ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

BRKO BRKO BRKO BRKO

jel BRKO od


ONIH PRVIH?

Bronsone&Bronsone,
Brka cu preskociti, jer o njemu ima prica. U stvari, vise prica, pa ne bih da se istrcavam. Volim sebe da iznenadim dok pishem.

DVADESET PET - jubilarno pitanje

ajmo onda nesto jednostavnije

DASHMIR SHERIFI - oi onaj grafit o Pipelji

Pipelja je covek-roman, uzicka legenda.
Dok nismo pali pod oslobodjenje, bio je bogat covek - na starim fotkama vozi skupe aute.
Govorio je u stihu, i imao misao koja se moze smatrati za srpski haiku.
Izvodjen na streljanje kad su ga pitali ko je sve bio na dobrovoljnoj radnoj akciji, u narodu poznatijoj kao kuluk: "Cvoro, Skoro i ko je moro!" (Cvoro i Skoro su bili kom. aktivisti; prica se da su tokom rata oblacili mantije i krstavali, vencavali i sahranjivali, da bi sveta tajna tih obreda bila ponistena)
Umro je kao pas, u polusrushenoj kuci usred grada, pedesetak metara od moje.
Rasciscavanje dvorista je trajalo danima, samo lagera je je odvezeno dva kamiona; kad su mislili da je dvoriste cisto ustanovili su da postoji jos jedan sloj delova, skoljki...)
I kad je isao sav odrpan, za njim se govorilo da ima zlata, te izraz Pipeljino zlato ima znacenje "inteligencija eksperta", "postenje politicara"...

a Sherifi Dashmir - shalter  sto i kusur minus jedan?

(dvadeset 6)

U, to je sjajan tip.
Neprskani shiptarski independista, ali vrlo poseban: vishe ga nervira glup shiptar o razumnog srpskog nacionaliste.
Musterija u JNA mu je bio Kabashi, odan stvari, ali nepojamno glup i zatucan.
Zamisli scenu: noc, svetlo jos upaljeno, spavaona s krevetima na sprat. Svi spavaju i otprduckavaju pasulj; poneko mlatara rukama i kuka izaglasa. Sherifi se prikrada kao Indijanac napredujuci ka Kineskoj cetvrti (shiptarskom delu), mimo zgranutih hokejasa (Slovenaca). Dolazi do uspavanog klipete, proziva ga:
-Kabashi!
-A?
-Kabashi!
-Sta je, Dashmir?
Sherifi podize iscepljen list iz sveske s kockama (vodnika Sabahudima Becirevica) na kom je nacrtan krst i nabija mu ga u lice.
Kabashi urla, skace iz kreveta i bezi u noc.
Posle Sherifi je gostovao kod mena na radiju i toplo pricao o ljudskim vrednostima.
Bilo je to par dana prte no sto je ubo Bosanca perorezom kraj srca; kaze, majku mu opsovao.

I, da: u neobjavljenoj prici Jednodancici, ljubavnoj, Zlatibor I Sherifi spremaju zajednicki genocid nad okupatorskim shljamom.

dvadeset sedam (ne)jednacina;

ZLATIBOR=DRF ?

Ponekad, kroz neki lik, provezbam kako bi to bilo casno ziveti.
Zlatibor ima mog iskustva, narocito u onom delu kretanja mimo struje,
kad svet odluci da ti pokaze mesto koje je za tebe predvideo.
Ume taj svet da igra grubo.
No, Zlatibor misli, probije li se ta opna, svet to prihvati kao novu ravnotezu. Medju zvezdama.
Ruku na srce, da sam pisao Zlatne knjige i Bicikliste ovih par decenija, sad bih bio sharmantno prosedi gospodin, ali bih umesto lule pushio kurac i gutao jajca umesto knedli.

Ajd' sad malo ovde, kod gazda Bronsona!
Kolektivni ume, pomozi!
1.Mico, pominjao si karte - ako su to one dobre sto je vojska pravila, trebaju mi Prokletije. Ako nemas, prodaju li oni na Karaburmi?

2.Neko je izdao dobro monografiju o prokletijama. Zna li ko ima li da se kupi i posto je. (Najvolim popust - kad prodavcu popusti paznja)

3. Seca li se ko one karte GSB-a, s paralelnim (naranzastim?) linijama, stanicama i brojevima autobusa? Voleo bih da je imam, moze i scan.

Ako vam ovo ne zvuci kompatibilno, u pravu ste.

1. Imam... Javi mi se na privatni e-mail da se dogovorimo kako da ti to dam... nije jednostavno

2. Mislis li na knjigu iz 2003 godine: Crnogorske Prokletije - priroda, ljudi, turizam, razvoj...  To nemam, ali mogu da se raspitam...

3. Znam na šta misliš... nemam...

Quote from: "drf"3. Seca li se ko one karte GSB-a, s paralelnim (naranzastim?) linijama, stanicama i brojevima autobusa? Voleo bih da je imam, moze i scan.

recima slavnog i pokojnog  joe strummer-a:MORE INPUT!

daj bar godiste mape. ili jos nesto.

DVADESET OSAM. najvazniji (i skoro pa jedini) zenski lik u DRF delima je ona nevernica koja je opsedala umjetnika koji ce postati jashim magicni. daj nesto o njoj.

Quote from: "johnson bronson"

DVADESET OSAM. najvazniji (i skoro pa jedini) zenski lik u DRF delima je ona nevernica koja je opsedala umjetnika koji ce postati jashim magicni. daj nesto o njoj.

Tamo negde sam otpisao nekoj dami oko zenskih likova. No, dobro...

ZELENA KRALJICA je rodjena u zapadnom delu Uzica, s one strane Starog grada, u Turici.
Tu su dosljeni ljudi, uglavnom, od Drine; njeni iz Skelana.

Da li zbog negde skrivenog secanja na staru veru i bogumilstvo  ili zbog odvojenog predgradja, zivalj je tu sklon okultnom, duhovnom. Recimo, u komsiluku joj se zapatili Jehovini svedoci dok je bila mala; neko je pomesao ili bukvalno shvatio nauk, pa su, kao vid ociscenja na kraju veceri pili ricinus. Srali su svud okolo ali, vaistinu, izgledali su olaksano.

Da li zbog negde skrivenog secanja na staru neveru i radodajstvo, ili zbog odvojenog predgradja, zivalj je tu sklon seksualnom, fizickom. Recimo, u komsiluku  su bila dva ogromna jabucnjaka jos dok je stasavala; neko je pomesao ili bukvalno shvatio nauk, pa su se, kao vid relaksacije na kraju igre zmure karali iz sve snage. Ugazili su ponekad i u govno, ali, vaistinu, izgledali su olaksano.

Iako se poturala i za par redaljki, u gradu je glumila finocu. Nesporno nacitana, dramoserisala je o literaturi. Ko je voda, analizira ruske pesnike; ko je saceka na Terazijama, dobije kompletan tretman.

Jedna zamlata, koju je zvala "decko" (mesec dana se probijao da uvuce ruku ispod  bluzice a ostali su mu kosulja, treger majica i brus; do poverljive informacije da od Djurdjevdana ne nosi gace nije imao sansi da dodje), dao joj je neku okultnu knjizicu s opisom sobe Zelene Kraljice.

Utripovala je potpuno, sto joj nije smetalo da u slobodno vreme overava kote po sumama i gorama nase zemlje ponosne, razgrce buljom kamicke pored Djetinje i, s izrazitim razumevanjem, olaksava neizdrz mangasima pored lift kucica u visokim zgradama.

To su bili dani.

Da ne bi pitao: Plava i Crna Mica (Dviska i Prangija) i jos tridesetak, uglavnom dobrih riba, cinile su nase tabanje po mucenici, po Majcici Zemlji, zeru podnosljivijim; sta je svetski bol pored starije maloletnice dobre volje? Samo suza u kishi poljubaca.

Nemoj me vise podatresati. Od ovog moze da se rikne.

...

evo lagano: daj josh inputa za tu mapu iz GSB-a. ako sam nasho cetinu, naci cu i to.

quid pro quo

Quoteako sam nasho cetinu, naci cu i to.

Sta si nasho za cetinu?

Uuu, Mico, nasao je JB dosta materijala koji ukazuje da sam u pravu. Djetinja jeste Konjska reka. BTW, imam na umu onaj upit iz strasnog ledenog doba za Blues Brothera, no nije prilika. Zagovnanje.

Sto se tice mape:
dosta davno, bila je istampana na stanicnim panoima, kartama i materijalima. Grubi graficki priikaz, uglavnom paralelne linije. Ima od tad bar dve decenije. Seca li se jods ko toga? Da nisam promashio senku?

Ajde, ne mučite me, pošalj'te mi kopiju toga o Djetinji, ili reference gde to da nadjem, znate da me zanima...

Ne javi mi se za kartu Prokletija...

Nisi promašio senku, sećam se te šeme linija GSB-a, ali nemam ideju gde bih to našao...

Johnsone, budi laf i posalji Mici ono sto si i meni (ako si sacuvao). Ja sam to malo rasporedio, a nisam pri vremenu da skupim.
drf

ode u virtuelni etar.

Thanks

Drago mi je što mogu čitati odgovore poznatog pisca besplatno. Ostaviču za sada po strani pitanje da li se u ovom veku može od stripa hleba najesti, zanimaju me (ako smem)...



(BONUS PITANJE)


DRFOVI UTISCI I USPOMENE NA SARADNJU
SA IGOROM KORDEJEM

Cao, Fantome!

Sta da ti kazem... 1987. upoznao sam se sa Igorom u Brajtonu, na svetskom kongresu SF. Obojica smo imali dobrih momenata, ja sam i potpisao neke ponude.
Ishvalili smo jedan drugog; proradila snazna empatija. (moram razocarati nekolicinu - macho empatija, ne ona prva). Ludo smo se proveli, narocito upadajuci nepozvani na prijeme i partije, ja sve sa kapicom i propelerom; koshulje nije bilo - verujem da su ih potrosili pakujuci Barbarele i Spokove.
Po povratku smo uprilicili vise uzajamnih poseta, nastojeci i da uradimo stogod.

Mala prilika se ukazala na hororcicima za Nemce, preko Groznjana.

Igor je tamo kupio kucu u kojoj sam bio cest gost, sve dok nije pripucalo; a Igoriqi i Andrea su zajedno sa mnom bili na Dogadjanju Naroda u Uzicu, gledali Shaipa Shalju kako prodaje shajkace i zajebavali se; da je zajebanciji kraj ukapirali smo kad je nazad morao preko Crne Gore, pa trajektom nekud za Hrvatsku. Najmanje jos jednom je pokazao da je veliki jebac:  uoci NATO bombardovanja dosao je u Uzice, ne znajucu je li na kakvom spisku, prove sa mnom trideset sati bez sna, u radu na novom scenariju. Napravili smo divnu pricu, on je i napravio neke table ali izdavaci nece da se isprse za pare. Voli ovaj kraj.

I ja sam odlicno radio kod njega i setao okolinom Groznjana, vodeci s Igorom razgovore o uspavanim zmajevima i objasnjavajuci pokojnom Davidu Simicu, bog da mu dusu prosti, da ga Bosanci zidari muntaju ko malo dete.

Kraj kamina, pijuckajucu dobro vino i seruckajuci o smislu zivota i besmislu smrti, napisao sam nekoliko dobrih scenarija i bio dobro placen.

I dalje smo u kontaktu i pokusavamo da uradimo strip serijal, napisan, iza kog mozemo da stanemo kad nas neko bude pitao cime smo se bavili. Peta godina nastojanja, petnaesta od prvih tabli i ideja; vera u dogovecnost je jedino na sta racunamo. Neki urednici su shokirani, neki bi za male pare da dobiju dobru stvar; ponekad se ja i pokolebam i kazem Igoriqiju da to da, samo da ugleda sveta, no on je postojan i uporan.

Veliki je majstor taj Kordej. Bio sam prisutan kad je radio Jesen i to je nesto sto stvarno daje veru u ljude koji rade za dusu, mnogo vise no sto nekakav honorar ili ugled traze.

Dace ta dugovecnost, ako se nismo preracunali, da se pod matore dane slatko smejemo i dangubimo na Drini.

Drago mi je sto si pitao.

Draganiqi

E, da: Fantome, ne znam jesi li imao prilike da vidis Zlatnu knjigu i Igorove ilustracije?

To se zove nadogradnja; usput je napravio i brdo divnih crteza mog grada.

Vidis, valjalo bi da to negde okacim...

Kako mi rece devojka na kiosku, izgleda da je Ime ruze sutra dzabe uz Vecernje novosti. Tvrdi povez, cirilica. Proverite.

Quote from: "drf"Kako mi rece devojka na kiosku, izgleda da je Ime ruze sutra dzabe uz Vecernje novosti. Tvrdi povez, cirilica. Proverite.

e, deco, ako je tako, nek neko kupi 1 komat za tata-ghoula: bogato cu ga/je nagraditi.

ne nagrditi- nagrAditi.

Kad čoveku ide, onda ide. Stvarno je uživanje čitati ove drf-ove postove i sećanja.

JEDNODAN^I]I
                                                                             


ЈЕСУ
ИСТОГ ДАНА РОЂЕНИ. ДРЖИ СЕ ДА СУ ИМ СУДБИНЕ ВЕЗАНЕ, И КАД СЕ ЈЕДНОМ, НЕ ДАЈ БОЖЕ, НЕШТО ДЕСИ, ЗАБРИНУ СЕ ВЕОМА ЗА ОНОГ ДРУГОГ.
У ОВОЈ ПРИЧИ НАС ТРИ ЈЕДНОДАНЧИЋА ИМА; ДВА СУ ПРИЛИЧНО ВИДЉИВА. НАОКО, НИСУ ПРОШЛИ БЛИСТАВО, АЛИ БИХ С ОБОЈИЦОМ МАЛО КАРТЕ СУДБИНЕ ИЗМЕШАО.



На прашном раскршћу, заборављеном од људи и живинчади, хладни струј од сеновитог потока одбегао загрли јару пуштену с белог стења. Да се помешају нису могли ни хтели та расхладница и тај знојник; мигољише се, мрдаше и луди вихор, и сам згранут, роди се поново.

Као глува кучка, као неиздрж девојка, као сулуда змија непримница пред зиму
којој дах осећа, врлудао је путем и дизао прах, који плави камене плочак беше,
на лишће дивље купине.

Удри длановима - ето ноћи; удри још једном ако смеш и сени бројне улиће се у
врлог нејаки да му силу и смисао подаре. Тређи пут не пљескај, или се бар
насмеши док то чиниш - после ћемо плакати заједно.



МИЛОСРДНИ АНЂЕО
НЕМИЛОСРДНО ГЛЕДА


Није то било из ината, или: није то било само из ината. Тек, услед опасне слике,
усред покоња страшног, стоји.

Рекла се ком се није смела рећи и сад га чека на месту где нико никог не сме
чекати.

Небо је крв ватре изливена преко ноћно плавог баршуна; звезде су мачеви који
маше страшне казне достојне и заривају се у оне тужне, оне што знају да је могло и другачије.

Дрхти она, није јој свеједно, јер не зна јесу ли ти крици што из долине допиру
из куће њене или оне покрај ње: њене сањане.

Не може да се начуди: земља се није отворила, небо се није проломило и живот
није устао да љубав заштити.

"Бу!" пресеци је бадалчина.

"Дашмире, луди Дашмире! Могла сам умрети!"

"Афродито, луда сестрице, и можда ћеш!"


Гледају се да се увере да је туга у оку оног другог права, па се грле да коске
праште, па седају.

Около њиште безумници, около неми крици душа које су дом у пакао претворен без испраћаја напустиле. Бруј звона као да задњи је: ваља се спрженом земљом брзином вучјег корака.

"Истог чекамо" каже Дашмир после горке чаше ћутања.

"Златибора? да га кољеш?"

"То је забава кукавица" гледа је прекорно.Чекам га да нову банду оснујемо, против ових што пишу знак победе наопако.

И иначе слуђеној, нејасно јој све поста.

"Вребате се годинама, постављате један другом заседе, а сад..."

"И опет ћемо, Афродито, али после..."



VERY FUCKІN' BRІTІЅH

Пуковник Рампа Абвгдђжзали од гране бора записа, Царевом руком сађеног, кривим ножем ђењка штап за послугу, запиње око једног чвора, запиње,е
јебемлига кад запиње кривак мора жустрије, и око чвора смолом сузи док капци ка црној земљи лете.

Златибор, убијен ко стока, увијен у "Амбасадор" ћебе и омотан зимским ланцима скинутим с "Камаз" дампера, упиње се свом снагом да бар један од натечених капака мало, само мало, гурне навише.

И кроз крваве сузе познаје:

излуделе Шиптаре, жељне освете и пљачке, где око записа наопако коло играју;
два-три комада ѕhkіet леже као мртви, што вероватно јесу или ће бити;
пламен негрејни: рачва се као језик аждаје несите и палацајући мерка шта би се
то још дало прождрати, где би се то могао примити;

Слепу Нурију, или бар привид њен: тумара та по бившем мраку и води своје
тиће-шиптарчиће, молитвом омутављене заглувљене заслепљене, путићем изниклим преко напрслог асфалта ка висовима, ка Проклетијама;

До скора девојке; плачу;

Два пупавца, тајом у бору гнежђена; плачу;

Два пандура, грешком пребијена; певају "Рокај мандолине" по наруџби једног с хеклером.

Свашта би он још видео да сенка човека, бивши Француз, бивши племић, савршеним батлерским отклоном од замишњене вертикале, не пружа пладањ сребрни:

"Чај, господине?"

"Волио бих", стењка Златибор, "онако, нимало хришђански, да уместо кера око куће лајете, и то туђе."

И гле, истину вам зборим, он пладањ сребрни испусти и коцке шећера расуше се; плачући он лајаше, и достојанства ради, на обитељски џепни сат, иако сав четвероножан, гледаше. Јевреји, књижевници, Фарисеји и Римљани, иако далеко бијаху, чуђаху се веома.

И гле, можда мало лагим, зуб лактом намеран од смејања слатког Златибору испаде.

Браонли џентлемен зијева, нож му се од муке и бруке као срп погурио; Шиптари се скупљају у традиционалне кружоке да проуњкоментаришу ненадани климакс партија.

Види Златибор да му се омаче да без моћи праве срање направи, и види да је
сношај с гладним орлом у лету као лаки петинг са малодобницом у односу на
љубавна искуства која му следе. Ево, Шипци већ зову Вазељинија: Гурка, пардон, џентлмен, мерка који ће отвор највише да боли. Види, па да се бар мало извади, каже:

"Јебаћемо вам бабу Ђурђију!"


ДЕВОЈАЧКИ САН


Снатри Афродита: ко једе Карађорђеву шницлу и потпуно безразложно мисли на Златибора притом; дотичног види на горици, на водици, како каже жаби зачаратој: "Ајд, жабо да се опалимо!". "Не!", жаба каже, и шницле вуп! мање. "Ајд, жабо..." и "Не, не и не!" и вуп!вуп!вуп! шницле нимало.

Снатри Афродита, сузе јој на празан тањир капају.

"Брацо," Дашмира зове, "нема мене ништа од човека!"

И снатри да кроз непрекидну колону, што ка северу путује, Дашмир у контру удара, ка Приштини се пробија, и како се Србљи не плаше иако је манекен УЧК: сви знају да је здраво луд, а то је ноћас опасност никаква.
             
Рња брацо, рња, и никако.

Кука на ко кукавица сиња, пада у бунило неповратно и чује што чути није хтела:

Једна цура мајци што је рекла?



"Куда идемо, мори мајко?"

"Ми бежимо од Турчина" рекла јој је.

"А кад ћемо се вратити овамо, мори мајко?"

"Онда кад се поквари Турчин као ми.

И кад буде Чучавица посечена

Као што је ми остављамо,

Тад ћемо Косово поново узети."

Чуди се Афродита и овај свет сенки зачуђена бану; кроз свој јад једва назире
како Дашмир у моторолу прети на албанском, псује на српском, командује на
немачком.

"Брацо" јеца, "па ми смо веђ покварени!"

"Знам, Афродито. Но, песма не каже шта ће бити ако гори и од нас и од Срба дођу. Ту ћемо песму Златибор и ја спевати.'



БЛУЗНИ СИН ОПИЧИО ПО ДЕСЕТЕРЦУ
ИЛИ
ЛАКО СЕ КУРЧИТИ КАД ТЕК
ОБЗНАЊЕНИ
ДОРЗОН ЗНА ТЕХНИКУ ЛОМЉЕЊА
КРУПНИХ КОСКИ, ИМА
ПРЕФИЊЕНУ НОЖНУ И БРИТВНУ
ТЕХНИКУ, НЕ ЈЕБЕ ЖИВУ СИЛУ НИ
МЕХАНИЗАЦИЈУ; КАД УМАЛО
ГУРГУРГУРКА ЗНА ДА ЈЕ И ОВДЕ
МРАК ГЛАДАН И БАШ БИ НЕШТО
ПОЈЕО; КАД КРУЖОК ОВЛАЖЕНИХ
ГАЋА И ОСУШЕНИХ УСТА МНИ ИЛИ
БАР ПОДЗРИЈЕВА ДА ЈЕСУ БИЛИ
ЗЛАТИБОРОВИ ОМИЉЕНИ И
УВАЖЕНИ НЕПРИЈАТЕЉИ И ДА ИМА
ЗРНО СОЛИ У ПОЈУ ВЕЗАНОГ А
НАТРЋЕНОГ О СИНОВИМА
ПРЕВАРАНТИМА И КУКАВИЦАМА, О
НАРКОТИЦИМА МЕЂ УНУЦИМА, О
КУРВАМА МЕЂ ЂАЦИМА
НЕЗАВИСНИХ ШКОЛА, УНИВРЗИТЕТА
И КАЛАКУРНИЦА.

Ал им је очито!



НО,

ставнило се небо над Пришћин, саставило: то Луди вихор од земље до Престола
бесује и кишне бисере просипа.

Смеје се, Боже опрости, а смех му на махове у надзвучни врисак прелази.

Један мах, и скривено а заборављено крило двадесетдеветке узноси се као да има и свог пара, свог дешњака и газду да "стук' се!" туђој стоци нареди. Нако само витла путањом непредвидивом: неселективно одсеца неколико у небо загледаних глава, изазива сумануту пуцњаву окупаторског ПВО по вишим спратовима зграда и забија се у библиотеку до балчака.

Два маха, и обрушава се поред Бора и Рамиза, плазећи им се двојезично.

Три маха, и урла, и урла; стратокумулус се усерава као да је сребројодид
ушмркнуо; град величине шљиве мударе продукт је.


Четири маха је много, тад и мисао човеку загуби се, а луди овој тек се мисао
оформљава:

"Миришем божју душицу" надјачава буку коју је мрдањем створио, и лом страшни; гледа по прозорима има ли девојке лепојке да јој права питања постави.



МАРКЕР СЕТНЕ БОЈЕ НА
СЕВЕРОЗАПАДУ

гледа временску прогнозу; немила јој је. Ако не лажу, на јутрењу крај језера
ноге ће јој бити мокре и хладне а мора ићи да би била кажњена.

Или антена пада, или програме штелују - ето снега кад му време није. Па слике.

Смењују се:

Слоба док објашњава победу свима који се нису борили;

Еротски филм са смисленим дијалозима;

Из будућности или прошлости: људи са пламичком у оку и пјесмом на уснама; њојзи хвала, утихнула дабогда;

Емисија о љубавном животу пупаваца, тајном;

Хајдучка чесма, београдска, и Бијело дугме;

Хајдучка чесма, горска, а нигде жедних.

И напокон, Луди вихор.


"Где си га сакрила?" пита, а гнезда гавранова творе му веђе накостешене и намуњене.

Гледа га, гледа, па га препознаје.

"Има ли ко да не зна?" тихо пита.

Зупчаници мислени бесмисао мељу и озар се на лудом лику указује.

"Поента!" вришти.

"Поента!" вришти и одлази.

"Поента!" вришти и одлази да се неком крви напије.

Прст на обарачу даљинском прекидачу: репетира и окида; кривица на замагљивачу унуташњем окидачу - репетира и сузу откида.


КРПЉЕЊЕ ЗВУЧНОГ ЗИДА

"Осеђам се ко последње говно, али то скривам и чувам ко тајну..." завија Златибор ону Борину.

Плућа му шуште, крњеци му унутрашњу страну образа нагрдише, а он појма нема шта то ноћас у бар два наврата би.

Луди вихор једним скутом својим купи напев и ту немирисну тајну шета Косовом, појачану. Сви чују и ћутање. Или рафали. Или код Ленда Јасмина и Ћефа Мухарема, више него другова, непрскана емпатија, поистовећење чак.

Радио-аматери износе микрофоне не терасе и прозоре и песму мухомамку прослеђују у РМЗО, целој Србији.

На чукама стотине будала с ручним радио-станицама: слушају дирљиву лирику и певају у себи из свег гласа, криком.

Тек кад кућама оду и легну у на њих несвикле кревете, тек кад пинцгауер
покупи извор звука да га  из распада изведе, дрекнуће сви исти стих плашећи поспале уоколо:

"0ј, Франкфурту, јебем ли ти Мајну!"



ГРОМ ДОЛАЗИ У3 БУКУ И СТРАШНИ
СМЕХ
ИЛИ
ВИНО НЕЋЕ БИТИ ПРОСУТО - НЕМА
МОГ ВИНОГРАДА


И тако, тројка стоји. Гледају се. На небу љубичасте муње разливене.

"Из гомиле проблема" казује Дашмир, издвојићу један; ти си, Афродито удата, а Златибор с обавезом. То што је шта је не олакшава."

Златибор и не помишња да окупи комаде достојанства па да се разјасне -мукло се гледа са зарумењеном женом и од бола у том погледу накупљеног цепа се
лист у гори, пуца камен у води.

"А ја одговоран за обоје", и наставња Дашмир контајући полако да га и не чују.

Ситни корак приближавања.

"Не може" уздише дорзон и брат, "се то спречити, видим ја!"

           
Гледа какво му се срање спрема. Премешта се са ноге на ногу, хуче и убија од
размишњања о исправном деловању.
"Него, ожеднех. Одох до оне тамо чесме да се умијем и напијем, а ви пазите на
владање!"

Окреће се из момента; не види али чује очајничко грњење и јецај.
"Халуцинарам" мисли уверено, "то олуја забуну уноси."

Стиснутих зуба храбро гази ка води студеној.


МАЛА НОЋНА МАЉУТКА


И кад су се птице у недоба огласиле нису никог пробудиле: по Приштини расејане не би ни стотину праведника убедило да ноћас ико спава.

Ипак, Луди вихор је и то узео у рачун поенте, и ону песму. Сабрао је два и два
мистична догађаја и закључио, потпуно погрешно, да је Златибор тај.

Сад јури к затвору дижући лимене кровове гаража, мешајући документе просуте кроз прозоре МУП-а, оне латиничне и оне ћириличне, и прави двојезично издање издаје из момента.

Изваљује штокове и стакла раздувава по заточеницима и бившим заточеницима који их, поново, чувају. Мирише зрак и осећа тек усер смрад, сукрвицу, сукурину, жуч; воњ мокраће и то што све на страх тукне не примеђује. Види да га не види, а гаврани из обрва весело кличу "Крр-ај ре-крре! Тамо, тамо!" У формацији наученој од неких других птица злослутница лете да му лично покажу, да се нарочито истакну, да их позна ала што тмину води кад следећи пут крене на божуре.
           
Јес, јес! да није црног певца од двеста кила, нареченог Милисава; јес, јес, да
му кљун није гвозден а канџе још и брушене! Крв с неба липти, а перје црно
вихору (Лудом) се подаје да буде однето на мједено гувно америчке униформисане женске младежи да га за вештију маст употребе.

Јес, јес, све је тако, али не може Милисав сам против Лудог вихора; друго су
црне птице злосрећнице. "Крк, крк", шута га махнити најлепшом од својих
стоосам псеудо-ногу од чистог зрака из висина, и Милисав, о јада, ужареног пркна ка северу путује.

"Уја! Видим те!" хистерише Луди уочивши циљ потраге; ломи дрвеће и јунско лишће храстово у колони један по један пут небеског Јерусалема шиље.

"Како?" Чуди се Златибор. "Ни Дашмир ме не види!"



АЛ МУ ОДСУТНОСТ БОЉЕ
РЕГИСТРУЈЕ


"Ђе је?" бечи се на Афродиту.

Показује му непомичног и блаженог, са сеном растављеног; лаки дах казује им да тај растанак није заувек, али може бити.

Дашмир седа покрај укоченог Златибора и периферним, ма рецимо, правим видом , прати му лет у загрљају - окову Вихоровом.

"Зајебо си се!" викнуо би, но гласа нема, а Луди вихор и да је кадар у
сопственом распамет крику штогод чути, не би уважио Квиска.

Сва бескрвна, Афродита пада поред тајне љубави.

"Мене тражиш, будалчино!" хвата се љути Арбанас за главу и пљује у заветрићак што се за матицом вуче.





ИМА ДАНА КАД ЈЕ ЛУДИЛО
ЗАНИМАЦИЈА ОНИХ УМНИЈИХ,
БОЉИХ

На чуки разрованој бомбама стоји Златибор. Језом што му уз препоне клиже мери радијацију, страх и чуђење; индикатор, спрчен, шути.

Луди вихор бугија око њега, трга му чинове, па нашивке, па све што се здрмпати може и отети го остаје.

"Који ти је клинац?" пита Златибор сваку ствар у ковиту понаособ.

"Ти си моју бабу Ћораву Анђелију на превару ослепио!"

Голи човек би на дупе сео да може, па макар доле био чичак, па макар мравињак или жар роштиљски.

             
"Није што си се ти зајебо, већ што ја тај зајеб испаштам!"

Но, не чује Луди; купи га да му прави плес покаже.

Златибор се упиње да контролише неодлучне струје не би ли икако судбу
страшну изменио: нити зна то, нити би и да зна могао. У мислима се опрашта од ближњих, даљњих и оног лежеђег и препушта се лудилу потпуно, као да плута негде при дну мора гледајући сребрно огледало површине.

Осећа хуј и занос. Осећа да није лоше и мало протутњати за растанак.

Ето, руди на истоку и двојац с кормиларом сумњивог умног стања пикира на
преостале винограде, лањска сена и пољске кућице. Севају муње, тутњи земља после громовитог праска и киша лије као да никад није.

Има још целих прозора? Немаааааа! Има неоштећених аутомобила, крадених по целој Јевропи да би се сиротиња навозала? Немааааа? Има ли оних с осећањем победе в нутрини, страха ослобођених? Има клинац: јутрос је страх џентлменски распоређен по народима и народностима.

Измичу комплет дрвене околокућне степенице Муту лопову, напрћеног неисправним нишким телевизором, и оцењују стручно његов пад међу
нагореле контејнере; поптпирују под мантиле беж боје забрађених Шиптарки и
звижде, звижде, на бљесак нона белих; дирају Ленда Јасмина и Ћефа Мухарема, полицајце по конституцији, у скривени дамар, једини, онај задужен за препаднутост за властито дупе (метафорица!) и несретници покушавају у исто време да се баце у наручје оног преко пута - две чвонте више, три зуба мање и кукњава изагласа; неке ватре гасе, неке испомажу, без јасних критеријума, и доводе у напаст крадљивце црвеног ватрогасног камиона да укључе сирене и јурну на задатак: одолевају они, срећом по друштвену и приватну имовину, јер имају превише обавеза око личне хигијене.

Ау, како пиче! Ау, како се Златибор кида што му сав тај џумбус не смета! Ау, што се Луди вихор кида кад сконта да му тај џумбус ипак смета, да га суза нечија дира у најмиле поветарчиће брижњиво свијене у око урагана који је постао; о паду брзине изазваним податком да тај што загрљен с њим зврнда над Косовом нема везе с Бабом Анђелијом, не вреди ни причати.

Тек, журка се нагло заврши.


КРАЈ
али
УМАЛО; ИМА ПАР РАЗЈАШЊЕЊА И,
КАО БОНУС ЗА CTРПЉИВЕ:
ЕРОТСКА ПРИЧА

Ноћ јунска притисла и месец жути вири кроз жалузине: види како младу Афродиту тресе неиздрж.
             
Воли она свог човека, добар јој је и драгог погледа. Зна да и Златибор ону
његову никад не би повредио. Мислили су, кад су домове планирали, да идеал
јесте сан пусти и да је приближно, људски мило, довољно добро да патња утихне. Сто пута је рекла да неће више никад Њему отићи, или, бар ако оде, трпке и с мутним сјајем ока кафу ће попити. Сто пута, и још ће се сто пута себи и Богу заклети: одакле год да гледаш, опасно је. Није то проста страст и префињено уклапање тела, није... Јbубав је то, а снаге за ону крајњу ниоткуд.

Устаје, уклања застор и немо се месецу јада, па га куне: за плиму своју најзад
њега оптужује.

Неће, неће, и ето је како се на задњу капију искрада. Од шкрипа кратког врисак
Лудог Вихора чује; од чангља кломпе тутњаву српске ПВО привиђа.

Преко уске утрине између двеју њених кућа боса иде и росу моли да јој плам бар
мало пригуши.

Златибор, на шиптарском у Златни Бор надевен, седи на трему напуштене српске куће. Допушта да га њеним газдом именују и сам, без попа, слави крсну славу домаћина. Сад је Шиптар са севера Албаније пристигли, нем додуше, али
уважен. Забацује белу капу, суче новопуштени брк и смеши се крушци у чијој се сени она друга, живог Дашмира, често у виду пласта сјајне вуне указује - да оцене је ли доба за рат какав или да наставе чачкање мечке Божане.
           
И ето је, стиже. Поред кревета на дрвени трем изнети, клечи, озбиљних очију.
Гледају се, а туга небо пара.

Седа крај њега и суседне руке грабе се и дуго, довољно да месец за чемпресе
зађе, само те руке воле се у плесу ког би се и најлуђе кобре у љубавном заносу
постиделе. Ломи прсте та страст, пуцају ноћном свежином расхлађени зглобови; пуца и оков добровољно стављен око оба срца.

Одлучно скида лаку хаљину. Бела нагост, сунцем недирнута, опет Месец призива.

Оде капа, оде кошуља, оде све и голи лежу, и гледају се, гледају.

Руком јој стишће дољу кука; Афродита се извија, забацује уназад. Глава јој с
ивице кревета виси. Уклања руку и у врелину јој утискује усне; рука сад ка
грудима баш по њеној мери сачињеним путује. Мукло јечи она; враћа се трзајем и забија му прсте у косу па, лаганим спуштањем окреће му леђа и смешта чврсту
задњицу у Златиборово крило. Тврдо је већ и врело тамо; дрхтај јој од ногу ка
глави путује и ноздрве јој се шире играјући. Снажно кружи бедрима и сад Зла- тибор звук испушта.

Руком уз ногу, па опет доља и то њен благи прегиб узрокује; окреће главу ка
човеку, привременом а заветованом, и гледа га широм отворених очију јер зна шта к њеној сржи путује.

Полууздах, полукрик тих, двојни. Она жури да га до краја прими и Златибор се сад извија, свих мишића до дрхтања затегнутих. Почињу лагано а оштро, с дивљим потезима, као да им се опасна жеља први пут јавила а прилика је једина. И гледају се у очи непрестано.

Траје то, траје, и зној цурком тела им напушта. Стишћу се као да би целе месне
комаде згрченим панџама кидали, цвиле као мали вучићи остављени сами у мрачној јазбини док пијани ловци шумом бесују.

Након неког времена, пригушени крици.

Тешким дисањем путују до икаквог смираја. Отварају очи, и гле, уместо бола и
жеље махните,  исконска срећа у њима: оно зрно, за које се зна да га имају, скроз их испунило.

Гледају се тако до пред зору, слутећи да им је због те искре, због тог сјаја
остатак уредног живљења међу ближњима неопростив.

Испод крушке, у чијој су крошњи они заљубљени пупавци свили тајно гнездо, стоји Шерифи Дашмир, бар невидљиви део ње

poezija. sg ke umram.

Quote from: "johnson bronson"poezija. sg ke umram.

sta, zar nisi vec umro, jos pre par dana?

nesto si grgotao, krkljao, vristao, zvucalo je da si u samrtnom ropcu, vikao si : "sad cu da umrem, evo, tek sto nisam...!" a sad, vidim, opet umires.

hmmm.

ako ti treba pomoc, reci da ti prekratim muke...

OPET umirem.

drf jel moze josh pitanja?

Pa za sta me ne placate? Udri gde najvise boli.

BRKO

a sada i u tehnikoloru

intervju sa DRFom

video na Screaming Planet Monthlyju #3

reminiscencija u Semitoru, ovom sledecem.

[ups, jos nisam posl'o intervju zelicu...]

Quote from: "johnson bronson"a sada i u tehnikoloru

intervju sa DRFom

video na Screaming Planet Monthlyju #3

Da li se to pojavilo i ako jeste kako da ga nabavim. Intervju me jako interesuje.

Not jet, not jet, kaming sun. Jos nisam ni sve dvojke razaslao svima koji su postom narucili...  

Zelic i dalje ceka ekskluzivni intervju...

A sada i javno, pita DRF-a kako se moze docepati price "Covek je dao ime svim zivotinjama..." (i dalje ne znam kako ide do kraja) za objavljivanje u Emitoru?

Ima kod Bobana. Ako je lakse s njim.
Moja kopija je na problematicnom laptopu; postoji ali je trenutno nedostupna.

mmmmm... dakle, ja sam vlasnik jedinog primerka te price.
Mislim da je pravi trenutak da pocnete da me obasipate ponudama.

Obecavam da cu te zastititi kad budu javno shishali kolaboracioniste sa postmodernistima

Kasno  

Sta ja mogu da ti ponudim sto vec nemas? (hm, dobro, pare... ali nije valjda u tome stos).

Mogu da ti objavim nesto. To mogu. To sam i inace hteo da te pitam, a posto ove javne prozivke izgleda pale, pitam te.

Quote from: "Boban"mmmmm... dakle, ja sam vlasnik jedinog primerka te price.
Mislim da je pravi trenutak da pocnete da me obasipate ponudama.

I pirat ima svog pirata, Bobane  
Samo da se prekuca sa bledunjave fotokopije...

uz javno izvinjenije zelicu (i dalje mu nisam predao intervju) najava da je sve gotovo.

Covece, izgaram od iscekivanja!
Ocekivanja su sve veca sa svakim danom...

Quote from: johnson bronson on 09-06-2004, 20:05:19
uz javno izvinjenije zelicu (i dalje mu nisam predao intervju) najava da je sve gotovo.

Da li je ovaj intervju objavljen negdje? I ako jeste kako doći do njega?

Btw, ovo je najbolji topik na forumu koji sam dosad iščitao. Hvala johnsonu bronsonu na sjajnim pitanjima, i naravno hvala drfu na iscrpnim odgovorima.

Pa, umnožavanje video materijala je zakonom zabranjeno.
Moraćeš da se obratiš vlasniku Screaming-planet-a, ako ga na'vataš...

Mog da vidim sa Fazijem (kad se vrati sa putešestvija) da nađemo Screaming planete i vozdignemo ih na net, ako na to misliš, Mićo.

Ali taj intervju sa DRFom je objavljen valjda u Emitoru, i to u obliku stripa. Koji sam nedavno video, i sad ne mogu da nađem. Ne znam ni koji je broj Emitora... nešto između 442 i 450