ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Koliko filmova ste gledali s ove  ne preterano stručno sastavljene liste? Ja 88...

https://www.buzzfeed.com/dooggggoo/how-many-of-empireas-100-greatest-movies-of-all

Ha, imamo gradonačelnika Ljubljane, sad imamo i predsednika parlamenta, i još samo da se Janša probije da bude predsednik i nas, Rusa i Slovenaca 500 miliona!!!!!!!!!!

Bostonski death metal trio Stone the Oracle snima po jedan EP na svake dve godine i kao da ne žuri da uradi album bez obzira što je sve to dobro i meni se svako njihovo izdanje do sada dopalo. Sudeći po najnovijem, Caustic Maxims, bend je u tehničkom smislu apsolutno sazreo za dugosvirajući debi: ovo je kvalitetan, energičan death metal sa trešerskim rifovima, dosta gruva, čestim promenama ritma, komunikativan i istovremeno žestok. Produkcija takođe odlična! Sa kreativne strane, istina je da Stone the Oracle nemaju nekakav veliki originalni preliv u svom zvuku, da naprosto zvuče kao DOBAR death metal bend bez suviše osobenosti, ali ovo i jeste muzika u kojoj je često dovoljno da ponudite kvalitetno mošpit-gorivo i nemam sumnje da bend ima svoju publiku i svetlu budućnost pred sobom. EP ima pet pesama, završava se obradom Bolt Thrower i naplaćuje se po vašoj želji. Dakle, NAVALITE:
https://stonetheoracle.bandcamp.com/album/caustic-maxims

The Machinist iz Mančestera sviraju ,,Industrial Black/Death Metal" ali, mislim, uglavnom dobar, tehnički death metal samo sa programiranim bubnjevima. A to je skoro pa sav moderni death metal! U svakom slučaju, novi EP, Towers je ODLIČAN materijal sa tri pesme energične, kvalitetne muzike koja ima dosta blekmetalskih tritonusa u harmonijama ali nudi i tvrdi deathmetalski moš-gruv i blastbitove i stalne smene ritma i generalno je jako nadrkano a pametno napisano i solidno producirano. Vrlo zdrava doza ekstremnog metala koji se ne gubi u ekstremnosti već se oslanja na dobre pesme i karakternu izvedbu:
https://themachinistuk.bandcamp.com/album/towers

Australijski duo Battlegrave insistira da svira thrash metal, ali na novom, trećem albumu, Enslavement, bubnjeve im svira Robin Stone i naravno da je onda ovo dosta bliže death metalu. Ničeg lošeg u tome nema i Battlegrave kombinuju trešerski, prodorni vokal, oštre, besne rifove i apsolutnu kanonadu bubnjeva za jedan agresivan a opet ne jednoličan metal-program, kome ne manjka ni gruva ali definitivno stoji sa death metal strane ograde. Meni taman po meri:
https://battlegrave.bandcamp.com/album/enslavement

Sectarian Defacement su tri klinca iz Kijeva rođena u ovom veku a njihov debi album, Hostile Consuming Rapture nudi ultraprimitivan death metal od koga se čovek osmehuje oko glave. Ovde nema neke sofistikacije, nema ambicije da se svira melodično, da se ispituje širok harmonski opseg ili da se ubacuju akustične gitare i mandoline. Sectarian Defacement umesto toga prže samo denflovane rifove, blastbitove i dementne moš-delove sa rešetajućim duplim kikom, a sve je snimljeno analogno i zvuči kao da je rađeno u garaži dok je ta garaža trpela rusko bombardovanje. Preteško i Pre Le Po:
https://sectariandefacement.bandcamp.com/album/hostile-consuming-rapture

Malo je i blam kada bend na svojoj Bandcamp stranici pogrešno napiše ime svog albuma. Ali ajde, ljudi smo, a ljudi su grešni. Sulphuric Death, čileanski death metalci nemaju još ni jedan studijski album a živi album Triumphant Darkness je značajno bolje odsviran nego što je njegov naslov, jelte, napisan. Ovo je jednostavan, divljačan death metal sa merom blek metala u svojoj srži, pun energičnih ritmova i mračnih, pretećih rifova. Svirka je ubitačna i precizna, zvuk je vrlo solidan a bend ima pravoveran rušilački etitjud. Pa je to onda odlično za slušanje i apsolutna legitimacija za Sulphuric Death:
https://sulphuricdeath.bandcamp.com/album/trimphant-darkness-live

Cognitive Dismemberment je treći album za Nociception iz Mičigena, izašao pet godina nakon prethodnika i sa vrlo zrelom muzikom i produkcijom. Ovo je death metal koji ima i tehničke kvalitete i kompozitorsku ambiciju sa temama i melodijama koje umeju da zanesu i ka blek metalu i ka progresivnom roku i neoklasičarskim istraživanjima, sve urađeno uz mnogo znojave, brze svirke i miksovano tako da se instrumenti lepo čuju i da ne bude glasno-a-monotono kako kolege često postignu. Još je i omot dobar! Nociception sa ovim albumom sebe legitimno kandiduju da budu pominjani svaki put kada se govori o modernom death metalu koji voli i melodično, voli i malo proggy ali je pre svega čvrst, mesnat, jak i pametan u isto vreme. Odlični su:
https://nociception.bandcamp.com/album/cognitive-dismemberment

Oppressor God iz Arizone sviraju prilično ,,tehnički" ali pitak death metal. Njihov novi EP (bend još nema album), Veil of Shadows nudi odlične četiri pesme oštrih, ložačkih trešerskih rifova, visokog tempa, čestih smena ritma, pa i razumno velike količine melodičnosti. No bend ima suv, utegnut zvuk gde se svaki udarac čuje i svaka nota ima svoj mesto i mada bi ovo moglo da se dopadne i melodeath publici, svakako je više usmereno na one koji cene ,,tehničkiju" svirku i kompleksnije aranžmane. No, Oppressor God postižu vrlo solidan balans između egzibicije i kvaliteta samih pesama tako da su spremni na sve. Vrlo dobar materijal i apsolutne preporuke:
https://oppressorgod.bandcamp.com/album/veil-of-shadows

Oh, meksički kvintet Sutura gotovo idealno spaja death metal i crustpunk! Njihov drugi EP, Voraz je jedan sirov, jeftino snimljen koktel death metal gruva, blastbita i D-beat krljačine, sa duplim, ženskim, i muškim vokalima i to, sa svojim garažnim zvukom i apsolutno neumoljivom žestinom, meni zvuči odlično. Pesme su pritom dobro napisane i ova stilska kombinacija odlično živi u verziji benda a EP plaćate po želji:
https://sutura666.bandcamp.com/album/voraz-2

Riket su Šveđani i sviraju death metal, no ovo nije klasičan švedski death metal, pa čak ni neklasičan. Album 2026, prvi za bend koji ima iza sebe nisku kraćih izdanja je ploča bliža, recimo nekakvom modernom mejnstrim metalu pa čak i hard roku i ovde su nizak štim i debeo zvuk, te tehnika karakteristična za death metal ono što ploču drži sa te neke ,,ekstremne" strane. No, same pesme su, verujem, mnogo probavljivije normalnom slušaocu nego što je neki ,,pravi" death metal i to je okej. Bend albumom pravi neku istorijsku vertikalu i ima šta da kaže pa vredi odvojiti malo vremena:
https://riketblacklion.bandcamp.com/album/2026

Londonski Worship The Sacrifice još nemaju album ali imaju brdo EP-jeva, singlova i demo snimaka valjda tražeći neki svoj definitivni izraz. U toj potrazi je novi EP, Veil of Revelations jedan ozbiljan kamen-međaš jer je ovo vrlo zdrav, vrlo tehnički kvalitetan death metal u susretu sa nešto melodičnijim rifaškim programom i nešto blek metal ekspresivnosti. Bend svira brzo, žustro, ali u prvi plan stavlja jake, memorabilne rifove i teme i za mene je Veil of Revelations jedna vrlo dobra kombinacija agresivnog, ekstremnog metala i melodičnosti koja nije banalna. Vrlo lepo:
https://worshipthesacrifice.bandcamp.com/album/veil-of-revelations
 
Archspire imaju novog bubnjara i novi album, sugestivnog naslova Too Fast to Die i, pa, ako ste do sada voleli Archspire, volećete ih i u novoj inkarnaciji kad su presekli sve veze sa dosadašnjim izdavačem, Season of Mist, i prešli u ful nezavisni mod rada. Apsolutno poštujem bend koji odlučuje da sa petim albumom, posle petnaest godina bude skroz DIY a i poštujem Archspire generalno jer oni guraju svoj brend ultratehničkog, ultrabrzog death metala sa konzistencijom i ubeđenjem kome se nema šta zameriti. Već sam pre pet godina za prethodni album, Bleed the Future pisao da je muzika Archspire ,,antiteza svega onoga što ja u principu tražim u death metalu, makar i tehničkom" ali svejedno se ovim ne može ne biti impresioniran. Da, produkcija je potpuno plastična i zvuk je sasvim spljeskan u masteringu, ali ovo je i vrlo pametno napisana ploča, sa ovog puta više melodije i grandiozne atmosfere udenute u gustu, tehničku svirku, i to će, mislim, bendu doneti puno nove publike a da stara neće biti razočarana ,,prodajom". Archspire definitivno i dalje drže liniju kompleksnog, tehnički zahtevnog death metala koji je odsviran takvom brzinom da sve deluje malo i kao sportsko nadmetanje i to, ma koliko kontraintuitivno zvučalo, jeste njihova jaka strana. Pesme poput Carrion Ladder su nešto što čovek sluša sa zapanjenim osmehom na licu i naslov albuma je tu da istovremeno podseti kako je bend imao i krizu u jednom momentu pre par godina ali i da je brzina apsolutno VRLINA kada svirate ovakvu muziku:
https://archspire.bandcamp.com/album/too-fast-to-die

Španci Caustic imaju četvrti album od 1999. godine, a jedanaest godina posle trećeg, i to izlazi za Horror Pain Gore Death Productions pa je u pitanju svakako jedan mali događaj. Inner Deflagration je album energičnog old school brutal death metala kakav se svirao u dvedesetima kada je bend i osnovan. Svirka je žestoka, pesme su kucačke ali i pune dobrih rifova i gruva i sve je producirano da se stvari ČUJU a ne da vam uši implodiraju od pritiska. Dakle, jake preporuke. Istina je da bend nema mnogo ORIGINALNOG u svom izrazu, ali ovo je naprosto dobra, kvalitetna muzika i ako volite Immolation, Monstrosity, pa i Hate Eternal, ovde nećete da se prevarite:
https://hpgd.bandcamp.com/album/inner-deflagration

Nešvilski Inferi su napravili zanimljivu progresiju u svojoj muzici, počinjući kao melodeath sastav a onda dodajući sve više progresivnih elemenata u svoju muziku. Rezultat je da je novi, sedmi album benda, Heaven Wept, pitak i komunikativan ali istovremeno i prilično ambiciozno napisan sa praktično neoklasičarskim elementima u kompozicijama. Naravno, bend je ovo radio pola decenije i album ima i po neki naklon metalcore i deathcore publici ali je njegova srž ipak brzi, vrlo tehnički, melodični death metal sa kompleksnim songrajtingom ali pitkom harmonskom sadržinom. Lepo!
https://inferi.bandcamp.com/album/heaven-wept

Štaviše, Inferi su snimili, za moj ukus, dosta zanimljiviji album nego Vomitory sa svojim jubilarnim, desetim dugosvirajućim opusom, In Death Throes. A meni je Volitory značajno bliži u stilskom i istorijskim smislu. I da se razumemo, i Vomitory su snimili sasvim lepu i pitku ploču, kombinujući vrhunsku izvođačku tehniku i sazrelu produkciju, gde se death metal koji je nekada bio ekstreman i po imaginarijumu i po zvuku, sada transformisao u nešto sasvim komunikativno. Malo je, naravno i do generalne evolucije popularne kulture, ali malo je i do Vomitory koji ovo sada rade malo maniristički i prepakuju nekadašnje sveže ideje u nove šarene omote, da im duže potraju. I, da se razumemo, sasvim se to fino sluša iako je u principu u pitanju plićak i reciklaža. No, ima ovde dobrih rifova, ima i po koja pesma koja će ostati u sećanju iza albuma (otvarač, Rapture in Rupture osvaja orkanskom žestinom, na primer) i mada Šveđani ne iznose zaista ništa specijalno novo pred slušaoca, svakako se nisu ni izbrukali:
https://vomitory.bandcamp.com/album/in-death-throes
https://youtu.be/8GU252sXFjw





Prošle godine je izašla neka fizička verzija kolaboracije između Napalm Death i Melvins, ali sada je  Savage Imperial Death March izašao i na, jelte, internetu, u proširenoj verziji, za Ipecac Mikea Pattona (a koji trenutno sa Buzzom iz Melvins svira u aktuelnoj verziji Mr. Bungle, dakle, svi su familija) i vredi da se pomene. Ovo je, kako i očekujete, neka kombinacija gruverskog, nojzičnog sludge-rocka kakav Melvins generalno rade sa, pa, gruverskim, nojzičnim sludge-rockom koji Napalm Death poslednjih decenija povremeno rade. Sa Napalmove strane u postavi su Shane na basu, Barney na jednom vokalu (Buzz radi drugi) i John Cooke na gitari, dok Melvinse zastupaju Buzz na gitari i vokalu, te Dale Crover na bunjevima. I, mislim, osam je to pesama, čitav album, i mada ne spada u nekakve esencijalne ploče ijednog od ovih muzičara, sasvim je zdravo kad se roka i rola, onda simpatično kad se eksperimentiše (videti pod, recimo, Awful Handwriting) i ne traje predugo. Fino:
https://melvinsofficial.bandcamp.com/album/savage-imperial-death-march

Poly-Math iz Brajtona u Engleskoj su progresivni rok bend bez pevanja, i njihov album, Something Deeply Hidden je meni vrlo prijatna kombinacija kompleksnih (,,matematičarskih") metrika, bizarnih harmonskih ideja i evokativnih tema odrađenih vrlo mišićavo, vrlo energično a bez nekakve glumljene agresije. Štaviše, Poly-Math sa svojom kombinacijom džezerskih akorda i kvazi-etno sadržaja nekako prirodno dolaze kao nastavljači Rock in Opposition ideje koju ja veoma volim. Pa onda i ovo moram jako da preporučim, jer TRESE:
https://wearepolymath.bandcamp.com/album/something-deeply-hidden
 
Melechesh nisu snimili album, evo, više od deset godina. Šteta, ali makar smo dobili solidan novi EP, Sentinels of Shamash, posle jedanaest godina čekanja i to je možda i najava novih poduhvata ovog internacionalnog ali prevashodno bliskoistočnog projekta. I da se razumemo, razmišljao sam i u koju sekciju da ovo stavim jer Melechesh i dalje zadržava black i death metal elemente u svojoj muzici ali Sentinels of Shamash je komunikativnija, nekakvom mejnstrim metalu nešto bliža ploča. I nije zbog toga lošija, ovo je zdrav, žustar moderni hevi metal sa bliskoističnim harmonijama i energičnom osnovom koja može da zadovolji hedbengera u svakom od nas:
https://youtu.be/0jocwkFOjwc 

Onda, za ljude koji vole ekstremni techno, imamo Shouting the Odds, split album dvojicebirmingemskih  prvoboraca grindcorea a koji su poslednje tri decenije radili mnogo dobre eksperimentalne elektronske muzike. Sa jedne strane je tu Justin Broadrick (Napalm Death, Head of David, Godfesh, Jesu, Techno Animal, Ice, Final, Sidewinder itd.) u svom JK Flesh identitetu sa četiri pesme IZVRSNOG brzog i teškog techno nabadanja. Ovde se čuje sva njegova plemenita minimalististička priroda gde je fokus na detalj i ekonomično korišćenje vrlo kratkog lupa ili pregršti nota koje ste voleli u Godflesh stručno nabačeno preko bitova visokog BPM-a i abrazivne, distorzirane teksture. Justin nađen uobičajeno odličan. No, sa druge je strane Monrella, novi pseudonim za Micka Harrisa (Napalm Death, Scorn, Painkiller...) i ovo je fenomenalno. Harris je svoje četiri ubitačne dub techno pesme uradio uživo, a ako ste ga nekada gledali za miksetom znate koliko on to radi sa jednom autoritativnom, nervoznom energijom, i POCEPAO, bacajući na slušaoca slojeve i slojeve odjeka i distorziranih instrumenata sve preko, opet, jako brzih bitova. Stari majstori i dalje majstorišu i ja ne mogu biti srećniji:
https://jkflesh.bandcamp.com/album/shouting-the-odds






Heh, teksašanin Cody Jasper ima novi album, Rock is Dead i to je, jelte, hard rok i metal ploča za ljude koji stvarno misle da je rok mrtav i to pričaju još od devedesetih. Tako da i Jasper zvuči kao da su i dalje devedesete, sa bučnom, sprženom produkcijom koja kombinuje i hard rok i metal, i brit pop (Jaded, recimo) i hip-hop (Dirty) u snažnom pokušaju da bude catch all album za određenu uzrasnu grupu. I koliko god da je to sa jedne strane proračunato, toliko je i slatko...
https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_niQev6xLyn5-HqIJbE-J2P5jQLmpnrbew

Da ispravim propust od pre par nedelja kada nisam ukačio da je Witches Brew objavio novi EP njemačkih Spitfire. Devour the Light ima četiri pesme, od čega su dve nove i OPASNO krljaju odličan heavy metal na granici thrash metala. Onda je tu nova verzija jednog starog komada pa obrada Motorheadove Bomber i, mislim, ovo se ne propušta, čak i kada ga ja, jelte omašim u prvom naletu.
https://witchesbrewthrashes.bandcamp.com/album/devour-the-light-2

Metal Archives tvrdi da je datum izlaska EP-ja Overture švedskog benda Overture bio 13. Mart ali kako tog izdanja nema na njihovom Bandcampu, ne pominje se na Facebooku i tek se sada pojavilo na Jutjubu posredstvom omiljenog kanala, računaću da je to tek sada izašlo. A mislim, IMALO JE I RAŠTA. Overture su jedan od predstavnika novog talasa švedskog hevi metala i izvrsni su. Manje ,,garažni" od Midnatt, a opet ne studijski ulickani, retro a opet sa zvukom ranih osamdesetih (koji je u odnosu na Midnatt i neke druge kolege zapravo futuristički), Overture ponosito prave pesme u stilu superheroja NWOBHM scene, pa i ondašnjih kontinentalnih savremenika i saveznika poput Killer, nudeći odlične rifove, još bolje pevanje i ultraložački odsvirane pesme. Savršenstvo:
https://www.youtube.com/watch?v=sstgBr-nBG0






Immolation će još malo pa puniti četrdeset godina rada i ima malo bendova u ekstremnom metalu koji mogu da se pohvale tolikim stažom koji je pritom obeležen apsolutnim odsustvom kreativnih kompromisa i momenata gubljenja vizije. Nije da se muzika Immolation nije menjala – pa i novi, dvanaesti album, Descent je drugačiji od Acts of God iz 2022. godine – ali se ona menjala na način dosledan duhovnoj srži benda, njegovoj potrazi za transcendentnim izvan utemeljenih sistema verovanja i prkosnom preziru prema podaničkim religioznim učenjima. Ovo je sad mnogo visokoparnih reči da se kaže kako je Descent ploča zrelog, pažljivo napisanog death metala koji zvuči kao Immolation koji poznajete a bez ponavljanja trikova i rešenja koje kod Immolation već poznajete. Ploča je i energična, žestoka, brza, ali i oplemenjena kontemplativnim, otmenim melodijama, spakovana u čistu, urednu produkciju a da opet ne zvuči beživotno i mašinski. Immolation su, čini se, kreativno i dalje veoma vitalni i svaki novi album zvuči kao da bend ponovo – i uspešno – izmišlja svoj zvuk ne baš od NULE ali svakako polazeći od ideje da ponavljanje nečega što su već radili nije izazov dostojan gotovo četvorodecenijske karijere na krvarećoj oštrici brutalnog death metala. Lekcija za mlađe a nama matorima još jedan odličan album da sa zadovoljstvom klimnemo glavom što već tako dugo volimo, cenimo i podržavamo Immolation:
https://immolation.bandcamp.com/album/descent

E, pa, tako, da ovog vikenda sestrama i braći u Mađarskoj poželimo dobre izbore i uklanjanje KGB ispostave mirnim putem, a da se mi poradujemo dobroj muzici. Naravno da je novi Immolation poneo laskavu titulu ove nedelje, ali je konkurencija bila OŠTRA, uključujući novi Archspire, novi Inferi, novi Metalchurch, novi Witch Ripper, ali i par australijskih bendova koji su mi naterali suze na oči... Ima metala ko hoće da kuje.






Kriptični – i vrlo popularni – nemački blek metal muzičar Noise je već ranije ove godine objavio album sa svojim ,,glavnim" projektom, Kanonenfieber, mada je to bila više kompilacija ponovo snimljenih starih pesama. No, to valjda znači da je za ovu sezonu radio u punom kapacitetu na novom albumu svog drugog projekta, Non Est Deus i peti album ovog projekta, Blessings and Curses je upravo pred nama. I razbija. Noise je sa Kanonenfieber uspostavio vrlo visok standard zvuka ali i kompozicije, kreirajući opus fokusiran na Prvi svetski rat i veličanstvene, epske i istovremeno strahovito melanholične muzičke meditacije nad monumentalnošću ovog sukoba, do tada neviđenog na zemaljskoj kugli . Sa Non Est Deus je Noise fokusiran na ,,klasičnije" blek metal teme pa su antihrišćanstvo i pobuna protiv božanskog autoriteta u centru ove muzike. No, Blessings and Curses pokazuje koliko je Noise naučio kroz rad sa Konenonefieber i ovo je ploča atmosferičnog blek metala koja trasira put od verovanja i potpunog predavanja milosrdnom bogu, odricanja od greha i molitvi za oprost, pa do suočavanja sa gnevom i prezirom i izbora konačne, neopozive pobune, sve ispripovedano kroz procesiju veličanstvenih, bombastičnih, pompeznih pesama, koje idu napred čvrstim, neumoljivim korakom i kulminiraju u prkosnom besu pamtljivim, repetitivnim melodijama koje ostaju sa čovekom dugo nakon što se album završi. Moć:
https://noisebringer-records.bandcamp.com/album/blessings-and-curses

Australijski jednočlani projekat Tauremorna već ima jedan album izašao prošle a Inverted je EP negde tada snimljen a sada izbačen, strateški, o uskršnjim praznicima, da malo zabiberi. Kyle Schmidt pravi jednostavni, ložački blek metal (sa mrvom dungeon syntha), bez mnogo neke, jelte, ambicije, istraživačkih napora itd, snimljen u kućnim uslovima i svakako ovo nije muzika što bi preokrenula ičiji svet i ostavila traga u ljudskoj istoriji. Ali Inverted je dopadljiva, slušljiva ploča, sirova, prosta i mada se retko izdiže iznad prostog ređanja obaveznih sastava savremenog blek metala, sve to ima neku svoju autentičnu energiju i iskrenost:
https://tauremornaau.bandcamp.com/album/inverted

Pure Black je debi album za ukrajinski Altar In Darkness a čiji ga članovi posvećuju palom drugu koji je umro (poginuo?) pre tri godine. Ovo je oštar, napadački ali i dalje minimalno melodičan blek metal kakav nepogrešivo vezujemo za istok Evrope, sa pesmama koje uz jurišanje napred na granici fizičke izdržljivosti isporučuju i setne, kontemplativne teme. Da zvuk nije ovako sirov – analogan, jeftin, ZNOJAV – ovo bi mi se možda manje dopalo, ali Altar In Darkness postižu idealan odnos emotivnosti i štroke za moj ukus, pa onda moram da ih snažno preporučim:
https://altarindarkness666.bandcamp.com/album/pure-black
https://altarindarkness.bandcamp.com/album/pure-black

Finsko-francusko-norveška blek metal supergrupa Doedsvangr ima novi album, Within the Flesh i to je jedno slavlje satanizma i apokaliptičnosti. Doedsvangr su u principu suviše bombastičan, suviše EPSKI bend za mene ali album, sa svojih sedam podužih pesama svakako nudi memorabilne gitarske teme i solidno napisanu i prorađenu muziku koju nosi prevratnička, borbena energija i čije ćete himnične melodije zviždukati tokom celog dana. Bučna, praštava produkcija se podrazumeva:
https://soulsellerrecords.bandcamp.com/album/within-the-flesh

Dok nisam gledao u tu stranu, Uada iz Portlanda u Oregonu se iz blek metal benda pretvorila u akustični folk sastav. Interwoven, peti album ovog projekta sada u postavi ima violončelo, akustičnu gitaru i perkusije, a nijedan električni instrument, i svira strastvenu ,,šumsku muziku" sa dosta drame i paganskog kospleja. No, onako kako je Jake Superchi znao da na prošlim albumima napravi pamtljive, kao med slatke melodije i prospe ih pred vas, sada ume još teatralnije da ih izaranžira u tamburaške tremolo-piking teme sa vokalima koji su više Michael Gira a manje, recimo, Abbath, i to je sasvim prijatno. Ima i par kavera i, pošto je ovo snimano pre dve i tri godine, slutim da nije u pitanju definitivni zvuk Uade za 2026. godinu i da će nas Jake uskoro ponovo iznenaditi:
https://uada.bandcamp.com/album/interwoven

Italijanski blek metal je ove godine jako lepo rodio pa imamo i novi EP za lombardijski Scythe Of Mephisto. Till Life do Us part ima četiri pesme melodičnih tema i urnebesne, žestoke svirke i to je sjajna kombinacija. Ovo je propisan, znojav, rifaški metal sviran visokim tempom i njegova melodičnost je ekspresivna i, jelte, ekstrovertna a ne monotona i introvertna. Meni se to veoma dopada, pa je čak i miks sa tim basom koji zvoni i bije u grudi simpatičan:
https://maskedeadrecords.bandcamp.com/album/till-life-do-us-part

Ozbiljno ga šure kalifornijski Sicarius na svom trećem albumu, Nex. Ovo je brz, oštar, tehnički napredan blek metal mračne, preteće dispozicije i dobro odmerene epike. Hoću da kažem, ovde je odnos između dobrih rifova i bombastičnih tema vrlo dobar, produkcija jeste bučna ali bend svira ZNOJAVO i ubedljivo i ploča generalno ima dovoljno crnog spid metal šmeka da bude na pravoj strani ulice:
https://adirondackblackmass.bandcamp.com/album/nex

Francuzi Skaphos jako polivaju na svom četvrtom albumu, The Descent (a zapazićete da se gotovo identično zove i naš aktuelni album nedelje), mešajući mračni, Lavkraftom inspirisani blek metal i žestoki, tvrdi death metal. Ovo je standardna, u literaturi dobro opisana kombinacija ali Skaphos svakako odlično kombinuju atmosferične akorde i brutalni blastbit. Kako je tema albuma morska tako i muzika ima blago hermetičan, ,,podvodni" zvuk ali miks je prilično uredan i dobro se uklapa uz pesme koje treba da budu evokativne, atmosferične a da istovremeno ponude vratolomni hedbeng jelovnik. I vrlo to fino bude do kraja:
https://skaphos.bandcamp.com/album/the-descent
 
Nemački bendovi Dystyches i Tristis imaju split album, Des Strebens Einzelner i meni je to ODLIČNO. Ili bar vrlo dobro. Hamburžani Dystyches daju tri pesme solidnog atmosferičnog blek metala koje za moje potrebe spasava dosta zdrav, energičan, živ zvuk pa nije sve razmazano već ipak dosta prangijaški i zvuči kao alternativni rok/ šugejz sa bržim tempom i vrištanjem. Tristis mi se više dopadaju jer su njihovih šest pesama kraće, raznovrsnije, a one brže dolaze do poente i mada je produkcija glasnija, i kod njih postoji dosta zdrav miks. Tristis su više post blek metal i rade i stvari koje atmoblek bendovi ne bi radili i meni se to BAŠ dopalo, sa sve odličnim ženskim vokalima i energijom koja PRŠTI:
https://dystyches.bandcamp.com/album/scherbenschauer
https://tristismetal.bandcamp.com/album/des-strebens-einzelner

Slovak Štefan Grman je jedini član Ruiny Vekov, jednog šarmantnog blek metal projekta sa fokusom na srednjevekovne melodije izmešane sa poštenim krljačkim radom. EP  1815 ĽVŠ 1856 ima intro, autro i jednu pesmu pravolinijskog, melodičnog i vrlo dopadljivog metala odrađenog u skromnim uslovima i zbog toga BOLJEG i neposrednijeg nego da je Štefan imao pristup skupim studijima, orkestrima i horovima. Ovako je njegova muzika okretna, spakovana u ekonomičan format i vrlo prijemčiva. Nadam se da momak uskoro može da nas poraduje i nekakvim albumom:
https://ruinyvekov.bandcamp.com/album/1815-v-1856

Sokeus su finski blek metal duo sa, evo, već drugim albumom u neke četiri godine, i Primordial Sadistic Nature je lep primer za to da možete svirati sirovi blek metal a i dalje pisati dobre, sofisticirane pesme. Naime, zvuk je ovde vrlo jeftin, verovatno snimljen u improvizovanom studiju, ali je miks sasvim korektan a pesme su sjajne sa kombinacijom old school rifčina, modernijih atmosferičnijih pasaža, pa i semplova koji oplemenjuju i produbljuju zvučnu sliku. Bend apsolutno ima ambiciju da pravi muziku sa dubinom dok istovremeno krlja 150 na sat većinu vremena i meni je to ODLIČNO:
https://sokeus.bandcamp.com/album/primordial-sadistic-nature






Finci The Solitude sviraju, naravno, doom metal, jer su osnovani kao posveta Candlemassu i uzeli ime po njihovoj pesmi. Bend se nakon kratkog rada u devedesetima ponovo okupio prve godine ove decenije i sada je snimio debi album, The Sound of Absent Life. I to je, onako, svaštarski doom metal, sa šetnjom od veoma sporih, epskih komada (Beneath the Fallen Leaves, recimo) pa do energičnijih, bržih kao što je, recimo Gateway to Hell. Sve je to korektno, mada bend ne pokazuje neku veliku ambiciju da se odmakne od predložaka ranih devedesetih i ima produkciju koja je VEOMA čista što ovakvoj muzici može malo i da smeta. No, sasvim su prijatni i jedino nisam siguran da je korišćenje bukvalno cele Here Comes the Sun od Beatlesa (dakle, ,,semplovanje" čitave pesme), samo sa imenom promenjenim u Deny the Sun tako genijalan postmoderni geg da zavređuje da stoji kao druga pesma na albumu. No, opet, album je pitak i eminentno slušljiv i ako volite doom iz devedesetih treba da ga čujete:
https://youtu.be/B22kms4PjcE 

Italijani Speedrone svoju muziku zovu heavy junkie blues pa im se i ,,album" kojim debituju zove Junkie Blues. Naravno, ovo je više stoner/ sludge muzika sa jakom bluz osnovom i puno urlanja ali je dopadljiva i ima lepe rifove i gruv, a ne smeta joj ta agresivnija izvedba. E, sad, ovo nije ,,stvarno" album jer su u pitanju četiri studijske pesme i gomila živog materijala gde se neke od tih studijskih pesama ponavljaju a ima i JOŠ pesama. Ali je i to dobro, onako, sirovo i agresivno i vredi da se čuje:
https://speedrone.bandcamp.com/album/junkie-blues 

Iz Francuske dolaze Myar, fazirani, bluzirani, psihodelični stoner rok sastav koji ubacuje u svoju muziku i mrvicu grunge šmeka. Album  Bleak Mountains ipak pre svega gradi svoj identitet na dužim, psihodeličnijim pesmama gde se forsiraju jako fazirane, hrskave gitare i dinamična svirka. Materijal ima prilično zdrav, topao zvuk, dobar miks i puno lepog, čak i uspelo višeglasnog pevanja pa se sluša sa apetitom:
https://myar.bandcamp.com/album/bleak-mountains

Forêt Noire su naravno, iz Kvebeka, a sviraju u osnovi sludge metal, ali sa elementima hardcore/ posthardcore zvuka i sa iznenađujuće efektnim melodičnim pevanjem. Tri pesme na debi izdanju, EP-ju naslovljenom samo ,,I" su lepršave i energične, sa upadima baš ozbiljne težine i agresije, ali to su klimaksi i ovo je muzika koja nije samo i isključivo u crvenom sve vreme. I vokali su vrlo zanimljivi i bendu jedino moramo da zamerimo mastering kod koga JESTE sve u crvenom sve vreme i u priličnoj meri negativno kompenzuje inače dinamičnu prirodu muzike. Ali dobro, može to i da se remasteruje, božezdravlje, za sada je ovo zdrav i zabavan materijal:
https://notreforetnoire.bandcamp.com/album/i

Мистерии bi bio sedmi album za moskovski doom-sludge metal bend Ил i čuju se tu i kilometraža, ali i ljubav za muziku. Hoću reći, pesme su dugačke i grade svoju dramu postepeno i metodično ali nisu presvirane, prekomplikovane i Ил drže jednu finu crtu spontanosti i džem-sešn energije u onome što rade. I sam zvuk je zdrav, sa dosta ,,vazduha" u miksu, i ovo, sa svojim povremenim zanošenjima u blackened-sludge stranu ima sasvim fin odnos težine, agresije i relaksiranije, spontanije svirke. Dopadljivo!
https://ildoom.bandcamp.com/album/--9

Njujorški Magnetic Eye Records je ove godine nanizao pregršt zaista visokoprofilnih izdanja, uglavnom novih, zrelih ploča već poznatih bendova. Najnoviji je Through The Hourglass, treći album Witch Ripper iz Sijetla. O bendu sam već pisao pre nekoliko godina kada im je aktuelan bio tadašnji album i ukazao sam da je ovo vrlo uglancan, praktično ,,televizijski" teškorokerski sastav koji ima doom metal u svom DNK ali ga prezentira na način blizak nekakvoj publici iz generalne populacije. Sa Through The Hourglass je ovo još izraženije i ovo je vrlo melodična ploča čiji teški zvuk i žustra svirka ne zaklanjaju činjenicu da je ovo JAKO melodično i progresivno na onaj način na koji prog-metal shvataju ljudi što nikada nisu mrdnuli dalje od Mastodon. Ne želim da ovo zvuči negativno, Witch Ripper su DOBRI i mada je ovaj album verovatno preblizu mejnstrima za neki moj najstroži ukus, pitak je a da nije plitak i to je vrlo kul:
https://witchripper.bandcamp.com/album/through-the-hourglass

U Australiji rastu neke neobične životinje (da ne pominjem paukovi od pola metra božemesačuvajisakloni) ali i užasno dobri rok bendovi. Prvi ovonedeljni primer bi bili The Neptune Power Federation iz Sidneja koji imaju sedmi album, Mondo Tomorrow i to je jedna prelepa smeša '70s okultnog roka, psihodelije i propisnog fuzz-rock zakucavanja. Bend u prvi plan gura pevačicu Lauren Friedman, sa punim pravom jer ona razvaljuje i kada peva teške soul-bluz piruete i kada slaže harmonična, na ABBA nalik višeglasja, ali i ostatak benda je odličan, sa idealnim odnosom krljačke faz-rokčine i psihodelično-okultne nadgradnje. Istovremeno i retro, ali i originalni, The Neptune Power Federation su izbacili jedno od najprijatnijih izdanja ovog proleća:
https://theneptunepowerfederation.bandcamp.com/album/mondo-tomorrow

Drugi ovonedeljni promer je iz Melburna. Stepmother su, tako, rokenrol power trio koji prži jako i bez stajanja. Album Absurdus Manifestus ima trinaest pesama kombinacije sirovog pank roka, fazirane psihodelije i mišićavog, bluzerskog hard roka. Produciran VRLO analogno, odsviran kao da ljudima život zavisi od intenziteta performansa, napisan kao da stiže iz najbolje berbe 1971. godine, ovo je album koji treba da kupite svakome ko imalo voli rok muziku da bi mogao da ga pušta onima koji unaokolo seru da dobrog rokenrola već decenijama nema. Ima, samo njih nema tamo gde treba:
https://stepmother1.bandcamp.com/album/absurdus-manifestus

Imamo i Šveđane Truckfighters koji deset godina nisu snimili novi album. No, Masterflow, kako se nova ploča zove, nije opterećen nekakvim dokazivanjem i koncepcijama, ovo je prosto ugodna ploča vozačkog fuzz-rocka koji ne zvuči banalno ili na brzinu napravljeno, ali se naprosto ne gubi u OBJAŠNJAVANJU i samo propisno roka, puštajući rifu, gruvu i psihodeličnoj modulaciji da odrade svoj posao. I naravno da odrađuju:
https://fuzzoramarecords1.bandcamp.com/album/masterflow

Italijani Organ, pak, sviraju vrlo spori, teatralni doom metal. Njihov drugi album, Immobilism, izašao jedanaest godina nakon prvenca, je ploča dugačkih pesama, puno repeticije, mnogo disonantnih akorda i zvuka koji je napregnut do pucanja a istovremeno je sniman, čini se, u sajamskoj hali. Dakle, sve odjekuje, sve se ponavlja, emocije samo šikljaju i to zna da bude DOBRO. Nije lako za slušanje, najpre zbog veoma glasnog masteringa, ali muzika ima tu svoju priču koju dobro prenosi čak i bez vokala:
https://organ666.bandcamp.com/album/immobilism

Infinite Illumination je, makar za ovu istorijsku eru, poslednji album za Spirit Adrift. Bend je poslednjih desetak godina napravio prilično lepu reputaciju za sebe putujući od hermetičnije doom metal osnove do današnjeg melodičnog, zrelog heavy metala sa doom fundamentom i sasvim je i korektno da se ovde stavi tačka na rad projekta ako Nate Garrett, čovek koji je do 2017. godine i na prvih nekoliko izdanja i bio jedini član benda misli da je rekao sve što ima. I za ovu priliku postava je promešana u odnosu na onu koja je snimila Ghost at the Gallows 2023. godine, sa Jasonom Dahlkeom iz Fulci i Left to Rot na drugoj gitari, ali muzika je sva Garrettova i predstavlja logičan, smislen naredni (i, kako rekosmo, za sada poslednji) korak u evoluciji benda. Ovo je, dakle, čvrst, ekspresivan, ali istovremeno i dalje doom hermetičnosti naklonjen metal, sa niskim štimom, lepom, zdravom teksturom, tenzičnim melodijama i odličnim vokalom. Možda, naravno, od ovog projekta bude nečega u nekoj daljoj budućnosti ali za sada se Garrett svakako dostojanstveno ispisao pločom koja vredi da se ima i vrti u godinama što dolaze:
https://20buckspin.bandcamp.com/album/infinite-illumination

Španjolski stoner rok trio Red Fountain je snimio prvi studijski album posle dva živa, ali i Chains of Sin zvuči sirovo, spontano i živo i iako je po kvalitetu zvuka ipak iznad proseka, i dalje spada u propisni psihodelični andergraund. A mi to volimo. Ova tri momka sviraju sporo, gruverski, sa jakom bluz osnovom ali onda i sa mnogo psihodelične nadgradnje koja vam čačka duboko po podsvesti i ne da da vam popusti pažnja. Nije to, dakle,stoner rok u kome se samo vrti jedan isti rif pa šta mu bog da, već propisna, nemirna heavy psych svirka u kojoj bend svaki put kad svira pesmu to radi kao da je prvi put i vi i oni znate da može da se dogodi bilo šta. I događa se svašta, uglavnom vrlo lepo, pa ne propustite ovo čudovištence i njegov okultno-erotski omot:
https://redfountain.bandcamp.com/album/chains-of-sin







Through N Through je drugi (a ne prvi) album za čikaške trešere Through N Through (prvi je bio pre pandemije) i lep je. Ovo je ulični, energični thrash metal, bez mnogo komplikacija, sa finom dozom pank roka u svom metalskom rikanju i riljanju i u njemu mogu da pohvalim sve, od rifova koji pošteno briju, preko tempa koji je visok pa bubanj samo štrika, vokala koji je BESAN i lud, pa do miksa koji sve to fino razdvaja i nudi lepu, duboku zvučnu sliku. Udaranje za sve pare čak i pre nego što stignete do pesme koja se zove Mexican Metal Maniacs i shvatite smisao omota:
https://www.youtube.com/watch?v=_nednTR4ZS8

Francuzi Death Council svoju muziku smeštaju negde između thrash i death metala sa dosta progresivističkih ambicija. Tako je njihov novi EP, Slaughtered Innocents sastavljen od dužih, kompleksnijih pesama sa dosta harmonskih promena, podužih, komponovanih solaža i generalno je namenjen slušaocu koli voli da čuje da se bend potrudio tokom pisanja i oznojio tokom svirke. Solidno je to producirano i mada za moj ukus previše akcentuje (melo)dramu, ima ovde svakako pristojnih rifova i dobrih tema da ih čovek posluša i više puta. Bend svakako treba da sedne i spremi album jer je na pragu zrelosti:
https://deathcouncil.bandcamp.com/album/slaughtered-innocents

Za sve koji – uostalom ispravno – smatraju da imamo PREMALO thrash metal bendova sa ženskim glavnim vokalom, tu je projekat Thunderkill. Ovo je internacionalni trio na relaciji SAD-Argentina gde Argentinka Mini piše tekstove i peva i ima SJAJAN, prodoran, besan glas, a ova dva lika prave opaku, energičnu muziku. Album Global Cataclysm je napisan dobro, sa dosta dinamike i prostora i za nešto kompleksnije istraživanje tema i harmonija i mada stilski nije specijalno originalan, kvalitet muzike je tu, izvedbe su KARAKTERNE, pa sve brzo uđe pod kožu:
https://thunderkillthrash.bandcamp.com/album/global-cataclysm

Iiiiiii... imamo i novi Metal Church. Ovo je bend koji je sahranio gomilu članova (čak četvoricu, mada nisu baš SVI bili u bendu u momentu kada su preminuli) ali se najviše osetila smrt pevača Mikea Howea koji je bio u bendu od poznih osamdesetih i preminuo 2021. godine zatvarajući time jednu epohu u radu grupe. Bend je izdao jedan album sa Marcom Lopesom (iz Ross the Boss) na mikrofonu, 2023. godine a sada je postava ponovo osvežena i pored veterana Briana Allena (ex-Vicious Rumors) na vokalu tu su i novi bubnjar i basista. Ali, mislim, bubnjar je takođe veteran, Ken Mary (Flotsam and Jetsam i još mnogo toga, uključujući Alicea Coopera još u osamdesetima) a basista je, jelte, Dave Ellefson, nekada iz Megadeth, danas iz Dieth itd. Dakle, Kurt i Rick ovde ništa ne prepuštaju slučaju i ovo je sada praktično supergrupa a koja je onda snimila album ZDRAVOG metala što se drži tačno idealnog srednjeg rešenja između disciplinovanog, nabadačkog thrasha i nešto šmekerskijeg heavy metala. Metal Church i jesu uvek bili na toj dobroj poziciji, da imaju thrash energiju i težinu a da ne napuste cheesy heavy metal epiku i Dead to Rights, njihov četrnaesti album, sa svojih jedanaest pesama i preko pedeset minuta muzike i te kako ima odlične momente koje vredi čuti, slušati, pamtiti. I svi muzičari zvuče vrlo raspoloženo, ali verovatno više od svih Allen koji apsolutno dominira vokalnom interpretacijom i podseća na tu diferenciju specifiku koju je bend imao sa Howeom u postavi a koja se posle njegove smrti nije izgubila. Respekt:
https://metalchurch.bandcamp.com/album/dead-to-rights

Za nekakav ,,čistiji" thrash metal ovde imamo drugi album kalifornijskih Nukem, naslovljen The Grave Remains. Urađen čak deceniju nakon prethodnog, ovo je album žestoke, mrveće svirke u kojoj gitare polivaju brutalnim rifovima, bas žvaće iz sve snage a bubanj rešeta, ali i nudi česte promene ritma i nešto kompleksnije metrike da stvari ne budu monotone. Nukem se definitivno trude da se nametnu kvalitetom i invencijom unutar nečega što je ipak stilski vrlo blisko Bay Area klasici, a što nije baš neko čudo – gitarista Steve Brogden je roudi Garyja Holta i ponekada i svira gitaru u živim postavama Exodus. I ako ste pre neki dan slušali novi Exodus i mislili da bi vam lepo leglo još takve muzike, molim, Nukem i te kako isporučuju. Jedanaest pesama, granitno tvrda produkcija, agresija ali i gruv, sve što treba:
https://nukemthrash.bandcamp.com/album/the-grave-remains

Finci Negaatio su negde između thrash i groove metala, ima u njihovoj muzici i malo hardcore i metalcore elemenata ali njihov debi album, Mieleni Murtama je pun te neke mladalačke energije i jako mi je simpatičan. Bend apsolutno boli kurac da se žanrovski tačno odredi i pesme im imaju i thrash brzinu, i blek metal oštrinu i screamo teatralnost i sve se to smenjuje nekako intuitivno i spontano i često je i dosta nabacano ali se Negaatio vade na šmekerizam i energiju. Lepo:
https://negaatio.bandcamp.com/album/mieleni-murtama

Kanađani Warsenal su svoj treći album nazvali Endless Beginnings... valjda jer su imali pauzu od 2019. godine i sada se vraćaju u rotaciju. No, nema straha, ovde niko nije ispao iz forme, pa je Endless Beginnings... ploča vrlo zdravog speed metala sa dobro napisanim pesmama, zanimljivim gitarskim temama i rifovima, odličnom, energičnom i istovremeno disciplinovanom svirkom. Bend je zapravo ,,tehničkiji" nego što na prvi pogled deluje jer im je zvuk vrlo zdrav i prirodan a energija izvedbe mladalački spontana, no, ovo su odlično osmišljeni i vrhunski iskovani komadi metala koji nije puka rekonstrukcija nečega što su drugi radili pre četiri i po decenije već originalan, impresivan moderni opus. ODLIČNO:
https://warsenal.bandcamp.com/album/endless-beginnings 






Christpipe su iz Pensilvanije i uprkos imenu nemaju veze sa stoner rokom. Njihova je muzika mešavina panka i metala, nekakav prijatan hardcore thrash sa energičnim pesmama dobrog tempa i prijatnim srednjetempaškim momentima pravljenim za mošpit zajebanciju. Album  The Second Coming of Christpipe je kao nekakav autoritativan katalog hardcore thrash i crossover galanterije iz poznih osamdesetih i meni to, razume se, legne ko budali šamar. Dobar bend, lepa ploča:
https://christpipe.bandcamp.com/album/the-second-coming-of-christpipe

Poljski entuzijast crossover thrasha, xTHEOPHILUSx/Mr xTx/CxMxF ima novi EP, Wszyscy jesteśmy Judaszami i to je pet pesama poštenog šamaranja. Piotr Lehki je unapredio produkciju i u muziku dodao samo malo death metala, koliko da zamiriše i, pa, rezultati su odlični. Ovo je energično, žestoko, glasnog, zdravog zvuka i čestih promena tempa a sa opet dovoljno vučne sile da vas ne pušta da se odmorite. Treš or bi trešd, drugovi:
https://xtheophilusxmrxtx.bandcamp.com/album/wszyscy-jeste-my-judaszami

Recimo da i split album Shadow Hounds/ Sexcult spada u krosover. Teksašani Sexcult svakako ispunjavaju uslove, mešajući hardkorpank i thrash metal u svojoj muzici za četiri pesme prljavštine i poštenog provoda. Iako je produkcija jeftina, bend zna šta radi i sa instrumentima i sa studijom i ovo zvuči kao treba. Pretpostaviću da su i Shadow Hounds iz Teksasa i njihova strana je možda nešto bliže ,,metaliziranom hardkoru" ali se sve to sasvim dobro uklapa i fino trese:
https://sexcultofficial.bandcamp.com/album/shadow-hounds-sexcult

Tidebreaker dolaze iz Surf Sitija u Severnoj Karolini ali ne pevaju o plimama i surfovanju. Ovo je ulični, metalizirani hardcore bend sa tetovažama, koji u pesmama kritikuje društvo što je skrenulo sa pravog puta, izdalo omladinu itd. Sasvim korektno a i muzika je negde između beatdown hardcorea, deathcorea i slamming death metala pa ako volite sporo, teško, mučno, usiljeno ali u principu, jelte, KOREKTNO, EP naslovljen Salt Core vredi da se čuje. Ni jedna pesma od tri prisutne ne prelazi dva minuta, dakle, sve je ekonomično i neće vas mnogo mučiti:
https://tidebreakernc.bandcamp.com/album/salt-core-ep

Search Warrant su hardcore bend iz Masačusetsa i njihov LP Promo 2026 je kaseta sa četiri pesme baš klasične hardcore vožnje sa pankerskim rifovima, sprinterskim delovima za šutiranje, plesnim gruvom za mošing, promuklim, naloženim vokalom. Nema mnogo originalnosti, ali sve zvuči autentično, snažno, energično i odlično je odsvirano i snimljeno:
https://searchwarranthc.bandcamp.com/album/lp-promo-2026

Onda imamo Kanađane Toros sa istoimenim albumom a koji nudi oštar, ofanzivni crossover thrash. Ovo su kratke pesme sa metaliziranim gitarama i puno opako denflovanih rifova a koji su u suštini ne manje pankerski nego kod prethodnog benda. No, zvuk i tehnika svirke čine razliku a i vokal je kao veštica koja je pojela nešto čemu je rok trajanja istekao još početkom prošlog veka. Sedam brzih, kratkih pesama prženja i čukanja i cena od koliko date čine ovo izdanje neodoljivim:
https://torosthrash.bandcamp.com/album/toros

Dosta je da čujete dva takta albuma Maailma on hajonnut i da znate da je Tuhon enkelit finski hardkorpank bend. Ovo je savršeni i savršeno sirovi i jednostavni juriš napred bez osvrtanja i zaštitne opreme onako kako su nas pre četrdeset godina učili Terveet Kädet, Rattus, Kaaos, ili Riistetyt, jeftino snimljen, ali odsviran supersrčano i žustro. I da ne grešim dušu, za MRVU kvalitetnije napisan i odsviran. Ali zaista za mrvu, Tuhon enkelit nisu nekakav ,,elevated" suomipunk, naprotiv, garažna su štroka i to je PRELEPO:
https://tuhonenkelit.bandcamp.com/album/maailma-on-hajonnut

Nizozemci Ontaard nisu žanrovski jednoznačni; njihova muzika je u osnovi hardcore ali u egzekuciji bliska i sludge pa i progresivnom doom metalu. Živi album, Something to Lose - Live at Roadburn snimljen prošle godine na festivalu Roadburn u Tilburgu ih nalazi u najprogresivnijem izdanju, sa mnogo momenata koji muziku vode u eterične, kontemplativne ambijente (čak i bez gitara i bubnjeva). No, ima ovde i puno propisne gitarske lomljave i teškog, metalnog zvuka. Odlično je sve to na gomili i zavređuje pažnju svakoga ko je nedavno slušao novi Neurosis i pitao se ima li bendova koji će da preuzmu štafetu kada Von Till i ekipa konačno stanu:
https://ontaard.bandcamp.com/album/something-to-lose-live-at-roadburn

Ima, naravno, dosta metal bendova koji se zovu Obelisk, ali samo je jedan Øbelisk. Momčad iz Montreala ima par kraćih izdanja iza sebe a sada je snimila i debi album, Call to Oblivion i to je tako neki gemišt death metala, black metala, sludge metala, grindcorea... I nije loš. Øbelisk imaju neki svoj stil koji verovatno još i nije izgrađen do kraja, ali je simpatično različit od onog što nam se već nudi i ovaj album ima potencijala da bend lansira u više orbite:
https://obeliskmtl.bandcamp.com/album/call-to-oblivion

Coalmine Canary iz Ajndhovena sviraju ,,Migraine-inducing mathnoise for (and by) people who need to go see a therapist" A što je u prevodu kombinaciju matchorea, false grinda i noise rocka za prave gurmane. Album  On Today's Weather Forecast: EVERYTHING ALL AT ONCE je natrpan kratkim, izvrsno napisanim, virtuozno odsviranim i odlično produciranim pesmama koje izbacuju kilodžule energije u svemir ali pri tome zvuče OTMENO, dakle, kao umetnost koju prave edukovane, rafinirane osobe a ne kao nekakvo divljanje iz podruma. A opet, ovo je sigurno krenulo kao divljanje iz podruma. U svakom slučaju, jako je dobro i jako se preporučuje:
https://coalminecanary1.bandcamp.com/album/on-todays-weather-forecast-everything-all-at-once

Brilliant Behemoth su dve individue iz Čikaga koje sviraju goregrind ali stare škole, dakle, sa d-beat osnovom i blastbitovima preko kojih idu death metal rifovi. Njihov split EP sa ruskim Toughguy ima pet pesama i ovo je dobra, mišićava i znojava muzika sa pesmama dovoljno dugačkim da imaju, jelte, prave aranžmane a dovoljno kratkim da budu GRINDCORE. Odlična produkcija, takođe. Toughguy sa svoje strane takođe imaju pet pesama i to je, pa, isto negde između grindcore i goregrind koordinata, sa dosta očiglednim uticajima Agathocles, recimo, i sa takođe sasvim finim zvukom gde doboš lepo zvoni a gitare su hrskave i prijatne. Oba benda pritom materijal daju po ceni koju sami odredite pa ovo i u čisto ekonomskoj ravni VREDI!!!!!!
https://toughguy666.bandcamp.com/album/split-w-brilliant-behemoth
https://brilliantbehemoth.bandcamp.com/album/split-w-toughguy

Absolute Imbalance bi bio debi album za češki grindcore/ deathgrind trio Kaosquad. Snimljen delom u studiju (bubnjevi) a delom u prostoriji za vežbu (ostalo), ovo je zapravo vrlo pristojno produciran materijal uzimajući u obzir muziku kojom se bavi. Kaosquad sviraju old school krljačinu negde između Dead Infection i Regurgitate i tu neka moderna digitalna budževina ne bi ni odgovarala. Pesme nisu remek dela originalnosti ali je sve zajedno jedan zdrav, iskren andergraund projekat i meni to prija:
https://kaosquad.bandcamp.com/album/absolute-imbalance

(kraj u sledećem postu)

Iko Uwais je režirao film TIMUR, film koji je zahvaljujući njegovom imenu izvezen van Indonezije, ali nažalost reč je o ostvarenju izrazito lokalnih dometa.

To je priča o specijalnoj jedinici čiji pripadnik mora da se sukobi sa nekom bandom u džungli s kojom sarađuje njegov najbolji drug iz detinjstva. Ovo svakako nije RAID, mada ja nisam neki fan tih filmova, i Iko Uwais je meni obrni-okreni najbolji kod Berga i Tjahjantoa, tako da ako vas zaplet podseća - jer i ovde ide neka jedinica na zadatak pa naiđe "na tvrdo", nećete dobiti RAID.

Prvo, nema akcije tog tipa, niti ima nešto mnogo akcije. Ovo je klasičan šumski shoot em up. Urađen pristojno, ali bez ičega što bi se istaklo.

Ali, zato ima naivnih flešbekova na junakovo detinjstvo, na taj neki prijateljski osnod koji je zapravo na kraju svega i ne previše bitan za priču, ima jako puno pokušaja da se grade likovi koji su generic jer su i likovi nažalost takvi.

Sve ukupno je to tanko i bezveze ali stotinak minuta sa Uwaisa svakako ne mogu biti sasvim bačeno vreme.

* 1/2 / * * * *

Vođa krajnje slovenačke desnice je Srbin:
https://www.index.hr/vijesti/clanak/vodja-slovenske-desnice-je-novi-sef-parlamenta/2780616.aspx?index_ref=naslovnica_vijesti_ostalo_d_0
https://sl.wikipedia.org/wiki/Zoran_Stevanovi%C4%87

vota surprajz!

Kreće najžešća ucena Vučića; EU pod velom "demokratije" traži odricanje od majke Rusije

QuoteKako pišu mediji, slede najteži do sada pritisci na predsednika Srbije Aleksandra Vučića da uvede sankcije Rusiji, protera ruske medije i da se odrekne jeftinog ruskog gasa.

Kako se navodi dalje, zapadni mediji su objavili da bi Srbija mogla da izgubi oko 1,5 milijardi evra iz EU fondova, namenjenih zemljama kandidatima za članstvo u toj uniji.

jbs 1,5 milijardi koje ne mozes posteno pretociti u privatni dzep. sve neka dosadna pravila, nadzor, kontrole.

Pogledao sam letošnji 28 Years Later a u pripremama za ono što najveći broj reakcija koje sam video onlajn naziva njegovim superiornim nastavkom koji bi trebalo da je, u trenutku dok ovo čitate, već dostupan na striming servisima, ili makar samo na Netfliksu. O tom filmu ćemo onda da kažemo koju u dogledno vreme, a za sada da odmah primetim kako svaki film koji počinje scenom gde zombifikovani roditelji rastržu svoju decu koja nedužno gledaju Teletabise na televizoru sa katodnom cevi pa onda na kraju jedno od preživele dece dolazi u crkvu da uspaničeno potraži zaštitu od oca-sveštenika a ovaj je ODUŠEVLJEN zombi-apokalipsom jer se to nekako uklapa u njegovu viziju, pa, apokalipse sa pozitivnim, bogougodnim predznakom, da svaki takav film treba da režira Sam Raimi. Ali kad njega nema, dobar je i Danny Boyle, pretpostavljam.



Sprdnja na stranu, povratak Boylea i Alexa Garlanda (a na izvestan način i Cilliana Murphyja) franšizi koja je u velikoj meri odredila tokove njihovih karijera je prilično big dil i mada ja nisam bio nešto RASPAMEĆEN sa prva dva filma – ali bilo je to nevinije vreme i ja sam valjda bio razmaženiji – dopali su mi se u dovoljnoj meri da poželim da pogledam i dva nastavka napravljena paralelno i puštena u bioskope prošlog Juna (ovaj film) i sad u Januaru (28 Years Later: The Bone Temple). Već i to da je Sony odlučio da skoro pune dve decenije nizvodno finansira ne jedan nego dva nova filma, sa sve prilično čvrstim uveravanjima da ćemo gledati i treći svedoči i da je neko tamo ubeđen kako je ne samo visokobudžetni, studijski horor film ,,back", već i da je vreme da se zombi-horor preotme drskim Azijatima i vrati tamo gde mu je i mesto: u centar socijalne opservacije i političke kritike usmerene ka rapidno degenerišućem zapadnom svetu.

28 Days Later je bio prekretnica za Boylea, film snimljen za relativno sitan budžet, koji je zaradio desetostruko od svog ulaganja, ali, važnije, pokazao da gerilske taktike snimanja i kreativna montaža mogu da proizvedu nešto što će biti i komercijalno i umetnički relevantno. Boyle će onda nastaviti u smeru mejnstrim prepoznatljivosti i snimanja filmova koji će dobijati oskare, no, za scenaristu Alexa Garlanda je ovo bio film koji ga je izbacio na mapu a što je on savršeno iskoristio gradeći za sebe ime i identitet kao scenarista filmova (i video igara) koji radi drugačije od drugih, a kada je počeo da režira, demonstrirao je beskompromisnost i ambiciju koji nisu uvek, barem za moje pare, donosili idealne rezultate, ali ste uvek znači da gledate film Alexa Garlanda.



Još 2007. godine, nakon prilično uspeha 28 Weeks Later, u kome ni Boyle ni Garland nisu ponovili svoje uloge, urađena je prva ruka scenarija za treći nastavak, ali je onda, kroz razne faze development hella i strahovite promene koje je pretrpela filmska industrija, trebalo osamnaest godina da se on realizuje. Garland i Boyle su tek negde 2019. godine imali priliku da sednu i počnu da zaista rade na novom projektu a onda se desila pandemija. Rezigniranost Brexitom i, po Boyleovom i Garlandovom mišljenju, britanskim glupim nacionalističkim marširanjem u smeru izolacije (a ne nekakvog sUvErEnItEtA) dobila je novu dimenziju sa virusom u stvarnom svetu, koji nije ljude pretvarao u manične kanibalske kreature što vrišteći trče i bljuju krv, ali jeste dodatno rastočio društveni ugovor, razobličio raslojenost između lidera i sledbenika, svet gurnuo malo dublje u kazan iracionalnog haosa u kome se već krčkao.

Murphy se ne pojavljuje u 28 Years Later (ali jeste potpisan kao izvršni producent) i ovo je narativ koji sa zapletom originalnog filma nema mnogo značajnih spona, postavljen kao individualna priča – ili makar prvi deo iste – u istom univerzumu, samo skoro tri decenije kasnije. I Garland i Boyle onda imaju priliku da se bave pre svega pitanjem kako ljudska kultura generalno, a britanska partikularno evoluira u uslovima društvenog rastakanja i stalne pretnje potpunom anihilacijom čovečanstva.

Oh, čekajte...



Precrtajte ovo poslednje: čovečanstvo je zapravo OKEJ, završnica prethodnog filma je lakim potezom ruke retkonovana i u jednom skoro uzgrednom obaveštenju gledalac saznaje da je epidemija ,,virusa besa" uspešno i brzo zaustavljena nakon što je dosegla kontinentalnu Evropu i da je ostatak sveta nastavio da živi, radi i prosperira normalnim tempom a da su samo britanska ostrva i dalje zaražena i zapravo stavljena u međunarodni karantin, sa vojnim brodovima evropskih država koji patroliraju oko njih, kako bi sprečili da ijedna zaražena osoba prepliva ili preplovi kanal i započne globalnu apokalipsu.

Ima nečeg tipično britanski ciničnog i samokritički prezirnog u Boyleovom i Garlandovom tretmanu ovog zapleta: Ujedinjeno kraljevstvo ovde nije nekada svetla imperija kojoj je učinjena nepravda i sada svi mogu otvoreno da joj pokažu svoj prezir i da je proverbijalnu šutnu kad je na podu, a dok ona peva stare pesme i čuva sećanja na dane slave, rešena da makar ponosito umre kad joj već dušmani ne daju da živi. Suprotno od toga, 28 Years Later radi satiričku disekciju patriotskih mitova i nostalgičnih deluzija, prikazujući pojedince kao individualno časne – naravno i nesavršene – ljude ali onda društvo kao opasno zaslepljeno slavnim tradicijama koje su očuvane u jednom degenerisanom, pogrešno shvaćenom kontekstu.



Zapravo... ako imam ranu kritiku na 28 Years Later to je da se on ne bavi DOVOLJNO ovom temom, ostavljajući je pre svega da se krčka i radi u pozadini dok prikazuje sazrevanje dečaka koji dovodi u pitanje učenja, ali i moral svoga oca. No, nije pošteno kritikovati film za nešto što on nije i na ovom mestu ćemo da kažemo da Boyle impresionira ranom montažom podvučenom ispod dramatičnog recitovanja Kiplingove pesme Boots uvezanog u saundtrak za film koji su napravili Young Fathers. ,,Spotovska" režija i montaža se obično pominju u negativnom kontekstu kada pričamo o bioskopskom filmu, ali Boyle je pre trideset godina pokazao da je samo pitanje koliko ste umetnički kreativni i zanatski spretni i onda 28 Years Later među svoje hajlajte može da ubroji upravo scene rađene uz preklapanje snimljenih i arhivskih kadrova, kombinovanje muzike i poezije, baraž vizuelnih simbola koji objašnjavaju podsvest sveta u kome se priča dešava bolje, brže i efektnije nego što bi to uradila bilo koja ,,realistična" scena.

Dobro, zajednica na malom engleskom ostrvu, razdvojenom od glavnog britanskog tla, živi u nekoj vrsti fantazijske kasnosrednjevekovne aproprijacije. Ovo je život bez struje, industrijskih medikamenata, vatrenog oružja ili vozila sa motorima, ali preživeli koje vidimo u malom naselju i dalje žive u svojim ,,starim" kućama, imaju funkcionalne kanalizacione instalacije, šporete na drva, odeću iz vremena pre apokalipse... Resursa je malo i, koliko je moguće da se vidi, njihovo prikupljanje zavisi od ekspedicija što ih naselje šalje na glavnu zemljišnu masu koja je, naravno, preplavljena ,,inficiranima" – bezumnim, post-ljudskim kreaturama što jedino žude da proždiru sve što se kreće.



No, ekspedicija koju gledamo na početku filma ne tiče se sakupljanja resursa. Naprotiv, ovo je neka vrsta inicijacije mladog dečaka po imenu Spike koga otac prvi put vodi na jutrenje, odnosno, u ritual sazrevanja gde ovaj, nakon dugog vežbanja sa lukom i strelom na lutkama i nepokretnim metama treba da pokaže kako je dorastao svojim dužnostima time što će ubiti svoje prve inficirane.

Ovo je čitava svrha odlaska na ekspediciju i ima nečeg simbolički značajnog u tome da otac Jamie i sin Spike ostavljaju vrlo bolesnu surpugu i majku – koja stalno zaboravlja i čudi se zašto Spike danas ne ide u školu – ne da bi pronašli ili ulovili nešto korisno za zajednicu, ne čak ni da bi makar išli u izviđanje i sakupili informacije koje bi naselju mogle koristiti, već samo i isključivo da bi Spike pokazao da ume da ubija zaražene lukom i strelom.

A što je, kada se malo razmisli, sasvim besmisleno. Na stranu da, iz čisto kinematskih razloga, filmu jeste potrebno da može da prikaže napetu ,,borbu" i ,,akciju", ali i iz režije tih akcioni scena postaje jasno da preživeli ne rade stvari koje bi za njih bile KORISNE već one koje bi gledalac, pogotovo kondicioniran gledanjem decenije i kusur raznih serija unutar serijala The Walking Dead  od njih očekivao. I, čujte nije da zombi-horor filmovi moraju da se uvek ponašaju najracionalnije i najlogičnije da bismo im priznali pravo na postojanje, ali jeste uočljivo da u više scena u kojima ,,naši" beže od zombija, pa stanu na trenutak, nanišane strelom i ubiju jednog od njih pa onda nastave da trče, OVO NAPROSTO NEMA SMISLA. Uzvraćanje vatre brojnijem protivniku koji vas progoni ima svoje taktičko opravdanje kada će taj protivnik da zbog toga stane, zauzme zaklon, prebroji se pa kada nastavi da vas progoni, to učini opreznije, sporije, dajući vam vremena da povećate distancu. Ali ovo su bezumne, post-ljudske kreature bez nagona samoodržanja, koje ni ne zastaju kada vide da im kolege padaju proburažene strelama, to je ceo ,,identitet" zombija, i onda čitavo to ,,militarističko" ponašanje naših junaka deluje besmisleno.



Što je i jedna od poenti filma, sa takođe vrlo naglašenim scenama ,,zajedništva" u naselju gde se uz pesmu, igru i jaču hranu proslavljaju ,,herojstva" što ih je Spike, jelte, počinio, a po svedočenju samog njegovog oca koji je ponosan na svog sina i njegov prvi izlazak na teren da ubija. Garland i Boyle nisu preterano suptilni u prikazu toga da nešto ipak jeste trulo u maloj, srčanoj zajednici, a koja oslikava taj neki velebritanski izolacionizam, ali i ne moraju da budu jer film onda pivotira u smeru intimnije priče o sinu i majci, sazrevanju koje ne podrazumeva ubijanje već prihvatanje smrti kao ne samo dela života već i momenta koji taj život zaokružuje na dobar ili loš način. Memento mori, kao kredo kojim se filmu daje njegov filozofski temelj ima dosta smisla u apokaliptičnom kontekstu, pogotovo što ,,zombiji" ovog filma nisu tradicionalni oživljeni mrtvaci već samo ,,zaraženi ljudi" koji su izgubili više mentalne funkcije. Po tradiciji, niko ih ni ne naziva zombijima sem jednog lika koji se pojavljuje kasnije u filmu i koji je za to adekvatno kažnjen.

Alex Garland je čovek sa solidnim videoigračkim pedigreom, i kao autor i kao igrač i ne treba zaboraviti da je prvi film u serijalu i eksplicitno bio delimično inspirisan Capcomovim igračkim serijalom Resident Evil. Sa 28 Years Later Garland i Boyle prave jasnu aluziju na početak igre God of War iz 2018. godine, jedan momenat tenzije i agresije između oca i sina vezan za odlazak u lov i potvrdu teorijski naučenog kroz ubijanje plena. Već to da u filmu nema govora o ,,korisnom" ubijanju je ulazak u dijalog sa igrom koja je jedan od najistaknutijih primera ,,sad dad" arhe/ stereotipa i služi da razobliči mudrost očeva, ali i plemenitost njihovog samožrtvovanja i stavi Spikea na jasnu životnu raskrsnicu.



Naravno, to da je Spikeu majka bolesna je drugi element te raskrsnice i 28 Years Later onda do kraja govori o tom sazrevanju u senci neumitne smrti-koja-daje-značenje-životu i mada je sam narativ srazmerno predvidiv, ne specijalno maštovit i koristi poznata žanrovska rešenja, Boyleova realizacija je ono što filmu daje njegov karakter.

Prvo, glumci su vrlo dobri, sa tom merom radničke-i-seljačke, organske-i-neprskane sirovosti koju likovi imaju i gde Jodie Corner i Aaron Taylor-Johnson rade snažne, sočne portrete Britanaca-posle-apokalipse, gde Alfie Williams kao dvanaestogodišnji Spike uglavnom  junački odrađuje rolu klinca koji je učen stoicizmu a koji ne može da prihvati da majci nema pomoći. Williamsov vrlo solidni glumački učinak pomaže i da progutamo neke upitne skokove u scenariju gde njegov lik i doslovno preko noći pravi fatalnu odluku i sasvim iskoračuje iz do tada utvrđenog karaktera. Naravno, Raif Fines je pravi MVP ovog ansambla jer on ima i najtežu ulogu: da film humanizuje, da jednoj inače vrlo jednostavnoj, survivalističkoj postavci da dimenziju filozofske kompleksnosti i nedorečenosti, da bude ,,weird" i mističan ali na način koji nije preteći i uliva nadu, pa i da bude alternativna očinska figura Spikeu, ona koja ne nudi čiste i jasne odgovore, ali pomaže da se postave pametnija pitanja. Fines je i vizuelno upečatljiv i on u mnogome pomaže i samom Garlandu koji ne mora da u dijalozima preteruje s ,,objašnjavanjem", uspevajući da gledaoca uputi na neizrečeno i inspiriše na kontemplativni rad.



Naravno, za Finesov lik je vezan i centralni vizuelni simbol filma i 28 Years Later dosta impresionira svojim ,,hramom kostiju" čak i ako ciničniji gledalac mora da primeti da sve to deluje vrlo teško za izvođenje i održavanje. No, ako 28 Years Later gledate sa beležnicom u ruci i zapisujete svaku nelogičnost u zapletu, svaku iracionalnost u ponašanju, svaku logističku prepreku koju film ignoriše ili temporalnu nedoslednost u koju ugazi, nećete mnogo uživati u gledanju. Ovo je svakako film koji lepše i efektnije radi u svojim segmentima nego što se drži kao celina, ali je i osvežavajuće videti da Boyle nema problem da u pripovedanju preskače razna ,,objašnjavanja", da uzme da posle prvog priča i drugi zaplet pa ga spaja sa prvim, kao da radi seriju a ne film kraći od dva sata, da je siguran kako će efektnost pojedinih set pisova i scena biti dovoljna da film pregura i preko barijera što ih postavljaju bazična ljudska i boks-ofis logika.



I, mislim, uglavnom hoće, 28 Years Later je film u kome se autorska ruka jako ,,oseća" i između bizarnih rezova i promena rakursa u akcionim scenama, pomenutih montaža koje efektno spajaju simbolizam i pripovedanje, te iznenađujuće smelih promena tona tokom filma (pogotovo u finalu), ovo vrlo uspešno sebe izdvaja iz zombi-tradicije i stoji kao poseban fenomen. I to da su ,,inficirani" ovde uglavnom potpuno goli i da unaokolo jure sa mlatarajućim ćunama takođe filmu dodaje finu dimenziju opscenog, a što se onda naplaćuje u jednoj od najtransgresivnijih scena u istoriji visokobudžetnog zombi-filma. Koja, opet, nema SMISLA, nije LOGIČNA, i njene konotacije su upitne, ali ćete je, čisto vizuelno, itekako upamtiti. Uopšte, Boyle ovde, bez obzira na to koliko film meandrira između nekoliko zapleta, poruka i tonalnih setova, režira par  izvrsnih, gotovo savršeno vođenih scena, među kojima je rani hajlajt ona u kojoj Jamie i Spike nalaze jednog inficiranog kako visi naglavačke u napuštenoj kući.

I generalno, sami inficirani izgledaju izvrsno – na čelu sa orijaškim ,,Alfom" kome bivši košarkaš i MMA borac Chi Lewis-Parry daje zastrašujuću harizmu – a Boyle i direktor fotografije (povratnik Anthony Dod Mantle) ih slikaju mudro drmusajući kameru pa onda u montaži (takođe povratnik, Jon Harris) pametno udaraju akcente.



No, kad smo već kod kamere, 28 Years Later koristi iPhone 15 – sa, naravno, različitim dodatnim sočivima – za snimanje gro svog materijala i mada je Boyle ovo radio kako bi film imao taj neki ,,indie", gerilski šmek, rezultat je i da mnogi kadrovi izgledaju možda ne baš kao govno, ali ružnjikavo. Široki, mirni kadrovi zelenih zatalasanih brda po danu su svakako impresivni, ali čim radnja filma uđe među drveće, slika dobija ,,veštački" kvalitet HDR osvetljenja i sve deluje kao da ga snimate u sobi. I, naravno, uvažavam da sam ja star čovek kome sve što nije rađeno na 35-milimetarskom filmu odmah ne izgleda ispravno, i da su Boyle i Dod Mantle etablirani heroji digitalnog snimanja (njihov Slumdog Millionaire je prvi digitalno snimljeni film u istoriji koji je dobio oskara za najbolji film), ali ne mogu protiv sebe. I onda, koliko god da sam bio pozitivno impresioniran dobro osvetljenim scenama na otvorenom, toliko su one u ,,mračnijim" ambijentima za moj groš izrazito patile od ravne, nedinamične slike kakvu – ironično – proizvodi osvetljenje visokog dinamičkog opsega, odsustva kontrasta, ,,mekanih" kontura.

Sa druge strane, muzika je odlično upotrebljena – i ona koju su uradili Young Fathers, kao i arhivska – i mada se ne pominje na odjavnoj špici, Boyle je i ovom prilikom iskoristio kultni krešendo iz kompozicije East Hastings kvebečkih Godspeed You! Black Emperor koji je prvom filmu dao nezaboravni ton u njegovoj kulminaciji. Naravno, ovde ga Boyle koristi subverzivno, nudeći gledaocu privid herojske apoteoze u emotivno snažnom finalu, samo da bi onda prilepio ovom finalu kodu od tri minuta koja POTPUNO odudara od tona svega što smo do tada gledali i nudi bizarnu, ali primamljivu poveznicu sa nastavkom snimanim u isto vreme.



O nastavku sam čuo sve najbolje i mada je on u bioskopima prošao slabo, imam prilično jaka očekivanja za njega bez obzira što ga nije režirao Boyle već Nia DaCosta čiji je The Marvels meni bio uglavnom očajan. 28 Years Later uz sve svoje nedoslednosti i meandriranja uspeo je da bude energičan, brutalan ali istovremeno i elegantan restart za franšizu, nedorečen u nekim tezama koje postavlja ali provokativan u svakoj od njih i to je, imajući u vidu o kom se žanru radi i više nego dobrodošlo i dovoljno. U stripu smo, da podsetim, već imali prilično uspešne eksperimente sa prikazivanjem sveta u kome je ,,zombi apokalipsa" nastupila pre više decenija i toga kako se on dalje razvijao (partikularno Crossed +100 koji je kao scenarista započeo Alan Moore a završio Si Spurrier), ali za jedan ,,skuplji" medijum, kao što je film, 28 Years Later radi taman dovoljno da makar ja ostanem intelektualno i emotivno investiran. Uskoro pričamo o nastavku, stay tuned.

O, užasa....

Na Steamu je Graveyard Keeper besplatan par dana u promociji nastavka, a to je dobra igra.