ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Leila Samarrai
ANAKONDA


Nemiri duše koji nas nagone na nova traganja za podsvesnim, ili čak nesvesnim, možda su samo tragovi nekadašnjih prošlosti, a možda samo davno zaboravljene slike naših predaka...

Nekada davno, postojaše isključivo Čula Čula, kao strašna, mirisna Vatra sprženog mesa koju, ponegde i pokatkad, vetar raznese po tragovima mutne tišine predaka. U nama bejahu čudovišta- naši preci. Bejahu životinje, odenute u krzna, nalik na našu ošurenu kožu. Potom, zajašu ogromne konje i spuste se na prelaze osakaćenih snova, a njihovo prisustvo je sjajno i oštro kao sečivo. Zagaze u naše tetive. A od parčića naših snova ostaju samo krvave žile kojima nas stežu oko sopstvenih vratova i govore nerazumljivim jezikom. Strašna čula su, tokom žrtvovanja, divljim plemenima vezivala ruke. Postavljeni oko velike vatre što se rasipala ka licima izmučenim od vreline istopljenog voska, siktali su iz isceđenih, istopljenih grla vudu mantre i čakorije ( pesme u distihu) kroz koje su se obraćali bogovima Tri sunca, koji su se baškarili na ogromnoj plaži Platana. I oni su spečenim rukama sa stvrdnutim, rožnatim noktima gulili jabuke- žute popločane bore koje svojim preklapanjem oklopa stvaraju ispucali, rožnati sloj, i ruke Njihovih bogova pretvaraju u čudovišta noći. Tama moje duše, beše tama moje noći u tami moje duše. U molitvama bejahu tražili spas i posetioci drugih svetova, ti tigrovi u zarobljeništvu, tigrovi i ljudi sa noktima duboko uraslim u meso. Očnjacima su strugali jabuku čija je pena prskala nazad u utrobu, u čavle koje su u njoj bile zabijene, a na kojima se kotila vrana, čedo smrti, kreštalica strave. Prohujaše vremena. Vetar zapljusnu obale tišine i krvave kiše ugasiše pozare. Ljudi umilostiše bogove i tečnu vatru- afrodizijak koji se skupio u njihovoj prljavoj, oveštaloj koži gigantskih riba i gmizavaca. Postadoše ljudi, ali izgubiše svoje bogove. A sada je sve gotovo. I svud je pustinja, nepregledna. Ona- Vera se budi, a to je buđenje kao tanak ubod noža niz njenu slepoočnicu. Mogli bismo još preciznije reći da je Vera bila na onom prelazu jave i sna kada se, polako otvarajući slepljene kapke, naprosto udvaramo senkama. I nad obrisima predmeta u polutami, te senke sklapaju svoje avetinjske prste. Možda nam se u tom bunilu jave učini da usred najsušnije noći čujemo dobovanje kiše ili udarac nečije koščate ruke u prozor. Nakon takvih oniričnih sanjarija i flertovanja naših čula sa nepostojećim pejzažima, postajemo budni, sa prethodnim, nejasnim predznacima sna. Gde smo bili? Da li smo negde putovali? Kakve smo to maglovite predele sna naglim buđenjem zauvek izgubili? A ona je bila toliko izmorena arhetipskim snovima svojih predaka da nije ni primetila kapi skorene krvi od bučnog, naslonjenog noža, koji se bližio tetivama njenoga grla. Kada? Ko? Gde? U njenoj glavi se još jednom zarotira maska sa prelivima rumenih svećnjaka kojom je veštica iz sna, a njena rođaka Eulalija, čisteći joj utrobu voskom, mantrala njene grehe, i jodlovala. Kakav je to grleni krik? Ona, ispumpavši vazduh i držeći se za grlo, naglo ustade. Nešto je steže, poput more koja joj je, podbočivši svoje ustalasane haljine, sela na grudi, ili poput straha koji sluti nadolazeći nemir. Niz sjajnu dršku odbio se mlečni sjaj sunca koje je brstilo nabačane čaršave preko najneuglednijih delova bordela gde se, u povoju, kao u pelenama, baškarilo žensko meso. Bila je gola, ogrnuta isprskanim čaršavom. Lice su joj uokviravali tamni kolutovi premetačine i bluda, na njoj ispisanog nekakvim tetovažama što ih je načinio Princ noći, u pokušaju da joj iseče nožne prste, gurajući joj krpu u usta i vrišteći: ,,Gutaj, ti bela kučko!" I tada je Vera pomislila na majku, na oca, na prazan sto na kome se puši ilovača zla, smotana u parče ogolelog hleba na kome je starac uvežbavao svoje desni.

      - Abrahamosvaldo, gde nam je kćer?- upita Almalikai.
      - Neka je đavo nosi- začu se strogi starčev glas.

Abrahamosvaldo je otac, sa bronhijalnom astmom i slabošću pluća. Almalikai, u podvezanoj marami i crnoj haljini sa uštirkanim okovratnikom i viklerima na glavi, stavlja tekilu na kockasti stolnjak. Ona podiže jednu ruku, a ta ista ruka upija gustu svetlost sa malih rupica iz kojih je, kao iz gejzira izbijalo jedno parče ugašenog sunca. Ona ima meku, bledu ruku po kojoj plivaju vene, šarene, zelene, ljubičaste, čvoraste. Njena odeća je potpuno iscepana, iskidana, kao urasle kandže, a put tigrasta, sa usađenim istetoviranim mesom. Kažu da joj je lično Fernando Puerto Valjarta utisnuo brazde u kojima beše retorika krvi, znoja i smrada. Ali, ona se budi, i u njoj ne beše unakaženog nemira. Komadići mesa su, pak, sasvim na mestu. Haljina se može zašiti. Usta, ah, mora navući svoja usta, ka ždrelu gurajući mrežaste gomile gnoja, malo gnoja od rasečene usne izrešetane nožem. Iz svake pore tiskale su se splačine krvi. A tragovi bejahu duboki, i išavši sve do materice, izazvaše joj onu ključnu mučninu koja steže obruče glave, a tada čovek pomisli da mu je sasvim malo preostalo. Još ju je mučila i zubobolja. Ona pročapka po truloj gleđi i izvadi spletove čađi, male skorene mrvice metala, i prinese ih svojim, širom otvorenim, očima. Zatim skide svoju, od krvi pocrnelu, haljinu i obmota se slanim znojem svoga izujedanog tela. Trese se. Oči, moje oči? Napeta od misli koje joj jure kroz glavu, pita se gde su joj oči. Ono što vidi su dva krvava proreza iz kojih je šibala svetlost tame. Seća se jedne od svojih mušterija. Na njoj je ogromna dlakava životinja čije ruke drže mesarski nož, i čiji su zubi sitni kao kod krvoločne zveri. Tu su i očnjaci, zabodeni očnjaci u stisnuti želudac.

      - Ne, ne želim da se sećam- govori Vera, potpuno obnažena. Prizori te sladostrasne borbe sa životinjom koja ju je parila gnevom i nožem tik uz njeno grlo, koje je ta životinja drugom rukom snažno stezala, sad bejahu tek mučilišne lebdeće slike koje oslikavaju mutne i mrtve stvari, neobične i kolosalne. Njima upravlja vreme koje ističe na časovniku sa prljavog zida bordela. Na sve četiri strane behu navučene zavese kao polulopte, poređane slike kurvi vezanih zglobova, i ispijena lica mučenika u mračnoj, duvanom ispijenoj noći. Svetlost se pupčila na zamajcu časovnika koji je beznačajno otkucavao čas za časom, prelazeći kazaljkama, i vrlo odsečno senčeći poslednji otkaz mušterije. Potom nastade tišina. Otresavši prašinu sa stolice, sede potpuno obnažena. Vera počinje da se ljulja, udišući atmosferu romanse preostalih taktova muzike, one koja je, odsvirana nečijim odlaskom, polako već zamirala. I ona savi glavu u šake kako bi prikrila hrapavi jauk impliciran u njenim, do krvi izjedenim ustima. Da, večeras je bila dobra, još uvek na onom prelazu starije devojke, njenoga odraza i njene istrošene, sagorele forme. Usta su joj bila mokra. Rukom je sa usana otirala nešto nevidljivo, želeći da ignoriše krv koja je kapala sa njih. Njoj beše svejedno da li može da se uspravi i posegne za ogledalom, ali ono, poluprobušeno, okretalo se u njenim rukama, i tražilo odgovor. Pogledala se u ogledalo. To već bejahu muke, strašne muke samospoznaje. U tom ogledalu beše zakopano nešto tajno, kao tajno srce, mesto gde je prestajao bol, a započinjala istina, mesto gde se, ugađajući jedna drugoj, sreću svetlost i senka. Niz prljavi staklenik naspram kreveta, na kojem je dotad ležala nemoćna i raskrvavljena, meškoljile su se figurice lavova i tigrova od terakote, kao i nekih divljih, afričkih životinja koje su joj razdirale um. I vide obrise fantastičnih figurica iz svojih snova: čuvenog Alebrihesa, nemirnog duha iz tradicije Indijanaca Sapoteka. Laka Alebrihesova krila bila su poput ptičjeg perja, a to isto perje beše nalašteno bojama koje su se sijale, kao podmazane zejtinom. Svako pero beše porumenelo od unutrašnjeg razaranja tkiva, kao da je vešt stolar, praveći svoje figurice iz Verine mašte, četkicom i dletom, u njenom mesu pravio sićušne kosti. A šare koje su se nakon neprospavane noći ispupčile na njenoj podlanici nalik nemrtvom duhu kao što je Alebrihes. On je živa duša koja gori- Vatra. On dolazi samo kad pokojnik umire. On je neko ko je imao jako težak život.

      - Alebrihes će ga spaliti pogledom- govorila je Almalikai, nagnuta nad svećnjacima, obučena u traje1 od tigrove kože. Tako je Alebrihes, još od njenog detinjstva, živeo u njenoj mašti, dok je mrcvarila svoju dušu bežeći iz jedne u drugu mitologiju. Njegova krila Pegaza bila su nastavak konjske glave, nevoljno okrenute sa njenog dečjeg stalka ka njenoj maloj, radoznaloj glavi. To joj je bio poklon od majke za 13. rođendan koja je tom prilikom rekla:
      - Neka te štite Virhen Morena, neka te štiti Alebrihes- zatim je poljubi u čelo i ona tad usni blaženi san. Nedugo zatim, prikradaju se teške senke i bude je, a truplo u plaštu stoji kraj vrata i hoda kao po vodi. Ona vrišti kroz mrak, i vidi ga na podu kako juri pod senkama, pod svetlošću, kaska optočen zlatom i dragim kamenjem, proboden vudu iglama, razmazan kantama krvi. Nastade vrisak, potom prestanak sna i početak mokrenja u krevet.
      - Jednog dana, kada budem umirala, videću njegov lik u svom ogledalu- govorila je vračari Eulaliji.
Kada je Alebrihes stupao u boj protiv mračnih sila (a ona nije uvek mogla da razazna na čijoj strani je on), pretvarao bi se u mladića bele puti sa prebačenim ogrtačem oko uštirkane košulje i jeftinim sombrerom. Kažu da se Alebrihes nekad pojavljuje u ranim jutarnjim satima, kroz lik mladića koji nosi ogrlicu od zlata, ili bakra koja je posuta tankim slojem gleđi. Crna kopča oko struka ima na sebi glavu zmije. A nekad se pojavljuje uveče, noseći crni plašt i mnogi veruju da baš tada dolazi da odloži smrt. Nije znala razlog zbog kog joj se Alebrihes prikazao u snu, da li je to nasilje bilo u njoj ili je kao preživela žrtva uspela da zagrize onaj čarobni končic s klupka nasilja koji joj je Eulalija tutnula u ruku one večeri kada su potoci krvi oblili njenu posteljinu, a neznani plod iz utrobe se iskobeljao poput čudovišta sa kracima, dok je Eulalija pala nauznak prevrćući beonjačama. Isterali su je bez pogovora. Govorili su da je veštica, a ona je znala da joj je Alebrihes pomutio razum.
      - Alohandra! Alohandra!- ona pljesnu rukama. Ona joj je ponekad nežno dodirivala usne natečene od udaraca i razblažene ledom iz tekile koja se sada, kao lokva krvi, penušala u prljavoj, izgriženoj čaši.

      - Daj ovamo Mesklu- Škorpijin sok- ona pomalo radoznalo osluškuje vlastiti ogrubeli glas koji dolazi iz njoj nepoznatog grla. Koliko je godina prošlo od kad nije videla Rigoberta koji ju je jedne samotne noći posetio u njenoj sobi sa maskama religioznih čudovišta na kamenim zidovima. I sad, sklopivši ruke u grč molitve, usmeravajući svoj razuzdani pogled ka svetoj Devici Moreni, ona oseti svu odvratnost i ispraznost svog života.
      - Da- šaputala je dok je usta ispirala rakijom - ovo je kraj puta, a taj kraj je najčudesniji put koji sam mogla da pređem.
      - Prizivam smrt- ona podiže čašu teatralno, gotovo sa nekim izbezumljenim povlađivanjem Velikoj Senci. - Alohandra, prizivam Alebrihesa!- viče dok joj se na raspuklom ogledalu lice talasa poput pijanog mora, ili škorpijinog repa u kakvoj, peskom začaurenoj rupi, što je, katkad, vetar obgrli i zrnca tišine raznosi na sve četiri strane sveta. Alohandra, u još gorem stanju od nje, ulazi nekako bojažljivo. Na sebi ima pamučnu haljinu i ogrlicu od zlatnih perli. Duga crna, raspletena kosa talasa joj se niz ramena. Tamnocrveno, opaljeno lice raka gnezdi bore što se tek upinju da joj razrovare lice. To je velika majka koja se sa kotaricom vode šeta pustinjom. Stavlja ruku na usta, a oči su joj razrogačene.
- Idem da kažem Puerto Valjarti.
-Ne, ja sam dobro- gleda je u oči i hoće da i ona oseti da je sve u redu.
Alohandra gricka bademe preturajući po desnoj šaci i gleda je dok joj se oči šire kao govorljive lopte.
      - Pogledaj se- upire prstom - ala su te večeras izmrcvarili!
Pređoše za sto. Obe se nagnuše nad šoljicom rakije. Ćute. Verin pogled skreće ka Alohandri, a zatim kao snop svetlosti pada na poluodškrinuta vrata.
      - Zatvori vrata- reče grubo.
Bordel ima dva sprata. Sobe na drugom spratu su sasvim ispražnjene, osim njihove. Od spoljnog sveta razdvajaju ih trake što su ih pleli Hinčau Indijanci- uzori sveta koji nestade, najveći majstori tišine. Iznenada, od tišine, ostali su samo parčići, kao one oglodane trake što su činile vrata i zaštitu. Nešto poput Senke sjuri se kroz tišinu i obod kreveta, i Senka polete ka prozorima, a ulazna vrata prizemlja se uz snažan tresak širom otvoriše.
      -  Ovde nema vetra- ustuknu Alohandra i zgrči ruke u gladak poklopac.
Između dva jako stešnjena prsta proviruju kamičci, nedovoljno nagriženi vatrom. Ruke su joj vrele od iščekivanja, a grudi se nadimaju u sitnim grčevima.
      - Vera, bogovi su došli po tebe- reče joj i vrisnu, preturivši petrolejku sa drvenog, moljcima izjedenog, stola.
Postade mala i skrvčena kao da je figurica od terakote. Oči joj behu usijani tiganji. Strah potpuno obuze ove dve žene.
- Neko nas posmatra. Možda je Ksolotl, Veliko čudovište- skupila se Alohandra, dok joj je brada podrhtavala. Začu se još jači urlik vetra. - To je bog sa licem psa, Kecalkoatlov brat blizanac, Veliko čudovište- Alohandra se trese uz histerične napade plača.

- Ne budali, Alohandra!
- Treba nam zaštita- vrišti Indijanka.
- Neko dolazi- reče Alohandra.
Vera se pogleda u ogledalo. Videla je sve. Videla je Veru. Njeno lice beše vudu maska. Tečnosti su se slivale po njoj: crna, plava, bela (sumnjive čistote) i crvena. 
- Više ne vidim svoje lice, Alohandra, ne vidim- ona se usredotoči na svoj izgužvani brus.
- To su Ksolotlove čini- zaverenički se nagnu ka njoj. Vera odmahnu rukom.

I opet nastade tišina, vekovima, godinama, ta urlajuća tišina koja razmazuje ruževe kurvi i prevrće im brushaltere. I odnekud ispadaju sitni novci, odskaču uz zvukove tap tap tap. Eno ih, kotrljaju se kao kažnjeničke mašine i zupci koji neumoljivo seku i pokreću točak. Čuju se obrtaji. To sat otkucava- mehanizam dobijen sa bordelom kao i noćne more sa starošću. Ove dve žene nepodnošljivo brzo stare. Vera otpija poslednji gutljaj rakije, istovremeno pipkajući tanku, iscepanu haljinu, trgujući impulsima pokazivanja golotinje koja joj je ušla pod kožu. I kao u nekoj žurbi, ona podiže glavu, nekako ukoso, tako da su joj se beonjače zarotirale jer oseti kako se nad nju nadvila neka senka, koja se, bez ikakve pretnje, kupala u njenom odrazu. Alohandra stavi ruku na usta, i cvileći, provuče se pored Stranca. On je prezrivo isprati pogledom, a oči mu se skupiše. Bio je obučen u platnenu košulju i farmerice, a na glavi je imao jeftin sombrero. Uzeo joj je ogledalo iz ruku i u njemu gledao svoje koščato lice. Delimično pretvoren u životinju, stranac je napeto, još par trenutaka nastavio da se posmatra u ogledalu. Posmatrala ga je. Od ušiju su, dakako, mogli da mu naprave cipele, a od nosa krompir- beživotno je pomislila. Od duge, zmijaste kose spleo je klupko, koje mu je davalo vidovnjački izgled zapadnjaka. Namah se nasmešio, kao da je i sâm zaključio tu ironičnu misao, a zatim je kratkim i odsečnim trzajima ručnog zgloba odstranio ogledalo. Posmatrao ju je nežno, kao da, na čitavom svetu, jedino njih dvoje razgovaraju, negde van pustinje, u brdima, kilometrima daleko, na putu bez raskršća. Stranac je posmatra ravnodušno kao da je njena sramna, izubijana golotinja samo jedan pejzaž koji valja fotografisati ili naslikati. Njegove sive oči hine pomalo podrugljiv smešak i njoj je dovoljan samo jedan pogled, koji se ukršta sa njegovim- pogled poznat svim bludnicima noći, kao i kurvama bordela u malom, pustinjskom gradiću Oaksaka. Pritom se nekako stalno povlačio unazad, u rukama prevrćući nekakvu kutiju koja je naveliko zujala, a potom bi umuknula.

      - Maricón!2- gorko pomisli ona, ali ne bez naslade. Znala je da ga njena golotinja ostavlja potpuno svetim i čistim.
      - Ovo je nedostojno- govorio je okrećući se po prostoriji. Zatim uzdahnu i sede na mesto koje je dotle zauzimala Alohandra.
      - Da li Vas šalje...?- zastaje, jer zaboravlja ime svog Dobročinitelja. Za nju je on odraz čoveka mesarskih ruku, širokih ramena nalik na dve spojene planine, gotovo bez vrata. To je bio Fernando Puerto Valjarta, čovek koji ju je doveo ovamo. Za trenutak joj se učini da je Alohandra posmatra preko strančevih leđa i ona, zaklopivši oči, uspe da usni njene divno oblikovane šake koje pljeskaju jedna o drugu, pozivajući je da se probudi. A ona, gde je? U kom čudnom pejzažu? Da li je konačno odlučila da se prepusti? I ona shvati da čuje strašan topot vračeva koji obigravaju oko vatre. Vide nekoliko ugljenisanih maski navučenih na isepana lica koja odskaču u grčevima. 
      -Vi imate da ponudite mnogo više - reče Stranac i poče da je oblači polako, bez požude, a ona mu se prepušta, kao onda kada je dopustila Eulaliji da njenom ocu, koji je žustro zahtevao da se pusti krv Rigobertovog i njenog nerođenog sina, otkrije sramotu obnaživanja bedara. A onda se začu očev uzdah i vide ispruženi dlan. Puerto de Valjarta, iskežen, govori:
      - Dogovorili smo se starče.
A eto, sada je Alebrihes došao po nju- pomislila je Vera posmatrajući strančeve čulne usne. On ju je nežno držao za ruku, a okovratnik mu se utisnuo u vrat. Govorio je nešto mehaničkim glasom, a ona ga je slušala i upijala. Doduše, Vera se malo opirala (a to opiranje beše veoma bedno i nedovoljno ubedljivo. Naime, ona je samo skrstila ruke i savila glavu, dok joj se izmaglica jutarnjeg bunila mešala sa zadahom rakije. Ipak, pokušavajući da odagna njegov lik tako što je naizmenično okretala glavu s desna na levo, uspe da prokrklja:
      - A vi ste?
      - Umetnik amater- reče on.
On se najedared ispravi i gotovo da pesnicom, kao čekićem, udari o svoje grudi, želeći da potvrdi dostojanstvo kao i taštinu svojih reči.
      - Vizionar- dodade on.
      - Ah!- uzdahnu Vera.
      - Vi možete da mi pomognete da snimim nešto kao kratak film. Biće vam dobro plaćeno- reče stranac. Potom je povede iz bordela, zaklonivši je kao da je umesto ruke imao ptičje krilo sa zlatnim, smeđim i crvenim perjem. Njegove ruke postadoše ptica koja joj se potpuno primakla, a niz leđa mu je padao crn plast na kome je bio izvezen znak zmije.

      - Alebrihes- rekla je nečujno i uzdahnula- kuda idemo?
      - Niz Mračni Put- rekao je.

Krenuše dalje, ali ona ne vide put, već nekakav tok kroz koji su im se kretala, naizgled spojena, tela. Ona ga čvršće uhvati za ruku. Kako je napolju bilo jutro, tako se istovremeno ugasilo i oko kamere i sunce nestade negde iza oblaka. I oni nestadoše u nekakvoj skrami jarko ljubičaste noći. Nebo zakloni krvavo sunce, a njegova krvožednost stopi se sa linijom horizonta, i tek blaga, žarkosmeđa svetlost padala je na njegov groteskni lik krompirastih crta i žutih obraza izmazanih crtama od imalina. Beše kao posut pepelom.
      - Zar tako izgleda Ritualna Maska Smrti?- pitala se Vera.

Bilo je kao u snu, ali mnogo... snovidnije, tražila je pravu reč. Jer, smrt je kao odblesak davno izgubljenog sna- veličanstveni predeli, mahovina koja se kotrlja putem i spetljava s licem, složena harmonija svemira, zaustavljeno vreme, njena ruka u mladićevoj. Sve je to podsećalo na skladnu, dražesnu igru nadrealističkih boja i slika. Zar ovako izgleda smrt? Zar je ovo kraj, kao onda kada sam se slučajno zagrcnula tekilom, kada me je opalio sprženi dah iz sopstvenog ždrela, usisavajućeg i mekog kao cev. Tako oni hodaše niz mračni put na čijim se stranama kotilo zelenilo i lišće najraznovrsnijih boja.

      - Gde je pustinja?- upita ona naizgled radoznalo, igrajući se pantljikama na svojoj najraskošnijoj haljini- imitacija indijskog sarija, mokasine, kosa spletena u razdragano klupko prepuno ukosnica i boja.
      - U našim očima. Uskoro smo tamo- on pljesnu rukama i gle, odmah se stvori jedan ugao, a u tom uglu jedna kuća, i sve beše kao čudna slika koju je Vera dočekala sa naglim oduševljenjem i razdraganim kliktajem. Njegove nežne ruke, ukrljuštene nizom ružičastih pločica natkrivenih obojadisanom puti glatkog mesa, dugačke i spretne, petljaju oko ključa, dok mu se usne razdvajaju. Ona vide beleg na njegovoj šaci- znak zmije. 

Bilo je evidentno da se mladić bavio bitnim stvarima, iako u prilično velikoj kući ne beše nameštaja, samo vrata, goli zidovi i izukrštane kamere iz kojih je curila zagasita svetlost, nalik na toplinu njegovih žućkastih očiju. Vera optuži sebe što joj ruž nije potpuno na mestu, kao onog sudnjeg dana kada je po nju došao Fernando Puerto Valjarta. Jedna mokasina beše toliko omekšala njenim znojem i isparavanjem vlage, da je osetila kako joj svaki tup nalet vazduha nanosi oštar bol. Jedna kamera bila je postavljena visoko, a stranac je, pomerivši kameru bliže njoj, istovremeno otpakivao nešto nalik na žensku torbicu u kojoj je bila jedna činija. On onda na pod postavi činiju, a pored nje vazu i to mu beše sav dekor. A zatim poređa nekoliko ogromnih posuda koje je izvlačio iz jednog udubljenja u zidu koji je bio umotan u zmijsku kožu, i kao fijokice, širio se do tavanice, i to se njoj učini modernim. On iz svake posude izabra po jednu jabuku koje behu velike i skerletne3, nekako mišićave i utonule u njegove meke šake i bejahu čvrste te ih on stade nežno gladiti i premetati po rukama i to potraje čitav čas. Zatim joj je stranac prišao na dva koraka, i žvaćući jabuku, nežno je gledao, dok su mu trepavice pravile fantastične odseve po njenim grudima, gledajući je i analizirajući njene kukove, njene guzove...

      - Imate lice glumice- zaključi analizirajući njeno lice, u suštini ostarelo, sa očima, kao u meso utisnuti rezanci, i nosem kao poluizjedena kobasica, njeno lice ne beše lepo, ali mladić je u njoj nešto nalazio, nekakvu igru i avanturu duha, neko rumenilo device, ne obazirući se na dečje kreveljenje prirode koja ništi lepotu utiskujući bore kao žigove.
      - Nešto je raskošno u vašoj fizionomiji, kao hazard koji čas dobija, čas gubi. Vi ste savršeni. Ona oseća kako joj prija umilan strančev glas, i topi se, šireći svoje noge kao paun, gledajući mu u lice, i ništa manje oduševljena, tajnovitim putima se spajajući s njim.
      - Dođite ovamo. Vaš zadatak je zapravo jako lak. Samo treba da žvaćete jabuke. Ovako- i on meškolji u ustima već rascepljenu jabuku od čega mu se lice naduva i krivi. Ona ga posluša i on joj dodaje celu činiju jabuka od kojih ona bira jednu, najkrupniju, uzima u usta i žvaće je, gledajući ga pravo u oči.
      - Tako je. Sad uzmite još jabuka. Uzmite dve. Brže gutajte. Ona guta, oči joj iskolačene, trpa u usta jabuke, zrele, crvene, sočne a kapljice soka joj se slivaju niz tanku haljinu. Stranac se okreće velikoj kameri koja beše prekrivena nekim crnim platnom, otkriva je i okom kidiše ka njoj, dok okreće ručicu i kamera hvata njen razmazani ruž spolja, njenu ushićenost iznutra i nju obuzima glad koja, tako snažna, truje njeno rasuđivanje, te ona trpa pregršt jabuka dok stranac snima i govori:
      - Gutaj još, još više jabuka. To je sve što tražim - govorio je stranim akcentom-  mnogo jabuka, još jabuka. Srči, sisaj! Ona se naduva kao žaba, ne može da diše i u usta trpa tri jabuke. One padaju na zemlju, a ona ih sakuplja širom otvorenih usta i očiju kao da iz sebe srče poslednje elemente duše.
      - Ne istražuj. Samo gutaj. Mnogo jabuka, mnogo crvenih, sočnih, dragih jabuka, od alabastera, smaragda, sedefa, kao majčino mleko. Govori dok jedeš!- on se razdra, a kontrast između mekoće sna i njegove nestrpljivosti natera je da još više razrogači oči... Mmm... - Volim jabuke, tako ...- on jače okreće zavrtanj kamere. Čuje se samo zujanje i njeno dahtanje. - Još samo jednu. I ona jede, ždere sa slašću, s apetitom izgladnele osobe, jede, uživa i naduva se. - Sad! Sad, draga!- mladić viče kao da ima napad ludila, a lice mu se smeši.

      Ona oseti neki šum, pisku, više komešanje, a to ne beše šum kamere, već zujanje koje se pretvorilo u neku riku. Okrete se i vide ogromnu zmiju, anakondu koja joj obavija bokove, usta, gnječi lobanju i bez straha gleda kako joj se uvojito krilo zmije spušta na želudac, na prsa i gnječi ih silovitom snagom dok iz usta ne počne da pršte jabuke, polusažvakane, u svoj svojoj slasti. Delovi celih jabuka kao gejzir izbiše iz njenih popucalih pluća i na kraju ostadoše samo njene zakrvavljene oči. Dok je potok sokova tekao niz njenu bradu, ona se gušila i umirala, a stranac je sa slašću gledao u njene umiruće oči. Potom je lupnuo rukama i zmija se povukla u zid, srastajući sa njim. Stranac uze traku i pevušeći izađe iz prostorije bacivši novac na unakaženo telo prostitutke. A čudovište je nastavilo da pluta po goloj vodi, nepodnošljivo velike pustinje. I tako će biti za vjek i vjekova, za buduće godine i vekove – ovo beše poslednja Alohandrina misao dok je tresla leš u indijskom sariju koji je već počeo skupljati crve. Pored raskomadanog tela na krevetu sa dva ružičasta baldahina beše novčanica od dvadeset dolara, plata prostitutke po merilima najcrnje noći.

Ako nam je pokazala. Boban je genije za otkrivanje talenata.

Treba se probiti kroz ovo, ili ja još imam previše krvi u kofeinu.


No, vredi.

Ajde, prosvetli nas. Šta je tela da oće?

На летимично прегледање погледом нисам видио никакве анаконде, али сам наишао на груди, кукове и гузове. Може и то!

Аха, ипак је ту и анаконда, два пасуса послије груди, кукова и гузова.

Quote from: scallop on 28-10-2013, 12:01:58
Ajde, prosvetli nas. Šta je tela da oće?

Poslednji dani jedne prostitutke, kroz vizuru te prostitutke. Vizura je dobrim delom zasnovana na mitološkom, a funkcioniše po principu napuklog ogledala. Konzistentno sprovedeno od početka do kraja, sa jasnom autorskom namerom.

Bre, Angel, jel' to zato što je žensko? Kod mene imaš minus do neba. Nesuvisliji tekst nisam video od Kosigine i nekih drugih ženskih osoba. A prideva ima više nego Stipan u svojim najgorim danima. Samo u prvom pasusu sam prebrojao 70 komada.

Пре читања сам прешао погледом по тексту, гледајући како је форматиран, како се одвајају пасуси од пасуса, како говор од пасуса, речи са почетним великим словом и те ствари.
А онда, пред крај прегледања, а још увек пре читања, као позвано, око ми се закачи за: "Ona oseti neki šum, pisku, više komešanje, a to ne beše šum kamere, već zujanje koje se pretvorilo u neku riku." У једној реченици два пута "неки" тј. једном, а други пут "неку"! Па још кад она ОСЕТИ НЕКИ ШУМ! Ма дајте! Ја нисам НЕКИ писац, ал кад видим као део описа реч "неки" одмах окрећем главу на другу страну. Тако да, на жалост само не знам чију, ово се заврши у фази "пре читања". Ту ће и остати.

Ja, na letimično preletanje tekstom stičem utisak da ovome fali prvo lektura i korektura a onda i uređivanje. Mislim, moguće je da je sam narativ zdrav u smislu likova, simbola i situacija, ali je jezik neizbrušen što prilično bode oči s obzirom da se ulaže dosta napora u to da bude ambiciozan u slikama i relativno kitnjast u opisima. Ovo, na primer:

QuoteOna podiže jednu ruku, a ta ista ruka upija gustu svetlost sa malih rupica iz kojih je, kao iz gejzira izbijalo jedno parče ugašenog sunca.

Meni se tu mešaju vremena na vrlo neprijatan način - sadašnje daje svemu prisnost i neposrednost, ali onda nas dočekuje prošlo koje nas grubo izvlači iz raspoloženja i rečenica ne funkcioniše. Da ne pominjem da mi je slika kako parle ugašenog sunca izbija poput gejzira neprihvatljiva.


Dalje:

QuoteOna ima meku, bledu ruku po kojoj plivaju vene, šarene, zelene, ljubičaste, čvoraste.

Do ovde je u redu. Ali onda:

QuoteNjena odeća je potpuno iscepana, iskidana, kao urasle kandže, a put tigrasta, sa usađenim istetoviranim mesom.

Meni to uopšte ne funkcioniše. Ne vidim tu sliku u kojoj je meso usađeno i istetovirano u kožu jer je meso po pravilu unutra, pre bih mogao da shvatim da je koža istetovirana na mesu, ako bismo hteli takvu sliku. No, još gore mi je ovo da je odeća iscepana "kao urasle kandže". Tu uopšte ne razumem šta slika treba da pokaže, sem što maglovito povezuje cepanje i kandže.

Dalje:

QuoteKažu da joj je lično Fernando Puerto Valjarta utisnuo brazde u kojima beše retorika krvi, znoja i smrada.

Hajde, meni ovo kao metalcu sasvim radi posao. Ali onda opet zbrka sa vremenima:

QuoteAli, ona se budi, i u njoj ne beše unakaženog nemira.

Pa odmah u nastavku:

QuoteKomadići mesa su, pak, sasvim na mestu.

Meni ovo najviše deluje kao da tekst ne želi da ima konzistentnost slika već da samo želi da pojmovi plutaju jedan blizu drugog pa da onda asocijacijama grade neke fluidne slike (unakaženost, komadići mesa, nemir). Dobro, možda, mada mi ne funkcioniše i zaista mi smeta to što se vremena ne slažu i što tekstu koji bi se možda zaista primarno bavio asociranjem pojmova umesto njihovim logičnim uvezivanjem fali tempo jer postoji gomilanje pojmova i epiteta.

QuoteHaljina se može zašiti. Usta, ah, mora navući svoja usta, ka ždrelu gurajući mrežaste gomile gnoja, malo gnoja od rasečene usne izrešetane nožem. Iz svake pore tiskale su se splačine krvi.

Dakle, gomile su "mrežaste" što nije najsrećnija slika za mene, ali još gore, usna je i rasečena i izrešetana nožem. Splačine krvi se tiskaju kroz pore što mi je nagomilavanje slika i nema efekat koji bi se, mislim, želeo. Itd.

Dakle, tekst mi deluje za sada kao sinopsis za priču, nikako kao nešto za stavljanje na uvid javnosti.

hvala hvala.
vidim da ste inspirisani.
postaviću vam još nešto, neku poeziju, pa podelite gitare.
svako po jednu gitaru.
ali, ne zaboravite da pozovete Čarlsa Mensona :*

Quote from: lara croft reborn on 28-10-2013, 18:04:15
hvala hvala.
vidim da ste inspirisani.
postaviću vam još nešto, neku poeziju, pa podelite gitare.
svako po jednu gitaru.
ali, ne zaboravite da pozovete Čarlsa Mensona :*

Ок, нама гитаре, а ти се прихвати бубњева, има доста њих који би ти дали палицу. Па да одсвирамо заједно: "Ја волим Шану, Шана има ману...".

Sine Laro, ne žuraj. Ja se još majem bojom ošurene kože. Ili rečenicom:


A od parčića naših snova ostaju samo krvave žile kojima nas stežu oko sopstvenih vratova i govore nerazumljivim jezikom.

Nikako da udenem ko nas steže oko sopstvenih vratova. Da ne pominjem krvave žile koje govore nerazumljivim jezikom. A ono što je pabirčio (nikako ćit'o) Meho, mora da je iz neke treće priče.

pa sleduje vam i palica.
polako :)

a sad bih zamolila vlasnika ovog foruma Bobana Kneževića da me banuje od stipan - gul bratstva i jedinstva. Imam preča posla nego da budem poligon za iživljavanje od strane jednog frustriranog patuljka i jednog starca na samrti.
ostalima: shvatam da je ova priča presložena za internet kao medij, ona je za štampanu formu, a i znam da vaš mozak to generalno ne može da isprati...  (s izuzetkom Angel...)

Da mi je znati na koje vas bućkalo Boban navatava. Što da te banuje? Ova žvrljotina toliko podseća na rane srednješkolske rukopise tipa "Vidi, profesorka, kako lepo pišem.", da bih mogao da je koristim kao pokazni primer za one koji bi da sa tim vremenom raskrste, a ne znaju kako.

Jebote, ova ćurka je stvarno opsednuta Stipanom...

Ако сам добро схватио, ова прича је одлична, али читаоци не ваљају.

Hm, pošto je ovo odeljak na forumu po imenu Književna Radionica pa je pretpostavka da se ovde pisanje kači da bi se čula kritika i preporuka (radije nego pohvala i tapšanje po plećima), i da se o napisanom diskutuje,  pretpostavićemo da smo samo jutros ustali na levu nogu. U mom slučaju to je sigurno, ipak je menjano vreme i sve to, poremećen mi je čitav život.

Ali to na stranu, kako će publikovanje ovog teksta u štampanoj formi promeniti ono što na moj, kako već rekoh, letimični prelet, deluje kao priličan stilski pa i pravopisni nered? Gore sam pomenuo nekoliko meni problematičnih elemenata. Književne slike koje su same sebi kontradiktorne su možda i namerno sredstvo (na primer to da parče, po definiciji čvrsto, izbija poput gejzira, po definiciji tečnog), ali ja ne vidim metanameru u njihovom gomilanju, ne vidim da tekst samog sebe treba da potkaže kao nepouzdan (po ugledu na nepouzdanog naratora) ili čak revolucionaran spram uvreženog pisanja (kao na primer u priči Ričarda Lupova With the Bentfin Boomer Boys on Little Old New Alabama gde jezik namerno protivreči i pravilima i očekivanjima i tvori konzisentnu celinu koja nam saopštava informacije o kulturi i istoriji sveta u kome se priča događa). Vidim samo da se nastoji da slike budu snažne, sastavljene od provokativnih reči ali ne vidim dovolno veze među tim rečima da bih govorio o uspelom tekstu.

Evo ponovo sam nasumice pogledao i ovaj deo:

Quotezastaje, jer zaboravlja ime svog Dobročinitelja. Za nju je on odraz čoveka mesarskih ruku, širokih ramena nalik na dve spojene planine, gotovo bez vrata. To je bio Fernando Puerto Valjarta, čovek koji ju je doveo ovamo. Za trenutak joj se učini da je Alohandra posmatra preko strančevih leđa i ona, zaklopivši oči, uspe da usni njene divno oblikovane šake koje pljeskaju jedna o drugu, pozivajući je da se probudi.

je meni potpuno haotičan. Ponovo se vremena mešaju bez reda a  ko je ona čije se divno oblikovane šake usniju, nije jasno. Itd.

Kako ovo sve dobija drugi smisao kad se odštampa? Mislim, uvažavam da nisam ni pročitao tekst i da vadim parčiće bez reda ali priznaćemo da parčići deluju nabacano i takođe bez reda pa i da ne vuku na čitanje.

Quote from: lara croft reborn on 28-10-2013, 18:28:07
pa sleduje vam i palica.
polako :)

a sad bih zamolila vlasnika ovog foruma Bobana Kneževića da me banuje od stipan - gul bratstva i jedinstva. Imam preča posla nego da budem poligon za iživljavanje od strane jednog frustriranog patuljka i jednog starca na samrti.
ostalima: shvatam da je ova priča presložena za internet kao medij, ona je za štampanu formu, a i znam da vaš mozak to generalno ne može da isprati...  (s izuzetkom Angel...)

А зашто је пресложена? Да ли ће на папиру бити мање сложена? Да ли ће на папиру бити нешто друго написано, различито од овог што је овде написано? Побогу, жено, мушкарче, дете, шта ли си већ, реч је реч, била на папиру, или смештена на хтмл страницу па онда приказана на екрану. Осим ако ће ово што си написала, кад се стави на папир, на волшебан начин изнедрити и глумце, који ће нам казивати текст, па ћемо, све са холограмском сценографијом, добити потпун увид у величину твог списатељског генија тј. добити одговор на оно вечно питање: "Шта је писац овим хтео да каже?"
Прихвати да се твоја прича (то је прича, зар не?) не може допадати баш свима, а да они којима се допада не морају под обавезно бити паметнији од оних којима се не допада.
Овако (да употребим већ нaписано на овом форуму) личиш на увређену сеоску нову снајку, која се сва надме од муке и сва се зајапури кад јој ујутро сви укућани не кажу да је најлепша на свету.

   
    Sutra ću pročitati priču i analizirati je.  :wink:
    Čak i da nije savršena, ovaj forum i služi da se autori usavršavaju.
Zato molim komentatore da se potrude da budu korektni.

    Terminima ,,ova ćurka'' nije mesto tu.
Budimo ljudi (iako smo i Srbi), udelimo pristojan savet.

   Negde priznajmo da treba da se pohvali, a tamo gde treba da se kirikuje, uradimo to za dobro autora.

   Što se mene tiče mislim kao i Boban da je Lejla veliki potencijal.
   Stavka oko prečestog ponavljanja neke reči u rečenici ili oko suvišnog prepričavanja može se prevazići.
   Bitno je imati maštovitost u samom korenu, osećaj za metafore i poređenja i za sklapanje fabule, a Lejla to ima.
   

Quote from: scallop on 28-10-2013, 09:29:27
Ako nam je pokazala. Boban je genije za otkrivanje talenata.

Čini mi se da je i vas "otkrio" svojevremeno.

Rekao sam sebi da neću prljati ruke na ovom topiku jer mi je gadan na dodir, ali, samo zarad isto toliko perverzne potrebe - Bobane, kakav bi bio tvoj komentar na ovu priču? Ne, stvarno me interesuje dal' si pregrmeo prvi pasus.

Najpre komentar na scenosled komentara: Lara, postovala si priču, pažljivo čitaj komentare. Da bi ih razumela, bolje je da se kod tog Bobana Kneževića, koga stalno, kada si povređena, prizivaš u zaštitu (jedna Lara Kroft to nikada ne bi uradila!!) raspitaš koliko su ljudi koji ti komentarišu priču različiti i raznovrsni. E, onda već možeš da uradiš analizu komentara i da shvatiš da ovi ljudi ovde imaju različite profesije, motive, karaktere i preferencije, ali ako od svih dobijaš slične komentare - najbolje je da izvučeš jedan zaključak.

Zatim bih komentarisala mizogin diskurs koji se pojavljuje u komentarima. Pol autora nema veze sa pričom (možda samo rod), kao ni pol komentatora. I ja molim admina ovog foruma, tog Bobana Kneževića, da ponekad i reaguje na otvoreno mizogini diskurs, kada već briše, banuje, komentariše i sprovodi pravdu na drugim forumskim poljima. Neće mu spati ta kruna cara s glave.

I, konačno, komentar na samu priču. Meho ju je to već upečatljivo i pronicljivo analizirao. Pomešana vremena kod mene izazivaju totalnu konfuziju, jer me ne zanimaju nelogični i lični autorovi tripovi i eksperimenti, osim ako nisu stvarno genijalni, a ovi nisu. Samo su isforsirani potrebom autorke da zvuči autentično i usmereno na "one sa mozgom". Nažalost, kroz gomilu prideva kojima se ovde, očajnički, očajnički (očajnički) zamenjuje atmosfera izgrađena pripovedanjem (o čemu smo dosta pisali na radionici) meni je teško da se probijem. Ni ja, kao i Meho, ne mogu da zamislim slike koje Lara "opisuje" (a, u stvari, prepričava).

Ali ja ovde vidim talenat. Dopada mi se izbor teme, dopadaju mi se pojedine slike (ali samo zato što sam umislila da razumem autorkin ugao gledanja i "šta je htela da oće"). U ovoj autorki krije se snažan feministički potencijal, i mislim da ju je Boban zbog toga i podržao (otud i kruna cara). A otud i napadi baš na njen pol. Forumski nikovi su ovde lepo namirisali feminizam i jaku žensku ruku, pa su, svesno ili nesvesno, odmah naseli.

Ovom ispisu nedostaje osnovnog znanja o pravilima pisanja. Sad, neko se lepo snađe ne poznajući pravila, postane čak i jedinstven u izrazu i stilu, a neko je samo nerazumljiv. A nerazumljivost nije vrlina. Osim ako ne pišemo priče koje, potom, zatvaramo u foldere i čuvamo daleko od bilo čijih očiju.

Isti opažaj kao i kod gomile "pisaca" koji su ovde došli, postovali, pa se fajtali (i ja sam upadala, svojevremeno, u isti fazon) kako su svi glupi, a oni samo previše duboki, pronicljivi i prožimajući da bi bili shvaćeni: less ego, more listening.

Neke slike, opisi, izgledaju kao totalno lupetanje, a neke su dobre. To, verovatno, zbog umišljaja da smo bolji od proseka, jel. I meni je bilo teško da se bar malo naučim skromnosti.


E, da: manje konfuzije u glavi, manje konfuzije u priči.

Nemoj samo da zoveš Bobana Kneževića, viteza administratora, da te banuje i od mene, Lara. :)

Quote from: Loni on 29-10-2013, 00:56:45
   

    Terminima ,,ova ćurka'' nije mesto tu.
Budimo ljudi (iako smo i Srbi), udelimo pristojan savet.

A da pokušaš, kao dramaturg, da ispratiš scenosled?

Lako se sloziti s vecinom komentatora ovdje, ipak, i dalje me ne napusta osjecaj da je gospodica Leila neosporno nebrusen dijamant. Ja sam zadivljena, naravno ne s kolicinom pridjeva i konfuznim pisanjem, vec njenom bujnom mastom!!

Nisam sigurna sto vam je vise zasmetalo, to sto u prici ima viska pridjeva ili to sto je ovaj sirovi dijamant otkrio Boban? Pa sto vise tuces po autorci teksta, znas jako dobro da ce svaka pljuska zavrsiti i na Bobanovom licu. Uvjerena sam da je kojim slucajem gospodica Leila nepoznata mlada autorica koje se tek predstavlja Sagitaskom auditoriju, da bi situacija na terenu, ovdje, bila uvelike drugacija.

 Priča je odlična. Šta vam je? Jes da je nisam pročitao ali ipak.

To što Lejli nedostaje u pisanju može se naučiti na ovaj ili onaj način; ali to što ona ima u pisanju, mnogi ne mogu ni da sanjaju.

Kad ti objasniš sve nam je jasno. I ovaj i onaj način, a posebno to šta ima. Nego kad već tako sadržajno objašnjavaš, da li bi mogao da obasniš D. svoju urbanu legendu kako si mene otkrio. Žena živi u zabludi.

Zar nije tačno da si svoju prvu priču kao pisac-početnik objavio u izdanju gde sam ja bio glavni urednik?

Pa, reci onda do kraja. Da je to bio prvi broj našeg fanzina Emitor, da si zajedničkim dogovorom bio prvi urednik i da si morao da nađeš i neku kratku priču. Isto tako, u mojoj bibliografiji u "Rašanima" piše da fanzinska i elektronska izdanja ne računam u svoju bibliografiju.

Dakle, tebe je sramota što si objavljivao u Emitoru i smatraš da se to ne računa?

A kad si ti toliko karakterno posrnuo? Napišeš pisac-početnik, a ne napišeš glavni urednik-početnik. Jebote, kad se tako ponašaš prema dugogodišnjim prijateljima, kako se ponašaš prema onima koji to nisu? Mnogo si se uvaljao u loše društvo.

Od Skalopa pa do D. i Lejle? Ima u srpskom reč za to. Sunovrat.

Ја нисам критиковао саму причу, само протестујем због лажног рекламирања и недостатка анаконде.

Ma nisu samo godine u prijateljstvu. Ima nešto i u vernosti i iskrenoj ljubavi, u dopuštanju prijateljima da prave svoje izbore. A Lara i ja ćemo se već dokazati, ako se potrudimo.

Quote from: scallop on 29-10-2013, 10:23:44
Pa, reci onda do kraja. Da je to bio prvi broj našeg fanzina Emitor, da si zajedničkim dogovorom bio prvi urednik i da si morao da nađeš i neku kratku priču. Isto tako, u mojoj bibliografiji u "Rašanima" piše da fanzinska i elektronska izdanja ne računam u svoju bibliografiju.

Koja je to priča ako može da se zna? Da li može sad da se negde pročita?

  Ova Larina priča podseća me na atmosferu Markesovih dela.
Vidi se da je Lara studirala španski i da je apsolvirala latinoameričku književnost.
Prepuno maštovitosti i strasti.
  Koliko sam shvatio u priči je predstavljena sudbina žene,
Vera je zlostavljena od oca od koga je predata vlasniku bordela.
U teškom životu ona stari pre vremena, abortus joj vrši vračara, a lik indijanke Alehandre
mi je vrlo začudan.
  Ostalo je otvoreno pitanje da li je Alehandra saputnica-prostitutka ili je ona nešto kao Verino priviđenje. Kao da načas nestaje i niko je osim Vere ne konstatuje.
  U bezizlazu, zbog mučenja mušterija, a posebno Puerta Viljarte, Vera bi da prekrati sebi život.
Pojavljuje se mladić za koga misli da je spas, ali se ispostavi da je i on sadista ubica.

  Autorka je pokazala i odlično poznavanje starih centralnoameričkih božanstava.
Meni se stil i dočarana atmosfera dopadaju.

  E sad, moj um je možda i previše praktičan i opsednut dramaturškim pravilima pa bih ja, ako se
od mene očekuje savet, poručio da su likovi malo više povezaniji jedni sa drugima, da njihovi postupci budu uzročno-posledični.
  Recimo ako se pojavi zmija na kraju, stavio bih da tu zmiju ne srećamo sada prvi put.
Meni bi ta zmija bila prisutna već u sećanju... Junakinja bi ubila sopstvenog zlog oca tako što za zaključava u zmijarnik. Zato se ta zmija pojavljuje kao osveta.
  Nije nekad dovoljna atmosfera već uguravanje svih likova u isti kolaž, a autorka to može (i takva njena dela sam čitao).

  Sve u svemu, što kaže Boban, Lejla ima talenat u korenu u dovoljnoj meri da neke zanatske stvari oko sklapanja fabule ili izbegavanje duplih reči, može da nauči i to je ono najbitnije.
  Ko nema maštovitost u korenu, džaba mu je da uči pravila i 10 godina.

 

Ima tu jedna zajebancija. Boban Lejlu nije predstavio kao talenat već kao formiranog pisca, što bi reklo da me je prevario, jer sam mu, naravno, poverovao. Pre Anakonde nisam čitao njeno pisanije. I da ne bude zabune, kroz ovaj tekst nisam uspeo da se probijem.
Biću blag pa ću reći da je loše. Očekivao sam mnogo, mnogo, više. Mnogo bolje pisanje.

I ti stvarno ne vidiš koliko si UVEK negativan i antiprotivan prema novim piscima?

Samo gazi 8-)

stvarno ne znam šta se ti javljaš, pa ti si na moje priče kevtala a deset puta su bolje od Anakonde, koja, btw, počinje sa ''Nekada davno''

Ma, dobro, Miljan je u principu objasnio i zašto sam ja recimo potrošio par minuta na deliće Anakonde: jer sam shvatio da Boban autorku predstavlja kao jedno od velikih novijih otkrića domaće žanrovske ponude i interesovao me je intenzitet koji je isticao kao njen veliki kvalitet. Ovde intenziteta ima, nesumnjivo, ali ovo što sam pročitao je neizbrušeno daleko preko mere koju bih ja smatrao prikladnom za objavljivanje. Ili, jednostavnije, pročitavši par pasusa Anakonde nikad ne bih rekao da je ovo autor koji ima objavljenu samostalnu knjigu. Ali naravno da dopuštam da je ovo nereprezentativno delo u odnosu na autorov dosadašnji opus, možda nastojanje da se izađe iz prepoznatljivog stila i možda namernim ignorisanjem pravila pisanja i stila uputi izazov i sebi i čitaocu, pa ko bude jači. U mom laičkom čitanju, ovo naprosto ne funkcioniše.

,Autorka je pokazala i odlično poznavanje starih centralnoameričkih božanstava.
Meni se stil i dočarana atmosfera dopadaju. ''
Sa ovim se slažem. Pomalo konfuzno i na neki način iščašeno jeste, ali u ovoj priči vidim bogatsvo mašte. ideja, slika,
doživljaja i shvatanja života. Tu talenta definitivno ima. Stoji i da treba debeo urednički zahvat, baš debeo, ali po meni ovo
je pisac sa kojim vredi raditi.
Problem komentara i na ovom i drugim topicima je što nikako da se odvoji lično, stalno neki ljudi biraju nekakve strane, ,,za'' i ,,protiv'' nekoga,
stalno neke istorije i predistorije odnosa...ne zanima me ko je čiji prijatelj, ko s kim govori, ne govori, na topicima o pričama, odlomcima priča,
romanima itd, interesuje me isključivo pisanje. Za sporedne stvari zaista postoje deponijski topici.

Koga briga.

Quote from: D. on 29-10-2013, 17:49:49
I ti stvarno ne vidiš koliko si UVEK negativan i antiprotivan prema novim piscima?

Deder da ti meni prvo objasniš šta znači reč antiprotivan.
A ako Boban Knežević, čovek koga cenim, poštujem i uvažavam kaže da "ženska piše najbolji horor u Srbiji", onda dok čitam njenu priču želim minimum minimuma, odnosno, želim dobro pisanje. Međutim, dovoljno sam dugo ovde da znam da se Boban sjajno zabavlja, kao i uvek, "paleći masu" pompeznim najavama, a to mu baš i ne ide u korist.
Neko može da se razočara.

Smešno je zaključivati o nečijem pisanju na osnovu jedne (eksperimentalne) priče. Dajte se uozbiljiti.

Autorka ima sređenije i bolje stvari... one na osnovu kojih sam doneo sud.
Ova priča je njoj iz nekog razloga bitna i ona ju je samoinicijativno postavila iako nije sasvim dorađena.
Verovala je da će snaga njenih emocija nadjačati brljotine u stilu i gramatici.
Ja sam joj odmah rekao da je to greška i da će je ljudi rastrgnuti jer nije lako nositi krst moje pohvale u zverinjaku mojih mrzitelja... imao sam nameru da je predstavim sa nekoliko baš sređenih i dobrih priča iza kojih je lako stati, ali sada je sve ovo krenulo drugim tokom.
Lejla je formiran pisac, ali piše brzo, pokušava da uhvati bujicu svojih misli sa što manje gubitaka i njene prve verzije su dragulji u blatu na kojima treba dosta raditi. One nikako nisu za javnost, posebno ne za ovakvu javnost.

Quote from: D. on 29-10-2013, 03:53:22
Zatim bih komentarisala mizogin diskurs koji se pojavljuje u komentarima. Pol autora nema veze sa pričom (možda samo rod), kao ni pol komentatora. I ja molim admina ovog foruma, tog Bobana Kneževića, da ponekad i reaguje na otvoreno mizogini diskurs, kada već briše, banuje, komentariše i sprovodi pravdu na drugim forumskim poljima. Neće mu spati ta kruna cara s glave.

Слажем се. Кад је већ тихо избрисао писаоницу (с нула коментара), могао би већ једном да се лати и осталог спровођења правде.

Pa, želim sve najlepše u kaljuganju.

Хвала. Сврати који пут. :)

Šefe, koji ti je vrag? Zna se ko će da vadi iz blata.

Quote from: Джон Рейнольдс on 29-10-2013, 21:17:31
Слажем се. Кад је већ тихо избрисао писаоницу (с нула коментара), могао би већ једном да се лати и осталог спровођења правде.

Šta sam izbrisao? O čemu baljezgaš u ovaj večernji sat?
Kako se ne umorite od beskrajnog laprdanja, laganja i podmetanja?

Pusti je da se brani sama. Sama je postovala priču, zar ne? Samo pogoršavaš.


Takav urednik kao ti ne mora da objašnjava svoje izbore.

Quote from: Boban on 29-10-2013, 21:46:57
O čemu baljezgaš u ovaj večernji sat?

О писаоници, теми коју је покренула твоја миљеница и имала је нула одговора. Спомиње се на више места овде:

http://www.znaksagite.com/diskusije/index.php/topic,13485.msg525270.html#msg525270 (http://www.znaksagite.com/diskusije/index.php/topic,13485.msg525270.html#msg525270)

Неко ју је избрисао. То можете бити само ти, Zakk, или D. ако си јој вратио модераторске привилегије. Просто.

U poslednje vreme sve što postujem ima nula odgovora. Ili sam postala nerazumljiva ili baš omražena.

Not my cup of tea. Verbalna onanija. Ne mora nesto da ima 867 prideva po pasusu i da spominje juznoamercke zacudne motive pa da bude veleumno.

Quote from: Boban on 29-10-2013, 21:11:29
... nije lako nositi krst moje pohvale u zverinjaku mojih mrzitelja...

Šta? Imaš zverinjak svojih mrzitelja? Odakle li su se samo stvorili, mamicu li im njihovu!!!

Potočić zašećerene vodice, sva sam med i mleko; ali sam i zapleteno klupko i puko osećanje. Čudesni ovarijum, seme, krv i dašak praskozorja, i to sam. Ovo je moje lice za tebe u času čula.
Ovakva sam ja kad za tebe svlačim i svakodnevnu i prazničnu kožu. Takva će možda biti moja duša. Tvoja od tebe.
Vreme je, naravno, ukinuto. Tu nećemo ni umreti ni ostariti. Večito ćemo uživati u toj predvečernjoj polutami koju već siluje noć, obasjani mesečinom koja je utrostručila našu opijenost.
A pravi mesec je ono u sredini, crn poput gavranovog krila, oni što ga prate, boje zamućenog vina, nestvarni su.

  Ljosa

U velikoj celini ja sam malen deo
Al' sve što živi, bila to životinja
il' mislen stvor, što postade po zakonu
sve mora trpeti i mreti kao ja
Na plen svoj kobac baca se....
Volter

"a Kandid, kao što mu ime kazuje, bio je jednostavan i pošten mladić"

Po načinima  i sredstvima kojima smo svedoci, po nepoštovanju i demoniji prema svemu nenasilnom, odgojenom što blista u svojoj iskrenosti, otvorenosti i svemu što bi karakterisalo čoveka kao etičko biće, vidimo duh vremena koje prožima i popularizuje sve ono barbarsko i nasilno što muči ljudski duh kao krunu života.
Ovo je vreme kada se na Kandidima testiraju svakojaki otrovi. Ovo je vreme varvara čije mumificirano meso taštine širi svoj sasušeni miris, u grobnicama faraona koje, svakako, nisu, izgrađivali, kao ni druge velelepne tvorevine, statični ekvivalenti čoveka.
Čini se da je danas, više nego ikad, "moć"mamala koji sebe nazivaju ljudima i još gore, književnicima... bezgraničnija nego ikada. Oni stalno vode "neku glavnu reč". Ponekad se pitam da li svoju groznu misiju uništenja svega lepog, plemenitog i dobrog čine iz pučke gluposti ili naprosto iz vizure zaslepljenog, razularenog ubice?
Uprkos nagomilanim priznanjima, slovima u praznini ispisanim u dugim danima potrošenim na seksualno zlostavljanje morala, kampanjama uništenja kulture i pronalaženjima žrtava koje je naivno predstavljaju, ubistva istih se nastavljaju.
Kako oglasiti nagradu za jednu glavu čitave horde plagijatora i varalica?
Događaji koji me nažalost prate u poslednje vreme na takozvanoj srpskoj književnoj sceni koja je, o ironije, uistinu u žanru horora i SF -a, svakako me navode na pomisao da se nalazim na spisku žrtava nad kojima je počinjeno literarno ubistvo sa sve određenim specijalnim S.S odredom koji učestvuje u lovu.

Ja, kao poeta, umrla sam prva.
Ja, kao satiričar, umrla sam druga.
Ja, kao umetnik, ne umirem nikada...

I svi ti groteskni samozvani autoriteti u polju književnosti, koje prati gubitak kose i bol u krstima, nesumnjivo se hvale svojim poznavanjem književnosti, upravo onoliko koliko kriju svoje poznavanje sporih, ali dejstvujućih otrova.
U pitanju su, naravno, antitalenti. Ljudi bez imaginacije, čije su rečenice osakaćene u takozvanoj kratkoći izraza (nije isto kratka rečenica u snažnoj slici i osiromašena rečenica na nivou predškolskog, no... ), a taj komad izraza je odsečen iz jabuke zla i kloniran u još jedan još kraći izraz koji je sve osim što je snažna slika – ona je manjak, ona je plesan, truljenje, produkt siromašnog uma i u meni budi, najiskrenije, samo nepojmljivu dosadu, ali i izvesnu tugu puritanca koji suze proliva nad iskasapljenim jezikom (bolje suze nego krv...), neobojenim, osiromašenim i nepodesnim za bilo šta što bi se moglo smatrati uzvišenim, a nekmoli umetničkim.
Svojim tekstovima sam izazvala ogorčenje u dušama pakosnih staraca (kad kažem starci ne mislim na godine, moram i to da objasnim, znam), kao da sam Suzana (čuli ste za sliku "Suzana i starci?" E, baš ta!), zabrinutih za opstanak"gole rečenice", korumpirane nemaštovitošću i koje su, nadasve, dozlaboga dosadne, nesnosne, pokvarene i pocepane.
Ali nije najveća sramota književnosti što nadničari i šusteri sude umetnicima! Koliko su skromni u svom talentu, toliko su ekstravagantni u svojim seksualnim prohtevima!
Reći da me čast sprečava da iznesem mejlove koji potkrepljuju ništavnost, korumpiranost, seksualnu opterećenost, u najblažem ruku prosek i bezobrazluk, ne bi bila potpuna istina, jer u ranijim događajima i nizovima dešavanja, bejah neka vrsta eksperimenta u fantazijama svakojakih duhom obogaljenih stvorova kojima je neophodna urgentna dezinfekcija, isto kao kad bi im se dezinfikovala koža natopljena isto tako produhovljenim sifilisom od kojeg ...naprosto..... takozvani umetnici i kniževnici, a književnici su koliko i fariseji, arlauču i prevrću se od bolova! – izgubih nit, oh my!
Dakle,  to ne bi bila potpuna istina...  jer ne bih, priznajem, umela da prizemljeno – plemenskim kreaturama koji kasape Reč i Misao uopšte i nagovestim šta je to čast.
To je kao kad bih hijenu pokušala da učim da otpeva "O mio caro bambino", zar ne?
Poenta:
Kiša pada napolju, a starci navlače haltere preko tumora na mozgu i idu u pljačku na riznice, u hordama, na grobnice i kelije velikih stvaraoca, s uokvirenim poveljama i nagradama za književnost  što liče na tamne kolutove ispod očiju, tik ispod usta (nisam sigurna apropos konfiguracije, elem književne lik – ovne postavke, neka medicina lektoriše moje reči, ispravi fakte, a možda ih i umoči u formalin)

Kao što rekoh da idioti i ludaci nikad ne umiru, dodajem - leš nikad ne umire.

Šlihtajte se jedni drugima, podmećite, lažite, klaparajte i drombuljajte, lajte, rogoborite, kreštite i kokodačite, neka vam konekcije i veze budu omča oko vrata – jedni do drugih, takvi kakvi ste, ne bojte se, nećete biti povešani kao pokajnici. A vi, siroti Drugi, nastavite onako oprezno, ponizno i snishodljivo....  ako vam ne uspe da se umilite Vronskom, uvek vam preostaju šine. A neki od nas, duhovni stvaraoci, mi, izbeglička sirotinja s istinom kao mačem u rukama i lišeni poetske ograničenosti, svakako neservilni, autentično neugroženi, već ćemo se nekako snaći.
Nastavite s kasapljenjem srpske književnosti, šta se to mene tiče.
Ali, ne pomišljajte ni u jednom trenu na išta najrazumljivije i najlepše kao što je poezija, Reč (generalno) slika, muzika... arhitektura! I ne lakomite se da pohrlite ka nečemu vama tako maglovitom i neodređenom  kao čast, pravda i istina.
A nekmoli o večnom ili beskrajnom....
Ali, opet, ne gubite nadu. Svaki čopor se tokom istorije podigao do zamalo neke vrste etike, pa makar ona bila i ideološkog tipa.
I još jednom.
Ne gubite nadu. Nada gubi vas. 


P.S nikad nisam imala ništa protiv kritike književnog dela. Naprotiv! Dopao mi se, recimo, Lonijev savet. Ali, ovde se ne radi o tekstu. Ovde se radi o tendencioznom vređanju moje ličnosti. Što se komentara tiče, mogu samo da kažem da su to komentari ispod nivoa ljudskog dostojanstva, poznavanja literature, a najviše ispod nivoa primarne zrelosti kojom čovek prilazi analizi bilo čega, a kamoli pisanog dela. Čast ponekom izuzetku, ali je ostalo uglavnom mrak.

  Laro oprosti. Evo stidim se. Ma dođe mi... uhh...

Ne analiziram priču, jer se moj utisak ne poklapa s Lonijevim, a neću ni da trpim vređanja zato što mi se ne dopada.

Ono što je veoma ružno u svemu jeste:

"Imam preča posla nego da budem poligon za iživljavanje od strane jednog frustriranog patuljka i jednog starca na samrti..."
ili:
"I svi ti groteskni samozvani autoriteti u polju književnosti, koje prati gubitak kose i bol u krstima..."

Nema dubine, pa ni pravih emocija (sem prema samome sebi) u čoveku koji druge vređa na osnovu fizičkog izgleda ili godina.

Titula umetnika je precenjena i njome se obično kite ljudi koji nemaju čime drugim.

Nego, šta bi sa Stipanovim postom? Kud se dede?

Zahvaljujem Midoto što je pristojna. Lični napadi nikada nisu bili dobro primljeni na ZS, ali je Boban i tu zakazao. Briga mene za nepristojnu Lejlu, ali me povređuje Boban. Ako ne zna da svoje "talente" drži na povocu, neka ih se mane. Zbog svog dosadašnjeg ugleda, ako nizašta drugo.

Ma, dobro, koliko ja umem da se razaberem, najveći deo ovog velikog Larinog posta je ionako upućen Stipanu. Doduše, ni to baš nije nešto što bi trebalo da se razglaba u javnosti, ali ajde...

Što se tiče umetnika kao titule, ja tu ne vidim problem: umetnik je neko ko proizvodi umetnost, kao što je pekar neko ko proizvodi hleb, ali sama ta titula ništa ne govori o kvalitetu umetnosti ili hleba. I kao što pekar može (a ne mora) da sa godinama unapređuje svoj hleb tako i umetnik može da bude na početku neizbrušen ili nemaštovit ili već nešto, a sa godinama da se izbrusi, da postane slobodniji u kreaciji a disciplinovaniji u izvedbi itd.

Konačno, ovo:

QuoteAli nije najveća sramota književnosti što nadničari i šusteri sude umetnicima!

je možda najbitniji detalj na koji vredi dati komentar. Kroz Larin post provejava ta neka ideja da je umetnost uzvišena rabota i da kao takva zahteva uzvišenog konzumenta (pa i sudiju) što nije preterano nov koncept, naravno, ali jeste mnogo puta u praksi dokazan kao kontraproduktivan. Tanka je linija između suptilnosti za koju je potrebno istančano uho i čist duh i hermetičnosti i elitizma za koje je dovoljno da poznaješ prave ljude ili da nosiš neku verifikovanu titulu. Mislim da umetnost koja apriori isključuje nadničare i šustere kao sudije sama sebi kreše krila i zadovoljava se u velikoj meri time da bude neshvaćena od strane nezaprabih masa kao da je to samo za sebe vrlina. Ja ne mislim da jeste i mislim da je svaki sud umetnosti legitiman ako je argumentovan, kao i da je umetnost koja podstiče diskusiju uvek bolja od umetnosti koja izaziva divljenje.

Dajte te Stipanove mejlove! 8-)

Što se više približi liniji kiča, a ne dodirne je umetnost je veća. Što se više uzdiže iznad te linije umetnost postaje sve veća žvrljotina. To može i dete.

Quote from: Meho Krljic on 31-10-2013, 11:54:37
Ma, dobro, koliko ja umem da se razaberem, najveći deo ovog velikog Larinog posta je ionako upućen Stipanu.

Svašta od tebe Meho! Pa ja uopšte nisam komentarisao priču!!!

Quote from: lara croft reborn on 31-10-2013, 05:00:34
U velikoj celini ja sam malen deo
Al' sve što živi, bila to životinja
il' mislen stvor, što postade po zakonu
sve mora trpeti i mreti kao ja
Na plen svoj kobac baca se....
Volter

"a Kandid, kao što mu ime kazuje, bio je jednostavan i pošten mladić"

Po načinima  i sredstvima kojima smo svedoci, po nepoštovanju i demoniji prema svemu nenasilnom, odgojenom što blista u svojoj iskrenosti, otvorenosti i svemu što bi karakterisalo čoveka kao etičko biće, vidimo duh vremena koje prožima i popularizuje sve ono barbarsko i nasilno što muči ljudski duh kao krunu života.
Ovo je vreme kada se na Kandidima testiraju svakojaki otrovi. Ovo je vreme varvara čije mumificirano meso taštine širi svoj sasušeni miris, u grobnicama faraona koje, svakako, nisu, izgrađivali, kao ni druge velelepne tvorevine, statični ekvivalenti čoveka.
Čini se da je danas, više nego ikad, "moć"mamala koji sebe nazivaju ljudima i još gore, književnicima... bezgraničnija nego ikada. Oni stalno vode "neku glavnu reč". Ponekad se pitam da li svoju groznu misiju uništenja svega lepog, plemenitog i dobrog čine iz pučke gluposti ili naprosto iz vizure zaslepljenog, razularenog ubice?
Uprkos nagomilanim priznanjima, slovima u praznini ispisanim u dugim danima potrošenim na seksualno zlostavljanje morala, kampanjama uništenja kulture i pronalaženjima žrtava koje je naivno predstavljaju, ubistva istih se nastavljaju.
Kako oglasiti nagradu za jednu glavu čitave horde plagijatora i varalica?
Događaji koji me nažalost prate u poslednje vreme na takozvanoj srpskoj književnoj sceni koja je, o ironije, uistinu u žanru horora i SF -a, svakako me navode na pomisao da se nalazim na spisku žrtava nad kojima je počinjeno literarno ubistvo sa sve određenim specijalnim S.S odredom koji učestvuje u lovu.

Ja, kao poeta, umrla sam prva.
Ja, kao satiričar, umrla sam druga.
Ja, kao umetnik, ne umirem nikada...

I svi ti groteskni samozvani autoriteti u polju književnosti, koje prati gubitak kose i bol u krstima, nesumnjivo se hvale svojim poznavanjem književnosti, upravo onoliko koliko kriju svoje poznavanje sporih, ali dejstvujućih otrova.
U pitanju su, naravno, antitalenti. Ljudi bez imaginacije, čije su rečenice osakaćene u takozvanoj kratkoći izraza (nije isto kratka rečenica u snažnoj slici i osiromašena rečenica na nivou predškolskog, no... ), a taj komad izraza je odsečen iz jabuke zla i kloniran u još jedan još kraći izraz koji je sve osim što je snažna slika – ona je manjak, ona je plesan, truljenje, produkt siromašnog uma i u meni budi, najiskrenije, samo nepojmljivu dosadu, ali i izvesnu tugu puritanca koji suze proliva nad iskasapljenim jezikom (bolje suze nego krv...), neobojenim, osiromašenim i nepodesnim za bilo šta što bi se moglo smatrati uzvišenim, a nekmoli umetničkim.
Svojim tekstovima sam izazvala ogorčenje u dušama pakosnih staraca (kad kažem starci ne mislim na godine, moram i to da objasnim, znam), kao da sam Suzana (čuli ste za sliku "Suzana i starci?" E, baš ta!), zabrinutih za opstanak"gole rečenice", korumpirane nemaštovitošću i koje su, nadasve, dozlaboga dosadne, nesnosne, pokvarene i pocepane.
Ali nije najveća sramota književnosti što nadničari i šusteri sude umetnicima! Koliko su skromni u svom talentu, toliko su ekstravagantni u svojim seksualnim prohtevima!
Reći da me čast sprečava da iznesem mejlove koji potkrepljuju ništavnost, korumpiranost, seksualnu opterećenost, u najblažem ruku prosek i bezobrazluk, ne bi bila potpuna istina, jer u ranijim događajima i nizovima dešavanja, bejah neka vrsta eksperimenta u fantazijama svakojakih duhom obogaljenih stvorova kojima je neophodna urgentna dezinfekcija, isto kao kad bi im se dezinfikovala koža natopljena isto tako produhovljenim sifilisom od kojeg ...naprosto..... takozvani umetnici i kniževnici, a književnici su koliko i fariseji, arlauču i prevrću se od bolova! – izgubih nit, oh my!
Dakle,  to ne bi bila potpuna istina...  jer ne bih, priznajem, umela da prizemljeno – plemenskim kreaturama koji kasape Reč i Misao uopšte i nagovestim šta je to čast.
To je kao kad bih hijenu pokušala da učim da otpeva "O mio caro bambino", zar ne?
Poenta:
Kiša pada napolju, a starci navlače haltere preko tumora na mozgu i idu u pljačku na riznice, u hordama, na grobnice i kelije velikih stvaraoca, s uokvirenim poveljama i nagradama za književnost  što liče na tamne kolutove ispod očiju, tik ispod usta (nisam sigurna apropos konfiguracije, elem književne lik – ovne postavke, neka medicina lektoriše moje reči, ispravi fakte, a možda ih i umoči u formalin)

Kao što rekoh da idioti i ludaci nikad ne umiru, dodajem - leš nikad ne umire.

Šlihtajte se jedni drugima, podmećite, lažite, klaparajte i drombuljajte, lajte, rogoborite, kreštite i kokodačite, neka vam konekcije i veze budu omča oko vrata – jedni do drugih, takvi kakvi ste, ne bojte se, nećete biti povešani kao pokajnici. A vi, siroti Drugi, nastavite onako oprezno, ponizno i snishodljivo....  ako vam ne uspe da se umilite Vronskom, uvek vam preostaju šine. A neki od nas, duhovni stvaraoci, mi, izbeglička sirotinja s istinom kao mačem u rukama i lišeni poetske ograničenosti, svakako neservilni, autentično neugroženi, već ćemo se nekako snaći.
Nastavite s kasapljenjem srpske književnosti, šta se to mene tiče.
Ali, ne pomišljajte ni u jednom trenu na išta najrazumljivije i najlepše kao što je poezija, Reč (generalno) slika, muzika... arhitektura! I ne lakomite se da pohrlite ka nečemu vama tako maglovitom i neodređenom  kao čast, pravda i istina.
A nekmoli o večnom ili beskrajnom....
Ali, opet, ne gubite nadu. Svaki čopor se tokom istorije podigao do zamalo neke vrste etike, pa makar ona bila i ideološkog tipa.
I još jednom.
Ne gubite nadu. Nada gubi vas. 


P.S nikad nisam imala ništa protiv kritike književnog dela. Naprotiv! Dopao mi se, recimo, Lonijev savet. Ali, ovde se ne radi o tekstu. Ovde se radi o tendencioznom vređanju moje ličnosti. Što se komentara tiče, mogu samo da kažem da su to komentari ispod nivoa ljudskog dostojanstva, poznavanja literature, a najviše ispod nivoa primarne zrelosti kojom čovek prilazi analizi bilo čega, a kamoli pisanog dela. Čast ponekom izuzetku, ali je ostalo uglavnom mrak.

You need a man.

she needs a brain.
and talent.
and taste.
and morals.
and a good editor.
and... oh, what the hell! she's hopeless! :)

Ovakvi sarkastični komentari će samo učvrstiti autorku u ubeđenju da je se organizovano mrzi ne zbog onog što radi nego zbog onog što (se misli da ) jeste.   :cry: :cry: :cry:

Quote from: Meho Krljic on 31-10-2013, 13:27:05
Ovakvi sarkastični komentari će samo učvrstiti autorku u ubeđenju da je se organizovano mrzi ne zbog onog što radi nego zbog onog što (se misli da ) jeste.   :cry: :cry: :cry:

a ti naivno veruješ da ćeš ovu osobu, sa očiglednim psihijatrijskim simptomima, UBEDITI u nešto, ili je RAZUVERITI iz njenih manija, fobija i frustracija?!

daj, meho, jebote, idi pomaži tim cigančićima i drugim manjinama - OVOJ ovde nema pomoći... :(

Ne budimo nihilisti, budimo ljudi koji veruju u ljude!!!!!!!!

Takođe, mislimo i na nemu većinu koja čita ovo i kojoj ova rasprava utiče na formiranje mnogih sudova. Ne dajmo im da se formiraju u pogrešnom smeru.

ama da li će nemu većinu uopšte zanimati mišljenja kojekakvih patuljaka, SS odreda, umišljenih veličina i ostale bulumente organizovane u progon i zatiranje Jedine Prave Umjetnice?!

i šta njihovim tlapnjama uopšte dodavati, kad okačeni odlomak Umjetnine, i najnovija reakcija bobijeve štićenice, Umjetnice, tako gromoglasno govore sve sami za sebe?!

šta reći a ne slagati?  :shock:

šta reći a ne zaplakati?  :cry:

Quote from: Ghoul on 31-10-2013, 13:46:55

šta reći a ne slagati?  :shock:

Ne brini. Smisliće Meho već nešto. Vidiš da već citira i pokojnog patrijarha Pavla.

A kao paznju nije privukla zato sto je "bobijeva" sticenica? Da je prva pa da vam se poveruje.

Ajde, ne lupetaj.

Vi ste pomenuli "Bobanove talente". Zasto mu samo ne dopustite slobodu izbora i misljenja, prijatelj ste mu. On moze da voli i svoje talente i vas istovremeno.

u svakom slučaju, vidi se pattern kod štićenica bobijevog asyluma:
prvo je bila glupača, a sad je došla i ludača. :)

bobi, taj neumorni spoj pigmaliona i viteza koje...

Pa vidi se da od svake imas kompleks. prva je neuporedivo inteligentnija od tebe,a druga neuporedivo mastovitija.

bitch, please!

ajde nemoj da je braniš, molim te, realno si Markes i Borhes za Anakondu, i to ti još nije ni kompliment, samo konstatacija kad vidim priču o mumificiranim varvarima...

Malo poštovanja za varvare, molio bih.  :)

tek taj rasistički aspekat da ne spominjem, varvari su bre gospoda za moderne građane

moram da stanem u odbranu nadnicara i obucara koji nisu dostojni njenog pisanja i kazem ovako:
elem, posto je doticna 2/3 opandrknula, a izgleda da je na ovom forumu skroz, radi prosipanja snobovskog fasizma i tragicne zrtve koju izigrava, izjavljujem da ce je najvise oplakivati nadnicari i obucari, sve ce da ridaju od miline cesuci se po guzici i uzvikujuci nesto o dugom zivotu proleterijata. jos kad bi tako i drugo grlo iz Bobanove cudesne ergele skviknulo, forumskom proleterijatu bi laknulo. sacujem da bi nadnicari iskopali raku za dz, jodlujuci 'ode duboko, krk duboko', a obucari napravili tri kom cipela, dva po 44 za fute i jedan 49 za jezik, da u zagrobnom sa njim podzonjena mlatara. eto, toliko. da nam zivi rad, da nam zivi.

ha: evo ga još jedan što se osetio ugroženim pred nedostižnom inteligencijom glupače i pred nepojmljivim spisateljskim antitalentom ludače!

the more, the merrier!  xrofl

Quote from: Ghoul on 31-10-2013, 17:45:46
...nedostižnom inteligencijom glupače ... nepojmljivim spisateljskim antitalentom ludače!

Некад баш умеш да будеш краљ! Откинуо сам се од смеха, бре!

Lele, al' baš sranje...

Svakako da se velike reči poput ,,umetnik", ,,umetnost" rabe kao jedan, u suštini neodređen pojam, još uvek nedovoljno proučen, što ga čini ranjivim, ali i plodnim štivom i temom za večne diskusije.  Jednom, ("nekada davno" :) kad su ljudi genijalne vizije utrli put onom što se smatra ,,umetničkim", ta reč i pojam, tumačen u više faza, kroz razne epohe, dakle pojam koga karakteriše dugovečnost, upao je u opšti tok i pretočio se, maltene, u neku vrstu doktrine.
(Kod Platona je pesma bila derivat jednog pravila o imitaciji, te je umetnik bio tek podražavalac, a u mom diskursu je vid odbrane jedne ujedinjujuće koncepcije koja obuhvata nešto što po meni svaki umetnik treba da poseduje, a to je iskrenost prema samome sebi u sprezi s oštroumnim i slobodnim duhom koji se neustrašivom vizijom baca na velike tajne postojanja i na taj način obelodanivši sopstvenu tajnu postojanja, kao i imaginativnost/autentičnost. (Isto tako pravim distinkciju između kreativnosti i umetnosti,  jer kreativan čovek ne mora da bude umetnik – da.... možda je taj pojam, uistinu, postao isuviše akademski)
Čovek, pa bio i pekar, mora imati poseban duh da bi bio umetnik i ako svako ima svog Fausta, i ako umetnik ume da proizvede novog Fausta, pekar bi trebalo da svojim nadahnućem proizvede jedan blistav, neponovljiv i jedinstven produkt, baš kao i cvećar i postavi ga na mapu univerzalnog.
No, manimo se sad pekara, cvećara jer oni ne umeju, za razliku od umetnika da proizvedu nešto, ono drugo nešto, što bi bilo tajna ispod spoljašnjeg, vidljivog, što bi izazivalo suze ganuća pred ljudskom genijalnošću – Betovenovi proizvodi su večni, metafizička svetlost njegovih simfonija blista i u nebarbarskm vremenima, kao što su naša :) mada je istina da je Mendelson, po legendi, otkrio Bahove proizvode u pekari....

Duhovno i literarno, da bi bilo večno, nosi sa sobom hrabrost kao uslov i stvara se u hrabrosti da se zagrebe ispod površine, dakle, valja pustiti kandže u utrobu vlastitog bića, smelo, ali i spremno na pogrešne korake i poteze. Stoga je usavršavanje umetnika isto kao i usavršavanje čoveka, zbog čega bih samo mogla da se složim s tvojim rečima o usavršavanju umetnika u tkanju pripovedačkog štiva. ("Every artist was first an amateur." Ralph Waldo Emerson)
S početka je talentovan čovek spoznao u sebi nagon, na primer reč, u početku beše neizbrušena misao :) te darežljivost koja mu je udeljena mističnim putevima, po nekima (ah raznolike su teorije o poreklu neuništivog jezgra stvaranja...). No, to je uslov, neophodan uslov.
Iako delo, kao ni živo biće, uostalom, nije izbrušeno, a nekmoli dovršeno, niti je njegova reč prelomljena za javnost (ako želi da se ,,igra" za javnost), a možda nikada neće ni biti, nekmoli nešto blizu savršenstvu, dakako da je u pitanju čovek – unikat, čovek koji je predodređen da plače, pati, razvija se, raduje se u toj gorko – slatkoj igri, u nadi da će jednog dana postati umetnik. No, on je ipak i na samom početku stvoren da bude umetnik, jer je rođenjem kao takav prepoznat jer... (a vreme će o tome suditi, kao i o svemu...) On sam je oblik koji stvara, ali i oblik stvoren da se neprekidno razvija i usavršava, da se sa mnogo toga u sebi i oko sebe neprestano obračunava, kroz usamljeničku melodiju koju pevuši kao da je nehajan šetač.
Isto tako, umetnik ne može biti umetnik i on to nije ukoliko njegov plamen i žar nisu optočeni karakternim kvalitetima i svesti ka reinventovanju sopstvene duše. To je još jedan uslov, ne tako lak da bi se koračalo – zbog toga uistinu nije lako biti opredeljen umetnik. U pisanju nema slobode.

U vezi nadničara i šustera, rekla bih, zapravo citirala:
"The critic has to educate the public; the artist has to educate the critic."
Oscar Wilde

Ponekad, neobičnosti u stilu i konstrukciji mogu šokirati nenaviknutog čitaoca ili obradovati, pak, nekog drugog. Logična usklađenost u priči "Anakonda" postoji, iako je "logična usklađenost nepobitno vezana za realizam, pa su samim tim i transformisane situacije verovatne.
U pitanju je nadrealistička priča, a nju neretko krasi (nekima kvari) primena mnogih avangardnih "ispisa": korišćenje neobičnih narativnih struktura i postupaka prilagođenih duhovnoj klimi i poenti priče, čiji je cilj bio da se rečima, ritmom i tonom, pa i  mešanjem objektivnog vremena i njegovog subjektivnog doživljavanja postigne bolan opis patnje, mučenja i tragičnih fantazmagorija jedne tragične ličnosti, tako da priča po sebi postaje simbolom te patnje.
Za nekog i nekome to funkcioniše, nekome ne i to je sasvim legitimno.
Možda ova priča nije bila "pravi izbor", jer je u pitanju teško štivo koje zahteva prilično mira i skoncentrisanosti, no, šta reći – ne znam šta bi se dogodilo ukoliko bih postavljala priče ili roman s nekoliko izukrštanih tokova svesti...
Horor – nadrealizam je isuviše zahtevan, verujem, za realiste, pobornike "manjka prideva i logične usklađenosti" na forumu SF, horora i fantastike, no, opet, sve  je to sasvim ljudski i meni prihvatljivo.

Hvala na pristojnosti u komunikaciji, Meho. I da citiram, nanovo, Voltera:

"I do not agree with what you have to say but I'll defend to the death your right to say it"

.

Quote from: Midoto on 31-10-2013, 10:42:31
Ne analiziram priču, jer se moj utisak ne poklapa s Lonijevim, a neću ni da trpim vređanja zato što mi se ne dopada.

Ono što je veoma ružno u svemu jeste:

"Imam preča posla nego da budem poligon za iživljavanje od strane jednog frustriranog patuljka i jednog starca na samrti..."
ili:
"I svi ti groteskni samozvani autoriteti u polju književnosti, koje prati gubitak kose i bol u krstima..."

Nema dubine, pa ni pravih emocija (sem prema samome sebi) u čoveku koji druge vređa na osnovu fizičkog izgleda ili godina.

Slažem se. S obzirom na prljavu bujicu uvreda, posejah i sama razorno seme uvrede, ali za razliku od dotičnih (od kojih je jedan, stariji gospodin Scallop, koji u toj bujici nije pokazivao mudrost niti suzdržljivost što je za njegove godine i s obzirom na autorski rad - maločas sam bacila pogled na korice njegove knjige, najblaže rečeno, čudno) ja sam iznela činjenice...
Ova atmosfera mi nije bliska, niti želim da joj pripadam, pa makar me povukla i zanimljiva diskusija, kao što je to bilo s Mehovim postom, stoga svu prljavštinu ostavljam vama.

QuoteZa nekog i nekome to funkcioniše, nekome ne i to je sasvim legitimno.
Možda ova priča nije bila "pravi izbor", jer je u pitanju teško štivo koje zahteva prilično mira i skoncentrisanosti

Pa, jasno da je legitimno, teško da postoji umetničko delo koje će funkcionisati uvek i za svakoga (osim trećeg albuma Iron Maiden, ali to je provebijalni izuzetak koji potvrđuje pravilo), to mislim da niko ne dovodi u pitanje. Blagi konflikt u komunikaciji je ovde nastao čini se jer je priča postavljena u potforum "književna radionica" koji podrazumeva da su u pitanju "work in progress" uradci a koji ištu komentare što se neće baviti jedino ili čak prevashodno umetničkim slojem dela, već možda najpre zanatskim. Ja sam moj komentar, priznajem štur, na taj način i dao, podvlačeći da nisam pročitao celu priču jer sam letimičnim preletanjem identifikovao nešto što smatram fundamentalnim zanatskim problemima, a verujem da su i komentari drugih, bez obzira što su možda dati lapidarnim tonom, pa i pežorativno prevashodno imali ovo na umu. Reakcija autora je, kako sam je ja video, bila da se dovede u pitanje kapacitet komentatora da tekst ocene a) nezavisno od predrasude prema autoru (ovde prvi priznajem da sam se upustio u bacanje pogleda na tekst jer je Boban neko ko stoji svojim autorim iza autorke a meni to znači nešto) i b) u okviru njegovih umetničkih dometa. Pa je zaključak na kraju ispao da je tekst dobar ali da ne valjaju ovi koji su ga čitali. Što može da bude zaključak, naravno, ali da li je onda ispunjena funkcija cele ove vežbe? Je li autorka postavila tekst ovde da dobije komentare koji bi poboljšali tekst ili da dobije pohvale kojima će se radovati/ pokude koje će odbaciti. Ako je ovo drugo bio cilj, ispunjen je na, recimo, gori način, ali je ispunjen. Ako je ovo prvo bio cilj, nismo ga dostigli i to je šteta, mada nije kasno da se i time bavimo.

Da u tom duhu i reiteriram: moja zamerka pročitanim delovima teksta je to da intenzitet jezika nije poduprt efikasnošću/ elegantnošću tog istog jezika. Epiteti i poređenja koji se koriste ne tvore, za moj ukus, funkcionalne celine tako što će graditi u čitaocu slike već se ređaju kao na traci u nadi (pretpostavljam) da će i ono što ne funkcioniše zajedno, funkcionisati na gomili jer ga ima mnogo. Slično mislim o (ne)slaganju vremena koje ruši konzistentnost scena i ako je ono namerno i koristi se kao umetnički alat da čitaoca izbaci iz zone komfora kako bi došao do višeg znanja od onog koje bi stekao da su vremena složena, priznajem da ja nisam taj čitalac. Kao i u atonalnoj muzici, dobre i loše kompozicije se, iako nemaju harmoniju (i uglavnom ni ritam) razlikuju po koheziji elemenata, to jest eleganciji sa kojom elementi proističu jedni iz drugih ili se ulivaju jedni u druge da senčenjem stvore slike koje bi neko drugi detaljno crtao.

Sad, meni koji nisam nikada pokušao da pišem prozu, izgleda kao da je pisanje na ovaj način - uz mnogo snažnih slika i akcenat na kreiranju atmosfere/ senzacije radije nego na pripovedanju o događajima - veoma teško i da u njega treba uložiti mnogo truda. U tom smislu sam gore rekao da mislim da bi ovde bilo mnogo posla za urednika, da intenzitet pisanja očuva, ali da ga kanališe u rečenice koje će biti i ritmične u fonetskom smislu i elegantne u likovnom, dakle da se pisanje o tetoviranom mesu i ždrelu i gejzirima koji šikljaju čita kao jedna elegantna parada grotesknih prizora, od kojih je svaki konzistentan sam sa sobom i sa celinom, umesto, da kao što mi sada deluje, da je dosta toga odabrano proizvoljno i stoji u tekstu da bi se kasnije videlo funkcioniše li.

E, sad bih stvarno mogao da odem da ručam.

Мислила је на Скалопа.
А ко је фрустрирани патуљак?

Quote from: Meho Krljic on 31-10-2013, 13:40:48
Ne budimo nihilisti, budimo ljudi koji veruju u ljude!!!!!!!!

Ту сам!

Quote from: Skalar on 31-10-2013, 19:33:55
Мислила је на Скалопа.
А ко је фрустрирани патуљак?

Loš si provokator, ali hajde, nisam se još izlogovala, pa kao da sam nasela na provokaciju....

Starac na samrti nije Skalop.

Pošto vas umetnost i pisanje evidentno ne zanimaju, onda razmišljajte ko je na samrti i ko je patuljak.

http://youtu.be/c9Q-jF6P1m0 (http://youtu.be/c9Q-jF6P1m0)

Quote from: lara croft reborn on 31-10-2013, 19:54:12

Quote from: Skalar on 31-10-2013, 19:33:55
Мислила је на Скалопа.
А ко је фрустрирани патуљак?

Loš si provokator, ali hajde, nisam se još izlogovala, pa kao da sam nasela na provokaciju....

Starac na samrti nije Skalop.

Pošto vas umetnost i pisanje evidentno ne zanimaju, onda razmišljajte ko je na samrti i ko je patuljak.

Ма какав провокатор, бре. Кога заболе за провокације.
Ето, сад си нам са Олимпа опет послала муњу мудрости да се са њом злопатимо и да се, као кад је у питању и твоја овде постављена прича, питамо: "Шта је писац тео да рече?"

Pošto se ispostavilo da nisam na samrti, pozdravljam Bobana.

Stipane ako treba kakvih travki, medikamenata i ostalih đakonija da ti patnje olakšaju, javider da iskopamo kakav literarni konkurs gde se iste poklanjaju....

Bojim se da ovo nisam baš najbolje razumeo...

Stipane, jesi li ti taj seksualni manijak? 8-)

Naravno. Ne vidim nikog drugog sposobnog da podnese teret te titule.

Quote from: lara croft reborn on 31-10-2013, 19:20:20



Ova atmosfera mi nije bliska, niti želim da joj pripadam, pa makar me povukla i zanimljiva diskusija, kao što je to bilo s Mehovim postom, stoga svu prljavštinu ostavljam vama.

Ne znam da li je prljavština na forumu ostavljena meni lično (tako sam shvatila, jer se meni obraćaš). Ako jeste, mogu samo da kažem – hvala, mada ne znam tačno šta bih s njom.

Ako te, ipak, zanima šta zameram tvojoj priči, a da se ne rasplinem, to je utisak – kao da ju je pisalo nekoliko osoba (da ne budem pogrešno shvaćena: čini mi se da se u tebi sukobljavaju različiti načini izražavanja). I u svemu tome se gubi osećaj iskrenosti, sapliće čitaoca i, po svoj prilici, prekinuće sa čitanjem kao što bi daljincem prešao s jednog filma na drugi. Da iskoristim tu filmsku slikovitost: zamisli da je u onoj najpoetičnijoj sceni iz Odiseje umesto Štrausa uletela muzika nekog pop-pevača.
,,Mogli bismo još  p r e c i z n i j e  reći da je Vera bila na onom prelazu jave i sna..."

Dalje, iako nemam problem sa pridevima, volim i priče u kojima ih ima mnogo, jer doprinose jasnijoj slici (a nekako mi je mila i rečitost kod pisca), na ovo malo prostora ih je previše i guše jedan drugog. Dešava se i da su kontradiktorni. Kakav je to ,,tanak  u b o d  noža  n i z  slepoočnicu"?

Konačno, ako uspeš da se savladaš, da kanališeš svoju energiju, da se opredeliš za jedan izraz, da se zaustaviš u pravom trenutku, mogla bi izvanredno da pišeš, baš sjajno. Ovo ne kažem da ne bih bila izvređana (mada se nadam da neću).

Povodom obućara, pekara i ostalih hendikepiranih čitalaca poezije... mogu ovde da ciriram jednu pesmu?
Doduše, prilično levu...

"Ko je sagradio sedmovratu Tebu?
U knjigama pisu imena kraljeva. Jesu li kraljevi dovalcili komade stijena?
A visekratno razarani Vavilon, ko ga je toliko puta sagradio?
U kojim su kucama zlatosjajne Lime stanovali graditelji?
Kud li su one veceri kad je kineski zid bio gotov otisli zidari?"

Bertold Breht:  Pitanja  radnika  koji čita

A vi sad kažite da Breht i nije nešto...

Прочитао сам ово јутрос, мамуран и неиспаван, и могу рећи да је било тешко...као пробијање кроз јукатанску џунглу без мачете :) Слабо сам шта сконтао, очито ово није мој тетрапак јогурта...

"ширећи ноге као паун" - сад, нисам неки стручњак за карактерстике паунова, али ово поређење ми никако не штима...можда је, као и остала, само екпериметисање, ал`, јбг, не иде...:)

A ja sam danas od tate jednog mladog fudbalera čuo odličnu misao. Kaže da je vlasniku kluba, čiji je prvotimac od osamnaest godina (inače najveći talenat u timu) istrčao na teren sa čiroki frizurom i štucnama preko kolena rekao da bi ga, da je na njegovom mestu, izbacio iz tima na godinu dana. Odmah. Pre utakmice. Vaspitno.


Čiroki frizura i štucne preko kolena moraju da se zasluže...

Ne preteruj. I konji imaju čiroki frizure i štucne preko kolena.

Scallop ili mnogo voli Bobana, ili ga ne voli uopšte, čim ga ugrožavaju svi Bobanovi talenti (a da mu, prethodno, ništa nisu uradili).

Quote from: D. on 04-11-2013, 02:46:41
Scallop ili mnogo voli Bobana, ili ga ne voli uopšte, čim ga ugrožavaju svi Bobanovi talenti (a da mu, prethodno, ništa nisu uradili).

ovde se vodi hajka (od strane SS jurišnih odreda!) na jednu ŽENSKU SPISATELJICU (!) - samo zato što je ženska! pa još rasna (videli smo sliku te uspijuše, oho-ho! crvenokosa! uvija se ko ANAKONDA oko onog layanicha! prava trbušna plesačica! eno je na deponiji!)

a svi koji su zgađeni njenim neukim pokušajima pisanja bune se, zapravo, zato što se osećaju UGROŽENI - zato što su nesigurni, slabi, iskompleksirani, impotentni, matori, praktično kastrirani samim postojanjem jedne takve straobalne emanacije ženskosti i spisateljnosti!
ne zato što im je onaj text bezvezan - nego zato što ih taj bezvezni text UGROŽAVA!

GLUPAČA OBJASNILA!  xrotaeye xfoht

Imao si sreću da se baviš nečim čime se većina ne bavi. To te, možda, izdvaja iz proseka u nekom smislu, ali u intelektualnom - ne.

Inače bi shvatio da sam napisala da ugrožava činjenica da je "Bobanov talenat", a ne njen tekst.

Quote from: D. on 04-11-2013, 03:24:00
ugrožava činjenica da je "Bobanov talenat"

već vidim začetak sekte BOBANOVI TALENTI (članovi, za sada: 1 glupača i 1 ludača) koja ugrožava slabašne, nesigurne mužjake po srbiji, lupa im čvrge i drži lekcije o tome KAKO SE TO ZAPRAVO RADI - pri čemu TO nije, zapravo, pisanje proze, nego TALAMBASANJE O SOPSTVENOM PISANJU...

Dottore, baš si prostudirao tu fotku sa deponije! :lol:

Iz kog poriva se, onda, javljaš i obraćaš mi se, kada nisi p(r)ozvan? Iz zlobe?

Smaraš sa večito istim pričama, uvredama i koprcanjima. Ja tu ne vidim ni intelekt, ni originalnost... samo beskrajnu glupost provincijskog jadnika.


Možda bih te drugačije shvatala kada bi znao da pišeš.

Svaki provincijalac nađe sebi provincijalca.

http://youtu.be/jZ32ep1jcGg (http://youtu.be/jZ32ep1jcGg)

Quote from: D. on 04-11-2013, 10:04:54
Smaraš sa večito istim pričama, uvredama i koprcanjima. Ja tu ne vidim ni intelekt, ni originalnost... samo beskrajnu glupost provincijske jadnice.

ko o čemu - ti, jadna, stalno o samoj sebi...  :roll:

mora da se mnogo osećaš ugroženom!  :twisted:

Quote from: kimura on 04-11-2013, 09:44:32
Dottore, baš si prostudirao tu fotku sa deponije! :lol:

nogekako!

nego, vidim neki se žale što ne mogu više da vide fotku na kojoj se ova smarajčica uvija oko layanicha, pa da je okačim i ovde, nek gleda svet:

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi44.tinypic.com%2F6en9fa.jpg&hash=3967d0f1ebeb67fdae1aa9cd2b03d4ce9a4276f3)

Quote from: scallop on 04-11-2013, 10:30:14
Svaki provincijalac nađe sebi provincijalca.

Vi ste se, ružnim rečima, sukobljavali sa ovim gulom više nego ja.

Quote from: D. on 04-11-2013, 12:30:09

Quote from: scallop on 04-11-2013, 10:30:14
Svaki provincijalac nađe sebi provincijalca.

Vi ste se, ružnim rečima, sukobljavali sa ovim gulom više nego ja.

to je zato što je skalop iz najjužnije srpske provincije!

Ne branim ja Laru, niti njeno pisanje. Mene samo uznemirava manifestovana mizoginija.

Quote from: D. on 04-11-2013, 12:30:09

Quote from: scallop on 04-11-2013, 10:30:14
Svaki provincijalac nađe sebi provincijalca.

Vi ste se, ružnim rečima, sukobljavali sa ovim gulom više nego ja.

Ti imaš takvo odsustvo karaktera da pojma nemaš šta je ružna reč.

Ne mrzi ceo forum osobu bez karaktera. Nađite drugu (ružnu) reč.

Quote from: Ghoul on 04-11-2013, 12:41:28

to je zato što je skalop iz najjužnije srpske provincije!

Scallop je rođen tamo gde je danas Beograđanka.

Nebitno je ko je gde rođen. Provincijalizam je u mentalitetu, a ne u mestu rođenja.

Da nisi masterica i za mentalitet? Ima li šta nisi studirala?

Ima.

Ovde se ne zna ko koga udara...

Ne brini. Doći ćeš i ti na red.

Ja ga nikada neću udariti. Ne znam za vas.

Tvoje ufuljavanje mu je najgora kazna. Znam kako je meni bilo od jednog tvog komentara.

E, pa, jbg, meni je dugo trebalo da naučim da ne krijem emociju. Sad je ispoljavam svakom prilikom, jer me sopstveno kameno lice zajebava. A i vi biste mogli više da mu izjavljujete ljubav. Zaslužio je. Pogotovo od vas.

a to je u stvari ljubav???

svakog dana u svakom pogledu sve više napredujem

Evo i ovoga! :-x  Majka filozofije. Napredovaćeš ti. Vremenom.


Ja nemam kameno lice. Jel' beše neka žurka fora o tome. Pa, srećno ti bilo kamneo lice.

Maćeho fantastike! 8-)

Jebote, ovo je anakonda sa hiljadu lica, a svako podjednako davi!!!

U kritikama treba biti fer.

Ako vam se nešto ne dopada treba reći konkretno šta, bez niskih udaraca.

Meni se ,,Havana'' mnogo više sviđa od Anakonde jer je jasnija, pitkija, komičnija i ima više dijaloga.

Što se mene tiče autorka Sammarai je najbolja u slobodnim digresijama, poređenjima, metaforima, bogatstvu izraza...
Ono na čemu treba poraditi je sklapanje fabule.

Predlažem ono što je jednom napisala i Angel, da se uradi prvo kostur priče.
Najpre se napiše u 15 redaka ukratko fabula, pa se onda 7 dana samo bavimo tom fabulom.
Ništa ne počinjemo da pišemo već tragamo za najidealnijim rešenjem u fabuli.

Ako počnemo da pišemo prerano, onda se desi da za 3 dana smislimo daleko bolje rešenje i smisleniju fabulu pa smo džabe ispisali nekoliko stranica.
Ovoj autorki savetujem upravo taj put. Posle osmišljavanja fabule, konsultacije sa nekim koelgama pa onda druga, treća ruka fabule i tek kad vidi da se sve sa svime uklapa i da nema bolje, da se prione na pisanje.

Drugi savet je sažimanje digresija. Ne sme se dati slobodnom putu da nas ponese na stranputicu već se fabula mora vući samo u smeru koji doprinosi zapletu.

Quote from: scallop on 04-11-2013, 13:58:59
Znam kako je meni bilo od jednog tvog komentara.

Ah, to mora da je bilo dok sam vas cenila. Ma bilo vam je prijatno, samo me niste voleli (ni tada) pa sad krijete činjenice.

Inače, od cele ove priče, ja sam se dosetila da opet instaliram i igram Laru Croft prvi deo!!! I uživam!!!  :lol:

QuoteNe znam da li je prljavština na forumu ostavljena meni lično (tako sam shvatila, jer se meni obraćaš). Ako jeste, mogu samo da kažem – hvala, mada ne znam tačno šta bih s njom.

Ovo mi je promaklo. Midoto, ne odnosi se na tebe. Tek sam se učlanila na forum, pa sam nespretna sa kvotovima i sl... Nikome na internetu ne persiram, a da se odnosilo ma tebe i da ti persiram, napisala bih "Vama." Dakle, odnosi se na ostale komentatore. Poštujem tvoj sud i hvala na iskazanom mišljenju. Porazmisliću o svemu rečenom.

Quote
Ovo ne kažem da ne bih bila izvređana (mada se nadam da neću).

Ne moraš da se nadaš, već budi sigurna, jer ne vređam pristojne ljude. (a izbegavam da vređam i nepristojne, jer nema  potrebe... que son capaces de insultar a sí mismos en las buenas maneras ...)

Nego, šta bi sa salsom? Ima i Lare u priči "Havana", perfektno je instalirana! A vaši saveti bi mi puno značili! Opustite se malo, zaplešite!Vodite ljubav, a ne rat!

P.S Ghoul, slika je divna. Hvala ti. Baš sam lepo ispala :) :*
Možda ti se i obavijem oko vrata...  xremyb


POZDRAV SVIMA I HVALA NA KOMENTARIMA!

bye.