ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

https://rts.rs/vesti/drustvo/5703854/rbnikar-dubona-malo-orasje-mentalno-zdravlje-cezam.html

Vučić naručio istraživanje!

Quote from: Meho Krljic on 01-05-2025, 18:10:50Da prijavimo da je danas na obeležavanju Međunarodnog praznika rada u Beogradu bilo mnogo više ljudi nego ikada pre, ali i više nego što sam očekivao. Sindikalne vođe verovatno nikada nisu pričale pred više ljudi za prvi Maj. Makar ne u Srbiji.


Mislim da je uz sve podrazumevane manjkavosti sindikalnog pokreta u Srbiji - a od kojih su mnoge sami predvodinici sindikata naveli - jako dobro i korisno ovo eksplicitno udruživanje studenata i organizovanih radnika. Svakako na nekom intuitivnom nivou jeste dobro kada se ideja solidarnosti konkretizuje u zajedničkoj akciji, ali i na, jelte, specifičnijim ravnima smo čuli zašto je prirodno da se radnici i studenti bave vrlo precizno utvrđenim zajedničkim temama. Dakle, zakon o radu i zakon o štrajku su eksplicitno pomenuti u istupima i sindikalaca i studenata, data su konkretna objašnjenja šta je sa njima problem i napravljena je jasna veza sa aktuelnim talasom protesta u Srbiji, tj. kako je to sve povezano sa institucijama koje ne rade, vlašću koja ih uzurpira ali koja je istovremeno i loš poslodavac i ulagivački saučesnik stranih kompanija koje eksploatišu ovdašnju radnu snagu i kako to sve zajedno ide kontra ideje dostojanstvenog života od svog rada.


Čuli smo i eksplicitnu prozivku neoliberalnog kapitalizma, kapitala koji ima prednost nad čovekom, pominjane su tri osmice (znate već, osam sati rada, osam sati kulturnog uzdizanja, osam sati odmora) a ošinulo se malo i po Evropskoj uniji (zasluženo, jelte). Niko nigde nije pomenuo Vučića, niti oredsedniak vlade. Pomenuta je nova vlada i data je jasna poruka da ona ima šansu da nešto drugačije uradi (mada, naravno neće).

Enivej, što se tiče ideološke dimenzije, ja sam zadovoljan. Spaja se tu dovoljno zdravih stvari u jedno prirodno savezništvo, čak i ako u ovom trenutku nisu sasvim kompatibilne, ali mislim da se prepoznalo kako je u interesu studenata da se zbiju uz radnike i vice versa. Pomenuti su i frilenseri, prekarna radna snaga zaposlena preko agencija, čak se pomenula i inicijativa za četvorodnevnu radnu nedelju (to je donelo najveći aplauz).


Što se ideološke ikonografije tiče, pored zastava sindikata i zborova, bilo je i Isusa (ne ONOG problematičnog), i Svetog Đorđa, a ekstremnu levicu sam video tako što je jedan got-devojka imala crveni zvezdu nacrtanu na obrazu a druga got-devojka anarhosindilani fanzin u rukama. Od majica ovako: dva Beogradska Sindikata, tri metalike, jedan Megadeath, jedan Iron Maiden, jedan Black Flag i za nas, jelte, old school anarhiste, jedan gospodin je nosio majicu japanskog benda Gauze       

Bila je i jedna majica Masters of the Universe.

Enivej, mislim da je dobro da se spajaju ljudi koji se bore za radnička prava i srednja klasa i da se prepoznaju zajednički interesi. Pozitivna inicijativa.



https://youtu.be/TxNQjQT214w

Ti si bio tamo, pa verovatno imaš potpuniju sliku, ja sam gledao samo izveštaje, pa možda zato i imam drugačiji utisak, a to je da je taj skup samo još jedna aktivnost na nivou performansa, i da je bilo dosta prećenja mlitavim pjenistima.

Uzgred:



Od sutra potpuni štrajk pravosudnih organa: "Pravosuđe staje dok se ne čuje i ne prizna naš rad"

pisao je već o tome, svakako su to dileme na FDU i Filozofskom, manje na ostalim fakultetima

https://pescanik.net/kraj-slepe-podrske-studentima-pocetak-dijaloga/

pa to je valjda jasno, u Novom Sadu je 1. maja bila Druga Srbija, u Beogradu je bila ljevica.

Stevan Filipović smatra da su studentske proteste kidnapovali ultralevičari i da od svega nema ništa jer Rata Trivunac vuče konce iz pozadine:

https://pescanik.net/prvi-maj-zborovi-i-crveni-kmeri/


Koliko je sve to tačno, ne znam, ali tekst je izazvao dosta reackija, od onih koji kažu da je ovo važno uzeti u obzir do onih koji vele da je sve bnullshit i da je Stevan samo besan jer "njegovi" ne pobeđuju u glasanjima na plenumima...

I ove nedelje slušamo dva albuma, najviše zato što mi se čini da ovog proleća izlazi nesrazmerno mnogo dobrog džeza (i, hm, ostalih srodnih muzika koje ja trpam u isti koš) pa se trudim da se ne ogrešim o neke ljude čiji su mi se albumi dopali. Ove nedelje jedna ,,klasičnija", da ne kažem ,,konzervativnija" ploča iz Filadelfije a posle i malo tople, intimne slobodne improvizacije iz Portugalije. Lep raspon, fina muzika, idemo:

Norman David and The Eleventet: Copious Moteefs je album kompozicija muzičara i kompozitora po imenu Norman David, iz Pensilvanije, aranžiranih za, praktično big band. Doduše, ,,eleventet", kako se njegova ekipa zove je postava od jedanaest članova, što je mrvicu ispod donje granice onog što se smatra big bandovima u džezu, ali su aranžmani definitivno rađeni sa estetskim horizontom ,,klasičnog" big band zvuka pred očima, ali je onda i dodata fatalna mera autentičnog, autorskog, avanturističkog tako da Copious Moteefs zvuči sveže i interesantno.

Norman David je veteranski kompozitor, bendlider i saksofonista sa istočne obale SAD. Njegov primarni instrument, u ovom periodu rada, je sopran-saksofon ali svira i druge saksofone kao i klarinete. Tokom duge karijere svirao je, veli sa mnogo poznatih džez-muzičara, i bio edukator za mnogo budućih džez-velikana. Vlasnik je doktorata iz muzičke kompozicije koji je odbranio na Univerzitetu Templ a master iz takođe komponovanja je branio na Konzervatorijumu Nova Engleska u Bostonu, gde mu se i dešavao prvi deo karijere nakon što je diplomirao na Univerzitetu McGill u Montrealu. Da bude jasno, David je vrlo akademski obrazovan muzičar pošto je paralelno na Berkliju završio napredne studije aranžiranja i saksofona, tako da je samo prirodno da je on danas i, rekosmo, edukator, i da je predavao na Berkliju, Templu i još pregršt visokih škola, a da sada najviše vremea ulaže u predavanje sopstvene tehnike aražiranja. Objavio je i dve knjige, od kojih je prva, Jazz Arranging, edukativno štivo što se koristi na različitim koledžima i univerzitetima a druga, The Ella Fitzgerald Companion je akademska studija rada slavne džez-pevačice.

Prva verzija Eleventeta je nastala još krajem osamdesetih godina prošlog veka u Bostonu i David je onda imao nekoliko varijanti ove postave koje su bile situirane u Mejnu, Njujorku i Bostonu. Na svom sajtu on nabraja dosta jakih muzičara koji su prošli kroz Eleventet a mi ćemo pomenuti samo ljude kao što su Seamus Blake ili, jelte, profesor Greg Hopkins. Od 2001. godine Eleventet je aktivan u Filadelfiji a od 2007. godine je to glavna verzija ovog orkestra i Copious Moteefs je sedmi album pod ovim imenom, sa muzičarima kao što su talentovani mladi saksofonista Andrew Urbina ili veteranski filadelfijski trubač Tony DeSantis.

David je prolifičan kompozitor, ne samo striktno u džez domenu i on redovno kompozicije klasične muzike po narudžbini za različite orkestre i izvođače širom SAD. Kako i rekosmo, sve pesme na ovom albumu je napisao baš on, a i svi aranžmani su njegovo delo i ovo je rad jednog iskusnog, veteranskog kompozitora koji aranžiranje smatra svojim najjačim oružjem pa je i muzika takva. David u tekstu o albumu sam kaže da je ovo ,,tour de force, sa svakom kompozicijom koja je moćan iskaz. Kao i obično, muzika je nepredvidiva i provokativna. Ansambl svira oštro kao žilet, a soliranje je vruće."

I to, da se razumemo, nije netačno. Ovde jedanaest ljudi zaista svira vrhunski disciplinovano i prolazi kroz Davidove pažljivo postavljene aranžmane tako da se slojevi duvačkih instrumenata (dva trombona, dve trube, četiri saksofona) postave po dubini i po vremenskoj liniji na najefektnije načine, dajući muzici masivnost i grandioznost. No, i same solaže JESU pažljivo osmišljene i mada se ovde tačno zna ko ima koliko taktova na raspolaganju da pokaže svoje improvizatorske veštine i nema izletanja iz harmonija i zadatog ritma, album ne ostavlja utisak sterilne, kliničke egzekucije Davidovih kompozicija. Naprotiv, ima ovde zaista mnogo suptilnosti, od toga kako pijanista James Collins sparinguje sa duvačima spretno menjajući dinamiku, pa do činjenice da su kompozicije istinski kompleksne sa dugačkim, marljivo urađenim aranžmanima koji osnovne teme razvijaju tokom dužeg vremenskog perioda i provlače orkestar kroz različite piruete, a da se praktično uvek čuva kinetička, plesna dimenzija muzike.

Štaviše, ovo je i glavni element koji će Copious Moteefs činiti zanimljivim širem slušateljstvu. U osnovi, David piše bebop za big band i uz taj se bebop skoro uvek može igrati, skoro uvek je tu ritmičko svingovanje, skoro uvek su tu melodične, prijemčive teme. Kada se od ovoga odstupa to je planski, sa jasnom aranžmansko-narativnom idejom na pameti (na primer u finalu Isolation Riffs koje doslovno izoluje rifove u praznini), i album takođe neretko beži iz standardne harmonske matrice za bebop i ulazi u modernistička rešenja i eksploracije. No uvek je to dobronamerno, podvlačeno tom umirujuće poznatom bebop matricom i mišljenja sam da čak i konzervativnija publika uz Davidov Eleventet može da se veoma lepo provede a da se ni avangardisti neće osećati prevareno:

https://normandavid.bandcamp.com/album/norman-david-and-the-eleventet-copious-moteefs


Druga na redu je danas ta portugalska avantura dvojice muzičara koji zajednički improvizuju. José Lencastre & Flak: Cloudy Skies je, po prirodi stvari značajno intimniji i hermetičniji materijal. Uz ovo teško da ćete plesati, ne najmanje zato što ovde i nema ritam-sekcije i muzika se ovaploćuje u seriji atmosferičnih halucinacija i na licu mesta izranjajućih tema koje ne beže od emotivnosti – možda čak ni od sentimentalnosti – ali se neće nužno razrešiti onako kako bi to bilo u muzici koja je pisana, aranžirana, analizirana, sintetizovana tokom dužih vremenskih perioda. José Lencastre i Flak ovde ne rade onu potpuno slobodnu improvizaciju u kojoj se programski beži od bilo kakve harmonije, melodična tema ili, uopšte TEMA u kojoj se redosled nota ponavlja se smatra anatemom (izvinjavam se) a prebrojivi ritmovi ne postoje. Ovo je slobodan kontekst, da, ali su harmonski i tematski kompozicije dobrim delom unutar džez idioma i kako ovakvi eksperimenti često znaju da se završe pukim džemovanjem muzičara koji vrte klasične rifove i oprobane trikove, zadovoljstvo mi je da izvestim kako to ovde NIJE slučaj i kako je Cloudy Skies vredan dokument smelog eksperimenta.

José Lencastre, alt i tenor saksofonista (oba instrumenta svira na ovom albumu), je jedna od istaknutijih figura savremene portugalske scene avangardnog džeza i improvizacije a koja je, ta scena, poslednje dve-dve i po decenije sigurno jedna od najzanimljivijih i najdoslednijih u Evropi. Lencastre smatra da muzika ima ,,transformativnu i isceliteljsku moć" a što u (mom) prevodu znači da se on u svojim improvizacijama i eksploracijama ne vodi samo tim, jelte, standardnim modernističkim idejama da se zvuk valja osloboditi konceptualnih i istorijskih naslaga i posmatrari bezinteresno, fenomenološki itd, već da on u muzičkoj tradiciji prepoznaje jasne uzore koji su njemu pomogli da bude bolje i da bude bolji. Kao izvođač, nastupao je po mnogo festivala širom Evrope (Area Sismica, Krakow Jazz Festival, Copenhagen Jazz Festival, Aarhus Jazz Festival, Dragon Social Club, Jazz em Agosto, Konfrontationen Festival), sarađivao sa brojnim uglednim muzičarima iz orbite džeza i avangarde (Kresten Osgood, Peter Evans, Vasco Trilla i MNOGI drugi) a studijski trag mu kreće od pre dvadesetak godina sa raznim postavama u kojima je učestvovao a onda sa autorskim potpisom od 2017. godine i to je za sada više od šezdeset albuma.

Sa druge strane je gitarsta poznat pod imenom Flak (a pravo ime mu je João Pires de Campos). Ko prati portugalsku pop i rok scenu poslednjih pola veka – a sigurno je NEKO prati – on zna i za bend Rádio Macau, legendarnu postavu začetu još početkom osamdesetih kada su Flak i još dvoje budućih članova bili cimeri, pa odlučili da i zasviraju zajedno. Bend je imao dosta uspeha osamdesetih, svirajući vrlo strejt, vrlo radio-friendly pop-rok svojstven onom dobu, pa je prestao sa radom devedesetih, vraćao se krajem te decenije i u punoj meri reaktivirao u ovom veku sa novim zvukom. No, Flak je imao i paralelnu karijeru eksperimentisanja i istraživanja avangardnih puteva u muzici pa njegova saradnja sa Lencastreom nije pala s neba. On je i poslednjih godina intenzivno radio sa nekim jakim imenima portugalske avangarde – kao što je na primer Rodrigo Armado – a sa Lencastreom već ima i prethodna izdanja, na primer album Magpie Live iz 2021. godine koji je rađen u formi septeta (i na kome svira i Armado).

Cloudy Skies, snimljen u Flakovom studiju u više sesija je zvuk dvojice ljudi koji nikuda ne žure i, naprotiv, sebi ostavljaju vremena da upoznaju jedan drugog, da čuju i promisle ideje koje pravi osoba sa druge strane, da stanu kada ne ide, da naprave pauzu, vrate se sutra. Otud ovaj album ne samo da ima neužurban, intiman kvalitet bezvremene, zaista SLOBODNE improvizacije već i svaka kompozicija zvuči posebno, sa drugačijim zvukom, drugim efektima, drugim instrumentima, drugim raspoloženjem. Ovo je praktično antiteza onome kako statistički najčešće izgledaju free improv izdanja, uglavnom rađena kao živi snimci iz jednog udarca, na festivalima, bez prethodne pripreme i sa idejom da će biti šta će biti i da je album naprosto zapis procesa a ne nekakav produkt u klasičnom smislu.

Cloudy Skies je nešto, dakle, bliži ,,produktu" ali ovo kažem u najpozitivnijoj mogućoj konotaciji, sa idejom da podvučem da ovo nisu samo komadi editovani iz jedne dugačke improvizacije odakle su izbačeni bezidejni, neusmerenui delovi, već zaista kratke, distinktne kompozicije za koje su pripremljene posebne boje instrumenata, setap efekata i mikrofona i koje svaka za sebe daju nešto posebno.

I to meni jako prija. Lencastre ima lep ton i kada svira melodične teme ovo je čist, ugodan džez, a kada radi proširne tehnike, beži od skala, tretira svoj instrument kao pronađeni predmet koji zvukove može da proizvede na mnogo načina, i to bude lepo, sa finim skicama ideja koje dobijaju taman dovoljno vremena da se razigraju u ovim dvo-, tro- i četvorominutnim komadima. Flak je sa svoje strane naglašenije apstraktan, sa povremenim čistim akordima, ali češće redukovan na boju i apstraktne pojedinačne zvuke. Ima ovde derekbejlijevske ,,čiste" improvizacije, izvan idioma, izvan ritma, harmonije i teme, ali Flak svom sparing-partneru voli da ponudi i osvetljenu pozornicu na kojoj on može da zapleše, provlačeći svoj instrument kroz efekte i svirajući ga tako da posle nekoliko sekundi zaboravljate da je u pitanju gitara i čujete samo ZVUK.

Odlično je ovo, na finoj razmeđi između jake, radikalne apstrakcije i stilističkih rešenja koja čuvaju sponu sa džez-tradicijom, intimno a opet moćno. Jake preporuke:

https://joselencastre.bandcamp.com/album/cloudy-skies