ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

"Kontroverzni brazilski film ''Tropa De Elita" (Elitna jedinica) dobio je ''Zlatnog medveda'' kao najbolji film na 58. međunarodnom filmskom festivalu u Berlinu, popularnom Berlinalu."

ko da sam znao, pogledah ovo prekjuče.
ne dajte da vas lažu: ovo nije na nivou CITY OF GOD – samo zato što se dešava u istom ambijentu ne znači da je to TO.
ovde su gl. junaci pajkani i specijalci, a ne krimosi.
film je dobar u svom beskompromisnom prikazu situacije koja je zaista ravna ratnom stanju, dodatno bezizlazna, kao neki ogavni začarani krug, zato što je najveći broj pajkana i šefova im korumpiran od onih koje bi trebalo da apse, a retke naivčine koje bi da zavode red brzo poljube patos.
bem ti život, nisam očekivo da ću gledajući neki film reći sebi 'jel vidiš, barabo, a tebi loše u srbiji!'

elem, ima ovde poviše likova i treba malo koncentracije da se pohvata ko tu kome šta zašto radi, ali može se.
film ima vrlo problematične likove (glavni je notorno đubre, ali nisam siguran da ga film osuđuje: rekao bih da implicira da to tako mora, nema drukče) i još pipavije ideje. neki rivjui ga osuđuju za militantno desničarstvo: pretpostavljam zato što mu je agenda, u suštini, pro-policijska, što i ne pokušava da humanizuje ili ljudski shvati te ljude u favelama nego cepa strategiju 'kill the bastards', a naročito zbog idolatrije (?) sistema obuke tih specijalaca koji je, kako se sami hvale, suroviji i od onog u izraelu!
opet – kažu da mora tako.

pa, ne znam baš.

film je veoma jednostran u svojoj ideologiji i vizuri, teze su mu vrlo očigledne -studente poistovećuje sa gomilom razmaženih bogatuna koji duvaju travu i drve o fukou dok se njihovi snabdevači travom (i jačim stvarima) iz favela svaki dan kolju s policijom, time ih praktično svodeći na njihove saučesnike (u nekim slučajevima i bukvalno). takođe, naglašena je parodija nerealističnosti onih koji rade u NGO sektoru, koji nemaju pojma šta je stvarno život, i zašto neke stvari MORA da budu gadne i prljave.

što se tiče akcije, dinamična je, žestoka, živopisna, vanredno dokumentaristički ubedljiva i odlično inscenirana; nema mnogo krvi, ali to film ne čini manje brutalnim.
ima zanimljivih likova i situacija (npr. kad se pajkani posvađaju među sobom oko teritorije koju reketiraju, uključujući i privatnu pajkansku inicijativu sa paucima za pogrešno parkiranje)., dinamično je i svakako vredi gledanja, ali smanjite očekivanja, ne tražite CITY OF GOD (umesto toga, tražite CITY OF MEN, nastavak tog filma!) i spremite se da kraj bude nagao i ne baš potpuno ispunjavajući.

moja ocena, 3-

Gledao sam film, i mogu reći da je zanimljiv, ako ne i baš dobar.

Propolicijska agenda ne čudi pošto je jedan od scenarista bivši član jedinice o kojoj film govori.

Doduše, kao disclaimer bih dodao da sam gledao film sa nekim dosta neregularnim prevodom.

Inače, ovo je pravi primer kako film čak i posle neke vrste internacionalne eksploatacije može da dođe do festivala A-kategorije, koji insistiraju na ekskluzivnosti, ako je dobar.

Inače, film je zanimljiv i po tome što je pre izlaska u Brazilu prvo leakovao na pirate.

Evo i komentara sa Cornera:

Posted: Fri Nov 16, 2007 1:35 am    Post subject:    

--------------------------------------------------------------------------------

Moglo bi se reći da sam pogledao brazilski film TROPA DE ELITE Jose Padilhe koji se sa punim pravom može nazvati Meirellesovim nastavljačem i naslednikom.

Naime, Padilha dolazi iz sličnog dokumentarističkog backgrounda, i u svom pristupu filmu je još prljaviji od Meirellesa. Njegov film je strvarno žestoko dokumentaristički, uglavnom je sniman iz ruke i veliki je uspeh što je uspeo da uprkos takvom načinu snimanja to sve bude u okvirima kontrolisane dokumentarnosti i da geografija dešavanja bude tačna.

Ono gde dokumenaristički koreni smetaju Padilhi, to je na planu mozaičnosti priče koja je bliža formi dokumentarne reportaže nego celovečernjeg filma. Eksperimenti sa formom pripovedanja su naravno potpuno legitimni, ali ovde priča zaista ne zahteva takvu formu i film zahvaljujući njoj pre svega biva konfuzan.

Za razliku od CIDADE DE DEUS koji se fokusira na odrastanje u faveli pre svega u ključu filma nostalgije, TROPA DE ELITE nam prikazuje Brazil kao zemlju koja je praktično u otvorenom građanskom ratu. Poznato je da bande iz favela u pojedinim periodima ulaze u čista ratna dejstva protiv brazilske policije, i ovo je film koji govori o toj vrsti sukoba između gangova iz favela i specijalnih jedinica policije koje nailaze na otpor i van favela, naročitop među liberalima.

Jose Padilha u tom smislu ne staje ni na čiju stranu ali su policajci ipak glavni likovi, i to onaj nekorumpirani segment među njima, tako da bi se reklo da su policajci ipak junaci. S duge strane, Padilha ne izbegava da prikaže brutalnost obračuna i spremnost policije da muči osumnjčene i da se vrlo često sveti iz sasvim privatnih razloga.

Ipak, prilično konfuzno izlaganje priče čini da TROPA DE ELITE nikada zapravo ne ščepa gledaoca koliko bi trebalo i uprkos neposrednosti pristupa film deluje dosta distancirano, i mislim da to nije bila Padilhina namera.

U svakom slučaju TROPA DE ELITE ja zanimljiv film kojim je sasvim fino razbijati holivudsku repertoarsku hegemoniju.

Film je koštao četiri miliona dolara i do sada je zaradio deset u Brazilu.

* * 1/2 / * * * *

...ja bih skrenuo paznju na uspelu britansko-američku komediju RUN FAT BOY RUN koju je režirao David Schwimmer, a u kojoj glume Simon Pegg (jedan od scenarista), Thandie Newton, Hank Azaria i Dylan Moran...film predstavlja prijatno gledalačko iskustvo, na mahove je i urnebesno smešan i za svaku pohvalu je Schwimerrova odluka da film u potpunosti osloni na dokazani i i bezgranični šarm samog Pegga. Zanimljiv je i na nivou osnovnog pristupa tj. pokušaja da se kroz magnetizam glavnog glumca / junaka sjedine gross out više klase (recimo, Farrellyjevih) i vazda uspešne konvencije romantičnih komedija proisteklih iz radionice Working Title-a. Ovaj anglosaksonski samit na vrhu je sasvim legitiman autorski pravac, ali mali problem predstavlja to što Schwimmer to izvodi previše matematički precizno - sloj gross-out-a, sloj Working Title rom-com poetike i tim redom sve do samog kraja...

...ova zamerka ni najmanje ne osporava čijenicu da je reč o jednom od najprijatnijih mainstream iznenađenja i punokrvnom feel good crowd pleaser-u od filma...

I ja sam pogledao Run, Fat Boy, Run koliko juče i isto mi je prijao. U velikoj meri se oslanja na Simona Pegga (ali i Dylana Morana u sporednoj ulozi pomalo nalik na Bernarda iz Black Books). U nešto konvencionalnijoj, USA podeli uloga (zamislite Stillera umesto Pegga) ne znam koliko bi film prodisao, pošto je osrednje napisan i kako ide ka kraju sve više se oslanja na klišee, ali upravo ovakav materijal pokazuje Peggov talenat gde on uspeva da bilo solo bilo u interakciji sa ostatkom ekipe sve te klišee proda i ni u jednom trenutku ne dozvoli da čitava stvar postane previše sentimentalna za svoje dobro. Dakle, ništa epohalno, ali jedna lepa, pozitivna, neagresivna komedija, koja maksimalno koristi PG-13 rejting da sam se ja malo iznenadio kad sam posle video da nije R.

Dejvid Švimer iz Prijatelja??????? Ono stvorenje je napravilo dobar film?

Zaboravio sam da spomenem da sam pogledao STARDUST i uživao sam u filmu iako je snimak bio neki bioskopski krš. Film je vrlo duhovit i nenaporan (za razliku od Gospodara prstenova, npr.), lijepo uslikan, interesantan, mada su mogli da nađu neke pismenije glumce za glavne uloge (mislim na Zvijezdu Padalicu i onog glavnog lika). Takođe, De Nirov gej karakter je bio malo over-the-top, ali osim toga ovo je vrlo gledljivo.

Weirdsville (2007) Allan Moyle ***

Allan "Bozo" Moyle je je 2007e godine napunio 60 godina,ALI ONO STO MENE NAJVISE INTERESUJE JE STA JE ON UZIMAO SNIMAJUCI OVAJ FILM !!!
Znaci potpuno nekonvecijalan pristup za njega,bez obzira na naglasen "indipendent"pristup u proslosti,imajuci u vidu njegove najcuvenije radove poput Pump Up the Volume i Empire Records...mora da je nacas pozeleo da se vrati a set kultnog mu Times Square....
Svejedno,plivajuci izmedju crne komedije,narkocrime drame sa naglasenim elementima bloodbatha,potpuno van kontexta,on ne uspeva da stvar izgura na prav put i stvori uspesan comeback in the old days....film mirise na '70te,ali i smrdi u 21 veku.

We Own the Night (2007) James Gray ***

Joaquin Phoenix je uz Christiana Balea,glumac sa najvecom dozom harizme u svojoj glumi i ukupnoj pojavi na velikom platnu,uz veliki talenat.....medjutim,ono sto posebno cenim kod njih jeste da biraju scenarije i filmove,i ne glume bas u svakakvim sranjima i sa svakojakim reziserima...
Pa opet ovde imamo situaciju da je on usao u producentske vode zajedno sa prijateljem,zloglasnim Marky Markom,i izasao,bar po meni,sa ne bas tako dobrim ostvarenjem,bez obzira na njegov glumacki ucinak u ovom filmu.
Ponovo imamo u tematici anatemisanu rusku mafiju i doseljenike sa istoka,koji i ovde imaju ulogu ultimativnog zla za zapadnjacku naivnu diskohousejumping&druging mladez po New Yorkskim klubovima.
Nevest twist,neubedljiv kraj,previse toga zapoceto za 120 minuta zabave,profesionalno izrezirano i Eva Mendes kao fatalna latino klaberka.....

Pogledao sam DEATH SENTENCE, dobar akcioni film Jamesa Wana, bez mnogo filozofije i davljenja, čista pravolinijska priča o ubijanju, pa osveti, pa opet ubijanju, pa osveti i ubijanju. Kraj filma i posljednji obračun su odlični i ima dosta krvi, što se nažalost ne može reći za ostatak filma. U mane bismo mogli da ubrojimo kilavu i neinspirisanu režiju dramskih scena (koje je zapravo trebalo potpuno izbaciti) i bezvezne likove Kevinove familije. Jedan od glavnih pluseva (a koji većini normalnih ljudi vjerovatno predstavlja minus) jeste ubitačno nagla transformacija Kevina Bejkona iz mirnog i običnog radnika osiguravajućeg društva u akcionoherojsku stivensigalovsku mašinu za ubijanje. Dakle to je lik koji se ne raspekmezi (dobro,  MALO se raspekmezi) nakon tragičnog gubitka, ne mlati se mokrom brezovom granom, nego odma krene u istjerivanje pravde i osvetnički rempidž. Hell yeah, that's what I like to see!
Ah, da, još jedan minus - Džon Gudmen je totally miscast. Iako se očajnički trudi da bude gadan u svojoj ulozi, sve što mi vidimo jeste - Džon Gudmen koji se TRUDI da bude gadan. Da je tu bio De Niro, Džek Nikolson ili Džon Litgou, stvar bi bila drugačija. All in all, lijep film i preporučljiv za gledanje u krugu porodice.

SUPERBAD
sjajna komedija. imamo tri sautparkovska, dvojac ocigledno modelovan prema scenaristima, i treceg cija prica svrlja.
debeli je na tragu kartmena, blentavi je sten&kajl a geek (koji uzgred podseca na telija iz KIDS, sto opravdava umakanjem) je...meklavin  
i oni su hiperartikulisani (kartmen i stenkajl), popkulturno referentni, osim kada dodju u dodir sa devojcickama. nonsalantne replike su sasvim uspele. nakon uvodnog gadjanja referencama i odlicnog flesbeka, zaplet se pomalja u vidu nabavljanja alkohola za zurku (na koju su, je li, pozvani, pa cak i meklavin). sledi niz vesto (reziserski i scenaristicki) postavljenih situacija, zabune. enter dva policajca i odvajanje puteva meklavinovog i dinamicnog dvojca. prica se pretvara u "sta se sve moze desiti za jednu noc" varijaciju, uz najbolji manir komedija osamdesetih, pa sve do ANIMAL HOUSE. jedino nema golih sisa. iako se granaju, dve putanje se sve vise spajaju kako se srz filma nazire - SUPERBAD je u osnovi prica o inhibicijama, barijerama, u glavi, uskladjenim sa onim koje namece okruzenje (skola, drustvo, sistem [panduraska strana price]). i film o prijateljstvu. tempo je sjajan, nimalo ne pada, uspeva da pogodi i sentimentalnu notu i da se, zahvaljujuci odlicnoj glumi (gluma je bolja nego, npr u JUNO, a nijedan od momaka nije dobio nominaciju za oskara - kod zena je izgleda konkurencija preslaba   bez namere da osporavam rolu elen pejdz). uh previse zagrada. elem, zahvaljujuci odlicnoj glumi i eksplicitna tematika biva izvedena sa stilom - ali i sa dovoljnom dozom vulgarnosti da ne deluje ispolirano. raznoliki elementi pogadjaju u pravom trenutku, rezultat je znacajno zanrovsko delo, u kome se smelost ne skriva u gros-autu niti se hepiend pretvara u patetiku (mada je sam kraj mogao biti i bolji).
SUPERBAD je super film.

Upravo sam pogledao JUNO. Heh, to se čak nekako nadovezuje na prethodni revijev, imajući u vidu da glumi onaj tip iz Superbad. Nažalost, ovaj film je superbad i to je otprilike sve što ću da kažem o njemu, imam pametnijih stvari da radim. Npr. da protrčim kroz vrata od balkona, skočim preko ograde, u letu uhvatim jedno od parčića raspadnutog stakla i njime odrežem sebi glavu taman trenutak prije nego što ću da tresnem o zemlju nakon čega će da me izjedu izgladnjeli primjerci lokalne faune. Ili da gledam Svinju Toda.

INTO THE WILD
ovo je kao WALDEN meets ON THE ROAD + THE STRAIGHT STORY meets THE GRIZZLY MAN.
istina, gl. junak nije sklon filozofskim samo-analizama i dubinama kao tor, ali na svu sreću ne zapada ni u kreuakovske patetične platitude (mada bi, kad bi više pričao, njima bio veoma blizu).
ironijskog odmaka prema glavnom junaku nema, pa ni dvosmislenosti hercogovog masterpisa, ali je po svojoj prostodušnoj humanosti tu negde sa linčovim filmom (samo što traje skoro duplo duže!).
svojim fascinantno uslikanim lendskejpima podsetio me na činjenicu da je ta amerika jedna mnogo lepa zemlja koja uglavnom ne zaslužuje TE stanovnike – ali, strogo gledano, takvo što bi se moglo reći i za srbiju, ili većinu drugih zemalja.
ne dobijamo preterani uvid u stanje uma protagoniste s kojim provodimo 2,5 sata, ali bi slike trebalo da nam kažu šta treba – i uglavnom i uspevaju.
dobar je taj šon pen, uspeo je da napravi gledljiv film na temu koja me, striktno, baš i ne zanima previše – naročito u ovom obimu. još jednom je pokazao da je majstor da izvuče sjajne role iz matoraca – ovog puta hal holbruk je izvanredan u možda i najlepšoj ulozi filma. no, i svi ostali iz ekipe blistaju.
sve u svemu, fin filmić za pogledati ako vam interesovanja, temperament, strpljivost i tolerancija prema bitničko-hipijevskim idejama dopuštaju.
**(*)
3-

Odvuče me žena u Subotu da gledamo Atonement (http://www.imdb.com/title/tt0783233/). Magazin Gracija je pravio nekakvu osmomartovsku prigodu za žene sa kojima su u nekakvom po(s)l(ov)nom odnosu pa se tu i Sunčica kao njihov komintent zatekla na spisku. Ja naravno nisam imao pojma o kakvom se filmu radi, ali pošto se na serpskom on dosta neprecizno preveo kao 'Pokajanje', ja sam, naravno odmah u svojoj glavi izmislio da je to neki teški, dramatični ruski film ili kakva australijska drama sa Nikom Kejvom u ulozi demonima posednutog, ali od anđela omiljenog nesrećnika.

U napadu slabosti, ipak sam pitao Cripplea kakav je to film a on mi je rekao 'A šta misliš kakav film može da bude kad vode na njega organizovano žene, pa još na osmi mart?'

Znači, čik-flik, pomislio sam. Dobro, sa tim mogu da se nosim, pripremile su me godine gledanja Noting Hilova, Lav Ekšlija i Bridžit Džounz Dajrija...

'Da', mudrovao je dalje Cripple, 'Ali ovo je ozbiljan čik-flik, ne romantična komedijica.'

Tu reč, 'ozbiljan' izgovorio je onako kako čovek ispljune komad kobasice u kome je naleteo na salmonelu veličine veprovog penisa. Imao sam utisak da mi se neće pisati dobro.

Zašto se u razvijenom svetu cineplex bioskopi ugrađuju u tržne centre je pitanje za nekog pametnijeg od mene, tek, da bi se došlo do bioskopa u novoizgrađenom Delta City tržnom centru na Novom Beogradu, valja preći nekoliko spratova kojima se teturaju već poslovični zombiji vukući sa sobom decu koja kukumavče. Uvek sam se pitao zašto američki tinejdžeri kad nemaju šta da rade, dakle stalno, odlaze  'to hang out in the mall'. I dalje mi to nije jasno, ali moguće je da američki mallovi ne izgledaju ovako rajski kao Miškovićev najnoviji hunting ground pa je u njima prisustvo drogiranih tinejdžera prihvatljiv mizanscen.

U svakom slučaju, pošto je ovo bila specijalna osmomartovska projekcija filma za (ugro)žene, u sali je bilo možda još tri-četiri muškarca, koji su ili poput mene razjareno, patološki ljubomorni i ne puštaju svoju ženu ni do trafike samu (šta ako upozna nekoga?), ili su naprosto patetični pa Subotu uveče ne umeju da provedu lepše do da idu sa svojom boljom polovinom na gledanje nekakvog čik-flika u tržnom centru na faking Novom Beogradu. Mislim, jeste da je Pink prestao sa prikazivanjem filmova Stivena Sigala Subotom uveče, ali ne treba odmah padati u očajanje i odlaziti u drugi ekstrem. Gledanje čik-flikova je siguran način da vam se penis smanji, kažu i do pola santimetra po naslovu, a ako se to dešava Subotom uveče, efekat je još naglašeniji.

No, iako je ovo bila specijalna osmomartovska projekcija, nije izostao najlepši deo svake bioskopske predstave - trejleri. Veoma me relaksira da odem u bioskop i odgledam trejlere za filmove koji dolaze, koje neću gledati, ali o kojima na ovaj način stičem površnu i nepreciznu informaciju koju ću kasnije koristiti kao osnovu za svoje duboke tekstove što analiziraju vaskoliku pop-kulturu. Na mene je ovom prilikom poseban utisak ostavio novi Dreamworksov animirani film, Kung-Fu Panda. Odmah mi je na pamet pala ona epizoda PvP u kojoj naši junaci shvataju da im je kancelarija zagađena prisustvom džinovskog Pande pa nabavljaju mamac i otrov za istog...

Elem, tu negde je počeo i film. Zanmiljivo je bilo da je slika malo veća od platna, pa je u pojedinim totalima lice nekih glumaca izostajalo, projektovano negde na prelaz između zida i tavanice. Nije to tragedija devedeset posto vremena, ja žene ionako prvo gledam u stopala, ali kada u filmu igra Kira Najtli, onako nezemaljski lepa, e onda, Hjustone, gaddemit, vi hev a prablm!!!

Elem, negde usput sam shvatio da ovo nije ona vrsta čik-flika na koju sam se navikao i razvio određeni imunitet. Prvo, ovo je na neki način period-piece, to jest događa se u tridesetim godinama, u ugodnom britanskom kantrisajdu, u svojevrsnom post-post-post viktorijanskom okruženju koje je svojevremeno Altman upotrebio za svoj film Gosford park. Dakle, kućerina, imanje, dekadentno sitno plemstvo ili barem izšlifovani kapitalisti. Altman je svoj film učinio gotovo nepodnošljivim time što je gledaoca stavio u kuću zajedno sa nekoliko desetina ljudi koji po njoj tumaraju i pričaju kojekakve trivijalnosti i ma koliko da je prostorna svest koju ste gledajući brzo razvili, zajedno sa određenom intimnošću koja je bila dobro iskomunicarana bila fascinantna, toliko sam tokom tog filma želeo da dobijem NEKAKAV momenat koji bi za trenutak umakao iz ustaljenog, puževskog tempa pripovedanja.

Atonement nema tu vrstu ambicije kad je pripovedanje u pitanju, ali ima nekoliko drugih ambicija. Ovo je priča o tragičnoj ljubavi, ma, tragedija sa velikim T. Ian MekJuan koji je napisao roman čija je ovo ekranizacija, je uzeo jedan, da kažemo stereotipan motiv, ljubav između plemenite gospođice i prostog čoveka iz naroda, to jest mnogopoštovane ćerke gazde imanja i sina služavke, to jest, Vase Ladačkog i one njegove.

Međutim, taj motiv je ovde dosta razrađen, u smislu da se uobičajene prepreke na koje ovakve veze nailaze u ovom filmu putem narativa modfikuju pa na početku deluje kao da ćemo ispratiti jednu originalniju priču. To je donekle tačno. No, ono što baš i nije originalno je uvođenje drugog megaprisutnog motiva u ovakvim pričama, a to je seksualni delikt. Kao neka vrsta centralnog događaja u filmu, koji određuje sudbine protagonista, silovanje koje se ovde dogodi je prilično kilavo prikazano i to je valjda okej jer pretpostavljam da osmomartovski filmovi nisu najbolji medij za iživljavanje D/s fantazija.

No, slutim da je Ian MekJuan bio mnogo zadovoljan kada se setio kako da pomenuto silovanje uplete u živote dvoje glavnih junaka tako da oboje najebu. Međutim, za potrebe razrade ove ideje, Džo Rajt, režiser ovog filma je, za moj ukus malo izsilovao neke događaje, insistirajući na tome da se stvari odvijaju tako kako se odvijaju jer je to potrebno za razvoj zapleta, a ne zato što to tako može da se, jelte, stvarno dogodi. Dakle, tragedija koja sledi je dobrim delom rezultat trenutka nesmotrenosti glavnog muškog junaka u kome se jedna omaška (frojdovska svakako, što je prilično bezveze ako mene pitate) nastavlja u trenutak istinskog glupaštva. Mislim, ne da se ljudi od dvadeset-jedne-dve godine mogu optužiti za hiperinteligentnost i proračunatost, pogotovo kada testosteron hara organizmom ali ipak... Meni ovo ispalo malo na mišiće.

Ono što posle sledi je samo dva sata predvidivog klizanja niz brdo. Za moj ukus, najsnažnija scena filma se dešava već negde u tridesetom minutu filma kada drotovi odvode jednog od protagonista u lancima a žena njegovog života mu saopštava ono što je vazda želeo da čuje. Mislite o tome kao o onoj sceni u kojoj Leija kaže Hanu Solou da ga voli a on odgovara 'Znam', samo viđenoj sa prozora, bez mogućnosti da se čuju reči. Elegantno i emotivno i teatralno taman koliko treba. Šteta što ćemo je videti još jednom do kraja filma.

E, sad, možete da kažete o Džordžu Lukasu šta hoćete (i, zapravo, ima tu mnogo da se kaže) ali on barem nije mislio da je nužno da se u svojim filmovima razmeće kojekakvim režiserskim trikovima (bili su mu dovoljni i milione dolara vredni specijalni efekti). (Svestan sam da Lukas nije režirao Imperija uzvraća udarac, ali nemojmo se zadržavati na sitnicama.) Džo Rajt, naprotiv, misli da je nužno da gledaocu (osmomartovskim bahanalijama opijenoj ženi?) potanko objasni ono što je već ranije u filmu videla, pa se tako elegantnost nekih scena koja je van svake sumnje, dosta devalvira ponavljanjem tih scena iz drugog ugla, sa sve ekspozitornim objašnjenjem protagonista, e ne bi li glupave ženetine shvatile šta se tu događa.

Ovo je šteta jer je time Rajt pojeftinio neke od boljih elemenata svoje priče. S druge strane, ovaj film koji traje dva sata i deset minuta izgubio bi veliki deo svoje minutaže da montažeru nije bilo dopušteno da dvaput koristi isti materijal. No, nije svako Tarantino i ne treba svako da radi ovakve stvari.

Drugi razlog ovolikog trajanja filma je u prilično nedopustivom proizvođenju patetike. Kako već rekosmo, nakon velikog zaplitanja u tridesetom minutu filma, do kraja se vozimo autobusom predvidljivosti i drame zapravo više i nema. Šta se desilo, desilo se, šteta je učinjena i ne može se bogznakako ispraviti. Vreme možda leči neke stvari ali ovo se ne odnosi na vreme provedeno u bioskopu, kako misli Džo Rajt. U njegovoj interpretaciji ovo se pretvara u skakanje između nekoliko, sada razdvojenih protagonista koji, svako za sebe pate u samoći i žderu se što su stvari ispale ovako zajebano nezgodne. Ne da meni smeta motiv da je odrastanje načn da čovek sebi zagorča život jer se i minorne neprijatnosti iz mladosti pretvaraju u ozbiljne tragedije, ali, za Boga Miloga, dva sata i deset minuta??? Ovaj film je mogao da stane u jednu prijatnu epizodu od sat vremena neke lepe britanske serije i da nam svima bude drago. Umesto toga, Rajt se odlučuje za nekoliko tehnika koje su za osudu:

a) Već pomenuta proizvodnja patetike: iako nam je stavio do znanja i kakva se tragedija desila i kako su to protagonisti (teško) podneli, Rajt troši ogroman deo druge polovine filma na dugačke kadrove u kojima likovi blenu u prazno, kamera se vrti oko njih i snima razuzdani pejsaž, dok muzika marljivo radi na tome da nas podseti da gledamo ljude koji PATE. Da, da, shvatili smo, pređi na pričanje jebene priče!!! Nemam ništa protiv filmova koji troše minutažu na ambijent umesto na pripovedanje, ali preferiram ih kada ih je potpisao Tarkovski. I Viskonti je sasvim prihvatljiv. Džo Rajt... not sou mač...

b) Kontekstualizacija tragedije: ako je lična tragedija u zapletu dobra stvar jer upeca gledaoca i natera ga da se poistoveti sa protagonistima (uvek sam želeo da budem brianska plemkinja sa licem supermodela, gaddemit), onda mora da je još bolje ako se ta tragedija nalepi na pozadinu jedne kolektivne, globalne tragedije, rezonovao je MekJuan sigurno. Ne znam kako je to u knjizi odrađeno, možda je bolje nego u filmu, ali podsetio bih MekJuana da je Hemingvejevo 'Zbogom oružje' napisano pre nekoliko decenija i da sam ga čak i ja apsolvirao pre više od dve decenije. U filmu se korišćenje drugog sveckog rata, globalne nesreće, kao protivteže ličnoj nesreći odrađuje zanatski, neinspirisano, predvidivo i pre svega prepatetično sa nedopustivo predugačkim scenama koje ne služe ničemu sem da se nabije minutaža. Gore-geekovi će verovatno uživati da vide scene u bolnici sa otvorenim ranama i izgorelom kožom, a Harvi će se nesumnjivo obradovati sceni sa gomilom mrtve dece ali ovo je samo nespretan način režisera da nam kaže 'Vidite? Ovi ljudi su TRAUMATIZOVNI. Oni PATE. Osetite njihovu patnju!!! Osmi mart je, dođavola!!!'

c) Lažni flešbekovi i prepričavanje radnje debilnoj publici: ne sećam se da sam i jednom tokom filma zadremao, ali i pored toga, da me sad pitate šta se u filmu zaista dogodilo, a šta je samo deo namerno lažnog flešbeka, ja ne bih imao pojma. Ovo je vajda trebalo da bude veliki plot tvist autora (filma ili knjige) koji nas ujede za srce kada mu se najmanje nadamo i podseti nas da su neke tragedije neispravljive i da se jedino ispravljanje počinjenog zla i jedini oproštaj mogu dobiti u mislima. Ovo je s jedne strane problematično jer film ni ne pokušava da uđe u bilo kakav dijalog sa tom idejom. Mislim, haha, puj, pike ne važi, hej, žao mi je zbog sranja koje napravih, i, evo proživeh pedeset & kusur godina pamteći ga. Dobro, pa šta? Ima li ta krivica nekakvu težinu ili je u pitanju samo dokona zabava ostarele spisateljice?  S druge strane, ovo je problematično na čisto tehničkom planu jer sada ne znamo koji su motivi, od kojih neki imaju i određene reperkusije na simboličkoj ravni filma, zaista istiniti, a koji su samo plod mašte.

Tako da u tom smislu Atonement podbacuje i svakako ga nisam, Poput Rodžera Eberta, doživeo kao remek-delo savremene filmske umetnosti. Nije to BAŠ rđav film, daleko od toga, ali se preterano upinje da svoje poruke objasni gledaocu zaglupelom od kojekakve lake zabave i pojeftinjuje svoj estetski ali i simbolički sadržaj, dok im s druge strane lopatama dodaje laku-za-tumačenje patetiku koja možda može da prođe kod manje zahtevnih gledalaca ali ne i kod ovog ponositog nosioca porodičnog nakita među nogama.

Dakle, film solidne ideje, zanatski impresivno sklopljen, ali ultimativno prenapuhan u svojoj emotivnosti i tendenciozno predugačak za svoje dobro.

S druge strane u njemu igra Kira Najtli, jedna od najlepših žena na svetu, pa je moj najveći problem sa njim to što je u drugoj polovini filma naprosto ima premalo. Volim ja Vanesu Redgrejv, ali dozvolićete da Kiru volim više.

Film je inače dobio i Oskara za muziku ali meni je, kao čoveku beskompromisno brutalnog ukusa, skor Darija Marianelija, kao i ostatak filma, prenaglašeno samosvestan i suviše željan da nas podseti na to da gledamo jedan DRAMATIČNO dramatičan film.

Dakle, nije baš da sam prepatio u kinu, ali da je na Pinku bio film sa Stivenom Sigalom u istom terminu, znam gde bi moje dupe sigurno bilo zakucano.

e, moj meho: ti si školski primer žrtve sindroma zvanog 'neslušoGula'; odnosno, svega toga ne bi bilo da si poslušo mene (umesto svoju ženu!) i poverovao mom na-forumu-iznesenom-sudu (nepogrešivo baziranom na nekoliko slučajno uhvaćenih sekundi ovde-onde tokom fast-forwardovanja filma). sve to što si ti gledo preko 2 sata ja sam svatio za 2 minuta!

naravno, kako to obično biva sa patnjama pametnih i pismenih ljudi, i tvoje su sublimirane u 1 zabavan text, ali – da li je sve to vredelo 2 sata života za film (putovanje do i od bioskopa ne računam: slikoviti ljudi koje srećeš u prevozu i po šoping molovima uvek su puni mudrih pouka za život) + bar još 2 sata za zapisivanje te traume?!
naravno da ne, ali nama je trebalo samo 10ak minuta da ovo pročitamo, so – keep 'em coming, I NE SLUŠAJ GULA NI U LUDILU!!!

 

Heh, nije tu bilo mnogo izbora. Kada žena dođe sa pitanjem 'Oćeš da idemo u bioskop?' tu postoji samo jedan ispravan odgovor i on ne glasi 'boli me glava'.

S druge strane posle filma sam shvatio da je sve to bio deo Sunčicinog satanskog plana da me, kao slučajno provede pored jedne od radnji u pomenutom shopping mallu, te da lakonski primeti 'jao što je lepa ona 'aljina u izlogu!!!' Svakom oženjenom čoveku jasno je kuda dalja konverzacija jedino može da ode i ovde ćemo je predstaviti u formi sekvencijalnog monologa:

'BAŠ je lepa'

'NIKAKO, preskupa je'

'Morala bih da je probam'

'A da li da ipak uzmem u crnoj boji?'

'Hvala ti pile, divan si!!!'

I tako ostadoh ja kraći za nekih 90 evra, ali šta je to prema njenom od radosti ozarenom licu... Čak te noći nisam morao da spavam na podu ispred spavaće sobe.

Ako izuzmemo fakat da nije spomenuto da je Kira jedna od najslabijih mladih glumica dvaes prvog vijeka, ovo je vrlo zabavan rivju    Još kad bi se Meho potpuno preorijentisao sa neubjedljivog kritikovanja muzičkih veličina kao što su Chris Rea i Mark Knopfler na pisanje rivjuova osrednjih filmova, bilo bi sjajno.

Uvek me iznenadi šta je sve čovek spreman da uradi da bi sakrio svoje slabosti...

My bad, umjesto "neubjedljivog" treba da stoji "neopravdanog".

Quote from: "Harvester"Kira jedna od najslabijih mladih glumica dvaes prvog vijeka

... koja, kao što verovatno znaš, maše golim grudima svaki čas u filmu Silk.

Slabosti??? Kako je moja impotencija uopšte na bilo koji način relevantna za ovaj prikaz????

Pazi, Harv, možda je Kira užasna glumica, ne znam ja, ne gledam ja te... filmove. Nemam s čim da uporedim. Ali toliko je lepa da je meni to dovoljno da opravdam njeno postojanje.

Impotencija? Ma, ne... Mislio sam na ozbiljne slabosti...

Smaragdna šuma.
Čist užitak.
Dole civilizacija!

Ne znam na šta misliš... To što sam ženi kupio odevni predmet u zamenu za jednu noć provedenu u krevetu?

Edit: Ovo se naravno odnosilo na Mićin post.

Nema veze...

Dobro... Prvo dođeš i podsmevaš mi se u lice a onda mudro slegneš ramenima i nastaviš da mi se podsmevaš iza leđa. Mudra taktika!!!!


(Sve ovo su nevine šale, za slučaj da neko preozbiljno shvati čitavu razmenu)

Ko igra za raju i zanemaruje taktiku završiće karijeru u nižerazrednom Vratniku...

Upucajte klaviristu... kao noir... a nije noir kao romansa a nije bašromansa... drama jeste o superpijanisti koji živi život opičnog kafanskog svirača jer ga muči prošlost... a tu su mu i kriminalna braća

izgleda da je veeelika razlika između onoga što misle i rade Trufini likovi

čini mi se da su Trufini filmovi... svi sjajni

ali nijedan nije odličan

jel tako?  

Quote from: "Meho Krljic"(Sve ovo su nevine šale, za slučaj da neko preozbiljno shvati čitavu razmenu)

Najveća šala je to što si makar na trenutak pomislio da iko može da te shvati ozbiljno.

Nikad se ne zna, Internet je ovo, stranger things have happened. Miću suviše rispektujem da bih poželeo da se desi da neko sa strane makar slučajno pomisli da ga NE rispektujem.

Quote from: "DušMan"

Quote from: "Harvester"Kira jedna od najslabijih mladih glumica dvaes prvog vijeka

... koja, kao što verovatno znaš, maše golim grudima svaki čas u filmu Silk.

Votahel??? Naravno da ne znam, čak nisam ni čuo za taj film! Momentalno leti na listu filmova za gledanje!

Hm, u Atonementu se šetka u skroz mokroj haljini koja joj se sasvim zalepila za telo. Čista eksploatacija pa samim tim i veoma draga scena.

Pogledao sam već prije cirka dvije sedmice film ANGELA'S ASHES. Nisam mislio da pišem o tom filmu (i svakako ne znam da revijeviram drame, osim kad su loše kao Grbavica), ali u svjetlu posta na Ghoulovom topiku, mislio sam da bi bilo lijepo da napišem neki rivju sa pedofilskim referencama.

Disclaimer: This review contains male nudity and child nudity, so if you are offended by this, we encourage you to keep reading  

Dakle, Angela's Ashes je film koji sam duuuuuugo odbijao da gledam, iako ga je režirao jedan od mojih omiljenih režisera, Alen Parker. Razlog je što je trejler bio grozan i sadržao (kako se kasnije pokazalo) najgore momente iz filma, a kako i inače od socijalnih drama dobijam osip, jasno je zašto sam bio rilaktant da ovo pogledam. Takođe, tu je bio i strah da bi Parker mogao da izleti iz moje hladne knjige, kao što se to desilo Edwardu Burnsu zbog onog očajnog očaja od filma zvanog The Groomsmen.

Srećom, ispostavilo se da je u pitanju podnošljiv, čak solidan, povremeno i vrlo dobar film, u kome su uspješno izbjegnuti raznorazni stereotipi i patetika, kojima inače socijalne drame obiluju u obilatim količinama. Primjera radi, film sadrži lik oca pijanice, što je sjajna prilika svakom režiseru da ubaci mnoštvo scena njegovih pijanih epizoda, mlaćenja žene i djece i tome slično. Međutim, ovde su autori (tj. autor, Frenk MekKort, po čijoj je knjizi snimljen film) uspješno izbjegli tu zamku, te je lik (inače, tumači ga Robert Karlajl) jedan od najinteresantnijih u filmu. Kad se napije, on dolazi kući pijan i pjeva četn... mislim irske patriotske pjesme. Kad slučajno zaradi neke pare, onda se napije. Valjda da proslavi. Takođe je previše ponosan i zabranjuje djeci da skupljaju ugalj sa ceste (a taj ugalj koji spadne sa kamiona koji prevoze ugalj bio je jedan od osnovnih izvora uglja porodicama koje su patile od nedostatka uglja a trebao im je ugalj). Ali, s druge strane, evidentna je bila njegova ljubav prema ženi i djeci, a prvenstveno je ilustrovan njegov odnos sa Frenkom (piscem knjige) kroz njihove jutarnje šetnje i priče koje mu je pričao.

Dalje, iako se film zove Anđelin prah (naravno, pogrešan prevod, original je Angela's Ashes, dakle množina, pa prema tome ispravno je Anđelini pepeli), što će reći Anđelino ime figuriše u naslovu i može se reći da je glavni lik, izbjegnut je stereotipan lik majke koja svojom požrtvovanošću drži porodicu na okupu u nedostatku kvalitetnog oca. Nema patetičnih pozorišnih scena dernjave i uopšte film nema onu idiotsku strukturu tipa da se sastoji od niza scena od kojih svaka počinje naoko normalnom situacijom (doručak, odlazak na spavanje, šetnja i sl.) a kulminira svađom i urlanjem izazvanim nekim sasvim nasumičnim postupkom nekom od likova (Edwarde Burnse, nadam se da fataš zabilješke!). Anđela (da se vratimo na njen lik) ne radi, uglavnom ostaje kod kuće i brine se o djeci, s tim da povremeno ode da moli neke od nadležnih struktura za pomoć. Dakle, nema nekih velikih isceniranih događaja gdje bi ona demonstrirala svoj grejtnes. Iako je stalno prisutna, uglavnom ostaje u pozadini, nema preveliki uticaj na događaje, otprilike kao Pye Hastings u ranijim albumima grupe Caravan. Jedini događaj koji odskače jeste njeno spavanje sa obližnjim rođakom, što je postupak koji je u svakom slučaju vrlo vrijedan rasprave na nekom od časova režije, scenarija, čega li već. Takođe je interesantno što, u sceni kad se sinčić napije i počne da je naziva kurvom, umjesto da ona njega ošamari, dobija šamarčinu od njega. Sve u svemu, način na koji se likovi ponašaju mi se vrlo vrlo vrlo sviđa i mora se odati priznanje i piscu i režiseru a bogme i glumcima (Karlajl, Emili Votson i još neki anonimusi).

Kad smo već kod toga, iako film govori o strahovitoj nemaštini i generalno vrlo gadnom životu određene porodice (a samim tim i čitavog podskupa ljudske rase čiji je predstavnik ta porodica), iako sadrži tragične događaje poput smrti troje djece za vrlo kratko vrijeme, skoro niko nikad ne kuka, vrlo malo je scena plakanja i onaj sinovljev outburst sa šamaranjem majke je zapravo jedna od rijetkih "agresivnijih" scena. (Naravno, fakat je da je sve rađeno po istinitim događajima, taj Frenk koji je ošamario mater je i danas živ i zdrav i valjda je poznat zahvaljujući toj svojoj knjizi, čak ima i njegov komentar filma na DVD-u, ne znam samo kako ga nije sramota da u javnost iznosi te privatne stvari o svojoj majci). Tragični događaji takođe prolaze bez posebnog skretanja pažnje na njih i bez patetike (mada je ovo rijedak slučaj kad bi ista bila zapravo opravdana). Primjera radi, scena koja je (kad pauzirate i razmišljate o njoj) jezivo tužna, nejmli kad Frenk podigne pokrivač na krevetu i ispod vidi mrtvo tijelo mlađeg brata, dakle ta scena prođe (zajedno sa sahranom) u trenu oka. I još jedan vrlo dirljiv moment je kad se otac moli pred spavanje i kaže "Bože, zašto želiš da mi pomru djeca?". Neki slabiji glumac (pod palicom slabijeg režisera, npr. Jasmile Žbanić ili Edwarda Burnsa) bi ovo izgovorio s očima punim suza i udario u takvu pisku i dreku da bi kordoni milicije morali da ga smiruju, ali Karlajlova interpretacija je toliko prirodna i jednostavna, a opet tako upečatljiva i moćna da mi se čini da mnogi poznatiji glumci mogu štošta da nauče od njega.

Idemo dalje sa nabrajanjem dobrih osobina. Već smo konstatovali da nas film ne gađa u glavu svojim tužnim scenama (kojih i te kako ima, ali autori cijene našu intelEgenciju, pa nas ne vuku za rukav svake sekunde uz dernjavu "Ova scena je tužna, tuguj!!!!!!"). Kao da to nije dovoljno, film sadrži zdravu količinu humora, koji em rasterećuje situaciju, em povećava naše simpatije prema likovima. Moja omiljena scena (tj. nekoliko njih) jeste Frenkovo ispovijedanje nakon pričešća, kad prizna da ima "protestantsku kosu" i da je nakon pričeća povratio u dvorištu, pa baka ne zna šta da radi (jer ima Boga u dvorištu), na što sveštenik odgovori da ispere to sa malo vode, a onda baba opet šalje unuka da pita da li da koristi svetu vodu ili običnu. Interesantno je i kad jedan od drugova našeg heroja dovodi društvo da gledaju njegove sestre kako se presvlače (Parkerov film ne može da prođe bez golotinje!) i to naplaćuje. Naravno, oluk se ruši, bijesna majka izlazi, itd. Pored svega ovoga (i još raznih drugih duhovitih scena), tu je i nekoliko naprosto simpatičnih sitnih momenata, npr. kad se stric (valjda je stric, đavo ga odnio) igra sa djetetom i kaže "Ovog ću da prisvojim!", a braća odmah skaču u odbranu "To je naš brat! Ne damo ga!" (to malo dijete je jedno od onih koji su, nažalost, doživjeli tragičan kraj).

Takođe, film obiluje optimizmom i završava se optimistički, e sad moj problem je što je taj optimizam simbolizovan odlaskom u Ameriku, što jeste realno, ali mene kao antiamerikanca nervira u svakom kontekstu. Dakle, ovo je subjektivna primjedba.

E sad, pošto nisam eksplicitno naglasio, film (kroz doživljaje te jedne porodice) prikazuje život siromašnog stanovništa u Limeriku u Irskoj tamo negdje prije drugog svjetskog rata. Izgled filma je fenomenalan i to mu je najveća vrlina. Svaka čast i scenografu i direktoru fotografije (ili kako se već zovu te funkcije), svima koji su imali veze sa izgledom filma, jer je to toliko fenomenalno da neko ko ovako slabo barata izrazima kao ja ne može dobro da opiše. Suffice it to say da se osjećate kao da vas je neko bacio u taj prostor (i vrijeme). Naprosto osjetite vlagu po stopalima, smrad, prljavštinu (dobro, ovo možda nije baš neki argument u prilog gledanju filma, ali sigurno jeste u prilog realnosti   ).

Cinici kao što je Ghoul sigurno će filmu naći sto mana, ali i takve bi trebalo da odobrovolji scena sa kupanjem malih blizanaca, kad ih vidite gole, a i jedan od braće u tom trenutku nas moonuje, a čak i poslije, kad petnaestogodišnji Frenk (u tumačenju nekog devetnaestogodišnjeg tipa) gubi nevinost, vidimo ga potpuno golog, doduše otpozada. Dakle, za svakog ponešto.

Suma sumarum, možda i zbog nikakvih očekivanja, film mi je veoma prijao i Alen Parker je ne samo zadržao mjesto u mom kul buku, nego ga čak i učvrstio. Ovaj film naravno nije bez mana, ali napraviti DOBRU socijalnu dramu, to ne može svako. Uzmimo npr. Klinta Istvuda. Čovjek je od onako naporne i neinteresantne priče kao što je Mostovi Okruga Medison, uspio da napravi čak solidan film, zahvaljujući sjajnim glumcima (među kojima je i on) i odličnoj režiji, poglavito one scene pred kraj kad je on u autu ispred, a ona sa mužem iza i ubija se od plakanja. Ajd da vidimo, kad bi npr. Enver Puška napravio tako dobru scenu? Ili Edward Burns? Ili Uwe Boll? (doduše, veličina Uvea Bola leži u akciji i fantastici, ne u drami)
Eto.

zaista je poražavajuće kakvo su đubre NEKI ovde spremni da istrpe samo zarad par sekundi dečačkih guzova...
jebote, socijalne drame o mukama irskih porodica! ima li išta niže, negledljivije, dosadnije (izvan bosanske 'kinematografije')?!
       

nego, harv, ako si već fan filmova iz žanra 'predugačke socijalne drame o patnjama gologuze sirotinje + sa gologuzim dečacima' = svakako pogledaj švecki film PELLE THE CONQUEROR.
uprkos naslovu, film niti ima veze sa fuzbalerom, niti sa tiranskim osvajačima, nego je o jednom slatkom dečkiću koji se sa svojim ocem (max von widow) potuca od farme do farme, a povremeno mu spadaju pantalone.
film je, čak, zapravo zanimljiv i izvan tih kratkih prizora za uveseljavanje!

Quotezaista je poražavajuće kakvo su đubre NEKI ovde spremni da istrpe samo zarad par sekundi dečačkih guzova...

Tišina tamo, ti si spreman da istrpiš Ameliju Pulen, a tamo čak nema ni dječačkih guzova!

Quotejebote, socijalne drame o mukama irskih porodica! ima li išta niže, negledljivije, dosadnije (izvan bosanske 'kinematografije')?!

Očigledno si odmah fast forwardovao na dio sa golotinjom i tako propustio ostatak teksta u kome sam pokušao da obrazložim zašto mi se film svidio UPRKOS tome što je socijalna drama, koji tip filmova NE PODNOSIM, kao i uprkos prokletom pominjanju Amerike u pozitivnom kontekstu.

Quotenego, harv, ako si već fan filmova iz žanra 'predugačke socijalne drame o patnjama gologuze sirotinje + sa gologuzim dečacima'

Očigledno si odmah fast forwardovao na dio sa golotinjom i tako propustio ostatak teksta u kome sam pokušao da obrazložim zašto mi se film svidio UPRKOS tome što je socijalna drama, koji tip filmova NE PODNOSIM.

Quote from: "Harvester"propustio ostatak teksta u kome sam pokušao da obrazložim zašto mi se film svidio UPRKOS tome što je socijalna drama, koji tip filmova NE PODNOSIM.

excuses, excuses... ne padam ja na te fore.
čitam ja između redova (rajana)!

Gledao pre nekoliko dana Ugly Swans (Gadkie lebedi) Konstantina Lopushanskog.
Film je radjen po romanu brace Strugatski. Roman nisam citao, dakle ne znam koliko je film veran knjizevnom predlosku.
Ideja je o.k., mada nekako "klasicno sf-ovska". Mislim, nije da trazim sad nesto specijalno i da su mi ta promisljanja o prirodi ljudskog roda i o njegovoj sudbini strana, samo...
Pretpostavljam da je vecina clanova foruma upoznata sa pricom, tako da bih ovde samo o filmu:
Kisa koja neprestano lije i tama na sve strane, napusteni grad (izuzev "aquatersa", dece, i clanova misije UN nema nikoga), zgrade pune vode, prokisnjavaju... Krupni kadrovi na licima, zbunjenost, izgubljenost, neizvesnost, mozda i strah, sa druge strane mirnoca i odlucnost kod dece, no ipak ne potpuna... Dobro prikazani likovi, prica manje-vise linearna, rezija dobra... ipak, film ne ostavlja bas jak utisak. Moracu da procitam roman.

The Darjeeling Limited (2007) Wes Anderson ***

Opet taj Wes,koji je postao na neki uvrnuti nacin simbol americke nezavisne produkcije u poslednjih 10 god.,i to ne bas zasluzeno.....ako mu je cilj bio da stvori trio izuzetno iritantnih likova,koji u svom spritualnom proputovanju spavacim kolima
kroz "zabiti' Indije,traze davno izgubljenu bratsku vezu,onda je uspeo,jer cak i u situacijama kada izvode herojska dela,ostaju nedoreceni,neuverljivi,povrsni,a u retkim situacijama izliva nicim izazvanog humora,A STO JE OSNOVA KOMEDIJE,Brody,Schwartzman,i naravno pogotovo O.Wilson su mnogo vise degutantno prazni,nego li smesni !
Trebalo mi je 2 dana da odgledam The Darjeeling Ltd,jer sam se prvo vece uspavao.....svestan sam cinjenice da je Wes Anderson izuzetno popularan,pre svega u Americi,a sudeci po prosecnim ocenama na IMDbu,ali stice se utisak da se njegova vesela ekipa,slicno K.Smithovoj,mnogo bolje provodi iza kamere,i da sav trud oko snimanja ostaje nedorecen i kampanjski promasen.

Ovih dana tj. noći sam uzeo sam da repriziram čuvenu seriju Cracker, i posle svih ovih godina i dalje udara u stomak skoro svaka epizoda...

Nisam još gledao taj Darjeering Limited (sp?), ali pogledaću jer sam čuo da se u njemu pojavljuje jedna od omiljenih mi pjesama - Where Do You Go To My Lovely? by Peter Sarstedt.
Having said that, taj Anderson je izvikani balvan. Oni Tenenbaumi su JEDVA podnošljivi (ali baš JEDVA), a Stiv Zisu je NEPODNOŠLJIV bez obzira na curu koja se u svakoj sceni pojavljuje toples (?!). Njegovi filmovi su ekstremno zamorni i bez ikakvog payoffa. Najgore mi je kad čitam kako luzeri na IMDb-u kritikuju Jareda Hessa, kao on krade od Andersona i tome slično. Poppycock! Hes je za Andersona Leonardo da Vinči.

Quote from: "Milosh"Ovih dana tj. noći sam uzeo sam da repriziram čuvenu seriju Cracker, i posle svih ovih godina i dalje udara u stomak skoro svaka epizoda...

Aaaa, što ne reče, to je ono sa Robijem Koltrejnom! Moje skromno mišljenje o tom čovjeku je da je on suvi genije.

Quote from: "Harvester"Nisam još gledao taj Darjeering Limited (sp?), ali pogledaću jer sam čuo da se u njemu pojavljuje jedna od omiljenih mi pjesama - Where Do You Go To My Lovely? by Peter Sarstedt.
Having said that, taj Anderson je izvikani balvan. Oni Tenenbaumi su JEDVA podnošljivi (ali baš JEDVA), a Stiv Zisu je NEPODNOŠLJIV bez obzira na curu koja se u svakoj sceni pojavljuje toples (?!). Njegovi filmovi su ekstremno zamorni i bez ikakvog payoffa. Najgore mi je kad čitam kako luzeri na IMDb-u kritikuju Jareda Hessa, kao on krade od Andersona i tome slično. Poppycock! Hes je za Andersona Leonardo da Vinči.

Zaboravih,naravno,soundtrack je poslovicno odlican,cak bih rekao i IZUZETAN,pogotovo u odnosu na film,cak sta vise trazicu da ga skinem sa neta...gomila sjajnih amermelodija,ALI pre svega razliku pravi omaz Satyajit Rayu i Ravi Shankaru,kroz neverovatne indi-melodije.
Ako su te smorili Tenenbaumi i Zisu,onda bi te Rushmore i Bottle Rocket samo iznervirali !

Quote from: "Harvester"

Quote from: "Milosh"Ovih dana tj. noći sam uzeo sam da repriziram čuvenu seriju Cracker, i posle svih ovih godina i dalje udara u stomak skoro svaka epizoda...

Aaaa, što ne reče, to je ono sa Robijem Koltrejnom! Moje skromno mišljenje o tom čovjeku je da je on suvi genije.

I ovo potpisujem,ali to nije cudno,jer Britanci,a ovde Skoti,kroz razna pozorista i trupe isfiltriraju samo najsjajnije !

BEFORE THE DEVIL KNOWS YOU'RE DEAD

nisam bre ni znao da je taj sidni lumet još živ, a kamo li da u 83oj godini ne samo on nego BILO KO može da isporuči OVAKO IZVANREDAN FILM!
od njegovih filmova (priznajem da mnoge nisam gledo, niti mi mnogi deluju da bi mi legli) volem Serpico (1973), Dog Day Afternoon (1975), Network (1976), i poštujem (mada baš ne volim) Equus (1977) i 12 Angry Men (1957).

o ovome – što manje znate, to bolje.
snažno savetujem da uopšte ne čitate nikakve rivjue, a naročito ne delove gde se prepričava zaplet – neka vam bude dovoljno ovo: film je iz pod-žanra 'robbery gone wrong', s tim što u većini drugih pljački to 'wrong' deluje kao obično levo skretanje kod albukerkija u poređenju sa wrong u kome greškom ubiješ oca i pojebeš rođenu majku. dakle, ne samo 'wrong' nego baš onako plain EVIL! ima jedna genijalna rečenica u filmu koja počinje sa 'the world is an evil place...' i ne bih da je skrnavim svojom memorijom, videćete kad naiđe.

dakle, ovo bi se moglo opisati kao najbolji i najzreliji film braće koen koji NISU oni napravili (sa malo više drame, a malo manje zezanja i bizarnog humora – mada ima i ovoga)! pored pod-žanra 'perfect plan's desecent into chaos & tragedy', sa koenima ovaj film povezuje i neizbežno prepoznatljiva muzika kartera barvela (tačno sam znao da je on odgovoran za skor i pre kraja filma i špice)! takođe, veza je i u tome što se radi o sličnom korišćenju krimi priče za mnogo ozbiljniju ruminaciju nad stanjem zla u svetu – s tom razlikom što je ovo nešto BOLJI film od koena, pa mi nije jasno kako i zašto nije ON zablistao na oskarima?

u odličnom kastu posebno se ističu Philip Seymour Hoffman i Albert Finney (baš kao i lumet, još jedan starac koji, iako jednom nogom u grobom, onom drugom ŠUTIRA jače no ogromna većina mlađarije). Marisa Tomei je gola u većini svojih scena, pa eto razloga da film overe i oni koji inače ne bi.

u nizu neverovatnih detalja vezanih za ovaj film (ponavljam: čiča u 83-oj napravio film koji VRCA od energije i kontrole i inteligencije!) je i taj da je scenaristi ovo prvi, i za sada JEDINI kredit!!!

dakle, VRLO JAKA ČETVORKA (****) i potpuna Ghoul preporuka!!!

Pa i nije baš lepo, nego je više iz kategorije don't bother... Reservation Road je u suštini jedan otužni TV film koji bi mogao da ide na Lifetimeu i da se zaboravi odmah po gledanju i jedino što ga izdvaja iz tog tora je A-list kast i relativno priznati reditelj (Terry George). Pa ipak, ništa od toga nije dovoljno da se od intrigantne premise napravi makar zanimljiv film ako već ne i nešto više. Mislim, do đavola, ovaj film se bavi temama gubitka deteta, krivice zbog nehotičnog ubistva, otuđenjem dojuče srećnih supružnika, odnosom otac-sin, željom za osvetom... i uspeva da bude potpuno ravan, dosadan i dramski neuzbudljiv. Prvo mi je bilo čudno što je film bačen na dvd praktično bez ikakve distribucije i potpuno izignorisan kad su bilo kakve nagrade u pitanju, a onda sam ga konačno i pogledao. Little Children je, uz sve svoje probleme (a ima ih prilično), opet primetno bolji film kad su u pitanju drame stanovnika američkih suburbija. 2

QuoteMislim, do đavola, ovaj film se bavi temama gubitka deteta, krivice zbog nehotičnog ubistva, otuđenjem dojuče srećnih supružnika, odnosom otac-sin, željom za osvetom... i uspeva da bude potpuno ravan, dosadan i dramski neuzbudljiv.

Mwahaaha! Kao da ga je režirao Lukas Nola!  

CITY OF MEN
***
3
jaka, lepa, fina, tvrda trojka.
isto kao CITY OF GOD (ko je voli BOGA voleće i LJUDE).
uspeo je da me angažuje na nivou najobičnijeg gledaoca, da navijam za glavne junake ("nemoj da poginu! neka pobegnu iz jebene favele! pusti ih nek prežive!...") što zaista retko biva. vanredno dobra gluma.
odličan film.