Radionica 3 - mart 2011 - dileme

[scallop]

To je u redu, ali nije u redu da zavlačiš ovu decu svakojakim bogomdanim ograničenjima šta i kako. Uz takvu "pomoć" nemaju nikakvu šansu. Dok oni postave figure na tablu, ode 6000k. Volim da se setim romana F. Merijeta "Piter Simpl". U njemu poručnik O'Brajen, u francuskom zarobljeništvu, izaziva na dvoboj francuskog plemića, iskusnog duelistu. Na opasku Pitera Simpla da nema nikakve šanse, odgovara: "Pitre, da sam osrednji mačevalac, lako bi me probušio. Kako nemam pojma, sve su šanse da ću ja biti pobednik." Taj duel je lep odgovor na tvoja preterana uputstva. Ako se dobro razmahnu, možda nešto i ubodu.

[Josephine]

Uz takvu "pomoć" nemaju nikakvu šansu.

Šansu za šta? Da nešto nauče?

Nije takmičenje x 100

[Josephine]

ma ovo je tema gde će žene da propadnu jedna po jedna...

Mislim da se varaš.

[Mims]

Vara se, nego šta

Kokoške napadaju opet!

[Josephine]

I nije teško kokoškama da pobede kada je u toku borba petlova.

[Boban]

Radmilo, ponekad pomišljam da ti imaš naučenih nekoliko desetina pošalica i da ih po potrebi prizivaš, pa kada nema odgovarajuće, uzmeš onu koja ti se čini najprigodnija. Nikako drugačije ne mogu da shvatim ovu iz Pitera Simpla.

D. ti znaš da se ja nikada ne varam.
Spremna si da se kladiš?

[Josephine]

Da.

Pod uslovom da se priče šalju i Radmilu na pm i da i on ima potpunu kontrolu nad tokom glasanja.

[Boban]

Što se mene tiče, priče mogu da se šalju Radmilu i glasanje može da se šalje Radmilu.
Ali onda ne računaj da ćeš se izvući samo sa dolaskom u miniću.

[Josephine]

A šta ako pobedim?

[Boban]

buahahahahahahahahahahahaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa...

[Josephine]

Dogovoreno.

[Boban]

Ako ti pobediš ti biraš, ako ja pobedim ja biram.
Štagod...
Nema treće opcije.

[Josephine]

Naravno da je nema.

[boki77]

Dvoje su se tako smuvali...

[Boban]

Mi smo tu fazu nadrasli...

[Stipan]

Stvarno, oko broja reči ; računa li se u 6000K i naslov? možda zanemarljivo ali...

[Mims]

Ne

[Stipan]

O.K.

[Josephine]

Ne

Eh, dala si mu sada ceo punchline... On toliko zbrzava priču, da za kraj ostavlja onoliko karaktera koliko je potrebno za naslov...

[Stipan]

Ne da mi mira, pa to ti je!

[mac]

Naleteo sam na priču koja bi mogla da se podvede pod humoreskni tehno duel. What would Feynman do? Jedini je problem što ne zadovoljava propozicije sa svojih 14600 znakova. A potpuno je u dijalogu

[scallop]

Evo jedan dvoboj koji sam našao kod Pauersa. 2500k. Ima još toliko za obrazloženje zašto. Tek toliko da ne zaboravite na zadatak.

Sve vreme je to bila neizvesna borba, ali naposletku, sa svog mesta kraj prozora, stari Hari Anđelo vide kako njegov najbolji učenik namešta protivnika za bod koji je Anđelo preporučio protiv levorukih mačevalaca.

Borba je trajala više od pet minuta, a da nijedan od boraca nije ni dotakao drugog, a Ričard Šeridan, koji je prišao sa čašom brendija u ruci i pridružio se skupini posmatrača, tiho je pomenuo pesničaru ,,Gospodinu" Džeksonu da je to najbolji primer mačevalaštva koji je video od kada je Anđelo imao svoju salle u Operi na Hejmarketu.

Anđelov učenik, profesionalni mačevalac znan kao Izvrsni Čini, neprestano je prelazio iz finte ka spoljnoj liniji siksta da bi završio bodom u liniji kvarta, sa druge strane protivnikovog sečiva, a njegov protivnik je svaki put lako parirao, iako nijednom nije uspeo da pogodi Činija ripostom.

Sa pedeset četiri godine, Hari Anđelo je bio nepobitno majstor među instruktorima mačevanja u Engleskoj još od kada se njegov legendarni otac povukao pre četvrt veka, i mogao je da pročita namere svog učenika jasno kao da ih je Čini izgovorio: još jedna finta u sikst, a onda već očekivano izvlačenje – ali ovoga puta ne skroz oko štitnika protivnikovog mača do linije kvarta, već nagore, ispod garda u otvoreni donji deo boka.

Anđelo se osmehnuo kako je sikst finta krenula – a onda se namrštio, pošto je zatupljeni vrh samo ostao u mestu. Protivnik je počeo već mahinalno da parira u kvart, a onda je primetio da je Činijevo sečivo nepomično, tako da ga je podigao munjevitim okretom nakon kojeg je njegov sopstveni vrh, zarotiravši, udario i savio se na stomaku Činijevog zaštitnog sakoa.

Anđelo izdahnu šapućući psovku; a onda Izvrsni Čini posrnu nazad i gotovo se preturi, a nekoliko posmatrača mu pritrča da ga pridrže. Činijev protivnik skide masku i ispusti i nju i mač na daščani pod i povika: Gospode, jesam li te povredio, Čini?"

Iskusni borac skide sopstvenu masku, ispravi glavu i zatrese njom kao da pokušava da je razbistri. ,,Ne, ne", kaza promuklo. ,,Samo sam malo ostao bez daha. Biću dobro za tren. Samo napor od ovog neobičnog stava."

Anđelo podiže sive veđe. Za tri godine intenzivnog treniranja, ovo je prvi put da čuje kako Izvrsni Čini opisuje osnovni stav kao neobičan.

,,Pa, sigurno nećemo računati poen koji je dobijen kada nisi bio spreman", obznani Činijev protivnik. ,,Kada budeš spreman, nastavićemo borbu na nula – nula."

Iako se veselo osmehivao, Čini odmahnu glavom. ,,Ne", reče on. ,,Kasnije. Sada – svež vazduh."

[Tex Murphy]

Wth? Pa Hari Anđelo je lik iz romana Anđelovo srce!

[scallop]

Ovaj roman je iz 1983. Hari Angelo je lik sa početka XIX veka.

[pokojni Steva]

Mda i kako god, ali sad svakako otpada 'rapir' segment moje priče. Ubeđen sam da je ovo Školjkaš namerno, dezinfekcije radi.

[scallop]

Taman posla. Ovo je samo slika koliko karaktera traje sam dvoboj, kako se nazivaju neki od udaraca i sl. To je čista fizikalija. Ko, zašto i još neka pitanjca su srž priče i za njih ima 3500k mesta. Slobodno zaposli Savajata da pikira paradajz. Pravnici su jako dobri za sitno kopanje.

[Perin]

Koga zanima mačevanje, preporučujem knjigu Alfreda Hatona, "Staro mačevanje." Stvarno super stvarčica... Ima i u našem izdanju, mada sam ja čitao na engleskom.

[Savajat Erp]

Slobodno zaposli Savajata da pikira paradajz. Pravnici su jako dobri za sitno kopanje.

Ах, је ли?! Нека прво објасни шта значи пикирање парадајза...а можеш и ти, часна старино. 

[Boban]

interesantno je posmatrati na kakve je sve izvitoperene načina  Radmilo u stanju da vidi motiv dvoboja...

[Josephine]

... i da proglasi svoju pobedu, iako nema oružje.

[Stipan]

Evo jednog odlomka iz moga romana koji bi, po meni, mogao da prođe kao opis dvoboja:

   Tek što je dodirnuo kvaku, vrata se naglo otvoriše. Bilo je previše čak i za slučajnost i nelagodnost ga je prodrmala, jer na vratima je opet bio onaj ogromni policajac sa kojim se one davne večeri sukobio zbog Jasmine. Njegov pogled je bljesnuo od čuđenja, ali ni čovek ispred njega nije bio manje iznenađen.
   Njegove oči su bile širom raširene dok je nekim nerazumljivim mrmljanjem ispratio nagli pokret ruke ka pojasu.
      OPASNOST!
   U zadnjem trenutku je izbegao široki zamah oštrice ogromnoga lovačkog noža koji se njegovom suparniku stvorio u rukama, ali povratni zamah ga je dokačio po nadlaktici i bol je naglo izoštrila njegove reflekse. Ruka velikog čoveka bila je u mrtvome uglu i njegovo koleno je pronašlo najosetljiviji deo među njegovim nogama. Moralo je biti bolno, ali njegov protivnik je imao nerve od čelika. Jednostavno je nastavio da zamahuje svojom nožekanjom tek se malo stresavši. Ako nije imao snagu svoga novostečenog neprijatelja, okretnost je bila na njegovoj strani. Kao u nekom morbidnom plesu izbegavao je zamahe opake oštrice koje je pratilo nezadovoljno roktanje onoga medveda. Nije znao koliko je puta izbegao ubilačke zamahe, ali njegov protivnik se počeo umarati u stalnim pokušajima da ga dohvati u malome prostoru koji im je bio na raspolaganju. Pokreti su počeli da mu se usporavaju, dahtanje je postajalo sve teže, a čudni ples je postajao nalik valceru. Zapazio je njegove neobične pokrete. Leva noga mu je redovno zaostajala prilikom pokreta desne koja se prilikom napredovanja svaki put ukrštala sa ovako postavljenim suprotnim stopalom. U jednom trenutku su se našli kraj samih stepenica i ti čudni pokreti su postali fatalni za zahuktaloga džina. U trenutku kada su mu se noge ukrstile na samoj ivici stepeništa, ruka sa nožem se našla u mrtvoj tačci i precizni udarac nogom u stomak, čak i ne previše jak, dovršio je neizbežni finale. Saplevši se preko sopstvene noge div se skotrljao niz stepenice i na samom dnu se protresao i najednom umirio.

[Josephine]

   Tek što je dodirnuo kvaku, vrata se naglo otvoriše. Bilo je previše čak i za slučajnost i nelagodnost ga je prodrmala, jer na vratima je opet bio onaj ogromni policajac sa kojim se one davne večeri sukobio zbog Jasmine. Njegov pogled je bljesnuo od čuđenja, ali ni čovek ispred njega nije bio manje iznenađen.
   Njegove oči su bile širom raširene dok je nekim nerazumljivim mrmljanjem ispratio nagli pokret ruke ka pojasu.
      OPASNOST!
   U zadnjem trenutku je izbegao široki zamah oštrice ogromnoga lovačkog noža koji se njegovom suparniku stvorio u rukama, ali povratni zamah ga je dokačio po nadlaktici i bol je naglo izoštrila njegove reflekse. Ruka velikog čoveka bila je u mrtvome uglu i njegovo koleno je pronašlo najosetljiviji deo među njegovim nogama. Moralo je biti bolno, ali njegov protivnik je imao nerve od čelika. Jednostavno je nastavio da zamahuje svojom nožekanjom tek se malo stresavši. Ako nije imao snagu svoga novostečenog neprijatelja, okretnost je bila na njegovoj strani. Kao u nekom morbidnom plesu izbegavao je zamahe opake oštrice koje je pratilo nezadovoljno roktanje onoga medveda. Nije znao koliko je puta izbegao ubilačke zamahe, ali njegov protivnik se počeo umarati u stalnim pokušajima da ga dohvati u malome prostoru koji im je bio na raspolaganju. Pokreti su počeli da mu se usporavaju, dahtanje je postajalo sve teže, a čudni ples je postajao nalik valceru. Zapazio je njegove neobične pokrete. Leva noga mu je redovno zaostajala prilikom pokreta desne koja se prilikom napredovanja svaki put ukrštala sa ovako postavljenim suprotnim stopalom. U jednom trenutku su se našli kraj samih stepenica i ti čudni pokreti su postali fatalni za zahuktaloga džina. U trenutku kada su mu se noge ukrstile na samoj ivici stepeništa, ruka sa nožem se našla u mrtvoj tačci i precizni udarac nogom u stomak, čak i ne previše jak, dovršio je neizbežni finale. Saplevši se preko sopstvene noge div se skotrljao niz stepenice i na samom dnu se protresao i najednom umirio.


Osim toga, na koji način je neprijatelj "novostečen" ako su se već davno sukobili zbog Jasmine?

[Stipan]

Ispravke su O.K. Ponavljam se u serijama.
Novostečeni je malo duža priča - odlomak je iz romana.

[Josephine]

Nisu ispravke. Obeležila sam ono što mi je narušavalo ritam čitanja. Pokušaj da svedeš rečenice na samo neophodne delove i informacije.

[scallop]

Šta će meni oružje kad mogu i izvitopereno? Pa se posle neko čudi što Stipan uporno koristi morbidne prideve. Dvoboj se najlakše dobija ako se izbegne.

[Josephine]

Dvoboj se najlakše dobija ako se izbegne.

Tačno.

[scallop]

Hej, dobro jutro! Kako smo spavali? Kafica, OK?

[Boban]

Stipane, nije valjda da pišeš roman... sa ovakvim ritmom i spisateljskim umećem?
Pa ti bre smoriš ljude nakon deset redova svoje proze; čemu se nadaš u epopeji od koliko stotina stranica? Žigosaćeš sebe na takav način da niko više neće želeti da ikad išta tvoje pogleda. Evo vidi kako se Lomljavina proveo; Miljan se spasao jer njegova knjiga gotovo do nikoga nije stigla.
Šta misliš koliko će ti šansi čitalaštvo dati?

[scallop]

Prvi Cvajštajnov zakon: T x U = const.

[Stipan]

D. - U pravu si. Pogrešan izraz. Jasno je da nisu ispravke.
Bobane - Ne pišem roman. Shvatio sam da to još uvek nije za mene.
Ovo je onaj za koji sam već jednom dobio od tebe šta me spada.
Samo mi se učinilo zgodnim da postavim deo sa dvobojem - najzad, to je tema kruga.
Scalope - Nisam shvatio ono sa morbidnim pridevima.

[M.M]

Bobane, Miljanova knjiga je stigla do onoga do koga je trebalo da stigne, ima svoje mane, ima svoje kvalitete i nije nepismena. Ako ti kažeš da je nepismana, ok. Ne želim da se raspravljam. Prosto, ne mogu svi da imaju kristalni stil pisanja kao što ga ti imaš, što ne znači da ti se, nekada, za deset godina od sada, neću približiti.
Ukoliko si želeo da me isprovociraš, uspeo si.

I još jedna stvar je ovde bitna. Zašto ne kažeš ljudima da ne mogu da napreduju preko noći već da je potrebno vreme da se neke stvari u kojima greše uvide; prihvate? A "potrebno vreme" nije jedan dan; dva dana, već duži vremenski period.

Ti daješ sjajne savete kako bi trebalo da se razmišlja, ali kada je sama tehnika pisanja u pitanju - ćutiš. Verovatno imaš dobre razloge za to.
Scallop, takođe daje sjajne savete, ali on se nekada pomuči pa izvuče pasus iz Stipanovog teksta i preuredi ga. To nisam prokomentarisao, ali to je zlata vredna stvar. I ko ume da vidi, može svašta da nauči iz tog jednog pasusa.

@: D., niko neće pobediti Bobana u radionici, ne zanosi se. Kao što si i sama zaključila on ne utroši ni par sati na priči za radionicu i opet je najbolji. Zamisli šta bi se dogodilo da je shvata za ozbiljno?

@: Bobane, možeš da me pljuješ koliko god želiš - nećeš uspeti da uzdrmaš zemlju na kojoj stojim. Znam ko sam, koliko vredim i koliko "vredi" ono što sam napisao.
Ko zna, možda ću nekada dostići nivo pisanja koji će zadovoljiti tvoj ukus, a do tada... slobodno možeš da me pljuješ.

[scallop]

Stipane, a i ostali, upotreba prideva nije na odmet sama po sebi. Problem je kad upotrebljeni pridevi nisu u pravoj funkciji, a to je malo teže objasniti na malom prostoru. Pridev treba da doslika ono što tekst ne može, a ne da služi kao bezrazložni ukras. Pogledaj koliko kod Bobana ima prideva i zašto su tamo gde su. Kod mene ih, verovatno, ima i manje, ali ni to nije sasvim OK. Stara je priča o vežbi da iz teksta treba istisnuti sve prideve, pa ako priča ne menja značenje, onda nisu ni bili potrebni. Naravno, kasnije ćete vratiti neke prideve. Izvukao sam "morbidno" jer si taj pridev upotrebio bez ikakve potrebe.
T je talenat, a U je upornost.

[Stipan]

Sad je jasnije. Hvala.

[Boban]

Ti daješ sjajne savete kako bi trebalo da se razmišlja, ali kada je sama tehnika pisanja u pitanju - ćutiš. Verovatno imaš dobre razloge za to.
Scallop, takođe daje sjajne savete, ali on se nekada pomuči pa izvuče pasus iz Stipanovog teksta i preuredi ga. To nisam prokomentarisao, ali to je zlata vredna stvar. I ko ume da vidi, može svašta da nauči iz tog jednog pasusa.

Nekoliko puta sam nečiji pasus prekucao na svoj način, a onda odustajao.
S jedne strane, ti si u pravu, ali s druge strane, pretamburavanje na moj način bi bilo prosejavanje teksta kroz moj stil pisanja a to nekima ne odgovara, deluje kao prepotentno naturanje svog načina, jer, za razliku od Radmila, ja bih tumbao mnogo više i to često jedva da bi ličilo, a to je onda sasvim drugačiji tekst i može mnogo više da zavede nego da zadovolji.
Takve stvari obično radim mejlom ili porukicom, samo za autora, jer zaista nekome može izgledati kao izdrkavanje ili demonstracija ne znam ni ja čega. I na kraju, često mi se desi da dobijem odgovor od autora da to nije njihov način i da ne mogu da zahtevam da svi pišu kao ja. Zato sam utanjio s tim.

Ali reći ću vam nešto drugo; nekada davno i ja sam bio mlad i pisanje mi nije išlo lako. Pisao sam priče, slao tu i tamo, uglavnom bivao odbijen; sa 15 godina sam počeo da opsedam Zabavnik pričama ali nikada nisam dobio odgovor; sa 19 godina mi je priča na Andromedinom konkursu bila šesta i zatim objavljena u Galaksiji. Onda mi je Sirius prihvatio jednu priču, a pre svega toga prvenac mi je izašao u Eureci; bili su to SF-ovi Klarkovskog tipa jer se tada tako volelo i želelo. Ali pisanje mi je išlo teško, mučio sam se, prepisivao priču rukom po nekoliko puta, onda prekucavao, pa iznova i iznova. Nekako u to vreme klub Lazar Komarčić je započeo sa radom i ja sam iskoristio poznanstvo sa Zoranom Živkovićem i dao mu prvo poglavlje svog romana na čitanje. On mi je ubrzo rekao da mu deluje odlično i da ako završim do kraja godine roman, ubaciće ga u najavu za Kentaur naredne godine. Bio je jun 1981. godine. Ja sam odlučio da napustim fakultet i da se posvetim romanu. Uspeo sam da ga završim. 325 strana. Prepisao sam ga tačno šest puta za to vreme (pisao, dopisivao), tri puta rukom i tri puta prekucao. Nebitno šta se dalje događalo s tim romanom; ja sam posvetio šest meseci života tom rukopisu, 15 sati dnevno. Samo sam to radio.
Doslovno nekoliko dana pošto sam završio poslednju verziju rukopisa i predao ga ZŽ-u, poslednjeg sastanka kluba LK u 1981. godini, Živković nam je zadao temu za sledeći sastanak: "Nova godina na Marsu". Idući autobusom kući, za nekih dvadesetak minuta mi je sinula ideja, a kod kuće sam seo i za 45 minuta iskucao priču koja je u takvom obliku kasnije pobedila na prvom konkursu Lazara Komarčića za priču, objavljena u Emitoru broj 2, a kasnije i u Zabavniku. Odjednom sam shvatio da je pisanje kao plivanje ili vožnja biciklom; u nekom trenutku tvoje telo i um "ukače" šta se i kako radi i ja od tada nemam nikakvih problema sa samim pisanjem. Imam problema da domislim dobro radnju, da postavim sve kako treba, ali sama izvedba kucanja ide bez problema. U romanu "Poslednji Srbin" koji sam radio 14 godina, radio sam na konstrukciji, odbacivao verzije, pravio drugačiji raspored, premeravao šta gde ide, ali samo pisanje je išlo brzo, siguran sam da sam oko te knjige ispisao 1500 šlajfni, a svega 700 je ušlo u knjigu. Postoje delovi, Hronike Drevnih koje su pisane iz glave, a treći deo doslovno pred štampu sam ubacio, gotovo u sirovom obliku. To je to. Kada imam jasnu konstrukciju, funkcionišem savršeno; ako se vraćam i prepravljam, to je zbog rasporeda detalja i događaja i odnosa, ne zbog samog ispisivanja. OK, volim da malo odstoji i da ga pročitam i uglancam jednom, ne možete da verujete koliko izmena jedne reči ume da preobrazi čitavu rečenicu. Zapazio sam takođe, da kada u jednom naletu ispišem ceo događaj, uglavnom nemam nedoslednosti, ponavljanja i zastajkivanja; kada moram kasnije ili mnogo kasnije zbog dramaturških prepravki da ponešto ubacim ili izbacim, često mi se desi da taj ritam bude narušen. Moj najbolji način je da sve osmislim unapred, izvrtim sam sa sobom, još bolje ispričam nekome celu radnju, jer tek kada pričaš vidiš sve mane; kada zamišljaš u sebi uvek možeš da preskočiš spornu situaciju s idejom da ćeš to rešiti kasnije, ali ako prepričavaš nekoga, nema te komocije i onda te to tera da domisliš do kraja ili ti odmah ukaže na slabo mesto... izgovaraš i čuješ sam sebe da trabunjaš i da to neće ići tako.

To je moja metoda i moja tajna; u nekom trenutku sam uložio ogroman uzastopni trud i vreme da postignem ispisanost; evo drugog primera, Bob crta mišem ne olovkom na grafičkoj tabli. To deluje strašno za većinu, a grafička olovka jedini izbor, no, Bob je jednom u prošlosti rešio da "procrta" mišem, seo je i mesecima, svakodnevno, od jutra do sutra vežbao pokrete, do bezumlja i posrtanja... i sada crta mišem bolje nego 99% ljudi olovkom. Talenat je nešto što imamo ili nemamo, ali rad mora biti veliki, ako želite da izplivate iz žabokrečine; samo zaista retki i raritetni ljudi poput Fipe se rađaju sa stilom pisanja i nikada nisu morali da vežbaju i treniraju. Niko od vas nije Fipa. I niko od nas nije Fipa.

Miljane, ja pomažem piscima u nastajanju decenijama, na načine kako osećam da treba; dok ste skroz malecki ovako pokušavam da vas ili odgovorim ili nateram da ozbiljno prionete na posao, a kada počnete da se uzdižete, onda ćemo da vežbamo druge stvari; nema svrhe da ja na nečiju priču potrošim više vremena nego pisac sam.
Imate 15 dana za pričicu o dvoboju. Potrošite pet dana da smislite dobru stvar. Potrošite pet dana da je napišete najbolje što umete. Potrošite pet dana da je doterujete. Ko uradi tako, biće zaprepašćen rezultatom. Ja ću na svoju priču o dvoboju potrošiti sat-dva, ali mojih sat dva levitira na milionima prethodno utrošenih sati. Zato da bi bilo koliko-toliko ravnopravno, potrošite vi sada neki minut više nego što ste planirali...

[M.M]

Bobane, ja znam da si ti odličan mentor. Onome ko ume da vidi i da razluči dobro od lošeg uvideće da tvoji postovi govore mnogo više o tebi nego reči koje si upotrebio u cilju materijalizovanja svojih misli.
Mene si potkačio, a ja kao nežna dušica morao sam da pokažem zube.

[Boban]

Gledaj, nisam te potkačio, to je samo bilo očešavanje u prolazu.
A cela ova priča gore je više za druge koji se još kolebaju.

[Josephine]

A cela ova priča gore je više za druge koji se još kolebaju.

Ovo je jasno kao dan, Miljane.

Ko se zanosi? Ako opet napiše Kralja, pobediću ga sigurno.

[Boban]

malecka; nisam ja dečkić da mi treba takav podstrek...

[Josephine]

Ali te nervira.

[Boban]

Ne. Samo čini da ću se više naslađivati dobijenom opkladom.
Da bi mene iznervirala moraš mnogo više da se razmahneš, jer, davno su mi drugi pojeli živce što su bili za izedanje; ove sajle što mi preostadoše ne reaguju baš na svaki nadražaj.