ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

E'o, da podelim još jednu priču sa vama. Ovu sam napisao pre skoro tačno godinu dana za neki tematsko neutralni konkurs (do toliko i toliko slovnih m.) koji je naglo i neobjašnjivo nestao, a samim tim, ja nisam ni stigao da bilo šta pošaljem.
Ipak, veoma sam zadovoljan kako je priča ispala, jerbo nešto ne smatram sebe vičnim kratko-kratkim pričama.
Zato:

Sanjam u sebi

Znam da će okriviti vozača autobusa, ali odgovornost leži na meni. Trebao sam da pogledam levo, iako je zeleni čovečuljak govorio da još uvek mogu da pređem. Čovek iza volana je samo radio svoj posao – ja sam istrčao na prelaz kao slepa budala.
Zato sam sada i stvarno slep; moje oči su uništene u udaru sa nekoliko tona plastike i metala. Ne samo to, nego sam i nepokretan; rekao bih da sam u dubokoj komi. Ponekada mi se čini da čujem lekare ili moju porodicu, ali možda i umišljam. Verovatno umišljam. Moj pristup stvarnosti se neznatno promenio nakon nesreće. A evo i zašto.
Koma nije ni nalik onome što ljudi misle. Kao i svi, mislio sam da je to stanje poput spavanja bez sna, ili možda još gore, neka ukočena budnost unutar, medicinski rečeno, mrtvog tela. U stvari, ona je nešto između. I moram da priznam, nije u opšte loše.
U početku, bilo je teško. Očekivao sam da se probudim svakog trenutka u nekom bolničkom krevetu, okružen zabezeknutim sestrama. Onda sam grozničavo čekao kada će se ispred mene pojaviti blistavo-beli tunel i anđeoski glasovi koji me zovu da pređem na ''drugu stranu''.
Umesto toga, dobio sam samo dosadu. Nisam osetio bol ni u jednom trenutku, čak ni kada me je raspalio taj autobus i pogasio svetla. Svestan, bez bilo kakvih spoljašnjih osećaja, bio sam prepušten sam sebi u bukvalnom smislu. Mogao sam samo da razmišljam.
Unutar sveta koji nema boju, ukus, miris, zvuk ili dodir, misli dobijaju sasvim novo značenje. Sećanja ožive kao vatromet; ono što je jednom bilo samo informacija: ko, gde, kako, kada, dobilo je nemerljivo na teksturi i dubini. Više nisam morao da se prisećam sa kim sam sedeo u klupi; mogao ponovo da budem tamo. Naučio sam da čovek mnogo bolje pamti nego što bi bilo ko mogao da poveruje. Ceo moj život, svaki bitan događaj, susret, emocija, sve je to bilo u meni, sveže kao dana kada je upamćeno. Bez bilo kakvih ometnji, naučio sam da uronim u ta sećanja i radim sa njima šta god poželim. Mogao sam da ih menja, rastavljam i ponovo sastavljam po svojoj volji. Ugurao sam u njih i sve što sam tokom života video, čuo, pročitao – mogao sam da igram uloge u svakom filmu koji sam pogledao, postanem glavni lik ili pisac mojih omiljenih romana. Išao sam i dalje od toga; plivao sam sa plavim kitovima prirodnjačkih dokumentaraca, plutao kroz klastere galaksija iz astronomskih časopisa.
Odjednom, mogao sam da postanem klaster galaksija; mogao sam da budem sam Bog i napravim novi svet.
Gubitkom tela, dobio sam slobodu o kakvoj nisam mogao ni da sanjam.
Jednostavno, bio sam sve što sam mogao da zamislim i bilo je to prokleto sjajno.
Ali, oni glasovi me teraju na razmišljanje. Poslednji put kada sam ih čuo govorili su o moždanoj smrti i gašenju mašina; učinilo mi se da tu čujem i glas mojih roditelja.
Mislim da je to bilo davno; nema vremena na mestu gde se ja nalazim. U stvari, ja sam vreme ovde.
Možda je to bilo juče, a možda pre 1000 godina. Ne mogu biti siguran.
Dobro znam šta bi ti glasovi mogli da znače - da li je moj krevet na odeljenju intenzivne nege zamenio mrtvački sanduk 2 metra ispod zemlje?
Ne mogu da žalim ako jeste. Zvuči otrcano, ali možda pravi život počinje tek nakon smrti.

KRAJ

Gramatika ti je dosta problematična, na njoj baš treba da poradiš.

To na stranu, i ovo je sinopsis, a ne priča. Lepo si prepričao kakva priča treba da bude, jasno izneo motive i ideje, sad treba da napišeš priču.

Gramatika ti je dosta problematična, na njoj baš treba da poradiš.

To na stranu, i ovo je sinopsis, a ne priča. Lepo si prepričao kakva priča treba da bude, jasno izneo motive i ideje, sad treba da napišeš priču.

Glupo mi je bilo da napišem: "Potpisujem". Ovako je bolje. Ona druga, duža priča ti je daleko bolja, ali i na njoj će biti posla.

Prepričao si svoju ideju o priči. Sad sedi, pa smisli intrigu, napravi pocetak, razvij zaplet i dovedi ga do kraja.

Ako je glavni lik u komi, i nesiguran za glasove koji do njega dopiru da li su stvarnost ili njegova mašta, i ograničen je samo na unutrašnje, kako zna da je slep i nepokretan?

E hvala što ste pročitali!

Zanimljivo, svi imate sličnu zamerku i kapiram na šta se odnosi, samo što ja ne vidim ovu ideju u toj vrsti realizacije.

I meni je bilo ispočetka dosta teško da skontam o čemu su zamerke bile, kod mojih priča. Iste kao ove. A onda mi je napokon, nakon 100 000 ponavljanja jednog te istog, ustvari sinulo: svaka priča mora imati početak, zaplet i kraj. Tako da, bez obzira koliko slovnih mesta bio konkurs, moraš u pričama imati sve ovo što su naveli skalop, meho i kornelijus. Bez toga priča nije priča, nego samo filozofsko razmatranje.

Quote from: ivica on 01-07-2009, 21:02:20
E hvala što ste pročitali!

Zanimljivo, svi imate sličnu zamerku i kapiram na šta se odnosi, samo što ja ne vidim ovu ideju u toj vrsti realizacije.

Ako zanemarimo primedbu Angel, koja je krajnje logična, sve se svodi na to da tehnika prepričavanja nije dobra literatura. Jel' to jasno?

Dalje, postoji jedna vrhunska priča koja je od tvoje ideje taman toliko daleko, da je pisac jedan od najboljih, a ti početnik koji ne razume primedbe. Embrouz Birs je od mene stariji tačno sto godina i napisao je kratku priču, ja sam gledao i kratki film (čini mi se) po toj priči. Severnjaci ulovili Južnjaka (možda je i obratno), pa ga bese na mostu iznad reke. U trenutku kad ga gurnu, konopac pukne, on padne u reku, nekako se izbavi i ide kući, jer tamo ga čeka njegova draga. Naravno, sve vreme ga jure, pucaju na njega, ali on im izmiče i uspeva da se domogne poznatih staza i na kraju stiže pred tipičnu Južnjačku kuću, draga je ispred kuće, čeka ga i on srlja u njen zagrljaj. U tom trenutku se konopac zategne i ne pukne.

Da li sada vidiš u čemu je razlika? Ja sam priču prepričao u pet redova. Da  pročitaš priču video bi razliku. Znači, iz tvog "sinopsisa" može da nastane dobra priča, ali moraš da je ispričaš, a ne da je prepričaš.

ovo bi mogla biti zanimljiva skica za noveletu, orijentir da zapocnes jedan novi svet, onako slobodno i neoptereceno, ko u crtanom filmu u kojem glavni junak pevusi: "deco, ivica se zovem, koga crtam bude ziv..."


 

neke greške: Trebao sam da pogledam - trebalo je da pogledam; u udaru sa nekoliko tona - u sudaru sa nekoliko tona... Angel je sjajno zapazio(/la) nelogičnost.
Takođe, ona rečenica koja se završava sa: "bilo je prokleto sjajno" - možda bi na još jednom mestu pre trebalo da ubaciš nešto slično, jer nakon "slepe budale", lik deluje fino (obično) do "prokleto sjajno".