ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Nema nešto puno priča ovih dana, pa rekoh sebi, hajde da bacim nešto.
Vojni SF je nešto što mi je, verovatno, najzabavnije da pišem - kao što je to rekao Ramzes II, rat je možda pakao, ali je vraški zabavan.
Priča je malo starija, a nastala je pod uticajam nepotrebnog igranja CS. Nije lektorisana, tako da su ispuštena slova i sve to sigurniji od poreza.
Imajući to na umu, eve je.


1. perspektiva

Proveri municioni okvir, proveri baterije.
Mislim da ću se usrati; svinker mi se otvara sam od sebe. Umreću ovde, umreću ovde. Umreću. Pokušavam da se spojim na borbeni server, iako od prošlog puta nije prošao ni minut.
Konektovan, displej treperi ispred mog levog oka. Spuštam se u nekakav ugao, naslanjam leđa na mljackavi zid iza.
''Crvena pečurko, ovde Alfa 8. Ponavljam, Crvena Pečurko, ovde Alfa 8.''
''Prijem Alfa 8. Restartuj svoju navigacionu bovu.''
Na oklopnoj ploči moje desne nadlaktice trebao bi da stoji valjkasti objekat. Umesto njega, nalaze se samo rascvetane trake metala. Imao sam sreće da geler nije probio unutrašnju izolaciju.
''Crvena pečurko, moja bova je primila pogodak. Nisam u stanju da emitujem koordinate, ponavljam, nav.bova mi je uništena.''
Radio veza krči dok se u pozadini čuju glasovi. Stotine kilometara iznad mog pandemonijuma, kapetan i preživeli, evakuisani narednici raspravljaju šta da rade samnom. Ostaviće me, znam da hoće. Mogao bih i sam sebi da raspalim rafal u vizir, pre nego što me uhvate živog. Možda odmah.
''Alfa 8, nećemo te ostaviti.'', ženski glas, poručnik Almodovar, ''Osiguraj položaj, utvrdi referentne tačke. Sprovešćemo te do najbliže sletne zone.''
Da li želi da me uteši? Da li laže?
''Primljeno, Crvena pečurko. Javljam... Javljam se kada nađem prvi marker.'', glas mi drhti kao kod rasplakalog deteta. To i jesam, rasplakalo dete izgubljeno u ukletoj šumi. A senke kriju babaroge mnogo gore od onih iz bajki.
Ustajem iz svog ugla i krećem u proizvoljnom pravcu; jedini koji odbacujem je onaj odakle sam došao. Pored sve mase oklopa, osećam se go. Neću se izvući, znam da neću.
Skretanje me dovodi do većeg prostora. To je nekakav hangar; prepoznajem njihove atmosferske lovce-bombardere. Gledao sam kako seku narandžasto nebo na Eufratu. Tada sam mislio da nema gore stvari od čekanja da sledeća bomba pogoditi bunker. Zajebao sam se, ovo je hiljadu puta gore – sada nema nikoga osim mene.
U mojim mislima, uzani prolaz označava mesto kroz koje mogu da pobegnem. Ne vidim ga, ali znam da je tu; na njegovom kraju nalaze se sve dobre stvari: klopa, TV, jebanje, vodka, spavanje, pivo, čips sa ukusom pice, video igre, prijatelji. Roditelji. Prolaz je kao usisna cev koja se mahnito bacaka oko mene. Ukoliko je ne uhvatim, ostaću ovde gde se nalazi samo jedna loša stvar. Smrt.
Kakvo sletanje, bože, kakav fijasko. Martin je mrtav, Lela je mrtva. Jedan jebeni vojnik je prošao kroz tim kao Kali. Varan ga je skoro prepolovio las-snopom, ali ne pre nego što mu je ovaj zabio sečivo u prepone. Njegova krv mi je i dalje na prstima. Gde je bilo četvoro, sada sam samo ja. Spalio bih sve skotove da mogu.
Usraću se, strah je nešto što mogu da zagrizem. Ubiću se ako ne osetim nešto, bar naznaku nekakve nade.
Nemam izbora, moram da uključim tele-transiver. Biće užasno.
Moje oči i dalje vide sve kao i ranije – spoljašnjost, displej vizira, ali unutar moje glave preko tih slika razvlači se tanak, providni film.
Slike znače reči, reči stvaraju svet; puniji od stvarnog, san koji otkriva višestruke živote.
Zakletva.
Svečano se kunem da ću položiti svoje telo i um na žrtveni oltar slobode ljudskog roda. Neka moja krv zalije drvo čoveka.
Patriotizam. Rat kao ni jedan ranije. Bez ideologije, vere i nacije, sukob utemeljen u empirizmu. Ako si na bazi ugljenika, ti si moja sestra i brat. U suprotnom, umri-umri-umri.
Ja imam snagu i volju milion ljudi, izgubljenih u meditacionom transu mnogo svetlosnih godina dalje. Hrabrost mi nije potrebna, ona je stvar koja pripada pojedincu. Ja sam kolektiv tuđih svesti, njihov štit u lavirintu agresora. Oni hoće da žive, ja hoću da živim.
Ovoj je moja puška, ovo je moja alatka.
''Alfa 8, zašto si se priključio na transmisiju? Skini se sa veze, tele-trans ti usporava reakciono vreme.''
''Crvena pečurko, razneću glavu ako ostanem sam. Treba mi nešto, čoveče!''
''Puštam dozu 11.4 da kompenzuje refleksni stupor''.
Oklop ubrizgava 50 miligrama nečega što zovemo samo 11.4 u moju krv.
Čujem zvuke sa druge strane hangara. Dolaze. Bože, mrtav sam, odjekuje u mom umu prazno, tele-trans pokazuje da nije tako.
Nema čega da se bojim. Ja sam čovečanstvo.
Snaga. Umreti je lakše nego živeti. Bol koji osećaš prolazi kroz tebe kao vetar. Strah ne postoji, ja sam štit koji pokriva čovečanstvo.
Senzori pokazuju odakle zvuk dolazi, a moja puška se okreće ka srednjem ulazu u hangar.
''Alfa 8, isključi se sa tele-transmisije. Borbeni uslovi nisu za prijem, ponavljam, isključi tele-transmisiju! To je naređenje.''
Osveta. Osveti pale, kao i one koji još nisu rođeni. Otac i majka te gledaju.
Tri odvojena bata koraka, procenjuje procesor oklopa.
''Nemam vremena Crvena pečurko. Uskoro pucam.''
Spusti se na kolena. Nišani u predelu potencijalnog ulaska. Ne misli, ne diši plitko. Proveri municiju, proveri baterije. 
Marijo, majko božija, neka je sveto ime tvoje... Tu su.
Tri prilike, ne primećuju me. Pusti da izađu. SADA!
Ovo nisam ja. Ne ubijam sada ja. Ubijaju snovi koji govore iz mene.
UBIUBIUBI.
''Crvena pečurko, pogođen sam, pogođen sam! Bolničar! Pogođen sam!''
Ponos. Nagon za samoodržanjem. Patriotizam.
Ustani, crve. Nisi mrtav. Ustani, mali, prljavi crve. Bori se, bori se za čovečanstvo.
Dete u polju cveća.
Oklop mi govori da je pogođena glavna baterija. Osećam kako kiselina curi niz moj stomak i butine. Gorim kao na lomači pre nego što telo dobija dovoljno veliku dozu endorfina i supresora. Pomoćna baterija se uključuje.
''Alfa 8. Javi status, ponavljam javi status.''
''Očitavam direktan EM pogodak u donju grudnu ploču. Primarna baterija van funkcije. Procesor prijavljuje greške. Hemiske opekotine na donjem abdomenu, butinama i genit... m... mislim da sam upravo posto evnuh, Crvena pečurko. Nema veze. Ukupno mi je preostalo sedam okvira, dve fragmentacione granate, jedna zapaljiva granata...'', ostalo mi je samo da se borim ''...sečivo operativno. Tražim dozvolu za proširenje dejstvovanja u mom sektoru.''
''Alfa 8, glavni psi-oficir je naredio da isključiš tele-transmisiju! Stanje šoka pojačava prijem izvan dozvoljenih granica. Isključi transmisiju i osiguraj položaj.''
Dajem naredbu da se transmisija prekine. Procesor prijavljuje grešku, a ona se nastavlja. Ne mogu da isključim transmisiju.
Žrtva.
Neka moja krv zalije drvo čoveka. Nema bola. Ja sam poput meteora koji juri kroz oblake. Sve nepotrebno i slabo spaljuje se i ljušti sa mene. Ja samo ubrzavam, omoti oko mog tela se raspadaju. Brže i brže i brže.
''Novi talas je upravo krenuo ka površini, glavna komanda je odobrila novi napad. Ostani na trenutnoj poziciji, Alfa 8, uskoro ćeš biti evakuisan. Osiguraj položaj i čekaj med-evak. Potvrdi naređenje.''
Svrha.
To je svrha. Udar, u trenutku kada od mene ostane samo čvrsta esencija, materija koja nije sagorela. Tvoja misija. Pad, eksplozija smislenosti.
Ja nisam dron, ja sam supernova.
''Potvrdi naređenje, Alfa 8.''
Mogu da preživim i budem spasen; novi transporteri će biti na površini u roku od nekoliko minuta. Bio-komore će ponovo sastaviti moje telo, a pivo, jebanje, pušenje i sve ostalo ponovo će biti tu. Moj život može da se nastavi.
Ali to ne želim.
Glasovi su tako bučni, film transmisije igra kao poludeo pred mojim očima. Milioni ljudi mi govore samo jedno.
Žrtva. Ne bojim se više, jer ja sam već mrtav.
Pored jednog od lovaca stoji piramida naslaganih površinskih bombi – aktivirana, svaka je u stanju da napravi značajnu štetu. Podižem jednu, uključujem je i lepim na magnetni pojas oklopa. Lepim još jednu, i još jednu, sve dok ne dobijam upozorenje o preopterećenošti ukupne nosivosti.
Oblepljen bombama, krećem u hodnik iz kog su došla sada tri mrtva vanzemaljca.
''Crvena pečurko, prelazim u ofanzivnu postavku.''
Pre odgovora diskonektujem se sa borbenog servera. Iako je hodnik crn kao greh, oklop registruje višestruke pokrete na drugom kraju.
Neću da palim ramene reflektore, uskoro ću sam postati svo svetlo ovog sveta.
Ovoj je moja puška, ovo je moja alatka.

Stvar je pristojnosti i poštovanja truda onih koji čitaju da prvo lektorišeš koliko možeš, a onda da postuješ.

Ako tebe nije briga za tvoju sopstvenu priču ni toliko da bar pokušaš da ispraviš slovne i gramatičke greške, zbog čega bi mene bilo briga šta si ti nažvrljao u trenucima dosade?

Da, mali nesporazum. Kada kažem da nije lektorisana, mislim da niko drugi nije sproveo lektorisanje.

Ja sam se, jasno, vraški potrudio da nađem i ispravim greške, ali sam sasvim siguran da i dalje postoje, pošto, kako je to moja baka često govorila, nisam baš najoštriji ašov u šupi.

Sledeći put neka ti se otvori sfinkter.

Ima par grešaka, ali nije strašno.

Od ovoga što si do sada ovde postovao, ovo je meni najčitljivije. Ima glavu, ima rep, malo ga opterećuje visoki koncept/ jezik ali je u narativnom smislu zaokruženo. Ja bih voleo da vidim neku priču u kojoj imaš pravu radnju i karakterizaciju, to jest neku koja nije samo priča-ideja, ali od ovih koje si do sada okačio, ova je najrazrađenija.

Meho, ne zajebavaj! Igrice su igrice, a literatura je literatura. Šta će pročitati oni koji ne igraju igrice? Ivica ima kompletnije priče i lagani defekt u konceptu. Neka ti pošalje PM sa attach. pa čitaj.

Er... da?

E, merci što ste pročitali!
Trudim se da ne stavljam jako dugačke priče na forum, čisto zbog elegancije čitanja, tako da Meho, šaljem.