ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Žarko Laušević uhapšen u SAD

Mi¬ni¬star¬stvo prav¬de Re¬pu¬bli¬ke Sr¬bi¬je oba¬ve¬šte¬no je ju¬če od nad¬le¬žnih or¬ga¬na SAD da je Žar¬ko La¬u¬še¬vić li¬šen slo¬bo¬de 2. ju¬la 2009. go¬di¬ne.
La¬u¬še¬vi¬ća je pri¬veo Bi¬ro za emi¬gra¬ci¬ju i ca¬ri¬ne zbog bo¬rav¬ka u SAD bez emi¬grant¬ske vi¬ze. Ka¬ko je na¬ve¬de¬no u do¬pi¬su upu¬će¬nom Mi¬ni¬star¬stvu prav¬de Sr¬bi¬je, emi¬gra¬ci¬o¬ne vla¬sti SAD raz¬ma¬tra¬ju mo¬guć¬nost de¬por¬ta¬ci¬je La¬u¬še¬vi¬ća iz SAD.
Za La¬u¬še¬vi¬ćem je ras¬pi¬sa¬na 2002. go¬di¬ne me¬đu¬na¬rod¬na po¬ter¬ni¬ca na zah¬tev Tre¬ćeg op¬štin¬skog su¬da u Be¬o¬gra¬du ko¬ji je iz¬dao na¬red¬bu za iz¬da¬va¬nje po¬ter¬ni¬ce za La¬u¬še¬vi¬ćem zbog od¬slu¬že¬nja ka¬zne za¬tvo¬ra u tra¬ja¬nju od 13 go¬di¬na na ko¬ju je osu¬đen pre¬su¬dom Vr¬hov¬nog su¬da Cr¬ne Go¬re od 22. mar¬ta 2001. go¬di¬ne zbog kri¬vič¬nog de¬la ubi¬stva.
La¬u¬še¬vić je 31. ju¬la 1993. go¬di¬ne u ka¬fi¬ću ,,Epl" u Pod¬go¬ri¬ci ubio Dra¬go¬ra Pe¬jo¬vi¬ća i Ra¬do¬va¬na Vu¬či¬ni¬ća či¬me je, pre¬ma oce¬ni sud¬skog ve¬ća Vi¬šeg su¬da u Pod¬go¬ri¬ci, pre¬ko¬ra¬čio gra¬ni¬ce nu¬žne od¬bra¬ne.
Po¬zna¬ti glu¬mac pr¬vo¬bit¬no je bio osu¬đen na 13 go¬di¬na za¬tvo¬ra, ali su nje¬go¬vi bra¬ni¬o¬ci tra¬ži¬li ob¬no¬vu postup¬ka zbog ,,manj¬ka¬vo¬sti u do¬ka¬znom po¬stup¬ku".
U no¬vom po¬stup¬ku, fe¬bru¬a¬ra 1998. go¬di¬ne, La¬u¬še¬vić je osu¬đen na če¬ti¬ri go¬di¬ne za¬tvo¬ra. Po¬što je to vre¬me pro¬veo u pri¬tvo¬ru, pu¬šten je na slo¬bo¬du.
Cr¬no¬gor¬ski Vr¬hov¬ni sud po¬ni¬štio je pre¬su¬du Vi¬šeg su¬da u Pod¬go¬ri¬ci i na¬re¬dio no¬vo su¬đe¬nje na¬kon žal¬be i tu¬ži¬o¬ca i od¬bra¬ne, uz obra¬zlo¬že¬nje da su po¬či¬nje¬ne ,,bit¬ne po¬vre¬de od¬re¬da¬ba kri¬vič¬nog po¬stup¬ka".
Vi¬ši sud je u ok¬to¬bru 1999. go¬di¬ne po¬no¬vo iz¬re¬kao ka¬znu od če¬ti¬ri go¬di¬ne za¬tvo¬ra, ali je mar¬ta 2001. Vr¬hov¬ni sud pre¬i¬na¬čio pre¬su¬du sa če¬ti¬ri na 13 go¬di¬na za¬tvo¬ra.
Mi¬ni¬star¬stvo prav¬de sa¬op¬šta¬va da će La¬u¬še¬vić – uko¬li¬ko bu¬de de¬por¬to¬van u Re¬pu¬bli¬ku Sr¬bi¬ju – bi¬ti li¬šen slo¬bo¬de na osno¬vu na¬ve¬de¬ne na¬red¬be Tre¬ćeg op¬štin¬skog su¬da u Be¬o¬gra¬du i upu¬ćen na iz¬dr¬ža¬va¬nje iz¬re¬če¬ne ka¬zne.

ne---radi//ti______ --- tasta==tu+ra.

kriva je politika, prokleta!
nisam kuco no kopiro i prebacio u latinicu.

evo na ćirilici:
Ми­ни­стар­ство прав­де Ре­пу­бли­ке Ср­би­је оба­ве­ште­но је ју­че од над­ле­жних ор­га­на САД да је Жар­ко Ла­у­ше­вић ли­шен сло­бо­де 2. ју­ла 2009. го­ди­не.

Ла­у­ше­ви­ћа је при­вео Би­ро за еми­гра­ци­ју и ца­ри­не због бо­рав­ка у САД без еми­грант­ске ви­зе. Ка­ко је на­ве­де­но у до­пи­су упу­ће­ном Ми­ни­стар­ству прав­де Ср­би­је, еми­гра­ци­о­не вла­сти САД раз­ма­тра­ју мо­гућ­ност де­пор­та­ци­је Ла­у­ше­ви­ћа из САД.

За Ла­у­ше­ви­ћем је рас­пи­са­на 2002. го­ди­не ме­ђу­на­род­на по­тер­ни­ца на зах­тев Тре­ћег оп­штин­ског су­да у Бе­о­гра­ду ко­ји је из­дао на­ред­бу за из­да­ва­ње по­тер­ни­це за Ла­у­ше­ви­ћем због од­слу­же­ња ка­зне за­тво­ра у тра­ја­њу од 13 го­ди­на на ко­ју је осу­ђен пре­су­дом Вр­хов­ног су­да Цр­не Го­ре од 22. мар­та 2001. го­ди­не због кри­вич­ног де­ла уби­ства.

Ла­у­ше­вић је 31. ју­ла 1993. го­ди­не у ка­фи­ћу ,,Епл" у Под­го­ри­ци убио Дра­го­ра Пе­јо­ви­ћа и Ра­до­ва­на Ву­чи­ни­ћа чи­ме је, пре­ма оце­ни суд­ског ве­ћа Ви­шег су­да у Под­го­ри­ци, пре­ко­ра­чио гра­ни­це ну­жне од­бра­не.

По­зна­ти глу­мац пр­во­бит­но је био осу­ђен на 13 го­ди­на за­тво­ра, али су ње­го­ви бра­ни­о­ци тра­жи­ли об­но­ву по­ступ­ка због ,,мањ­ка­во­сти у до­ка­зном по­ступ­ку".

У но­вом по­ступ­ку, фе­бру­а­ра 1998. го­ди­не, Ла­у­ше­вић је осу­ђен на че­ти­ри го­ди­не за­тво­ра. По­што је то вре­ме про­вео у при­тво­ру, пу­штен је на сло­бо­ду.

Цр­но­гор­ски Вр­хов­ни суд по­ни­штио је пре­су­ду Ви­шег су­да у Под­го­ри­ци и на­ре­дио но­во су­ђе­ње на­кон жал­бе и ту­жи­о­ца и од­бра­не, уз обра­зло­же­ње да су по­чи­ње­не ,,бит­не по­вре­де од­ре­да­ба кри­вич­ног по­ступ­ка".

Ви­ши суд је у ок­то­бру 1999. го­ди­не по­но­во из­ре­као ка­зну од че­ти­ри го­ди­не за­тво­ра, али је мар­та 2001. Вр­хов­ни суд пре­и­на­чио пре­су­ду са че­ти­ри на 13 го­ди­на за­тво­ра.

Ми­ни­стар­ство прав­де са­оп­шта­ва да ће Ла­у­ше­вић – уко­ли­ко бу­де де­пор­то­ван у Ре­пу­бли­ку Ср­би­ју – би­ти ли­шен сло­бо­де на осно­ву на­ве­де­не на­ред­бе Тре­ћег оп­штин­ског су­да у Бе­о­гра­ду и упу­ћен на из­др­жа­ва­ње из­ре­че­не ка­зне.

 
Koja li je to moć(van pravna)koja dva puta poništava presude višeg suda ?Dobro je da se tu umešao Treći opštinski sud iz Beograda da ga privede "pravdi",a ni jedan crnogorski sud nije raspisivao poternicu.

Pritom čovek odsedeo onoliko u zatvoru, upropašćena mu karijera i, nije baš da podržavam ubijanje ljudi u kafani, ali njega i njegovog brata su ODVALILI od batina pre nego što je potegao pištolj.

ima li negde na netu detaljan i pouzdan opis dešavanja te večeri ili dana, ko su i šta su bile 'žrtve' (tj. napadači), kakve su im veze itd.

Pa hajde da stavimo krivice na vagu. S jedne strane je odvaljivanje od batina, a s druge ubijanje. I hajde da mi sad neko objasni logiku "ako neću da me odvale od batina možda ću morati nekog da ubijem".

da neko krene da me bije iz čista mira i bez ikakve moje zasluge, i to čini vrlo ozbiljno ("ODVALILI od batina"), a da imam pištolj pri sebi - sigurno bih posegao za njim.

voleo bih da verujem da bih u takvoj situaciji bio dovoljno priseban (kao što sam dok ovo bezbedno i neugroženo kuckam) da pucam u noge ili tako nekako pucam da ranim, u samoodbrani - ali ne znam situaciju, kontext, koliko je njih bilo i šta su tačno radili, i ne usuđujem se da zamišljam stanje svesti u kome je ž. tada bio - ali na neviđeno, i bez znanja svih detalja, moje nepodeljene simpatije su na NJEGOVOJ strani, a ne na strani tih ubijenih copina, gde će i ostati dok me eventualni novi fakti ne uvere u to da su to bila neka nevinašca i spadala, simpatični mladići čijim je gubitkom čovečanstvo izgubilo nešto mnogo više nego što je izgubilo uništenjem lauševićeve karijere, pa na neki način i njegovog života.

Meni nije jasno kako je moguće da presude mogu da skaču od 13 na četiri,pa onda opet na 13.Pritom se i optužba i odbrana slažu da je u pitanju samodbrana.Dakle ptanje je da li je prekoračena nužna samodbrana.Zar su retki slučajevi da neko bude pretučen do smrti bez upotrebe oružja?
Druga stvar koja mi nije jasna je zašto je poternica iz Srbije,ako je njemu suđeno u Crnoj Gori,a Crnogorski sud za njim nije raspisao poternicu.Shvatam da je u to vreme postojala zajednička država,ali više ne postoji.Ako je on državljanin Srbije,a očigledno je da jeste,pošto Treći opštinski sud raspisuje poternicu,zar za njega ne važi naš zakon da nema izručenja.Sa Sjedinjenim državama došlo zbog toga do onoliko problema oko Kovačevića,da ne spominjempo pare,a Lauševića se traži da bi se isporučio u Crnu Goru.

Sigurno da se ne moze opravdati ubistvo, ali moramo imati u vidu i okolnosti u
kojima se desilo. Lausevic nije kriminalac, ni manijak, jednostavno je zrtva sticaja
nesretnih okolnosti i sudbine. Nasao se u situaciji gde i najrazboritiji ljudi mogu
da " puknu " i urade nesto nepromisljeno.

"Odvaljen od batina" nije isto što i "pretučen do smrti", nemojmo sad da mešamo pojmove. Meni je žao Lauševića, ali čovek je nosio pištolj, upotrebio ga je, i ubio drugog čoveka. Da li je spasao nečiji život time što je drugom čoveku oduzeo njegov? Ne bih rekao.

Quote from: Ghoul on 05-07-2009, 03:57:55
da neko krene da me bije iz čista mira i bez ikakve moje zasluge, i to čini vrlo ozbiljno ("ODVALILI od batina"), a da imam pištolj pri sebi - sigurno bih posegao za njim.

Ja sam bio dugogodisnji clan streljackog kluba francuske policije i redovno sam isao na treninge gde sam gadjao iz revolvera, iznajmljenog na samoj streljani. U jednom trenutku sam hteo da kupim revolver za sebe, jer sam zbog visegodisnjeg staza i redovnosti, imao pravo. Cak sam nasao i jedan fini zandarmerijski Manurhin M73, specijalna serija, i onda sam u poslednjem trenutku odustao od kupovine. Kad imas oruzje u kuci, moze da se desi i da ga upotrebis jednog dana, sto je vrlo lose.

Bilo bi zaista lepo naći celu priču šta se zapravo desilo, ja se sećam samo da su njega i burazera mu nešto šikanirali, vređali i slichno, al ne mogu se setim tačno šta je sve bilo u igri, pominjana je čak i neka krva osveta, mora da potražim o tome pa ako nađem turiću link ođe...

Pravda za Zarka !

Hehe, ti zaista imaš svoje momente! 

Ajde stvarno neka neko iskopa celu priču.

Meni se nešto javlja da je otežavajuća okolnost bila to što Laušević nije imao pištolj kod sebe nego, recimo, u kolima. I onda je posle fajta otišao do kola, uzeo utoku i izrokao tipove.

Ako sam u pravu, to jeste otežavajuća okolnost. Nije pištolj potegnut u afektu, usred tuče, nego se Laušević tukao, otišao do kola, otključao kola, iskopao pištolj, vratio se nazad, našao tipove i pucao. Ponavljam - ako sam u pravu.

Bilo je ovde na forumu ranije nešto malo reči o jednom tipu koji se poneo slično (ako sam u pravu za Lauševića); snimao sam mu muziku svojevremeno, Boban kaže da je to tip za koga on takođe zna; Meho možda zna njegovu sestru, sigurno je išla sa njim u školu i peva(la) je u bar dva relativno poznatija benda. E, sad... Taj lik je odrobijao svoje (ili još robija?) a ne diže se dževa, ne umanjuju se i ne uvećavaju kazne, nit ga puštaju nit ga traže nazad, itd itd itd. Trebalo bi i na to misliti, jer anonimus je anonimus a Žarko je Žarko.

I meni se čini da je 13 godina neprimereno mnogo za dvostruko ubistvo u afektu, ali ako tako piše u zakonu onda šta da se radi. Žarko je Žarko, ali zakon je zakon.

Meni se i dalje čini da nije baš sasvim pravno uredu da kazna može da skače trostuko napred nazad.Zatim dolazi drugo pitanje-čiji je on državljanin.Ako je srpski-nema izručenja Crnoj Gori.To su sve legalističke teme i dileme a o tome niko ništa suvislo ne govori,a sve se svodi na Tadićevu izjavu da predsednik može da da pomilovanje samo onom ko ga je tražio!Koliko znam Lauševiću se sudilo u Crnoj Gori.
Što se tiče onoga "Žarko je Žarko" mislim da je to prestalo da važi još dok je bio na robiji.Cena za delo se plaća i posle onoga što je odležao,u tom smislu on nikada više neće biti "Žarko".
A i u Ameriku nije otišao čamcem ili preplivavao Rio Grande,nego normalno sa pasošem.Ako je bilo šta bilo nejasno zašto mu nije oduzet pasoš ili zašto su mu Sjedinjene države dale vizu?
Meni izgleda da jesve to mnogo drugačije od onoga što se vidi.

Quote from: John Reynolds on 09-07-2009, 01:29:28
Meni se nešto javlja da je otežavajuća okolnost bila to što Laušević nije imao pištolj kod sebe nego, recimo, u kolima. I onda je posle fajta otišao do kola, uzeo utoku i izrokao tipove.

Ako sam u pravu, to jeste otežavajuća okolnost. Nije pištolj potegnut u afektu, usred tuče, nego se Laušević tukao, otišao do kola, otključao kola, iskopao pištolj, vratio se nazad, našao tipove i pucao. Ponavljam - ako sam u pravu.

Jbga kolko sam ja guglao cela priche sa detaljima nema nidje, a za ovo si u pravu, tog detalja se jasno secam ko da je juce bilo, to da je otiso i vratio se sa utokom, a navodno je zapalio za ameriku plaseci se krvne osvete.

tekst iz današnjeg NIN-a, u njemu je i opis događaja te kobne noći.

Девет кругова једне пресуде

Како су се у судбини Жарка Лаушевића испреплели подгорички кафић ,,Епл", Њујорк и распад бивше заједничке државе и њеног правосудног система

   
Жарко Лаушевић, глумац, после десетак година поново је доспео на насловне стране овдашњих новина. Није снимио нови филм, није одиграо бриљантну представу. Ухапшен је.
Пре неколико дана, у Њујорку, ухапсиле су га америчке имиграционе власти, због тога што није имао уредну емигрантску визу за боравак у Сједињеним Америчким Државама. Затим се испоставило и да за њим постоји важећа међународна потерница, због двоструког убиства из 1993. године. Лаушевић је сада у америчком екстрадиционом притвору, где чека да види шта га чека. Да ли ће га Американци протерати из земље или помиловати због породице, да ли ће отићи у затвор у Србији, или у Црној Гори, или ће га председник Србије Борис Тадић или председник Црне Горе Филип Вујановић помиловати. Лаушевић сада није протагониста своје животне приче. Његова је судбина у туђим рукама.
Све ово, што се сада дешава с познатим (бившим?) глумцем, последица је дугогодишњег судског рашомона у коме су учествовали Виши суд у Подгорици, Врховни суд Црне Горе, некадашњи Савезни суд некадашње СР Југославије, и, коначно, Трећи општински суд у Београду који се у читаву причу уденуо само зато што је Србија, распадом СРЈ, постала њена правна наследница, а Трећи је суд задужен за извршење кривичних санкција.
Прича, дакле, почиње пре 16 година, у ноћи између 30. и 31. јула 1993, када су зла коб, алкохол и сужена свест уништили барем три живота – младих Драгора Пејовића и Радована Вучинића, али и човека који је пуцао у њих, Жарка Лаушевића. Ево како је НИН, те 1993. године, описао догађаје у подгоричком кафићу ,,Епл" (,,Јабука"). Сећање је тада било свежије него данас: ,,Нико не пориче да је до сукоба дошло пошто је Жарко Лаушевић 'смртно увредио' младог Пејовића, чије је друштво у поменутом кафе-бару дизало паклену галаму, питајући девојку, код које је дошао да поручи јело и пиће – зашто толика вика у касне ноћне сате.
– Шта је било, нешто није у реду? – умешао се са стране Пејовић, кога нико ништа није питао. Као да је осетио шта се спрема, Лаушевић је мирно одговорио:
- Не, све је у реду.
Момак је био упоран и сигуран у своју снагу и више је пута поновио питање, на шта је стизао исти одговор да је све у реду. Момак се онда одмакао од ограде, пришао Жарку Лаушевићу и ударио га песницом. Жарко је пао и ударио главом о тло. Побеснели, то јест разбеснели Пејовић наставио је онда да га удара песницама, а Вучинић је, изгледа, пробао да неутралише Бранимира Лаушевића. Зна се да је Жарко пуцао у Пејовића и да је, потом, угледао свог брата обливеног крвљу и човека који наставља да га удара. Пуцао је и у њега.
Тако је, отприлике, било. Неке нетачности врло су могуће, али оне сигурно неће пореметити суштину догађаја."
Браћа Жарко и Бранимир Лаушевић завршавају у затвору. Против њих ће, после поприлично траљаве истраге – како пишу тадашњи судски хроничари – бити подигнута оптужница за двоструко убиство (Жарко), односно покушај убиства (Бранимир). Зашто траљава истрага? Нису узети отисци прстију са Жаркове торбе, тек су приликом реконструкције констатоване рупе од метка на зидовима кафића, а на све то касније ће доћи и контрадикторни медицински налази – укратко, на неусаглашена сведочења око тога да ли је Жарко пуцао из лежећег или стојећег положаја, надовезала су се неусаглашена медицинска мишљења да ли је Жарко Лаушевић у том тренутку био урачунљив или не, односно да ли је од батина добио потрес мозга и био у стању да нормално расуђује.
Суђење прати узаврела, скоро племенска атмосфера. Иако породице покојних Пејовића и Вучинића не важе за претерано утицајне, политички или материјално, поступак је текао под великим притисцима. Један од битних учесника у поступку испричао је НИН-овом извору: ,,Подгорица је мало место. Кад кроз прозор погледам лево, ту су Пејовићи. Кад погледам десно, видим Вучиниће. А Лаушевића нигде."
Таква атмосфера, која је призивала освету убијених момака, осетила се и на реконструкцији догађаја, у кафићу ,,Епл". Чланови породица убијених момака пљували су (буквално) адвокате браће Лаушевић, док је полиција стајала мирно са стране, видно обезбеђујући само тужиоца и судије.
Дана 31. октобра 1994. године стиже и прва пресуда, пресуда Вишег суда у Подгорици. Судија Мираш Радовић, на челу петочланог судског већа, пресуђује: Жарку Лаушевићу 15 година затвора за двоструко убиство, а брату Бранимиру две године за покушај убиства. Суд је, после свих изнетих доказа, стао на становиште да су браћа Лаушевић прекорачили нужну одбрану. Жарко тада пита суд, али не добија одговор: ,,Која је то мера батина које треба да примим и колико живот треба да ми је угрожен да не бих прекорачио нужну одбрану?"
Браниоци браће Лаушевић, из адвокатске канцеларије Томе Филе, као и тужиоци, свако са своје позиције, одмах се жале следећој инстанци, Врховном суду Црне Горе. Суд 22. јуна 1995, доноси другу пресуду: Жарку, уместо 15, одређује 13 година затвора, док Бранимиру потврђује првостепену осуду на две године. Врховни суд, додајмо, не мења квалификацију кривичног дела, већ само ублажава казну за Жарка Лаушевића.
Браниоци браће Лаушевић тада посежу за последњим правним леком који им преостаје. Савезном државном тужиоцу подносе предлог за подизање захтева за заштиту законитости. Савезни тужилац процењује да за то има основа, и свој захтев подноси Савезном суду СРЈ. У суду, иначе, седи и судија др Милић Томановић, водећи експерт баш када је реч о нужној одбрани – подсећамо, Лаушевићи су пред судом управо и тврдили да су пуцали из нужне одбране.
Елем, Савезни суд доноси трећу пресуду (одлуку), укида постојеће пресуде и налаже ново суђење. То је 22. мај 1996. године. Браћа Лаушевић су за све то време, још од оне јулске ноћи 1993, у затвору, у Спужу.
На поновљеном суђењу, после само једног главног претреса (само су читани већ изведени докази), Виши суд у Подгорици, поново исти судија Мираш Радовић, 20. јануара 1997. доноси четврту пресуду: Жарку 13, а Бранимиру две године затвора. Ова пресуда поклопила се са ранијом пресудом Радовићу надређене судске инстанце, Врховног суда Црне Горе, из чега може да се претпостави да се у одмеравању казне судија Радовић руководио мишљу да му пресуда неће пасти јер је идентична решењу Врховног суда.
Следи нова жалба бранилаца браће Лаушевић. Следи коперникански обрт: Врховни суд Црне Горе, петом пресудом, 24. септембра 1997. године усваја жалбу бранилаца. Лоптица је, поново, у подгоричком Вишем суду. Овог пута долази до промене судије.
Председница судског већа је Светлана Вујановић, супруга актуелног председника Црне Горе Филипа Вујановића. Доноси шесту пресуду: Жарко Лаушевић осуђује се на четири године затвора, док је Бранимир у потпуности ослобођен оптужбе. То је 27. фебруар 1997. године. Обојица, аутоматски, излазе из затвора, јер је Жарко већ ,,одлежао" 4 године и 7 месеци. Бранимир ће, иначе, касније тражити одштету од државе Црне Горе, и добити је .
Овде ваља приметити да ни судија Вујановић, иако је разрезала далеко мању казну, није мењала квалификацију дела – прекорачење нужне одбране. Управо супротно ономе што је својевремено констатовао Савезни суд СРЈ - да црногорски судови нису адекватно проценили степен угрожености и нужне одбране.
Сада се, опет Врховном суду ЦГ, жале тужиоци, и овај суд у време бомбардовања (31. мај 1999) доноси седму пресуду (одлуку): укидају се обе пресуде судије Светлане Вујановић (и за Жарка и за Бранимира), и ствар се опет враћа њој у руке. Она, 28. октобра 1999. године, чита осму пресуду, и Жарка поново осуђује на четири године затвора, а Бранимира ослобађа. Тужиоци се поново жале, и Врховни суд Црне Горе 22. марта 2001. доноси коначну, девету пресуду: уважава се жалба тужилаца, али се овог пута предмет не враћа нижем суду, већ се његова одлука преиначује у 13 година затвора за Жарка Лаушевића.
У овом моменту, глумац већ није у домашају правосудних органа; одселио се у Америку.
Битан је још један моменат: 2001. године Црна Гора изузела се из надлежности савезног правосуђа, чиме је изостала и могућност поновног поднеска Савезном суду СРЈ. Пресуда црногорског Врховног суда постала је коначна. Као да се у Црној Гори све време чекало укидање Савезног суда, а до тада су Виши и Врховни суд играли пинг-понг, да лоптица никако не би поново дошла до савезног нивоа.
Откуд Трећи општински суд у читавој причи? Како рекосмо, тај је суд надлежан за извршење санкција за грађане са пребивалиштем у Србији; у време изрицања коначне пресуде Жарко Лаушевић имао је пријављено пребивалиште у Србији, па је овај суд 2002. године и расписао потерницу за њим, иако је пресуда била донета у Црној Гори. Ситуацију, иако делује помало парадоксално, није изменио ни распад државне заједнице, па је Лаушевића наставила да тражи Србија, а не Црна Гора.
У међувремену, било је и покушаја ,,мирног" решења проблема. Делегације овдашњих глумаца одлазиле су код црногорског председника Филипа Вујановића и премијера Мила Ђукановића, не би ли их умолили за помиловање свог колеге. Да ли глумци нису били довољно убедљиви, или Вујановић и Ђукановић – сходно принципу поделе власти у демократским државама – немају ама баш никаквог утицаја на црногорско правосуђе, тек, ситуација је остала непромењена.
Лаушевић је, пак, према сасвим поузданим информацијама НИН-а, из Америке испословао српско држављанство. Тиме је доспео под надлежност председника Србије Бориса Тадића, који би могао да га помилује. Такав захтев, међутим, још није добио, тврде у Тадићевим канцеларијама.
Када (ако) Лаушевић стигне у Србију, Тадић ће вероватно добити такав захтев. Хоће ли се замерити српском глумишту и целокупној овдашњој културној јавности, или црногорском правосуђу? Сва је прилика, међутим, да Жарку Лаушевићу сопствена слобода и није толико важна, колико брига за синовљев живот због могуће крвне освете. Због тога је, уосталом, и отишао у Америку.

još jedan tekst na ovu temu,

Моја истина

Никада пре 31. јула '93. нисам размишљао о томе и никада нисам био у ситуацији да прижељкујем те предности потпуно непознате особе: бити сам, ићи улицом и моћи гледати друге људе, а да не откријеш препознавање у њиховим очима

   
Жарко Лаушевић је био на врхунцу глумачке каријере када је у ноћи 31. јула, на Огњену Марију, 1993. у подгоричком кафићу Apple испалио из револвера 13 хитаца. Штитећи себе и свог брата Бранимира од напада поднапитих младића, Лаушевић је усмртио двадесетогодишњаке Драгора Пејовића и Радована Вучинића. Био је осуђен најпре на 15, потом на 13 и коначно на четири године затвора. Укупно је одлежао четири године и седам месеци. Фебруара 1998. пуштен је на слободу.
Последње, пето суђење, одржано је 28. октобра 1999. у Подгорици, када је судија Светлана Вујановић изјавила да је ,,Жарко Лаушевић био оборен и да је имао право да се брани. Успео је у тешкој ситуацији да извуче пиштољ из ташне и испали више хитаца у правцу нападача. Трагедија је велика, али је суд дужан да одмери праведну казну." И потврдила казну од четири године.
Жарко Лаушевић (39), је у суботу 30. октобра, отпутовао за Будимпешту. А онда даље... далеко. И пре него што ће отићи, један од најбољих југословенских глумаца поверио је, први пут, НИН-у своју исповест.

Бол

Мора бити да смо нешто тешко згрешили сва тројица. И њих двојица, и ја, па нас је Бог тако саставио 31. јула '93. Да њих казни мојом руком. Мене њиховим главама.
Нисам изговорио своју завршну реч на овом последњем суђењу. А хтео сам поново да кажем тим унесрећеним породицама да схвате, ако могу, колико сам свестан зла које сам им нанео, трагедије коју су доживели и коју преживљавају. Али, све моје речи, сви напори других људи и самог суда, остајали су без разумевања и прихватања.
Знам да бол не чује, али од мене не би било срећнијег човека на кугли земаљској да се то није десило, да сам могао другачије. Да сам могао да пуцам у ноге, да сам могао да не пуцам уопште. Али, нисам умео, ни смео. Да јесам, колико би ми лакша зора била.
Одлучио сам да се склоним, да уступим времену пролаз, ако ће то нешто значити несрећницима који су остали без своје деце. Дошао сам да испоштујем одлуку суда, и доћи ћу опет, ма где био.
Трагедија глумачког позива је што све од искона проналази у њему нешто хистрионско, лакрдијашко. И кад се глумцу догоди оно што се догодило мени, онда све то има другу боју. Онда је то урадио глумац. И кад чујем ту реч без имена и презимена, увек осетим мучнину.

Душа

Има она латинска пословица која, отприлике, гласи: Боже, учини да будем непознат. Како је блажена анонимност, како је лепо бити непознат. Знам да то данас чудно звучи, јер ваљда сваки глумац почне да се бави овим послом да би био славан.Никада пре 31. јула '93. нисам размишљао о томе и никада нисам био у ситуацији да прижељкујем те предности потпуно непознате особе: бити сам, ићи улицом и моћи гледати друге људе, а да не откријеш препознавање у њиховим очима.
Напуштам ли глуму? Не знам, нема ту више никакве радости. Сећам се само једног часа књижевности из 1976. када сам први пут пожелео да се бавим тим занатом. Имао сам тада 16 година. То је заправо била жеља да будем неко други. И данас опет желим: што нисам неко други. Што нисам сликар, па да не морам да стојим поред своје слике. А глумац је сам слика.
Јесте, сликао сам понешто у затвору. Леонардо је то лепо објаснио. Кад си сам, онда си сасвим свој, кад си са још једним човеком онда си напола свој, и што је више људи све си мање свој. Може ли се схватити колико је глумац свој када је са толико људи? Припадници неких афричких племена не дозвољавају да их ико фотографише, јер верују да им то узима душу.
Колико се душе само узима глумцима?

Опрост

Не знам, не мислим да је нешто много важно хоћу ли глумити или намештати паркет. Неће се ништа догодити ако не будем радио свој посао. Уметност не чини свет бољим. То је највећа заблуда уметника.
Јесам, покушавао сам да сину објасним шта се догодило те ноћи. Ја нисам само отац који треба да му олакша муку сазревања, већ и муку коју сам му ја натоварио. И да га молим да ми опрости.
Од оштећених не тражим да ми опросте. Знам да то не могу, јер ја сам себи не опраштам. Само Бог то може.
Њихово је право да мрзе, моје право да се кајем што не могох другачије. У цркви увек упалим три свеће. За оца и њих двојицу. Ако сам грешан што ово рекох, грешан сам и према оцу.
Мора бити да смо нешто тешко згрешили сва тројица. И њих двојица, и ја, па нас је бог тако саставио 31. јула '93. Да њих казни мојом руком. Мене њиховим главама.

13 hitaca? U, je... Ima tu neke simbolike...

Quote from: mac on 09-07-2009, 11:24:43
13 hitaca? U, je... Ima tu neke simbolike...

Ako su pun šaržer i metak u cevi simbolika.

Mislio sam 13 godina za 13 metaka.

Quote from: mac on 09-07-2009, 13:24:56
Mislio sam 13 godina za 13 metaka.

Za dva metka dobio bi dve godine?

A da ih je samo pistolwhippovao kundakom, oni bi njemu danas plaćali odštete...

Quote from: Meho Krljic on 09-07-2009, 14:01:31
A da ih je samo pistolwhippovao kundakom, oni bi njemu danas plaćali odštete...

To je radio samo Vajat Erp.

http://pressonline.rs/sr/vesti/hronika/story/144180/Gazda+kafane+ubio+dvojicu%2C+a+dvojicu+ranio.html

Gazda kafane ubio dvojicu, a dvojicu ranio

Dražen Požar (39), vlasnik motela ,,Sremska noć" u ulici Pukovnika Milenka Pavlovića u Batajnici, ubio je sinoć oko ponoći Pavla Stanišića (23) i Zdravka Lukića (21), a teško ranio Nikolu Stanišića (21) i Bogdana Dragića (21)
Motel ,,Sremska noć" u Batajnici
Motel ,,Sremska noć" u Batajnici

mesto tragedije...

Motel ,,Sremska noć" u Batajnici

Do tragedije u motelu došlo je nakon što su mladići odbili da plate račun i brutalno pretukli vlasnika objekta, koji je potom iz pištolja pucao na njih. Pavle Stanišić je odmah preminuo, dok su ostali povređeni kolima Hitne pomoći prevezeni u Urgentni centar gde je povredama podlegao i Lukić.
Kako Press saznaje od izvora u policiji bliskog istrazi, šestorica momaka jela su i pila u kafani ,,Sremska noć" i za to vreme napravila račun od 3.000 dinara.
a

Česti obračuni vlasnika i obesnih gostiju


Sinoćna tragedija nije jedini slučaj u kom je došlo do sukoba zbog neplaćanja računa u kafani u Batajnici. Pre pola godine, u jednom ugostiteljskom objektu u batajničkom naselju Busije, grupa mladića brutalno je pretukla gazdu koji je pokušao da naplati račun. Tada su pijani mladići tukli gazdu bejzbol palicom i on je za dlaku izbegao smrt. Vlasnik kafane je posle prebijanja završio u bolnici, a bahati batinaši su pobegli, ali ih je tri dana kasnije policija identifikovala i uhapsila. Tužilaštvo je mladiće optužilo za pokušaj ubistva.

- Mladići su, jedan po jedan, oko ponoći počeli da izlaze iz kafane, a da nisu platili račun. Kada ih je gazda Dražen Požar zaustavio i rekao: ,,Momci, gde ćete, ko će da plati", oni su nasrnuli na njega. Razbili su mu flašu o glavu, a onda su svi izašli i seli u ,,mercedes", koji pripada Nikoli Stanišiću. Međutim, nisu daleko odmakli jer su kolima, tridesetak metara dalje, sleteli u kanal pored puta i prevrnuli se - kaže naš sagovornik i dodaje:
- Posle udesa, mladići su krenuli nazad prema kafani i tada je Požar izvadio pištolj i pucao u njih. Na mestu je ostao mrtav Pavle Stanišić, dok je njegov mlađi brat teško ranjen. Meci su pogodili i Bogdana Dragića i Zdravka Lukića. Trojica upucanih prevezeni su u Urgentni centar, ali je i pored lekarskih napora ubrzo preminuo i Lukić.
Nakon pucnjave Požar je mirno sačekao policijske patrole i predao se. Kako kažu u policiji, on je tada rekao da je major Vojnobezbednosne agencije i da je morao da se brani, jer se plašio da će ga obesni mladići ubiti! I on je, poput žrtava, zbog obilnog krvarenja iz rane na glavi, u pratnji policije odvezen u Urgentni centar.
Prema informacijama iz policije, dvojica momaka koji su bili u društvu sa četvoricom nastradalih zadržani su u pritvoru dok se ne razjasne sve okolnosti ovog tragičnog događaja u Batajnici. 

Tako treba

Kakva kaubojada nadomak prestonice!!

Požar... Kakvo prezime.

Kakva prestonica takav i 'nadomak'. Nego, evo dična armija negira majorovu pripadnost VBA.

Požar je inače mađarsko prezime.

Pa šta ako je mađarsko, ne treba sad dolivati ulje na vatru izazivanjem međunacionalnih tenzija.

Mislim, ugašena su dva mlada života i iz ovoga treba izvući pouku.

U Americi bi ga odlikovali za ovo,  a ovde mu sleduje bar 10 godinica...

Ugašena su dva mlada života?! Ako je istina šta se tamo izdešavalo, ta dva jebena mlada života trebala su biti abortirana mnogo ranije. I ja se bojim da će gazda završiti na decenijskoj robiji mesto da mu medalju i penziju dadu.

I kakvo dolivanje ulja na vatru? Neko se zapitao kakvo je to prezime Požar, a ja slučajno išao u školu sa Madžarom istog prezimena, pa rekao. Barem sam ja poznat kao antisirbisanski virus...

Cutter se izvanredno našalio a još je izvanrednije što se sada sa tom šalom ozbiljno polemiše. 

Pa dobro onda. Nafatao je soma na bućku.

Ja sve kontam jadnici bili gladni i žedni a nisu dinara imali, neka sirotinja. Gde se dade ono pranje posuđa dok se krkanluk ne otplati?

http://www.021.rs/Novi-Sad/Vesti/Huligani-razbili-gradski-autobus.html

opet CG  ----izgleda da ulaze u konflikte ko muva u teglu meda

Quote from: cutter on 15-12-2010, 17:50:53
... nisu daleko odmakli jer su kolima, tridesetak metara dalje, sleteli u kanal pored puta i prevrnuli se ...

nesto mi se cini da im je mozebitno slucajno pukla guma...

U kriminalu su skliski putevi. Ili se varam?

e kriminalu, djeca bila malo gladna. e vala kriminala...

Žarko Laušević napisao autobiografiju

Glumac Žarko Laušević u knjizi otkriva detalje iz svog života u poslednjih dvadeset godina.

U knjizi je, navodno, opisan događaj iz 1993. godine kada je Žarko Laušević zajedno sa bratom učestvovao u incidentu u Podgorici, Lauševićevi zatvorski dani, kao i vreme provedeno u Americi, što je potvrdio i Lauševićev agent Dalibor Dugandžija.
"Tačno je da je Žarko napisao autobiografiju i trenutno tražimo izdavača", rekao je Dalibor Dugandžija, prenosi domaća štampa.
Karijera Žarka Lauševića za kojeg su u jugoslovenskoj kinematografiji bile rezervisane samo glavne uloge, prekinuta je 1993. godine nakon nemilog događaja zbog kojeg je odslužio četiri godine zatvorske kazne.
Među njegovim najpoznatijim filmovima su ostvarenja "Braća po materi", "Boj na Kosovu" i "Oficir s ružom".

Tadić pomilovao Žarka Lauševića

Predsednik Srbije Boris Tadić pomilovao je juče glumca Žarka Lauševića, pišu beogradski mediji.

Poznati glumac je državljanin Srbije, a godinama živi u Americi.

On je u Crnoj Gori 2001, posle više ukidanih presuda, pravosnažno osuđen na 13 godina zatvora zbog prekoračenja nužne odbrane u obračunu u kome su ubijena dva mladića, a jedan teško ranjen.

Vrhovni kasacioni sud je ranije odbio zahtev Lauševićeve odbrane za vanredno ublažavanje kazne od 13 godina zatvora.

Laušević je "slobodan čovek" u Srbiji pošto je usvojen zahtev republičkog tužioca za odlaganje izvršenja zatvorske kazne i istovremeno povučena poternica koja je za njim bila raspisana.

Posle više izrečenih presuda koje su ukidane pred Vrhovnim sudom Crne Gore, Laušević je 2001. godine pravosnažno osuđen na maksimalnu kaznu zatvora od 13 godina, zbog prekoračenja nužne odbrane. On je u pritvoru, do izricanja prvostepene presude, proveo četiri i po godine.

Laušević je, u noći između 30. i 31. jula 1993. godine, u podgoričkom kafiću "Epl", ubio Dragora Pejovića (20) i Radovana Vučinića (19) i ranio Andriju Kažića. U obračunu je njegov brat Branimir ispalio jedan metak, koji nikoga nije pogodio.

Ispovest o tom događaju, kao i celokupnom svom životu Laušević je izneo u svojoj knjizi "Godina prođe, dan nikad, izdatoj krajem novembra.

Knjiga je postala izdavačka senzacija koja je obeležila 2011.godinu.

Na svim kioscima u Srbiji, Republici Srpskoj i Crnoj Gori traži se njeno treće izdanje u tiražu od 80.000 primeraka. Ni minule, a ni proteklih 25 godina ne pamti se da je jedan naslov ovako brzo osvojio čitaoce.

Prvi tiraž od 50.000 primeraka, koji se pojavio 29. novembra doslovno je planuo za nekoliko dana. Sledilo je drugo izdanje, već 13. decembra, u još većem tiražu - 70.000 knjiga. I ono je za samo nekoliko dana rasprodato.


(MONDO)

Jel čitao neku od Sagitaša tu autobiografiju? Podelite utiske.

Pa s obzirom da zarko nije pisac ovo je sjajno napisano.
Sve vreme dok sam citala knjigu imala sam utisak kao da cujem njegov glas,sto je cudno.
Kao u filmu braca po materi kad snima razgovore bratu u zatvoru.
Utisak koji je ostavila na mene ova knjiga je ne znam zasto al kao da je bio predodredjen za stradanje. Oduvek.
Kroz neke detalje i dogadjaje (u knjizi je to jasno )
Zarko je tragicar .
To kako je on opisao dogadjaje i kobnu noc ,sad neko na primer u Americi to ne bi mogao da shvati ali mi koji pamtimo devedesete  potpuno razumemo tu sliku.
Jos jedna bitna stvar koliko je godina proslo od ubistva on je lepo mogao da to prevazidje i da se nekako prilagodi  novom zivotu,ali ne ta neka njegova odgovornost  i moralnost ga je terala da se ne opravda ,on se ne opravdava  ni u jednom trenutku . Potpuno  je ponistio sebe.

moram to nabaviti.
a prica ima i pouku za radionicu. vec naslucujem izdanje u 300k primjera, grupa pjesnika zs.

sad se sjetio da ga pomiluje, mora da će izbori...

Kod mene na poslu se bre i kafe kuvarice seku na tu knjigu,kažu da je bolje od Radusinovićke i Mojsilovićke zajedno.