ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Tokom gledanja SHERLOCK HOLMESa Guy Ritchieja, sigurno da je poseban efekat proisticao iz prijatne okolnosti da je sala bila prepuna što svakako dopinosi prijatnom utisku. Film je vrlo solidan. Naravno, u njemu se otvara nekoliko tema koje su sporne.

Prva tema je gde je ovaj Holmes u odnosu na ranije filmske inkarnacije. Kad je reč o ranijim filmovima najviše liči na Levinsonovog Holmesa u Spielbergovoj produkciji pošto se dotiče teme okultizma i nudi brojne akcione set-pieceove. Moramo imati na umu da su najbolji filmovi o Holmesu upravo i bili oni transgresivni, kao i da su ključne ideje u toj vrsti filmova proisticale iz priča koje su iskoračile izvan Conan Doyleovog kanona. Ne samo da se Basilov Holmes borio sa nacistima, nego se kao najzanimljiviji filmovi o Holmesu izdvajaju PRIVATE LIFE Billy Wildera, SEVEN-PER-CENT SOLUTION Herberta Rossa (više na nivou ideje nego same rediteljske egzekucije) ili MURDER BY DECREE Boba Clarka. Svi ti filmovi su drugačiji od konvencionalne i televizijske verzije Homesa koje smatramo kanonskim.

Ritchiejev Holmes se razlikuje po tome što je reč o buddy filmu, o Holmesu u post KISS KISS BANG BANG danima, bez Blackovog šarma i humora naravno, ali sa Downeyem u glavnoj ulozi koji radi ono što je radio u KKBB plus sa obnovljenom idejom buddy filma koju je Black na neki način i vaspostavio u sam centar holivudskih komercijalnih koncepata, zajedno sa producentom Joel Silverom koji je uostalom radio i HOLMESa. U toj buddy hemiji očuvani su elementi Holmesovog i Watsonovog karaktera, njihove tipične osobine predstavljaju osnov njihove komunikacije i u tom smislu scenario je vrlo pažljiv i skrupulozan.

Isto važi i za strukturu samih postupaka glavnih junaka. Iako priča po strukturi nema veze za tipičnim Holmes pričama u kojima se postavi misterija a onda se prati kako se ona razotkriva, sakupljaju tragovi i sl. i moglo bi se reći da je bazirana više na DIE HARD mustri, što je takođe Joel Silverovo maslo, same akcije junaka su potpuno u skladu sa likom. Da, Holmes se dosta bije, ali su tuče postavljene tako da nam pokazuju kako je ta tuča samo artikulacija njegovog ozbiljnog razmišljanja o tome kako da naudi protivniku. Isto važi ia za sve akcione detalje, svaki od njih u sebi ima neke element dedukcije kojim se približava Holmesovom karakteru. Iako, možemo reći da ta akciona dimenzija nije nešto po čemu je Holmes poznat, iako znamo da se on vrlo dobro snalazio u opasnim situacijama čak i u pitomijim adaptacijama, ne može se osporiti da je ona ovde apsoluno personalizovana i da akcija zaista nije generic.

Isto važi i za negativca. Mark Strong je jedna jeremybrettovska pojava i bilo bi interesantno videti ga u ulozi Holmesa, možda u nekoj britanskoj seriji. Njegov negativac je na liniji Moriartyja (iako se i sam Moriarty pojavljuje i uspostavlja kao veliki arhinemezis) i Rit lepo pravi jednu steampunk interpretaciju Holmes-negativca.

Irene Adler se, ako imamo u vidu taj homoerotski odnos između Downeya i Lawa, koji je uostalom u samo osnovu Silverovog prilaza buddy junacima, ispostavlja kao višak, i ona je možda ponajviše zapravo ustupak tradiciji Holmes-filmova u ulozi žene kroz koji se objašnjava zašto Holmes ne voli žene. Doduše, Rachel McAdams ne uspeva do kraja da kanališe tu fatalnost i superiornost i do kraja filma ostavlja utisak nekakve damsel in distress koja je sporadično istinski bespomoćna, pa čak i nežna.

Ritchiejevo vođenje priče je bolje nego ikad a inscenacije su cool, sa rekonstrukcijom prljavom melting pot Londona koji liči na dickensovski košmar, bez prevelikih ličnih rediteljskih obeležja. Očigledno je da se Guy podredio funkciji pripovedača, da je svoje želje podredio potrebama priče i to čini SHERLOCK HOLMESa njegovim najboljim filmom.

Drago mi je da se Joel Silver sa ovim lepim filmom vratio na velika vrata, i da je u jednoj tako eksploatisanoj i prepoznatljivoj mitologiji ostavio i svoj autorski pečat kao producent prepoznatljivog stila.

* * * 1/2 / * * * *

http://www.aintitcool.com/node/43574

www.allocine.fr/video/player_gen_cmedia=18945050.html

Pogledao sam sinoć KO PUCA OTVORIĆE MU SE Marka Babca, jednu od produkcija Kino Kluba Beograd. U ovoj fazi, moglo bi se reći da je Kino Klub praktično imao već prepoznatljivu estetiku. Pre svega crno-bela fotografija Aleksandra Petkovića je zaista izuzetna, kako po veštini upotrebe lokacije tako i po kompoziciji kadra a Marko Babac, lekar po struci i pionir filmske montaže kod nas, daje filmu naročit ritam. U tom smislu, što se kadriranja i ritma tiče, KO PUCA OTVORIĆE MU SE zaista izgleda kao cutting-edge projekat na liniji koju će kasnije do savršenstva dovesti Kokan Rakonjac.

Ono gde Babčev film pada jeste scenario. Vasko Ivanović je napisao predložak koji ima probleme na više nivoa. KO PUCA je priča o grupi mladih otpadnika koji se okreću delinkvenciji jer su naprosto nezzadovoljni svojim mestom u društvu, jedan od njih dolazi iz teškog socijalnog miljea, dok su drugih dvoje iz viših klasa i naprosto osećaju neku vrstu besmisla. Ovi junaci komuniciraju stihovima ili lirskim pričama što daje filmu jednu nepotrebnu dozu pretencioznosti i junaci na kraju više liče na duševne bolesnike nego na ljude koji su zbog svoje naročite osetljivosti napustili normalne društvene tokove. U tom smislu, KO PUCA zapravo liči na najčistiju staljinističku dogmu po tome što prestupa kao duševne bolesnike ili u slučaju ovog filma neku vrstu neprilagođenih, navnih, histeričnih budala.

Likovi policajaca su upadljivo pozitivni i humani, tolerantniji nego što bi se očekivalo u diskursu ove vrste filma. Iako po formi KO PUCA ne liči na režimski film, po svom krajnjem rezultatu liči na neku vrstu strogo kontrolisane avangardne propagande.

U tom ideološkom smislu, KO PUCA predstavlja jednu krajnje atipičnu produkciju Kino Kluba. No, u svakom slučaju, vizuelni aspekt, inscenacija i egzekucija preporučuju ovaj naslov za reprizu.

* * 1/2 / * * * *

Reprizirao sam OPKLADU Zdravka Randića. Reč je o filmu za koji je scenario napisao Živojin Pavlović i moglo bi se reći da ovaj film stoji kao neka vrsta restla Crnog talasa. S jedne strane imamo teskobu Crnog talasa, u smislu spoja teške ekonomske sitiuacije, života na margini u jezivim ambijentima sa miljeom radnika i industrije koji je u jednom "čistom" duhu industrijalizacije prethodno opisivao Jovan Živanović a Randić i ekipa atakuju baš na tu tekovinu. Randićev film je negde na ničijoj zemlji između Pavlovića i Živanovića a možda bi se čak u pojedinim deonicama mogli osetiti i uticaji Puriše Đorđevića u smislu ubacivanja bizarnog tatijevskog humora. Ipak, ne treba poistovećivati svaki apsurd i nadrealizam sa Purišom, u tom periodu je bilo raznih autora koji su stvarali pod tim uticajem a Purišu sam izdvojio kao nekoga ko je najdalje otišao prateći tu liniju.

Na neki način put žene do tada zarobljene na selu u grad, deluje kao odlazak iza duge u ČAROBNJAKU IZ OZA i reklo bi se da posle naturalizma života na selu počinje neka vrsta nadrealističkog humora.

I taj nadrealistički momenat predstavlja verovatno i jedini značajan doprinos ovog naslova Crnom talasu. Taj nadrealistički element koji počne u gradu je jasan na nivou postupka, i generalnog opadanja ubedljivosti priče.

Izvan toga, smatram da je OPKLADA u stvari jedan film kome nedostaje kako idejna tako i formalna zaokruženost koju je rad Živojina Pavlovića imao. Ne bih išao toliko daleko da kažem kako je Pavlović dao Randiću svoj nedovoljno dobar scenario ali bi se moglo reći da ovaj scenario ima dosta neuspelih eksperimenata u sebi. Isto tako, moglo bi se reći da ovaj film ima izvesni deficit dešavanja i da se dosta minutaže ispunjava raznim vidovima praznog hoda koji je manje ili više pristojno integrisan.

* * / * * * *

Uprkos snažnom otporu, mrkoye me je naterao da pogledam ORDINARY PEOPLE Vladimira Perišića. To je film na koji se može gledati hladne glave, racionalno, a može se gledati i emotivno.

Hajde prvo da pokušam hladne glave, racionalno.

Dakle, već godinama postoji tendencija da apolonijski pristup filmu odnosi prevagu na festivalima. i da se dionizijski pristup čiji je verovatno najpoznatiji savremeni festivalski reprezent bio Emir Kusturica sve više ustupa mesto hladnim, racionalnim, filmski krajnje svedenim delima, u kojima se isprva uspostavljao novi obrazac filmskog realizma, ubedljivosti, dokumentarnosti, rediteljski postupak je čišćen od bilo kakvih intervencija koje bi pokazivale rediteljevo usmeravanje priče ili pogleda gledaoca, da bi zatim prevaguunutar tog miljea počeka da odnosi antonionijevska linija intelektualističkog filma koji je po ugođaju koji nudi gledaocu bio koncipiran pre svega kao audiovizuelni ambijent za kontemplaciju, dakle film koji se ne gleda nego uz koji se misli.

Naravno u tom periodu preostale su i sve druge podvrste festivalski uspešnog filma i ne možemo osporiti da su nas upravo festivali u tom periodu upoznali i sa nekim punokrvnim filmmejkerima kao što je Chan Wook Park. Ipak, reklo bi se da se ovaj trend pre svega preselio u donji dom festivalske ponude kao nekakva paradigma dočim je istinski filmmejkerski izraz preostao reiteljima koji su zaista majstori. Rečju, samo je Chan Wook Park snimajući chanwookparkovske filmove mogao da se plasira na festivale dočim su oni koji nisu niti ime, niti izuzetan talenat, morali da do festivala dolaze kroz rovove fondacija, samih festivalskih radionica, internacionalnih korpodukcija i sl.

U tom smislu ORDINARY PEOPLE je potpuno očekivani proizvod sveta u kome je Haneke redovni osvajač Zlatnih palmi. ORDINARY PEOPLE jeste kao neki sirotinjski CACHE što mu u krajnjoj liniji i pristaje jer dolazi iz jedne sirotinjske kinematografije a sadržaj mu je nahranjen ratnim doživljajima o kojima je evropska javnost već dovoljno informisana.

Na manifestacijama na kojima više kvalitet filma ne samo da nije presudan nego ni ostvarenja koja se prikazuju ne moraju da imaju svojstva filma u klasičnom smislu te reči, ORDINARY PEOPLE je sasvim razumljiv učesnik. Ako se neki od, hajde da kažemo, vrhunskih reprezenata tog anti-filmskog pristupa filmu još i mogu posmatrati kao nekakvi interesantni fenomeni i autori (Haneke, Von Trier, Dumont i slični bećari) logično je da njihove klice negledljivosti samo mogu izrasti u plodnom tlu zaostale srpske kinematografske grude.

Ono što se Vladimiru Perišiću mora priznati to je da on poznaje pravila festivalske igre, da je u ovom filmu odigrao na sve ili ništa, bez stida se latio najveće moguće teme koja postoji (i nemojmo se lagati, ovo je film o Srbima) i latio se najpretencioznijeg mogućeg stila koji postoji i snimio je film koji takes no prisoners. Ako se kod Von Triera i Hanekea još može prepoznati sad tu kao neka fora, odbljesak veštine ili talenta, ili čak neka vrsta zatomljenog dara (naročito kod Von Triera), kod Perišića toga nema. On ne mora da se pravi da ne zna šta radi. On stvarno ne zna šta da radi. I stvarno ne ume da snimi bolje od ovoga. I u tom smislu, ja skidam kapu. Ovakav film je samo naizgled lako snimiti. Ali, delo koje je ovoliko protivno svakoj logici ne samo filmske naracije već i filmskog intelektualiziranja može da snimi neko samo ko se naročito psiho-fizički pročistio pre snimanja.

Ako imamo u vidu da na tim festivalima očigledno decision making pozicije imaju ljudi koji misle, s pravom ili ne, da je ovo put kojim film treba da ide, da je to dobro, da je to prava stvar, sasvim je očigledno da je potrebno iskreno naučiti nova pravila igre. Prvo zapravo treba razumeti taj svet u kome se ORDINARY PEOPLE uopšte javno prikazuje, a zatim naravno, oni koje to zanima treba i da nauče da se izražavaju na takav način.

Uostalom, setimo se da na samim počecima filma kao popularne forme, ni način na koji danas dožuivljavamo film, kao storytelling nije bio zapravo jedini koji se nudio, i da je bilo ekih (čak i danas aktivnih) mišljenja da film treba da ide potpuno drugim putem. U tom smislu, film je na festigalima koji bi trebalo da reprezentuju avangardu već pošao drugim putem, i ORDINARY PEOPLE je naš doprinos tom putu.

Uostalom, kao što na holivudskim filmovima imamo čest slučaj da slavni reditelj producira film mlađem i da na neki način prenosi pečat svoje poetike tako je i ovde jedan od ko-producenata Sabolč Tolnai, reditelj PEŠČANIKa, a Perišić je njegov šegrt s tim što je juniorov film suprotan po svojim problemima. Dok je Sabolč prekomplikovan i hermetičan, Perišić je prejasan i prejednostavan, dok je Tolnai ipak na neki način pokušaj da se primene neka filmska rešenja, Perišić se više vodi poetikom nemontiranog Dnevnikovog dodatka, kadriranjem baziranog na konceptu slučajno uključene kamere i sl.

Rečju, ORDINARY PEOPLE je forma koju ja ne razumem, ali očigledno dosta bitnijih od mene je vole i poštuju.

Sjajno!!!

A sad nam daj iracionalno.

čudi me da nijednom nije upotrebio svoju dragu floskulu 'izdajnički film'.
za šta je čuva, ako ne za OVO?

Čuvam je za iracionalni deo koji će se baviti svim onim emocijama koje mi je probudio ovaj film inače snimljen kako ne bi izazivao emocije.

'snimljen kako ne bi izazivao emocije?'

si siguran?
meni se javlja da je snimljen kako bi čovek kad izađe iz bioskopa reko: 'pu, al su svinje ovi srbi, ta stoka i treba da se zatre!'

zar to nije emocija?

Kad će iracionalni dio?

Nije snimljen da bi izazivao emocije već da bi bio klinička studija. Veruj mi, gledao sam film. A to sa Srbima tek planiram da elaboriram.

Suštinski izvor frustracije vezan za ORDINARY PEOPLE je to što taj film nadilazi diskurzivne moći srpskih kritičara. Po prvi put mi je drago što se više ne bavim kritikom jer je ovo film pred kojim bih zanemeo. Naime, problem naše kritikr je u tome što mi još uvek nemamo razvijen sistem procenjivanja te "nove vrste" filmova i kojoj sam govorio.

Da, naravno, neko će napisati komentar da li mu se nešto sviđa, da li mu je nešto dubokoumno ili ne, ali ta nova vrsta festivalskih filmova se ne svodi na to. Čitao sam objašnjenje Miroljuba Stojanovića zašto je uvrstio ORDINARY PEOPLE na svoju godišnju top listu. To njegovo objašnjenje sa obiljem filiozofskog rečnika liči na taj neki diskurs koji bi se mogao uhvatitit u koštac sa ovakvim filmom. Svi mi ostali smo prosto dinosaurusi koji treba da se bave "starim filmom" - repertoarskim, žanrovskim, onim nastalim po postulatima kojima smo ovladali.

Kao što je filozofija uzela arty pozorište pod svoje, kao da će isto učiniti i filmu, barem tom festivalskom.

Moja kritika ovog filma je uzaludna jer ovaj film nije ni mišljen kao nešto što treba da ispuni bilo kakve kriterijume.

ORDINARY PEOPLE je film koji poražava time što u njemu ne samo da ništa nije dobro nego nema ničega što deluje kao da je trebalo da valja. To je film nastao po nekim drugim, nepoznatim merilima koja mi niti znamo, a ja, pravo da vam kažem nemam ni strpljenja da ih učim.

Očigledno se ta radikalnost postupka isplatila Perišiću jer stigao je u nekakvu selekciju u Kanu. Ali, imajmo na umu, ORDINARY PEOPLE je estetski možda i najradikalniji zaokret u istoriji našeg filma.

Ako smo pre ovog filma optuživali Stefana Arsenijevića da se dodvorava festivalima, da prati savremene trendove, grešili smo dušu. U odnosu na Perišića, on je klasicista kao John Ford. A Srdan je ne samo klasicista, nego i vragolasti populista, kao Billy Wilder.

Što se politike tiče, Perišić dovodi izdaju do paroksizma. Kao kad se u SOUTH PARKu šale o gay cowboys eating pudding, ovo je film o Serbs killing people. Pozicija srpskog zločina je univerzalizoivana do te mere da se ovaj film svodi na Srbe koji ubijaju negde, nekad, juče, danas ili sutra. Ali, nema sumnje da su to Srbi. Prvo, govore srpski, drugo, nose srpske uniforme sa maskirnom šarom VJ koju su isključivo nosili Srbi. Dakle, sve priče da nije film o Srbima su bullshit.

Međutim, taman kad smo došli do antisrpskog elementa, Perišić nas opet frustrira time što ne daje nikakvu naznaku o tome ko su žrtve. Jesu li to muške glave iz Srebrenice, Hrvati iz Ovčare, ljudi iz štamparije koji nisu sprečili štampanje Vladušićevog FORWARDa, članovi Znaka Sagite koji nisu kupili ZLATNU KNJIGU, grupa pedofila koja kidnapuje i siluje decu po okolini, Srbi koji su se dobrovoljno prijavaili da budu streljani? Ne znamo ništa o tome.

Znamo samo da mladići na putu do gubilišta slušaju radio na kome, sudeći po glasu spikera i dikciji, režimski medij govori o suzbijanju nekakve terorističke pobudne. To liči na Kosovo, ali je snimano u Vojvodini. Jesu li teroristi stvarno napravili pobunu ili radio laže?

O svemu tome ne znamo ništa.

Dakle, bednik uspeva da se izmakne čak i kad se dođe do jedinog opipljivog elementa ovog filma.

Što se njegovih intervjua tiče, oni su zasigurno integralni deo uživanja u ovom filmu pošto bi se po tim intervjuima reklo da je Perišić u najmanju ruku Herzog po svom proživljavanju teme i ponašanju na setu. Poređenje filma i intervjua je možda i najveća draž.

Quote from: crippled_avenger on 12-01-2010, 13:00:47


Što se politike tiče, Perišić dovodi izdaju do paroksizma. Kao kad se u SOUTH PARKu šale o gay cowboys eating pudding, ovo je film o Serbs killing people. Pozicija srpskog zločina je univerzalizoivana do te mere da se ovaj film svodi na Srbe koji ubijaju negde, nekad, juče, danas ili sutra. Ali, nema sumnje da su to Srbi. Prvo, govore srpski, drugo, nose srpske uniforme sa maskirnom šarom VJ koju su isključivo nosili Srbi. Dakle, sve priče da nije film o Srbima su bullshit.

Its Always Sunny in Philadelphia Season 5 Episode 11. new M. Night Shyamalan movie Serbs killing people

Текст прогласа о референдуму о НАТО-у Грађани Србије су једини позвани да одлучују о својој будућности. У такве одлуке спада и питање чланства Србије у НАТО, на које се легитиман одговор може дати само на демократском референдуму.

Ми доле потписани захтевамо благовремено расписивање референдума како грађани Србије ово питање не би оставили без веродостојног одговора и тако непозванима и неовлашћенима омогућили да на њега одговоре по својој вољи уместо грађана Србије.

Речју да је "Србија исток западу и запад истоку" одређен је и њен пут и њен идентитет и њен положај међу народима. Србија никад није била члан ни једног, било источног било западног војног савеза. А кад није до сад, било би неразумно и погубно да то учини баш сад уласком у једини још преостали војни савез.

Остајући верна себи и својим традицијама, војно неутрална Србија није никакав изузетак. И низ европских држава, чланица ЕУ, нису чланице НАТО из својих принципијелних, историјских, политичких, економских, идеолошких, моралних разлога.

За такав статус, уз све те разлоге, Србија има и један разлог више, разлог какав нема ни једна друга држава, разлог познат читавом свету, а то је злочиначко бомбардовање и уништавање Србије и њеног народа, од стране НАТО алијансе, уз гажење свих освештаних норми међународног права. Тај разлог није извучен из незапамћених времена, нити је за тај злочин одговоран неки други, а не овај исти НАТО.

Преко тог разлога српски народ не може прећи, а да не пређе преко свог памћења и свог достојанства. Уз то, са најважнијих говорница света, Србија је више пута објавила ,,да никада неће признати независну државу Косово". А то значи и да никада неће ући у НАТО. "Независно Косово" је дело НАТО алијансе која је ту лажну државу створила и у њој себи доделила врховну и неприкосновену власт. Уласком у НАТО Србија би зато једновремено признала независност Косова.

Као и друге европске државе које нису чланице НАТО, ни Србија не би била ни мање европска, ни мање демократска, ни мање успешна. Остајући војно неутрална, ни Србија се ни са ким не конфронтира, па ни са НАТО.

На путу напретка, стабилности и мира, отворена за сарадњу са свима, чувајући свој суверенитет, Србија би сачувала своју част и обезбедила достојну будућност новим нараштајима. Зато је неопходно да се о овом судбоносном питању изјасне грађани Србије и на референдуму кажу последњу реч.

Потписници:

Матија Бећковић, академик

проф. др Светозар Стојановић

Емир Кустурица, редитељ

др Војислав Коштуница

Милован Данојлић, академик

Коста Христић, новинар

Добрица Ћосић, академик

Милорад Екмечић, академик

Чедомир Попов, академик, председник Матице српске

Бата Михајловић, академик

Михаило Ђурић, академик

митрополит Амфилохије

Михаило Марковић, академик

Јадранка Јовановић, примадона

Василије Крестић, академик

Синиша Ковачевић, редитељ

Момо Капор, академик

генерал Јагош Стевановић

Коста Чавошки, академик

владика Артемије

Драгослав Михаиловић, академик

Петар Омчикус, академик

др Бошко Мијатовић

Драгољуб Живојиновић, академик

проф. др Небојша Митић, декан Медицинског факултета

у Косовској Митровици

ЊКВ принц Владимир Карађорђевић

ЊКВ принцеза Бригита Карађорђевић

Душан Ковачевић, академик

проф. др Радослав Бубањ, ректор Универзитета у Нишу

Слободан Ракитић, књижевник

владика жички Хризостом

проф. др Душанка Јововић, декан Правног факултета у Косовској Митровици

проф. др Смиља Аврамов

Драган Недељковић, академик

Коса Бокшан, сликар

владика Атанасије Јефтић

Драган Јочић, некадашњи министар МУП-а

проф. др Срећко Милачић, декан Економског факултета у Косовској Митровици

Бора Ђорђевић, песник

Милош Благојевић, академик

Милорад Вучелић, новинар

проф. др Томислав Трифић, декан Факултета уметности

у Косовској Митровици

проф. др Данило Баста

Љиљана Благојевић, глумица

проф.др Драган Поповић

Љиљана Смајловић, новинар

Владо Стругар, академик

проф. др Мирјана Васовић

проф. др Слободан Самарџић

Петар Краљ, глумац

Михаило Војводић, академик

проф. др Божидар Лековић, декан Економског факултета у Суботици

Слободан Рељић, новинар

проф. др Ратко Марковић

Јагош Ђуретић, издавач

проф. др Стеван Настасић

др Миша Ђурковић

Светлана Васовић Мекина, новинар

Душан Михајловић, некадашњи министар МУП-а

Марко Недић, књижевник

Танасије Узуновић, глумац

проф. др Благоје Бабић

проф. др Радмила Накарада

др Марко Јакшић

проф. др Мирјана Стефановски

Раде Булатовић, адвокат

проф. др Милован Здравковић

др Славенко Терзић

др Милан Ивановић

Мирослав Јосић Вишњић, књижевник

проф. др Милена Микалачки, декан Факултета спорта и физичке културе у Новом Саду

Марина Рајевић, новинар

проф. др Александар Јовановић

Цисана Мурисидзе, редитељ

проф. др Миле Савић

Никола Вујичић, књижевник

проф. др Драган Аранђеловић, декан Грађевинског факултета у Нишу

Горан Султановић, глумац

Иван Јевтић, академик

Алекса Буха, академик

др Милан Јанковић

др Драгомир Л. Антонић

проф. др Милан Брдар

Зоран Вацић, издавач

проф. др Драгослав Аћимовић, декан Факултета уметности у Нишу

Ђорђе Вукадиновић, уредник НСПМ

проф. др Александар Васић

Бошко Обрадовић, публициста

проф. др Весна Ломпар

генерал Бранислав Петровић

проф. др Миладин Костић

Андреј Шепетковски, глумац

проф. др Стеван Ђорђевић

Рајко Петров Ного, академик

Слободан Дивјак, публициста

Слободан Реметић, академик

Слободан Деспот, издавач

проф. др Ранко Бабић

Предраг Р. Драгић Кијук, књижевник

др Зоран Аврамовић

проф. др Радмило Рончевић

Бранимир Нешић, издавач

др Недељко Радосављевић

генерал Бранислав Дашић

Гојко Ђого, академик

проф. др Горан Релић

Драган Лакићевић, књижевник

проф. др Слободан Антић

Недељка Бискуп Михаиловић, економиста

др Саша Бубањ

Љубомир Кљакић, публициста

проф. др Јован Младеновић

Боривоје Рашуо, књижевник

Момчило Мрдаковић, редитељ

генерал Радојко Николић

проф. др Владимир Мако, декан Архитектонског факултета у Београду

Владимир Радомировић, новинар

др Слободан Вуковић

др Ђуро Ковачевић

Александар Митић, новинар

проф. др Мило Ломпар

Димитрије Војнов, драматург

проф. др Зоран Којовић

Игор Ивановић, публициста

проф. др Стеван Станковски

др Драгана Митровић

Игор Турчиновић, продуцент

др Игор Вуковић

Миливоје Глишић, новинар

генерал Драган Илић

проф. др Часлав Копривица

Миливоје Иванишевић, публициста

проф. др Ђорђије Вуковић

Зоран Радојичић, издавач

др Милан Јовановић

Никола Томашевић, спортиста

проф. др Слободан Миленковић

пуковник Слободан Стојановић

др Миле Бјелајац

Раде Калик, публициста

проф. др Бранко Ракић

Милош Јовановић, научни истраживач

др Бранислав Неранџић

Слободан Ерић, новинар

др Драган Благојевић

др Божидар Јовановић

Бранко Радун, публициста

др Борислав Гајић

Александар Никитовић, научни истраживач

др Слободан Симић

Јово Цвјетиновић, публициста

др Александар Крапеж

Мирослав Тохољ, књижевник

проф. др Зоран Ђорђевић

др Веселин Перовић

Петар Петковић, научни истраживач

др Драган Урошевић

Павле Ћосић, књижевник

проф. др Драган Раденовић

Миленко Васић, електроинжењер

др Вељко Вујичић

Срђан Фуртула, издавач

др Зоран Огњановић

проф. др Драгиша Бојовић

Радован Калабић, књижевник

проф. др Александар Фатић

Душан Савић, спортиста

проф. др Драгољуб Петковић

Милош Миловановић, математичар

проф. др Александар Грубор

Зорица Кубуровић, књижевник

др Владимир Драговић

Батић Бачевић, новинар

проф. др Ратко Станковић

др Милорад Миленковић

Милутин Шошкић, спортиста

проф. др Ненад Живановић

Радован Тврдишић, публициста

др Милена Радновић

Милан Лане Гутовић, глумац

др Ненад Младеновић

Љуба Поповић, академик

проф. др Слободан Стојиљковић

Светислав Бајић, издавач

др Стана Никчевић

Брана Црнчевић, књижевник

Нада Момировић, правник

др Слободан Здравковић

Милош Шобајић, сликар

Тадија Качар, спортиста

проф. др Александар Илић

проф. др Бранко Крсмановић

Мирослав Цера Михаиловић, књижевник

др Драго Његован, кустос Музеј Града Новог Сада

др Томислав Угарковић

Борис Милосављевић, научни истраживач

др Владимир Ђурић

проф. др Александар Липковски

Ђорђе Баралић, математичар

проф. др Љубиша Деспотовић

проф. др Зоран Јевтовић

E, sad ću uzinat da glasam ZA!

Е ја ћу у инат свим ЕУфоричарима и грађаноидима да гласам за савез са РУСИЈОМ!

Realno, cela ekipa je na spisku - Matija, Kusta, Dobrica, Pušan, Đogo, Nogo i Cripple.

Pogledao sam EL SEGUNDO NOMBRE Paco Plaze. Plaza se, po mom mišljenju, izdvojio iz čitave plejade španskih žanrovskih reditelja iz postamenabarovskog perioda i nezasluženo se nalazio u senci Jaume Balaguera sa kojim je doduše na kraju stekao svetsku slavu radeći REC. U svakom slučaju, kao u seriji PELICULAS PARA NO DORMIR i filmu ROMASANTA, Plaza nudi jedan vrlo solidan, klasičan pristup pričanju filmske priče, bez naročitih flashy detalja ali sa apsolutnim vladanjem svim potrebnim stilemama. Za razliku od Balaguerovih, Plazini filmovi bolje funkconišu na nivou celine, čak i onda kada nisu bazirana na previše atraktivnoj premisi.

EL SEGUND NOMBRE je jedna od Filmaxovih ekranizacija Ramsey Campbella koja je usledila upravo poslBalaguerovog LOS SIN NOMBRE. Iako je LOS SIN NOMBRE atraktivniji u postavci, Plazin film je znatno bolji upravo na nivou celine, vođenja priče, postavk karaktera i ritma.

Campbellova premisa kao takva nije ništa naročito. Reč je o okultnom trileru koji se manje-više bazira na seriji opštih mesta, te ako izuzmemo Balaguera, najpre bi se mogao porediti sa svojim savremenikom Miroslava Lekića LAVIRINT. Međutim, upravo u poređenju NOMBRE i LAVIRINT se vidi kako talentovan rditelj mnogo efektnije ume da savlada opšta mesta.

Ono što se može nametnuti kao problem jeste izvesna temporalno-geografska izmeštenost priče. Iako svi likovi imaju engleska imena, a neke čak i igraju engleski glumci, dakle moguće je da postoji i verzija na engleskom, iako je ova koju sam ja gledao dubbovana na španski, film se dešava na nekom nepoznatom mestu koje nije ni Engleska ni Amerika i nema jasnu geografsku odrednicu što zasigurno mesta. Po natpisima i člancima u novinama to jete neka lokacija na kojoj se koristi engleski jezik, ali se ne shvata jel to Amerika, Britanija ili Malta. Filmax je kasnije znatno bolje artikulisao svoje ambiciju da se izbori za internacionalna tržišta.

Ta geografska izmeštenost lišava film njegove atmosfere. I gubi upravo jeta koji je doveo do Amenabarovog prodora.

Drugi problem je već tradicionalna neuralgična tačka horor filma, a to je lik policajca koji celu, vrlo svedenu priču vodi u pravcu nekakve groteske ili persiflaže. Mislim da je red da se napiše jedan esej u tome u kome će se objasniti zbog čega tako masovno likovi policajaca devalviraju dostignuća horora i samo smetaju u ovoj vrsti filma pošto su retko kada dobro uklopljeni u priču. To je interesantna tema koja se retko dotiče.

U svim ostali aspektima NOMBRE je solidan i nenametljiv film, čija blaga arhaičnost rediteljskog postupka u spoju sa geografskom nedefinisanošću na kraju počinje da doprinosi ugođaju.

* * 1/2 / * * * *

Gah... Nisi mi ga baš prodo. Meni je i Los Sin Nombre bio polupečen - mada treba uzeti u obzir da ja i nisam idealan horor gledalac - a ovo deluje i manje ubedljivo...

Quote from: Meho Krljic on 14-01-2010, 13:31:41a ovo deluje i manje ubedljivo...

i jeste.
a i zaboravljiviji je u svojoj nedopečenosti - LOS SIN NOMBRE bar ima primetniji rediteljski pečat, upečatljive slike, a ovo sam upola već zaboravio - školski primer moje **(*) ocene.
gledljivo, ali neupečatljivo.

Onda skoro sigurno neću ni da trošim vreme na njega. Ionako tek hvatam zalet da gledam Vinyan.

Nisam ni pokušavao da ga prodam bilo kome o čemu svedoči i ocena od * * 1/2. Ovo je više za ljubitelje i poznavaoce. Iako LOS SIN NOMBRE ima upečatljivije slike, ovaj je ipak bolji film na nivou vođenja priče. Iz LOS SIN NOMBE sam jedino i upamtio poneki still, juče sam čak morao da konsultujem ljude koji ga se sećaju ne bih li se podsetio o čemu se radi za slučaj da SEGUNDO ima neke veze sa tim. A meni je inače LOS SIN NOMBRE bio očajan. Imam čak i jednu dobru anegdotu vezanu za prikazivanje tog filma na Cinemaniji.

Pa, da čujemo!!!!

Ja više ne mogu tačno da se setim da li je to bila Cinemanija ili neka revija tog tipa samo sa drugim nazivom, u svakom slučaju, pozovu Radivojevića i mene da gostujemo na nekoj televiziji i da najavimo filmove koji će se prikazivati. Koliko se sećam snimali su nas u holu SC i kad smo došli tamo ispostavi se da svaki kritičar priča o dva filma ali da su pre nas već snimili neke druge i da su nama ostali samo neki ogrisci. U svakom slučaju, među tim naslovima bio je i LOS SIN NOMBRE koji smo očekivali sa velikom pažnjom jer je Fangoriji imao odlične najave a kako već rekoh to je period neposredno posle Amenabarovog proboija i tada je delovalo da Španci ne mogu da omaše.

Ja više ne mogu da se setim o kojim sam filmovima govorio, ali sam oba gledao i prema oba sam bio uzdržan do umereno pozitivan.

I Radivojević krene da govori na neviđeno, kako je LOS SIN NOMBRE do jaja, kako je to budućnost horora, kako taj film pokazuje kako treba da se radi, onako ga baš ponese emocija iz sve snage, kako samo njega ume da ponese. I kada se završi taj govor, ostanemo u SC na filmovima. Na svu sreću iste večeri išao je i LOS SIN NOMBRE.

I onda pogledamo film. Ajme meni. U njemu nije bio gotovo ničega što bi moglo opravdati onakve pohvale.

Moram priznati da sam i ja navukao dosta ljudi da dođu da ga gledaju najavljujući u privatnom razgovoru da bi trebalo da bude zanimljiv, ali jedno je kad malo izneveriš ortake, drugo je kad preko sredstava javnog informisanja kažeš da je neka budalaština super. I ne samo super, već budućnost žanra. Na svu sreću, Aca nije bio jedini na svetu koji je izneo taj stav, a kasnije su se pojavili i ljudi koji actually vole taj film.

Sad mi je malo jasnije otkud ja u bioskopu na tom filmu 

Odličan film taj Los sin nombre.

Nego, cripple, koliko sam ja shvatio iz tvog posta, ti tvrdiš da je Plaza bolji režiser od Lekića?

Harvi, ti znaš da sam ja uvek sklon tim provokacijama

Pogledao sam TRAGOVE CRNE DEVOJKE Zdravka Randića. U ovom filmu Randić na neki način snima mušku verziju OPKLADE, sa Borisom Dvornikom koji luta velegradom tražeći misterioznu ženu koja ga je zavela. Priča je potpuno analogna, čak je i podela slična, tu su Dvornik i Paja u sličnim ulogama, s tim što je Neda Spasojević donela jedan još moderniji pristup glumi koji je imala Dušica Žegarac u OPKLADI.

Isto tako, Randić ima jednu, uslovno rečenu suvišnu epizodu koja remeti ravnotežu filma i u TRAGOVIMA, a to je ceo segment sa likom Bate Živojinovića, odnosno njegova solistička arija u kojoj nema Dvornika. Film je realno mogao da bude i bez tog segmenta koji sam po sebi nije loš niti nezanimljiv ali ne pripada celini i priči koju Randić izlaže od početka. Međutim, ova suvišna deonica i sasvim vidljiva digresija bolje stoji TRAGOVIMA nego nadrealizam u OPKLADI iz prostog razloga što je usklađena sa stilom filma. Samim tim, OPKLADA i TRAGOVI dele bezmalo suštinsku manu, ali su se TRAGOVI sa njom bolje izborili.

Na neki način reklo bi se kao da su TRAGOVI poboljšani pokušaj snimanja istog filma u odnosu na OPKLADU, pa ni ne čudi da je autorska ekipa ponovljena iz prvog naslova, odnosno da su oba filma izašla u rasponu od godinu-dve dana.

Neda Spasojević ima vrlo zahtevnu ulogu prostitutke čije je loše ponašanje na neki način esencijalizovano u maniru film noira. Iako ima prostora za socijalno objašnjenje, što Randić i Pavlović i nude u priči junakinje koju igra Ružica Sokić, kod Nedinog lika nema opravdanja a ona svoje zadnje namere čak i otkriva krajnje eksplicitno u jednoj od scena. To je vrlo interesantno rešenje, gotovo ekspresionističko po tonu (a znamo koliko noir duguje ekspresionizmu) koje na neki način ublažava melodramu koja je u korenu ove priče. Ishod ove melodrame mogao je biti manje-više isti i da se ostalo u okvirima socijalno motivisane melodrame i interesantno je piutanje zašto su Randić i Pavlović posegli za ovakvom karakterizacijom?

Kako već rekoh, Neda Spasojević je donela jedan moderniji stil glume u ovaj film, sa bržim izgovaranjem replika i jednom spontanijom ekspresijom i ona zaista uspeva da izgradi lik zanimljive žene sa margine bez ikakve glamurizacije tog miljea kakvo je pružala Sofia Loren ili skretanja u grotesku kakvo nosi Masina kod Fellinija.

U svakom slučaju TRAGOVI CRNE DEVOJKE je kvalitetan i po izvesnim detaljima atipičan film Crnog talasa i jedan od boljih scenarija u opusu Živojina Pavlovića.

* * * / * * * *

Pogledao sam PAINTBALL Daniel Benmayora, sledeći u nizu naslova sa kojim pokušavam da catchupujem neke od prpuštenih Filmaxovih naslova i uopšte recentnijih španskih ostvarenja. Ovom filmu sam dao ocenu više nego što pruža na nivou opšteg dostignuča isključivo zbog jedne dobre exploitation atmosfere koja provejava kroz film.

Naime, PAINTBALL je jedna dobro postavljena hostelična priča o grupi paintball entuzijasta koji odlaze na poligon negde u istoročnoj Evropi i tamo dožive da ih dočekaju psihopate sa bojevom municijom. To je onako klasična exploitation postavka koja realno uvek pali. Ovde naravno lepo zaigra taj SOUTHERN COMFORT momenat neravnopravne borbe, plus na svu sreću negativci ne naprave grešku te među takmičarima nema bivših Zelenih beretki i sličnih penzionisanih supermena kakvi im obično mrse konce u ovakvim akcijama.

Isto tako, film je na razmeđi suspense akcijaša i torture porna i ta ravnoteža pruža zanimljivu mešavinu exploitatgion ugođaja. Iako ni u jednoj od ovih varijanti film ne ide do kraja, pruža obe vrste zahvata iz prostog razloga što balansira kako bi ispoštovao svoj izuzetno nizak ali isto tako i izuzetno ekonomično utrošen budžet.

i upravo taj budžetski momenat je i najdraži. Ne znam koliko je koštao ovaj film ali verujem da je reč o minimalnosj sumi. Snimljen je na engleskom, doduše bez ijedne recognizable zvezde, kako bi što bolje mogao da se plasira na tržištu i tim pre je jasno da je reč o niskobužetnom radu. Međutim, uprkos tom niskom budžetu, reditelj Benmayor pre svega poteže sve moguće trikove kako bi film u svojih 85 minuta zaista imao visok intenzitet. Nema praznog hoda, nema besmislenih dijaloških scena kojima se kupuje vreme, Benmayor ga radi kao heavy metal bend skromnog talenta koji ipak zna da mu svirka funkcioniše dok god je gas pritisnut do daske. I u principu, u toj ideji uspeva. Šumski ambijent i potere slikane su sa dosta shakycama koji će sigurno smetati onima koji to ne vole, ali koji je, hteli mi to ili ne, prihvaćena taktika podizanja cene low budget filmu. Benmayor u nekoliko navrata uspeva da ovu shakycam strategiju vrlo dobro rediteljski iskoristi i to kada se gledalac najmanje nada. Kostim koji je naizgled potpuno generic, odlično igra i daje filmu šmek nekakvog ratnog filma a isto važi i za tih malo enterijera u kojima se kriju villaini koji su kreativno postavljeni.

Da Benmayor nije toliko agresivan u postavci, od prvog do poslednjeg sekunda, i to bukvalno do poslednjeg sekunda, film bi se raspao. Ali on to ne dozvoljava, i činjenica da ovakvo niskobudžetno rađanje mečke uspeva da drži na okupu, a da pri tom nije posegao za nekim tipičnim jefitnim trikovima B-produkcije, nego se trudi da film bude visokoktanski, e za to svaka čast. I otud pola ocene više.

Drugo u tih pola ocene više ulazi i nekoliko ljupkih detalja iz završnice filma koja je zaista na jako visokom nivou i vidi se da kada se suzi broj likova, Benmayor još bolje profukciioniše.

Kad je reč o kritikama, one su bile dosta negativne prema ovom filmu i ja to razumem. Španci su nas navikli na žanrovske filmove visokog nivoa, originalnih koncepata i sl. Međutim, iako PAINTBALL nikako ne spada u tu grupu filmova, moram priznati da meni spada među dinamičnije i poštenije low budget exploitation naslove jer s jedne strane ne beži u nekakav high concept da bi prikrio svoje nedostatke već se neustrašivo hvata u koštac sa velikim dečacima. Ove godine se dešava generalni revival DTV produkcije, i ovaj naslov se na neki način može ubrojati u DTV jer nije realno očekivati da bi negde išao u bioskope, ali po svom žaru svakako porevazilazi DTV nivo iz onog prošlog vremena i može da se meri sa aktuelnim hitovima tog tipa. Filmu je učinjena medveđa usluga što je prikazivan na festivalima i bio meren kriterijumima koji važe za theatrical film.

Teško je reći kakva je budućnost pred Benmayorom, da li je on španski Brian Trenchard-Smith ili George Miller, ali voleo bih da vidim još neke njegove filmove.

* * * / * * * *

PAINTBALL je bio u španskim bioskopima, dakle nije DTV ali na svetskom nivou sigurno da je mahom bio DTV.

Možete li da mi preporučite neki sajt na kome mogu da konvertujem i sačuvam u mp3 obliku muziku sa MySpacea? Ranije sam koristio neki kog više nema.

uh-huh, za to ima sajtovi? ja otvorim saund fordz, pritisnem crveno dugme i pustim to nesto.
los sin nombre je meni bio bas strasan film te stoga i zato: dobar.

Pogledao sam VARUH MEJE Maje Weiss. Jedan od scenarista je saradnik Bruce La Brucea, koji se shodno tome zove Brock Norman Brock, a potom je radio i BRONSON Nicholas Winding Refna.

U svakom slučaju, ako VARUH MEJE pripada bilo kojoj tradiciji, to je svakako jugoslovenski film, pre svega po svom spoju fantastičnih elemenata, horor atmosfere sa svim i svačim, od melodrame, preko politike seksualnih sloboda, preko borbe za autonomiju pojedinca do osude ultradesničarskih stremljenja u Sloveniji.

Takva mešavina raznih vrlo izraženih pretenzija kao što znamo obično daje problematične filmove, uostalom mi najbolje znamo bolesti jugoslovenskog filma, međutim VARUH MEJE je ipak neobičan po tome što se koristi elementima fantastike i horora što ga čini atipičnim.

Iako se za VARUH MEJE ne može reći da je užem smislu horor, on ima napetu i spooky atmosferu na tragu čiitave tradicije priča o urbanim junacima koji zalutaju u ruralnom području, a po tome veslanja kroz kanjon, najviše podseća na DELIVERANCE, premda završnica na vašaru aludira i na derivat DELIVERANCEa SOUTHERN COMFORT.

Što se elemenata fantastike tiče, oni su još nejasniji pošto se u prvom delu filma pominju tek kao jedna od priča vezanih za jednu od junakinja i tek u završnici usledi deonica izgrađena na fantastici koja ostavlja utisak prilične nemotivisanosti, a reklo bi se i da čini film dosta nejasnim u krajnjem ishodištu i to ne na lynchovski način, ondosno teško da se može uživati u tome što je bizarno i nejasno.

Svakako da toj neubedljivosti nejasnog završetka pomaže i dosta arhaična, školska, pomalo kruta realizacija. Iako se za Maju Weiss ne može reći da ne zna šta radi, ovaj film je prilično konvencionalno realizovan u odnosu na vlastitu scenarističku ambiciju. Ipak, u filmu ima nekoliko prilično cheesy inaivnih rediteljskih momenata naročito u dvema scenama smeštenim u rok klub gde rediteljka prebanalno prikazuje emociju koju pobuđuje muzika jednog hard core (ili je tad to već bio nekakav emo) benda.

Pored već tradicionalne osude ksenofobije i generalne zatvorenosti slovenačkog društva koja je postala jedna od tradlcionalnih tema slovenačkog filma posle raspada zajedničke države, interesantan je tretman Hrvatske koja je prikazana kao divljina koje se Slovenci plaše, prostor kojim lutaju izbezumljeni ratni veterani i svuda preti potencijalna opasnost. Očigledno je da budenovski rčeno, svako ima svoj Balkan na Balkanu a slovenački počinje u Hrvatskoj. Suštinsku fascinaciju i strah od Hrvatske (koji se može podvesti i pod izvesnu mešavinu žanrovske konvencije i/ili pokušaja da se film začini radi festivalske publike) ne poništava ni to što junakinje ipak najviše postradaju upravo u Sloveniji i od Slovenaca.

Uprkos tome što ovaj film nije nešto naročito, mislim da ga vredi pogledati u najmanju ruku kao bizaran slučaj uvoza stranog scenariste na jugoslovensko podneblje.

Isto tako, mislim da upravo vaj vid mešavine uticaja reprezentuje jedan dominantan odnos prema žanru u regionu i sasvim sigurno bi recimo pajkićevski žanrovski filmovi ličili na ovaj da su snimljeni.

* * / * * * *

Kathryn Bigelow is attached to direct "Held By The Taliban," based on David Rohde's series of articles in the NY Times http://bit.ly/6GKRNT

"During a recent password audit in a company - it was found that a person was using the following password:
MickieMinniePlutoHueyLouieDeweyDonaldGoofySacramento

When asked why such a long password - that person said she was told it had to be 8 characters and include at least one capital..."

Posle duže potrage za titlovima, pogledao sam i EL REY DE LA MONTANA Gonzalo Lopez-Gallega. Reč je o filmu koji bi se mogao smatrati svojevrsnom anticipacijom britanskog EDEN LAKE, s tim što po formi više ima veze sa naslovima kao što su recimo PHONE BOOTH i u svoja prva dva čina se upravo bavi klasičnim šikaniranjem tog tipa, sa everyman junakom koga ganja nepoznati snajperista.

Posle prilično ekscentričnih ranih filmova koji ipak mahom nisu uspevali da funkcionišu na nivou celine, Gallego u EL REYu snima jedan dosta konvencionalan film. Iz ranijih filmva preneo je izvanredno visok stepen rediteljske kompetencije, i EL REY je prepoznatljiv po vrsnoj realizaciji.

Međutim, na nivou celine, iako se ovog puta ne bavi stilizacijom, nadrealističkim situacijama ili šokantnim detaljima, EL REY ostavlja utisak jedne prilično artificijelne celine, kojoj samo Gallegova veština daje neki privid organskog jedinstva priče. Međutim, u suštini, EL REY je nasilna mešavina suspense trilera, sa pričom o moralu i nekakvim širim ideološkim implikacijama.

Suspense triler proističe iz mahom odlično insceniranih situacija u kojima nepoznati snajperisti progone glavnog junaka, koga odlično igra Leonardo Sbaraglia i njegove sapatnike. Moralni aspekt proističe iz odluka koje pod pritiskom donosi glavni junak koje su povremeno iznenađujuće sebične, premda ih to ne čini savršeno uverljivim iz prostog razloga što Gallego u svojoj proceni psiholoških reakcija obično zanemaruje faktor iracionalne solidarnosti koji nastaje u nevolji. No, u svakom slučaju, poveremene svinjarije koje napravi glavni junak daju određenu svežinu EL REYu i konačno šira ideološka osuda proističe iz samog identiteta snajperista.

Ono što je problem sa identitetom snajperista jeste što Gallego u njihovo ponašanje pokušava da učita i jedan sporan, a u poslednje vreme dosta korišćen motiv, a to je psihološko deformisanje ličnosti usled igranja igara. U poedinim kadorvima ovih junaka, Gallego se koristi planovima koji su nesumnjivo proistekli koji su FPS igre kadrirane. Štaviše, postoje čak kadrovi u kojima simulira čin zamene oružja iz FPS igre, dakle asocijacija je preočigledna, i istovremeno potpuno izlišna. Film je naime smešten na selo, gde neki drugi vidovi virilnosti, ludila, nagona sa samoodržanjem i drugih snažnih instinktivnih reakcija mogu navesti na ubilačko ponašanje. Iako je naravno i na selu moguće igrati FPS, malo je verovatno da neko toliko izopačen igranjem može da postane tako kompetentan ubica na terenu. Dakle, mislim da je Gallega malo ponela emocija u ovom ideološkom egmentu i da je u tom aspektu prilično neubedljiv.

Kao gledalačko iskustvo, iako je prenatrpan i u mnogo čemu nedosledan, a u pojedinim situacijama i nedovoljno inventivan, EL REY DE LA MONTANA je svakako vrlo solidan film i pozdan znak ozbiljnosti španske kinematografije.

* * 1/2 / * * * *

Directors Kathryn Bigelow ("The Hurt Locker") and Terrence Malick ("The New World," "The Thin Red Line") are said to be circling the Afghanistan-themed "Held by the Taliban" says The Hollywood Reporter.

The film will adapt a five-part New York Times series about journalist David Rohde's experience as a captive of the Taliban in Afghanistan for seven months. He and two Afghan colleagues were kidnapped as they traveled to an interview with a Taliban commander outside of Kabul.

Stephen Belber ("Management") is attached to adapt while Kathleen Kennedy and Frank Marshall will produce. The package will go out to studios shortly.

Bigelow, the easy favourite to take the best directing Oscar next month for her 'Locker' work, is NOT attached despite reports. So far the director has only expressed interest in the articles.

Malick's involvement is a bit stranger, the director saying he wants to act as a producer and pitch his take on the material to buyers. Further details are expected in coming days.

THE ROAD Johna Hillcoata je pokušaj snimanja intelektualnog filma za glupake, odnosno pokušaj pretenciozne obrade jedne pulp teme koja je do sada viđena više puta, i to vrlo često i u pretencioznom ruhu. Dakle THE ROAD ne nudi ništa novo, u svom prikazu apokalipse koja je indie utoliko što je glavni glumac šugavi i bezlični Viggo Mortensen, zbog koga se u svakom drugom kadru upitam "Ko je ovaj čovek?" da bih se zatim setio da je ovo film u kome nema puno likova. Cormacov roman nisam čitao ali sasvim je moguće da roman ima smisla. Koliko sam shvatio, pisan je nekim svedenim kasmijevskim stilom i moguće je da likovi imaju neke dileme koje su eksternalizovane, a da je kamijevski zaplet poslužio kao osnova za definisanje radnji likova i da su samim tim na neki način od romana ostale samo formalne manifesticije radnje bez prave suštine Cormacovog umetničkog stava. Meni se doduše ni NO COUNTRY FOR OLD MEN nije naročito dopao, to jest delovao mi je kao neka pretenciozna varijacija na rutinski triler iz 70ih ili 80ih tipa FLASHPOINT ili tako nekog naslova.

Izuzev kao prikaz teškoća sa kojima se suočava samohrani otac u periodu apokalipse i problemima na koje nailazi u odgoju maloletnog sina okruženog kako opasnostima tako i lošim uticajima koje predstavlaju kanibali, siledžije, zatrovana priroda i sl. THE ROAD ima malo toga da ponudi. Pošto se često govori o nekim kontemplativnim momentima ovog filma, nisam siguran u kome pravcu bi ta kontemplacija mogla ići? Kako bi bilo jako nezgodno deci i nemoćnima u slučaju smaka sveta i omasovljenja kanibalizma? Kako je apokalipsa štetna po zdravlje? Ili bi trebalo kroz ovu priču zapravo razmislimo o svojim sadašnjim životima, temama poput odnosa dece i roditelja, mladih i starih, zdravih i nemoćnih i sl.? Sve ove teme su potpuno legitimne za razmišljanje ali ovaj film nije naročito podsticajan ni za jednu od njih.

Rediteljski postupak je tragikomičan u svojoj pretencioznosti. Da bi film bio ozbiljniji likovi svaku repliku ponove jedni drugima tri puta a glumci igraju kao da se prisećaju teksta koji su u sred dubla zaboravili. Viggov prikaz postapokalipštične teskobe je na tragu Vlade Georgijeva, usiljeni promukao glas, akcentovane radnje, dugi, prodorni pogledi, pogrbljen hod. Apokalipsa kao da dobija neku vrstu boemske glamurizacije u Viggovoj mamurnoj interpretaciji. Isto važi i za vizuelna rešenja. Svaki kadar je duži nego što treba da bi film ličio na umetnički iako u kadru nema ničega vrednog tako dugog kadra. Akcenti na detalje koji su kao bitni za priču, tipa burma na prstu, metak na stolu, revolver u ruci, su na nivou studentskog filma u smislu ponosnog pokazivanja kako vlada osnovnim stvarima. Hillcoat očigledno hoće da se ubije od režiranja ali to je sve samo doprinelo groznom utisku.

U tehničkom smislu, scenografska rekonstrukcija apokalipse je izrazito neuverljiva i svodi se na poneki artificijelni total gde vidimo neki ambijent sa razrušenim zgradama i onda sledi neki generic enterijer ili priroda. Dakle, ni na nivou vizuelnog spektakla, Hillcoat ne dočarava apokalipsu. Nisam gledao njegov raniji film, ali mi je ideja vesterna po scenariju Nicka Cavea delovala izuzetno odbojno, barem koliko i režija Đorđa Balaševića. U tom smislu, ne znam koliko je THE ROAD korak napred ili nazad za njega.

Međutim, ono što je najveći problem ovog filma je upravo to što je potpuno neubedljiv u svom prikazu Kraja Sveta. Ne samo što je sam povod apokalispe nejasan, to je uostalom manje važno, nego je potonuće u totalni haos, kanibalizam i rasulo, a da nije reč o akcionom filmu potpuno neuverljivo. U stvari, bilo bi inovativno snimiti film o tome kako ljudi uspevaju da se dovedu u red posle apokalipse. Uostalom sve te razorene tekovine civilizacije na koje nailaze Otac i Sin u ROADu upravo su podsećanje na to da ljudi čak ni u većoj nultoj civilizacijskoj tački od ove nisu potpuno postali zveri već su to konstatno prevazilazili.

O tome da film zapravo nikad ne počne i da se na svakih deset minuta može bez problema završiti, ne treba trošiti reči. U dramaturškom smislu, THE ROAD je serija epizoda koje postaju monotone, naročito jer ne donose ništa naročito novo i junaci se izvlače iz opasnosti na manje-više iste načine.l

Verovatno je da BOOK OF ELI Braće Hughes ima više veze sa THE ROADom jer je smešten u sličnom univerzumu, i možda je bolji jer ipak ima jasniju repertoarsku funkciju. Međutim, kao zasigurno superiorniji film na temu apokalipse ove godine nameće se CARRIERS upravo zbog toga što razmatra mračnu stranu ljudske prirode na ubedljiv način, i nekako slovesnije oblikuje svet u kome je sve otišlo dođavola. U tom smislu je šteta što CARRIERS nije prošao zapaženije.

Neobična je i ta tendencija da Guy Pearce ima cameo uloge u poslednje vreme. U HURT LOCKERu je otvorio film a u ROADu ga zatvara. Ipak je on odličan glumac koji zaslužuje da se razigra.

THE ROAD podseća na onu priču o dedi i unuku koji su zalutali u močvaru koja je obeležila Unkovićevo predsedavanje Skupštinom Srbije. Slično onom zbunjenom poslaniku, Hillcoat nam stalno naglašava kako ne treba da se smejemo jer će kraj biti tužan. Nažalost, nema Unkovića da nas upozori da se ne smejemo pripovedaču.

* 1/2 / * * * *

Slazem se totalno. Prelos film.

Pogledao sam MEN WHO STARE AT GOATS Granta Heslova. O ovoj temi sam imao izvesno predznanje na osnovu dokumentarne serije CRAZY RULERS OF THE WORLD po kojoj je film i snimljen, i moram priznati da me ni istinita priča nije sasvim impresionirala. Naprosto, neke od ideja kojima su se bavili pripadnici vojske u želji da postanu supervojnici su s jedne strane budalaste, a s druge strane pogrešno je snimati dokumentarac koji se s tim u startu srpda jer ta dvostruka groteska otupljuje oštricu cele priče. Drugo, a to je nešto čemu ni pisac Peter Straughan i reditelj Grant Heslov nisu odoleli, jeste da ti likovi upravo zbog svoje naivnosti i ubeđenosti u te budalaste ideje deluju simpatično.

I zaista, jedino što je zaista vredno pažnje u emotivnom smislu u ovoj priči jeste entuzijazam grupe morona koji je zarazan i koji na kraju ne samo da postaje simpatičan nekome ko posmatra tu priču sa strane, nego u filmu THE MEN WHO STARE AT GOATS postaje noseći element u razrešenju filma, gde ti fanatici postaju pozitivni junaci.

U tom smislu, reklo bi se da uprkos svojoj satiričnoj postavci i ideološkoj provokaciji, MEN WHO STARE AT GOATS ne beži od svog emotivnog jezgra, pa štaviše, reklo bi se da ne beži ni od američkog idealizma kome se zapravo kao mana konstatuje samo ta devijacija da je zloupotrebljen u loše svrhe. Završnica donosi određena caprijanska rešenja čija je meta upravo ta privatnička outsorsovanost rata korporacijama, dočim se gluposti koje država finansira na kraju tretiraju kao nešto bezazleno.

I to je u suštini i utisak koji ostavlja i CRAZY RULERS s tim što autori dokumentarca ostaju besmisleno cinični i pokušavaju da raskrinkaju temu koja je sama po sebi beskrajno naivna. Ovo skliznuće prema emotivnom utisku priče nauizgled je protivno političkoj funkciji filma. Uostalom zar odavno nije poznato positovećivanje idealističkih pogleda sa reakcijom a materijalističkih sa progresom? Međutim, film upravo svoje najbolje momente i doživljava u fazama kada se Heslov i Straughan oslobode svog satiričnog grča.

George Clooney pokušava da bude Warren Beatty svoje generacije, da iskoristi svoju poziciju superstara i da na osnovu toga radi zanimljive filmove koji će pored komercijalne imati i umetničku vrednost i politički angažman, i u tome uspeva barem u onoj meri u kojoj dvehilajdite mogu da pariraju sedamdesetim. Dakle, njegovi pokušaji su podjednako uporni kao Beattyjevi, ali autori sa kojima radi nisu na nivou onih sa kojima su radili Beatty ili Redford.

U konkretnom slučaju MEN WHO STARE AT GOATS, moguće je da američka javnost, naročito oni koji nisu ispratili izvornu Ronsonovu priču, ne gledaju na isti način na ovu temu, da je njima ovo zanimljivije i provokativnije. Uostalom, mi smo vrlo loša publika za sve one filmove koji razobličavaju Ameriku iz prostog razloga što je to kod nas deo uobičajenog diskursa.

Međutim, kada se ideologija skloni na stranu, ovaj film ima ozbiljne probleme pre svega na nivou same strukture u kojoj je jasno da su Ronsonovi nalazi osnov flešbekova, a da je Straughanov road movie kroz Irak koji pokazuje razne kontradikcije situacije tamo krajnje generic i da zaista ni u jednom momentu ne uspeva da se izdigne iznad toga da služi kao puka kičma priče. To je generalno svojstvo zapleta koji se u političkom filmu koriste kao kostur za ideološke zahvate, a to je da jako često izgledaju kao skup konvencija koje toostvarenje čine narativnim filmom. I MEN WHO STARE upada u tu klasičnu klopku, a reklo bi se da i previše energije troši baš na taj kostur, motivisanje glevnog junaka kroz priču o supruzi i sl.

Iako Heslov drži dobar tempo, i glumci su All-Star podela (Stephen Lang opet igra rigidno vojno lice ) što čini film izuzetno pitkim i gledljivim, komedija mahom nije previše smešna, i film promašuje da suštinski angažuje gledaoca. Kad je reč o neverovatnim ali istinitim pričama ovog tipa, meni je CHARLIE WILSON'S WAR bio efektniji, čak i kao komedija iako se više držao istinitih događaja.

Ipak, ako imamo u vidu da su sličnim putem pre njega išli neuspeli naslovi kao što je bio nesrećni WAR INC., MEN WHO STARE AT GOATS je ne samo među uspešnijim filmovima ove vrste već bi se moglo reći da je i na blagajnama zaradio više nego drugi aktuelni filmovi o Iraku.

Međutim, uprkos nesposonost da zaista profunkcioniše kao film, THE MEN WHO STARE AT GOATS ispunjava svoju programsku ulogu, i čini još jedan korak na putu transformacije Clooneya u Beattyja. U domenu političkog filma, Heslov očigledno nije snimio film koji nadilazi ograničenja žanra ali isto tako nije otišao ni previše ispod proseka.

* * 1/2 / * * * *

Clooney je dobar, ali Beatty je genije.

Šteta je što Vlada Mančić nije pre MEN WHO STARE AT GOATS snimio dugometražnu verziju svojih RAKETA.

Pogledao sam EROGENU ZONU Dejana Karaklajića, jedan od overlooked naslova "praške škole" koji ima u sebi izvesne karakteristike američkog filma i u tom smislu moglo bi se reći da ne liči dovoljno na karakteristične naslove reditelja iz ovog talasa, izuzev na Gorana Markovića čiji su filmovi na sličnoj na liniji, naročito u ranoj fazi. Scenario su napisali sam Karaklajić i Slobodan Stojanović, a kao saradnici na scenariju radili su Rajko Grlić i Goran Marković. Marković i Grlić su ponovili svoju polishing ulogu koju su imali na Karaklajićevom BUDIMIRU TRAJKOVIĆU.

Da ne bude zabune, Karaklajić je završio FDU a ne FAMU, ali sam ga poistovetio sa praškom školom zbog kontakta sa Goranom i Rajkom i izražavanja u sličnom stilsko-tematskom okviru.

EROGENA ZONA odlično ilustruje nužnost pojavljivanja "praške škole" u odnosu na autore Crnog talasa. Naime, kao što pokazuje primer filma o kome smo nedavno diskutovali LEPTIROV OBLAK, autori iz Crnog talasa nisu umeli da zarobe promenu u društvenim odnosima koja se desila u međuvremenu, od njihovog rada šezdesetih do početka osamdesetih, a realno Jugoslavija iz 1981. kada se recimo dešava EROGENA ZONA nije ista sa Jugoslavijom iz ranog rada Gordana Mihića i Kozomare.

U ovoj Jugoslaviji se već voze BMWi, igra se tenis, sluša Oliver Mandić, priča se o privatnom biznisu, poljoprivredni kombinati su skloni krajnje tržišnom razmišljanju, pošalice na relaciji Srbi-Slovenci se smatraju simpatičnim. Ukratko, Jugoslavija koju u svojim najboljim filmovima dotiče "praška škola" više nije dogmatična, to je sada zemlja trula od konzumerizma i suvišne slobode odlučivanja proistekle iz samoupravljanja a bez suštinske demokratije. Otud se "praška škola" vrlo često okreće epohi jer je epoha na neki način lakša za prikazivanje a umetnički dojam se automatski stiče prikazivanjem neke kontroverzne teme.

Međutim, možda i najupečatljiviji naslovi su oni koji su savremeni poput MAJSTORI, MAJSTORI, SPECIJALNOG VASPITANJA, TAJVANSKE KANASTE ili EROGENE ZONE. Isto tako, zanimljivo je da su najveći ukupni uspeh ipak imali filmovi vezani za epohu poput SJEĆAŠ LI SE DOLLY BELL, OTAC NA SLUŽBENOM PUTU, SAMO JEDNOM SE LJUBI ili restlovi Crnog Talasa poput ČUVARA PLAŽE ili ponekog rada Srđana Karanovića.

Karaklajić nesumnjivo nije najbolji reditelj ovog pravca, ali EROGENA ZONA je znatan napredak u odnosu na BUDIMIRA TRAJKOVIĆA koji je delovao artificijelno, dočim je ovaj film dosta blizak pulsu tadašnjeg Beograda, tadašnjih generacijskih sukoba i društvenih kontradikcija.

Iako na nivou scenarija ima neke od tradicionalnih problema jugoslovenske dramaturgije koji se pre svega vezuju za to da se završava spojem destrukcije i metafore, i krajnje iracionalnim ponašanjem glavnog junaka, sam predložak je zapravo prilično dobar i višeslojan. Priča o veterinaru koji se vraća iz vojske u Sloveniji, gde je bio kerovođa na granici, u Beograd gde istovremeno mora da rešava probleme sa dve žene, ocem slavnim fudbalerom koji želi da mu nađe posao po svojoj meri, i vlastitim pokušajima da samostalno izgradi svoj identitet radeći u struci, u kombinatu za odgajanje živine, otvara niz mogućnosti. Metaforičnost zaposlenja u cronenbergovskim uslovima kombinata za odgajanje živine (u finišu filma, ima čak nekoliko horor cue rešenja u skoru Miće Markovića koji je ipak iza odličnog skora koji je uradio za POZORIŠNU VEZU ali je zato zeitgeist uhvaćen numerama Olivera Mandića) maksimalno je iskorišćena i otvara celu priču o odnosu zdrave i industrijske hrane kako u konkretnom denotativnom smislu tako i u širem metaforičkom domenu zagađenosti društva. Činjenica da je reč o visokoobrazovanom junaku koji ima profesiju čini ovaj film posebno interesantnim, naročito u ključu Žikine teme istraživanja pozicije intelektualca/profesionalca u našoj kinematografiji.

Cela tema junakovog snalaženja u kombinatu i njegovih preduzimljivih poteza podseća na društveno kritičke američke filmove sedamdesetih, a na neki način može naći koren i u jugoslovenskom filmu pedesetih i šezdesetih, naslovima kao što su POGON B Vojislava Nanovića, ZENICA i TE NOĆI Jovana Živanovića, UZAVRELI GRAD Veljka Bulajića, iako realno tamo preduzimljivost biva nagrađena od strane etičnog kolektiva. U tom smislu cinizam korporacija i društva u celini jako podseća na dramaturgiju nekog filma u kome smo lako mogli gledati mladog Robert Redforda, recimo.

Podela je takođe zanimljiva. U glavnoj ulozi je Milan Gutović, iz doba kad je bio u najboljim danima i on nudi jednu pravu filmsku glumu, u underplayu, sa specifičnom atmosferičnošću lika ali ne bez šarma. Ipak, šarm je drugačiji od onoga koji je plasirao posle u pučkim komedijama. Gutović je okosnica filma i pokazuje kolika je šteta što kasnije nije istrajao u ozbiljnom radu.

Karaklajić nije vrhunski reditelj i to se vidi u par scena koje su nešto teže, pre svega zbog situacija koje prikazuju. Međutim, EROGENA ZONA sasvim funkcioniše uprkos tim manjim nedostacima i pruža jednu vrlo interesantnu vremensku kapsulu osamdesetih, sa smislenom višeslojnom pričom.

EROGENA ZONA nije veliki film, ogromnog zamaha i bitne teme, za čim su ubrzo autori "praške škole" počeli da čeznu, ali je jako dobar predstavnik onoga što su oni najbolje radili.

* * * / * * * *

Quote from: crippled_avenger on 16-01-2010, 12:51:19

Kao gledalačko iskustvo, iako je prenatrpan i u mnogo čemu nedosledan, a u pojedinim situacijama i nedovoljno inventivan, EL REY DE LA MONTANA je svakako vrlo solidan film i pozdan znak ozbiljnosti španske kinematografije.

* * 1/2 / * * * *

Уистину, добар је тај шпањолац, солидно усликани предели, стене и планине су највећи квалитети. А и она шпањолкиња није хрђава. Саспенс на солидном нивоу. Вредно гледања, иако је пуно дежави делова.

Pogledao sam poljski film WILCZYCA Mareka Piestraka. Ovaj film o vukodlaku se uslovno može nazvati hororom iako zapravo nije konstituisan sa tipičnim žanrovskim ambicijama u cilju stvaranja strave, užasa, nelagode, napetosti već je pre svega koncipiran kao "pričanje priče" bez previše žanrovskih konvencija. Ako imamo u vidu da je reč o filmu iz 1983. godine, kada vukodlak kao tema više ne samo da nije inovativan već je i poprilično često eksploatisan u žanru, Piestrakov pristup deluje prilično out of place.

Pa ipak, WILCZYCA deluje vrlo prijatno uprkos svojim ozbiljnim problemima zato što generalno nema puno naslova koji se mogu ubrojati u horore iza Gvozdene zavese, i po svojoj atmosferi podseća na filmove Đorđa Kadijevića snimljene kod nas, što u startu snižava kriterijume i uvodi ga u jednu potpuno drugu ravan posmatranja. Na svojoj strani Piestrak svakako ima kvalitet koji istočnoevropske kinematografije tog doba a to je da tada ne postoje schlock niskobudžetni filmovi, sve se radi ozbiljno i koliko-toliko profesionalno.

Ipak, reklo bi se da je Kadijević znatno superiorniji reditelj od Piestraka, ne samo zato što je njegova interpetacija sličnih tema superiornija i upečatljivija već i zato što Piestrak ima ozbiljne probleme ne samo unutar žanrovskog izraza već i generalno na nivou vođenja priče. WILCZYCA je zbog toga jedan pre svega konfuzan film, sa prilično nezanimljivim glavnim junakom i ozbiljnim problemima kad je reč o razumljivosti dešavanja. 

U svakom slučaju, gledanje ovog filma je bitna informacija za sve ljubitelje žanra a nama koji smo navikli na jugoslovensku kinematografiju nudi dosta prepoznatljivih zahvata i nimalo nije dosadan.

* * / * * * *

Quote from: Meho Krljic on 14-01-2010, 13:38:14
Onda skoro sigurno neću ni da trošim vreme na njega. Ionako tek hvatam zalet da gledam Vinyan.Ionako tek hvatam zalet da gledam Vinyan.

Daklea, osobe koje još nisu pogledale Vinyan su: Meho, Krip, Harv. Do prekjuče sam i ja tu spada(l)o

Saopštenje za javnost!

Vikimedija Srbije objavljuje statističke podatke za 2009. godinu

Iz Srbije na englesku - iz Surinama na srpsku Vikipediju

Beograd 21.01.2010 - U Srbiji, najposećenija je Vikipedija na engleskom jeziku sa 61.8% poseta. Vikipedija na srpskom jeziku je na drugom mestu sa 21,7% poseta. Razlog većoj poseti Vikipediji na engleskom jeziku leži u tome što obuhvata više članaka, ali i u tome što se u Srbiji veliki broj korisnika Interneta služi engleskim jezikom. Mnoge pojmove, posebno one koji su karakteristični za anglosaksonsku kulturu, istoriju, nauku ili praksu možete samo i isključivo pronaći na Vikipediji na engleskom.

U Srbiji, posle engleske i srpske, najposećenije su Vikipedije iz bivših Jugoslovenskih republika. Prva među njima je hrvatska Vikipedija (2,5%), sledi srpskohrvatska (2,1%) i na kraju bošnjačka (1,2%). Od jezika manjina, iz Srbije su najposećenije Vikipedije na albanskom (2.4%) i mađarskom (0,7%) jeziku, a od stranih jezika, pored engleskog, posećene su Vikipedije na nemačkom (1,4%) i francuskom (0,6%) jeziku.

Što se tiče Hrvatske, takođe je najposećenija Vikipedija na engleskom jeziku (61,2%), a sledi Vikipedija na hrvatskom jeziku (29,1%) pa na bošnjačkom (2,6%) a tek iza nemačke Vikipedije (1,6%) pozicionirana je Vikipedija na srpskom (1%).

U Bosni i Hercegovini, posle engleske Vikipedije (54,6%), najposećenije su hrvatska (19,5%), srpska (9,1%) pa bošnjačka (8,9%).

U Crnoj Gori, Vikipediju na engleskom jeziku (55,4%) prate srpska (24,7%), hrvatska (8,5%), srpskohrvatska (3,1%), ruska (1,7%) pa bošnjačka (1,5%).

U Makedoniji najposećenija je Vikipedija na engleskom (65,8%), zatim na makedonskom (14,7%) jeziku, a na trećem mestu po ukupnom broju poseta je Vikipedija na srpskom jeziku sa 5,1% posećenosti.

Ukoliko posmatramo zemlje iz kojih se posećuje Vikipedija na srpskom jeziku utvrdićemo da je nešto više od polovine poseta iz Srbije, zatim iz Slovenije (8,5%), pa iz Sjedinjenih Američkih Država (5,7%), zatim iz Bosne i Hercegovine (5,1%) i Nemačke (4,9%).

Vikipedija na makedonskom jeziku posećenija je iz Slovenije (30,6%) i Nemačke (23,7%) nego iz Makedonije (23,3%).

Vikipedija na albanskom jeziku najposećenija je iz Albanije (25%) i Srbije (22%).

Od neočekivanih zemalja, Vikipedija na srpskom jeziku beleži značajan broj poseta iz Surinama. Uzrok tome je što je jezički kod za srpski jezik isti kao državni kod za Surinam (sr), te mnogi građani surinama kucajući u svom brauzeru http://sr.wikipedia.org  ni ne slute da će završiti na strancima njima potpuno nepoznatog jezika.

Pogledao SMOKIN' ACES 2: ASSASSINS' BALL P.J. Pescea. Ovo je jedan od DTV nastavaka kojima se bavio i sam autor izvornika. Joe Carnahan je bio izvršni producent i pisao je priču za ovaj film, a na svom blogu je pokazivao da se intenzivno bavi ovim projektom usput, dakle pored pripreme svojih bioskopskih naslova.

U svakom slučaju ASSASSINS' BALL ponavlja formulu bioskopskog izvornika, ponovo imamo skup plaćenih ubica pozvanih na javni konkurs za ubistvo ličnosti koju štiti FBI.

Naravno, ne treba ni podsećati da je ASSASSINS' BALL snimljen sa neuporedivo manjim budžetom od bioskopskog filma što ga lišava osnovnog aduta tog filma, a to je glossy egzekucija. Iako ja ne volim previše SMOKIN' ACES ne mogu osporiti da donosi jednu tonyscottovsku glossy egzekuciju i da kad akcija krene, onda nema šale. Kod Pescea, zadržan je osnovni problem prvog filma a to je da se početak akcije dugo čeka, da se iscrpljujemo nizom karakternih vinjeta koje nisu previše zanimljive, i da kad krene akcija, realno, Pesce radi sve što može sa tim malim budžetom koji mu je dodeljen.

Ono po čemu je Pesce bio poznat u svojim najboljim filmovima, pre svega DESPERATE TRAIL i SNIPER 3 jeste da je uspevao da u TV ili DTV okolnostima postigne kvalitet theatrical filma. U SMOKIN' ACES, on se međutim kreće linijom TV i DTV domena, štaviše sa više iskoraka u TV domen, sa nekim setovima i rediteljskim rešenjima (split-screens kao u 24) koji vuku na nešto slabiju televiziju. Dakle, ASSASSINS' BALL nema film look ni u jednom momentu. I sigurno se ne ubraja u onu prvu DTV ligu o kojoj smo govorili u poslednje vreme.

Međutim, ono što Pesce donosi jeste ogromna količina raimijevskih zahvata iz DARKMAN/CRIMEWAVE domena, naravno u skladu sa SMOKIN' ACES tradicijom i na kraju ovaj film ipak ima neki osobeni identitet, i svesno koketira sa svojim niskom budžetom.

U suštini, paradoksalno, iako nema kapaciteta čak ni za neki veći DTV domet, osnovni nedostatak sequela proističe iz osnovnog nedostatka bioskopskaog originala.

Jedino u čemu je suštinski Pesce mogao biti bolji, a inače i jeste bolji, može biti glumačka podela. Tom Berenger prosto nije više u stanju da bude sniman a Vinnie Jones ipak nema dovoljan star power da bude jedino drugo prepoznatljivo lice u ovom filmu. Prosto glumci su suviše neupečatljivi za ovu vrstu adrenalinskog rollercoastera. Uostalom i bez zvezda su se mogli okupiti neki personality actori.

U svakom slučaju, pesce nije snimio nekakav generic DTV sequel, ali krajnji rezultat je više u nekom curio domenu.

* * / * * * *