ANAKONDA, Leila Samarrai

[Boban]

Слажем се. Кад је већ тихо избрисао писаоницу (с нула коментара), могао би већ једном да се лати и осталог спровођења правде.

Šta sam izbrisao? O čemu baljezgaš u ovaj večernji sat?
Kako se ne umorite od beskrajnog laprdanja, laganja i podmetanja?

[Josephine]

Pusti je da se brani sama. Sama je postovala priču, zar ne? Samo pogoršavaš.


Takav urednik kao ti ne mora da objašnjava svoje izbore.

[Джон Рейнольдс]

O čemu baljezgaš u ovaj večernji sat?

О писаоници, теми коју је покренула твоја миљеница и имала је нула одговора. Спомиње се на више места овде:

http://www.znaksagite.com/diskusije/index.php/topic,13485.msg525270.html#msg525270

Неко ју је избрисао. То можете бити само ти, Zakk, или D. ако си јој вратио модераторске привилегије. Просто.

[Josephine]

U poslednje vreme sve što postujem ima nula odgovora. Ili sam postala nerazumljiva ili baš omražena.

[Usul]

Not my cup of tea. Verbalna onanija. Ne mora nesto da ima 867 prideva po pasusu i da spominje juznoamercke zacudne motive pa da bude veleumno.

[Stipan]

... nije lako nositi krst moje pohvale u zverinjaku mojih mrzitelja...

Šta? Imaš zverinjak svojih mrzitelja? Odakle li su se samo stvorili, mamicu li im njihovu!!!

[SuperSynthetic]

Potočić zašećerene vodice, sva sam med i mleko; ali sam i zapleteno klupko i puko osećanje. Čudesni ovarijum, seme, krv i dašak praskozorja, i to sam. Ovo je moje lice za tebe u času čula.
Ovakva sam ja kad za tebe svlačim i svakodnevnu i prazničnu kožu. Takva će možda biti moja duša. Tvoja od tebe.
Vreme je, naravno, ukinuto. Tu nećemo ni umreti ni ostariti. Večito ćemo uživati u toj predvečernjoj polutami koju već siluje noć, obasjani mesečinom koja je utrostručila našu opijenost.
A pravi mesec je ono u sredini, crn poput gavranovog krila, oni što ga prate, boje zamućenog vina, nestvarni su.

  Ljosa

[lara croft reborn]

U velikoj celini ja sam malen deo
Al' sve što živi, bila to životinja
il' mislen stvor, što postade po zakonu
sve mora trpeti i mreti kao ja
Na plen svoj kobac baca se....
Volter

"a Kandid, kao što mu ime kazuje, bio je jednostavan i pošten mladić"

Po načinima  i sredstvima kojima smo svedoci, po nepoštovanju i demoniji prema svemu nenasilnom, odgojenom što blista u svojoj iskrenosti, otvorenosti i svemu što bi karakterisalo čoveka kao etičko biće, vidimo duh vremena koje prožima i popularizuje sve ono barbarsko i nasilno što muči ljudski duh kao krunu života.
Ovo je vreme kada se na Kandidima testiraju svakojaki otrovi. Ovo je vreme varvara čije mumificirano meso taštine širi svoj sasušeni miris, u grobnicama faraona koje, svakako, nisu, izgrađivali, kao ni druge velelepne tvorevine, statični ekvivalenti čoveka.
Čini se da je danas, više nego ikad, "moć"mamala koji sebe nazivaju ljudima i još gore, književnicima... bezgraničnija nego ikada. Oni stalno vode "neku glavnu reč". Ponekad se pitam da li svoju groznu misiju uništenja svega lepog, plemenitog i dobrog čine iz pučke gluposti ili naprosto iz vizure zaslepljenog, razularenog ubice?
Uprkos nagomilanim priznanjima, slovima u praznini ispisanim u dugim danima potrošenim na seksualno zlostavljanje morala, kampanjama uništenja kulture i pronalaženjima žrtava koje je naivno predstavljaju, ubistva istih se nastavljaju.
Kako oglasiti nagradu za jednu glavu čitave horde plagijatora i varalica?
Događaji koji me nažalost prate u poslednje vreme na takozvanoj srpskoj književnoj sceni koja je, o ironije, uistinu u žanru horora i SF -a, svakako me navode na pomisao da se nalazim na spisku žrtava nad kojima je počinjeno literarno ubistvo sa sve određenim specijalnim S.S odredom koji učestvuje u lovu.

Ja, kao poeta, umrla sam prva.
Ja, kao satiričar, umrla sam druga.
Ja, kao umetnik, ne umirem nikada...

I svi ti groteskni samozvani autoriteti u polju književnosti, koje prati gubitak kose i bol u krstima, nesumnjivo se hvale svojim poznavanjem književnosti, upravo onoliko koliko kriju svoje poznavanje sporih, ali dejstvujućih otrova.
U pitanju su, naravno, antitalenti. Ljudi bez imaginacije, čije su rečenice osakaćene u takozvanoj kratkoći izraza (nije isto kratka rečenica u snažnoj slici i osiromašena rečenica na nivou predškolskog, no... ), a taj komad izraza je odsečen iz jabuke zla i kloniran u još jedan još kraći izraz koji je sve osim što je snažna slika – ona je manjak, ona je plesan, truljenje, produkt siromašnog uma i u meni budi, najiskrenije, samo nepojmljivu dosadu, ali i izvesnu tugu puritanca koji suze proliva nad iskasapljenim jezikom (bolje suze nego krv...), neobojenim, osiromašenim i nepodesnim za bilo šta što bi se moglo smatrati uzvišenim, a nekmoli umetničkim.
Svojim tekstovima sam izazvala ogorčenje u dušama pakosnih staraca (kad kažem starci ne mislim na godine, moram i to da objasnim, znam), kao da sam Suzana (čuli ste za sliku "Suzana i starci?" E, baš ta!), zabrinutih za opstanak"gole rečenice", korumpirane nemaštovitošću i koje su, nadasve, dozlaboga dosadne, nesnosne, pokvarene i pocepane.
Ali nije najveća sramota književnosti što nadničari i šusteri sude umetnicima! Koliko su skromni u svom talentu, toliko su ekstravagantni u svojim seksualnim prohtevima!
Reći da me čast sprečava da iznesem mejlove koji potkrepljuju ništavnost, korumpiranost, seksualnu opterećenost, u najblažem ruku prosek i bezobrazluk, ne bi bila potpuna istina, jer u ranijim događajima i nizovima dešavanja, bejah neka vrsta eksperimenta u fantazijama svakojakih duhom obogaljenih stvorova kojima je neophodna urgentna dezinfekcija, isto kao kad bi im se dezinfikovala koža natopljena isto tako produhovljenim sifilisom od kojeg ...naprosto..... takozvani umetnici i kniževnici, a književnici su koliko i fariseji, arlauču i prevrću se od bolova! – izgubih nit, oh my!
Dakle,  to ne bi bila potpuna istina...  jer ne bih, priznajem, umela da prizemljeno – plemenskim kreaturama koji kasape Reč i Misao uopšte i nagovestim šta je to čast.
To je kao kad bih hijenu pokušala da učim da otpeva "O mio caro bambino", zar ne?
Poenta:
Kiša pada napolju, a starci navlače haltere preko tumora na mozgu i idu u pljačku na riznice, u hordama, na grobnice i kelije velikih stvaraoca, s uokvirenim poveljama i nagradama za književnost  što liče na tamne kolutove ispod očiju, tik ispod usta (nisam sigurna apropos konfiguracije, elem književne lik – ovne postavke, neka medicina lektoriše moje reči, ispravi fakte, a možda ih i umoči u formalin)

Kao što rekoh da idioti i ludaci nikad ne umiru, dodajem - leš nikad ne umire.

Šlihtajte se jedni drugima, podmećite, lažite, klaparajte i drombuljajte, lajte, rogoborite, kreštite i kokodačite, neka vam konekcije i veze budu omča oko vrata – jedni do drugih, takvi kakvi ste, ne bojte se, nećete biti povešani kao pokajnici. A vi, siroti Drugi, nastavite onako oprezno, ponizno i snishodljivo....  ako vam ne uspe da se umilite Vronskom, uvek vam preostaju šine. A neki od nas, duhovni stvaraoci, mi, izbeglička sirotinja s istinom kao mačem u rukama i lišeni poetske ograničenosti, svakako neservilni, autentično neugroženi, već ćemo se nekako snaći.
Nastavite s kasapljenjem srpske književnosti, šta se to mene tiče.
Ali, ne pomišljajte ni u jednom trenu na išta najrazumljivije i najlepše kao što je poezija, Reč (generalno) slika, muzika... arhitektura! I ne lakomite se da pohrlite ka nečemu vama tako maglovitom i neodređenom  kao čast, pravda i istina.
A nekmoli o večnom ili beskrajnom....
Ali, opet, ne gubite nadu. Svaki čopor se tokom istorije podigao do zamalo neke vrste etike, pa makar ona bila i ideološkog tipa.
I još jednom.
Ne gubite nadu. Nada gubi vas. 


P.S nikad nisam imala ništa protiv kritike književnog dela. Naprotiv! Dopao mi se, recimo, Lonijev savet. Ali, ovde se ne radi o tekstu. Ovde se radi o tendencioznom vređanju moje ličnosti. Što se komentara tiče, mogu samo da kažem da su to komentari ispod nivoa ljudskog dostojanstva, poznavanja literature, a najviše ispod nivoa primarne zrelosti kojom čovek prilazi analizi bilo čega, a kamoli pisanog dela. Čast ponekom izuzetku, ali je ostalo uglavnom mrak.

[SuperSynthetic]

  Laro oprosti. Evo stidim se. Ma dođe mi... uhh...

[Midoto]

Ne analiziram priču, jer se moj utisak ne poklapa s Lonijevim, a neću ni da trpim vređanja zato što mi se ne dopada.

Ono što je veoma ružno u svemu jeste:

"Imam preča posla nego da budem poligon za iživljavanje od strane jednog frustriranog patuljka i jednog starca na samrti..."
ili:
"I svi ti groteskni samozvani autoriteti u polju književnosti, koje prati gubitak kose i bol u krstima..."

Nema dubine, pa ni pravih emocija (sem prema samome sebi) u čoveku koji druge vređa na osnovu fizičkog izgleda ili godina.

[M.M]

Titula umetnika je precenjena i njome se obično kite ljudi koji nemaju čime drugim.

Nego, šta bi sa Stipanovim postom? Kud se dede?

[scallop]

Zahvaljujem Midoto što je pristojna. Lični napadi nikada nisu bili dobro primljeni na ZS, ali je Boban i tu zakazao. Briga mene za nepristojnu Lejlu, ali me povređuje Boban. Ako ne zna da svoje "talente" drži na povocu, neka ih se mane. Zbog svog dosadašnjeg ugleda, ako nizašta drugo.

[Meho Krljic]

Ma, dobro, koliko ja umem da se razaberem, najveći deo ovog velikog Larinog posta je ionako upućen Stipanu. Doduše, ni to baš nije nešto što bi trebalo da se razglaba u javnosti, ali ajde...

Što se tiče umetnika kao titule, ja tu ne vidim problem: umetnik je neko ko proizvodi umetnost, kao što je pekar neko ko proizvodi hleb, ali sama ta titula ništa ne govori o kvalitetu umetnosti ili hleba. I kao što pekar može (a ne mora) da sa godinama unapređuje svoj hleb tako i umetnik može da bude na početku neizbrušen ili nemaštovit ili već nešto, a sa godinama da se izbrusi, da postane slobodniji u kreaciji a disciplinovaniji u izvedbi itd.

Konačno, ovo:

Ali nije najveća sramota književnosti što nadničari i šusteri sude umetnicima!

je možda najbitniji detalj na koji vredi dati komentar. Kroz Larin post provejava ta neka ideja da je umetnost uzvišena rabota i da kao takva zahteva uzvišenog konzumenta (pa i sudiju) što nije preterano nov koncept, naravno, ali jeste mnogo puta u praksi dokazan kao kontraproduktivan. Tanka je linija između suptilnosti za koju je potrebno istančano uho i čist duh i hermetičnosti i elitizma za koje je dovoljno da poznaješ prave ljude ili da nosiš neku verifikovanu titulu. Mislim da umetnost koja apriori isključuje nadničare i šustere kao sudije sama sebi kreše krila i zadovoljava se u velikoj meri time da bude neshvaćena od strane nezaprabih masa kao da je to samo za sebe vrlina. Ja ne mislim da jeste i mislim da je svaki sud umetnosti legitiman ako je argumentovan, kao i da je umetnost koja podstiče diskusiju uvek bolja od umetnosti koja izaziva divljenje.

[Albedo 0]

Dajte te Stipanove mejlove!

[SuperSynthetic]

Što se više približi liniji kiča, a ne dodirne je umetnost je veća. Što se više uzdiže iznad te linije umetnost postaje sve veća žvrljotina. To može i dete.

[Stipan]

Ma, dobro, koliko ja umem da se razaberem, najveći deo ovog velikog Larinog posta je ionako upućen Stipanu.

Svašta od tebe Meho! Pa ja uopšte nisam komentarisao priču!!!

[Tex Murphy]

U velikoj celini ja sam malen deo
Al' sve što živi, bila to životinja
il' mislen stvor, što postade po zakonu
sve mora trpeti i mreti kao ja
Na plen svoj kobac baca se....
Volter

"a Kandid, kao što mu ime kazuje, bio je jednostavan i pošten mladić"

Po načinima  i sredstvima kojima smo svedoci, po nepoštovanju i demoniji prema svemu nenasilnom, odgojenom što blista u svojoj iskrenosti, otvorenosti i svemu što bi karakterisalo čoveka kao etičko biće, vidimo duh vremena koje prožima i popularizuje sve ono barbarsko i nasilno što muči ljudski duh kao krunu života.
Ovo je vreme kada se na Kandidima testiraju svakojaki otrovi. Ovo je vreme varvara čije mumificirano meso taštine širi svoj sasušeni miris, u grobnicama faraona koje, svakako, nisu, izgrađivali, kao ni druge velelepne tvorevine, statični ekvivalenti čoveka.
Čini se da je danas, više nego ikad, "moć"mamala koji sebe nazivaju ljudima i još gore, književnicima... bezgraničnija nego ikada. Oni stalno vode "neku glavnu reč". Ponekad se pitam da li svoju groznu misiju uništenja svega lepog, plemenitog i dobrog čine iz pučke gluposti ili naprosto iz vizure zaslepljenog, razularenog ubice?
Uprkos nagomilanim priznanjima, slovima u praznini ispisanim u dugim danima potrošenim na seksualno zlostavljanje morala, kampanjama uništenja kulture i pronalaženjima žrtava koje je naivno predstavljaju, ubistva istih se nastavljaju.
Kako oglasiti nagradu za jednu glavu čitave horde plagijatora i varalica?
Događaji koji me nažalost prate u poslednje vreme na takozvanoj srpskoj književnoj sceni koja je, o ironije, uistinu u žanru horora i SF -a, svakako me navode na pomisao da se nalazim na spisku žrtava nad kojima je počinjeno literarno ubistvo sa sve određenim specijalnim S.S odredom koji učestvuje u lovu.

Ja, kao poeta, umrla sam prva.
Ja, kao satiričar, umrla sam druga.
Ja, kao umetnik, ne umirem nikada...

I svi ti groteskni samozvani autoriteti u polju književnosti, koje prati gubitak kose i bol u krstima, nesumnjivo se hvale svojim poznavanjem književnosti, upravo onoliko koliko kriju svoje poznavanje sporih, ali dejstvujućih otrova.
U pitanju su, naravno, antitalenti. Ljudi bez imaginacije, čije su rečenice osakaćene u takozvanoj kratkoći izraza (nije isto kratka rečenica u snažnoj slici i osiromašena rečenica na nivou predškolskog, no... ), a taj komad izraza je odsečen iz jabuke zla i kloniran u još jedan još kraći izraz koji je sve osim što je snažna slika – ona je manjak, ona je plesan, truljenje, produkt siromašnog uma i u meni budi, najiskrenije, samo nepojmljivu dosadu, ali i izvesnu tugu puritanca koji suze proliva nad iskasapljenim jezikom (bolje suze nego krv...), neobojenim, osiromašenim i nepodesnim za bilo šta što bi se moglo smatrati uzvišenim, a nekmoli umetničkim.
Svojim tekstovima sam izazvala ogorčenje u dušama pakosnih staraca (kad kažem starci ne mislim na godine, moram i to da objasnim, znam), kao da sam Suzana (čuli ste za sliku "Suzana i starci?" E, baš ta!), zabrinutih za opstanak"gole rečenice", korumpirane nemaštovitošću i koje su, nadasve, dozlaboga dosadne, nesnosne, pokvarene i pocepane.
Ali nije najveća sramota književnosti što nadničari i šusteri sude umetnicima! Koliko su skromni u svom talentu, toliko su ekstravagantni u svojim seksualnim prohtevima!
Reći da me čast sprečava da iznesem mejlove koji potkrepljuju ništavnost, korumpiranost, seksualnu opterećenost, u najblažem ruku prosek i bezobrazluk, ne bi bila potpuna istina, jer u ranijim događajima i nizovima dešavanja, bejah neka vrsta eksperimenta u fantazijama svakojakih duhom obogaljenih stvorova kojima je neophodna urgentna dezinfekcija, isto kao kad bi im se dezinfikovala koža natopljena isto tako produhovljenim sifilisom od kojeg ...naprosto..... takozvani umetnici i kniževnici, a književnici su koliko i fariseji, arlauču i prevrću se od bolova! – izgubih nit, oh my!
Dakle,  to ne bi bila potpuna istina...  jer ne bih, priznajem, umela da prizemljeno – plemenskim kreaturama koji kasape Reč i Misao uopšte i nagovestim šta je to čast.
To je kao kad bih hijenu pokušala da učim da otpeva "O mio caro bambino", zar ne?
Poenta:
Kiša pada napolju, a starci navlače haltere preko tumora na mozgu i idu u pljačku na riznice, u hordama, na grobnice i kelije velikih stvaraoca, s uokvirenim poveljama i nagradama za književnost  što liče na tamne kolutove ispod očiju, tik ispod usta (nisam sigurna apropos konfiguracije, elem književne lik – ovne postavke, neka medicina lektoriše moje reči, ispravi fakte, a možda ih i umoči u formalin)

Kao što rekoh da idioti i ludaci nikad ne umiru, dodajem - leš nikad ne umire.

Šlihtajte se jedni drugima, podmećite, lažite, klaparajte i drombuljajte, lajte, rogoborite, kreštite i kokodačite, neka vam konekcije i veze budu omča oko vrata – jedni do drugih, takvi kakvi ste, ne bojte se, nećete biti povešani kao pokajnici. A vi, siroti Drugi, nastavite onako oprezno, ponizno i snishodljivo....  ako vam ne uspe da se umilite Vronskom, uvek vam preostaju šine. A neki od nas, duhovni stvaraoci, mi, izbeglička sirotinja s istinom kao mačem u rukama i lišeni poetske ograničenosti, svakako neservilni, autentično neugroženi, već ćemo se nekako snaći.
Nastavite s kasapljenjem srpske književnosti, šta se to mene tiče.
Ali, ne pomišljajte ni u jednom trenu na išta najrazumljivije i najlepše kao što je poezija, Reč (generalno) slika, muzika... arhitektura! I ne lakomite se da pohrlite ka nečemu vama tako maglovitom i neodređenom  kao čast, pravda i istina.
A nekmoli o večnom ili beskrajnom....
Ali, opet, ne gubite nadu. Svaki čopor se tokom istorije podigao do zamalo neke vrste etike, pa makar ona bila i ideološkog tipa.
I još jednom.
Ne gubite nadu. Nada gubi vas. 


P.S nikad nisam imala ništa protiv kritike književnog dela. Naprotiv! Dopao mi se, recimo, Lonijev savet. Ali, ovde se ne radi o tekstu. Ovde se radi o tendencioznom vređanju moje ličnosti. Što se komentara tiče, mogu samo da kažem da su to komentari ispod nivoa ljudskog dostojanstva, poznavanja literature, a najviše ispod nivoa primarne zrelosti kojom čovek prilazi analizi bilo čega, a kamoli pisanog dela. Čast ponekom izuzetku, ali je ostalo uglavnom mrak.

You need a man.

[Ghoul]

she needs a brain.
and talent.
and taste.
and morals.
and a good editor.
and... oh, what the hell! she's hopeless!

[Meho Krljic]

Ovakvi sarkastični komentari će samo učvrstiti autorku u ubeđenju da je se organizovano mrzi ne zbog onog što radi nego zbog onog što (se misli da ) jeste.   

[Ghoul]

Ovakvi sarkastični komentari će samo učvrstiti autorku u ubeđenju da je se organizovano mrzi ne zbog onog što radi nego zbog onog što (se misli da ) jeste.   

a ti naivno veruješ da ćeš ovu osobu, sa očiglednim psihijatrijskim simptomima, UBEDITI u nešto, ili je RAZUVERITI iz njenih manija, fobija i frustracija?!

daj, meho, jebote, idi pomaži tim cigančićima i drugim manjinama - OVOJ ovde nema pomoći...

[Meho Krljic]

Ne budimo nihilisti, budimo ljudi koji veruju u ljude!!!!!!!!

Takođe, mislimo i na nemu većinu koja čita ovo i kojoj ova rasprava utiče na formiranje mnogih sudova. Ne dajmo im da se formiraju u pogrešnom smeru.

[Ghoul]

ama da li će nemu većinu uopšte zanimati mišljenja kojekakvih patuljaka, SS odreda, umišljenih veličina i ostale bulumente organizovane u progon i zatiranje Jedine Prave Umjetnice?!

i šta njihovim tlapnjama uopšte dodavati, kad okačeni odlomak Umjetnine, i najnovija reakcija bobijeve štićenice, Umjetnice, tako gromoglasno govore sve sami za sebe?!

šta reći a ne slagati? 

šta reći a ne zaplakati? 

[scallop]

šta reći a ne slagati? 

Ne brini. Smisliće Meho već nešto. Vidiš da već citira i pokojnog patrijarha Pavla.

[Josephine]

A kao paznju nije privukla zato sto je "bobijeva" sticenica? Da je prva pa da vam se poveruje.

[scallop]

Ajde, ne lupetaj.

[Josephine]

Vi ste pomenuli "Bobanove talente". Zasto mu samo ne dopustite slobodu izbora i misljenja, prijatelj ste mu. On moze da voli i svoje talente i vas istovremeno.

[Ghoul]

u svakom slučaju, vidi se pattern kod štićenica bobijevog asyluma:
prvo je bila glupača, a sad je došla i ludača.

bobi, taj neumorni spoj pigmaliona i viteza koje...

[Josephine]

Pa vidi se da od svake imas kompleks. prva je neuporedivo inteligentnija od tebe,a druga neuporedivo mastovitija.

[Ghoul]

bitch, please!

[Albedo 0]

ajde nemoj da je braniš, molim te, realno si Markes i Borhes za Anakondu, i to ti još nije ni kompliment, samo konstatacija kad vidim priču o mumificiranim varvarima...

[varvarin]

Malo poštovanja za varvare, molio bih. 

[Albedo 0]

tek taj rasistički aspekat da ne spominjem, varvari su bre gospoda za moderne građane

[Džek]

moram da stanem u odbranu nadnicara i obucara koji nisu dostojni njenog pisanja i kazem ovako:
elem, posto je doticna 2/3 opandrknula, a izgleda da je na ovom forumu skroz, radi prosipanja snobovskog fasizma i tragicne zrtve koju izigrava, izjavljujem da ce je najvise oplakivati nadnicari i obucari, sve ce da ridaju od miline cesuci se po guzici i uzvikujuci nesto o dugom zivotu proleterijata. jos kad bi tako i drugo grlo iz Bobanove cudesne ergele skviknulo, forumskom proleterijatu bi laknulo. sacujem da bi nadnicari iskopali raku za dz, jodlujuci 'ode duboko, krk duboko', a obucari napravili tri kom cipela, dva po 44 za fute i jedan 49 za jezik, da u zagrobnom sa njim podzonjena mlatara. eto, toliko. da nam zivi rad, da nam zivi.

[Ghoul]

ha: evo ga još jedan što se osetio ugroženim pred nedostižnom inteligencijom glupače i pred nepojmljivim spisateljskim antitalentom ludače!

the more, the merrier! 

[Skalar]

...nedostižnom inteligencijom glupače ... nepojmljivim spisateljskim antitalentom ludače!

Некад баш умеш да будеш краљ! Откинуо сам се од смеха, бре!

[Stipan]

Lele, al' baš sranje...

[lara croft reborn]

Svakako da se velike reči poput ,,umetnik", ,,umetnost" rabe kao jedan, u suštini neodređen pojam, još uvek nedovoljno proučen, što ga čini ranjivim, ali i plodnim štivom i temom za večne diskusije.  Jednom, ("nekada davno" kad su ljudi genijalne vizije utrli put onom što se smatra ,,umetničkim", ta reč i pojam, tumačen u više faza, kroz razne epohe, dakle pojam koga karakteriše dugovečnost, upao je u opšti tok i pretočio se, maltene, u neku vrstu doktrine.
(Kod Platona je pesma bila derivat jednog pravila o imitaciji, te je umetnik bio tek podražavalac, a u mom diskursu je vid odbrane jedne ujedinjujuće koncepcije koja obuhvata nešto što po meni svaki umetnik treba da poseduje, a to je iskrenost prema samome sebi u sprezi s oštroumnim i slobodnim duhom koji se neustrašivom vizijom baca na velike tajne postojanja i na taj način obelodanivši sopstvenu tajnu postojanja, kao i imaginativnost/autentičnost. (Isto tako pravim distinkciju između kreativnosti i umetnosti,  jer kreativan čovek ne mora da bude umetnik – da.... možda je taj pojam, uistinu, postao isuviše akademski)
Čovek, pa bio i pekar, mora imati poseban duh da bi bio umetnik i ako svako ima svog Fausta, i ako umetnik ume da proizvede novog Fausta, pekar bi trebalo da svojim nadahnućem proizvede jedan blistav, neponovljiv i jedinstven produkt, baš kao i cvećar i postavi ga na mapu univerzalnog.
No, manimo se sad pekara, cvećara jer oni ne umeju, za razliku od umetnika da proizvedu nešto, ono drugo nešto, što bi bilo tajna ispod spoljašnjeg, vidljivog, što bi izazivalo suze ganuća pred ljudskom genijalnošću – Betovenovi proizvodi su večni, metafizička svetlost njegovih simfonija blista i u nebarbarskm vremenima, kao što su naša mada je istina da je Mendelson, po legendi, otkrio Bahove proizvode u pekari....

Duhovno i literarno, da bi bilo večno, nosi sa sobom hrabrost kao uslov i stvara se u hrabrosti da se zagrebe ispod površine, dakle, valja pustiti kandže u utrobu vlastitog bića, smelo, ali i spremno na pogrešne korake i poteze. Stoga je usavršavanje umetnika isto kao i usavršavanje čoveka, zbog čega bih samo mogla da se složim s tvojim rečima o usavršavanju umetnika u tkanju pripovedačkog štiva. ("Every artist was first an amateur." Ralph Waldo Emerson)
S početka je talentovan čovek spoznao u sebi nagon, na primer reč, u početku beše neizbrušena misao te darežljivost koja mu je udeljena mističnim putevima, po nekima (ah raznolike su teorije o poreklu neuništivog jezgra stvaranja...). No, to je uslov, neophodan uslov.
Iako delo, kao ni živo biće, uostalom, nije izbrušeno, a nekmoli dovršeno, niti je njegova reč prelomljena za javnost (ako želi da se ,,igra" za javnost), a možda nikada neće ni biti, nekmoli nešto blizu savršenstvu, dakako da je u pitanju čovek – unikat, čovek koji je predodređen da plače, pati, razvija se, raduje se u toj gorko – slatkoj igri, u nadi da će jednog dana postati umetnik. No, on je ipak i na samom početku stvoren da bude umetnik, jer je rođenjem kao takav prepoznat jer... (a vreme će o tome suditi, kao i o svemu...) On sam je oblik koji stvara, ali i oblik stvoren da se neprekidno razvija i usavršava, da se sa mnogo toga u sebi i oko sebe neprestano obračunava, kroz usamljeničku melodiju koju pevuši kao da je nehajan šetač.
Isto tako, umetnik ne može biti umetnik i on to nije ukoliko njegov plamen i žar nisu optočeni karakternim kvalitetima i svesti ka reinventovanju sopstvene duše. To je još jedan uslov, ne tako lak da bi se koračalo – zbog toga uistinu nije lako biti opredeljen umetnik. U pisanju nema slobode.

U vezi nadničara i šustera, rekla bih, zapravo citirala:
"The critic has to educate the public; the artist has to educate the critic."
Oscar Wilde

Ponekad, neobičnosti u stilu i konstrukciji mogu šokirati nenaviknutog čitaoca ili obradovati, pak, nekog drugog. Logična usklađenost u priči "Anakonda" postoji, iako je "logična usklađenost nepobitno vezana za realizam, pa su samim tim i transformisane situacije verovatne.
U pitanju je nadrealistička priča, a nju neretko krasi (nekima kvari) primena mnogih avangardnih "ispisa": korišćenje neobičnih narativnih struktura i postupaka prilagođenih duhovnoj klimi i poenti priče, čiji je cilj bio da se rečima, ritmom i tonom, pa i  mešanjem objektivnog vremena i njegovog subjektivnog doživljavanja postigne bolan opis patnje, mučenja i tragičnih fantazmagorija jedne tragične ličnosti, tako da priča po sebi postaje simbolom te patnje.
Za nekog i nekome to funkcioniše, nekome ne i to je sasvim legitimno.
Možda ova priča nije bila "pravi izbor", jer je u pitanju teško štivo koje zahteva prilično mira i skoncentrisanosti, no, šta reći – ne znam šta bi se dogodilo ukoliko bih postavljala priče ili roman s nekoliko izukrštanih tokova svesti...
Horor – nadrealizam je isuviše zahtevan, verujem, za realiste, pobornike "manjka prideva i logične usklađenosti" na forumu SF, horora i fantastike, no, opet, sve  je to sasvim ljudski i meni prihvatljivo.

Hvala na pristojnosti u komunikaciji, Meho. I da citiram, nanovo, Voltera:

"I do not agree with what you have to say but I'll defend to the death your right to say it"

.

[lara croft reborn]

Ne analiziram priču, jer se moj utisak ne poklapa s Lonijevim, a neću ni da trpim vređanja zato što mi se ne dopada.

Ono što je veoma ružno u svemu jeste:

"Imam preča posla nego da budem poligon za iživljavanje od strane jednog frustriranog patuljka i jednog starca na samrti..."
ili:
"I svi ti groteskni samozvani autoriteti u polju književnosti, koje prati gubitak kose i bol u krstima..."

Nema dubine, pa ni pravih emocija (sem prema samome sebi) u čoveku koji druge vređa na osnovu fizičkog izgleda ili godina.

Slažem se. S obzirom na prljavu bujicu uvreda, posejah i sama razorno seme uvrede, ali za razliku od dotičnih (od kojih je jedan, stariji gospodin Scallop, koji u toj bujici nije pokazivao mudrost niti suzdržljivost što je za njegove godine i s obzirom na autorski rad - maločas sam bacila pogled na korice njegove knjige, najblaže rečeno, čudno) ja sam iznela činjenice...
Ova atmosfera mi nije bliska, niti želim da joj pripadam, pa makar me povukla i zanimljiva diskusija, kao što je to bilo s Mehovim postom, stoga svu prljavštinu ostavljam vama.

[Meho Krljic]

Za nekog i nekome to funkcioniše, nekome ne i to je sasvim legitimno.
Možda ova priča nije bila "pravi izbor", jer je u pitanju teško štivo koje zahteva prilično mira i skoncentrisanosti

Pa, jasno da je legitimno, teško da postoji umetničko delo koje će funkcionisati uvek i za svakoga (osim trećeg albuma Iron Maiden, ali to je provebijalni izuzetak koji potvrđuje pravilo), to mislim da niko ne dovodi u pitanje. Blagi konflikt u komunikaciji je ovde nastao čini se jer je priča postavljena u potforum "književna radionica" koji podrazumeva da su u pitanju "work in progress" uradci a koji ištu komentare što se neće baviti jedino ili čak prevashodno umetničkim slojem dela, već možda najpre zanatskim. Ja sam moj komentar, priznajem štur, na taj način i dao, podvlačeći da nisam pročitao celu priču jer sam letimičnim preletanjem identifikovao nešto što smatram fundamentalnim zanatskim problemima, a verujem da su i komentari drugih, bez obzira što su možda dati lapidarnim tonom, pa i pežorativno prevashodno imali ovo na umu. Reakcija autora je, kako sam je ja video, bila da se dovede u pitanje kapacitet komentatora da tekst ocene a) nezavisno od predrasude prema autoru (ovde prvi priznajem da sam se upustio u bacanje pogleda na tekst jer je Boban neko ko stoji svojim autorim iza autorke a meni to znači nešto) i b) u okviru njegovih umetničkih dometa. Pa je zaključak na kraju ispao da je tekst dobar ali da ne valjaju ovi koji su ga čitali. Što može da bude zaključak, naravno, ali da li je onda ispunjena funkcija cele ove vežbe? Je li autorka postavila tekst ovde da dobije komentare koji bi poboljšali tekst ili da dobije pohvale kojima će se radovati/ pokude koje će odbaciti. Ako je ovo drugo bio cilj, ispunjen je na, recimo, gori način, ali je ispunjen. Ako je ovo prvo bio cilj, nismo ga dostigli i to je šteta, mada nije kasno da se i time bavimo.

Da u tom duhu i reiteriram: moja zamerka pročitanim delovima teksta je to da intenzitet jezika nije poduprt efikasnošću/ elegantnošću tog istog jezika. Epiteti i poređenja koji se koriste ne tvore, za moj ukus, funkcionalne celine tako što će graditi u čitaocu slike već se ređaju kao na traci u nadi (pretpostavljam) da će i ono što ne funkcioniše zajedno, funkcionisati na gomili jer ga ima mnogo. Slično mislim o (ne)slaganju vremena koje ruši konzistentnost scena i ako je ono namerno i koristi se kao umetnički alat da čitaoca izbaci iz zone komfora kako bi došao do višeg znanja od onog koje bi stekao da su vremena složena, priznajem da ja nisam taj čitalac. Kao i u atonalnoj muzici, dobre i loše kompozicije se, iako nemaju harmoniju (i uglavnom ni ritam) razlikuju po koheziji elemenata, to jest eleganciji sa kojom elementi proističu jedni iz drugih ili se ulivaju jedni u druge da senčenjem stvore slike koje bi neko drugi detaljno crtao.

Sad, meni koji nisam nikada pokušao da pišem prozu, izgleda kao da je pisanje na ovaj način - uz mnogo snažnih slika i akcenat na kreiranju atmosfere/ senzacije radije nego na pripovedanju o događajima - veoma teško i da u njega treba uložiti mnogo truda. U tom smislu sam gore rekao da mislim da bi ovde bilo mnogo posla za urednika, da intenzitet pisanja očuva, ali da ga kanališe u rečenice koje će biti i ritmične u fonetskom smislu i elegantne u likovnom, dakle da se pisanje o tetoviranom mesu i ždrelu i gejzirima koji šikljaju čita kao jedna elegantna parada grotesknih prizora, od kojih je svaki konzistentan sam sa sobom i sa celinom, umesto, da kao što mi sada deluje, da je dosta toga odabrano proizvoljno i stoji u tekstu da bi se kasnije videlo funkcioniše li.

E, sad bih stvarno mogao da odem da ručam.

[Skalar]

Мислила је на Скалопа.
А ко је фрустрирани патуљак?

[Джон Рейнольдс]

Ne budimo nihilisti, budimo ljudi koji veruju u ljude!!!!!!!!

Ту сам!

[lara croft reborn]

Мислила је на Скалопа.
А ко је фрустрирани патуљак?

Loš si provokator, ali hajde, nisam se još izlogovala, pa kao da sam nasela na provokaciju....

Starac na samrti nije Skalop.

Pošto vas umetnost i pisanje evidentno ne zanimaju, onda razmišljajte ko je na samrti i ko je patuljak.

[Stipan]

http://youtu.be/c9Q-jF6P1m0

[Skalar]

Мислила је на Скалопа.
А ко је фрустрирани патуљак?

Loš si provokator, ali hajde, nisam se još izlogovala, pa kao da sam nasela na provokaciju....

Starac na samrti nije Skalop.

Pošto vas umetnost i pisanje evidentno ne zanimaju, onda razmišljajte ko je na samrti i ko je patuljak.

Ма какав провокатор, бре. Кога заболе за провокације.
Ето, сад си нам са Олимпа опет послала муњу мудрости да се са њом злопатимо и да се, као кад је у питању и твоја овде постављена прича, питамо: "Шта је писац тео да рече?"

[scallop]

Pošto se ispostavilo da nisam na samrti, pozdravljam Bobana.

[hidden]

Stipane ako treba kakvih travki, medikamenata i ostalih đakonija da ti patnje olakšaju, javider da iskopamo kakav literarni konkurs gde se iste poklanjaju....

[Stipan]

Bojim se da ovo nisam baš najbolje razumeo...

[Albedo 0]

Stipane, jesi li ti taj seksualni manijak?

[Stipan]

Naravno. Ne vidim nikog drugog sposobnog da podnese teret te titule.

[Midoto]

Ova atmosfera mi nije bliska, niti želim da joj pripadam, pa makar me povukla i zanimljiva diskusija, kao što je to bilo s Mehovim postom, stoga svu prljavštinu ostavljam vama.

Ne znam da li je prljavština na forumu ostavljena meni lično (tako sam shvatila, jer se meni obraćaš). Ako jeste, mogu samo da kažem – hvala, mada ne znam tačno šta bih s njom.

Ako te, ipak, zanima šta zameram tvojoj priči, a da se ne rasplinem, to je utisak – kao da ju je pisalo nekoliko osoba (da ne budem pogrešno shvaćena: čini mi se da se u tebi sukobljavaju različiti načini izražavanja). I u svemu tome se gubi osećaj iskrenosti, sapliće čitaoca i, po svoj prilici, prekinuće sa čitanjem kao što bi daljincem prešao s jednog filma na drugi. Da iskoristim tu filmsku slikovitost: zamisli da je u onoj najpoetičnijoj sceni iz Odiseje umesto Štrausa uletela muzika nekog pop-pevača.
,,Mogli bismo još  p r e c i z n i j e  reći da je Vera bila na onom prelazu jave i sna..."

Dalje, iako nemam problem sa pridevima, volim i priče u kojima ih ima mnogo, jer doprinose jasnijoj slici (a nekako mi je mila i rečitost kod pisca), na ovo malo prostora ih je previše i guše jedan drugog. Dešava se i da su kontradiktorni. Kakav je to ,,tanak  u b o d  noža  n i z  slepoočnicu"?

Konačno, ako uspeš da se savladaš, da kanališeš svoju energiju, da se opredeliš za jedan izraz, da se zaustaviš u pravom trenutku, mogla bi izvanredno da pišeš, baš sjajno. Ovo ne kažem da ne bih bila izvređana (mada se nadam da neću).