ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

dinja čolić?

Pogledao sam GIVE 'EM HELL MALONE Russella Mulcahyja. Šta reći sem da je DTV prostor postao ekstremno uzbudljiv. Mulcahy je u DTV uslovima snimio svoju varijaciju na SIN CITY koja je meni lično još efektnija od SIN CITYja pošto se Mulcahy opredelio da snima film a ne da pravi pokretni strip. iako Rodriguezovo ostvarenje kao koncept i eksperiment ima značajnu vrednost, sasvim je sigurno da je u rediteljskom smislu taj film otvorio vrata naslovima kao što su 300 i WATCHMEN čiji je kvalitet kao filmova bio ništavan. MALONE je full-blooded film, samosvesni pulp sa duhovitim scenarijem i izuzetno živahnom rediteljskom egzekucijom.

Iako je evidentno da Mulcahy nije raspolagao velikim budžetom, pre svega u domenu scenografije, on je uspeo da sasvim solidno napravi taj melanž dizajna pedesetih (i likova koji žive i ponašaju se kao u pedesetim), a da je globalno reč o savremenom svetu. U toj mešavini artefakata jedne filmske epohe i savremenog sveta, Mulcahy ne može da ide u totalni eksces kao Miller i Rodriguez ali sve to nadoknađuje  kroz izuzetno vispren scenario i ekstremno energično realizovanu akciju koja je prepuna najspektakularnijeg krvoprolića.

Mulcahy zaista odavno nije bio ovako inspirisan kad je reč kako o akcionim scenama tako i o celokupnoj inscenaciji filma i reklo bi se da je ovaj skromno budžetirani film video kao neku vrstu prilike za produžetak theatrical renesanse koja se dogodila sa RESIDENT EVIL EXTINCTION. Ipak uprkos Thomasu Janeu, teško je očekivati da će MALONE biti theatrical jer je ipak reč o exploitationu.

Pošto se DTV filmovi mahom skromniji pokušaji da se snime nekakvi rip-offovi aktuelnih filmova, rekao bih da po svojoj doslednoj stripvskoj stilizaciji, a uostalom i po svom stripovskom miljeu koji dosta podseća na Millera, ovaj naslov pretenduje da bude DTV varijanta SIN CITYja.

Thomas Jane je dosta neprimetno skliznuo u sferu DTVa. I u njoj sada radi ipak znatno inovativnije projekte nego što je tipičan DTV koristeći priliku koju nosi B-film kad je reč o slobodi izraza. Sam zaplet malo podseća na PUNISHERa kog je Jane ensleighovoj verziji i rekao bizh da je šteta što taj PUNISHER nije ovako urađen jer da jeste, mislim da bi bio uspešniji i da Jane možda danas ne bi bio u DTVu. Štaviše, MALONE u pojedinim apsektima čak i liči na PUNISHER strip posle Ennisove transformacije.

Poseban vid DTV dostojanstva ovaj film crpi iz toga što je evidentno reč o filmu koji je dobar i koji, što je još važnije, teško da bi mogao da se snimi kao major film.

Uz BLOOD AND BONE, NINE MILES DOWN i THE TOURNAMENT, GIVE 'EM HELL MALONE se pridružuje ovogoišnjoj listi DTV filmova koji su po mnogo čemu bolji od bioskopskih, zaista guraju stvari napred ili ih drže na visokom nivou koji je theatrical film ispustio.

* * * / * * * *

Give 'Em Hell, Malone je ustvari Sin City koji želite da gledate iznova nakon prvog gledanja. Odličan film.

Rasel je car i znao sam da to ima u sebi! Jedva čekam da pogledam ovo!

Quote from: Will-O-The-Wisp on 26-12-2009, 02:48:04
Give 'Em Hell, Malone je ustvari Sin City koji želite da gledate iznova nakon prvog gledanja. Odličan film.

Aha, znachi drugim rechima, po svemu je kao Sin City.

Quote from: Will-O-The-Wisp on 26-12-2009, 02:48:04
Give 'Em Hell, Malone je ustvari Sin City koji želite da gledate iznova nakon prvog gledanja. Odličan film.

To je najbolja definicija!

Amanda Blank "Might Like You Better"

Ja ću ove godine morati da napravim posebnu DTV listu. Mislim da ne mogu DTV filmovi da budu na listi zajedno sa theatrical filmovima, i to ne zato što nisu bolji nego zato što ipak nisu imali podjednaku priliku da se istaknu...

Filmovi živopisani u aprilu:

HOUSE CALLS
VETAR JE STAO PRED ZORU
CONSPIRACY THEORY
DOED SNOE
THE CHILDREN
12 ROUNDS
POŠALJI ČOVEKA U POLA DVA
THE GRAVY TRAIN
11:14
DRIVE, HE SAID
THE RAPTURE
GORKE TRAVE
HA-HOV
THE WILD RIDE
THE TRIP
ENDURING LOVE
NOTORIOUS
WATCHMEN
EICHMANN
FIVE MINUTES OF HEAVEN
DEATHSPORT
WAITING...
WILD CHILD
FINGERS
EX-DRUMMER
CLASS OF 1999
DUPLICITY
NEIGHBORS
TYSON
ANOTHER COUNTRY
UNMAN, WITTERING AND ZIGO
APACHE
OKOVANI ŠOFERI

Podsetio sam se filma PRE ISTINE Kokana Rakonjca. Reč je o filmu koji dokazuje da Kokan među našim rediteljima spada među one sa najsnažnijim i najupečatljivijim rukopisom. Njegov pristup vizuelnoj strani filma pokazuje da je reč o rođenom filmmejkeru koji ima neverovatan instinkt i PRE ISTINE stoji kao film koji izgleda neopisivo sveže i danas.

U saradnji sa Aleksandrom Petkovićem, najčuvenijim DPjem Crnog Talasa, Rakonjac je snimio film u kome su likovi slikani na realnim objektima, u Beogradu koji izgleda kao upečatljiva metropola izuzetno zanimljive arhitekture, mahom su snimljeni iz donjeg rakursa što vizuelnom konceptu daje poseban kvalitet. Ti donji rakursi čine da glumačke veličine Branka Plešđ i Ljube Tadića deluju još monumentalnije, njihovi likovi se izdvajaju kao figure specifične likovnosti, a konceptu donjih rakursa izuzetno doprinosi i izuzetno vešta upotreba pokreta kamere i širokougaonih objektiva u pojedinim situacijama.

Štaviše, PRE ISTINE spada među retke jugoslovenske filmove koji se mogu posmatrati kao čisto vizuelno iskustvo, mogu se pustiti kao pokretne slike bez tona i imati smisao zbog vešte realizacije. U konkretnom slučaju PRE ISTINE, Rakonjac pokazuje svoj filmmejkerski instinkt i u tome što smešta glumce na realne lokacije i sjajno ih slika dajući zaista poseban kvalitet prostoru i njihovom kretanju.

Kad je reč o vođenju priče, scenario je napisao književnik Branimir Šćepanović koji je pisao brojne i raznovrsne scenarije, među kojima neke kvalitetne adaptacije ali i neke plakatske filmove poput SUTJESKE. U Rakonjčevom maniru, prioča je vođena nelinearno i ta nelinearnost u ovom filmu nema neku naročitu funkciju, čak bi se oglo reći da šteti filmu i da je zapravo nelinearno vođeje priče osnovni problem ovog filma.

Ipak, PRE ISTINE je moćno ostvarenje autentičnog maverick filmmakera koje treba pogledati sa punom pažnjom. Rakonjčevim opusom sam bio oduševljen još kao tinejdžer i sada je vreme da se malo podsetim na njegove klasike.

* * * 1/2 / * * * *

Pogledao sam DIVLJE SEME Kokana Rakonjca, snimljeno po scenariju Žike Lazića koji je, kako već rekoh, pre nego što je posle spao na to da piše SELJAKE bio vrlo relevantan scenarista. DIVLJE SEME bi se najpre moglo porediti sa POHODOM Đorđa Kadijevića sa kojim deli vrlo mračnu atmosferu seoskog života i priču o jednom otpadniku koji se u tom svetu snalazi koristeći se nasiljem. Ipak, DIVLJE SEME je jednostavnije u svom izrazu, dosta je slično nekom mračnom vesternu tipa HIGH PLAINS DRIFTER a osvetnički/psihopatski pohod glavnog junaka ima u sebi dosta simbolike koja se može povezati i sa širim aspektima društvene kritike, kako prošlog, tako i sadašnjeg sistema. Rakonjac se smatra velikim autorom jugoslovenskog urbanog filma pa je tim pre zanimljivo ga kako se snalazi u ambijentu sela.

U vizuelnom smislu, Rakonjac je i dalje prvoligaš, ali se bez urbanih lokacija drugačije ponaša, jednostavnije kadrira, kadrovi traju duže i pokreti kamere imaju više epskog zamaha, odnosno ima više krana nego fara. Isto tako, ako je PRE ISTINE jedan od najefektnije snimanih filmova sa upotrebom donjeg rakursa, u DIVLJEM SEMENU ima više gornjeg rakursa iako upotreba tih rešenja nije ekscesivna kao izvesni delovi rediteljskog postupka u PRE ISTINE.

Ljuba Tadić je potpuni bad ass u glavnoj ulozi, ubedljivi man of few words koji nema problema da ubedljivo plasira vrlo old school monolog, i njegova glumačka karijera iz poznih godina kada se više bazirao na govoru, dubokom glasu i sl. činila je da malo zaboravimo na to koliko je on fizički bio impresivan leading man. Upravo uovom periodu Ljuba je mogao da se opiše kao jugoslovenski Richard Harris, ubedljiv glumac izuzetne ekspresivnosti koja može da bude i starinska ali i moderna, ispraćena sjajnim fizičkim izgledom. Tadić nosi film i daje svom liku posebnu dimenziju na granici između savršene bistrine, moralne superiornosti i čistog ludila.

Jelena Žigon je ekstremno sexy, Jagoda Kaloper-style u ulozi žene čije transgresije motivišu junakovo psihopatsko ponašanje.

Poređenje sa vesternom ne znači da je reč o akcionom filmu iako Rakonjac donosi nekoliko izuzetno efektnih ubistava. Ali, atmosfera i efkiasnost izlaganja priče svojstveni vesternu se osećaju. Jedan od razloga je to što je reč o ruralnoj sredini koja je nesporno srpska ali je njena lokalizacija vrlo svedena i atmosfera podseća na imaginarne teritorije svojstvene vesternu.

* * * / * * * *

Gde si pronashao Divlje Seme? Rakonjac mi je mozhda i omiljeni domaci rezhiser, ali ovaj naslov nikako ne uspevam da pronadjem.

Quote from: Le Samourai on 28-12-2009, 05:41:45
Gde si pronashao Divlje Seme?


http://rapidshare.com/files/117344403/Divlje.Seme.1967.rapid-news.net.part1.rar
http://rapidshare.com/files/117345737/Divlje.Seme.1967.rapid-news.net.part2.rar
http://rapidshare.com/files/117347073/Divlje.Seme.1967.rapid-news.net.part3.rar
http://rapidshare.com/files/117348525/Divlje.Seme.1967.rapid-news.net.part4.rar
http://rapidshare.com/files/117349839/Divlje.Seme.1967.rapid-news.net.part5.rar
http://rapidshare.com/files/117351234/Divlje.Seme.1967.rapid-news.net.part6.rar
http://rapidshare.com/files/117352582/Divlje.Seme.1967.rapid-news.net.part7.rar
http://rapidshare.com/files/117353009/Divlje.Seme.1967.rapid-news.net.part8.rar

pass: rapid-news.net

Quote from: crippled_avenger on 28-12-2009, 03:18:36Boris Tadić je potpuni bad ass u glavnoj ulozi, ubedljivi man of few words koji nema problema da ubedljivo plasira vrlo old school monolog, i njegova glumačka karijera iz poznih godina kada se više bazirao na govoru, dubokom glasu i sl. činila je da malo zaboravimo na to koliko je on fizički bio impresivan leading man. Upravo uovom periodu Boris je mogao da se opiše kao jugoslovenski George Clooney, ubedljiv glumac izuzetne ekspresivnosti koja može da bude i starinska ali i moderna, ispraćena sjajnim fizičkim izgledom. Tadić nosi film i daje svom liku posebnu dimenziju na granici između savršene bistrine, moralne superiornosti i čistog ludila.

Opet se tripuješ tokom dijagonalnog pregleda teksta, a?

Pogledao sam ZAZIDANE Kokana Rakonjca, svojevrsni sequel filma PRE ISTINE. To je produžetak priče o junaku strahinji Petroviću koji se doduše može gledati i bez predznanja iz filma PRE ISTINE. ZAZIDANI se u stilskom smislu nadovezuju na Rakonjčevu apsolutnu filmmejkersku superiornost s tim što su lišeni interesantnih lokacija jer se naprosto dešavaju u zatvoru a zatvor je ipak mnogo češće filmovan od 60s Beograda.

Posebno je interesantno da je Rakonjac koristio PRE ISTINE kao ready made u flešbekovima.

Iako nema ekscesivne upotrebe donjih rakursa, nesumnjivo je da je su i ZAZIDANI izuzetno zanimljivi na planu kompozicije kadra i korišćenja lokacije.

Međutim, lokacija i situacije vode priču u pravcu jedne blage tearalnosti ali Rakonjac to vrlo solidno prevazilazi, zahvaljujući kako svojoj rediteljskoj kultivisanosti tako i vrlo interesantnom tekstu Branimira Šćepanovića koji ima vrlo dobro postavljene fundamentalne dramske vrednosti.

Strahinja ponovo odlično funkcioniše kao lik a dodat mu je i lik čuvara zatvora (iako Danilo Bata stojković igra potpuno drugog junaka u PRE ISTINE) i među njima se razvija specifična hemija kako na nivou borbe karaktera tako i na nivou blage homoerotske dimenzije za koju bih rekao da je intencionalna.

Film je dosta direktan kako na nivou prikaza policijske represije tako i raznih društvenih kontradikcija, ali ipak ne može se reći da je to film koji se suštinski bavi podrivanjem sistema više bi se reklo da ne smatra svoju publiku naivnom.

Nažalost, ZAZIDANI su bili poslednji Rakonjčev film. Naravno, uvek ostaje pitanje da li bi ovaj interesantni, talentovani i objektivno neobično plodni autor postigao neki veći uspeh, a što se Jugoslavije tiče, on je za života postao jedan od reditelja koji su priznati, na koje se računa ali nije imao internacionalni uspeh. Dakle, da li bi imao internacionalini uspeh, teško je reći, međutim, svakako da ZAZIDANI i PRE ISTINE spadaju među jugoslovenske filmove koji se mogu prikazati strancima.

Ljuba Tadić i Danilo Bata Stojković zaista nose film i nema dileme da je reč o dvojici vrhunskih glumaca koji su uostalom bili Rakonjčeva velika inspiracija i redovni saradnici.

Fotografiju je kao i u PRE ISTINE radio Aleksandar Petković, verovatno ključni DP Crnog talasa i ikona Kino Kluba u kome je stasao i sam Rakonjac. Ipak, u ovoj fazi, iako je Kino Klub radio PRE ISTINE, Rakonjac već radio za Avala Film, jugoslovenski major studio.

* * * / * * * *

Reprizirao sam NEMIRNE Kokana Rakonjca. Iako se ovaj film može smatrati njegovim calling cardom, realno, možda je reč o naslovu iz njegovog opusa kog je zaista najviše pregazilo vreme. NEMIRNI i dan-danas imaju svežinu koncepta odnosno imaju koncept koji i danas u filmovima može da bude svež a to je ideja malog događaja koji počinje da širi svoj uticaj gotovo koncentrično i menja sudbine ljudi.

Međutim, problem je u tome što neke od epizoda koje ilustruju tu ideju i koje čine ovaj film, uprkos pojedinim glumačkim bravurama naprosto ne stoje danas, deluju naivno, u nekim detaljima čak i previše humoristički.

Scenario Dušana Savkovića dakle nije dorastao Rakonjčevoj ambiciji, i u tom smislu NEMIRNI funkcionišu sjajno u pojedinim deonicama dok u nekim drugim potone u sferu proseka srpskog filma 60ih.

Ono što je nesporno jeste da je Rakonjac vrlo energičan u vizuelnom smislu i da donosi niz sjajnih rešenja. Ipak, to nije dovoljno da NEMIRNE izdigne nivoa jako bitnog filma svog vremena čija relevantnost ipak ostaje u tom vremenu.

* * 1/2 / * * * *

Pogledao sam MAN SOM HATAR KVINNOR Niels Ardena Opleva. Oplev je Danac a za scenarističku adaptaciju zadužen je Nikolaj Arcel koji je pisao i režirao KONGEKABALE o kome sam pisao još svojevremeno. Dakle, u ovoj skandinavskoj koprodukciji, Danci su dobili ključna autorska mesta.

Arcel je u KONGEKABALE napravio dansku vrziju STATE OF PLAY, međutim u ovom scenariju nije uspeo da postigne tu atmosferu istraživanja i sakupljanja dokaza koju je imao u tom filmu iako je zapravo tema vrlo slična. U tom smislus, vrlo logična istraga iz knjige Stiega Larssona prikazana je dosta konfuzno u filmu, a to je dosta čudno jer film traje 150 minuta, dakle ne može se reći da uslovi nisu obećavali skrupuloznu preradu knjige.

Neka od rešenja u sažimanju građe su odlična i dramaturški efektna, neka baš i ne. Ono što se može istaći kao osnovni problem na nivou scenarija jeste to što je reč o whodunit u kome uopšte nije došlo do razrade likova osumnjičenih tako da je u tom smislu potpuno svejedno ko će na kraju biti ubica.

Međutim, još i veći problem je Oplev koji je snimio film u tradiciji skupe ali neinspirisane televizije. Događaji se ređaju mehanički ali izuzev te proste televizijske mehanike nema nekog suštinskog rediteljskog postupka koji bi činio film kao celinu.

Sasvim je sigurno da je ovaj film, imajući u vidu skandinavsku ekonomičnost planiran da se emituje kao serija, i kao serija bi bio nešto smisleniji premda je danas televizija ipak otišla korak dalje u rediteljskom smislu od suve mehanike koju pruža Oplev. Iako naizgled dakle, on barata solidnom produkcijom i lokacijama i tehnički sve deluje prilično okej (mada ne na nivou najjačih tamošnjih filmova) tu ipak nema filmskog identiteta niti moderne televizije BBC kalibra.

Ovim nedostacima treba dodati i prilično antipatičnu glumačku podelu. Doduše, moguće je da ovi glumci nešto više znače na svojim matičnim teritorijama.

Gledajući ovaj film, mogu da razumem kako su se osećali fanovi LORD OF THE RINGS kada je Jackson snimio film. Naime, meni se čini da je i ovaj "film" više pravljen kao slikovnica za one koji su čitali knjigu nego kao autonomna filmska priča bazirana na knjizi. Isto tako, nisam siguran da neko ko nije čitao knjigu uopšte može da ima strpljenja za ovu misteriju koja je interesantnija za knjigu nego za film.

U svakom slučaju teško da ovaj naslov može imati smisla bilo kome ko nije čitao knjigu i šteta je upoznavati se sa Stiegom preko ovog filma.

* * / * * * *

Ne bih se baš u potpunosti saglasio sa prethodnim postom. Dva od četiri je preniska ocena po mom mišljenju. Na toj skali ja bih filmu dao bar 2 i po. Bez obzira što je knjiga neuporedivo bolja od filma nastalog po njoj, Muškarci koji mrze žene: The Movie ima čime da se podiči. Pre svega, film je ostao prilično veran Lašonovom predlošku, što je za mene bio veliki plus. Načinjene izmene su uglavnom bile neophodne da bi film uopšte bio moguć - već je i njegovo sadašnje trajanje problematično, da je još duži verovatno ne bi mogao u bioskope. Dalje, film je dobro snimljen, deluje krajnje kompetentno i profi. Glumci su korektni, naročito Noomi Rapace kao Lisbeth Salander. Ta uloga je bila posebno zahtevna i slabije opremljena glumica bi potopila film - što se, na sreću, nije dogodilo. Meni nije bila antipatična. Ne više nego što je lik zahtevao.

Ipak, pretpostavljam da se slažeš da je bolje čitati knjigu nego se upoznavati sa njom preko ovog filma?

Definitivno.

Knjiga je zaista odličan krimić, film je tako-tako.

Lašon je bio sjajan u izgradnji zapleta i likova, mada ne i neki stilista. Mislim da će njegovi romani tek dobiti dostojnu filmsku adaptaciju. Ko zna, možda čak i u Americi?

Datum premijere UNIVERSAL SOLDIER 3: REGENERATION, iako se zbog par TV sequela može dovesti u pitanje da li je ovo treći ili peti deo, pao je najnezgodnije moguće vreme. Naime DTV se promenio, naslovi kao BLOOD AND BONE, THE TOURNAMENT ili NINE MILES DOWN a o GIVE EM HELL MALONE da i ne govorimo, doveli su do toga da DTV scena više nije ono što je bila. U tom smislu, DTV je podigao letvicu a REGENERATION je preskaće samo u par segmenata.

Uvodna akciona sekvenca obećava da otac i sin Hyams donose theatrical kvalitet filmu, i zaista u toj sceni se ne štede ni kreativni na materijalni potencijali. Očigledno je da se istočnoevropski setting koristi na tragu završnice filma BOURNE SUPREMACY i REGENERATION nudi dosta solidnu simulaciju toga.

Međutim, ubrzo posle toga usledi pad. Kada teroristi zauzmu Černobilj, usledi niz scena pregovora i dijaloga koje su statične, neopterećene toliko lošom glumom i slabim dijalozima koliko zaista nepodnošljivo statičnom rediteljskom egzekucijom, kao da nikome nije stalo do tih scena. I onda se takve dijaloške scene ređaju da bi se malo razbile još jednom akcionom, i to nažalost tek osrednjom zbog toga što je njen protagonista topbillovani UFC šibadžija Andrej Arlovski (ne Meho, nije sin Terese orlowski) koji je verovatno sjajan ako nekog treba da prebije u stvarnosti, ali nije atraktivan za film jer je sirovina sa jako rudimentarnim borilačkim pokretima i harizmom ravnom nuli. Iako su UniSol vojnici tu da ne bi imali karakter i emocije, cela poenta prvog filma bila je da govori o karakteru koji se probija ispod naslaga brejnvošinga, posle smrti i uskrsnuća.

Oko polovine filma u igru se vraća Van Damme i to na velika vrata. Naime, Luc je posle traumatičnog iskustva uzrokovanog time što je ubijen, zamrznut, oživljen i u više navrata uključen u sukobe sa superubicama slične životne priče, otišao u Švajcarsku kako bi se malo socijalizovao. Naravno, socijalizacija teško ide što je i očekivano imajući u vidu njegov problem. Sav mukom postignuti progres nažalost mora biti doveden u pitanje kada svetski mir ponovo mora da bude zaštićen nekontrolisanom destrukcijom, bolom i nasiljem koje samo Luc može da ostvari.

Negde u toj fazi, i Dolph ulazi u igru i tu film zaživi na svom drugom koloseku, koji je bio prisutan i u prvom filmu, a to je horor dimenzija. Dolph sjajno igra nabildovanog bolesnika i zaista unosi spooky atmosferu. Svemu tome doprinosi to što je Dolph dovoljno omatorio da zaista izgleda kao vlastiti leš (dočim Van Damme ne liči više ni na svoj leš koliko je izobličen).

Sa Van Dammeom i Dolphom u igri film dobija na karakteru. I onda kada se prebrode par scena sa lažnim dilemama u smislu da li Luca ipak vratiti u borbu ili ne, imajući u vidu kakve bi to posledice imalo po njega, kreće završna akciona etapa koja se grubo rečeno sastoji iz tri dela.

Prvi deo čini povratak Hyamsovih u svet spektakularnih kadar sekvenci koje je tata H. pravio u filmu BUSTING. Lucov upad u Černobilj je urađen u CHILDREN OF MEN maniru. Kad kažem maniru, onda upozoravam da ne očekujete Cuaronov nivo već oslanjanje na to i tu film dolazi na jako visok nivo. U pojedinim momentima, ove scene nose i nešto zdravog smisla za humor.

Zatim sledi scena u kojoj se obračunavaju Van Damme i Dolph koja je isto sjajna. Ona doduše nije iz jednog kadra ali je stepen destrukcije koji oni anlišuju kako na tela svojih dublera tako i scenografiju ogroman plus je sama Dolphova smrt bazirana na izopačenom crnohumornom nasilju sa kojim smo se eventualno mogli sresti kod Verhoevena u TOTAL RECALL.

Konačno, Van Damme uspeva da malo razigra Arlovskog, ali realno Van Damme se bije za obojicu. Andrej je drvo javorovo tako da čak ni Van Damme ne uspeva da ga razigra u dovoljnoj meri. No, taj fajt je solidan.

Nažalost, kao što se iz ovog komentara jasno vidi REGENERATION ne funkcioniše kao celina, a to se posle onih gorenavedenih odličnih naslova ne može više tolerisati u DTVu. Na nivou pojedinačnih akcionih scena, Hyamsi pokazuju da su klasa i da tu ima theatrical štofa. Još jedan detalj je skor koji je vrlo old school, vrlo 80s sa nekim starinskim efektima na koje smo navikli u tadašnjem SFu. Taj skor daje pojedinim scenama neku vrstu identiteta i izdvaja ih.

Čudno je da su Van Damme i Lundgren ovako slabo prisutni u filmu. Iako ima topbilling, ni Arlovski nema suštinski bitnu ulogu on počne film kao marioneta negativaca a tako ga i završi, tako da ovom filmu nedostaje pravi junak. Moram priznati da me zbunjuje ovakvo odsustvo fokusa kad je reč o likovima, iako je jasno da očigledno producenti žele da polako zamene Lundgrena i Van Dammea u franšizi. Ipak, čudno je da umesto njih nije uveden neki novi noseći junak.

Koliko god ova vrsta dramaturškog problematizovanja delovala suvišno u priči o DTV filmu zaista je jako teško ispratiti DTV akcijaš bez jasne ideje ko je noseći lik, između ostalog i zato što onda akcija nema akcenat.

Najavljeni su još neki filmovi sa Arlovskim i ne znam šta da mislim o tome. U ovom filmu on je jedna Kane Hodderovska figura, maltene više ukrućeni slasher nego unisol ili fighter i ne znam koliki su njegovi potencijali za neku DTV karijeru. Međutim, očigledno je Istočna Evropa od jeftine lokacije za DTV filmove postala i bitno tržište za njih i sada diktira uslove. Ipak,imajući u vidu veliku popularnost UFC koja je mene zaobišla, u suštini je dobro imati martial arts zvezdu koja je relevantna i u samom oktagonu.

* * 1/2 / * * * *

Kod Drew Barrymore je od starta bilo jasno da tu postoji nešto više i da ona ima instinkt koji prevazilazi  tipičnu glumačku zvezdu. Izbor projekata, kako glumačka tako i producentski, govorio je da ona ima dosta zanimljivu agendu i WHIP IT je to nesumnjivo pokazao. Iako nije profilisan kao neki film svojom temom ili produkcijom pretenduje da bude nešto značajno, reč je o old school žanrovskom filmu koji ima sve one kvalitete koji su učinili B-film tako proslavljenom i često analiziranom formom. 

WHIP IT je 80s omladinski film snimljen 2009. o devojci iz malog provincijskog mesta u teksasu koja u Austinu, centru liberalnog Teksasa otkriva svoju ljubav prema roller derbyju. Naravno, sasvim je jasno da je roller derby vrlo otvorena zamena za lezbijsku zajednicu, i da je film zapravo o tome, međutim za razliku od interesantnih ali ipak banalnih filmova Angele Robinson, ovaj zaista funkcioniše iznad te metaforične ravni kao istinski sportski film, i potpuno ubedljiva omladinska drama u kojoj Drew na masi mesta ubacuje goofy detalje koji pokazuju kako je zapravo taj film nešto drugo.

U tom smislu WHIP IT je sjajan throwback za stare 70s i 80s omladinske filmove, sa tim odličnim spojem ozbiljnosti i naivnosti koji je naročito bio prisutan u tom periodu.

Glumačka rešnja imaju indie šmek, blaga preteranost u ekspresiji je simpatična i WHIP IT se može sagledavati i kao neka vrsta produžetka JUNO drugim, mišićavijim sredstvima, sa manje pretenzije u postupku i ozbiljnijim dometima kad je reč o značenju.

Međutim, ono što je najmaestralnije u filmu je svakako glumačka podela. Ellen Page u glavnoj ulozi je okružena fantastičnom ekipom koja bi se mogla porediti sa INGLOURIOS BASTERDS, da je kojim slučajem Tarantino snimio film koji ima iole smisla. Od Tarantinove veteranke Zoe Bell preko Kristen Wiig, Alle Shawkat iz ARRESTED DEVELOPMENT, Marcie Gay Harden pa sve do same Drew, Ellen predvodi izvanredan ansambl koji ne čine zvezde ali su to sjajni profiji i sjajan tim koji uprkos svojim bravurama omogućuju njoj da odigra ključne poteze kao uostalom i u samoj sportskoj priči.

Što se egzekucije tiče, Drew je očigledno skupila kompetentnu ekipu i u stilskom smislu tu nema lutanja a film čak ima i jednu vrlo šarmantnu lirsku, vrlo filmičnu, ljubavnu scenu koja pokazuje dobar filmmejkerski instinkt. Muzika je baziraa na prilično hip selekciji pesama ali one u principu ne progurtaju film dočim parčići koji su score vuku na 70s rešenja koja su u poslednje vreme dosta česta.

WHIP IT mi je bio među najočekivanijim filmovima jer sam predosećao da se tu nešto zanimljivo dešava i nisam se prevario. Imajući u vidu specifičnost materijala koji piše Shauna Cross, u šta sam imao priliku da se uverim nedavno čitajući scvenario za IF I STAY, reč je o piscu čiji scenariji vrlo lako mogu da skliznu u totalni besmisao, patetiku i kliše ako su bez jasnog rediteljskog vođenja, i Drew je to itekako uspela da prevaziđe pokazujući izgrađen rediteljski instinkt. Videćemo šta će se desiti za IF I STAY od koga Summit očekuje da bude novi malo mračniji film za TWILIGHT crowd.

* * * / * * * *

Pogledao sam PUKOVNIKOVICU Đorđa Kadijevića. Reč je o filmu koji dobija na naročitom značaju ako imamo u vidu da se bavi temom uticaja jedne gradske, otmenije žene na muškarce u toku prvog svetskog rata. Ta tema je u proteklih godinu dana, u filmovima SVETI GEORGIJE i BESA bila na neki način najviše tretirana i nametnula se kao ključna kad je reč o obdelavanju priča iz tog perioda.

Kadijevićev film ima ogroman potencijal i prava je šteta što usled prilično slabe dramaturgije na nivou vođenja priče i uvođenja preokreta odnosno konstruisanja situacija i konačno nedoslednog rediteljskog postupka nije više iskoristio potencijal koji je priča imala.

Naime, situacija da pred kraj rata, pukovnik gubitničke austrougarske vojske biva više uznemiren time što mu dolazi žena usled čega više ne može da kurvari, nudi ogroman potencijal, a naročito kada se njegovi vojnici potrude da pošto objave da je mrtav tako i bude. Nažalost, jedan od ključnih preokreta u filmu vezanih za priču o podmetanju leša pati od dosta slabe dramaturške postavke koja ne samo da ga minimalno koristi na planu zapleta već na neki način želja njgovih ljudi da ga smaknu ostaje na nivou podrazumevanja, i situacija smaknuća ne nosi nikakvu dramatičnost, iako je to itekako mogla.

Osnovna priča o dva vojnika zadužena da brinu o njegovoj ženi uspeva da očuva svoju znakovitost i vrlo je jasan taj gubitak poštovanja koji oni pokazuju kada pukovnik pogine, odnosno kada se ispostavi da je sila koja ih kolonizovala (njih dvojica su Srbin i Mađar) na izdisaju. Nažalost, na toj liniji zapleta najviše se pokazuje nekonzistentnost Kadijevićevog rediteljskog postupka pošto su ova dva junaka u pojedinim momentima gotovo tatijevske karikature a najboljim fazama su tipični slackeri iz vojske što je nekako i najubedljivije.

Sporadično PUKOVNIKOVICA zaista pokazuje potencijal da bude jedna krvavo ozbiljna varijacije na TWO MULES FOR SISTER SARA, ali nažalost u ukupnom skoru, Kadijević i ekipa prave previše grešaka u koracima i gotovo pretvaraju u veresiju.

PUKOVNIKOVICA čak i sa tom dramaturškom zakržljalošću i nedoslednim rediteljskim postupkom ipak ima kvalitet i svakako spada među filmove koje treba pogledati. Štaviše, određeni broj nedostataka joj se može oprostiti iz prostog razloga što je ovo ipak film iz 1972. kada naš film nije u embrionalnoj fazi i već je produkovao jako ozbiljna remek-dela ali ipak određena supotilnost i minucioznost rediteljskog postupka u to vreme još uvek nisu postojali kod nas i nisu bili omasovljeni.

Sasvim je moguće da bi čak i takav postupak sa sve slapstick i gotovo grossout elementima funkcionisao u interpretaciji nekoga ko ima dar za komediju ali nažalost, Kadijević nije reditelj sa takvim smislom za humor na ekranu.

U svakom slučaju, PUKOVNIKOVICA nesumnjivo jeste vanserijski film, i naslov koji treba ispratiti sa pažnjom. Samo je šteta što nije onoliko dobar koliko je mogao da bude.

* * 1/2 / * * * *   

Filmovi živopisani u maju:

KING OF CALIFORNIA
KONGEKABALE
COMPLICITY
L'INSTINCT DE MORT
WOLVERINE
MY BLOODY VALENTINE
L'ENNEMI PUBLIC NO.1
17 AGAIN
SOUR GRAPES
STAR TREK
FRANKLYN
THE GIRLFRIEND EXPERIENCE
ZIFT
PARASOMNIA
TOKYO!
ACOLYTES
SERBIAN SCARS
MURDER A LA MOD
MIDNIGHT EXPRESS
BULLETPROOF
SUSAN'S PLAN
FAST AND FURIOUS
TERMINATOR SALVATION
MARIN BOI

Reprizirao sam BESMRTNU MLADOST Vojislava Nanovića, jedan od prvih filmova nastalih u posleratnoj Jugoslaviji. U odnosu na prvo gledanje, sada mi je delovao slabije, međutim, to ga ne čini manje zanimljivim. Naime, Nanović je bio poznati beogradski ilegalac, na neki način on je bio nekakav Prle ili Tihi i u BESMRTNOJ MLADOSTI je kanalisao svoja iskustva iz rata. BESMRTNA MLADOST je u tom smislu pionirski primer filma o urbanoj gerili za vreme NOBa. Nanovićev rediteljski postupak je naravno početnički, i to kod samog reditelja koliko na nivou cele infrastrukture, iako se vidi da ima rediteljski dar Nanović u tom trenutku nema uslove da ispuni svoju viziju u potpunosti. U tom smislu, BESMRTNA MLADOST je zanimljiva kao priča koja je na nivou postavke priče vrlo realistična i bliska istorijskim događajima.

Naime, Nanovićevi likovi su ilegalci koji odrađuju nekakve low-key kombinacije, neke sitne pickupove, distribuciju letaka, krađe oružja, male diverzije. Dakle, oni su daleko od comic book akcije OTPISANIH sa masovnim masakrima Nemaca. E sad, izvesna teatralnost glume, poneka slabija rešenja na nivou mizanscena, odsustvo glavne priče i dramskog konflikta na nivou celine, čine da film ne bude onoliko ubedljiv kao neke kasnje priče o ilegalcima koje su paradoksalno verovatno bile dalje od istine.

U to smislu, interesantno je da BESMRTNA MLADOST u sebi nosi dosta od atmosfere omladinskog filma jer nanovićevi likovi su manje-više goloruki i protiv okupatora sprovode minimalno nasilje, više ih pobeđuju nekom vrstom dečjeg nestašluka, a motivisani su mešavinom patriotizma i infantilnosti.

BESMRTNA MLADOST je takođe jedan od retkih filmova koji prikazuje scenu pregovora između mladih ilegalaca komunista i patriota monarhističkog usmerenja. Iako ih na kraju monarhisti odaju, ali više iz ličnih nego ideoloških razloga, ovo je redak film koji pokaztuje saradnju komunista i rojalista u antifašističkoj borbi. Kasnije će zbog takvih scena (prikazivanje četnika u umerenijem svetlu) Nanović imati probleme sa filmom ŠOLAJA.

Na nivou kadriranja, Nanović se služi jednostavnim ali artikulisanim , pismenim stilom i vrlo dobro realizuje potere i suspense scene. U tome mu znatno pomaže i sam grad Beograd koji je bio prepun ruševina i zaista je ima sveže rane posle rata koji se završio tek tri-četiri godine pre toga.

Iako ima par plakatskih scena, u kojima se naivni propagandizam oličava uglavnom u nemotivisanim monolozima, Nanovićev film je inače začuđujuće odmeren i na nivou same suštine i priče nije plakatski već je pre svega fokusiran na likove i njihove aktivnosti.

Sve ovo čini BESMRTNU MLADOST jednim od atipičnih i neobično zanimljivih partizanskih filmova, kao i jednim od ključnih naslova iz segmenta o "urbanoj gerili".

* * * / * * * *

Jel postoje titlovi za film FURIA Alexandre Aje?

Pogledao sam THE TIME TRAVELER'S WIFE Roberta Schwentkea. I ovaj naslov je spadao među najočekivanije i itekako je ispunio očekivanja. Schwentkeov film je baziran na romanu Audrey Niffenegger. Roman nisam čitao, ali mislim da je Bruce Joel Rubin uradio izuzetno zanimljivu adaptaciju koja je po mnogo čemu krajnje neobična. Naime, THE TIME TRAVELER'S WIFE je po svojoj daramaturškoj strukturi vrlo arty i ja bih ga definisao kao primer projekta o kakvom evropski reditelj sanja u Holivudu.

Reč je zanimljivoj i potpuno atipičnoj premisi, kvalitetnom scenariju i okolnostima u kojima to može da se snimi za solidne pare sa velikim zvezdama. To je san svakog evropskog reditelja kada ode u Holivud, a za Schwentkea bih rekao da, imajući u vidu njegove evropske filmove, verovatno baš u Holivuduu snimio svoj najavangardniji film. Iako je film dosta solidno prošao u bioskopima, jedina prednost koju bi ovaj naslov imao u Evropi jeste to što bi da je evropski film bio tretiran kao ozbiljno remek-delo a osvojio bi sigurno i neku veliku festivalsku nagradu

Nažalost, u holivudskim okolnostima, TIME TRAVELER'S WIFE naišao je na niz prepreka, prvo se New Line koji ga je proizveo (obratite pažnju na New Line tradiciju filmova o putovanju kroz vreme sa THE BUTTERFLY EFFECT) fuzionisao sa Warnerom a zatim je sam producent filma, Brad Pitt, imao sličan projekat BENJAMIN BUTTON što je dodatno odložilo premijeru TIME TRAVELERa. Ako se tome dodaju i prilične komplikacije vezane za to kako treba marketovati ovaj film jer je njegovu ciljnu grupu zbog krajnje neobične strukture, jako teško definisati, na kraju je pušten kao ljubavna drama, bez većih petenzija.

I formalno, TIME TRAVELER'S WIFE jeste ljubavna drama, ali u najboljem smislu te reči, nikako ne na liniji Nicholasa Sparksa. Premisa sa čovekom koji putuje kroz vreme protiv svoje volje predstavlja osnov za ljubavnu priču o dvoje ljudi koji su osuđeni jedno na drugo i čiji je odnos ugrožen zbog hendikepa jednog od njih. Međutim, pošto je junakov hendikep do te mere bizaran, to uopšte ne izgleda patetično jer je identifikacija na nivou gledaočeve percepcije da mu se tako nešto može desiti apsolutno nemoguća.

Zatim, ono što je naročito interesantno jeste to da se premisa sa putovanjem kroz vreme samo tumači kroz konsekvence na ljubavni/bračni odnos dvoje ljudi, nema nikakve zavere, borbe sa nekim negativcima i sl. pored toga. Odnos koji se razvija između likova je interesantan i ima vrlo ozbiljnu dimenziju, Schwentke i Rubin koriste jednu krajnje bizarnu premisu kako bi tumačili ozbiljne probleme. Taj spoj normalnog, racionalnog i apsolutno sumanutog, podsetio je na Cronenberga, a film ima i jednu apsolutno vintage cronenbergovsku deonicu.

Na neki način, TIME TRAVELER'S WIFE je najbolji superherojski film ikada snimljen pošto tematizuje sudbinu čoveka koji ima hendikep jako sličan supermoćima kakve kroz nesreće i traume stiču superheroji i prelama ih kroz prizmu običnog života i nemogućnosti emotivnog ostvarivanja usled tog problema. Naravno, nikada nijedna strip ekranizacija neće moći da bude ovakva ali ja bih svakako tumačio TIME TRAVELER'S WIFE i iz kanona superherojskog filma.

U dramaturškom smislu, Rubin je vrlo interesantno postavio scenario. Naime, za razliku od tipične holivudske dramaturgije u kojoj bi glavni junak imao proaktivniju ulogu, uzimao stvari u svoje ruke i sve bi bilo garnirano sa više logike, TIME TRAVELER je napisan kao jedan experience u kome se vremena mešaju, životna dob likova se razlikuje pre svega po frizurama, ali film nije konfuzan, ili je konfuzan onoliko koliko je cela situacija konfuzna junacima. Ovako atipičan dramaturški pristup svakako pomaže tom overall arty utisku filma.

Kad je reč o samoj temi putovanja kroz vreme, ovde je hronomocija samo device i u tom smislu logiku tog segmenta treba zanemariti. Dakle, ovo nije film o putovanju kroz vreme za one koje zanima sama tehnologija tog čina jer će oni sigurno naići na gomilu grešaka. Međutim, što se konkretne priče tiče, taj motiv je vešto postavljen i konsekventno upotrebljen.

Prava je šteta što studio nije imao veće ambicije sa ovim filmom, pre svega u smislu plasmana na festivale i borbe za nagrade. Isto tako, smatram da je solidan bioskopski uspeh zaista fantastična stvar za film koji je ovoliko off-the-wall, i pokazuje zaista izvanredno gledalačko obrazovanje i toleranciju svoje publike.

* * * 1/2 / * * * *

Filmovi živopisani u junu:

METASTAZE
TRUCK
Россия 88
CRUSH AND BLUSH
PUSH
OSMA VRATA
TAE-POONG
BRONSON
THE MIRACLE
FRITSUD JA BLONDINIID
THE GOOD THE BAD AND THE WEIRD
WORLD TRADE CENTER
I LOVE YOU, MAN
DEPS
HITNA POMOĆ
THE GREAT BUCK HOWARD
DACHIMAWA LEE
STRANDVASKAREN
THE HANGOVER
GP-506
SPRING BREAKDOWN
THE BOAT THAT ROCKED
OORLOGSWINTER
SECRET DEFENSE
TRANSFORMERS: REVENGE OF THE FALLEN
KNOWING
FIRED UP
ALL MY FRIENDS ARE LEAVING BRISBANE
RX
GOAL 3
MURDER BY MOONLIGHT

Whisky hangover 'worse than vodka', study suggests
Whisky
Whisky produces a bad hangover

Drinking whisky will result in a worse hangover than vodka, according to research by US scientists.

The reason might lie in the number of molecules called "congeners" which it contains compared to vodka, the Brown University team said.

But the study also suggested that sticking to vodka all night rather than whisky would not improve your performance at work the next day.

The study is published in Alcoholism: Clinical and Experimental Research.

   
Drinking too much of any alcoholic drink can have a number of undesireable short and long-term effects
Chris Sorek, DrinkAware

The 95 volunteers for the research, all healthy alcohol users, had one night of "acclimatisation" before drinking either whisky or vodka the following night.

They were given enough alcohol to put them a third over the legal driving limit for the UK.

On the third night they were given a "placebo" drink containing no alcohol.

On each occasion, they were then asked how they felt the following day, and were tested on how well they could concentrate on tasks.

The volunteers who drank whisky reported far more hangover symptoms such as headache nausea, thirst and fatigue compared with those who drank vodka.

However, the overall performance at the concentration task was roughly the same between the two groups.

Professor Damaris Rohsenow, who led the research at Brown University in Rhode Island, said: "While people felt worse, they didn't perform worse after bourbon (a type of whiskey made in the US) than after vodka."

He said that the study also showed that workers in "safety-sensitive" roles could be impaired by drinking - long after the alcohol itself had disappeared from the bloodstream.

Chemical trace

The study, which also monitored sleeping patterns in the volunteers, found that disrupted sleep was no worse in either group.

The reason why whisky might cause more unpleasant hangovers might lie in the number of molecules called "congeners" which it contains compared to vodka, said Professor Rohsenow.

These include small amounts of chemicals such as acetone, acetaldehyde and tannins.

Chris Sorek, the chief executive of charity Drinkaware, said that social drinkers should be aware that no alcoholic drink removed the risk of a hangover.

He said: "Christmas is a time to socialise and celebrate, but many people will be drinking excessively - drinking too much of any alcoholic drink can have a number of undesirable short and long-term effects."

While exceeding recommended daily limits might mean hangovers the following day, he said, in the long term, regular heavy drinking could increase the risk of cancer or liver disease.

jel kažu nešto za lozu, rum i tekilu? 

Ne znam, ali ovo je retka oblast nauke koja me zaista zanima...

Nauka o mamuruku? 

Inače, čitam sad, u UK je vozački limit 0.8 što, realno gledano, jeste neka razumna granica. Ovi ispitanici su napijani do oko 1, što baš i nije mortus pijanstvo, te mi nije baš najjasnije kakav su to ujutru mamurluk mogli da imaju. Što se mene tiče, ne slažem se sa rezultatima. Sa votkom sam u ratu baš zbog jutarnjih problema koji se sastoje u neobičnom svojstvu tog pića - kad se naločem vode (a to je neophodno posle burne noći, jelte), javi mi se osećaj ošamućenosti, skoro opijenosti. Viski, a naročito burbon, takve efekte nema i osim krša u ustima, ne zaziva jutarnje proklinjanje protekle večeri.

Mamurluk nije od etanola, već od raznih g koje meću u ta pića, a možda i od metanola, kojeg ima, nije da nema.

Moja iskustva sa mamurlukom nažalost dolaze sa godinama. Kao mlad sam pio kao Radivokević i nije mi bilo ništa, ali onda su odjednom počele da mi se dešavaju tegobe sa mamurlukom, da se budim pijan i sl. U tom smislu, ja zaista nisam poznavao pojam mamurluka sve do svoje 24. godine. A do 24. sam najviše pio. Ono što je najbolji lek za mamurluk jeste preventiva. Dakle, ne preventiva u smislu da se ne pije, već preventiva u smislu da ukoliko si u stanju da se pobrineš za sebe, na neki način već pred pokušaj spavanja obaviš određene radnje koje će biti reakcija na potencijalni mamurluk. John je pomenuo hidriranje. Great minds think alike. To je obavezno. Ja recimo štujem i preemptivno uzimanje nekog sedativa ili leka za bolove (naravno u dogovoru sa ličnim lekarom da se sve to ne bi pretvorilo u koktelčić, na svu sreću uvek u društvu ima neki lekar ili džanki koji se razume u lekove), vitamini takođe nisu loši, premda ja moram priznati ne verujem u lekove za mamurluk bazirane na buđenju organizma i uvek sam više za one koji smanjuju bol ili uspavljuju. Ono što je takođe dobra preventiva jeste da se ne zaspi odmah, i da se šđto više metabolizuje alkohol dok si budan.

Ono što je problem jeste to da ako si pijan kao letva, teško da išta od ovoga uopšte možeš da organizuješ.

Mamurluci od vodke su među onima koji ti zgade to piće zauvek, premda svako trovanje od alkohola ti generalno zgadi to piće zauvek, tako da sam ja u jednom trenutku čak bio u fazi da više nemam šta da pijem te sam neka pića morao da vratim iz mirovine.

Ono što je nezgodno kod pijanstva jeste mešanje pića, čemu čak i najiskusniji pribegavaju u fazi kad su pijani kao letve. U tom smislu, imao sam niz iskustava, a kao najpaklenija kombinacija izdvojili su se jeger, absint i pivo pre jedno dva meseca. Premda jedan od najdekadentnijih koktela koje sam ikada pio jeste loza prvijenac i absint. To je za ljubitelje i poznavaoce.

Pogledao sam STEEL AND LACE Ernesta Farina, naslov koji pamtim iz slavnih dana VHSa. Iako se vreme VHSa još uvek ne može smatrati klasičnim DTVom, naročito ne period 1991. iz kog dolazi ovaj film, realno reč je o naslovu koji je i u to vreme bio namenjen video tržištu.

STEEL AND LACE sam konkretno pogledao zbog istraživanja opusa Josepha Doughertyja. Iako ovaj film ima svakako dosta interesantan scenario u odnosu na tipične VHS projekte iz tog vremena, ovo nije showcase Doughertyjevog dara kakav je pokazivao u naslovima poput CAST A DEADLY SPELL i WITCH HUNT. Ovde nema transgresivnosti tih filmova, i uprkos tome što ima nekoliko kinky detalja, uostalom David DeCoteau je bio jedan od producenata te ne čudi što je kinkiest detalj upravo iz njegovog faha.

Ernest Farino je specijalista za specijalne efekte koji je želeo da se okuša kao reditelj sa ovim naslovom i na svu sreću nije ga iskoristio kao tipičan SFX showcase već je zaista, u skladu sa svojim skromnim moćima pokušao da ispriča priču.

Iako kada se sve sabere i oduzme, STEEL AND LACE ne prevazilazi svoj C-produkcioni milje, i ima mnogo više exploitation elemenata negop nekog eventualnog indie šarma, reč je o pristojnom ostvarenju u okvirima onoga što su diktirali uslovi. Ipak, u toj vrsti produkcije jedini smisao imaju oni koji je prevazilaze a STEEL AND LACE ne spada među njih.

* * / * * * *

Ponekad me zaista rastuži stanje savremenog horora. Naime, iako je glupo reći da je išta lako snimiti, može se konstatovati da je zaista malo potrebno da se neki naslov pretvori u senzaciju nezavisnog horora. HOUSE OF THE DEVIL Ti Westa je najbolji primer toga.

Ovaj film nesumnjivo ima nekakav rediteljski koncept i u većem delu se sprovodi nekakav rediteljski postupak, međutim, to je otprilike sve što nudi ovaj film a to je ipak nedovoljno da se smatra ozbiljnim ostvarenjem.

Moja primedba čak i nije vezana za prvih 70 minuta filma u kojima se ne desi apsolutno ništa, kako bi se moglo očekivati. Štaviše, ja mislim da je taj očigledni problem zapravo najmanja mana filma. Ti West nas od početka priče ubaci u svoj ritam izlaganja priče i na neki način ko preživi prvih deset minuta prilagodi svoj organizam tome kako se odvija sledećih sat vremena. Ne mogu pri zdravoj pameti tvrditi da je tih prvih 70 minuta dobro, nije, ali nije nepodnošljivo i taj eutanazirani ritam ima svojih draži ali isto tako dovodi do išćekivanja ozbiljnog paybacka, i to ne u smislu da se sada strpljenje mora nagraditi ozbiljnim nasiljem već upravo da se ta serioznost i atipičnost moraju produžiti kad stignemo u ripper domen. Dakle, očekuje se interesantan rasplet, nešto zanimljivo, nekonvencionalno, dakako i spektakularno nasilno.

U tom smislu, Ti Westov najveći greh nije u tome što je prikazao satanizam kao nešto dosadno već u tome što ga je prikazao kao nešto banalno, skoro svakodnevno, ali ne in a good way. Naime, čak i ljudi koji nisu veliki poznavaoci horora, doživljavaju zaplete sa žrtvovanjem, satanističkim ritualima kao neku vrstu opšteg mesta, kao nešto što se viđa svaki dan. A o ljubiteljima horora da ne govorimo. Međutim, satanizam u HOUSE OF THE DEVIL je ne samo nedorečen, nego je do te mere banalan i infantilan, da je sam prikaz rituala zaista na nivou rituala kakav bi videli u crtanom filmu.

O nekim bazičnim stvarima od kojih zavisi dobar okultisitčki film da ne govorimo. HOUSE nam ne daje odgovore na ključna pitanja: Jesu li ovi satanisti neke budale amateri ili vrhunski okultisti? Jesu li oni zaista sposobni da učine to što misle, odnosno jesu li u Ti Westovom svetu moguće takve stvari (kraj za koji se opredelio sa sve uticajem droge i aluzijama na začeće je besramno jeftin)? Jesu li oni u tome uspeli slučajno ili namerno? Ako je uspelo, jel uspelo zbog njih ili zbog nje? Postoje li neki suštinski razlozi zbog kojih je ova devojka izabrana?

Sam ritual je zaista onako kako bi ga neko napisao za potrebe komedije koja ima satanističko žrtvovanje kao jedan od usputnih gegova. Nedorečenost motiva sekte bi bila legitimna kada bi ovo bio ozbiljan film koji kao ne želi da daje neke konačne odgovore jer je svestan da je njih nemoguće dati. Međutim, ovo nije takva vrsta filma. Ovo je film koji kada se dođe do horor invencije pada izuzetno nisko. Ono što stvar čini još bizarnijom jeste taj build up do žrtvovanja sa traženjem bejbisterke, njenim čekanjem i sl. koji nema apsolutno nikakav smisao u široj slici. Ja se ne razumem previše u satanizam ali koliko znam za ritual nije potrebno da se neko pre rituala dobrano smori, ili grešim? Ako grešim, trebalo je da nas autor obavesti o tome, da nam kaže da žrtva mora da se smori. Isto tako, otvara se čitav niz pitanja vezanih za uverljivost cele priče oko njenog regrutovanja koja u principu ne bih postavljao da film ne insistira toliko na tom ritmu koji bi trebalo da nam otkriva štošta a ne otkriva ništa.

Radujem se Tomu Noonanu u ulozi zlog okultiste as much as the next guy, ali nažalost Tom je omatorio i više nije spooky. Nešto se desilo, i ja sam iznenađen pošto je Noonan podela za to 1/1. Što se Mary tiče ona samo doprinosi neuverljivosti cele stvari. Zaista u godini kad smo gledali MARTYRS teško je spustiti se ovako nisko. Dok je Tom ikona za sva vremena, Mary ipak ima veze sa jednim humorističkim prilazom žanru i ona kao znak dovodi do prilične konfuzije pošto oneozbiljuje stvar koja je na nivou autorove ambicije vrlo ambiciozna i pretenciozna.

I to nas dovodi do cele 80s fakture. Prvo 80s filmovi o sektama su bili svakakvi, bilo je i gorih od Ti Westovog ali su svi imali conviction a ovaj to nema. Ti filmovi su na neki način pokušavali da nas ubede u svoje priče, a Ti West prvo vešto a zatim sve lošije balansira između želje da snimi film iz osamdesetih i snimanja filma o osamdesetim. Ukoliko je Ti West pokušao da nas podseti na te filmove, onda je u tome svakako uspeo, ali iz ove vizure zaista deluje uzaludno ulaganje takvog truda u jedan tako efemeran naum.

U svakom slučaju, HOUSE je simpatičan pokušaj ali na nivou rezultata reč je o jednom priličnom promašaju čijim autorima ne treba stvarati iluziju da ovo ima smisla. Šteta je što je veliki deo kritike to već uradio. Ukoliko nezavisni horor ostane na nivou pravljenja ovako polovičnih naslova teško da se može očekivati neki preporod na sceni.

* ½ / * * * *

Pogledao sam THE INVENTION OF LYING Matthew Robinsona i Ricky Gervaisa. Moram priznati da mi je za sada još uvek izmakla sposobnost razumevanja zašto je Gervais kultni komičar. Nemam ništa protiv njega i povremeno su mi njegovi TV radovi smešni, ali moram priznati da je to vid humora koji je prilično antipatičan. THE INVENTION OF LYINGS se jedva može i nazvati filmom pošto je reč o jednom vrlo jednostavno koncipiranom, sub-televizijski realizovanom high-concept skeču produženom da traje sat i po.

Ne može se Gervaisu i Robinsonu spočitati da film nije inteligentno postavljen na određenom nivou, međutim naprosto postoje određeni domeni filmskog izraza u kojima inteligencija ne može nadoknaditi odsustvo autentične filmičnosti i filmmejkerskog talenta i to se u ovom filmu itekako oseća. Cela priča sa svetom u kome svi govore istinu a samo jedan čovek zna da laže toliko je high concept da se na neki način highness of concept okreće protiv filma. Na sve to, Gervais i Robinson još i "varaju" pošto su ljudi pored toga što su iskreni uglavnom i priglupi što je prilično iritantno, i mislim da je pravi izazov trebalo da bude to da ljudi iako ne umeju da lažu ipak nisu budale, odnosno da iako sposobnost ekonomisanja iznošenjem svojih misli jeste jedna od karakteristika normalnog čoveka, ona ne utiče na neke duge sposobnosti pojedinca.

U tom smislu INVETION kliza i u sfere Judgeovog IDIOCRACYja koji je takođe imao svojih tegoba ali je ipak daleko bolji i efektniji film od INVENTIONa.

Nisam gledao Koeppov film sa gervaisom tako da ne znam kako funkcioniše kada ga drugi režiraju, ali u svakom slučaju INVENTION OF LYING deluje kao neka jako zastarela didaktička komedija nastala van Holivuda pre nekoliko decenija.

* 1/2 / * * * *

Hm, nisam baš siguran da Gervais vara gledaoce u načinu na koji je predstavio junake i svet u kome obitavaju, i mislim da je otvoreno pitanje kako bi se ljudi ponašali u takvim okolnostima, ali to je već stvar za neke psihološke analize. Kontrola sopstvenih misli je do te mere jedan suštinski deo našeg društva da je doslovno nezamislivo kako bi svet izgledao da toga nema. Između iskrenosti i gluposti se u svakodnevnom životu može povući veza kad je reč o praktičnim posledicama po pojedinca, a u ovakvom slučaju se dolazi u jedan prilično bizaran ekstrem koji je zaista teško pojmiti i Gervais je dao neko svoje zabavno tumačenje koje povremeno ima karakter skeča, ali se ne zadržava samo na tome. Mislim da je bolje pitanje da li bi takvo društvo uopšte moglo da postoji i da evoluira u nešto uređeno i napredno, ali to je već stvar osnovne postavke bez koje i nema filma, prihvatiš je ili ne. Meni ovakva postavka pije vodu zato što je dosledna, i Gervais unutar nje uspeva da pokrene neke zanimljiva pitanja u vezi religije i prirode muško-ženskih veza, da plasira i par (bar što se mene tiče) ubedljivih melodramskih momenata, i da, što je najvažnije, bude veoma duhovit; ja sam se nekoliko puta glasno nasmejao tokom ovog filma, a cenim da je to ipak najbitnije. Ghost Town je na sličnoj liniji kad je reč o tretmanu gl. junaka kao i Invention of Lying, ali je i klasičniji rom-com u kome nije toliko naglasak na high conceptu, pa bi ti se on možda i više svideo. Doduše, imaj u vidu da ja sve ovo pričam kao veliki Gervaisov fan i da smatram da je to što su on i Merchant uradili sa The Office i Extras vrhunci nove britanske komedije (tj. dramedije), na istom nivou (iako, naravno, različitog senzibiliteta) sa radovima Edgara Wrighta i Simona Pegga.

Filmovi živopisani u julu:

TRENER
THE STEAM EXPERIMENT
IVANSXTC.
DEMENTIA 13
THE HANDMAID'S TALE
ALONE WITH HER
THE HUMAN CONTRACT
ČOVJEK KOJI JE VOLIO SPROVODE
IZBAVITELJ
THE SPY WHO CAME IN FROM THE COLD
LISICE
DIE 1000 AUGEN DER DR. MABUSE
BRUNO
KAKO SU S VOLELI ROMEO I JULIJA
ŠTIĆENIK
PUBLIC ENEMIES
QUIZ SHOW
IDIOCRACY
ADVENTURELAND
QUAI DES ORFEVRES
DOLLAR$
PRETTY MAIDS ALL IN A ROW
NIGHT AND DAY
MORTAL THOUGHTS
CHOPPER
CRANK: HIGH VOLTAGE

Filmovi živopisani u avgustu:

MISBEGOTTEN
BEER PONG
OBSERVE AND REPORT
ATTACK FORCE Z
CODE NAME SOLDIER
CHARADE
SOLDIER
THE BACHELOR AND THE BOBBY-SOXER
CIPELICE NA ASFALTU
MOTHER, JUGS & SPEED
4
BULLETPROOF
BANLIEUE 13 ULTIMATUM
DIAGNOSIS DEATH
INGLOURIOUS BASTERDS
SEXY KILLER
THE STONE KILLER
BLOOD: THE LAST VAMPIRE
HICKEY & BOGGS
ACROSS 110th STREET
THE INFORMERS
BREAKING POINT
BREAKOUT
SUPERFLY
I, THE JURY
THE HIT

Filmovi živopisani u septembru:

FIREPOWER
UOMINI SI NASCE POLIZIOTTI SI MUORE
BLOOD AND BONE
OPERACION OGRO
FREQUENTLY ASKED QUESTIONS ABOUT TIME TRAVEL
DIE FAELSCHUNG
THE SEX THIEF
THE DAMNED UNITED
INFESTATION
FUZZ
GOLDENGIRL
GI JOE: THE RISE OF COBRA
STATE OF PLAY
LOVE THE BEAST
FROST/NIXON

Filmovi iz oktobra:

THANK YOU FOR SMOKING
DISTORZIJA
OSEBNA PRTLJAGA
ROMAN POLANSKI: WANTED & DESIRED
DISTRICT 9
MADEO
INSIDE OUT
HILLS RUN RED
WITCH HUNT
PAPARAZZI
KRVAVI PUT
EŠALON DOKTORA M
NEVJERA
POSLEDNJI MOST
TRICK R TREAT
INJU
DOGHOUSE
THE TOURNAMENT
LARGO WINCH
FIGHTING BACK
SHOPPING
MY ONE AND ONLY
LA MORT EN DIRECT
UBIJ ME NEŽNO
PERFECT GETAWAY
SIGNALI NAD GRADOM
GIALLO
THE JIGSAW MAN
THE LONG GOOD FRIDAY
PULP
THE CANDIDATE

Filmovi iz novembra:

I'LL NEVER FORGET WHAT'S'ISNAME
BELLMAN AND TRUE
THE GOODS: LIVE HARD, SELL HARD
LUCKY YOU
THE STAR CHAMBER
VENUS
THE GRASSHOPPER
SHILJONG
ZOMBIELAND
BLACK DYNAMITE
THE SPLIT
A GUIDE FOR THE MARRIED MAN
THE HOT ROCK
MOON
TORMENTED
MILANO CALIBRO 9
THE KREUTZER SONATA
THERE'S A GIRL IN MY SOUP
BUTTERFLY ON A WHEEL
THE DECEIVERS
RIOT IN CELL BLOCK 11
CHANGING LANES
THE DEEP
MOTEL SEONINJANG
BAKLAVA
PANDORUM
GAMER
NINJA
PREDMESTJE

Filmovi živopisani u decembru:

J'AI VU TUER BEN BARKA
A FILM WITH ME IN IT
TRIANGLE
KONEC VEČNOSTI
HARRY BROWN
DEFENCE OF THE REALM
THE COVE
LAW ABIDING CITIZEN
EXTRACT
JENNIFER'S BODY
THE BOX
NINE MILES DOWN
MESSAGES DELETED
CARRIERS
ENDGAME
HALLOWEEN 2
MUTANTS
ATTACK OF THE 50 FT. WOMAN
TELL-TALE
ULOGA MOJE PORODICE U SVJETSKOJ REVOLUCIJI
LEILA KHALED: HIJACKER
THE MOTHER
AVATAR
GIVE 'EM HELL MALONE
PRE ISTINE
DIVLJE SEME
ZAZIDANI
NEMIRNI
MAN SOM HATAR KVINNOR
UNIVERSAL SOLDIER 3: REGENERATION

je l' ti to najesen(oktobar, novembar) ponestalo farbe, pa nisi vise zivopisao?

Takav je običaj.

Reprizirao sam LEPTIROV OBLAK Zdravka Randića. On je u ovom eseju o Omladinskom filmu spadao među filmove o mladima koje su pravili stariji reditelji i moglo bi se reći da je reč o paradigmatičnom primeru takvog filma.

Naime, u ovom naslovu se kroz prizmu priče o mladom čoveku zapravo prelamaju određene poetičke koncepcije filma koji zapravo govori o nekom ranijem vremenu. Zar ne možemo LEPTIROV OBLAK smatrati nekom vrstom rimejka BUBAŠINTERA sa praktično preslikanim porodičnim odnosima, a na neki način, kad je reč o tematizovanju straha o homoseksualnosti čak i filmom koji (neuspešno) preslikava i subverzivne strategije Jelićevog remek-dela?

Sa Zoranom Cvijanovićem u glavnoj ulozi, i to čitavu deceniju i po pre nego što je otkrio svoju populističku personu, ovaj film ubija vlastitu komunikativnost i polazi putem neke vrste arty tumačenja mladalačke teskobne egzistencije, iako po svojoj strukturi, to zapravo nije. Cvijanovićev junak je zbunjen, hermetičan, prilično nejasan, sa nekom melanholijom koja ne liči na tipičan pitak prikaz puberteta.

Izbegavanje hepienda na kraju i sama završnica u kojoj Cvijanović više liči na nekog Hanekeovog smarača nego na normalnog momka, pošto mora da se odrekne od tipične, željene, konvencionalne putanje sazrevanja i opredeljuje se za neke alternativnije seksualne prakse odnosno drugu vrstu razrešenja svojih libidanlnih potreba, koje takođe opet podsećaju na odnos iz BUBAŠINTERA u kome umesto LEPTIROVE prodavačice, tetka preuzima inicijativu.

Dakle, osnov problema LEPTIROVOG OBLAKA je u tome što Mihić i Randić sprovode poetiku iz nekog drugog vremena, baziranu na odnosima koji su važili u nekim drugim okolnostima, i ta poetika je toliko snažna, na nivou scenarističkog rukopisa pre svega, da se naprosto ne može primeniti na druge okolnosti.

Jugoslovensko društvo se od vremena BUBAŠINTERA do LEPTIROVOG OBLAKA naprosto previše transformisalo da bi se ista specifična poetika mogla primenjivati. Pre svega desilo se Bijelo Dugme, 1977. desila se Hajdučka česma i više nije bilo isto biti mlad u SFRJ. Iako je sam BUBAŠINTER film iz 1971. taj film je mentalno ipak nekako malo više u šezdesetim, to je film u kome se ne oseća da je u Beogradu već igrana KOSA i sl. No, taj film ima neke druge autentične kvalitete zbog kojih ga smatram jednim od najbitnijih klasika.

Inače moramo imati na umu da je upravo Mihić kreirao koncept generic jugoslovenske filmske porodice, odnosno on u saradnji sa Kozomarom, a to je dakle porodica na čijem je čelu Danilo Bata Stojković, naizgled namrgođeni i rigidni a zapravo dobroćudni predstavnik srednje klase koji ima jasnu viziju kako sin treba da se razvija.

Praška škola je kasnije preuzela ovu strukturu porodice koja je profunkcionisala još u obodnim ostvarenjima Crnog talasa a do danas nismo imali novu definiciju porodice u srpskom filmu, i otud sve češće u filmovima imamo junake koji nemaju porodicu, čiji su roditelji umrli ili žive u inostranstvu.

U tom smislu, LEPTIROV OBLAK je sa likovima koje igraju Seka Sablić i Paja Vuisić potpuno na liniji.

Bijelo Dugme kao muzička podloga nažalost nije dovoljno da zarobi utisak kako je to biti mlad 1977. godine.

* * / * * * *