo kakav nepotreban trenutak koji ne pripada onome čime se delo bavi, nije dozvoljeno rasipati se nevažnim detaljima i suvišnim rečima. Druga pouka glasi: biti strog u izboru onoga što se nudi.

Kada stvari počnu da se razvijaju, u zapletu, omogućiti da na površinu isplivaju sukobi. To je u životu neminovno, a u drami poželjno. Sukobljene ličnosti i njihovi motivi očituju se kroz dramske situacije. Nizovi dramskih situacija formiraju dramske tokove koji se, opet, utapaju u glavni dramski tok – fabulu. Neophodno je iskoristiti sve što vam pružaju nosioci dramske radnje i njihovi sukobi i graditi liniju glavnog toka logično i uzbudljivo. Treća pouka: iz teme izvući sve mogućnosti.

Kada radnja doživi svoj vrhunac, klimaks, trenutak je da poslušamo još jedan savet Antona Pavloviča: ,,Puška koja je bila okačena na zidu u prvom činu mora zapucati u trećem." To će reći, ne dozvolite da važne stvari, koje ste nagovestili na početku, tokom priče nestanu tek tako. Ono što ste najavili mora se i sprovesti u delo. Četvrta pouka: reči moraju pratiti dela.

Na kraju, u raspletu, mora se završiti sve što je započeto. Ne sme se zaboraviti, zanemariti bilo koji element od koga je drama sačinjena. Još nešto: u finalu je strogo zabranjeno uvoditi nove likove i motive; ono što mu je potrebno, autor je bio dužan da uvede u ekspoziciji ili, najkasnije, tokom zapleta. Sada je kasno za nove priče. U epilogu, autor poentira osnovnu ideju i – šta radi? Završava, nestaje, odlazi zauvek! On više nije važan, njegove ideje i poetika postale su opšte dobro koje više ne pripada samo njemu. Poslednja pouka: delo je važnije od ličnosti.

Kada sve ovo pogledam, čini mi se, ipak, da nam u ovoj sumornoj situaciji umetnost ne može mnogo pomoći. Na pitanje zašto nije napisao više knjiga, Danilo Kiš je odgovorio: ,,Napisao bih još mnogo toga da nije bilo te proklete odgovornosti." Znate li nekog političara kome je odgovornost na prvom mestu? Oni su previše zaokupljeni sobom da bi držali do takvih sitnica. Isuviše su tašti da bi se posle trećeg čina povukli i otišli tamo odakle su došli – u anonimnost.

http://www.politika.rs/pogledi/Goran-Markovich/Treci-cin.lt.html