ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Miomir Petrović o svom novom romanu govori za Glas javnosti

Beograd, 26. avgust

Uskoro izlazi Vaš novi roman. Možete li da nam kažete nešto bliže o samoj knjizi, njenoj temi, junacima - konačno njenoj poruci..?

Roman ,,Bakarni bubnjevi", koji će tokom septembra objaviti Laguna, je svojevrstan eksperiment u odnosu na moje prethodne knjige. Ipak, neki osnovni literarni i društveni elementi, koji me i dalje zaokupljuju i predstavljaju moju poetiku moći će da se pronađu i u ovom romanu. Reč je o pseudobiografiji ali i pseudoistorijskom romanu koji problematizuje moguće poreklo Beograda kao toponima, njegovu burnu prošlost, sadašnjost i budućnost. U tom smislu, po prvi put je moj rodni grad, u stvari, glavni junak romana. Reč je i o futurističkom romanu, budući da je radnja smeštena u našu blisku budućnost, zasenčenu pomalu turobnim vizijama. Možda nešto nalik na Trifoovsku antiutopiju iz njegovog filma ,,Farenhajt 451". Roman je poprište borbi tajnih i okultnih organizacija, globalista i antiglobalista... jedna gotska fantazija koja je sasvim moguća u vremenu koje je pred nama.  

U kojoj meri i na koji način, ukoliko je tako, naravno, Vaš novi roman korespondira sa prethodnim knjigama? Koliko ovde ima starog, koliko novog Miomira Petrovića?

Novina je, recimo, što se u ovom romanu pojavljuje moja malenkost kao, pored Beograda, jedna od nosećih dramatis personae. Zaista, ,,Bakarni bubnjevi" i počinju jednim autobiografskim elementom – mojim preseljenjem sa Topličinog venca na Donji Dorćol. Promenom mikrokosmosa koja postaje makrokosmička promena. Ipak, ,,Bakarni bubnjevi" su i potraga za našim identitetom, preko antičkog mita o Argonautima kao mogućim osnivačima ovog grada oko stene Kaulijak, na današnjem Kalemegdanu, što donekle sugeriše starogrčki istoričar Apolonije. Istovetnost sa prethodnim knjigama je i u tome što je ovo metafizička potraga za sopstvenim poreklom, nešto što sam kao centralnu temu obrađivao u ,,Persijskom ogledalu". Književnost je zahtevna rabota ukoliko ste produktivni i potreba i publike i autora je da svako novo delo bude verno postojećoj poetici ali, istovremeno, i sasvim novo. Da li je to postignuto... o tome odlučuju čitaoci a ne autor ili kritika.  

Kako ste proveli ovo leto? Da li je bilo nekih promocija, gostovanja?

Zanimljivo. Boravio sam na severu Italije, na potezu Trst-Venecija-Lago di Garda-Milano. U Milanu je u multimedijalnoj knjižari FNAC održana i promocija mojih romana za našu publiku koja tamo živi i koja je proteklih godina pokazala interesovanje za moje knjige. Razlog je bio i sklapanje nekih mogućih angažmana sa jednom italijanskom izdavačkom kućom. Dakle aktivan ali i kulturološki zanimljiv odmor. U Italiji, gde sam u životu zbog porodičnih relacija često boravio nisam bio nekoliko godina. Nakon te pauze, naišao sam na jednu mnogo merkantilniju i više potrošačku atmosferu ali i materijalističku zebnju u skladu sa novom geopolitičkom situacijom u svetu. Zanimljivo je to – Mediteran, te i Italija važe za poslednje autentične sredine one Evrope koja je duhom osiromašena. Suštinski je reč o istovetnom osećanju egzistencijalne klaustrofobije kao u bilo kojoj drugoj, izrazitije ,,korporativno-mutiranoj" sredini. Pisao sam i ranije o tome, o povampirenju japijevske vizije sveta i uloge čoveka u svetu. Lično mislim da je to najveća filosofska tema našeg vremena. Ta amerikanizacija svega postojećeg.  

Šta čitate trenutno, koju knjigu biste preporučili našim čitaocima?

Trenutno čitam knjigu ,,Daleka ostrva" Vladana Matića koju je nedavno objavila Prosveta. Matić i ja godinama delimo, iz knjige u knjigu, neke slične metafizičke prostore, poetske areale, obrađivane na sasvim drugačije načine. Bliskost sa nečijom poetikom, kada sam u ulozi čitaoca, donosi ponekad veću radost od samog stvaranja. Prepoznavanje je i smisao komunikacije, a pisanje je potreba za komunikacijom. Martinik, Madagaskar i Mauricijus su ostrva na kojima se odvija radnja ove prozne celine. A ja volim ostrva. Volim da pišem o njima, i pisao sam o Lemnosu, Rodosu i Astipaliji.  

Vi ste po svom obrazovanju i poslu kojim se bavite, može se reći, školovan pisac. Koliko mislite da je to važno za čoveka koji pisanje odredi za svoju sudbinu?

Mogu samo da odgovorim u svoje ime. Naime, mislim da je to jako važno. Da se razumemo, ne postoji način da škola napravi od nekoga pisca ali ni način da uništi nečiji talenat. Ali zanat i poznavanje umetničke produkcije predstavljaju nemerljivo bolju startnu poziciju za umetnika od nepoznavanja. Naučite pravila igre, jer, lako je napisati jedan ili dva dobra romana i preko noći postići uspeh. Mnogo je teže održati se. A tu vam pomaže obrazovanje, strukovnost. Držim za potpuno malograđansku ideju o barbarogenijalstvu, o kafani i ulici kao jedinim školama života i pisanja. Ima, valjda, nešto i u knjigama koje su pisali mnogo bolji pisci od nas samih!? Ipak, treba biti oprezan i sa svojom stručnošću. Ova zemlja je prepuna pseudoeksperata koji kroje naše sudbine misleći samo na svoju.

Svakodnevno ste sa studentima, mladim ljudima. Šta mislite o sudbini knjige danas u poplavi novih medija? Koliko mladi zapravo čitaju? Hoće li knjiga opstati?

Nakon odbrane doktorata počeo sam da predajem predmet Kreativno pisanje na Fakultetu za kulturu i medije Megatrend Univerziteta, nakon osam godina provedenih na predmetu Dramaturgija na Akademiji umetnosti BK. To mi i pruža privilegiju da osetim bilo svake generacije. I uvidim koliko se brzo menjaju mode diktirane od medija. Pogledajte samo te nesrećne pokušaje da se od marketinga i advertajzinga napravi umetnost. Umetnost konzumiranja poruka koje su svedene na nivo znaka. Znaka pećinskog čoveka. Normalno je i da su mladi ljudi danas zbunjeni konzumerstvom i tehnikom. Pogledajte, kompjuter omogućava slatku iluziju svakom svom vlasniku da je u stanju da proizvodi književnost. Pisaća mašina je zahtevala više fizičkog napora, guščije pero još više. Sada, dakle, imamo poplavu književnih proizvoda. Reč je o demokratizaciji elitnog, što, iako oksimoron po sebi, jeste težnja našeg vremena. Ipak, iznenadili biste se koliko je mladih koji zaista počinju da u ranoj mladosti razumevaju umetnost i koji su, za čuđenje, mnogo otporniji na potrošačke zablude koje im se serviraju. Zahvalan sam svojim studentima na kreativnoj svežini u kojoj su superiorniji od nas, petnaest, dvadeset godina starijih.  

Imate li već temu za Vašu novu knjigu?

Naravno, i radim aktivno na njoj. Ne bih, iz sujeverja, otkrivao mnogo toga ali ću reći da je reč o još jednom pseudoistorijskom romanu čije se zbivanje odvija na ovim, našim prostorima za razliku od ,,Staklene prašine", ,,Libanskog leta" i ,,Persijskog ogledala". Možda je to neki povratak sa dalekog puta. Sa nekih dalekih ostrva.

Mila Milosavljević

Ajd, videćemo... al ja se nisam još ni "Lisičjeg Ludila" dohvatio. :/

Šteta. Dobar roman. Ja sam pročitao gotovo sve što je napisao...

...ja sam pročitao sve što je napisao, uključujući i drame, i mada me je u nekoliko navrata (posebno u novijim epizodama) razočarao, ne bih još uvek dizao ruke od njega...ima tu još razloga za nadu...
Lisičje ludilo svakako vredi, ali Petrovićev najbolji rad do sada ostaje odlično Persijsko ogledalo...

Ne znam. Dobro je Persijsko ogledalo, ali mi je nekako preambiciono. U Lisičjem ludilu je nekako nepretenciozniji, pa samim tim i efektniji. Ali to su nijanse. Pitanje ličnog dopadanja. U svakom slučaju, domaći pisac za preporuku.

Da li je neko video ovo?

...autor se kune - izlazi koji dan pred početak ovogodišnjeg Sajma ili, u najgorem slučaju,  u prvim danima istog...

Quote from: Mica Milovanovic on 28-08-2009, 18:22:37
Možda nešto nalik na Trifoovsku antiutopiju iz njegovog filma ,,Farenhajt 451".

Vidi se da je čovek stigao iz vizuelnih medija u književnost.

Ova fora na kraju "posle promocije biće upriličen koktel" postala je obavezna u pozivu koji se upućuje medijima, jer novinari, kada biraju gde će ići (a ponuda promocija premašuje fizičke mogućnosti svake redakcije) naravno da idu tamo gde se dobro krkalo i lokalo prethodni put...

Šta to znači - upriličen koktel? Jel' ima ili nema? Ili će biti upriličen, ali uprilika može i da ne bidne.

to su bre nove sintagme u domunjđavanju izdavača i novinara...

To je nova stara reč koja može glatko i da se izbaci iz rečenice.

Neko, kako im bre neko ne pokrade pola knjižare dok traje promocija?! To je ogromna gužva...

Onda pazi na "Tardis"-ove knjige za vreme proslave rođendana. Biće velika gužva. I upriličena torta, a nadamo se i slanim galetama i drugim poslasticama. Probaćemo, odnosno, ja ću probati Perinovu šljivovicu, a kozju surutku ću poneti u pljoski (za svaki slučaj).

Да знаш.

Održana promocija romana "Bakarni bubnjevi" Miomira Petrovića

U knjižari  Delfi SKC, u petak 16. oktobra, održana je promocija novog romana Miomira Petrovića Bakarni bubnjevi.

Bakarni bubnjevi su roman o alternativnoj istoriji Beograda koji čitaocu pruža uvid u celokupnu paletu istorijsko/etničko/religijskog kaleidoskopa našeg glavnog grada. Pisac Miomir Petrović, nakon Lisičjeg ludila, Staklene prašine, Libanskog leta i Persijskog ogledala, romanom Bakarni bubnjevi otvara novu dimenziju koja govori o mogućim razlozima za osnivanje naše prestonice, upućujući nas ka novoj verziji prošlosti ali i budućnosti Beograda.

O romanu Bakarni bubnjevi pored autora, govorila je i kulturolog Zorica Tomić.

Promociji su prisustvovale brojne ličnosti iz sveta kulture i umetnosti, predstavnici medija, prijatelji autora, kao i mnogobrojni zainteresovani čitaoci.

http://www.laguna.rs/index.php?m=vesti&vest=396

...knjiga se, kao što je autor i obećao, jutros pojavila na Laguninim prodajnim mestima, osnovna cena (bez neizostavnih popusta na ime članstva) je 530 dinara... pazario sam i krećem sa čitanjem od ponedeljka...

Fin cover. Na granici kiča. Ali se meni dopada.

Kupio i ja u Platou... Ali je ostavljam za put na koji idem sledeće nedelje...

Quote from: Kunac on 18-10-2009, 00:34:35

Fin cover. Na granici kiča. Ali se meni dopada.

Ovo deluje ali potpuno kao nešto što je Royo već nacrtao, a onda neko drugi napravio ponovo...

edit:
nešto poput ovoga:

uzor je mnogo stariji; to je parafraza jednog od prikaza marije i isusa sa sve raširenim prstima...

Ma naravno da su Marija i Isus. Verovatno ja previše učitavam u sve ovo, ali ovo mi deluje jako promišljeno — naslovnica koja podeća na klasične SF naslovnice, za roman koji ima elemenata ženra...

nacisti u okupiranoj srbiji... recept za protoriti roman u laguni!

Heh, roman o nacistima u zemlji izdavača je svuda popularan... Piši o nacistima! 

Posle par meseci od najave evo pred nama i novog romana Miomira Petrovica Bakarni bubnjevi. Kao sto su najave i obecavale, u pitanju je jos jedan roman fantastike, da dodatno obogati i ovako znacajnu ponudu domace fantasticne proze, pogotovu u drugom delu godine.

Miomir Petrovic je i do sada pisao dela sa znacajnom kolicinom fantasticnih elemenata, po cemu se narocito moze izdvojiti roman Lisicje ludilo, mada i neki drugi romani imaju snazne elemente fanatastike – Staklena prasina, na primer.

"Jednostavno preseljenje glavnog junaka ovog romana – sa Toplicinog venca na Donji Dorcol – uvlaci ga u vrtlog zavere i dugo skrivanih tajni poznatih samo odabranima. Sta je to sto povezuje gradove Volos u Grckoj, Bandirmu u Turskoj, Kutjas u Gruziji, Civitavekiju u Italiji, Ganzu u Tunisu i Beograd? Da li su osnivaci upravo ovih gradova bili u nekom tajnom dosluhu i sa kakvim ciljem?

Bakreni bubnjevi su roman o alternativnoj istoriji Beograda koji citaocu pruza uvid u celikupnu paletu istorijsko/etnicko/religijskog kaleidoskopa naseg glavnog grada. Pisac Miomir Petrovic, nakon Lisicjeg ludila, Staklene prasine, Libanskog leta i Persijskog ogledala, romanom Bakarni bubnjevi otvara novu dimenziju koja govori o mogucim razlozima za osnivanje nase prestonice, upucujuci nas ka novoj verziji proslosti ali i buducnosti Beograda.

Kroz ovaj roman prolaze utvare i ljudi od krvi i mesa, beogradski intelektualci i placene ubice, drzavni sluzbenici i anticki junaci, podanici mnogih carstava kojima je pripadala nasa prestonica – i kojima ce tek pripadati. Da li nas vec sutra ocekuje ulicni gradjanski rat, borba za svaku ulicu konvencionalnim ili energetskim oruzjem, kakve veze sa tim okrsajem imaju (ili ce imati) tajne organizacije, da li je vanredno stanje stvar naseg fatuma mnogo vise nego geopolitike...? Na ta i mnoga druga pitanja pokusava da odgovori ovaj metafizicki triler koji se cita u dahu."

Naravno, kao i mnogi drugi blubovi i ovaj moze lako da zavede citaoca, jer iako ima dosta toga tacnog, u mnogo cemu je i proizvoljan, neprecizan.

Jer ovo je, pre svega, roman o piscevom alter-egu, piscu-intelektualcu koji se uvek nalazio "izmedju", koji je uvek bio "iznad" tekuce politicke, kulturne i svake druge situacije. Piscev alter-ego polako biva uvucen u klasicnu "denbraunovsku" pricu, nesto sto je po definiciji oduvek prezirao.

Ima dosta autorironicnog u ovom delu koje, poput dexinog Konstantinovog raskrsca, poseze za "popularnim" temama da prodre do sire citalacke publike. Glavni junak, iako sa imenom pisca, simpaticno je "pomeren" od njega – romani glavnog junaka po imenu i tematici podsecaju na romane Miomira Petrovica, njegova godina rodjenja nije ista kao godina rodjenja Miomira Petrovica, i sl. Pisac nam time ostavlja prostor da i razmisljanja glavnog junaka, koji tako zestoko "vuku" da ih poistovetimo sa njegovim, mogu biti takodje "pomereni". A i Beograd u kome se radnja odigrava, iako po mnogo cemu podseca na "nas" Beograd, i sam je "pomeren". Time pisac stvara veoma zanimljivu podlogu za razlicita, slojevita tumacenja samog dela.

Kao i prethodni romani, i ovaj pokazuje znacajno zanatsko umece pisca – prica glatko tece, jezik je tecan i funkcionalan. Nazalost, kao i u nekim ranijim romanima, Petrovic ekstenzivno koristi sekundarne izvore, tako da i ovde imamo preduge pasaze preuzete sa drugih mesta – pet strana dajdzest mita o Agronautima, prepricane delove istorije Beograda i sl. sto remeti ritam pripovedanja, ponekad bez neke velike potrebe. Kod koriscenja istina zanimljive, ali povremeno i poznate istorijske gradje, neminovno se ponovo namece poredjenje sa romanom Strah i njegov sluga, i opet to poredjenje nije na stetu Mirjane Novakovic.

Da vam ne bih previse otkrivao i unistavao uzitak citanja ovog romana, necu ulaziti u analizu njegovog sadrzaja. Da bih zadrzao epitet zakerala, jos bih jedino dodao da mi je pomalo zasmetala ipak prenaglasena, uslovno receno, "politicnost" ovog dela. Jer od knjizevnog dela ja ipak ocekujem malo veci "pomak", malo suptilnije koriscenje umetnickih sredstava da progovorimo o svetu oko nas. I pomenuti roman Mirjane Novakovic, ali i Radmilova Sva vucja deca, na meni primereniji nacin govore o slicnoj tematici. Ali veliko kritikovanje u sustini nije pravedno prema ovom, u sustini, dobrom romanu. U svakom slucaju, topla preporuka.

Mogu li dobiti preporuke po pitanju Petrovicevih romana izdatih u Laguni? Laguna daje specijalni sajamski popust na gomilu knjiga, medju kojima su meni zapali za oko upravo prethodno objavljeni romani
# STAKLENA PRAŠINA - Miomir Petrović
# LIBANSKO LETO - Miomir Petrović
# PERSIJSKO OGLEDALO - Miomir Petrović
# LISIČJE LUDILO - Miomir Petrović
koji ce za vreme sajma kostati neverovatnih 199 din. Lisicje ludilo sam vec rezervisao, ali razmisljam o ostalim romanima. Da li su svi zanrovski odredjeni, ili pripadaju mejnstrimu? Koji smatrate za najkvalitetniji, a koji za najslabiji? Jos neke preporuke? Link za kompletan spisak je:
http://www.laguna.rs/index.php?m=vesti&vest=401
(btw na tom spisku je i Skrobonjina zbirka "Tihi gradovi", od ostalih naslova mi je upao u oci "Haulov pokretni zamak" po kome je snimljeno Mijazakijevo remek delo i koji cu obavezno uzeti iako je knjiga za decu)

...STAKLENU PRAŠINU (to mu je by far najlošije delo) i LIBANSKO LETO (bledo i nerazaznatljivo) slobodno preskoči, ali kupovinu neosporno zavređuju PERSIJSKO OGLEDALO (sjajan, ambiciozan i sadržajan roman o potrazi za identitetom) i LISIČJE LUDILO (Petrovoćev uspeo zaokret ka lagodnijem izrazu i žanrovski osvešćenijoj književnosti)...

Danas sam nabavio knjigu i počeo da je čitam. Na početku mi smeta ta tendencija komentarisanja pozicije pisca u Srbiji u odnosu na društvene i političke okolnosti...

I ja sam je juce uzeo, al sam odlucio da prvo procitam Persijsko ogledalo, koje mi predugo vec stoji neprocitano na polici, pa da navalim na Bubnjeve...

A ja sam uzeo prvo Lisičje ludilo, pa ću onda preći na Bakarne bubnjeve.

Dok citam Ogledalo, moram priznati da me Petrovic sve vise odusevljava.
Interesantne teme, obradjuje ih istancanim stilom, ova mi je knjiga bolja od Ludila u kojem je vise prisao zanrovskom nego u ovoj knjizi gdje uspjeva da stoji na granici, ne dozvoljavajuci da utone u zanrovsku pricu.
Mozda mi se knjiga svidja i zato sto me dosta podsjeca na Ekovo Ostrvo dana predjasnjeg...

Sam oko 200. strane. zaplet se komplikuje i priča zahuktava. Ipak, moram da primetim jednu stvar koja je možda i jedinstvena za naše žanrovske pisce. Naime, teorija zavere oko koje Petrović plete svoju priču nekako nije mnogo ekstremnija od priča koje su se javljale u našem javnom diskursu i to preko visokotiražnih medija.

Štaviše, to u nekom trenutku konstatuje i sam Petrovićev pripovedač.

U tom smislu, slutim da neće poći interesantnijim putem u kome bi se priče iz nekih šund knjiga ispostavile kao istina, na neki način napravivši i postmoderni zaokret već i odbranio dignitet vlastite "zavere".

Jako je teško graditi priču o teoriji zavre u društvu u kome mnoge od njih važe za apsolutnu istinu.

Isto tako, mislim da je bilo mesta za uredničke intervencije, na pojedinim mestima koristi identične, upečatljive formulacije koje ne bi trebalo da se ponavljaju.

primećujem da, kao nekoć hari mata hari u svom ciklusu "volim" (albumi "strah me da te volim", "ja te volim najviše na svijetu", "volio bih da te ne volim" i "ja nemam snage da te ne volim"), tako i petrović ima svoj ciklus "pridevi": LISIČJE ludilo, BAKARNI bubnjevi, STAKLENA prašina, LIBANSKO leto, PERSIJSKO ogledalo.

to je valjda zato što se pridevima dokazuje Književnost sa velikim k.

BAKARNI BUBNJEVI su esencijalni wish-fulfillment svakog pravog srpskog književnika - naša književna scena je (kako pokazuje ovaj roman) polje vrhunske metafizičke borbe artikulisane kroz sukob tajnih društava. Ta borba je prikrivena zahvaljujući tome što se odvija u drugoj dimenziji (ukoliko se pojavi neko dovoljno zloban da upita gde je tačno njeno poprište) i samim tim ne može se osporiti.

meni to zvuči zanimljivo. sutra ću da kupim knjigu na sajmu, ako budem išao.

Super. Onda ćemo moći da se igramo asocijacija,. Ko je recimo Teofil Pančić i sl.

Pročitao sam roman do kraja. Kad je reč o Petrovićevom "žanrovskom" delu opusa, svakako je dinamičniji i atraktivniji opd LISIČJEG LUDILA ali ne bih rekao da je bolji pošto nosi dosta pretencioznih detalja koji su tu po meni sa dosta slabim pokrićem. Međutim, mislim da je to subjektivno i možda će neko baš uživati u toj pretencioznosti.

Kad je reč o metafizičkom aspektu romana, on se pre svega ogleda u aplicianju metafizike i upitanosti nad svakodnevnim životom u Srbiji na formu trilera i fantastike, međutim Petrović kroz svoje likove tu daje i dosta odgovora tako da roman u pojedinim deonicama deluje dosta pamfletski, čak i banalno dnevno-politički.

Petroviću se ne može osporiti da vlada dramaturgijom romana, otvaranjem situacija i generalno vođenjem priče, što mu je uostalom i struka jer je diplomirani dramaturg. U tom smislu, dakle, BAKARNI BUBNJEVI spadaju među bolje primere u našoj žanrovskoj literaturi.

Ipak, povremeno priča postaje i previše efikasna i previše linearna, i iako ne mogu reći da mi to smeta, čini mi se da petrović naprosto nedovoljno koristi sve mogućnosti koje mu pruža izražavanje u prozi. Zaista sam poslednji koji bi nekome prebacivao zbog tempa ili konciznosti, da ne kažem efikasnosti, ali prosto ponekad se oseti da je ova knjiga više kao neki neostvareni scenario koji je malo raspušten i pretvoren u proznu formu.

U tom smislu i situacije u kojima se pripovedač nalazi su često filmske i na neki način morale bi biti efektnije u proznoj formi.

Zatim, kad je reč o vladanju ključnim likovima, javlja se problem dosta sterilnog lika supruge glavnog junaka koji ima izuzetno važnu ulogu u priči i trebalo bi da služi kao osnovna kopča između junaka i "stvarnog" sveta i da na neki način isprati njegovu autodestruktivnu dimenziju potonuća u onostrano i teoriju zavere. Međutim, ne, žena je bled lik koji se ili brine, krši prste, razmišlja o svemu, ili pristaje na sve i podržava muža u njegovoj istrazi. To je interesantno jer je recimo u LISIČJEM LUDILU vrlo dobro prikazao tenziju između dvoje ljudi koji su u vezi i dešavaju im se slična iskušenja.

U tom smislu, reklo bi se da su Petroviću karakteri na drugom mestu a da je zaplet (i zavera) u prvom planu. Međutim, u odnosu na zaplet jako važno mesto zauzima Petrovićeva analiza pozicije umetnika, političkih okolnosti i sl. tako da bi se reklo da ovaj roman ima i ozbiljnu političku pretenziju.

Nažalost, čini mi se da je upravo u toj političkoj dimenziji ovaj roman najmanje vredan pažnje pošto nimalo nije delikatan i politički stav mu ne proističe iz priče već je deklarativan.

Na par mesta sam sreo nekoliko upečatljivo sličnih formulacija koje ne deluju podesno za ponavljanje, poput korišćenje prideva "prokrvljen" za razne opise, što j upečatljiv touch i okej je da se iskoristi jednom. Isto važi za još neke formulacije kojih sad ne mogu da se setim.

Opet bih rekao da se radi o nepažljivom radu urednika.

Lagunina etiketa i tema pozivaju na paralele sa KONSTANTINOVIM RASKRŠĆEM. Ne znam šta da kažem o situaciji da se dva romana sa relativno sličnom temom pojave iste godine. To je nažalost usud naše scene, ne samo kad je reč o književnosti. S druge strane, to je možda i dobro ukoliko bi se na ovoj liniji formulisala neka vrsta talasa.

Ipak, rekao bih da su Dexa i Miomir dosta drugačiji pisci i ne znam koliko bi nekakav talas baziran na njima imao svrhe. Između ostalog i zato što uprkos svom stilu, ovaj roman nema harizmu, nema šarm, sve što u njemu pokušava da bude aktuelno je toliko na prvu loptu da je u startu passe, i umesto da poveže čitaoca sa pričom koja je temporalno i geografski često izmeštena, zapravo ga odbija.

Što se komercijalnog potencijala tiče, mislim da Dexin roman ima jači komercijalni potencijal jer je manje pretenciozan kako na nivou stila tako i na nivou forme i manje opterećuje čitaoca sekundarnim izvorima. Dočim, kod Petrovića postoji delovi, recimo o antičkoj mitologiji koji zaista bez neke naročite svrhe opterećuju čitaoca i zaista mogu delovati zastrašujuće nekome ko je uzeo da čita triler a ne Grevsa.

Međutim, isto tako, koliko se Dexa jasno nadovezuje na neke naše mejnstrim pisce (po meni naročito Selenića i Mihailovića) toliko je Petrović na liniji Pekića i samim tim se obraća nešto drugačijoj publici koja će u njegovom pisanju prepoznati neke druge generacijske šifre kako u poimanju literature tako i u poimanju politike i istorije. I baš zato mislim da Dexa ima vitalniju ciljnu grupu.

Rec 'prokrvljen' javlja se svega dva puta u romanu, a cela jedna strana namerno je ponovljena, i to uz ironicno koriscenje reci 'neponovljiv'. Nije fer da uvek neki urednici ili lektori budu krivi za sve sto citaocu moze da zasmeta, posebno zato sto cesto i te kako poboljsaju knjigu. Napisa, je l' te, lektorka, ko bi drugi stao u odbranu tog zlog soja koji prcka po knjigama.

Sad smo kompletni. Imamo i lektora među nama. Lektore vidim kao vatrogasce: gase požar, ali ne diraju vatru.

lektori (a ni lektorke) nisu loši kad rade svoj posao... elem, postoje urednici, redaktori, lektori i korektori kao segmenti koji mogu da utiču na tekst, svako na svoj način.
Domet lektora je na nivou pravopisa i donekle stila, tako da svakako ne treba kriviti lektore (a ni lektorke) zbog bahanalija u tekstu.

A to što se na nekoliko mesta razne stvari "razbokore"?

Quote from: crippled_avenger on 03-11-2009, 11:17:15
A to što se na nekoliko mesta razne stvari "razbokore"?

Ma, pusti nek' se razbokore. Znam neke koji su patili od kvintesencija.

ima glagol "razbokoriti se" u rečnicima, ne znam kako je u romanu upotrebljen, ali postoje primeri figurativnog značenja:

"razviti bokor, izrasti u više strukova. - Razbokorila se pšenica (Vuk, Rj., RMS). fig. Perki je iz razbokorenih rana na koljenima rosuljala sukrvica (Božić, RMS). Sve crte Brankove poezije: ljubavna i nacionalna lirika, anakreontika ... primile su se i razbokorile (Mih. B. 1, RMS)."

slažem se da para uši, ja bih se smejuljio da sam ga pročitao i na jednom, a kamoli na više mesta.

Svojevremeno, nekada davno, recimo godine 1983. bilo književno veče nekog pesnika o kome je pričao Predrag Marković, tada urednik Vidika. A pesnik bio njegov drugar i lepo su pričali zajedno za stolom pre promocije, a na promociji, Peđa ga satro od kritike.
Posebno se okomio na brojne neobične i izmišljene reči koje se prečesto upotrebljavaju (tihovanje sam jedino zapamtio). I rekao tada da snaga reči ne može da nadjača snagu rečenice i da svako ko na tome insistira mnogo greši. Ovo što pominjete gore liči mi na to: isilovana upotreba nesvakidašnjih reči koja remeti ritam rečenice.

Bobane, ima toga, nije da nema, ali bi bilo nepravedno reći da je to karakteristično za njegov stil. Generalno, rečenica mu je sasvim tečna, dosta ritmična.

ne znam, nisam čitao, ali vidim da ljudima bodu oči te reči...

Pa neka bodu. Zato su valjda i stavljene.

kako bre 'tihovanje' izmišljena reč - pa šta je radio dr dragan david dabić nego - TIHOVAO?!

Quote from: nightflier on 04-11-2009, 02:11:11
Pa neka bodu. Zato su valjda i stavljene.

pa lepo čovek stručnjak objasnio da ne valja kada reči bodu oči jer to narušava sklad rečenice.

Ovde je lepo napisano:

"snaga reči ne može da nadjača snagu rečenice"

ali "slaba" reč može da ubije najjaču rečenicu. Iskoči iz rečenice, pa pravo u oko.

(ne odnosi se na "razbokoriti se", meni je ta reč OK, ako nije upotrebljena u pogrešnoj rečenici, na pogrešnom mestu, jednom previše...)