ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

thanx to krip, naletio sam na tekst ivana zlatića, našega drugara i suradnika na knjizi o autsajderima serbskoga kinematografa, o gay rocku u SFRJ (onak, korektno, ali opraštamo to ivanu, on je stari aktivista protiv korpucije), i to me ponijelo da otvorim ovaj ođe topik, gde se može raspravljati o onome što je sada već postalo pokret, žanr, fenomen, i to moj omiljeni, a zove se yu wave iliti obožavanje svega što ima veze sa jugoslovenkim pop-rockom i alan fordom.

28. maj 2004. | Ivan Zlatić

DRAGI, KADA ĆEŠ DOĆI?

Gay rock u YU  (YU = bivša Jugoslavija SFRJ)

Po izvoru, rokenrol je gradska omladinska podkultura, manje ili više direktno suprotstavljena zvaničnoj kulturi, dakle estradi kao najisturenijem i najvulgarnijem dijalektu vladajućeg govora. Međutim, YU rok scena je od početka funkcionisala na naj(bez)bedniji mogući način, kao najegzotičniji deo estrade. Tamo gde »između sela i grada, ovako zaboravljen, svet palanke nije ni selo ni grad« (Radomir Konstantinović, Filozofija palanke, 1969). Tamo gde je selendra prikrivena gradskom infrastrukturom koju bestidno koristi da ostvari svoju osnovnu težnju – konformizam. Tako je bilo moguće da su kroz formu rok pesme kod nas ispoljavane palanačke bedastoće svih pasmina, pa i vezane za temu iz podnaslova ovog teksta. Iskazima tipa: »Draga, ne budi peder!« ovde se nećemo baviti. Prva oglašavanja YU rokera po gay pitanju koincidirala su (da li?) sa pojavom punka i novog talasa, odnosno autora za koje vlada opšta saglasnost da su generacijski raskinuli sa estradom. Prvom gay numerom u YU roku s pravom se smatra »Some boys«, sa prvog albuma Prljavog kazališta.  

Godina 1979.

Način na koji je Jasenko Houra progovorio da nemaju svi muškarci na ovom svetu identične seksualne sklonosti, otpada na šminkerski pol punk/novog talasa u YU. Naime, generacija autora stasalih krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih ostala je najznačajnija po svom: »Ne!«, upućenom vlastima svih fela – palanačkoj zatvorenosti, patrijarhalnom govoru smrti i žrtvovanja, estradnoj zabavi. U najgorem slučaju »Ne!« je izražavano tek izborom teme. Svejedno da li na zadato ima šta da se kaže, dobro je da je tema »tabu«. Houru nije zanimao život gayeva u Zagrebu ili Jugoslaviji, kao što ni parola: »Ja sam za slobodnu mušku ljubav!« (na brzaka uvedena stereotipnom situacijom: »Ja te čekam vjerno kao pas« prevedenom bez razumevanja u odnos između dva muškarca) nije bila upućena onima koje je »podržavala«, niti smo uopšte saznali šta autor tačno misli o problemu. »Sporna« materija bila je sasvim dovoljna da Kazalištu ekspresno omogući ono što im je jedino bilo važno – da isprovociraju narodne heroje i decu palih boraca. Dodatno površnim Hourin pristup čini i prst u oko inostranoj rok institucije Rolling Stones, koje su Jasenko i drugovi još svojim logom odabrali kao autoritet prioritetan za osporavanje, a koji su godinu dana ranije restaurirali Džegerov mačo trip albumom imena »Some girls«. Jedini kontakt koji su tih dana imali sa Zagrebom bio je koncert 1977. godine, za koji ljudi kažu da je bio odličan. Utoliko Kazalište i nije bilo najreprezentativniji jugoslovenski punk bend (besprizornici sa ljubljanske i riječke scene su itekako pljuvali po onima koje su svaki dan prolazili na ulici), što će pokazati već početkom osamdesetih kačeći se na estradni voz prema populističkom nacionalizmu HDZ-ovskog tipa, na kojem plivaju i dan danas. Godinu dana posle »Some boys«, u pesmi »Retko te viđam sa devojkama« beogradskih Idola, nije bilo ni traga estradnim manipulacijama. Ali Idoli bejahu novotalasni bend za primer.

Dakle, 1980.A strana prvog singla Idola u prolazu preispituje na temu: »Živeti u istom gradu sa homoseksualcima«. Provokacija nije izostala, ali je stigla sa jedino valjane strane – Divljana i ostale jeste zanimao problem kojim su krenuli da se bave. Svoju ranu otvorenost Idoli će uglavnom zadržati do kraja, samo što će u vreme albuma Odbrana i poslednji dani (1982.) ona dobiti i neke druge obrise. Kemp čeprkanje po polnom, ali ovaj put i po nacionalnom i religijskom identitetu jeste bilo otvorena namera i krajnji domet Odbrane, ali su potonja publicistička silovanja ovog (često proglašavanog za najbolji ikada snimljen u YU) albuma uvela tumačenje da je rokenrol u Srbiji, u jednoj od svojih najurbanijih verzija, zapravo bio »čuvar« srpskog, pravoslavnog, svetosavskog, velimirovićevsko-ljotićevskog. Šminkerska trećina Idola, Krstić i Šaper, tokom devedesetih se s vremena na vreme aktivno uključivahu u obnovu & izgradnju slavskog Beograda. Činjenica da je ključni autor benda, Vlada Divljan, od blagodeti istog pobegao čak za Australiju, nije im smetala. Mada su gotovo nevini u poređenju sa aktivizmom Nebojše Pajkića, tvorca »Dečka koji obećava«.Novotalasnog i gay za primer.

Hiljadudevetstoosamdesetprva.

Tandem Pajkić – Koja – Vd, sa polovičnim razumevanjem reditelja Miloša Radivojevića, konačno je radikalizovao novotalasno viđenje gay pitanja: homoseksualnost kao krem na torti oslobođene, gradski osvešćene generacije, glavna kapija otpora patrijarhalnom, vojničkom mainstreamu. Međutim, strahom i mržnjom trajno odvojeni od glavne struje, gayevi su jedini svet u kojem je iskrena ljubav još uvek moguća, pa upad pomodnih provokatora nužno vodi ka tragičnom kraju. Slobodan Milošević će se u ovom filmu prvi put poigrati osećanjima, a onda i životom onih koji su mu poverovali i zavoleli ga, a Aleksandar Berček, kao dubler (»srpski Brando«) originalnog akrobate Milana Mladenovića, obelodaniti da hoće »biti Slobodan«. Pajkić će početkom devedesetih, naporedo sa svojim najdoslednijim sledbenicima (Gajić, Dragojević), u predstavi »Trinidad« podići raspevani spomenik holivudskom tough guy Robertu Mičamu i zavaliti jednu od vrelijih šamarčina nacionalističkom establišmentu i govoru smrti i mržnje. Uz puno uvažavanje svačijeg prava na privatni trip sve dok je zaista privatan, iz Pajkićevog snošaja sa Isidorom Bjelicom (ili ipak Bokanom?) ubrzo se izrodio jedan od najcrnjih mrakova srpskog fašizma devedesetih.U epicentru svog: »Ne!«, novi talas je u najradikalnijim iskazima (»Zamisli život u ritmu muzike za ples«, »Niko kao ja«, »Kada imam para, a nemam s kim potrošiti«) otvorio put prvoj emocionalnosti rokenrola u YU. Bar deset godina pre nego što se zbunjeni B. B. Kebra (s punim pravom u svom slučaju) zapitao: »Da li mislim svojom glavom ako idem drugom stranom?«, neuporedivo samosvesniji novosadski akrobata Slobodan Tišma je otvorio problem: »Slobodan si, oslobođen/Šta ćeš učiniti sa sobom u praznoj kući?«, a KUD Idijoti, Miladojka, Majke, Machine gun, Messerschmitt i Spoons prštili odgovor kao niko pre. Nešto ranije, iz pravca odakle se niko nije nadao, od potrošenih novotalasnih primadona, gayevi u YU su dobili prvi pravi izraz uvažavanja – ljubavnu pesmu.

Godina 1985.

Iskreno, svega par puta sam čuo da iko pominje pesmu »Signali u noći« grupe Film kao gay song. Kada kažem, ljudi se uglavnom iznenade, poslušaju ponovo, poređaju rodove... »Pazi, stvarno!«. Par sugestivnh, nepretencioznih slika, stadionski refren: »Moji signali u noći/Dragi, kada ćeš doći«, i to je to. Bez prikrivanja, ali i bez angažmana, ljubavna pesma. Kasnijih godina Jura Stublić će bar još jednom cimnuti za nos sve koji su ga nakon albuma »Sva čuda svijeta« (1983.) terali u prevremenu penziju samo zato što tamo neki novi talas više nije imao šta da kaže. Sa »E moj druže beogradski« (1991.) čovek je uradio jedino što je bilo smisleno u vremenu bez smisla – izvrnuo se na postavu. A tamo, kao da nismo znali, beše jedno veliko srce.

Početak devedesetih.Dok je novotalasni klan rok kritičara (Kremer, Janjatović...) naveliko mašio poentu časteći Decu loših muzičara titulom »posle dužeg vremena prvi beogradski bend koji ne liči na Partibrejkerse«, ovi su drndali i drali se, ako ne tako samosvesno kao Kazna za uši, poslednji radikali u YU, onda dosledni bar koliko i AC/DC, Motorhead ili Ramones (zamislite ih samo u Srbiji devedesetih). Kratka, brza i jasna pričica o Mari: »Na licu mi osmeh, a u srcu tuga/Njenu lepu stvar sada ljubi druga«, i šta tu ima više da se kaže. Ima: »Uzavreli čekićari ne mogu ništa mojoj Mari«. Ne znam tačno kad sam čuo pesmu. Mislim 1991. Kasetu »Dobar dan« sam, čini mi se, nabavio 1992. Posle sam čitao da je izašla 1993. Još malo posle sam u Hrvatskoj, Bosni, na Kosovu, po kolektivnim centrima za izbeglice oko Čačka, upoznao ljude koji dobro pamte i žele da zaborave svaki sekund tih godina, od dana kad je Žarko Gavrilović sa četom Šešeljevih radikala prekinuo izvođenje predstave »Sveti Sava«. Onomad je predvodio bataljon mladih ljotićevaca protiv Gay parade, i ponovo prošao nekažnjeno. Novopravoslavni, pičkopaćenički pol poslednje generacije beogradskih rokera u YU mudro je sačekao da Kazna, Klajberi i Robna kuća izgore u otporu pa da se legalizuje kao »otporaška« estrada.Pa šta?

Ništa, jebeš Darkwood dub.

ivan je preskočio da pomene neke druge intrigantne gay trenutke yu rocka...

1. Plavi orkestar - "Odlazi nam raja"
U ovoj pesmi, kao i u Signalima u noći Jure Stublića, sadržana je subverzija koje se Vlasti nisu dosetile; pesma, naime, počinje slijedećim stihom: "Bio sam sa drugom/Bila si i ti". Bez obzira da li ovo tumačite u varijanti A - On je bio sa svojim drugom, ili varijanti B - On je bio sa nekom drugom devojkom, a i Ona je bila sa njom, gay podtekst je neminovan ishod. Također se može učitati i priča o AIDS-u, za koju nam nije potrebno više mašte nego što su je imali rok esejisti prilikom učitavanja takvog konteksta, koji se danas i ne dovodi u pitanje, u neke pesme Pet Shop Boysa ili Davida Bowiea. Elem, u drugom dijelu pesme "Odlazi nam raja" Loša kaže: "Ako odem, draga/Ni popa, ni hodžu/Neka meni sam stari prijatelji dođu". Ne verujući u patrijarhalnost i konzervativnost sredine, oličene u religijskim predstavnicima, sredine koja ga je osudila zbog homoseksualnosti i zbog koje je umro od AIDS-a, glavni junak Lošine pesme želi da na svojoj sahrani vidi samo stare gay prijatelje, one sa kojima želi da ode u bolji svet. Emotivno, zar ne?

2. Plavi orkestar - "Kad si sam, druže moj"
Ok, ovo je već klasik, sa daleko jasnijim gay prosedeom: "Kad si sam, druže moj/Ti okreni jedan broj/48223 pa ću ti se javiti//Kada joj ljubav daš/NIje lako kada znaš/Da si ništa onome ko je tebi bio sve//Hej pio ne pio, voljeću te ja". Kao i uvek kod Saše Lošića, postoji ambivalencija, velika mogućnost za dva jednako dobra tumačenja. Ili prijatelj kaže sledeće: kada si s njom, kada joj ljubav daš, meni nije lako da to prihvatim, to što si sa ženom, ali ipak ću te voleti uprkos svemu. Druga varijanta je slična narednoj pesmi koju ćemo apostrofirati, a svodi se na ovo: kada te ona ostavi, a ti osećaš da ti je ona sve na svetu, dođi kod mene, pozovi me, ja ću te čekati. U vezi sa ovom pesmom stvorena je i urbana legenda koja kaže da su navodno neki agresivni tipovi u Sarajevu zvali 48223 i psovali majku pedersku.

3. Zabranjeno pušenje - "Javi mi"
Pa da, i ovu svi znaju... I svi znaju da je očigledno gay pesma. Nekako, kao da svi, čak i oni najzadrtiji homofobi, tolerišu što je gay. Šta, kao, nije? Mislim, o čemu govori: kad te žena isproziva što više ne radite "one stvari", i kad se igraš "guze" sa klincima, i sve ti dokurči, ti se javi meni, ja ću čekati. I baš "guze" ili "krpiguza" da se igra, i baš Nele Karajlić otpevao u muškome rodu, i da bude pesma kojom su se Zabranjeno pušenje stavili u kožu neke druge devojke koja priželjkuje oženjenog tipa? Dajte mi pauzu... Nema šanse.

4. KUD Idijoti - "Preživjeti"
Dobro, ova bi se mogla nazvati gay-poskočicom. Humoristički homo pank: "A uzmi ga, evo ti ga na/Ma nema, nema, nema problema/Sve je stvar dogovora/Nema nema nema problema/Važno je, važno je da si mi drug/Tebi kita meni mud".

5. KUD Idijoti - "Kad sunce opet zađe"
Možda preterujem... Ali me ne bi začudilo da KUD Idijoti, nakon valjda jedine ex yu rock pesme koja govori o seksualnoj ljubavi prema starici ("Tko zna": "Ne volim više balavice/Jer imaju male bradavice/A danas ti je šezdeseta/I tebi pevam ja"), naprave svoj najveći hit koji je ispod žita - homoseksualan. Zar nije fenomenalan i touchy momenat za gay čoveka iz mase kad na koncertu gomila muškaraca zapeva "Ja ipak ću te čekat, dragi, do kasno u noć"?

u stvari, kad razmislim, pored Nekih dečaka, među retkim pesmama koje otvoreno i nedvosmisleno govore o homoseksualnosti i gay piplovima jeste pesma Zašto ljubav boli Elvisa J. Kurtovića. I mada i u njoj vlada već kanonizovana stilema nju primitivsa, da ti nikad nije jasno kad je zajebancija, a kad je ozbiljno, i može se iščitati, recimo, homofobija kamuflirana ironijom i sprdnjom, ova pesma zaslužuje da je navedemo u celosti, bar zbog otvaranja polja polemike:

Elvis J Kurtović - Zašto ljubav boli


O kako je teško naći nježnog druga
u malome gradu
žalio se noću u mislima
on Oscaru Wildu

Sa čežnjom je gledao dječake
kako voze bicikle po cesti
Spreman bješe umrijeti za ljubav
od te nove, opake bolesti

Otišao je u veliki grad
gdje sredina nije tako gruba
Pisao je lijepu književnost
i maštao da pronađe druga

Jedne večeri na predstavi baleta
upozna neke fine ljude
jedan od njih ugledni odvjetnik
pozva ga njihov gost da bude

Bilo je tu i nekih liječnika,
umjetnika iz raznih domena,
jela, pića i nježne glazbe
jedino nije bilo žena

Prvi put on postade sretan,
upoznao je sebi slična bića
ne znajući što će da se desi
kad polude od silnoga pića

Čovjek živi da nesretno voli
još jednom on ispade glupak
reče oh, kako ljubav boli
dok su mu u hitnoj krpili šupak

Što se "odlazi nam raja" tiče, "neka samo stari prijatelji dođu je apsolutno izraz gay panike od AIDSa pošto su se oni u čituljama kada je AIDS krenuo opraštali sa "longtime companion".

Ovaj tekst koji si linkovao sa Queeerie čini mi se je dosta tanak pošto nema najprovokativnijeg benda na tu temu-Videosexa.

"Ana, ti dobro znaš/ To što mi radiš je zabranjeno kod nas"

Jasna aluzija da homoseksualizam još nije dekriminalizovan ko nas.

I ostatak pesme govori o lezbijskom odnosu.

Ana



Ana, ti dobro znas
to sto mi radis je zabranjeno kod nas
ti dobro znas
to sto mi radis je zabranjeno za nas
prvi put zenska toaleta
stvarno nisam to htjela
u mene sa smijehom gledaju oci
voljela bih da me nema
voljela bih, tako bih voljela
da mogu voljeti ja tebe

Ana, zasto te ludo volim?

Ana, ja dobro znam
kad si sama ti me mrzis
i ja sam sinoc prosto glupo
proklinjala losu srecu
ti dobro znas
kod mene uvijek mozes
tvoji uzdasi mi mnogo znace
tvoj vosak pun je strasti

Ana, zasto te ludo volim?

Ili, pesma o travestiji.

U sjeni eksoticnih trava



Kad obuces njeno rublje
sreca se nasmjehne
zaurlicu sirene tijela
i zenu trazis zenu
sjesas se u petka parku
u sjeni eksoticnih trava
podvezice nasminkane usne
mislis da ti lijepo stoje

Ipak se sakrij
jer ti si on

Sta bi rekli da te netko vidi
ali ti vidis samo mali park
djevojke pocinje svlacenje
ruka neumorno radi

e, da, videosex... da prostiš, tu smo da se dopunjujemo...
dok se ne dosetimo nekog ljutog mejnstrima sa zabavnim temama, okrećemo se ugrundu.
u mojoj arhivi yu rokenrola pod nazivom "Nedokazani, Pod zemljom i Na margini" nalazi se i ovaj tekst makedonske pank grupe TB Tračeri, na sličnu temu.

СТРА МИ Е
Т. Б. Трачери

Не се качувам повеќе
у ниедно ауто
за да не плива у крв
мојот роден град
кога возам ми се чини
дека до мене седи
мојот одамна мртов
и непрежален брат

Не излегувам веќе
на прошетки без врска
во собата везден
скакам ко федер
на улицата некој
невидлив ми вика:
Додо педерррр
Додо педерррр
Стра ми е
стварно стра ми е

Ни на Хиландар не издржав
долго без мака
од молитви на уста
ми излегуваше пена
а навечер кога
по ходници шетав
со нож ме маваше
некаква жена
Стра ми е
стварно стра ми е

ne znam kako smo samo mogli zaboraviti  riječku grupu Xenia i njihovu pjesmu "Moja prijateljica" sa opakog albuma "kad nedjelja prođe":

Moja Prijateljica
ona Je Tako Lijepa
moja Prijateljica
ona Je Tako Lijepa
ja Sam Tako Ponosna
ona Je Tako Lijepa
ja Sam Tako Ponosna
muškarci Se Za Njom Okrecu
ja Sam Tako Ponosna
muškarci Se Za Njom Okrecu
za Mojom Prijateljicom
muškarci Se Okrecu Muškarci Bi Da Je Diraju
muškarci Bi Da Je Skrivaju
od Mene
muškarci Bi Da Sa Njom Sanjaju
muškarci Bi Da Sa Njom Spavaju
bez Mene

moja Prijateljica
ona Je Tako Lijepa
moja Prijateljica
ona Je Tako Lijepa
ja Sam Tako Ponosna
ona Je Tako Lijepa
ja Sam Tako Ponosna
muškarci Se Za Njom Okrecu
ja Sam Tako Ponosna
muškarci Se Za Njom Okrecu
za Mojom Prijateljicom
muškarci Se Okrecu

muškarci Bi Da Je Diraju
muškarci Bi Da Je Skrivaju
od Mene
muškarci Bi Da Sa Njom Sanjaju
muškarci Bi Da Sa Njom Spavaju
bez Mene

Marko Lopusina, "UBIJ BLIZNJEG SVOG"
Radenko i Slavko


Radenko i Slavko
Tajna grupa ?Opera? bila je nestalnog sastava i u nju su, po naredjenju pukovnika Slobodana Rakocevica, ulazili samo poverljivi ljudi: general Vojislav Radovic, takodje protivnik srpsko-crnogorske politicke alijanse u Predsednistvu SFRJ, kao i Ratko Radakovic, pomocnik nacelnika KOS-a u RV i PVO. Zajedno sa Slobodanom Rakocevicem ?Operu? je vodila i izvesna gospodja Duka, Grkinja, koja je govorila sedam stranih jezika i koja je direktno izdavala naredjenja za svaku akciju, posebno onu vezanu za biznis. Naime, pored poslovnog prostora i sredstava za rad, grupa ?Opera? je na racun Komande RV i PVO dobila i automobile, pa i vojne avione marke ?AN-26? i ?JAK-40?. I pored obaveze da plati njihovo iznajmljivanje, grupa ?Opera? to nije cinila neko vreme ili bi slala simbolicne iznose. Ima podataka da je skrivala i placanje poreza. Firma koju su ovi tajnoviti ljudi osnovali, zvala se ?Opera orijentis?. Prvi veci posao je bio otvaranje avionske linije Beograd ? Udbina (kod Gospica) na kojoj je, o tudjem trosku, realizovano samo od 31. januara dvadeset i osam letova. Zato se pricalo i nagadjalo da se ova tajna kompanija, zavedena pod laznim imenom vlasnika Radenka Radojcica, bavila i trgovinom ratnog plena od automobila do oruzja. Upadom vojne policije u njene prostorije nadjeno je, na primer, skladiste sa stotinak pistolja, pusaka, sanduka municije i cak pedeset kilograma eksploziva. Ko je Radenko? Sin podoficira JNA, Jevrejin po majci, momak talentovan, cesto i nervozan. Radojcic je kao dvadesetogodisnjak iskoriscen od strane KOS-a za razbijanje ?hrvatskog proljeca? na Sveucilistu. Bio je to prvi test, nakon koga ce ovaj podoficirski sin uci u lavirinte KOS-a. Sredinom sedamdesetih on je zapoceo uzu specijalizaciju, odnosno osposobljavanje za obavestajno pracenje rada masonskih loza i Katolicke crkve. Veruje se da je u to vreme primio masonsku inicijativu. Putovao je po Evropi u potrazi za arhivima o zatvorenim drustvima. Bila je to samo maska za njegove kontakte sa Mosadom. Kad se vratio kuci, po Zagrebu je vodio je uglavnom polemike, u kojima je prvenstveno napadao tzv. ?kleronacionalizam? katolickih svestenika. Bio je zaposlen u Centralnom komitetu SK Hrvatske u Odjelu za analitiku, sto je eufemizam za tajni partijski bunker sa poverljivim dosijeima i izvestajima obavestajne sadrzine. Zahvaljujuci potpunom uvidu u tu dokumentaciju, Radojcic je nesumnjivo stekao i pristojan pregled situacije iz kojeg crpi i svoju relativno veliku ?spijunsku moc?.

Radojcic je, koristeci se podacima koji su mu bili dostupni iz dokumentacije CK, prenosio informacije o celnim ljudima iz politickog zivota Hrvatske, pa su tako u Beograd stizali biografski podaci, faktografske cinjenice o dr Tudjmanu, o Manolicu, Boljkovcu, Mesicu, Seksu, Suvaru i drugima. U jesen 1991. godine, Radojcic je u Zagrebu ucestvovao na jednom sastanku izmedju Milana Martica i Slavka Malobabica, o situaciji u Hrvatskoj, gde su zakljucili kako su Srbi u Hrvatskoj kicma Jugoslavije i da na tome Jugoslavija prolazi ili pada. Deo stampe, posle izbijanja afera ?Opera? i ?Labrador?, Radojcica je doveo u masonsku vezu sa Vladimirom Bakaricem, kome je Radojcic bio sef kabineta. Mnogo vaznije je, medjutim, da je Radenko izvestavao KOS sta se u Hrvatskoj sprema. Na osnovu toga su posle nikle fantasticne price. One su tek delimicno osnovane. Sredinom osamdesetih Radojcic je i u Ljubljani vec imao ?ugradjene pozicije?, kako to kazu iskusni spijuni. Bio je bas-gitarista avangardne grupe ?Lajbah?. Radojcic kaze o tom vremenu: ?Tu nema nikakvog misterija ? ispitivali smo granicna polja zvuka i divno se zezali. O drugome, jasno, nikad ti necu pricati?, a vec krajem osamdesetih Radojcic je napravio novi dar-mar kada je u Zagrebu formirao darkersko drustvo samoubica ?Crna ruza?. Ni tada nije razdvajao spijunski posao od religioznog zanosa. U to vreme dobio je partijsku opomenu od centrale u Beogradu posto se, navodno, previse ugurao u sve to. Da bi pokrio svoju obavestajnu aktivnost, Radenko je u Zagrebu otvorio firmu ?Templin?. Dolaskom HDZ-a na vlast, obavestajna mreza KOS-a u Hrvatskoj krece u ofanzivu, a jednu od glavnih uloga u njoj ima upravo Radojcic. Dolaskom u Beograd on osniva kompaniju ?Opera orijentis?, opet pod patronatom vojne tajne sluzbe. Godinu dana je Radenko Radojcic u Zemunu radio aktivno kao rukovodilac KOS-a. Kao tajni agent Ljudevit ucestvovao je i u planu dizanja zagrebackog Arhiva MUP-a u vazduh sa grupom ?Labrador?, zatim u pokusaju hvatanja i privodjenja pred sud Martina Spegelja. Radenku Radojcicu, takodje je bilo ponudjeno 80.000 nemackih maraka za izvrsenje atentata na pukovnika Imru Agotica. On je tada taj zadatak preneo Ivanu Sabolovicu ponudivsi mu 50.000 DEM. U Beogradu je, medjutim, Ljudevit, postao i sam zrtva ove kontraobavestajne sluzbe VJ. Kako sam tvrdi, zatvaran je i tucen, polivan rakijom, maltretiran toliko da je smrsao 45 kilograma. U pauzi izmedju dva sudska procesa, on se nasao na slobodi, ali bez pasosa. Po Beogradu se kretao u pratnji tamnoputog telohranitelja, koga je zvao David. Na obnovljenom procesu pred Vrhovnim vojnim sudom u Beogradu, tajni agent KOS-a Radenko Radojcic je oslobodjen svih optuzbi, jer ?... nije bilo dokaza...?

Isti čovek se pominje i u vezi sa nekom opskurnim slovenačkim bendovima:

Kao o pojavi stranoj samoupravno-socijalističkom duhu, u državi koje više nema satanizam je samo povremeno stizao na stranice domaće, uglavnom tabloidnosti sklone štampe, koja nije osećala potrebu, niti imala znanja da se njime previše analitički bavi. Završavao je uglavnom na rubrikama tipa ,,Bizarnosti iz celog sveta", sve do 1986. i senzacionalnog zagrebačkog suđenja sinu uglednog spoljnopolitičkog komentatora ,,Vjesnikovih" izdanja Konstantina Milesa, bibliotekaru Aleksandru, koji je javnosti naglašeno prikazivan kao satanista ,,bez baze", iza koga ne stoji nikakva organizovana družina. Radio je u Nacionalnoj i sveučilišnoj biblioteci Hrvatske, u čijim je depoima bila i Metropolitana, knjižnica Zagrebačke nadbiskupije, sa hiljadama hrvatskih srednjovekovnih knjiga i rukopisa. Istraga je počela kad su se mnogi od tih neprocenjivo vrednih rariteta počeli pojavljivati kod zagrebačkih i inostranih antikvara, koji su ih otkupili po bagatelnim cenama.
Bez mnogo pritisaka, istražiteljima je priznao kako je sam dopustio da bude otkriven, jer je svoju misiju završio. Iz knjižnice je izneo, a zatim spalio, bacio u Savu ili specijalizovanim antikvarijatima u Austriji i Nemačkoj ustupio za male pare najvrednije primerke hrvatske katoličke literature iz srednjeg veka. Ako je verovati šturim sudskim izveštajima, izjavio je da mu je svejedno kakva će biti presuda i da se ne kaje. Sve što je učinio smatra svojim najvećim životnim uspehom - ispunio je nalog svog gospodara satane. Dodao je i da nije usamljen, pošto mnogi njegovi istomišljenici imaju isti uzvišeni cilj - čekaju samo da im se satana ponovo javi i obznani da je došao njihov čas, kada će iz tame izaći na svetlost dana. Proces je ubrzo zaboravljen, a savezna država je godinama pokušavala da iz inostranstva vrati hrvatsko kulturno blago.
Aleksandrova sestra Maja Miles bila je jedan od najoriginalnijih novinara uglednog zagrebačkog dvonedeljnika ,,Start". Prva je od crnih hronika, do tada uglavnom prepisivanih iz birokratskim jezikom pisanih policijskih izveštaja, stvorila ozbiljan žurnalistički žanr. Minuciozno je rekonstruisala ne samo kriminološke aspekte počinjenih ubistava, već nudila detaljne psihološke analize žrtava i počinioca zločina. Maja je krajem osamdesetih, pod nerasvetljenim okolnostima, izvršila samoubistvo u svom stanu u elitnom zagrebačkom kvartu, ne ostavivši nikakvu oporuku.
(Otprilike u isto vreme, u hrvatskoj prestonici samoubistvo je izvršilo nekoliko mladih pripadnika darkerske potkulturne scene. Međutim, nije se moglo utvrditi da li je razlog bila pripadnost ili idejna bliskost sa nekom od okultno-satanističkih grupacija.)
Miles ipak nije bio autohtoni satanista. Tokom jedne od evropskih predavačko-propovedačkih turneja, sredinom osamdesetih u Segedinu, utemeljitelj ,,Satanine crkve" Anton Šandor La Vej (u međuvremenu je napustio crkvu koju je osnovao 1966. u San Francisku) okupio je sledbenike u ogranak svoje nove organizacije ,,Satana". NJene filijale ubrzo su se ilegalno širile i po SFRJ, pre svega u Vojvodini, Beogradu, Sloveniji i Zagrebu, ali su samostalni, mada idejno gotovo identični ogranci bili po svojoj doktrini mnogo bliži prvobitnoj La Vejevoj ,,Sataninoj crkvi". Kao najbrojnija i organizaciono najrazgranatija izdvojila se ,,Crna ruža".
Satanizam se kao sporedan aspekat pominjao i u špijunskoj aferi ,,Opera / Labrador", koja se odvijala na relaciji Beograd-Zagreb pred sam raspad savezne države. Afera koja je temeljno protresla preostale strukture raspadajuće JNA gurnuta je pod tepih. Često pominjani akter ,,Opere" bio je izvesni saradnik KOS-a, u štampi pominjan pod imenom Radenko Radojčić, koji je jedno vreme radio i u kabinetu predsednika Predsedništva Hrvatske dr Vladimira Bakarića, mada se sumnjalo da je jedan od najistaknutijih članova satanističke sekte ,,Crna ruža". U dokolici je svirao bas-gitaru u nekim opskurnim slovenačkim alternativnim bendovima i kao vrstan poznavalac okultnih rituala proglasio sebe velikim magom, ovlašćenim da sprovodi i crne mise. U Beogradu je bio uhapšen, pa oslobođen, nakon propalog pokušaja da osnuje sopstveni kult. Potom se vratio u Zagreb, gde mu je takođe suđeno. Sve u svemu, izuzetno ,,raznovrsna" ličnost.A onda je počeo bratoubilački, građanski, verski, etnički rat u gotovo celoj bivšoj Jugoslaviji. Vreme opšte anarhije i svedopuštenosti, koje, pored ostalih vagabunda i avanturista, ni satanisti nisu hteli da propuste. Možda je zato za jednu od najuspelijih ,,domoljubnih" fotografija u Hrvatskoj proglašena ona na kojoj pripadnik zengi ,,kulira" na kamenu, dok je u pozadini srušeni zid jedne vukovarske kuće, na kome je grafit sa prepoznatljivim satanističkim obrnutim pentagramom u krugu i brojem 666.
I po zidovima gradova Srbije koji su bili daleko od fronta sve češće je crtan obrnuti krst, jedan od najpoznatijih simbola satanističke ikonografije. Retko ko je od 'autora' znao da je to, zapravo, tzv. Petrov krst. Ovaj apostol je, smatrajući se nedostojnim Hristovog raspeća, zahtevao da ne bude razapet kao Isus, već je insistirao da bude pogubljen na obrnutom krstu. Kako je misionario po Apeninskom poluostrvu, u Rimu je na mestu njegovog raspeća u 16. veku podignuta velelepna crkva, koja je danas u Vatikanu sediše poglavara Rimokatoličke crkve.

Ovo je iz feljtona o satanizmu u Dnevniku...

Oliver Mandić - Bobane. I odličan, mada izrazito nazadan, TV šou, jel bi "Beograd noću"?

Idoli, 'Odbrana', pjesma 'Moja si' (ona o hermafroditizmu, sa pravoslavnim pojanjem na kraju: 'Pojushchija ti aleluja...'):

'On bi voleo da ga vole drugovi...
Moja si, moja si,
i sebe gleda, dok se oblaci... '

mrzi me da tražim topic "cripple, reaguj", pa ću ovde da okačim dragešev tekst o đavolima. neno belan je prošle godine objavio genijalan album "rijeka snova" i ja sam ga besomučno slušao. cripple još nije rekao svoje utiske, a kad će ne zna se.

nego...

Belanovo dugo toplo ljeto
Piše: Aleksandar Dragaš
http://www.jutarnji.hr/kultura/glazba/clanak/art-2008,11,24,,142360.jl


Nakon nedavnog trijumfa u Tvornici, kao potvrde ponovnog uzleta popularnosti, Neno Belan doživio je još jednu satisfakciju

Đavoli su u 80-ima, što potvrđuje i ovaj box-set, bili jedan od stilski najčišće postavljenih sastava bivše Jugoslavije.

Na podlozi back-beata, ali i raznih drugih beatova (uključujući i ritam cha-cha-cha), zvukom su često dominirale twang i zvonke gitare, odsvirane i ozvučene po uzoru na instrumentalni, surf, pop i rock ranih 60-ih, odnosno na Shadowse, Dicka Dalea, Byrdse. Često su uletavali raspojasani saksofon i zamamne orgulje, a Belan je u ulozi rockabilly i "šlager-pjevača" pjevao kao da mu pred mikrofonom u zvonolikoj haljini baš tog trena stoji cura do čijih se podvezica mora probiti u zadane tri minute pop-pjesme.

Sjajne i iskrene posvete

Melodije njihovih pjesama bile su poput najiskrenijih i najboljih posveta Beatlesima i Beach Boysima, Little Richardu i Buddyju Hollyju te boljoj prošlosti šlager-festivala San Rema, Zagreba i Opatije 50-ih i 60-ih godina prošlog stoljeća. Zasolite s malo novog vala (Elvis Costello), pop-punka (Ramones), rockabilly-revivala (Stray Cats) i američkog roots-rocka 80-ih (The Blasters), dodajte odijela, briljantin i uske kravate po uzoru na rock & roll bendove 50-ih i dobit ćete jedan od najsimpatičnijih bendova koji su svirali po našim pozornicama.

Čistoćom stila Đavoli su vjerojatno nadmašili čak i Idole koji su u svom stvaralaštvu polazili od nekih sličnih šlageraških i 50's i 60's rock & roll premisa (samo s nešto više smisla za diverziju), pri čemu su se i Belan i Divljan iskazali kao najveći pop-romantici na ovim glazbenim prostorima (uh, kakav bi to koncertni program bio).

Uza sve to, najčešće kroz suradnju Nene Belana i Roberta Ćalete Čarlija, Đavoli su proizvodili zanosne hitove kao na tekućoj traci Cadillaca. S prvog albuma tu su "Pričaj mi o ljubavi", "Điri-điri" i "Ona nikog nema", s drugog "Stojim na kantunu", "Volim je", "Dani ljubavi" i "Bambina", s trećeg "Ostani uz mene" i "Tako je volim" ("Oh Oh I Love Her So" Ramonesa), a pribrojte tome i druge sjajno pogođene prepjeve poput "Lucije" i "Kucaj opet" ("Lucille" i "Keep On Knockin'" Little Richarda) te "Peggy Sue" (Buddyja Holyja).
ĐAVOLI

Box Set            

Croatia Records    

Ocjena: 4 i pol

Uživo - sjećam se jednog takvog nastupa na hvarskoj Venerandi kad je bend pod navalom publike ponovno otprašio cijeli koncert - Đavoli su znali biti poput Beatlesa na speedu. Grizli (bubnjar) je poslije tog koncerta bio mokar kao da su ga bacili u more i još se dugo u noć hladio ispred Alohe (kultni hvarski kafić). Bio je to jedan od najluđih domaćih koncerata kojima sam ikad prisustvovao, no "Dugo toplo ljeto" na Splitskom festivalu 1989., unatoč pet osvojenih nagrada, bila je najava oproštaja Đavola od publike.

Najbolja domaćica sezone

Izvrsno dizajniran i opremljen box-set s tri albuma, garažnim snimkama iz 1984., odličnim rockabilly demo-snimkama iz 1984. i 1985., "Dugim toplim ljetom", "Miriše jugo", "A gdje si ti" i prvim EP-om (za samo 139 kuna) najbolje je domaće diskografsko izdanje 2008. godine kojim je izvrsno prezentirano zašto su Đavoli, premda u osnovi retro-band, zapravo bili sjajna pop-rock grupa 80-ih, ali i loši proroci.

Premda su krajem 80-ih u svom revival-stilu tako optimistično pjevali "malom cestom preko Zagore, svi smo pošli doli na more, naša stara kola govore, dobro nam je, dobro nam je, dobro je, novi klinci su na programu, cijelu zemlju opet osvaja, električna gitara moderna, tvoja ljubav sad je drukčija", samo nekoliko godina poslije nešto se mnogo mračnije iz Zagore spustilo na splitsku rivu. Bili su to neki drugi, mnogo ružniji i opasniji đavoli.

Ja imam neke od demoa Đavola na kojima se recimo čak i neki tekstovi razlikuju. Što se novog solo Belana tiče, ja planiram da kažem svoj verdict kada mi ga doturiš mangupe. Venem ovde čekajući Belana...

Najveca gej himna na ovim prostorima je pesma zabranjenog pusenja "javi mi", ujedno i jedna od jachih gitarskih pesama pushenja mada je rif maznut, mozda ste je pominjali, mozda niste (tek cu da iscitam topik) ali evo teksta gde je to eksplicitno :


Kad budes u sobi sa muzikom u mraku i sa sjecanjem
kad pozelis da ti jutro ne svane
znaj, ja te jos uvijek volim
mene vazda mozes nazvati
javi mi, javi mi, ja cu cekati

Kod kuce kad ti sloze frku zbog kola slupanih
izmedju prsta kad ti cigara dogori
znaj ja te jos uvijek volim
mene vazda mozes nazvati
javi mi, javi mi, ja cu cekati

A zena kad te pita pa dobro, sta mi fali
zasto nikad ne radimo one stvari
kad ode da se isplace sama, kad vrata zalupi
znaj, ja te jos uvijek volim
mene vazda mozes nazvati
javi mi, javi mi, ja cu cekati

Komsiluku kad postanes sumnjiv
sto se stalno druzis sa klincima
iz mracne ulice kad jalija ti vikne
'os guze hadzija
znaj, ja te jos uvijek volim
mene vazda mozes nazvati
o javi mi, javi mi, ja cu cekati

Kad budes u sobi sa muzikom u mraku i sa sjecanjem
kad pozelis da ti jutro ne svane
znaj, ja te jos uvijek volim
mene vazda mozes nazvati
javi mi, javi mi, ja cu cekati...



EDIT : Eh sad videh Zika je pomenuo

Čak i najveći bend na svijetu ima gej pjesmu:

http://www.youtube.com/watch?v=QPfl4iMbdCg&feature=related

A gej spot Bijelog Dugmeta  za pesmu "ovaj ples dame biraju" iz '83 ?  

http://www.youtube.com/watch?v=JcqB__1jffw

Povodom YU Wave derneka koji će se održati 16. decembra u Šipražju...


Nuspojave

Punoletno mrtva

Jugoslavija se fascinantno dobro drži za jednu već skoro dve decenije mrtvu zemlju. Ako je ovakva kao mrtva, kakva li bi tek bila da je živa    

piše: Teofil Pančić



Jednom davno, ima tome bezbeli tuce godina, baš je bilo udarilo neko postdejtonsko doba otkravljivanja, pisali smo u Vremenu o upravo izašlim albumima Zabranjenog pušenja i... Zabranjenog pušenja. Jedno ZP okupljalo se u Sarajevu i Zagrebu, a predvodio ga je Sejo Sexon, a drugo u Beogradu, a predvodio ga je, jakako, Dragan Nele Janković Karajlić. Sećam se da sam preslušavao jedan album, pa drugi, pa k'o biva upoređivao, zagledao odozgo, odozdo & ta trane, tražio znakovite nijanse i napukline, manje muzičke, više one druge. Hjah, zaludna li posla. Kako god, isto su se zvali (i od istih bolesti bili pelcovani) ovi bendovi, ove frakcije-naslednice predratnog ZP, ali svi su tada bili nešto silno međusobno korektni i velikodušni – ta, nema veze, samo neka se svira i neka se ne puca, stari smo jarani, doći će sve to na svoje... I došlo je, jašta; baš zato i ima belaja: otkad svako može slobodno da svira i ovamo i onamo, prirodno je da nekog reda mora da bude: ako je jedan od ovih bendova Zabranjeno pušenje, onda je neki drugi nešto drugo. Recimo, No Smoking Orchestra... Pa dobro. Nevolja je u tome što se ovde taj No Smoking (sa sve svojim unca-unca repertoarom, šta god to značilo) uopšte nije primio. Sve je to OK, "svetska slava", Maradona i tako to, ali, čim vide Neleta, ljudi bi da čuju i vide ono staro Zabranjeno pušenje, pa to ti je. A basistička prišipetlja Kusta? Taj neka, što se ovdašnje publike tiče, slobodno sedi na Mećavniku i prekraćuje zimske noći užasnim filmovima Nikite Mihalkova. Ili neka se rve s međedima i psuje sa okolnim seljacima. Ili šta god. Enivej, "izvornom" je, sarajevskom ZP dojadilo ovo povremeno implicitno "lažno predstavljanje" starih jarana, pa su rešili da ubuduće tuže i niih i svakoga ko bi, daleko bilo, pobrkao jedne i druge, ili spominjao ZP ime uzalud. Neka, ja se ne sekiram: odavno raspoznajem lažnjak.

Nego, cela mi je ova priča zanimljiva samo kao povod za nešto drugo. I ove je godine – čak, rekao bih, jače nego nekoliko prethodnih – u medijima, po klubovima, i ko zna gde još, obeležen fantomski praznik, Dan Republike, blagdan jedne države koje nema evo već osamnaestu godinu, još malo pa je punoletno mrtva, a mrtva je kao Lora Palmer: smrt joj je nasilna i pomalo misteriozna. A bogami ni prvi decembar, dan kada je osnovana ona prva država "južnoslovenskih plemena", nije prošao baš nezapaženo. Sve u svemu, jedva da ima nekog dežurnog Imaoca Mišljenja koji nije imao šta da nam saopšti jednim ili drugim povodom, a svakako sa osvrtom na temu "šta je nama bila Jugoslavija i šta smo mi bili njoj". U subotu sam na Radio Indexu ulovio skoro pa dvočasovni "potpuri" poznatih (post)revolucionarnih pesmičuljaka i raznih poluanonimnih, mrtvorođenih "titoidnih" pesmotvora, uglavnom u izvođenju poznatih rokera onog doba (YU grupa, Dado Topić...). Slušajući, gledajući i čitajući sav taj galimatijas refrena, starih te-ve prizora, te nervoznih, ironičnih, nostalgičnih ili setnih Smatranja na zadatu SFRJ temu, ne možeš se oteti utisku da je famozni Dvadeset i deveti – za razliku od onog u vlasništvu Pušenja – kao, uostalom, i cela pokojna država koju je slavio, postao neka opšta svojina, Alajbegova slama s kojom svako radi šta hoće, ali svako ima potrebu da uradi nešto, da se nekako odredi prema, naravno, ne tom konkretnom prazniku, nego prema jednom vremenu i jednoj državi. Koja, opet, kanda nije danas tako bitna "po sebi" – države se, kao i ljudi, rađaju i umiru; to smo naučili, mada na najteži način – nego zato što mnogi među nama imaju izvesnih problema sa njenim simboličkim konotacijama. Zato se valjda o njoj rado izjašnjavaju čak i oni koji je zapravo i ne pamte: prizivajući je neutešno, ili pak zabadajući još jedan glogov kolac u njen grob, zapravo se srdačno preporučuju za jednu moguću budućnost. U kojoj, kakva god da bude, nje ionako sigurno neće biti.

I ima u svem tom klackanju između prošlosti i budućnosti, vidi vraga, još jedna neobična stvar: jugosentimentalci neretko u SFRJ vide nekakav pomalo grubi nesavršen prototip za Evropsku uniju, kojoj uglavnom teže; jugoskeptici (uglavnom naknadni, jelte), pak, na neki paradoxalan način potvrđuju to viđenje, samim tim što su ujedno i evroskeptici: njima se to, brate mili, ništa ne sviđa, sve te komplikovane i nekako apstraktne "nadnacionalne tvorevine" čiji je jedini pravi – ali lukavo skriveni – smisao da do balčaka zajebu divni, pošteni i naivni srpski (hrvatski, bošnjački, albanski...) narod. Naravno, sav taj silni "skepticizam" samo je ulepšano, samozaljubljeno ime za najčešće vrlo banalni i vulgarni tribalni nacionalizam.

Kad podvučeš crtu, ispada da se Jugoslavija fascinantno dobro drži za jednu već skoro dve decenije mrtvu zemlju, pri tome još i raščerečenu i silovanu. Mislim, ako je ovakva kao mrtva, kakva li bi tek bila da je živa?! Sasvim ozbiljno, iako odavno živuckamo u svojim "novim" državicama, međusobno infantilno surevnjivim – šta ćeš: deca ko deca! – ispada da taj fantomski ud zvan SFRJ i dalje žulja sve, bez obzira što to žuljanje ljudi ispoljavaju na veoma različite, međusobno nepomirljive načine. Pogledajte samo vajnu nam "intelektualnu elitu", i njen recentni doprinos: u svim novinama i njima donekle sličnim papirnatim proizvodima nadugačko se to raspisalo, jedni ne bi li objasnili da je južnoslovenska zajednica bila viši, emancipatorski stadijum evropeizacije Balkana, drugi – danas nekako podobniji, otuda i brojniji – da podsete da je ta Jugoslavija, bre, bila "tamnica i grobnica srpskog naroda", od koje se isti još nije oporavio, a kad će, ne zna se (valjda onda kad se obračunamo s izdajnici). Kako god bilo, sve je to danas jedna postmoderna zbrka protivrečnih, i samima-sebi-do-kraja ne verujućih vrednosti i osećanja, pa se ti tu razaberi, pa se ti nosi s tim. Ja, evo, ovih dana intenzivno slušam Zorana Predina, i njegovu verziju Bilećanke na slovenačkom, setno osluškujem "odmev korakov po kamenju hercegovskem". I iza država, kao iza ljubavi, na kraju ostanu samo pesme.

Popboks nas je za Novu godinu častio sa dva ozbiljna teksta.

Jedan je lou bennyjev o našem epu a drugi je Pejovićev o Ribljoj Čorbi.

Sećam se da sam baš sa njim u vreme saradnje u OK Magazinu diskutovao o tome kako je zapravo diranje u osinjak Riblje Čorbe ključna stvar koju treba napisati o našem rokenrolu. Davno je to bilo, i početak te priče je najzad došao.

http://www.popboks.com/tekst.php?ID=7014

Vidim pomenu "Svinja sa Dedinja" i "Bando Crvena" - zar to nisu pesme Direktora, ili i Chorba ima s'istim naslovima ?
A ne seti se okultne "Baba Jule" koja nam je na nos izashla 96-97 sa Vukovog kamiona, sva sreca pa je otad vise nikad nisam cuo.

Diranje u osinjak Riblje Čorba?

Da li to treba da znači da je RČ do sada bila nedodirljiva i da se niko nije usuđivao da kritikuje (napada) njen rad?
Možda, ali samo za nekog ko je prespavao poslednjih 20-ak i više godina, ili nije bio još rođen.

RČ je jedan od najpljuvanijih bendova poslednjih decenija, s razlogom, jer i nisu davali povoda za pozitivne kritike.

Bilo je logično da se neko, posle 30 godina od početka rada grupe, osvrne i najviše zadrži na onom najboljem što je ta grupa imala da ponudi u svom radu/opusu. Zbog mlađih čitalaca, ako ništa drugo.

Umesto toga autor daje analizu Borinog političkog angažmana. Može li se naći smisao, opravdanje i razumevanje za politički angažman, ne samo Bore, nego bilo kog člana DSSa?

Da je Čorba tema pisanog sastava prvog razreda srednje škole, ovaj tekst bi mogao da računa na vrlo dobru ocenu.

Kao tekst sajta Popboks, to je samo još jedan u nizu promašaja ljudi nesposobnih za kvalitetno, inteligentno i analitičko pisanje o fenomenima pop (i rock, samim tim) kulture.

lou benny udara iz svih oružja na Popboksu. Evo i odličnog teksta o Bobanu Petroviću i Mascomovom reizdanju njegovog albuma.

http://www.popboks.com/tekst.php?ID=7019

lou bennyjev veliki doprinos teoriji YU WAVEa...

Zoran Vračević (Master Scratch Band)
Spremio Lou Benny - 8. March 2007 - 4:07.

(Tekst koji imate pred sobom je sastavni deo Lou Bennyjevog bloga pod nazivom - "Master Scratch Band - jedan mit srpskog hip hopa". Za više informacija u vezi sa pločom MSBa i upoznavanje sa jednim ličnim iskustvom "cratedigginga", posetite blog.)

...

Iščitavajući Wikipediau pre nekoliko dana, došao sam i do stranice Serbian Hip Hop. Prvo što sam primetio je bio nedostatak informacije o Master Scratch Bandu. Brzo sam ispravio tu "istorijsku nepravdu" a zatim se zapitao – "Zašto nisam nijednom u poslednjih godinu dana, od kada znam da je Zoran Vračević i dalje u muzičkom biznisu, pokušao da potražim na Internetu informacije o tom čoveku?" Još uvek u neverici da posle toliko vremena sve može da ispadne krajnje jednostavno, preko Googlea sam već na prvoj stranici rezultata pretrage pronašao gospodina Vračevića na forumu websitea koji se bavi audio produkcijom - www.rumski.com. Otišao sam na forum, registrovao se i poslao gospodinu Vračeviću privatnu poruku u kojoj sam mu ukratko izložio svoje iskustvo u vezi sa pločom njegovog benda i predložio mu da uradimo intervju. Sledećeg dana sam dobio odgovor da je više nego raspoložen za to, tako da sam, nadam se, sada na pragu rešavanja bar nekih istorijskih nedoumica. Hajde da zajedno vidimo šta se tu dešavalo...



RiV: Prvo želim da Vam odam veliko poštovanje i da Vam se najlepše zahvalim za bezrezervni pristanak na intervju. Da li biste mogli, molim Vas, da za početak hronološki izložite spisak izdanja i projekte u kojima ste učestvovali od početka karijere pa do danas?

ZV: Hvala, lepo je da se neko setio da prekopa po prošlosti! Ja radove delim u dve faze: prva, dok sam bio u Beogradu (do 1986) i druga, London od 1986.

Ja sam posle mnogo godina sviranja po raznim bendovima kao bubnjar, rešio da prodam akustične bubnjeve i kupim ritam mašinu! Znao sam Zorana Jevtića (u daljem tekstu Jevta) iz škole, a i stanovao je na drugom kraju moje ulice! Zajedno smo pozajmili par sintija i počeli da eksperimentišemo. Vrlo brzo smo nakamarali puno opreme i samo su Laza Ristovski i Vlada Ribel imali više od nas.

Usledila su gostovanja i programiranja na velikom broju albuma. Tada sam kupio i elektronski bubanj Simmons, prvi u Jugoslaviji, i stalno smo bili po studijima. Radili smo sa Bajagom, Bebi Dol, Masimom Savićem, Laboratorijom Zvuka, U Škripcu, Kornelijem Kovačom, Askama, Pilotima, Slađanom Milošević, Goranom Vejvodom, Sašom Habićem, itd, itd. Od naših izdanja smo uradili singl kao Data – Ne zovi to ljubavlju za Jugoton (mešavina Depeche Mode i Yazoo, sa pevačem Goranom Marinkovićem) , Šizike – U zemlji čuda, album za PGP RTB i na kraju The Master Scratch Band – Degout za Jugoton.

U Londonu sam prvi singl objavio 1994., ZORAN – Hooked On You za Logic Records/BMG (Logic je bila izdavačka kuća grupe SNAP!). Posle su krenuli remiksi, njih 150 i još nekoliko mojih projekata (Zanzibar, Kut'N'Paste, EQ). Od poznatih artista koje sam remiksovao, tu su bili: Kylie Minogue, Jamelia, Bob Marley, Donna Summer, Gloria Estefan, M People, PYT, Artful Dodger, Melanie Blatt from All Saints, Sugarbabes, Narcotic Thrust, Romina Johnson, Bond, Aaron Soul, Nate James, Las Ketchup (7 miliona prodatih ploca!), Kristine W, Doobie Brothers, Nio, Raghav, Nil, i puno manje poznatih DJa i club actova.

RiV: Kako je nastao The Master Scratch Band? Kako ste se zainteresovali za hip hop electro breakbeat 1984. godine, u vreme kada je ta muzika bila novost u celom svetu?

ZV: Pošto smo otkrili novi zvuk koji nam je bio jako blizak, rešili smo da uradimo nešto. Ja sam u to vreme često putovao u London i imali smo brdo ploča sa breakdance muzikom. Onda je Herbie Hancock uradio Rock It i to je bio prelomni momenat! Miša (Milutin Stoisiljević - prim. aut.) je u to vreme imao piratsku radio stanicu na vrhu Banovog Brda i puštao disko, pravio je razne elektronske naprave u svojoj šupi i radio kao snimatelj kod Enca Lesića u studiju Druga Maca. On je bio zadužen za scratching/editing i snimanje. Krug se zatvorio...

Electro nam je bio srodan zbog instrumenata koje smo koristili. Tada nije bilo mnogo izbora kao danas i bilo je vrlo malo tih instrumenata kod nas. Elektronski faktor je bio presudan. U to vreme slušali smo dosta i British electro pop (Yazoo, Depeche Mode, Human League) ali kad je Rock It izašao, to je bilo to!!!








RiV: Kako ste se informisali o potrebnoj opremi i kako ste je nabavljali?

ZV: Roland TR808 ritam mašina je bila glavno oružje, zajedno sa Linn Drum ritam mašinom (koju je Malcolm McLaren koristio). Dobijao sam puno časopisa iz Engleske, a i putovao svaka tri meseca, tako da smo bili stalno u toku.

RiV: Da li je postojala breakdance scena u Beogradu, Srbiji, Jugoslaviji 1984. godine i koliko je bila razvijena? Koliki je uspeh postigao Degout EP (broj prodatih primeraka, mesta na top listama, recenzije)?

ZV: Koliko znam nije postojala nikakva scena. Mi smo odneli dva projekta u Jugoton u Zagreb da im ponudimo. Prvi su bile Šizike a drugi Master Scratch Band. Šizike su imale ceo album gotov a MSB samo par demo snimaka. Na naše zaprepašćenje, Jugoton nije uzeo Šizike, nego se odlučio za MSB! Dobili smo avans i pare za snimanje (!?), plaćali su nam hotel i avionske karte kad god je trebalo da idemo tamo! Pravi tiraž nikad nismo saznali, ali verujem da je oko 5.000 (to je uglavnom bio standardni tiraž za malotiražne projekte). Uradili smo tri video spota, bili broj 1 na Diskomeru Studija B i na još par lista. Najviše sam se oduševio kada je Džuboks radio nagradnu igru u okviru koje smo delili primerke naše ploče kao nagradu i dobitnici su bili iz svih republika naše stare Jugoslavije. Bilo mi je nezamislivo da je neko u Hrvatskoj ili Makedoniji čuo za nas!

RiV: Da li je u to vreme u Jugoslaviji bilo još ljudi koji su se bavili produkcijom electro breakbeata ili drugim elementima hip hop kulture – mcingom, djingom, crtanjem graffitija? Možete li mi reći nešto više o Dudu Vuduu i grupi Du Du A?

ZV: Electro breakbeata, ne. Du Du A su isto bili "cutting edge" band. Radili su neki Reggae pomešan sa Funkom, puno pevanja na engleskom i rapa! U tom krugu se kretala i Bebi Dol i ona nas je upoznala sa Dudu Vuduom. Usledilo je njegovo gostovanje na nekolicini naših projekata. Rapovao je i na legendarnoj pesmi Radiation koju smo uradili sa Bebi. Vudu je vrlo dobro pričao engleski i zvučao je vrlo uverljivo kao rapper. Nažalost pre nekoliko godina sam saznao da je preminuo. Šteta.

RiV: Da li ste imali u to vreme bilo kakav kontakt sa ljudima iz inostranstva koji su se bavili hip hop kulturom? Ako jeste, da li ste imali povratne informacije i utiske o Degoutu?

ZV: Nismo... Imali smo puno posla programirajući za druge i nismo uopšte pomišljali da to šaljemo nekome preko. Već posle godinu i po nakon izdavanja smo otišli za London.



RiV: Zašto ste album nazvali Degout? Da li je šaka na naslovnoj strani nacrtana tako da izgleda kao da je obložena voskom ili je nešto drugo u pitanju? Koja je ideja omota?

ZV: Pa na jednoj pesmi smo semplovali podrigivanje (!) (Computer Break – prim. aut.) i sve ženske su se grozile toga, otuda i naziv! Šaka na omotu nije nacrtana, već je prava šaka (moja) zamočena u vrući vosak! Bilo je bolno! Fotografiju je uradila Goranka Matić. Hteli smo samo da skrenemo pažnju na sebe i projekat!

RiV: Numera Computer Break sa Degout EPja sadrži synth-bass liniju koja zvuči isto kao i linija iz planetarnog hita elektronske plesne muzike – French Kiss čikaškog house producenta Lil' Louisa, iz 1987. godine – urađene, dakle, tri godine nakon Vaše numere. Da li je u pitanju "pre-set" sa neke od sprava koje ste koristili u stvaranju Degouta, a koji je možda upotrebio i Lil' Louis, ili je reč o sampleu iskorišćenom bez rešenih pravnih obaveza?

ZV: Pa mislim da nije baš ista linija, možda je zvuk sličan. Mi smo tad koristili Pro One sintisajzer za basove koji nije imao presete.

RiV: Studio Druga Maca u kojem ste uradili album mi je poznat kao studio u kojem je nastalo i kultno izdanje Paket aranžman četiri godine pre Degouta. Da li je slučajnost to što su oba izdanja nastala na istom mestu ili se to možda desilo zato što je Druga Maca bio jedini muzički studio u Beogradu u kojem se mogla producirati "avangardna" muzika?

ZV: Druga Maca je u to vreme bio jedan od boljih studija u Beogradu. Vlasnik Enco Lesić nas je gotivio puno zbog našeg entuzijazma za tehniku i puštao nas je da provodimo puno vremena u studiju. Pošto je Miša već radio tu i bio upoznat sa tehnikom, to je bio logičan izbor. Jedan od bitnih faktora (sem tehnike) je po mom mišljenju bila lokacija – sam centar grada! 100 metara od Šumatovca, 200 metara od PGPa, 300 metara od televizija na drugu stranu itd... a i Aca Pekar je bio blizu! Koliko smo pojeli vrućeg peciva kod njega u ranim jutarnjim časovima – samo on zna!

RiV: Da li ste u kontaktu sa Vašim saradnicima iz M.S.B.a – Zoranom Jevtićem i Milutinom Stoisiljevićem? Da li su se i oni bavili muzikom nakon rada u M.S.B.u i, ako jesu, da li se sećate u okviru kojih projekata, t.j. na kojim izdanjima su učestvovali?

ZV: Milutina (Mišu) sam "pronašao" pre godinu dana. Bili smo izgubili kontakt. On se nije posle bavio muzikom - posle kraćeg staža po studijima se bacio na elektroniku i danas ima svoju firmu koja pravi neke elektronske spravice koje su se našle i u francuskom Space Shuttleu!!! Jevta se u Londonu bavi grafičkim dizajnom i web dizajnom. Malo je radio sa muzikom i par puta su nam se ukrstili putevi. Sad sarađujemo na animiranom projektu.

RiV: Da li je možda bilo još kompozicija M.S.B.-a koje nisu ušle na Degout?

ZV: Koliko se sećam, ne. Jedva smo skrpili i ove...

RiV: Voleo bih da znam zašto ste odlučili da se preselite u London i kako ste u Engleskoj nastavili karijeru?

ZV: Pa, imali smo neke snimke koje smo (naivno) hteli da ponudimo tamo. Naravno, svi su nas odbili, jer to još uvek nije bilo dovoljno dobro! Inače ni ja ni Jevta nismo planirali da ostanemo ovde. U Beogradu smo sa našom muzikom dostigli neki plafon – nije bila muzika za široke mase. Bili smo nebrojeno puta na radiju, televiziji, po novinama. Gostovali na mnogim albumima kao programeri i to je bilo to! Mislili smo da je tad bio red da "osvojimo" Englesku... nažalost, završili smo po restoranima perući sudove!

RiV: Kako ste dobili priliku da radite zvanične remixe za planetarno popularne soliste i bendove?

ZV: Iako sam uradio 5-6 remiksa pre toga, prelomni momenat je bio remiks za come-back singl Glorije Estefan - Dont Let This Moment End, Epic USA. To sam dobio da uradim na "spec" (ako im se ne sviđa – nema para!). Na svu sreću Gloriji i njenom mužu se svidelo. Single je stigao na No.2 Billboard Dance Liste, a onda su počeli da se javljaju drugi labeli. Usledio je mali članak u Billboard magazinu, pa zatim remiks za Donnu Summer (Billboard Dance No.1) i M People (Billboard Dance No.4) i Kristine W (Billboard Dance No.1).

RiV: Da li ste naučili neke nove stvari kada ste se probili do viših nivoa muzičke industrije – mislim, pre svega, na neka pravila u vezi sa izradom komercijalne muzike?

ZV: Što kažu: bottom line – koliko to može da se proda? Sve se svodi na broj prodatih primeraka. Pa čak i mali underground labeli.

RiV: Šta smatrate najvažnijim postignućima u svojoj muzičkoj karijeri?

ZV: To što sam uspeo da opstanem ovde (u Londonu) ovoliko dugo radeći muziku!

RiV: Da li možda poznajete neke muzičke producente iz Srbije koji su uspešni i priznati u svom poslu u inostranstvu? Da li ste poznavali tragično preminulog Mitra Subotića Subu koji je ostvario, između ostalog, veoma veliki uticaj na savremenu brazilsku muziku? Da li ste možda čuli za mladog producenta i kompozitora iz Srbije - Ognjana Miloševića, kojeg je žiri sastavljen od uglednih ljudi iz sveta filma (Walter Salles, Mike Figgis, Antonio Pinto,...), proglasio pobednikom takmičenja za mlade filmske kompozitore održanom u okviru Berlinalea 2005.?

ZV: Nisam upoznao nijednog našeg producenta u Londonu. Sa Subom se nisam upoznao. Moj drug Željko Kerleta mi je skrenuo pažnju na njega još davno... a ni za Ognjana nisam čuo. Drago mi je da neko ima toliki potencijal, baš bih voleo da ga upoznam.

RiV: Koje su kompozicije, od onih koje ste remixovali ili producirali, za Vas bile najinspirativnije? Ko Vas je, od muzičara sa kojima ste sarađivali ili sarađujete, najviše impresionirao?

ZV: Pa kod remiksovanja skoro nikad ne vidim nikoga od artista. Kurir donese trake/fileove i posle ih pokupi kad je sve gotovo. Ponekad dođe neko iz izdavačke kuće da proveri da li je sve u redu (ako je neki važniji projekat) i to je to. Par puta sam se oduševio kad sam čuo da neko dobro peva na nekim miksevima...

RiV: Da li pored elektronske plesne muzike – housea i progressive housea kojima se uglavnom bavite – producirate i druge vrste muzike?

ZV: Sem dance muzike, najbolje se snalazim u pop produkciji. Imam za svaki stil drugi pseudonim i niko ne zna da je to jedan-isti čovek!

RiV: Koje savremene producente smatrate najvećim inovatorima u poslu, nezavisno od muzičkog žanra?

ZV: Proveo sam dosta vremena u studijima Stock Aitken & Watermana i mislim da to što su oni uradili nije lako premašiti! Takođe, na totalno suprotnoj strani tu su Neptunes na primer, i puno drugih urbanih producenata koji su po mom mišljenju danas najinventivniji!



RiV: Da li postoji mogućnost da se vratite hip hop produkciji ili da možda uradite remix neke od numera sa Degouta?

ZV: Pa već dve godine radim na Hip Hop projektu koji je polako prerastao u animiranu seriju. Projekat je još uvek u pre-produkciji, iako ima već zainteresovanih pet velikih izdavača. Malo je komercijalniji i up-tempo Hip Hop. Nije daleko od Black Eyed Peas/De La Soul itd... Biće više ljudi uključeno u muzičku stranu. Za sada je sve tekstove i rap uradio mladi Engleski rapper Jahaziel. Sada radi i svoj Christian Hip Hop album, a gostovao je na nekolicini singlova: Daniel Bedingfield, Raghav,... (Lemar, Craig David, Monica, Kirk Franklin – prim. aut.). Naslovnu špicu sam uradio sa drugim kompozitorom/rapperom, Lee Bennettom, koji je svojevremeno imao deal u Americi sa Motown Records, a u Engleskoj je pisao pesme za MN8, Jameliau, Sonique, itd... Biće i ženskih talenata, rappera i kompozitora.

Jevta pomaže malo na grafičkoj strani i biće zadužen za interaktivni web site kad ga postavimo, a ja nadgledam ceo vizuelni koncept i produciram svu muziku. Ogroman je poduhvat (i skup) ali polako se približavamo kraju prve faze.

A za remikse... ne znam. Nemamo ništa od originalnih fileova/zvukova. Morali bismo sve otpočetka da radimo - a to je već novi projekat!

Hvala Vam još jednom na predusretljivosti i želim Vam puno sreće u daljoj karijeri!

Više o zvuku sličnom muzici koju su M.S.B. producirali, a oko koje je u Velikoj Britaniji nastala čitava scena koja čini nedostajuću kariku u analizi razvoja engleskog clubbinga sa Northern soul i disco scene na house muziku i žanrove bazirane na breakbeatovima, možete naći na stranici Grega Wilsona, jednog od vodećih engleskih dja početkom '80ih.

(Za RiV intervju uradio Lou Benny)

http://www.youtube.com/watch?v=IHVdorXlFxk

master scratch band - computer break (1984.)

http://www.youtube.com/watch?v=IHVdorXlFxk

šizike - don't stop (iz hita meseca 1983.)

http://www.youtube.com/watch?v=p0JbBXDTjtQ

šizike - don't stop (spot)

http://www.youtube.com/watch?v=75U5VizyBuY

data - soldier boy (1985) (souljah boy )

data - "neka ti se dese prave stvari/ne zovi to ljubavlju"

http://rs423.rapidshare.com/files/182792361/Sizike_-_1983_U_zemlji_cuda__PGP_RTB_-_2121_697_.rar

Obratite pažnju na pesmu "Svemirski čistač", to je "808s and Heartbreak" u najavi....

Dokumentarac o Ipetu Ivandiću

U toku je snimanje dokumentarnog filma o bubnjaru Goranu Ipetu Ivandiću (desno), koji je preminuo 3. januara 1994. godine nakon pada sa 6. sprata beogradskog hotela Metropol.

Planirano je učešće mnogih ljudi iz Ipetovog okruženja, među kojima su kolege iz Bijelog Dugmeta, sestra Gordana, Bajaga, Zdravko Čolić, Dragoljub Đuričić i Kornelije Kovač.

Producent filma i vlasnik bečke produkcijske kuće One Sand Production Renato Tonković kaže za sarajevski Dnevni avaz da ova ideja postoji još od 2005, i da bi film trebalo da bude završen pre kraja 2009. godine.

"Kako je Ipe imao vrlo buran život, uključujući zatvorsku kaznu zbog droge, ali i prilično tajanstvenu smrt, dosta radimo na razokrivanju tih nekih mutnih detalja", kaže Tonković.

"Koliko smo saznali o njemu tokom dosadašnjeg snimanja, Ipe je bio vrlo draga osoba", kaže Tonković.

Osim Sarajeva i Beograda, gde je deo snimanja već završen, snimaće se i u Zagrebu i Holandiji.

"Kada smo bili u Beogradu, cijela je filmska ekipa bila smještena u hotelu Union, gdje su 'dugmići' skoro uvijek odsjedali, kako bismo upili što više dojmova", priča Tonković.

"Hranili smo se u restoranu Šumatovac, gdje su i oni tada jeli. Istodobno istražujemo novinsku, sudsku i policijsku arhivu iz kritičnih razdoblja Ipetovog života, a sakupljamo i snimke i fotografije."

Koproducenti filma su Olimp produkcija iz Hrvatske i Kadar produkcija iz BiH.

Da ne bude da samo lou benny radi esencijalne yu wave intervjue, evo i jedan koji smo prošlog leta radili ŽiKKKa i ja...

Ko nam je ukrao Pilote?*

Dva saradnika Hupera uputili su se u samo srce tame jugoslovenskog popa. Sa Zoranom Kikijem Lesendrićem, voljenim i osporavanim vođom grupe Piloti, čije su pesme urezane duboko u našu podsvest, pošli su na put kroz jednu od mogućih istorija "muzike za mase". Vratili su se kao promenjeni ljudi.

Kako je izgledao tvoj život pre Pilota?
Bežao sam iz srednje škole da bih svirao sa bendom. Jedino što me je pored muzike zanimalo bio je film. Želeo sam da upišem kameru ili režiju ali ljudi koji bi me tome podučavali nisu imali nikakav autoritet za mene i znao sam da ću ući u sukob sa njima i da ću izgubiti. Opredelio sam se da budem profesionalni muzičar po bilo koju cenu.

Kako je zvučao bend koji si imao pre Pilota?

To je bio bend koji je imao četiri solo gitare, nije se znalo ko će da bude pevač, ko će da bude bubnjar. Kao kad se igra fudbal u kraju, pa niko neće da bude golman. Ja sam postao pevač jer sam znao malo da mrljavim na engleskom pošto smo svirali neke tezge po Slavoniji. Bili smo predgrupa Bijelom dugmetu na stadionu JNA 1979. zahvaljujući bubnjaru čija je tadašnja devojka počela da se zabavlja sa Bregom. I onda je Brega rekao, "Pusti ove drkadžije Rako, da sviraju pre nas". Ali, to je bio drugi Raka (dakle ne misli se na Đokića i Marića, prim. Aut.), jedan iz Jagodine. Na tom koncertu su se pojavili i Galija, Prljavo kazalište, Rok apoteka – preteča Plavog orkestra.

Koliko je bitno za rokenrol muzičare da naprave prelom u svom životu i počnu da žive isključivo od muzike?
Ceo život se svodi na nekakve kompromise. Drugačije je kada je čovek mlad i sam a drugačije kada ima porodicu i još neko drugi zavisi od njega. Mene su roditelji pustili da se bavim muzikom i podržali me. Međutim, cela moja generacija se našla pred dilemom da li da nastavi da se bavi muzikom kada su zasnovali porodice. I u svetu i kod nas, dabi čovek živeo od muzike mora da radi ono što se isplati. Mene recimo Rambo Amadeus pita, "Jesi ti Lesendrić ili Selendrić?" Ja sam Selendrić kad radim narodnjake. Radim sa Sekom Aleksić i ispitujem koliko će to da me zaboli. I u Grčkoj to što sam radio, to ti je muzika Seke Aleksić. Nikad nisam zaradio pare od nečeg što nije komercijalno. Ali onda malo promenim pa radim neki grčki film, podsetim se da je muzika i stanje duha a ne samo materijalno stanje...

Kako ste došli do imena Piloti?

Samo jedan čovek iz benda je na kraju postao pilot. To je Bleki () i on sad živi u Škotskoj. On nas je krstio. Njegov otac je poginuo kao pilot i iza sebe je ostavio orman pun uniformi pilota JATa koje su bile fenomenalno dizajnirane.

Piloti su počeli kao novotalasni bend a posle se pretvorili u pop. Kako je dođlo do toga, jesi li ti bio u nekom sukobu sa novotalasnom scenom?

Ono na čemu sam odrastao je hard rock, bendovi sedamdesetih, poput Led Zeppelina i Bad Company. Pod uticajem Džonija Štulića, snimio sam prvi a odmah zatim i drugi album. To je '81-'82. godina, i tada je novi talas na svetskom nivou već bio gotov, već se to komercijalizovalo, muzika je otišla u raznim pravcima a klinci iz garaža su počeli da zarađuju pare. Mi smo '82. izdali album "Dvadeset godina" (novotalasni album Pilota, prim. Aut.) a onda smo otišli u vojsku i ja sam sledeći album snimio tek pet godina kasnije. Između '82. i 87. sam se promenio i vratio muzici koju sam slušao sedamdesetih. Ja sam u stvari celoga života tragao za melodijom, i to je rezultiralo albumom "Kao ptica na mom dlanu".

Služenje vojnog roka je jedan od ključnih detalja u jugoslovenskoj rokenrol mitologiji i različito je uticalo na različite autore.

Služio sam vojsku kao padobranac, pripadnik 63. padobranske brigade u Nišu. U vojsci sam proveo 15 meseci i 26 dana, pošto sam u više navrata zatvaran zbog nediscipline. U kasarni smo imali dobar bend pošto su sa mnom vojsku služili Goran Karan, Nino Hrastek iz Prljavog kazališta i bubnjar splitske grupe Epicentar. Imali smo osnov da budemo strašan bend. Probali smo malo, ali nam je zastavnik zabranio da probamo kad je čuo da sviramo Five Years Davida Bowiea. Bio sam pun energije kad sam izašao iz vojske.

Šta je istina iza mita o izgubljenom albumu Pilota "Zvuci civilizacije"?

To je bila jedna eksperimantalna ploča koju smo dugo radili u studiju Enca Lesića i na njoj je gostovalno mnogo raznih muzičara, među kojima i Milan Mladenović. Nikad u životu više ništa slično nisam uradio. Nijedna od tih pesama kasnije nije korišćena. Posle tolikog rada, kada je ploča bila izmiksovana, Enco je traku slučajno stavio na zvučnik i ona se razmagnetisala. Kad sam ja predložio da uzmemo materijal i ponovo uradimo miks, Enco je rekao da je izbrisao taj materijal kako bi na tim trakama snimio album Riblje Čorbe "Pokvarena mašta i prljave strasti" (naša arhiva međutim sumnja u podatak šta je snimljeno na trake pošto je Riblja Čorba izdala ovaj album godinu dana ranije, prim.aut.). Tako je album otišao u zaborav. Ostala je samo jedna jedina kaseta koju ljubomorno čuva moj tadašnji bubnjar Ćera (Zoran Obradović, prim. aut.) Samo sam jednom pustio tu kasetu, kako se ne bi oštetila. To zvuči kao neki rani Peter Gabriel, eksperimenalna muzika-naravno, sa pop melodijama. Ne znam koliko je to komercijalna ploča ali meni je draga, i stoji mi tu negde iznad glave, i žao mi je što nije objavljena. Za nas je kao bend bilo jako važno da počnemo da radimo za Jugoton ali nam je ovaj fijasko prekinuo sve veze tako da je pitanje kako bi nam karijera tekla da smo objavili "Zvuke civilizacije". Milan Mladenović mi je godinama zamerao što taj album nisam uspeo da sačuvam.

Koji je tvoj odnos prema Prljavom kazalištu jer imali ste sličan put od novotalasnog benda do stadionskog rokenrola?

Jasenko Houra, Marijan Brkić i ja smo bili drugari još pre nego što su oni počeli da sviraju kao Kazalište. '74.-'75 smo bili zajedno u Brelima pored Makarske. Jasenko i ja smo imali jednu avanturu u Zagrebu kad su nas napali neki tipovi, a Marijan je bio karatista i on nas je vadio pošto bi nas ovi razbili jer smo Jasenko i ja bili mali.  Prljavo kazalište je imalo više sreće i bili su komercijalniji od nas. Kazalište je bio prvi veliki komercijalni bend iz tog perioda, mnogo komercijalniji od Filma. Mi smo prvi album prodali u 10 000 a oni su prodali 100 000. Imali su sreću što su radili za Jugoton. Moje tržište je praktično bila Hrvatska a delovao sam iz Srbije i izdavao za PGP koji je imao lošiju distribuciju od Jugotona, naročito u Hrvatskoj.

U čemu je po tebi suštinska razlika između srpskih i hrvatskih pop autora?

Sa Tonijem Cetinskim sam pravio duet, došao sam u Zagreb i pustio im pesmu. Oni kažu: "Ovo sam Srbi ovako mogu da urade". Oni misle da smo mi progresivniji od njih. Kod njih je sve ispeglano, to stvarno dobro zvuči, što je kod nas uvek dobro prolazilo: Film, Prljavo kazalište, Parni valjak...

Da li misliš da se oni drže ustaljenih formi kojima dobro vladaju i da ih mnogo ne menjaju, dok naši autori više vole da eksperimentišu i često odu u nešto pretenciozno?
Svakako. Kod njih iznenađenja nisu moguća. Prljavo kazalište već godinama snima iste ploče, Parni valjak isto. Tehnički je savršeno, ali mi fali koncept. Ako imaš koncept, pa makar i najgori, to je bolje nego da nemaš koncept. Toni Montano je imao fenomenalan drugi album "Talični Tom je mrtav", baš zbog koncepta. Azra je imala koncept, Bajaga takođe... Kad nemaš koncept onda ploča nije zaokružena i svodi se na hit ili dva. Piloti kad su imali koncept, recimo, ljubavne ploče, imali smo uspeha. Prljavo kazalište je imalo odličan koncept – bend iz Dubrave, radnička deca koja žude da dođu u grad, i to je imalo smisla. Kasnije je takođe imalo smisla zbog političkog konteksta stvaranje nezavisne države. Ali kasnije kad to preraste u komercijalizam koji je bedan i nema veze sa životom koji vodiš – onda se sve raspadne.

Koji je bio razlog incidenta na splitskoj rivi 1987. godine?

Džibo i Osmi putnik su tada sa nama svirali celu turneju, a iza bine su bili razni bendovi sa kojima sam bio prijatelj: Novi fosili, Film, Neno Belan i Đavoli... Svi su došli na promociju ploče i očekivali lepo letnje veče. U daljini se održavao splitski festival na kome su drljali one svoje glupe pesme, a mi smo bili na rivi. Ja sam u tom kraju proveo veliki deo svog života, jer sam kod tetke u Brelima letovao svake godine po tri meseca. Nisam se do tada susreo sa tom vrstom nacionalizma. I prvi put sam te večeri video da će nešto loše da se desi. Navijači Hajduka su se skupili, ne znam kako, u kritičnoj masi od petsto-šeststo, dovoljno da naprave indicident. Gađali su me flašama, a ja sam ih dodatno provocirao jer oni nisu mogli da me pogode. I onda me jedna flaša pogodila u glavu. Koliko je to bilo bezveze, bilo je i korisno, jer sam prvi put dobio veliki publicitet.

Došli smo do ploče "Kao ptica na mom dlanu" - naslovna pesma je možda najveći hit Pilota. Do tada ste bili novotalasni bend, a na toj ploči ste snimili pop pesme i jednu veliku, sentimentalnu baladu. Koliko je ta pesma uticala na status Pilota?

Ciljano sam otišao u pop rok. Bilo mi je bitno da zaradim što više para kako bih održao bend na okupu. Ali ne kažem da pesma nije iskrena. Ona je nastala iz koncepta da se proda u što više primeraka i svesno je pretendovala da se svira pred što više ljudi. I uspela je u tome – ploča je prodata u skoro 200 000 primeraka. Što nije bilo ništa spektakularno za ono vreme – neki bendovi su prodavali i duplo više.   U suštini, Piloti su uvek bili pomalo off. Nikada nismo ušli u prvih pet, ali smo bili u prvih deset. Meni je ta pozicija odgovarala. Samo jednom smo došli do velike popularnosti, 1990. godine sa albumom "Neka te bog čuva za mene". Nisam uspeo da izdržim taj tempo.

Ploča "Neka te bog čuva za mene" je donela i promenu zvuka. Prethodni album "Osmeh letnje noći" bio je power pop, sa dosta gitarskih pesama. A onda si te pesme snimio drugačije i zvuk Pilota je postao mekši. Kako je došlo do toga?
Laza Ristovski je ušao u bend, a njegova ideja je bila klavijaturistička. Tu je uleteo i Brega posle saradnje koju smo imali na albumu Zdravka Čolića "Da ti kažem šta mi je". Sprega svih tih pop uticaja je rezultirala da ploča Pilota možda bude mekša nego što je trebalo. A Zdravkova je bila tvrđa nego što je trebalo.

Čola je uvek regrutovao najaktuelnije pop rok autore. Kako to ide tehnički?

Takav ti je Čola. On ti je kao velika svetska zvezda, kao Michael Jackson, Jagger... Pozove telefonom i kaže ti: "Đes ba, jarane, Čola ovdje". I ako se poznajete i ako se ne poznajete on ti se tako obraća. Ima ona priča da je jednom zvao Caneta iz Partibrejkersa i tražio mu tekst, a Cane mu rekao: "Čola, brate, na čemu si?". Čola je već tada bio skriveni autor, znao je tačno šta hoće. On je čovek sa ogromnim iskustvom, iskustvom koncerata na velikim stadionima, i od njega sam dosta naučio. Normalno, ništa od toga nisam prihvatio.

A kakav odnos imaš sa Bregom?

On mi malo-malo, kao u klikerima, iz okiša da neki savet. Dobronameran je i koristan. On je dobar profesor rokenrola, tog uličnog na kome smo svi odrasli, i njegovo iskustvo je uvek za korak ispred mog. On mi je omogućio da se ne učim na svojim greškama. Dobar je prijatelj koji je puno uradio za muziku na ovim prostorima.

Posle albuma "Kao ptica na mom dlanu" počeo si da pišeš i za druge pevače – Dejana Cukića, Viktoriju, Marinu Perazić – i napisao si njihove najbolje pesme. Kako je to izgledalo?

Da. Napisao sam "Dolazi tiho" za Cukića, "Kolačiće" za Marinu, "Barakudu" za Viktoriju... Često su mi govorili da sam pogrešio što sam njima dao te pesme, što ih nisam snimio sam. Istina, mislim da bih teško otpevao "Kolačiće". Te pesme sam ja kad sam ih pisao već namenio izvođačima. Čak je i "Barakuda" koju sam napisao za Viktoriju zapravo bila pisana za Marinu, ali je Marini ta pesma bila suviše rok. Kod Viktorije je bilo okej, kod nje mi se dopadalo što je radila linijom većeg otpora, njena produkcija je išla korak ispred, uzimala je dobre producente, trudila se da bude dobra na bini i to je važno za pesmu, kada znaš da je izvodi neko ko ima velike ambicije. Cukić mi je drugar iz detinjstva, iz perioda grupe Bulevar.

Uradio si i jedan potcenjen pop album sa grupom Dobrovoljno pevačko društvo 1995. godine. Kako je tekao rad te supergrupe?
Ja sam preuzeo Divljanovu ulogu. To je spoj tri različita čoveka. I Šaper i Krstić su jako talentovani, svako na svoj način. Ja sam se bavio melodijom i pokušavao da sklopim pesme iz fragmenata koji su nastajali u različitim periodima. Znali smo da to tada i nikad više jer su oni već imali druga interesovanja. Na toj ploči je bilo recidiva Idola, nekih pesama koje su stajale po fijokama, na starim kasetama. Nažalost, tu ploču nismo svirali uživo.

Objasni nam zašto je ploča "Dan koji prolazi zauvek" koja je u svoje vreme bila apsolutno u toku sa Britpopom, i možda je i najbolja ploča Pilota dočekana na nož od strane Pere Lukovića što je učinilo da Piloti kod beogradske kritike još uvek nose stigmu?
Gledajući Perin i moj život, sreli smo se ponovo jednom u liftu Pinkove zgrade. Smeje se, kaže mi, "Zdravo. Šta radiš?" Ja mu kažem, "Evo, dole miksam Cecu." On kaže, "Ja evo radim na Pinku". I ja mu kažem, "To je to. Ja ću da miksam Cecu i da odem kući da radim nešto drugo a ti ćeš ostati u Pinku kao zagovornik te ideje."

U svakom slučaju, "Dan koji prolazi zauvek" je album o kom tek treba da se govori.
Meni se dopao revival tog Beatles zvuka, na taj prljav, raštimovani način. Dopadao mi se Oasis, donekle i Pulp. Taj album je nastao u cugu, nije tu puno dana prošlo. Za dva meseca su pesme bile gotove. Žao mi je što je demo bio bolji od finala. Bilo je puno razmirica u grupi. Očigledno je to bio naš kraj. Odsvirali smo malu turneju i stavili katanac. Zanimljivo je da je ta ploča i dalje jedna od najprodavanijih u Komuni i da se povremeno doštampava.

Kakav je bio tvoj odnos prema sceni u Srbiji tokom devedesetih?

Jao, bila mi je grozna. Ako ti moraš sa gitarom u diskoteku da sviraš, nama je to bilo gadno jer smo iz nekog drugog vremena. Nismo znali kako da se izborimo sa tim. Ja sam se jednostavno povukao a moj sitni odgovor je bila ploča "Dan koji prolazi zauvek". Alternativa je u tom periodu bila super. Sećam se Bjesova, Sunshinea... Rat je doneo polarizaciju. Ili si bio populistički glamur i Pink ideologija ili totalni underground a mi smo bili između toga.

Ti si u Grčkoj imao Breginu putanju i dosta pesama Pilota si obradio za njihovo tržište.

Brega me je savetovao, "Nemoj da im puštaš stare snimke na srpskom, nego im nešto smandrljaj na nekom la-la-la jeziku." Ja sam izmislio jezik na kome sam pravio demoe koje sam im puštao, to je Grcima ličilo na grčki i osećali su se kao kod kuće. Na prvom albumu je bilo osam-devet obrada od kojih su dve-tri uspele da prežive. To su "Kao ptica na mom dlanu", "Zaboravljeni" i "Tajna je u tebi skrivena".

Jesu li to oni "Zaboravljeni" na grčkom koji se čuju u filmu "Balkanska pravila" Darka Bajića, na svadbi?
Jeste. "Zaboravljeni" imaju dve grčke verzije od kojih je druga više klasičan pop. Moje viđenje grčke muzike je bend od pet ljudi koji svira po grčkim kafanama. To su sećanja koja nosim još iz vremena kada sam sa ocem išao na more u Grčku. Ta ploča sa obradama Pilota je jedna od prodavanijih u grčkom Polygramu i imala je tiraž od preko 100 000 primeraka. Lina Nicolacopolou koja je pisala reči je mnogo pomogla da te pesme postanu hit. Važno je kad se spoje reč i nota.

Kako dolaziš do pesme? Jel prvo pišeš reči ili melodiju?

Ja uvek prvo radim muziku. Imam ideju o čemu će da se radi ali prvo pišem melodiju. Jako dugo radim tekstove i sa njima se dosta mučim. Osnov mi je melodija. Ima autora koji rade obrnuto poput Bajage ili Bore Čorbe. Ponekad reči trpe zato što sam koncentrisan na muziku. Kad sam na novoj ploči "Mesec na vratima", prvo sam otpevao demoe na engleskom, i tekstopisac Malcolm Bridger je uradio odlične tekstove a posle sam se mučio sa srpskim.

Srbi nisu izmislili rokenrol i teško je napraviti dobre pesme na našem jeziku. Ipak, ti si to uspešno radio, koji je bio tvoj pristup?

Srpski jezik je fonetski jako težak. Ali ako mu nađeš melodiju i ne igraš se mnogo suglasnicima, može da bude pitak. Uvek mi je taj splitski žargon prijao, da pevaš pesmu a da ti teče kao italijanski. Kad smo miksali ovu ploču, Brian Eno se našao u studiju i kad ga je jedan prijatelj upitao šta se tu dešava, rekao je "Luciano is mixing some weird pop music."

Tvoji tekstovi su karakteristični po političkom angažmanu i izvesnom antikomunizmu u vreme SFRJ?

Moj životni stav je emocija. Milan Mladenović je imao pesme u kojima su provejavale i emocije i politički stavovi. Kod mene su pesme bile striktno podeljene. Ili su bile definisane ljubavne pesme, neke slike ili sam pobesneo zbog nečeg pa napisao političku pesmu. Kad pravim političku pesmu, važno je da bude nešto univerzalno, a ne dnevnopolitički zato što dnevnoplitičku pesmu posle ne mogu da sviram. Recimo "Posle revolucije" je jedna ljubavno socrealistička slika jednog društva u kome sam ja odrastao. Uvek sam se bunio protiv nepravde, i dan-danas me nervira. Dva puta smo imali probleme sa cenzorima. Na prvom albumu smo imali pesmu "Beogradske klinke" u kojoj se pominjala menstruacija. Đorđe Debač je insistirao da se ta pesma izbaci, ja nisam hteo ali sam na kraju napravio kompromis jer je ploča već bila gotova i nisam hteo da je žrtvujem zbog jedne pesme. Na sledećem albumu smo imali pesmu koja se zvala "Parole", pričala je o demonstracijama na Kosovu '81. godine, i o tome koliko ljudi lažu a utiču na naše živote. U njoj je bio stih "Ne trebaju ti parole, znaš da ćeš sam stići tamo gde im trebaš". Ta pesma je odmah bila izbačena. Cenzura je tada bila dominantna, naročito u državnoj diskografskoj kući kao što je PGP.

Kad smo već kod menstruacije, ti si u svojim pesmama uvek imao neku dozu senzualnosti i erotičnosti. Kako si umeo da odrediš pravu meru da ne sklizne u vulgarnost?

Valjda sam imam tu neku vrstu estetike koja mi brani da skliznem i govori dokle treba da idem i šta je meni prijatno da pevam. Kao kad gledam neki film pa mi prekipi kad vidim da je po mom kriterijumu otišao korak dalje. Muzika je spoj estetike i neke energije. U najgorem slučaju, to je neki soft porno.

Kad smo već kod pornografije, u tvojim tekstovima se oseća jak religioznbi element?

Ja nisam veliki vernik. Verujem u Višu silu koja omogućuje da čovek bude u ravnoteži. Smatram da potičem iz hrišćanske tradicije i ona je za mene puna simbolike. Recimo, kad Brega pominje boga, ja znam da je to samo floskula i ukras jer on je u duši superkomunista, voli da upotrebi boga na svoj način, on to uradi elegantno i to dobro zvuči.

Pratiš li savremenu srpsku scenu?

Pratim koliko mogu, gledajući MTS. Ima klinaca koji zaslužuju pažnju i mislim da postoji off scena koja je dobra. Nažalost, tu nema ništa komercijalno pošto je diskografska industrija generalno izgubila značaj. Fali neki novi talas, neki pank, neki dobar koncept. Ja bih pomogao svakom mladom bendu. Imam svopj studio i moj stav je da ne naplaćujem studio. Ljudi koji imaju šta da kažu kod mene imaju sve besplatno.Žao mi je što niko odavde ne pokušava da napravi uspeh na engleskom.

A jel misliš da je moguće napraviti uspeh na engleskom?

Moguće je. Primer su Šveđani i Finci. Napravili su dobar spoj, melodije, energije i teksta. Imaju dobar izgovor engleskog i iznedrili su hit bendove kao što su H.I.M., Rasmus, Hives...

Kako znaš da će pesma biti hit?

Jedina pesma za koju sam znao da će biti hit bila je "Kao ptica na mom dlanu". Iznenadilo me je što je "Kada sanjamo" postala hit. Ipak najviše me je iznenadila pesma "Okreni se" sa albuma "Dan koji prolazi zauvek". U izveštajima SOKOJa piše da se ona najviše pušta od svih pesama sa tog albuma. Jednom su mi neki Makedonci tražili da sviram pesmu "Džoni je krenuo u rat" sa drugog albuma koju više ne znam ni da sviram.

Kako je tekao ulazak ljudi iz sveta rokenrola u turbo folk?

Narodnjaci su shvatili da je rokenrol super stvar, počeli su da se drogiraju, da rade sve ono što bi mi trebalo da radimo a ne možemo. Turbo folk je hibrid koji je samo mogao nastati u ovim specifičnim okolnostima, i njima tradicionalni narodnjački kompozitori poput Dragana Bosanca i Zahara, nisu mogli da pomognu. E sad, samo kod nas sve spojilo u tu smešu. Meni je kulturološki bilo zanimljivo da vidim da li hoće da prihvate moju pesmu. Najveći hit mi je bilo "Šta sam ti ja" Seke Aleksić ali to je u suštini pop pesma i nju je ui Grčkoj pevala Despina Landi kao pop. Nisam ja puno radio za njih a realno nisam imao previše ni uspeha. Samo sam jednom sa hardkor narodnjacima i nisu prihvatili moju pesmu.

Ko ima više groupie devojaka, oni koji rade ljubavne pesme ili oni koji rokaju?

Čini mi se da su ipak ljubavne pesme te koje pretežu. Ipak ribe više vole emocije nego da im neko tamo drvi. A uz groupie devojke ide i glamur. Mi to kad smo bili mladi nismo imali. Nije imao pas za šta da nas ujede. Nismo se stideli, imali smo sve što nam je potrebno i sami so to zarađivali. Brega je prvi imao statusne simbole rok zvezde: skup automobil, skupe ribe, bunde... On je i počeo sa tim štikletinama, a ja sam bio pankerčić iz kraja. On je uvek imao skupe ribe, a ja šta u'vatim.  

PRIČE IZA PESAMA

"Novo odelo"

Napisali smo je Goran Bogićević i ja u dahu. To je bio moj odgovor na grupu The Jam, a preko njih na The Who. Kod modova mi se sviđalo što su imali socijalni stav. Prvi naš koncert u Beogradu je privukao dosta modova koji su nas obradovali.

"Svi smo mi ponekad anđeli"

Četiri-pet dana konstatntnih žurki su rezultirali u toj pesmi i u ta četiri glupa akorda.

"Džoni je krenuo u rat"

To je pesma ciljano napravljena za mog prijatelja koji je odrastao sa nama i otišao u Legiju stranaca. On nije imao socijalnih razloga da ode, čak nikada nije video ni pištolj. Otišao je iz avanturizma. Posle sam ga sreo, postao je drugi čovek, čovek koji je probao nešto što mu nije stajalo.

"Čovek mašina"

Celog života sam se plašio da ne skončam u radnom vremenu od 7 do 3. Napisao sam pesmu kako bih sebe podsetio da nikada ne upadnem u šablon.

"Noć čeka na nas"

Moja tadašnja devojka, a sadašnja žena je pisala neke reči. Ta pesma odudara od ploče "Kao ptica na mom dlanu". Vežbao sam je sa Prljavim kazalištem u njihovoj prostoriji u Zagrebu. Marijanu Brkiću se bila jako dopala pa sam je zato i stavio na album.

"Zovu me Afrika"

Ona u suštini ne pripada albumu "Osmeh letnje noći". Na njoj sam sarađivao sa mojim drugom Zoranom Vračevićem koji je već tada živeo u Londonu i bio jedan od pionira naše elektronske scene. On je radio od Dina Merlina do Kylie Minogue. Ideju za tekst sam dobio po iskustvima naše drugarice Fatime iz Nigerije koja je studirala u Beogradu i živela u "Patrisu". Tamo su studenti iz Afrike bili građani drugog reda i bilo je neočekivano puno rasizma.

"Gradovi, ulice"

Iako može tako da se tumači, ovo nije pesma o raspadu Jugoslavije. Ona govori o jednom lepom danu u Rimu kada sam bio fasciniran slikom Španskog trga i osećao da ništa više neće biti isto.

"Čini mi se da"

Na ovoj pesmi je svirao Bregović. Jako je dobro prolazila na živim nastupima. Danas bih je drugačije producirao. Uradio bih je kao T. Rex.

"Te noći kad smo se potukli zbog nje"

U toj pesmi nisam uspeo da pojasnim da se moji drugovi i ja tučemo sa nekom drugim nego izgleda kao da smo se potukli između sebe. Shvatio sam da nemam snagu da se izborim sa sopstvenim rečima pa sam tako ostavio. Ova pesma je bazirana na istinitoj priči o jednoj tuči sa nekim Bosancima u Makarskoj.

*ovo je grafit ispisan na Kikijevoj zgradi na Banovom Brdu, nastao u vreme petogodišnje pauze benda.


Ivan Velisavljević & Dimitrije Vojnov

OVO JE SJAJNO!!! SVAKA VAM ČAST!

evo i mali prilog sa drugog foruma a verovatno neko preneo sa facebooka ili myspacea o krasi iz grupe budweiser. (moguće da ovo i ne pripada ovoj temi ali, eto, pomislio sam da bi bilo lepo da se nađe ovde...)

QuoteČuješ li buku?

Nezvanično, Krasa i ja smo se upoznali kad sam ja imao sedam, a on devet meseci. Zvanično, upoznali smo se dve godine kasnije, kad su nas keve odvele na Jelsu. Postoje i foto zapisi, na kojima sam od glave do pete obučen u žuto. Uopšte ne kapiram šta je bilo kevi, pa se trudila da joj sin izgleda ko maslačak. U istom sastavu i na istoj lokaciji letovali smo i naredne četiri godine. Fotografije iz tog perioda ukazuju : a) da se keva unormalila; b) da je Krasa rastao duplo brže od mene. Jedva sam ga stigao krajem osnovne (tada više nismo letovali na Jelsi, nego smo upoznavali Grčku), ali mi se početkom srednje opet odlepio i više ga nisam sustizao.

Trebali smo da upišemo istu gimnaziju, ali je on insistirao da ide u XIV, jer su tamo najbolje ribe. Ja sam teški lokal patriota i nije mi padalo na pamet da prelazim most po dnevnom svetlu, pa sam žrtvovao dobre ribe zarad dužeg spavanja.

U drugom srednje su keve zaključile da smo ispušteni, pa smo na silu upisani na privatne časove matematike kod nekog diktatora, koji je 98% vremena urlao. Da je znao da ga ne pušimo pola % i da na časove dolazimo samo da bi blenuli u suprugu, inače profesorku fizičkog, verovatno bi urlao još jače. Kako rad sa dotičnim, iz navedenih razloga nije dao očekivane rezultate, dve godine kasnije smo, u sklopu priprema za prijemni, poslati kod drugog profesora, koji nije imao ženu, pa smo bili fokusiraniji i uspeli da se upišemo. Na isti faks..teškom igrom slučaja.



Za razliku od mene, koji u mladosti apsolutno nisam uspevao da odredim šta me prioritetno zanima i bezuspešno pokušavao da uskladim stadion, snimanje kaseta, muvanje, učenje, izlaženje na Akademiju i Fuziju (da,da..znam..nespojivo..kompromis), pušenje (koje je zahtevalo najviše vremena, jer je podrazumevalo izlaženje iz kuće)...dakle, za razliku od mene koji sam bio u totalnom paklu nemanja vremena i stava, Krasa nije imao dilemu, jer se nepopravljivo palio na muziku. Hoćemo na tekmu? Jok, sviram! Aj izadjemo negde? Jok, sviram! Ima žurka na FDU? Sviram! Bacimo neki fudbal? Sviram! Dolazi mi šest Švedjanki i dve Portorikanke i sve su nedvosmisleno zainteresovane da imaju sex sa tobom? Sviram!

U to vreme smatrao sam da je rap muzika krajnje dosadna, a da je od rapa dosadniji samo hard rock. Krasa je svirao u bendu Budweiser i po sopstvenom priznanju sviralu su tzv rap 'n roll, pa ne moram posebno da objašnjavam zašto sam svirke redovno bojkotovao.

Danas, kada na sve to gledam mnogo emotivnije i racionalnije, uopšte ne mislim da su bili loši. Takvi kakvi su, punili su baštu SKCa, bili drugi na gitarijadi u Subotici, svirali u Zagrebu dan pred Onu tekmu...generalno, imali su dobar start i ko zna gde bi ih odvelo muzičko sazrevanje da nisu došle devedesete, emigriranje pola benda i još svašta nešto. Raspad, bez objavljenog albuma, sa desetak demo snimaka iz studija sa 4 kanala.

"...da li osećaš muku? čuješ li buku?..."

Tog dana je deda Avram spasao dinar. Uopšte mi nije bilo bitno...

In memoriam

Vladimir Krasojević 1971 - 1994

Quote from: "crippled_avenger"Dokumentarac o Ipetu Ivandiću

U toku je snimanje dokumentarnog filma o bubnjaru Goranu Ipetu Ivandiću (desno), koji je preminuo 3. januara 1994. godine nakon pada sa 6. sprata beogradskog hotela Metropol.

Ipe BOG, imam cak i ovu singlicu u svojoj skromnoj kolekciji :

U pauzi snimanja četvrtog albuma u studiju Vlade Georgieva Barba, kragujevačka grupa Čovek bez Sluha 7. februara (subota) nastupa u novosadskom klubu CK13.

"Producent albuma Dejo Vučković i sam vlasnik Georgiev predložili su nam da pravimo pauze, a ne da, kao što smo navikli, ekspresno usnimimo materijal, iz čiste ideje i potrebe da se pesme 'spremaju na tihoj vatri' jer ćemo tako umanjiti mogućnost da album bude jednoličan i sterilan", kaže za Popboks pevač i gitarista ČBS-a (i Six Packa) Miki Radojević.

"Otud i mali izlet do Novog Sada i naš nastup u dobro poznatom klubu CK13", kaže Radojević, i dodaje da, sudeći po prethodnim nastupima u Novom Sadu, očekuje vrhunsku atmosferu.

Predgrupa će biti Kragujevčani Morning Star; karta košta 250 dinara, a početak je najavljen za 22 h.

http://www.popboks.com/tekst.php?ID=7232

Čoban tera ovcice!!!

MITROVIĆ: KIKI NE VERUJE U "IDOLE"!

Na veseloj sarajevskoj promociji Kikijevog albuma ,,Mesec na vratima", bivši lider ,,Pilota" zapevao je stari hit ovog benda, a Mitrović mu je odmah viknuo: - Bravo, Kiki, samo šteta što tu pesmu pevaš samo u Hrvatskoj i Bosni, a u Srbiji ne smeš zbog Šapera i Krleta.

Pesma ,,Ne veruj u Idole" objavljena je na prvom albumu ,,Pilota" iz 1981, a u to vreme šuškalo se da je nastala kao odgovor na činjenicu da se za ,,Pilote" nije našlo mesta na čuvenoj kompilaciji ,,Paket aranžman" (koja je sadržala četiri numere grupe ,,Idoli").

Koji Mitrović? Željko?

...naravno, Željko, naveden kao " stari Lesendrićev prijatelj", izvinjavam se - malo sam se zaneo editujući.

Ja prvi put čujem informaciju da je iko i razmatrao Pilote za Paket.

Kod Pilota ja sam veeeeliki fan prvog albuma, al' onda poslusas drugi i zaista ti nije jasno sta se tim ljudima desilo. Na prvom albumu sve dobre, znaci SVE, a godinu-dve dana kasnije ma niti jedna.

Bizarno, ali baš sam inspirisan ovom pričom sinoć skinuo prve Pilote jerbo sam ih svojevremeno slušao ko blesav. Funkcioniše to na nekom nostalgičnom nivou, ali moram da primetim da je iskušenje vremena mnogo bolje podnela "Zona sumraka", drugi album Filma, koji sam jednako manijački slušao kao klinja.

"Nedeljom uvece" pa "Nina", "Momci iz kraja", "U Montekarlu je guzva" - idi begaj...
mada meni je na taj fazon ipak najbolje Prljavo kazaliste - "Crno bijeli svet" - taj album vaistinu jebe keve...

Evo za Son of Mana, ploča Ipetove devojke, Amile...

Old school synth pop

http://rapidshare.com/files/112617633/Amila_-_1986_Igre_slobode__PGPG_RTB_-_2122499_.rar

I naravno

http://rapidshare.com/files/88825102/Amila-1985-Kakav_divan_dan__Lp_.zip

..ako nekoga zanima, Amila Sulejmanović od 1988. živi u Londonu, dobro je, udata je, njen suprug je vlasnik "Film Post Production Compa". Sada rade film o Monteverdiju.Amila se i dalje bavi muzikom, malo eksperimentalnijom, inspirisanom ezoterijom, piramidama.

Fala Cripple, da cujemo i to. Nisam nikad to sluso.

..hit Evo Bosanca, pustiću se s lanca je delo Đure Mornara...

Quote from: "url=http://www.popboks.com/vest.php?ID=9941]popboks[/url]"]Breakbeatovi u popularnoj muzici SFRJ

U večerašnjem izdanju emisije Balanço (Radio B92, ponedeljkom od 22h) gost voditelja i autora Nebojše DJ Jazzmate Atanackovića će biti naš Predrag Vukčević.

U početnom delu emisije, autor i gost će se potruditi da objasne pojam "breakbeata" u savremenoj muzici, revoluciju koju je James Brown napravio 1965. godine sa Papa's Got a Brand New Bag i kasnijim numerama (Cold Sweat, Funky Drummer...).

Pričaće se o otkriću breakbeatova od strane hip hop pionira Kool DJ Herca i uopšte o breakbeatovima kao najradikalnijem izrazu funka.

U delu emisije u kojem će biti predstavljeni breakbeatovi iz domaće popularne muzike ćete imati priliku da čujete numere mnogih poznatih muzičara poput Josipe Lisac, YU Grupe, grupe Time, Pop Mašine, Miše Blama, Gorana Bregovića, Tihomira Pop Asanovića, odnosno bubnjare poput Ratka Divjaka, Vladimira Furduja, Ratislava Raše Đelmaša, Lazara Tošića...

EVO LINKA ZA PRESLUŠAVANJE EMISIJE:

http://www.b92.fm/channel/Balans/37832.html

playlist:

Fats Domino - The Fat Man  1949
James Brown - Papa's Got A Brand New Bag 1965
James Brown - Cold Sweat  1967
James Brown - Funky Drummer 1970

KOLAŽ KLASIČNIH BREAKOVA:


markirane numere nisu puštene

Quote from: "ginger toxiqo 2 gafotas"..hit Evo Bosanca, pustiću se s lanca je delo Đure Mornara...

Da, to jeste bio hit, a nisam ga čuo 100 godina.

Ima li koji sajt gde mogu da se skinu retke ex-yu pesme tj zaboravljeni hitovi/singlovi manje poznatih izviđača, tipa Gari Garinča itsl?

Garri je totalno lud. Je Jeah!

Kako se zvaše ona pesma na romskom (i grupa)?

Srpskog muzičara Zorana Kikija Lesendrića organizatori hrvatskog ,,Histrija festivala" lažno najavili kao ,,Kiki Aleksandri bend" iz Grčke!

Organizatori hrvatskog ,,Histrija festivala" napravili su sramotnu grešku, pošto su srpskog muzičara Zorana Kikija Lesendrića najavili pod drugim imenom i kao izvođača iz Grčke. U programu desetog međunarodnog muzičko-scenskog festivala, koji će se održati od 5. jula do 29. avgusta, kao jedan od učesnika navodi se ,,Kiki Aleksandri bend" iz Grčke, iza koga organizatori, iz samo njima poznatih razloga, kriju ime bivšeg lidera grupe ,,Piloti".

Kiki Lesendrić kaže za Press da je i sam bio veoma iznenađen kako su ga Hrvati najavili:

- I mene je začudilo što su me predstavili kao ,,Kiki Aleksandri bend" iz Grčke, posebno što nikad nigde nisam nastupao ni pod tim imenom, niti kao Grk. Zvao sam organizatore i objasnili su mi da je u pitanju greška, a zašto i kako je ona napravljena, nisu mi objasnili. Svakako da ne dolazi u obzir da nastupam bilo gde pod tim lažnim imenom, već isključivo kao Zoran Kiki Lesendrić, muzičar iz Srbije - kaže Kiki za Press.

Lesendrićev koncert zakazan je za 25. jul u Istorijskom muzeju Istre na Kaštelu, a osim Kikija, u godini kad slave deceniju postojanja festivala organizatori najavljuju spektar koncerata klasične i pop rok muzike i baletskih predstava. Izdvajaju se nastupi u pulskoj ,,Areni", i to Eltona Džona (8. jul), Majkla Boltona (11. jul) i Dina Merlina (21. avgust).

Organizatori ,,Histrija festivala" su otac i sin Baškim i Arijan Šehu, koji su se pre dve godine bili zainteresovani i za preuzimanje organizacije srpskog festivala ,,Egzit".

Quote from: "ginger toxiqo 2 gafotas"Organizatori ,,Histrija festivala" su otac i sin Baškim i Arijan Šehu, koji su se pre dve godine bili zainteresovani i za preuzimanje organizacije srpskog festivala ,,Egzit".

Taj narod Istre ima bas drugachija imena i prezimena od ostalih Hrvata ?!  

... danas počela prodaja ulaznica za povratnički koncert riječkog FITa u beogradskom Domu omladine 25. aprila u 21. Cena ljudska - 800 dinara!