ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

nadopunjuju se konkretno raznim pomagalima ili u nekom, bah, pjesnickom smislu?

Portrait de la jeune fille en feu
https://www.imdb.com/title/tt8613070/
Pogledao sam film sa Empire's liste 100 najboljih ikad. Ne mislim da je baš u toj kategoriji, ali u među najboljima 21. veka svakako jeste. Ljubavna drama smeštena negde u 18. vek. Dve glavne glumice se savršeno nadopunjuju.

Ne mora Mehmet da reaguje, no mene mrzi da tražim temu koja više odgovara, pa reših da rknem ovde.

Dakle, lik je snimio hiljade koncerata na kasete, i sad je rešio da to podeli snarodom.

https://www.dexerto.com/entertainment/man-who-recorded-over-10000-live-concerts-is-releasing-them-all-online-for-free-3350541/

A deli ih ovde:

https://archive.org/details/aadamjacobs

Zanimljiv je i proces kojim ide digitalizacija, volonter preuzme jednom mesečno kontingent kaseta, oa distribuira dalje volonterima koji digitalizuju, čiste, rade mastering, ...

Popularni norveški filozof: 'Možete varati, ubijati, ali morate imati lukavost, bistar um. Trump to nema. On je stroj kaosa'

stroj kaosa. svidja mi se to, lijepo se cita. tek ne vjerujem da ovaj filozof to vidi u pozitivnom svjetlu, ali svejedno, lijepo se cita.

aktualni niz sa naslovne vecernjaka:

Teški dani velike zvijezde bivše Jugoslavije: Živi u podrumu, viđali su je u pučkoj kuhinji i jako je smršavjela

Avu Karabatić u Beogradu je napao partner: Nakon današnjih udaraca sam krvava jedva izašla iz stana

Pjevačica iz Srbije otkrila da se razvela nakon samo dva tjedna braka: 'Ja sam bila ta koja je sve financirala'

Alka Vuica zapela u koloni na graničnom prijelazu i poručila: Živjela sam u divnoj zemlji, zvala se Jugoslavija

vec samo zbog ovog bi, ako ikad opet uspijete skuhati dovoljno idiota u hrvata za neku novu, novu jugoslaviju, istu trebalo odmah rasturiti. cisto iz zajebancije.

Ko je Amanda Ungaro koja žustro preti Melaniji Tramp: "Srušiću ceo tvoj korumpirani sistem!"

QuoteAmanda Ungaro, bivša manekenka iz Brazila, zapretila da će uništiti život Melanije Tramp u nizu žestokih objava na X-u, samo nekoliko sati pre nego što se Melanija u četvrtak odrekla svih veza sa Džefrijem Epstajnom.

"Nemam više šta da izgubim u životu", objavila je Ungaro rano u četvrtak na X-u.

"Srušiću ceo sistem – budi oprezna sa mnom, ku***", napisala je i dodala:

"Srušiću tvoj korumpirani sistem, čak i ako je to poslednje što ću učiniti u životu. Ići ću do kraja – ne bojim se. Možda bi se ti trebala bojati onoga što ja znam... ko si ti i ko je tvoj muž."

catfight! hm, a da nisu mozda ipak neki gusteri kako nas je ucio sf? bah, uglavnom zivotinje.

Nastavak izvanrednog minjona READY OR NOT, došao je posle četiri sata jalove budalaštine koju su Radio Silence snimili praveći nastavke SCREAMa. U ta četiri sata ta dva užasna filma, zapravo jedino i jeste vredela uvodna sekvenca sa Samarom Weaving u njihovom poslednjem nastupu u serijalu.

Kad se uzme u obzir i "pomoćna" literatura koju je u međuvremenu napisao Grady Hendrix, bilo je čak i pomalo ponižavajuće na šta su ličila ta dva nastavka i moram priznati da su srozali kredibilitet Radio Silence ekipe ispod neophodnog minimuma.

Otud HERE I COME sam dočekao sa dozom strepnje.

Ono što smo dobili, međutim, jeste vrlo uspeo sequel u kome nijedno "povećavanje" uloga ne doprinosi na način kako su ALIENSi pomerili stvari u odnosu na ALIEN ili ROAD WARRIOR u odnosu na MAD MAX, ali čini da ovo ipak bude dovoljno "isti" i dovoljno "drugačiji" film.

U ovom filmu, Samara Weaving nije progonjena Nevesta bez ikog svog, tu je njena sestra koja se zatekla na pogrešnom mestu u pogrešnom trenutku, kao što je sada ne progoni samo jedna moćna porodica satanista već nekoliko porodica koja su poslale svoje predstavnike.

Dakle, imamo dve heroine, imamo više porodice koje jure njih dve ali se podbadaju i među sobom, imamo jednu izneverenu nevestu napuštenu pred oltarom koja ima posebno jak motiv protiv Grace i imamo motiv braka iz koristi koji bi mogao doneti spas.

Dakle, Radio Silence i Guy Busick su uradili domaći zadatak i zaista su promislili ovaj sequel, i ponudili su prava rešenja. U izvesnom smislu, možda je izostao faktor X koji bi proizveo efekat da ovo bude nešto više od zbira unetih elemenata ALI isto tako zbir je pošteno postignut.

Ako imamo u vidu da David Cronenberg pečatira film svojom cameo ulogom starog satanističkog domaćina koji šalje decu da isprate slavu familije u lovu na ljude, i da se potom javlja kao deo produkcionog dizajna, u filmu nema zapravo ničega čime se sam Cronenberg bavio u hororu. Međutim, on se ovde javlja kao filmična ikona žanra, nezavisno od samog sadržaja koji je zapravo sve ono što je on pokušavao da izbegne baveći se žanrom.

Ako imamo u vidu temu braka, očekivao sam da nam Cronenbergova pojava signalizira da je možda Grace trudna, međutim, eto to nije iskorišćeno kao mogućnost. On je tu prosto kao ikonična figura žanra kao što je nekada bio Hitchcock.

I otprilike, u tome kako je Cronenberg "iskorišćen" možemo sumirati taj manjak X-faktora koji bi se očekivao da digne stvar na viši nivo.

Naravno, prvi film je imao novelty na svojoj strani, nije nužno ni on bio bitno znakovitiji, ali bio je prvi.

Ipak, baš zato u proceni onoga što gledamo treba da budemo pošteni i delikatni.

Naime, ovo je pošten sequel i u svakom pogledu, od fizičke akcije, krvoprolića, humora koji proističe iz situacije i glumačke izvedbe ostaje na nivou.

Svakako da nekoliko satanističkih porodica na jednom mestu daju prostor za jače izlive šmirologije, ali to je ipak, iznenađujuće kontrolisano, kakvo je moglo biti.

U tom pogledu, Radio Silence su se vratili na izvor i osvežili se, srećom nisu ga zagadili, kako sam strahovao.

Samara ovde deli protagonizam sa Kathryn Newton, ali kao što je prošle godine pokazala u EENIE MEANIE, ne samo da je u stanju za to, već ume da nekim backstoryjima da istinsku vibrantnost, i to se ispostavilo i u ovom filmu.

Možda bi Cronenberg ovde imao smisao i da smo imali dve Samare u ulogama Grace i njene eventualne bliznakinje, no ni to se nije desilo.

No, ovo što jeste je dobro, i uzimajući sve faktore u obzir, utisak mi je bio * * *, ocena više ipak jer neke stvari koje sam želeo možda jesu samo pitanje mog ukusa, a ne uloženog truda i znanja.

* * * 1/2 / * * * *

Danas imamo na programu mnogo bubnjeva. Vi se sad pitate šta to znači ali odmah da vas umirim: ne postoji TOLIKO mnogo bubnjeva da bude previše bubnjeva. Danas, dakle, dva albuma koja su napisali i koordinirali bubnjari. Kako i treba da bude – onaj ko je najglasniji TAJ je i prirodan lider, ZAR NE?

Prvi na redu je Matthew McAllister: Tough Friend, gde je  Matthew McAllister taj bubnjar koji je sve to smislio i koordinirao a Tough Friend je zapravo ime orkestra a onda i naziv prvog albuma koji je ovaj kombo iz Sinsinatija u Ohaju snimio. I to još pre nekoliko godina – Matthew kaže da je ovo snimljeno ,,a long time ago, with Covid still lingering" – ali je očigledno sada bio pravi trenutak da se ploča i publikuje, sa promotivnim koncertom održanim prvog Aprila u sinsinatijskom koncertnom prostoru RadioArtifact koji drži istoimeni radio/ izdavačka kuća/ studio.

Matthew McAllister je vanredni profesor na univerzitetu Xavier u Sinsinatiju, gradu gde je on i diplomirao džez bubnjeve na koledžu-konzervatorijumu CCM 2013. godine. Onda je 2019. na istoj visokoškolskoj ustanovi odbranio i master iz kompozicije a njegova biografija naglašava da je 2012. godine proveo jedan semestar u Brazilu na Universidade de Brasília gde je izučavao brazilske udaraljke i muziku i, uh, ,,naučio da govori Portugalski". Mislim, svaka čast na brzini i efikasnosti.

Idemo dalje: ako Matthewa McAllistera znate, to je najverovatnije na ime njegovog trija Animal Mother, jedne simpatične saksofon-bas-bubanj (i malo vibrafon) postave orijentisane na ,,garažni džez". Animal Mother su izdali nekoliko albuma, radili turneje po SAD, svirali sa Morris Day & The Time, Boneyjem Jamesom, Bobom Mouldom i Kamasijem Washingtonom i generalno su zabavna, eklektična ekipica koja svira pitku a opet raznovrsnu, eksplorativnu džez muziku.

No, McAllister je tokom svih godina sviranja sa Animal Mother pisao mnogo muzike u klasičnom formatu, uglavnom za kamerne ansamble, kao što su kvarteti saksofona, duvački kvinteti, gudački ansambli itd. Onda je pre nekoliko godina okupio Tough Friend i rešio da se okuša u spajanju džeza i kamerne muzike sa povelikom postavom od osam ljudi. 2021. godine je pokrenuo Gofundme kampanju da prikupi sredstva za snimanje i nakon što je album urađen, stajao je nekoliko godina na proverbijalnoj polici. U McAllisterovu odbranu, on je u međuvremenu živeo izvan SAD i napravio dete, tako da je svakako imao pune ruke posla, ali bila bi greota da ova ploča nikada nije ugledala svetlo dana, pa je onda i lepo videti da orkestar i dalje postoji i da je počeo sa nastupima.

Naravno, članovi postave su dobrim delom diplomci iste škole koju je pohađao i Matthew, (kontrabasista Justin Dawson, saksofonista Philip Hilger) a neki su danas i profesori (pijanista Dan Karlsberg, saksofonista Ritwik Banerji, a koji je etnomuzikolog po edukaciji a danas predaje Antropologiju na univerzitetu Iowa State, trubač Eric Lechliter, trombonista Jason Branscum) i ovo je jedna veoma učena, veoma jaka grupa koja izvodi veoma zanimljivu muziku što se kreće između džeza, improvizacije i kamerne muzike i eksperimentiše u tom međuprostoru.

Naravno, ako samo hoćete da čujete kako ovi ljudi zvuče kada sviraju ,,čist" džez sa snažnom improvizatorskom energijom, poslednja kompozicija na albumu, Without Chemicals, He Points, je urađena u maniru glasnog hardbopa negde na razmeđi big band energije i improvizatorske ambicije kakvu je imao klasični kvartet Johna Coltranea na polovini šezdesetih. I naravno da to dobro zvuči, ali je i dobro da je McAllister čekao kraj albuma da odradi jednu ovako klasičnu kompoziciju jer ona dolazi kao neka vrsta počasnog kruga nakon ploče ispunjene zanimljivim istraživanjem međužanrovske i međustilske teritorije i muzikom koja je vrlo tvrdo napisana i improvizaciju uključuje u svoj format ali ne stavlja je nužno uvek u prvi plan.

Recimo, Death Is Rolaids, prva kompozicija na ploči praktično eksplodira kad krenete da slušate album svojim kompleksnim metrikama i big band energijom, nudeći bombastični, avangardni-a-zabavni spoj bebop džeza i moderne kompozicije iz koga posle polovine saksofon uspeva da istrči ispred čopora i ponudi elastičnu, skoro psihodeličnu solažu preko razuzdanog bubnja. Ovo je otvaranje kakvo privlači pažnju, resetuje vam očekivanja na whoa-ovde-bilo-šta-može-da-se-dogodi nivo i tera vas da se ispravite u stolici i slušate ostatak ploče sa dužnim poštovanjem.

Say Goodbye To Dark Spots je odličan nastavak jer ova kompozicija spretno kombinuje big band rifčine sa rokerskim, četvoročetvrtinskim ritmom, nudeći neku vrstu kinematskog, evokativnog ugođaja koji spretno varira dinamike i atmosfere i kroz svojih pet minuta prolazi čitav jedan mali flmski narativ.

Lost On The Byways Of Adolescence je onda praktično džonzornovski jump-cut komad sa parčićima različitih žanrova ubačenim u blender i uključivanjem mašine na pogrešnu voltažu. Zvuci ovde stižu sa svih strana, brzo i bez pauze i proizvode u slušaocu osećaj veličanstvenog prezasićenja, i samo što negde oko polovine pomislite da ćete se malo odmoriti kad šef benda uđe u ,,normalnu" ritmičku matricu, shvatite da je ovo bila samo varka, da ste za trenutak iz daleka čuli marševski bend kako se sprema za nastup ali da ga je onda torpedovao klavir koji je izronio niotkuda i počeo da poliva strahovitim atonalnim slapovima nota.

Lost On The Byways Of Adolescence je svakako najradikalniji komad na celoj ploči u odmicanju od klasičnih harmonskih učenja i aranžmaskih logika, pa onda Our Birds koja iza njega stiže, iako i sama izvodi razne diverzije u ritmu i harmoniji, zapravo zvuči kao mali odmor time da nudi optimistične, vedre teme i relativno jednostavne ritmičke obrasce. McAllister i kompanija će joj do kraja uraditi strašne stvari ali optimistični ton nikada neće biti poražen.

Share With Your Neighbor onda nudi nepunih pet minuta flauta, toniranih udaraljki, okarina i drugih duvačkih instrumenata koji se prepliću kroz napisane teme i impresionističke improvizacije, bez ritam sekcije i sa vrlo snažnim kanalisanjem energije kasnih šezdesetih kada su džez muzičari i akademski kompozitori, svaki sa svoje strane, prolazili epifaniju otkrivanja folklornih tradicija i utovarivali ih u svoju muziku. Kad onda na kraju dođe pomenuta Without Chemicals, He Points vi ste već u post-klimaksu, relaksirani, puni endorfina i lebdite iznad finog hardbop gruva uživajući u legato-soliranju duvaljki i pitajući se kada će ovi ljudi da snime naredni album. Odlično:

https://matthewmcallister1.bandcamp.com/album/tough-friend

E, sad, ako smo se dobro zagrejali albumom na kome je bubnjar napisao svu muziku i vodio orkestar, prelazimo na album na kome su svi instrumenti bubnjevi. OK, neke od kompozicija imaju i ljudski glas – recitacije i pevanje – i na poslednjoj naša stara poznanica Angel Bat Dawid pored glasa koristi i klarinet, ali to je uglavnom garnirung. Bubnjevi su ovde ne samo u prvom planu, nego su i levo i desno od vas pa i ispred vas sa tri kompletna seta bubnjeva koji izvode muziku što ju je većinski napisao glavni bubnjar i predvodnik ovog projekta. Gustavo Cortiñas: The Drum Also Sings je ,,eksploracija duboke, emotivne rezonance ritma kroz snažnu naraciju vođenu udaraljkama" i mada je moja reakcija na ovakve najave uvek i isključivo ,,priključite me na TU infuziju, braćo i odvrnite da KULJA", razumem i da možda nekoj normalnoj osobi ideja albuma koji je čitav sastavljen od bubnjeva nije toliko prijemčiva.

Bila je svojevremeno jedna epizoda stripa Romeo Braun Jima Holdawayja i Petera O'Donnella, naslovljena Kralj bitnika (originalno objavljena krajem 1959 i početkom 1960. u britanskom Daily Mirroru, kod nas dvadeset godina kasnije u 460. broju Stripoteke iz 1979. godine) u kojoj titularni detektiv, Romero, jelte, Braun, mora da se infiltrira u kolektiv bitnika – uglavnom hip mladih ljudi iz visoke klase koji u Britaniji pokušavaju da se nakače na američki ,,autsajder" trend – kako bi odande izvukao plemiću ćerku koja ne želi da išta ima sa svojom familijom i sada je interesuju samo umetnost margine i avangardni životni stilovi. Naravno, pošto je ovo bio komični strip, nastaje preokret u kome Romeo, da bi bolje osvojio poverenje bitnika i sam počne da se prevara da ga interesuju dadaističko slikarstvo i atonalna muzika pa do kraja postaje veći bitnik od svih originalnih članova kolektiva. U jednom momentu on i pomenuta devojka idu u prodavnicu ploča da bi ona pokupila album koji je naručila iz Amerike a prodavac joj, nakon što ga pusti da proveri je li sve sa vinilom u redu* kaže da će morati da vrati album jer je očigledno po sredi neka greška: sve vreme se čuju samo bubnjevi.
*ni u moje vreme nije bilo retko da dođete kući sa pločom a da ona preskače na nekim mestima zbog oštećenja ili naprosto prevelike gustine brazdi u susretu sa nedovoljno oštrom iglom vašeg gramofona

I, sad, to je tu napisano kao geg ali meni su, a imao sam dajbože 11-12 godina kada sam ovo prvo čitao, odmah proradile pljuvačne žlezde i sanjario sam o albumima na kojima nema drugih instrumenata da smetaju slušaocu u njegovom prepuštanju ČISTOJ. RITMIČKOJ. EKSTAZI.

Izgleda da je i Gustavo Cortiñas imao sličnu epifaniju u nekom momentu svog, jelte, intelektualnog i emotivnog razvija. Meksički sin urugvajskog univerzitetskog profesora i osnovnoškolskog nastavnika* je od mladosti bio okružen knjigama i muzikom pa je kaže rastao čitajući o religiji, filozofiji, ekonomiji i umetnosti i slušajući Chavelu Vargas,** Wagnerove opere, rokenrol na Španskom jeziku, Edit Piaf... No, sa deset godina je shvatio da su bubnjevi ono čime želi da se bavi u životu pa je počeo da uči da svira džez. Jedno je vreme živeo u Nju Orleansu – jer je tamo džez rođen – gde je završio Univerzitet Loyola (diplomirajući džez i filozofiju) pa onda na Univerzitetu Northwestern u Ilinoju dobio master iz džeza.
* Cortiñas ne naglašava ko je tu bio otac a ko majka pa onda to ni mi ne znamo
** meksičku pevačicu portorikanskog porekla rođenu 1919. godine, sa STRAHOVITO uticajnom karijerom u latinskoj Americi za koju je 2007. godine, pola decenije pre smrti dobila Gremi za životno delo

Naravno, Gustavo nastupe već dve decenije, sa različitim ansamblima, pa je obišao oba američka kontinenta, Evropu, Okeaniju i Aziju. Sada živi u Čikagu i ističe da je svirao sa imenima kao što su Chuchito Valdés, Entre Amigos, Emily Kuhn, Javier Red's Imagery Converter, Matt Peterson, Kitt Lyles, Erik Skov, Michael Hudson-Casanova, Roy McGrath, Kyle Madsen, Vladimir Cetkar, Sasha Bayan, Amos Gillespie, the Carla Campopiano Trio... Član je kolektiva Chicago Jazz Composer's Collective, kao kompozitor aranžer i bendlider snima od 2013. godine, a od 2004. godine se bavi i edukacijom, pa je davao masterklasove ne samo diljem SAD već i u Meksiku, Argentini, Ekvadoru, Portoriku i u Kini.

The Drum Also Sings je nastao iz Gustavove potrage za stvarima ,,koje ljudima daju snagu u teškim vremenima", a to su, za njega, zajednica, duhovnost i negovanje tradicije predaka. Za saradnju je pozvao neke veoma jake bubnjare. Isaiah Spencer je fundament čikaške džez scene gotovo tri decenije u nazad i neko o kome smo već pisali pretprošle godine. Sa druge strane je Dave King, legendarni udarač iz Mineapolisa koji je tokom svoje duge karijere (King je godinu dana stariji od mene) svirao sa kremom američke džez-avangarde (Bill Frisell, Joshua Redman, Joe Lovano, Dewey Redman, Chris Speed, Anthony Cox) pa i upisao saradnje sa Meat Beat Manifesto, britanskim pijanistom Djangom Batesom, ali i sa pop-izvođačima kao što je Donna Lewis.

Ova tri čoveka zajedno sviraju kao čitava armija orka sa palicama u rukama i mnoštvom predmeta koji se mogu udariti i Cortiñas je za ovu priliku napisao pregršt bogatih kompozicija za postavu u kojoj su glavni ili jedini instrumenti perkusije.

Album ima jednu veoma elegantnu, skoro svečanu, ali definitivno slavljeničku atmosferu u kojoj se spiritualnost i duh zajednice posreduju veličanstvenim ritmičkim radom. No, ploča počinje recitacijom koju preko neritmičke perkusionističke teksture izgovara Angelina Suyul, meksička pesnikinja što izgovara svoje stihove napisane na jeziku Tsotsil kojim i dalje govore potomci starosedelaca u meksičkoj državi Chiapas. Kada Angelina završi, bubnjari beznaporno preuzimaju ritam njenog govora i ton njenog glasa i nose kompoziciju prema horizontu koji puca JAKO široko.

Naziv albuma je, naravno, omaž kompoziciji The Drum Also Waltzes, troipominutnom komadu kojim je Max Roach otvorio svoj album Drums Unlimited iz 1966. godine. Ovo nije bila ploča na kojoj su se čuli samo bubnjevi (Roach je ovde svirao sa ekstremno jakom postavom na čelu sa trubačem Freddiejem Hubbardom) ali jeste imala dugačke bubnjarske solaže a The Drum Also Waltzes jeste bio solo-bubnjarski manifest na njenom početku, upečatljiv do mere da je dokumentarac o Roachu iz 2023. godine poneo isto ime.

Cortiñas svakako sebe vidi i kao nastavljača tradicije sviranja bubnjeva tako da oni prenose i melodiju a koja jeste karakterisala i Roachovo sviranje pa je druga kompozicija, Mother Tongue negde između marševskih ritmova, hardbop eksploracija i etničkih zvukova.

Tri kompozicije koje su naslovljene Dialogue with the Ancestors sa rednim brojevima (i), (ii) i (iii) su improvizovani komadi bučnijeg volumena, sa mnogo nota i organskim razvojem ritmova, tema i solaža. Ovo su oni apeksi bubnjarske ekstaze koje je mali Mehmet zamišljao kada je čitao Romea Brauna.

Tu Resiliencia Es Resistencia je, pak, momenat predaha uz nadahnjujuće otporaške stihove koje peva Čileanka La Paula Herrer i ako znate kako zvuči latinoamerička ustanička muzika znate već i da će srce početi brže da vam kuca a oči da se pune suzama kad čujete njen prkosni a melodični glas i ritualistički, plesni ritam.

Duraznito, odnosno ,,breskvica" je uspavanka koju je Cortiñas napisao za svoju ćerku i ako se pitate kako tačno može da zvuči uspavanka koju je napisao bubnjar i koja se izvodi samo na udaraljkama, pa, ovo je šest i po minuta koračanja kroz etničke udaraljke i činele, sa krešendom koji teško da će dete uspavati ali će ga fascinirati.

Añay Pachamama je još jedan vokalni komad. U njemu Argentinka Maryta de Humahuaca izvodi molitvu i zahvalnicu na jeziku Kečua (koji i dalje priča u više od deset miliona stanovnika zapadnog dela Južne Amerike), obraćajući se tlu, planinama, rekama i vetru dok bubnjari iza nje podižu planine u vazduh, udaraju ih vetrovima, padaju na tle i skaču u reku da se s njom sjedine. Ovo zvuči veličanstveno i na neki je način realizacija mnogih nastojanja free jazza iz šezdesetih godina prošlog veka da se spoji sa duhovnim i tradicionalnim izrazom do mere da više ne mogu biti razdvojeni.

Fellowship je onda naglašeno ritmički komad sa jakim udaranjem i pozivom na ujedinjenje u zajedničkom plesu (na Španskom je naslov kompozicije Comunidad, naravno) i to je preko osam i po minuta čiste udaračke slave. Konačno, album zatvara najduža kompozicija, muzička interpretacija Psalma 23 koji je napisao (kralj) David a gde Angel Bat Dawid (o kojoj smo pisali ovde) improvizuje tekst u kome objašnjava kako je uopšte odabrala ovu temu za obradu. Ona, naravno, sjajno peva, nudeći uzdrhtali, teksturirani bluz direktno-sa-plantaže, a onda i još bolje svira klarinet. Bubnjari se ovde uključuju polako, postepeno, kao da se plaše da ne poremete pevački trans ali kada Angel uleti u napev koji stiže pravo iz obreda crne Afrike, i njima počinju da se otkačinju ruke i Psalm 23 se transformiše u free jazz orgiju od koje se diže kosa na glavi. Kakva završnica za jedan fantastičan album!

https://desafiocandenterecords.bandcamp.com/album/the-drum-also-sings

Ne poznajem Cinema Novo u dovoljnoj meri da bih postavio film CARRO REI malo preciznije u brazilske okvire, ali ovaj film koji je prikazan u Roterdamu 2021. godine ima sasvim dovoljno čitljivih referenci mimo Brazila da se može definisati i razumeti.

Nekadašnja vizuelna umetnica Renata Pinheiro snimila je film koji nudi glumljenu drskost Quentina Dupieuxa ali nije nebuloza, naprotiv, u pojedinim momentima svesno želi da se nadoveže na Ballardov CRASH a nesvesno se još češće generalno nadovezuje na razne Ballardove narative o propasti civilizacije i o fluidnom odnosu čoveka i mašine koji ishodi u seksualnosti. Ovo se ipak ne može smatrati čistom ballardianom jer nažalost ne kreće iz pozicije poretka već se izvesna doza haosa dešava od samog početka.

Glavni junak je dečak koji od detinjstva ima sposobnost da komunicira sa automobilima jer je u jednom od njih, tokom saobraćajne gužve i rođen. I sada kao odrastao momak ne želi da nastavi porodični posao sa taksijima ali kada se pojavi jedan poseban auto, i počinje da utiče na njegov život i okolinu, on se prepušta tom odnosu.

I tu negde narativ postaje konfuzan, auto postaje zao i ima plan kako da naudi ljudima (ne kao CHRISTINE iz Kingovog romana, ali ne ni bitno različito) i stvar tu kreće da se razvija u smeru apsurda i političke satire.

CARRO REI je film koji je u početku jasan, kasnije postaje više nejasan nego istinski kriptičan jer neka rešenja deluju neobjašnjeno a neka su nebulozna, međutim, ukupno uzev ovo je jedno zanimljivo iskustvo.

U njemu sam posebno uživao kao ljubitelj Ballarda jer iako ovaj film ne možemo ubrojati u klasičnu ballardianu, svakako joj je mnogo bliži od sličnih pokušaja na portugalskom kakav je bio recimo APARELHO VOADOR A BAIXA ALTITUDE Solveig Nordlund. Ipak, on ima nekih detalja, u odnosu čoveka i mašine i u gubitku razuma koji su veoma ballardovski, da se svakako može sagledavati iz tog ugla.

S druge strane, ko očekuje CHRISTINE ili tako nešto, pogrešiće jer ovde nema te vrste neposrednog suspensea ili strave.

Film ima određeni vizuelni rukopis i Renata Pinheiro pokazuje da je zainteresovana za taj aspekt izvedbe.

U svakom slučaju, ovo nije film na liniji recimo TITANE, premda bi se toj ciljnoj grupi mogao pokazati interesantnim i oni bi iz tog ugla mogli pronaći nešto, kao uostalom i oni koji razumeju Dupieuxove filmove. Svakako da recimo imitacija Denisa Lavanta u igri Matheusa Nachtergaelea nije nimalo slučajna.

* * / * * * *

Ne poznajem Cinema Novo u dovoljnoj meri da bih postavio film CARRO REI malo preciznije u brazilske okvire, ali ovaj film koji je prikazan u Roterdamu 2021. godine ima sasvim dovoljno čitljivih referenci mimo Brazila da se može definisati i razumeti.

Nekadašnja vizuelna umetnica Renata Pinheiro snimila je film koji nudi glumljenu drskost Quentina Dupieuxa ali nije nebuloza, naprotiv, u pojedinim momentima svesno želi da se nadoveže na Ballardov CRASH a nesvesno se još češće generalno nadovezuje na razne Ballardove narative o propasti civilizacije i o fluidnom odnosu čoveka i mašine koji ishodi u seksualnosti. Ovo se ipak ne može smatrati čistom ballardianom jer nažalost ne kreće iz pozicije poretka već se izvesna doza haosa dešava od samog početka.

Glavni junak je dečak koji od detinjstva ima sposobnost da komunicira sa automobilima jer je u jednom od njih, tokom saobraćajne gužve i rođen. I sada kao odrastao momak ne želi da nastavi porodični posao sa taksijima ali kada se pojavi jedan poseban auto, i počinje da utiče na njegov život i okolinu, on se prepušta tom odnosu.

I tu negde narativ postaje konfuzan, auto postaje zao i ima plan kako da naudi ljudima (ne kao CHRISTINE iz Kingovog romana, ali ne ni bitno različito) i stvar tu kreće da se razvija u smeru apsurda i političke satire.

CARRO REI je film koji je u početku jasan, kasnije postaje više nejasan nego istinski kriptičan jer neka rešenja deluju neobjašnjeno a neka su nebulozna, međutim, ukupno uzev ovo je jedno zanimljivo iskustvo.

U njemu sam posebno uživao kao ljubitelj Ballarda jer iako ovaj film ne možemo ubrojati u klasičnu ballardianu, svakako joj je mnogo bliži od sličnih pokušaja na portugalskom kakav je bio recimo APARELHO VOADOR A BAIXA ALTITUDE Solveig Nordlund. Ipak, on ima nekih detalja, u odnosu čoveka i mašine i u gubitku razuma koji su veoma ballardovski, da se svakako može sagledavati iz tog ugla.

S druge strane, ko očekuje CHRISTINE ili tako nešto, pogrešiće jer ovde nema te vrste neposrednog suspensea ili strave.

Film ima određeni vizuelni rukopis i Renata Pinheiro pokazuje da je zainteresovana za taj aspekt izvedbe.

U svakom slučaju, ovo nije film na liniji recimo TITANE, premda bi se toj ciljnoj grupi mogao pokazati interesantnim i oni bi iz tog ugla mogli pronaći nešto, kao uostalom i oni koji razumeju Dupieuxove filmove. Svakako da recimo imitacija Denisa Lavanta u igri Matheusa Nachtergaelea nije nimalo slučajna.

* * / * * * *