ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

ja ću morati da se NE složim sa obojicom. stvar je ukusa.

fitzcarraldo je genijalan film! kao i dokumentarac.

najluđe scene su kada herzog kulira kinskog, a ovoj mahnito pizdi. teško je reći ko je tu veći frik!

Ma dobar je film, samo dugacak, a meni koncentracija popusta vec posle prvog sata. 

Inside Straight Edge (2007)



"Youth can be a minefield: drugs, sex, violence, and peer pressure. One group has an extreme way of dealing with it. They call themselves Straight Edge, and while they are being classified as a violent gang in areas such as Salt Lake City and Reno, they aren't like any other gang you know: they reject drugs, drinking, smoking, and even casual sex. They're rebels against a society in which everything goes. National Geographic goes inside this growing youth movement caught between being a refuge for Americas kids and a dangerous gang wanted by authorities."

http://abraxas365dokumentarci.blogspot.com/2010/02/inside-straight-edge-2007.html

Cinemania (2002)



Pričica o ljudima koji opsesivno gledaju filmove u bioskopima, ponekad i po 5-6 komada dnevno. Pošto se radi o Nju Jorku to i nije tako teško izvesti, jer tamo ima na stotine bioskopa, i što je najbitnije, nisu svi u fazonu da puštaju samo najnovije filmove, tako da može da se probere odličan dnevni program, samo ako imaš vremena. Kod nas jedino u Kinoteci čovek može da pogleda neki stariji film pa je i pored toga poluprazna večito, a u svim ostalim bioskopima se daje Avatar, tako da smo mi osuđeni na kućnu radinost. Mada ovi likovi ovde su zaista pravi fanatici, i nisu za poređenje sa bilo kojom akcijom odavde, npr. jedan kralj pamti trajanje svakog filma koji je pogledao, jedna baka već 50 godina skuplja sve bioskopske karte, programe i flajere, možete da zamislite na šta joj liči stan. Jedan mlađi lik treba da postane advokat ali to uporno odbija jer onda ne bi stizao da gleda filmove, dakle prava ona filmopatija. Ovaj drugi skuplja soundtracke na vinilu i ima baš pozamašnu kolekciju, iako mu gramofon ne radi. Opet ponavljam, radi se o Nju Jorku pa je sve to veoma izvodljivo, a kod nas ako neko postigne da pogleda gajbi 3-4 filma dnevno to je alal vera, znam par ljudi, ja jedva 1 eventualno 2, dakle amater sam, i nije da nemam vremena nego nemam koncentracije. Naravno skroz drugi je trip otići u bioskop, jer tamo čovek može da se full koncentriše, da u miru pogleda film, ali je problem šta gledati, jer ja Avatar sigurno neću ići da gledam, pa i sve ostalo što je u programima naših bioskopa je jako sumnjivo.

Kaže lik ovde, filmovi su zapravo jedna vrsta eskapizma, zamena za stvaran život, ali pošto percepcija stvarnost nije svima ista niko ne može ove fanatike da proziva da beže od života, jer i gledanje filmova je život, neko ide na skijanje, a neko gleda filmove, svako bira svoje. Evo ja npr. gledam dokumentarce, ponekad pogledam i neki igrani, i iskreno rađe ću da ostanem kući da gledam dobar dokumentarac nego što ću da odem do grada u neki klub ili kafić, i naravno, neko može sad da me proziva zbog toga, tipa propuštaš život, 'get a life' i tome slično, ali to je besmisleno jer moja percepcija je samo moja i ne bi je menjao, i baš iz tog razloga s vremena na vreme odem do grada čisto da se uverim koliki je smor, znači odem vidim da mi to više nije zanimljivo, da me ljudi u 90% slučajeva zamaraju, da nemam šta da pričam sa njima, i onda se lepo vratim kući u svoj svet, u svet koji sam ja izabrao, gde me niko ne uznemirava, i milina jedna. Jeste, priznajem, zakopo sam se, ali sam se bar svojevoljno zakopo, jer ako su igrani filmovi substitute za život, šta su onda tek dokumentarci, rijaliti programi i tako te TV junk akcije ? I meni sad da daju dobru konfiguraciju sa internetom, i da me zaključaju u samicu do kraja života, ja se zaista ne bi' bunio, jebeš mi sve ako na to smesta ne bi' pristao, ali nismo svi isti. Jebiga, I choose not to choose life, I choose something else. (80 min)

http://abraxas365dokumentarci.blogspot.com/2010/02/cinemania-2002.html

Inside Clouds: A Drink And Drug Clinic (2001)



Uvid u jednu britansku kliniku za skidanje sa gudre i alkohola, dakle kako to rade Englezi. Svi znamo kako to izgleda kod nas, zapravo pojma nemamo jer je široj javnosti predočen samo čuveni srpski metod 'ikone i lopate', i moram odma' da naznačim da je to bio iskuljučivo naš domaći(nski) brend, znači nije se primenjivao nigde drugde u svetu osim u Crnoj Reci, i gre'ota bre što ga dušmani ukinuše, a evo čujem 'oće sad i šljivovicu da nam ukinu, pu gadovi, ništa vam nije sveto. Za razliku od Crne Reke, u ovoj klinici, a zapravo ogromnoj vili na selu, primenjuje se drugačiji metod, skidanje traje 6 nedelja, 3-step program je u pitanju, prvo detoksikacija pa onda grupne i individualne terapije, i naravno svako može da napusti lečenje kad god mu se 'oće, znači kulturica. U nas postoji još nekoliko komuna spolja nalik ex-Crnoj Reci, od toga je samo jedna manastirski fazon, a ostale rade po programima od preko. Moj drugar se nalazi u jednoj takvoj, evo već tri godine i jače je tamo, i odlično mu ide s'obzirom da je već jednom bio na Avali 2 godine, pa se vratio i nastavio sa heroinom, tako da se njemu ne isplati da izlazi otalen, jer jedno je dok si tako negde na selu, na planini, a drugo kad se vratiš u grad gde poroci vrebaju iza svakog ugla, i zaista ne bih sad da mudrujem kako posle takvog jednog lečenja treba promeniti mesto boravka, izbegavati staro društvo, izbegavati mesta koja te podsećaju na drogiranje, jer je to u većini slučajeva nemoguće, jer gde god pobego naletećeš na ljude koji su u toj priči, i svidelo se nekom to ili ne, takva je situacija danas u celoj Srbiji.

Pored komuna kod nas postoji i brdo tako tih klinika koje bi trebalo da izgledaju kao ova iz dokumentarca, ali su nažalost sve nabudžene po gradovima, i sve rade po principu naguraj što više ljudi u što manji prostor da bi uzeo što više para. Dakle, čist lopovluk i profitiranje na tuđoj nesreći. I što je veća cena lečenja bolji su i uslovi, ali princip je isti, dakle ne postoji ništa slično ovoj britanskoj klinici, sve je to nabudženo, natrpano i veoma klaustrofobično. Tih privatnih klinika samo u Beogradu ima tonu, neke se bave samo detoksikacijom, znači skinu ti fizičku krizu i poteraju te kući, a ima i ovih gde ostaješ malo duže, ali u principu sve je to jedno veiko foliranje, i niko se tu nije ni zalečio a kamoli izlečio. Pored njih ima i par državnih klinika, tu ne plaćaš ništa ali pošto je za DŽ takvi su i uslovi. Na prvom mestu je po zlu čuvena Drajzerova, tu rade samo skidanje i to je klasično mazanje očiju roditeljima narkomana, tu ljudi dolaze i po 10-15 puta, od toga takođe nema ništa. Posle Drajzerove ide Palmotićeva, tu postoji solidan engleski program, i čovek koji to vodi je zaista stručnjak, ali svo ostalo osoblje je dnodna, a pošto čovek ne može sve sam da radi, tu stvar preuzimaju sestre i to onda takođe ne liči ni na šta, uglavnom sve se svodi na bubanje napamet iz njihove knjige i polaganje nekakvih ispita. Pored toga tu dolaze isključivo ljudi koje država prisili na lečenje, npr. narkomani imaju dete i socijalno pripreti da će im uzeti dete ako se ne leče, ili alkosa 'oće da otpuste sa posla, pa da ga ne bi tek tako otpustili uslove ga lečenjem, a svi znamo da sve što je na silu od toga nema ništa. Dakle te klinike po gradu to je piši propalo, jedino što liči na pravo lečenje su ove komune o kojima sam pisao, ali i to je sve samo pitanje volje i onoga što se dešava posle izlaska, jer džaba ti i 5 godina takve izolacije ako i dalje imaš želju za gudrom. Ali nisam ja baš tolko dobro informisan kao što se predstavljam, a nisam ni stručnjak, tako da sve ovo što sam napisao treba uzeti sa dozom zadrške. Uglavnom, za sve koje zanima ova uvek aktuelna tematika, obavezno pogledajte ovaj BBC-jev dokumentarni serijal iz 4 dela, jer ćete konačno moći da vidite kako sve to zapravo treba da izgleda, i kako se to radi na zapadu već decenijama unazad. (4 x 50 min)

http://abraxas365dokumentarci.blogspot.com/2010/02/inside-clouds-drink-and-drug-clinic.html

Glasba je časovna umetnost: Pankrti - Dolgcajt (2006)



Odličan slovenački dokumentarni film koji se bavi prvim albumom legendarnih Pankrta pod nazivom Dolgcajt (Dosada), inače prvim pank albumom objavljenim u SFR Jugoslaviji. Zapravo dokumentarac se na prvom mestu bavi nastankom Pankrta, i uopšte klimom koja je vladala u Ljubljani pa i celoj Jugoslaviji krajem 70-ih godina, konkretno od '77 kada je bend održao svoj prvi koncert, pa naovamo. I film je zaista jako dobro urađen, toliko dobro da čak i ako nikad niste slušali Pankrte svideće vam se, možda baš zbog tog duha sa kraja 70-ih.

Evo ja npr. i nisam neki fan, jedina pesma koja mi se baš svidela je ona iz 'Dečka koji obećava', a ovo sve ostalo mi i nije nešto, jer što se mene tiče najjači domaći pank album je prvi album Discipline Kičme, Sviđa mi se da ti ne bude prijatno, e sad što velika većina ljudi radije prepoznaje Pankrte, Paraf, Pekinšku Patku i tako te bendove kao pravi pank to je isključivo iz razloga jer su oni u to doba jako ličili, da ne kažem kopi-pejstovali ono što se dešavalo u Londonu sa Sex Pistolsima i sličnima, i što je putem zapadnih medija predstavljeno svetu kao pank, dok ono što su Koja i Žika cepali niko drugi nije svirao na taj način, tako da nisi mogao da napraviš paralelu sa bilo kojim muzičkim pravcem, ali u biti Disciplina je bila suštinski pank, bar na prva dva albuma, jer pank je na prvom mestu ideja pa tek onda muzika, i svako može da skine Pistolse i da nabudži bend al' nije to TO. Dakle, jako jak dokumentarac, a tu je i BHS titl, pogledajte, najtoplije preporučujem. (46 min)

http://abraxas365dokumentarci.blogspot.com/2010/02/glasba-je-casovna-umetnost-pankrti.html

The Last 48 Hours of Kurt Cobain (2006)

Full lenght BBC dokumentarac o Kurt Cobainu, i ne dajte da vas naslov zavara, jer ovo nije dokumentarac iz serijala koji se davao kod nas na kablovskoj i koji se bavio smrću Jima Morrisona, Sid Viciousa, Hendrixa i ostalih muzičara koji su otišli prerano. Ovo je zapravo biografski dokumentarac, i bavi se čitavim njegovim životom, pa tako i usponom Nirvane, ali sa posebnim osvrtom na poslednjih 7 dana pred smrt, tako da ne kontam odakle ovaj naslov. Na netu zaista nema dobrog dokumentarca o Kurtu, onaj najpoznatiji, Kurt Cobain About a Son (2006) je žešće smarački, 2 puta sam pokušao da ga pogledam al' mi nije išlo nikako. Pored njega tu je i Kurt & Courtney (1998) koji je odličan, gledao sam ga, al' sad ne mogu nigde da ga nađem. To je baš jak dokumentarac Nicka Broomfielda, naravno bavi se čuvenom teorijom da Kurt nije izvršio samoubistvo, nego da je ubijen, i da Courtney stoji iz svega. U ovom filmu se ta priča pominje pred kraj, al' samo onako usput, dakle nije opterećen samom smrću, nego se više bavi njegovim životom, što je meni daleko interesantnije.

Kurt je rođen u Aberdeenu, gradiću blizu Sijetla, u državi Washington, i taj deo SAD-a mi je jako zanimljiv, što zbog svog izuzetnog krajolika, što zbog toga što se nalazi na zapadnoj obali, na granici sa Kanadom. Inače ja nikad nisam aktivno slušao Nirvanu, a posebno ne u vreme kad je bila više nego popularna, i kad su je početkom 90-ih forsirali po KST-u i svuda. Dakle Nirvana mi nikad nije bila preterano zanimljiva ali Kurt posle samoubistva jeste, jer ja pravim tu gradaciju po principu ko umre prirodnom smrću taj je totalno nebitan, zatim ko je pogino u sudaru mogo je i bolje, ko je ubijen taj je već zanimljiviji, ko se slučajno overio taj je ultra, a ko se ubio svojevoljno taj je vrh vrhova Zelengore. Jebiga, ja imam taj romantičan odnos prema samoubistvu, što naravno nikako ne priliči, ali šta ću, uvek mi je to bio vrhunski, uzvišeni, poslednji, fanatični čin. Znači Kurt kao depresivac i samoubica je definitivno, meni barem, mnogo zanimljiviji nego Kurt koga je ubila žena, ali ko što rekoh pozabaviću se i tom teorijom samo da iskopam gorenavedeni dokumentarac. Dotle gledamo ovaj rad. (79 min) 

http://abraxas365dokumentarci.blogspot.com/2010/02/last-48-hours-of-kurt-cobain-2006.html

Quoteko umre prirodnom smrću taj je totalno nebitan, zatim ko je pogino u sudaru mogo je i bolje, ko je ubijen taj je već zanimljiviji, ko se slučajno overio taj je ultra, a ko se ubio svojevoljno taj je vrh vrhova Zelengore

Što reče Draško Ređep samoubistvo je vrhunac slobode.Reče i osta živ!

Baadasssss Cinema (2002)



Dokumentarac o blaxploitation talasu u američkoj kinematografiji 70-ih godina prošlog veka. Na ceo ovaj fazon je baš dosta uticao Black Power movement na čelu sa Crnim Panterima, a o tome najbolje svedoči Tupakova keva koja je u to doba i sama bila u priči. Dokumentarac nam ukazuje na par najbitnijih naslova iz ovog podžanra, na filmove poput Sweet Sweetback's Baadasssss Song (1971), Shaft (1971), Super Fly (1972), Coffy (1973), itd. ima ih zaista brdo. Naravno, ne treba zaboraviti ni okultni rad Blacula (1972) koji je ludilo za sebe, pa onda razne kung-fu čamuge i još 300 čuda.

Kažu ljudi ovde da su crnci u to doba pobeđivali isključivo u ovakvim filmovima, u stvarnom životu to je bila nemoguća misija, tako da im je ovaj fazon bio ko neka vrsta socijalnog ventila, i pored toga što su neki crnački lideri bili totalno protiv ovakve vrste filmova prozivajući čak autore da na taj način stvaraju negativnu sliku o crncima u SAD, predstavljajući ih kao dilere, razbojnike, i uopšte sve te tipove anti-heroja.

Tu je i Kventin Tarantino koji je očigledno veliki fan blaxploitation talasa, a što može i da se provali iz par njegovih filmova, npr. Pulp Fiction, Death Proof, pa i Jackie Brown ima tako te elemente između redova. Dakle skroz zanimljiv i zabavan dokumentarac, i ukoliko vam se svidi ovaj trip neke od pomenutih fimova možete naći na Exploitation film collection blogu. Znači, realna preteča Obame. (55 min)

http://abraxas365dokumentarci.blogspot.com/2010/02/baadasssss-cinema-2002.html

Robna kuća - Novi talas u SFRJ (2010) epizoda 1

Ovog vikenda je počeo još jedan odličan dokumentarni serijal u okviru Robne Kuće, ovaj put o novom talasu u SFRJ. Ovde je prva epizoda a postaviću i drugu i treću čim budu puštene na RTS-u, znači sa nestrpljenjem čekamo sledeći vikend jer ova prva se bavi Prljavim Kazalištem i Električnim Orgazmom, što znači da bi u sledeću mogo da uleti i Šarlo, yeah! Jako dobro urađeno, ustalom ko i sve iz 'Robna Kuća' serijala, i zaista poodavno na RTS-u nismo gledali ovako dobre emisije, svaka čast. Inače, pošto se ova epizoda najviše bavi ranim radovima ove dve grupe, znači početak 80-ih, moram da napomenem da mi je omiljeni album Kazališta upravo Crno Bijeli Svet, a sa njega bih izdvojio pored naslovne numere i mnogo jaku "Neka te ništa ne brine". Što se tiče Orgazmovog prvenca, tu su naravno "Vi" i "Nebo", i ja mislim da sam ovim ispunio kvotu, dalje čitajte ofišal najavu sa RTS-ovog sajta dole. (28 min)

"Krajem sedamdesetih godina prošlog veka, u SFRJ se desila jedna od najvećih kulturnih revolucija - nastao je "Novi talas", umetnički pravac koji je okupio mlade, kreativne ljude iz Ljubljane, Rijeke, Zagreba, Beograda i Novog Sada sa jednim ciljem - da vide koliko daleko mogu da odu u provokaciji ustaljenog političkog režima. Krenuo je talas, koji je obuhvatio muziku, film, televiziju, primenjenu umetnost, modu, noćni život.

U prvoj epizodi trilogije o novom talasu saznaćete: zašto Ljubljana, Zagreb i Beograd nikada nisu bili bliži kao tih godina, kakva je veza između Bijelog dugmeta i novog talasa, zašto je Titova smrt toliko bitna za novi talas, kako su nastali Prljavo kazalište i Električni orgazam. O svemu tome govore: Nebojša Krstić, Goran Bregović, Piko Stančić, Srđa Gojković Gile, Koja, Davorin Bogović, Petar Popović, Boris Miljković."

http://abraxas365dokumentarci.blogspot.com/2010/02/robna-kuca-novi-talas-u-sfrj-2010.html

Sine, šta je još pored Bijelog dugmeta bilo u okviru Robne kuće i šta od toga se isplati gledati?

Jbmliga, ja sam gledo samo serijal o partizanskim filmovima, za ovo ostalo pojma nemam, a ne znam ni gde bi se moglo naci, ako naletis negde obavezno javi jer je zaista dojaja uradjeno.

Olipmijada Sarajevo 1984 je sjajna i najveci car Jure Franko koji je pricao o tome kako su mu obecali video -rekorder ako bi osvojio neku medalju.
Da, Otpisani isto super, i kultne emisije Beograd nocu,hit meseca,yu rock misija, Harvi dosta toga imas i na youtube.

Kad Miki kaže da se boji (2005)



Šta reći a ne smoriti ? Genijalan dokumentarac, i to na svetskom nivou iako deluje isključivo lokalno, tj. svuda gde se slušala i gde se i dan danas sluša Azra. Džoni je definitivno najveća legenda sa ovih prostora, i kao kant autor, i kao lider Azre, i ta paralela sa Bob Dylanom uopšte nije slučajna, mada za razliku od Dylana on nikad nije izdao. Džoni je pevao o stvarnim dešavanjima, pevao je o ljudima i događajima iz svog okruženja, i preko njegovih pesama ovde je odlično prikazan taj urbani život u Zagrebu 60-ih, 70-ih i početkom 80-ih godina prošlog veka.

Dakle, sve se poklapa, i anarhisti, i buntovni studenti, i gradska ekipa po kultnim kafanama, i devojke koje je voleo, i još svašta, a najbitnija je upravo ta iskrenost koju je vaspostavio, jer evo, iako nikad niste bili u Zagrebu, kao ja npr. što nisam bio, ne možete a da ne osetite tu atmosferu u pesmi "Kada Zagreb izranja iz sna". Mnogo jak dokumentarac, mada kontam da je većina ljudi koja voli Azru ovo već poodavno pogledala, tako da ko još nije - sad je odlična prilika. (97 min)

http://abraxas365dokumentarci.blogspot.com/2010/02/kad-miki-kaze-da-se-boji-2005.html

Kurt & Courtney (1998)



Ko što sam obećo, od reditelja odličnog Aileen: Life and Death of a Serial Killer (2003), evo dokumentarca o sumnjivim okolnostima koje okružuju smrt Kurt Cobaina. Nick Broomfield se baš fanatično upustio u ovu istragu, tako da možemo da čujemo svedočenja mnogih ljudi koji su bili bliski Kurtu, koji su poznavali i Courtney, tako da dobijamo baš dosta informacija o Courtney iako je ona odbila da govori u ovom dokumentarcu. Saznajemo da je bila grupi devojka, težak heroinski ovisnik, da je i pre Kurta jurila tako te rok zvezde samo da bi se okoristila, a o tome svedoči čak i njen bivši dečko, koji je isto kao Kurt bio lider jednog rok sastava krajem 80-ih, zatim njen otac koji je otvoreno proziva, i koji je čak napisao i knigu o tome kako upravo ona stoji iza Kurtovog ubistva.

Možda najjači dokaz u prilog ovoj teoriji je činjenica da je Kurt nameravao da se razvede, pa bi tako ona dobila "samo" pola njegovog bogatsva, a ukoliko bi izvršio samoubistvo dobila bi sve, što se na kraju i obistinilo, ali tu onda uleće podatak da je pored razvoda Kurt hteo da promeni i testament, tako da Courtney postaje sve sumnjivija i sumnjivija, a njeno bahato ponašanje samo pothranjuje celu ovu priču.

Tu je i stanoviti El Duče koji tvrdi da mu je Courtney svojevremeno ponudila 50.000 dolara da ubije Kurta, što je on odbio, i sa tom pričom je prošao poligrafski test. Dalje, na obdukciji mu je u krvi nađena ogromna količina heroina, tako da teoretičari tvrde da u tom stanju pajdo-kome ne bi mogao da podigne ni ruku a kamoli pušku. Pored umešanih u zakulisne radnje hajlajt filma je definitivno Kurtova tetka koja je skroz gotivan lik i koja nam pušta audio snimke koje je snimila kad je Kurt imao samo 2 godine. Uglavnom, skroz zanimljiv dokumentarac, i iako je meni mnogo bliža verzija da je Kurt časno izvršio samoubistvo, svakako valja proveriti i ovu opciju. (95 min)

http://abraxas365dokumentarci.blogspot.com/2010/02/kurt-courtney-1998.html

Quote from: Son of Man on 16-02-2010, 09:48:45
Kad Miki kaže da se boji (2005)

Ne bih se slozio. Gledo sam ovo na YouTube-u i nikako mi se nije svideo, bilo je previse naklapanja i dubioznih prica.

Mark pogledaj obavezno ukoliko nisi DAS IST JOHNNY dokumentarna film   iz '91. tvsa.

The Smell of Burning Ants (1994)

"Dečaci u većini slučajeva postaju dečaci tako što odbijaju da budu devojčice. Oni koji to ne shvate na vreme bivaju maltretirani od svojih vršnjaka tokom čitavog odrastanja", kaže narator na početku ovog filma. Ovaj kratki dokumentarac se bavi upravo tako tim surovim akcijama kroz koje mora da prođe svaki dečak da bi postao muškarac. Otud proizilazi i sva ta okrutnost međ' decom, znači zlostavljanje sitnih životinja, ubijanje mrava i ostalih insekata, tuče u školskim dvorištima, psihička maltretiranje, itd.

Postavlja se pitanje odakle to dolazi, zašto otac govori sinu da prestane da plače iako je još dete, zašto deca moraju da se plaše svojih očeva ? Roditelji ne shvataju da deca još kao vrlo mala postaju jako svesna dešavanja oko sebe, pa onda tako pričaju o nekim stvarima ili se svađaju u uverenju da dete to ne konta, a ja se sećam sebe, već sa tri godine sam bio skoro svega svestan, ali džaba kad roditelji to nisu mogli da izvale, jer oni vide samo nevino detence koje nema pojma ni o čemu.

A dete je ko sunđer, sve upija, a posebno tako mala deca. Sve što ulazi u sistem putem sluha, vida, dodira, biva pohranjeno, i čak iako se danas možda i ne sećamo većine tih najranijih "dogodovština" to i te kako utiče na to kakvi smo ljudi, kako se ponašamo i slično.

Negativnih akcija se uvek bolje sećamo nego pozitivnih, npr. moje prvo sećanje je tako iz vremena kad sam imao oko 3 godine, igrao sam se sa nekom decom i jedna devojčica, moja vršnjakinja, je dovatila parče cigle i otpevala ono "trif-traf-truf, elem-belem-buf" i tras mene u glavu ciglom. Bol je jako moćna stvar, tako da mi se to sećanje urezalo u koru mozga, dakle, čitava ta scena, kao kratki film, i od tad mrzim devojčice (buahaha).

I uopšte svuda gde je u igri bio izuzetan bol, strah i slični nadražaji, toga se pre sećamo nego nekog veselja, uostalom evo pođite od sebe, koja su vaša prva sećanja ? Takođe, roditelji vrlo često imaju onaj trip da ukoliko tiho govore o nekoj od tabu tema da dete koje se zaigralo to neće čuti, i naravno neka deca zaista neće čuti, jer nismo svi isti, ali ima i dece koja i te kako čuju, pa i shvataju o čemu se priča.

Tu uleće i priča o seksualnosti u igru, i to jako rano, ali baš baš rano, toliko rano da je to bre nenormalno. Npr. neki roditelji spavaju sa decom u istoj sobi, dete u krevecu, roditelji na bračnom krevetu, neki to praktikuju jer nemaju veći stan, a neki da bi bili bliži detetu kad se probudi noću u strahu i slično. I aj' sad, šta se dešava kada roditelji 'vode ljubav' misleći da detence spokojno spava i kako to utiču na dete ? Ja zaista pojma nemam, možda neko ko ovo čita zna ? A da ne pričamo o svađama, pa i otvorenom nasilju, neki to rade opušteno pred decom, a neki kao paze pa odu u drugu sobu, al' džaba kad dete sve upija. I zaista, retki su roditelji koji se ne svađaju pred decom, to je nažalost činjenica. Sve ovo i još mnogo toga je jako dobro prikazano u ovom filmu putem isečaka iz onih čuvenih edukativnih filmova 50-ih godina uz odličnog naratora. Skroz surovo, ali jebiga, takav je život. (21 min)

http://abraxas365dokumentarci.blogspot.com/2010/02/smell-of-burning-ants-1994.html

Milosevic on Trial (2007)



Dokumentarac napravljen od preko 2000 sati snimljenog materijala sa suđenja Miloševiću, od 2002. pa do njegove smrti. Račak, Ovčara, Srebrenica. Ključni svedok tužilaštva pokojni Milan Babić, zatim Kapetan Dragan koji menja iskaz, general Obrad Stevanović i šokantan video snimak Škorpiona, Šešelj koji napušava sve redom, itd. Sad kad razmišljam o ovome, zaista nismo smeli tek tako da ga pustimo, trebao je zajedno sa suprugom da završi ko Čaušeskuovi, a ne da Mira i Marko u dilu sa novom vlašću opušteno zapale za Rusiju, i da danas tamo u miru, lagano, krckaju te silne milione koje su zaradili tokom 90-ih na muci svih naroda sa ovih prostora a prevenstveno 'svog', srpskog naroda. Mada, što reče jedan moj drugar, kad čujem reč NAROD mašim se za mošnice.

Za vreme vladavine Miloševića, Srbi su proterani iz Hrvatske, iz Sarajeva i sa Kosova, da ne pominjem uopšte druge užase, jer ovo je sasvim dovoljno. Uostalom, Srbija je danas država sa ubedljivo najviše izbeglica u Evropi. I ne želim uopšte da ulazim u to na koji način su proterani i zašto, sama činjenica da je on bio na vlasti u to doba je meni sasvim dovoljna. No, ne bih da širim priču o ovom zlotvoru jer ću samo da se iznerviram bezveze, dakle, pogledajte dokumentarac pa prosudite sami. (68 min)

http://abraxas365dokumentarci.blogspot.com/2010/02/milosevic-on-trial-2007.html

Pretty as a Picture: The Art of David Lynch (1997)



Naslov objašnjava, "Lep ko slika", Dejvid Linč, biografija, od njegovog prvog animiranog filma iz '66, Six Figures Getting Sick, preko tako tih kratkih radova sa početka 70-ih, gde je eksperimentisao sa svim i svačim, pa do prvog proboja sa kultnim Eraserhead-om '77. Iskreno, nisam baš neki fan tog filma, isuviše mi je sve to mučno, to je možda i najteži film koji sam ikada pogledao, a pošto sam i ja rođen '77 ona "beba" me stalno podsećalo na taj nemili čin, tako da sam to morao skroz da potisnem. Zapravo, ja nikad nisam ni skontao taj film na pravi način, a mnogi su pokušavali da mi ga pojasne, al' džaba kad sam ja sve to shvatao isuviše lično, kao da konkretno mene proziva tim filmom.

Zanimljivo je videti lokaciju na kojoj je sniman Eraserhead. To je jedno dvorište u kojem su sagradili tu kućicu specijalno za potrebe filma, naravno kućice više nema na tom mestu ali je Linč organizovao ko neki omanji reunion ekipe koja je igrala u filmu, tako da možemo da vidimo i mamu i tatu, 20 godina posle, jedino bebe nigde nema, jadna beba.

Pored ovog kulta, obrađeni su na sličan način i The Elephant Man (1980) i Blue Velvet (1986), ali je najviše prostora ostavljeno genijalnom Lost Highway-u, to naravno najviše iz razloga jer je ovaj dokumentarac iz '97. Lost Highway (1997) je meni zasigurno najdraži Linčov film, i gledao sam ga jedno 3-4 puta samo u bioskopu. Taj film mi je nekako baš leg'o, jer ta atmosfera to je upravo ONO što ja tražim od filma, znači neka mešavina svih žanrova kojom dominira mistery-thriller, i kad bi se ja pito, ja bi samo takve igrane filmove gledo, ali nažalost nema ih baš puno, zapravo ima ih samo par. Dakle pravi blue-print za odličan film, koji može da se gleda iznova i iznova.

Treba pomenuti i okultnu seriju Twin Peaks. Zbog nje sam se još jednom našao na teškim mukama, jer ništa nisam kapirao i jako se nervirao zbog toga, bukvalno sve u seriji me nerviralo, a baš sam se svojski trudio da ispratim radnju, al' opet džaba. Koncentracija me više puta izdavala, dok je u isto vreme moja sestra opušteno pogledala ceo serijal barem 2 puta, i bila više nego oduševljena. I ja je onda pitam, ajde objasni mi šta tu ima tolko zanimljivo, gde je čar te serije, da i ja uživam jebiga, i ona mi objasni, al' opet džaba. Dobro, ako ništa barem sam pokazao dobru volju i želju. Linč nam ovde prepričava dogodovštine sa snimanja Twin Peaks: Fire Walk with Me (1992), i tu ima jedna baš opaka fora.

E, da bre, pored filma, Linč se bavi i nekakvom vrstom suludog slikarstva, gde budži živo meso i još svašta na te svoje 'slike' da bi privuko mrave i ostale insekte, i onda to izgleda baš onako surovo-bolesno. I videćete, Linč je jedna jako racionalna i prijatna osoba, što neki po njegovim filmovima baš i ne bi zaključili. Sigurno najbolje tumačenje tih skrivenih poruka koje nam Linč odašilje putem svojih filmova, je dao Slavoj Žižek u dokumentarcu The Pervert's Guide to Cinema (2006) koji vam preporučujem kao najjači dokumentarac koji se bavi filmom.

Pretty as a Picture: The Art of David Lynch je polu-biografski odrezak (uradak ?!) sa posebnim osvrtom na Lost Highway, na moju pogolemu radost, i sve što je snimio posle toga meni se najiskrenije nimalo ne dopada, ali i pored toga Linč je carina i jedan od genijalaca u toj umetnosti bizarnog. (80 min)

http://abraxas365dokumentarci.blogspot.com/2010/02/pretty-as-picture-art-of-david-lynch.html

Pavelić bez maske (2009)



Biografski dokumentarac o ustaškom poglavniku Anti Paveliću, napravljen uz pomoć hrvatskog instituta za povijest. Priča počinje od toga gde se rodio (Hercegovina), gde je odrastao (Jajce), i već na početku biva sumnjivo kada autor Paveliću tepa sa "mali Ante", ko Tito kad je bio mali, sunce ti jebem ?! I što je najgore od svega, ovo je tehnički skroz dobro urađen dokumentarac, sa pregršt prajsles arhivskog materijala, i sa te istorijske pozicije do 1941. ovo je manje više korektan materijal, jer pored Pavelićeve biografije i uspona ustaške organizacije, ispovrnute su i neke jako zanimljive informacije i dokumenta, npr. ovde dobijamo na uvid, hrvatsku perspektivu događaja vezanih za pucnjavu u parlamentu kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca 1928. godine, kada je Puniša Račić, član Narodne Radikalne Stranke, iz pištolja usmrtio troje hrvatskih poslanika uključujući i lidera Hrvatske Seljačke Stranke, Stjepana Radića, a ranio još dvojicu. Zatim saznajemo kako i zbog čega je Pavelić morao da pobegne iz zemlje te da nastavi rad u emigraciji, gde je u Italiji uz pomoć Dučeovog fašističkog režima organizovao tajne ustaške kampove gde su obučavani dobrovoljci, i ono što je možda i najzanimljivije, kako su tekle pripreme za atentat na kralja Aleksandra Karađorđevića.

Jedino što bi mogao da zamerim ovom delu do '41, je Sedlareva kuknjava o nepravdi koja je nanesena hrvatskom narodu u nametnutoj državi u kojoj su potpuno dominirali Srbi, gde je i kralj bio Srbin i tako redom, kao da zaboravlja da su Hrvati bili na poraženoj strani u prvom svetskom ratu, i da je moglo opušteno da dođe do podele banovine između Srbije i zapadnih suseda, ali naravno to iz hrvatske perspektive skroz drugačije izgleda i ja to donekle i mogu da razumem, uostalom zamislite samo kako bi to izgledalo da živite u državi gde bi glavni grad bio Zagreb, a na vlasti neka hrvatska dinastija. Realno, pre ili kasnije bi došlo do teorija zavere a onda i do opšte pobune. Samo i jedino iz tog razloga mogu da razumem tih par omanjih pokušaja falsifikovanja istorije, jer to svi narodi pomalo rade (a neki i po više), svako istoriju prilagođava sebi, i svojim dnevno-političkim potrebama.

Ali onda bombardovanjem Beograda 6. aprila '41 počinje rat u Jugoslaviji, i već 10. aprila Pavelić uspostavlja NDH i priča se iz korena menja, tako da Sedlar malo optužuje Pavelića za predaju skoro celog primorja Italiji, a malo ga brani kada je u pitanju genocid nad Srbima, i nalazi tako ta opravdanja tipa četnici koljači, strah od komunista, i sve što ide uz to, znači fazon toplo-hladno, malo ga pljuje, pa ga onda malo sažaljeva, brani, i tako u krug. I jako je zanimljivo da se Jakov Sedlar u ovom filmu otvoreno gnuša ustaških zločina nad Jevrejima, kada je istrebljeno čak 85% Jevreja koji su živeli na prostorima NDH, a od toga 18.000 ih je po njegovim izvorima ubijeno u Jasenovcu, a jedan deo prosleđen Nemačkoj. Za onoliko koliko se gnušao nad ovim zločinima za tolko je umanjio zločine učinjene prema srpskom narodu, i to sledećim rečima :

"Progon Srba nije se temeljio na rasnim ili sličnim pogledima (za razliku od Jevreja ?!), nego je počivao na ideji da oni trebaju biti kažnjeni za brojne zločine, koje su nad Hrvatima u Međuračju počinili jugoslavenski režimi. Ustaše su također mislili da je lojalnost Srba hrvatskoj državi više nego upitna, pa su ih i zbog toga promatrali kao prijetnju. Masovni zločini protiv srpskog pučanstva, uglavnom u ruralnim područjima Like, Korduna, Bosne i Istočne Hercegovine, potaknuli su Srbe na organiziranje pobune. Pritom su među Srbima djelovali četnički elementi koji su od početka zagovarali borbu protiv bilo kakve hrvatske države, i osvetu prema svim Hrvatima i muslimanima, što je za posledicu imalo strašne zločine, koje su nad njima počinili četnici. Vlasti NDH ubrzo su shvatile da masovni progoni Srba mogu nauditi i njihovim interesima (ajde, ma šta kažeš?) pa su do kraja 1941. odlučili promijeniti politiku (zakuni se?!). Tijekom 1942. čak su potaknule i pomogle osnivanje Hrvatske Pravoslavne Crkve (WTF ?!). Srbi nisu priznati pod svojim nacionalnim imenom nego su smatrani pravoslavnim Hrvatima (definitivni hajlajt), no njihov se položaj popravio posebice u gradovima (al' umalo)."

Dakle, sve je jasno, i ne bih više o tome. Dalje, Sedlar ukazuje na 'pozitivne' strane NDH, jer je za vreme rata došlo do procvata kulture u Zagrebu, pa tako dolazi i do razvoja radija i filma, izdaju se mnoge knjige, štampaju se tri toma hrvatske enciklopedije, a Hrvatsko Narodno Kazalište posećuju umetnici iz celog sveta (čitaj Japanci). I tu autor izbacuje najjaču izvalu, kaže da iako su se komunisti posle rušenjem NDH obračunali sa vodećim ljudima iz kulturnog i medijskog miljea, ipak je 4-orogodišnji rad na obuci kadrova i nabavci savremene opreme bio temelj daljnjeg razvoja hrvatskih medija, a posebno radija i filma, i to narator onako baš sa ponosom saopštava, kao neki konačan trijumf uprkos svemu, kao da se zaboravlja da su sva ta bogatstva stečena na mukama Srba i Jevreja koji su živeli na prostorima tadašnje NDH, jer odakle tolke pare osim od pljačke i tako te otimačine po Lici, Bosni, Slavoniji, pa sve ovamo do Zemuna. Znači totalno neodgovorno, al' ne bih ja sad da držim ovde lekcije o moralu jer nisam baš sklon, a i sve se to vrlo dobro zna.

Za kraj samo podatak da je Pavelić pred kraj rata ušao u pregovore sa Staljinom kako bi ovaj priznao NDH, ali o tome više u dokumentarcu, jer i pored svog ovog DNODNA ovde ispostavljenog, jako je zanimljiv za gledanje zbog tako tih informacija i gomile do sad neviđenog arhivskog materijala. E da bre, ne treba zaboraviti ni opširan info o Blajburgu, dok se na drugoj strani Jasenovac samo dva puta pominje i to onako usput. Zanimljiva je i priča na koji način je Pavelić uspeo da umakne pravdi i otperja čak do Argentine preko Austrije i Italije. Sve u svemu, ogromna sramota, ali ne moja, jer evo, baš sad gledam, dal' mi imamo neki dokumentarac ovog kalibra, gde branimo i opravdavamo naše zlotvore tipa Slobu i tako tu ekipu ? Nemamo, nego baš naprotiv, dosta kvalitetnih dokumentaraca je snimljeno gde se otvoreno osuđuju zločini koje su počinili Srbi nad drugim narodima sa ovih prostora, i ja to totalno podržavam, bez ikakvog razmišljanja.

Dalje, ovaj Sedlar je veoma poznat u Hrvatskoj po ovakvoj vrsti dokumentaraca, pa je '97 snimio čak i jedan gde je opevao Tuđmana za života, a napravio je i par propagandnih igranih filmova kojih se čak i sami Hrvati stide, jer šta reći o filmu kao što je Četverored ? No, u svakom slučaju ovo je must-must-see, u edukativne, pa i zabavne svrhe, što da ne, da vidite kako se iskusno laže, i kako se opušteno, bez blama, prepravlja istorija. (62 min)

http://abraxas365dokumentarci.blogspot.com/2010/02/pavelic-bez-maske-2009.html

Deep Water (2006)



Solo jedrilicom oko sveta bez pristajanja. Prva takva trka u istoriji čovečanstva odigrala se 1968-e na 69-u godinu. Učestvovalo je 9-oro takmičara ali je na cilj stigao samo jedan, dakle, borba čoveka protiv okeana, i to 1 na 1, i što je još surovije, borba protiv samog sebe. Priča se fokusira na Donalda Crowhursta, jednog skroz specifičnog lika, najfanatičnijeg od svih učesnika. Na put je poneo i kameru tako da imamo uvid šta se dešavalo za tih skoro godinu dana osame na brodu, a tu su i intervjui sa njegovim prijateljima i porodicom.

Kod kranjeg juga Južne Amerike Donald lagano prelazi u vođstvo, i negde kod Brazila, i pored upozorenja, prekida komunikaciju sa bazom, da njegovi suparnici ne bi znali gde se tačno nalazi, i tu počinje ludilo u pravom smislu te reči sa prejakim twistom pred kraj, twistom kakvog može da nam priredi samo stvaran život. Neverovatni prizori ledenog okeana, vodenih zidova, totalne izolacije, brutalnih emocija, ma genijalan film. Edgar Alan Po se ne bi postideo ovakve priče, i ako vam se svideo Solo (2008) e ovo je daleko jače, stotinama hiljada milja daleko. Oduvao me film, ostao sam bez reči, i ne znam šta više da napišem a da ne smorim, znači, pogledajte obavezno, jer ovo je dokumentarac kakav smo dugo čekali. (93 min)

http://abraxas365dokumentarci.blogspot.com/2010/02/deep-water-2006.html

iziso novi majkl mur :

http://abraxas365dokumentarci.blogspot.com/2010/02/capitalism-love-story-2009.html

Quote from: Son of Man on 20-02-2010, 14:37:11
iziso novi majkl mur :

http://abraxas365dokumentarci.blogspot.com/2010/02/capitalism-love-story-2009.html

overi ti to pa javi, baš sam se noćas premišljao gde da ga metnem na listu prioriteta, tj kolko visoko/nisko.

Quote from: Son of Man on 20-02-2010, 13:36:35
Deep Water (2006)

Najbolji je bio onaj Francuz sto je poludeo i koji je umesto da zavrsi trku krenuo ponovo jos jedan krug oko sveta...

http://en.wikipedia.org/wiki/Bernard_Moitessier

Taj je najjaci, koje ludilo sunce ti



Walking to Werner (2006)



Dokumentarac o omladincu Linasu Philipsu koji mnogo voli Herzogove filmove, pa je tako pokupio i taj suludi fanatizam od velikog reditelja, i odlučio da krene na 'hodočašće' do Herzogove kuće u Los Anđelesu, gde bi na kraju uradio intervju sa njim. E sad, fora je u tome što se on po ugledu na Herzoga odlučio da prepešači tu razdaljinu, jer Herzog je isto tako 1974. godine išao peške od Minhena do Pariza, ali fora je što ovaj momak živi u Sijetlu, tako da to nije nimalo naivan poduhvat, jer mnogo je veća razdaljina, treba izaći iz države Vašington, proći ceo Oregon, pa onda San Francisko pa tek onda ide L.A. Surova daljina, čak i za jedno hodočašće ovog kalibra surova. Nema šta, svaka čast, mene mrzi i do WC-a da odem, a kamoli. Interesantno je da se odlučio da skroz solo snimi ovaj film o svom pohodu, pa tako koristi ručnu kameru a ljudi koje sreće usput mu pomažu oko snimanja tako tih scena kad on pešači ka kameri ili odlazi u daljinu. Dobra ideja, zar ne ?

Usput sreće jako zanimljive pa i bizarne likove, a neki od njih isto tako pešače kao i on, ali iz najrazličitijih razloga. Dok posmatramo ovo hodočašće preko ide između ostalog i audio snimak intervjua sa Herzogom, u kome on objašnjava iz kojih razloga se odlučio da putuje peške od Minhena od Pariza. Naime, saznao je da mu je prijateljica iz Pariza teško bolesna od raka i da će uskoro umreti, te je odlučio da je poseti, ali umesto da je pohitao prvim avionom odlučio se da ide peške. Tu se postavlja pitanje kako je znao da ona neće umreti u međuvremenu dok on ne stigne ? Odgovor je jednostavan, nije znao, on je kontao da će joj nekako na taj način pomoći da ostane živa. Isto tako, kada je Herzog čuo preko prijatelja da ovaj pešači od Sijetla ka njegovoj kući u nameri da uradi intervju, brzo ga je pozvao i rekao mu da batali akciju jer za par dana leti za Tajland da snima Rescue Dawn (2006), i neće se vraćati nekoliko meseci, tako da ga ovaj neće zateći kući. Džaba ste krečili fazon. Tada on postavlja sebi pitanje dal' vredi nastavljati putešestvije ili je možda bolje odustati, i tek tu počinje pravo zezanje. Dakle, inspirativan film, i ne baš sad nešto preterano jak, ali nadasve zabavan, a ko gotivi Herzoga zanimaće ga sigurno i ovakvo nešto.

http://abraxas365dokumentarci.blogspot.com/2010/02/walking-to-werner-2006.html

Robna kuća - Novi talas u SFRJ (2010) epizoda 2

"U drugom delu novotalasne trilogije, fokusiraćemo se na beogradski deo novotalasne priče. Glavni junak te priče je jedan od najznačajnijih bendova na ovim prostorima - VIS Idoli.

Govorimo o studentskom protestu 1968, o tome kako je Dom UDBE postao Studenski kulturni centar, o Momi Rajinu i Nebojši Pajkiću kao urednicima SKC-a, o tome kako su nastali Idoli, o Šaperu, Divljanu, Krletu, Zdenku, o prvim beogradskim grafitima, o kafanama koje više ne postoje, o tome šta je zajedničko za Bregu i Idole, o pogrešnim obradama starih šlagera, o Odbrani i Poslednjim Danima, o mladićima koji su početkom osamdesetih otišli dalje od svih ostalih.

O svemu tome govore: Srđan Šaper, Vlada Divljan, Nebojša Krstić, Goran Bregović, Darko Rundek, Piko Stančić, Srđan Gojković Gile, Dušan Kojić Koja, Goranka Matić, Moma Rajin, Peca Popović, Pera Janjatović."

http://abraxas365dokumentarci.blogspot.com/2010/02/robna-kuca-novi-talas-u-sfrj-2010_22.html

@ Ghoule - otkri nam slatku tajnu gde si naso dok. o Lovecraftu ? 

Buy the Ticket, Take the Ride: Hunter S. Thompson on Film (2006)

Biografski dokumentarac o legendarnom piscu i novinaru, Hunteru S. Thompsonu (1937–2005), koga su zvali i Good Doctor, a sa posebnim osvrtom na igrane filmove koji su rađeni prema njegovim delima. Hunter je najpoznatijem po svom čuvenom romanu "Fear and Loathing in Las Vegas" po kom je '98 Terry Gilliam snimio istoimeni igrani film u kom je Huntera igrao Johnny Depp, i koji je ubrzo prerastao u okultno ostvarenje, a takođe je po njegovoj gistro-biografiji urađen i Where the Buffalo Roam (1980) koji neodoljivo podseća u nekim segmentima na 'Fear and Loathing' samo što Huntera ovde igra Bill Murray.

Pored toga, Hunter je začetnik tzv. 'Gonzo novinarstva', reportažnog stila gde novinari totalno uvuku sebe u priču, i to do tog stepena, da upravo oni postaju glavni likovi svojih priča/reportaža. Ovaj fazon sam čak i ja još podavno počeo da guram, doduše na malo drugačiji način.

Pored pisanja bio je poznat i po bahatom korišćenju psihodeličnih droga (što pozdravljam), ali i alkohola (ne pozdravljam), a bio je i veliki fan revolvera i uopšte svih vrsta vatrenog oružija. Godine 2005. Hunter je izvršio samoubistvo, baš kao što je i obećao, i samim tim ušao u legendu, jer ko što sam ranije pisao, samoubistvo je najuzvišeniji čin umetnosti.

O Hunterovoj kompleksnoj ličnosti govore nam njegovi najbliži, znači njegova supruga a sada udovica, zatim mnogobrojni prijatelji među kojima je i Sean Penn, pa onda njegovi drugari iz detinjstva, zatim ljudi koju su igrali u ova dva filma, i naravno njegovi fanatični fanovi na čelu sa Johnny Deppom, a sve to je ispresecano insertima iz filmova.

Pored ovog dokumentarca o Hunteru, postavio sam još dva, Breakfast with Hunter (2003), i sigurno najjači Gonzo: The Life and Work of Dr. Hunter S. Thompson (2008). Eto, pa uživajte ako je to uopšte moguće u ova šugava vremena (kako za koga). (77 min)

http://abraxas365dokumentarci.blogspot.com/2010/02/buy-ticket-take-ride-hunter-s-thompson.html

Quote from: Son of Man on 22-02-2010, 11:19:48
@ Ghoule - otkri nam slatku tajnu gde si naso dok. o Lovecraftu ? 

na sinemagedonu.
zar nisi našo/skino?

Ma nisam registrovan tamo, sa ce Shozo da pokusa da mi sredi...

http://abraxas365dokumentarci.blogspot.com/2010/03/robna-kuca-novi-talas-u-sfrj-2010.html

Fat Belly - Chopper Unchopped! (2009)



Ukoliko vam se svideo igrani film Chopper (2000), evo dokumentarca koji se bavi čovekom koji stoji iza te priče, znači, real life Chopper. Radi se australijskom kriminalcu Mark Brandon Readu, koji je još kao tinejdžer stekao status zajebanog street fightera, pa je već u to doba počeo da otima gudru dilerima i da kidnapuje kriminalce.

Ovo je biografska priča o njemu, gde nam Chopper glavom i bradom priča o svom životu, o tome kako je 23 godine proveo u zatvoru, od toga preko 10 godina samice, kako je bio izboden 13 puta, prebijan na mrtvo, upucavan, kako su ga gazili kolima, kako je još kao tinejdžer 60 puta primio šok terapiju, ali i o tome kako je on druge sakatio, kako ih je mučio, ubijao, kako je sjebavao zatvorske stražare, i još gomila ludila, zaista neverovatna priča.

Chopper je čitavog svog života išao glavom kroz zid, pa je tako i prolazio, i ne može a da se ne primeti da se radi o psihopatskom tipu ličnosti, dakle o čoveku koji na prvom mestu ne oseća strah na isti način kao većina ljudi, i to i sam Chopper priznaje. Naravno nisu samo kriminalci psihopate, ima tu i dosta ljudi koji se bave tako tim opasnim poslovima, npr. specijlane jedinice vojske i policije, pa interventna, vatrogasci, biznismeni, ljudi koji se bave najekstremnijim sportovima itd. Znači, psihopatija nije u startu nešto negativno, sve zavisi od čoveka, jer neko će to svoje odsustvo straha upotrebiti za neke korisne ciljeve, npr. da spasi ljude iz zapaljenog auta, što je herojska akcija, ali nismo svi isti, neko rađe odlazi u kriminal, i to ovaj nasilnog tipa kao kod Choppera, sve zavisno od karaktera. No, pisao sam već dosta o psihopatiji u ranijim postovima, tako da ne bih iznova da drvim.

Najveći deo priče se bavi, logično, zatvorskim danima, te možemo da uporedimo neke scene iz igranog filma sa Chopperovim svedočenjem. Posebno su zanimljive priča o drugim zatvorenicima, npr. o nekom liku koji je bio uporan u tome da si odseče spolovilo, ali su ga svaki put navatavali i prišivali mu ga nazad, da bi u ko zna kom pokušaju odseko pimpek te ga bacio u klozetsku šolju, pustio vodu i tako im dohakao. Pa onda jedan drugi koji je vadio oči ljudima, pa kako su mučili pedofile i tako redom. Inače, Čoper je danas na slobodi, ima 55 godina i bavi se pisanjem, slikanjem i proučavanjem psihologije. Jako zanimljiv lik, mnogo interesantniji od onog prikazanog u filmu, jer ipak, real life je fo' real. (73 min)

http://abraxas365dokumentarci.blogspot.com/2010/03/fat-belly-chopper-unchopped-2009.html

Trijumf beogradske volje (2005)

Imam tu nečastivu čast da vam predstavim prvi dokumentarac o navijačima koji je napravljen u Srbiji, dakle mnogo pre RTS-ovog serijala i sličnih B92 radova. Naravno radi se o full D.I.Y. produkciji, gde je budžet filma bio jedva 10 evra, zapravo toliko je koštala kaseta, a sve ostalo je urađeno na dobrovoljno bazi, dakle pravi onaj entuzijastični DIY pank trip. Tema su Vitezovi, navijači Obilića, od osnivanja grupe pa sve do njenog gašenja početkom 2005. Moram da se pohvalim da sam i sam učestovao u izradi ovog filma tako što sam stupio u kontakt sa Tim Marshalom iz SKY newsa da mi nabaci reportažu koju je snimio na Obilićevom stadionu za vreme bombardovanja, a i pomagao sam oko izbora muzike što sasvim jasno može da se izvali.

Inače, film ne sadrži nikakvo loženje tipa mi ovo, mi ono, mi ludi, mi jaki, već predstavlja skroz realnu sliku o navijačima Obilića sa kraja 90-ih i početka hiljaditih, npr. po prvi put se baš u ovom dokumentarcu otvoreno govori o gudri među navijačima, o manipulacijama i uništavanju kluba od strane Svetlane Cece Ražnatović, o kontraverzama vezanim za Arkana, jer većina ljudi je tripovala da se za Obilić navija samo zbog Arkana i tog notorajeti fazona, što naravno nije tačno, uostalom ja sam najbolji primer za to kao ekstremni anti-nacionalista, a da ne pričamo o nazi tripovima i sličnim sranjima.

Pored toga na Obiliću smo imali i levičarsku podgrupu, jedinu takve vrste u Srbiji. Naravno, bilo nas je raznih, i 'levičara' i 'ekstremnih desničara', što je odlično prikazano u filmu, jer u tih poslednjih 5-6 godina nije postojala nikakva hijerarhija u grupi, znači svako je mogao da čini šta god mu volja, a i "vođa" je bio skroz nezainteresovan za nametanje bilo čega, pa se tako dešavalo da na tekmama pored zastave nacionalnog fronta bude i anarhistička zastava, dakle jedno opšte ludilo i individualizam, gde niko nikog nije cimao zbog političkih ili bilo kojih stavova. To je veoma dobro prikazano u dokumentarcu gde svako govori samo i isključivo u svoje ime, pa tako ovde imamo ljude koji su cenili Arkana ali i one koji ga nisu baš voleli, i o tome se otvoreno govori.

Dakle, bilo je tu zaista svega, a ono što nas je spajalo je bio Obilić i druženje po tim gostovanjima, anarhija u najpežorativnijem smislu (gori i od Grobara fazon), i upravo ljudi koji su ostali da navijaju i posle Arkanove smrti su pravi dokaz da se na Obilić nije dolazilo zbog Arkana, znači niko nas nije štitio, sami smo gradili svoje ime na navijačkoj sceni Srbije, i to vam je u principu to.

Pored te, realno najzajebanije teme, pokreću se i još neka jako bitna pitanja, npr. zašto u Beogradu nije baš tako lako navijati za bilo koji drugi klub osim Zvezde i Partizana. Ono što je začinilo ovaj dokumentarac na pravi način je odličan izbor muzike, pa tako ovde možemo da čujemo na prvom mestu legendarnu Pelagijsku Argosiju, zatim Unison, Laibach, 4 Skins itd, a tu je i predstavljanje Lekinog Brda kao kraja koji je iznedrio najtvrđe jezgro Vitezova, jer stadion Obilića je odma' tu, preko puta ulice. Tu uleće i priča sa grafitima, jer Vitezovi su 2002. godine prvi krenuli da rade prave navijačke grafite, dakle ne one stupidne žvrljotine, tako da dokumentarac obiluje mnogobrojnim radovima našeg drugara Deroka.

E sad, pošto sam dao svoj doprinos u budženju ovog filma, malo je nerealno da sad uvatim pa da krenem da ga preterano hvalim , te ću stoga napomenuti da ima par jako loše urađenih delova a sve u cilju da se zbrza i da minutaža bude manja, pa tako na početku, uvodni tekst koji ide, ima ga baš dosta, i čovek ne može da ga u miru pročita, nego mora da pauzira da bi sve svario, i to me ponajviše iznerviralo, al' s'obzirom da nisam učestvovao u toj završnoj fazi rada moram da se ogradim, jer da sam ja to radio, to ne bi tako ostalo, nema šanse. I to vam je u principu to, "urbana gradska priča" što bi neki rekli, i nadam se da ćete uživati, ili se bar dobro nasmejati tokom pojedinih delova. Cheers. (37 min)

http://abraxas365dokumentarci.blogspot.com/2010/03/trijumf-beogradske-volje-2005.html

is it safe?

mislim, da vam ne dođu neki gangsteri da kažu: je li, deco, šta vi to tu kenjate? ko vam je reko da otkrivate ove stvari?

da ne prođete ko ovi iz insajdera - s tim što vi nemate b92 iza vas da diže buku čim vam neko pripreti a kamo li nešto jače...

(shvati ovo samo kao očinsku brigu, ništa više)

Ovo je jos 2005 imalo premijeru u jednoj kafani, i od tad ga ima i na youtube-u i ovako, ako do sad Ceca nije pravila frku tek sad nece kad je u frci sa onom prodajom igraca...jedini bedak je sto smo sve poreklom iz Zitoradja nazvali "ljudi sa plantaza krompira", te bi se Ivica mogo uzbuditi, te bi proradila Marica 

Pitanje za upucene :

Dal na CINEMAGEDDONU ima neka fora da mi pokaze SVE sto ima od dokumentaraca na torentima, jer ovako preko searcha ja i ne znam sta bih trazio, ukuco sam serial killer i naso 2 nova, al nemam ideju za dalje, pomagajte ?

Jos jedno pitanjce :

Koji popularan film da skinem da bi ga seedovo da si popravim ratio ? Shozo ?

skini neki HIT koji nije ubi bože za pogledati, tipa WOLF MAN il tako nešto.

Quote from: Son of Man on 02-03-2010, 13:19:59
Jos jedno pitanjce :

Koji popularan film da skinem da bi ga seedovo da si popravim ratio ? Shozo ?

uf, to će biti vrlo zajebano sa naših 8:1!

ghoul nije u pravu, prosto zato što vukodlaka i neće biti na cg.

prati browse stranu, i učipi se na neki noviji aploud i na film koji ti se dopada, a koji opet ima određen broj seedera.

u principu, seeduj torrente kad god spavaš, ili nisi pored kompa.

ne diraj ove popularne zbog racija, jer ti brzinu - u odnosu na svet - daješ na kašičicu.

možda i kunac može da ti da neki savet?

Devils Playground (2002) http://www.imdb.com/title/tt0293088/

To a large extent, the inherent friction between America's central majority and diverse religious minority groups is controlled and channeled by a matrix of Constitutional Law principles. Court decisions insure that minority rights are protected against what often has been the mainstream's desire or perceived need to force assimilation or even attempt destruction through law or mob action. The latter has happened in American history with regard to the Shakers and Mormons. Both groups and Southern snake-handling churches have frequently encountered major legal restrictions. .

The Amish occupy a more protected place than some other Christian fundamentalists. Living in large communities side by side with the "english", as they call without distinction all others, their energy, excellent and desired produce and products and reputation for orderly, crime-free lives has insured respect. Temptation rather than persecution is the main foe of the Amish commitment to a simple lifestyle.

Director Lucy Walker's documentary, "Devil's Playground" is a rare but possibly too limited view of Amish life, largely in Indiana. The Amish covet their privacy and most members of the church do not allow themselves to be filmed or interviewed although strictures vary from community to community. Generally, the Amish eschew using much of the apparatus of American communal and political life. For instance, while they will not send children to public school past the eighth grade, relief from compulsory education laws through a Supreme Court decision only came about because several Amish parents passively permitted others to litigate on their behalf (Wisconsin v. Yoder).

"Devil's Playground" introduces the viewer to "rumspiga," the planned release off the parental and community leash of teenagers on their sixteenth birthday. According to the young men and women interviewed, virtually anything goes during an indefinite period of freedom that can end in a few months or go on to age 21. At some point each youth decides whether to embark on a life outside Amish society or take church vows that are considered inviolable once voluntarily assumed. Defectors are shunned by family and friends if they leave the church after taking the vows.

The film follows Amish youth to huge parties monitored by justifiably concerned Indiana police. Sex appears to be a route for some but dancing and excessive consumption of alcohol is a key activity for most, especially the males. Some fall into the world of drugs, including dealing. Faron, a clearly troubled young man, is followed by the camera crew from innocent flirtation and all-night partying to serious drug taking to felony selling. Subsequent threats to his life came after he cooperated with the police.

The females seem to be more hesitant about unshackling fetters than males. The boys all adopt everyday teen garb while the girls experiment with beer and cosmetics but largely remain clothed in traditional attire. Interestingly, many of the boys take on "english" girlfriends, a safety mechanism that actually lessens the likelihood of their permanently abandoning their community.

A number of Amish youths discuss their family relations and whether they will join the church or adopt a new lifestyle. Many comments have a rehearsed quality, not surprising when the speakers haven't been brought up to freely express themselves.

A postscript notes that some ninety percent of Amish youth resolve to join the church, giving up cars for buggies, t-shirts for bland work clothes and beer for juice. One clear clue as to why the retention rate is so high is the virtual total lack of intellectual curiosity or desire for education in the Amish youth population. What seems to be a period of genuine freedom is really a very clever release of people whose likelihood to question or rebel is suitably repressed rather than advanced by an episode of largely aimless partying.

What isn't clear from "Devil's Playground" is the extent to which Amish youth in general go as hog wild as the participants in the documentary. The young interviewees wanted the attention of the film-maker for reasons ranging from narcissism to a need to self-justify life-altering decisions. It would have been very useful to incorporate insights from non-Amish scholars, including psychologists, who could discuss the teens' experiences and responses in a measured objectivity.

But this is one fine documentary.

Ma non stop ja seedujem, to nije problem. Hvala.

A jel imas ideju kako da nadjem dokumentarce na gomili ?

Quote from: Son of Man on 02-03-2010, 13:33:58
Ma non stop ja seedujem, to nije problem. Hvala.

A jel imas ideju kako da nadjem dokumentarce na gomili ?

prosto: štikliraj onaj kvadratić pored polja documentary, i idi na search. dobijaš ovo.

http://cinemageddon.org/browse.php?c15=1&search=&proj=0

Jasno ko dan 

Jel zna neko gde bi mogao naci neki INFO o dokumentarcu SARLO TE GLEDA Sonje Savic, na IMDb-u nema nista jbga ?

Inace izgleda sam nabacio film, al' nisam jos siguran o cem se radi...

Šarlo te gleda (2003)



Režija:
Sonja Savić

Posle dugogodišnjeg traganja, ljubaznošću kolege NB, konačno sam došao u posed stanovite verzije dokumentarca "Šarlo te gleda" u režiji Sonje Savić. E sad, zašto kažem "stanovite verzije", zato što sam kopajući po internetu saznao da film u originalu traje 69 minuta, a ovde imamo samo 12. Dodatni zbun stvara IMDb gde o ovom Sonjinom radu nema ama baš nikakvih informacija, kao da film uopšte nije ni postojao. No dobro, bolje išta nego ništa, bolje 12 minuta nego zero minuta, pa logično, a cimaću se ja još za full verziju, to obećavam, kad tad će to biti ulovljeno.

Odma' mora da napomenem, za sve fanatike, u ovom dokumentarcu nećete saznati ništa novo o Šarlu, dakle, nema tu puno novih informacija, jer to i nije bila tema koju je Sonja sebi zadala, tema je na prvom mestu Ivica Vdović VD, pa tek onda Milan i Koja. Po stilu kako je budžen ovaj dokumentarac, može da se izvali da se radi o full D.I.Y. home-grown produkciji, što u neku ruku i skroz pasuje bendu kalibra Šarlo Akrobate, jer to je upravo taj fazon ludila, ali se garantovano neće svima svideti. Izdvojio bih samo deo iz recenzije Lane Bunjevac, koja je pogledala ceo rad od 69 minuta, jer ja ne koristim tako te "stručne" izraze, a jako su bitni da bi se opisao ovaj film, dakle, kaže Lana :

"Zbrčkani eksperimentalni kolaž naracije, pokoje izjave, arhivskih fotografija i vizualnih montažnih trikova..."

I to vam je u principu to. A kad bi ja moro sad u dve reči da opišem ovaj rad, iskoristio bih rađe odličnu VD-ovu definiciju, ORGANIZOVANI HAOS. E sad, dal' je taj haos bio samo u Sonjinoj glavi dok je stvarala ovo delo, ili svuda oko nas, to prosudite sami. Pored raritetnih fotki Ivice i drugara u filmu su korišćeni i isečci iz dokumentarca Rok Dezerteri - Sad se jasno vidi (1990), a u pozadini pored originalnih verzija pesmica sa "Bistriji ili tuplji..." albuma, idu i interesantni miksevi koje je radio stanoviti SUBB.

Jako surova akcija, a pominju se iz nepoznatih razloga čak i Laibach i NSK, to valjda jer je Sonja svojevremeno saradjivala sa Neue Slowenische Kunst ekipom. Zanimljivo je da dokumentarac ima i svojevrstan politički angažman, gde Sonja sasvim otvoreno proziva pojedine ljude sa te novotalasne scene 80-ih, ali i javne ličnosti i političare. Uglavnom, treba jako pažljivo ispratiti svaku sekundu ovog filma, jer ima dosta tako tih doskočica. Minimalizam u fulu. (12 min)

http://abraxas365dokumentarci.blogspot.com/2010/03/sarlo-te-gleda-2003-short-version.html

Ghoul je vec pisao o ovome a evo sad i linkova :

http://abraxas365dokumentarci.blogspot.com/2010/03/lovecraft-fear-of-unknown-2008.html

javlja mi se da u narednim danima kod sina na blogu treba očekivati još par HPL dokumentaraca, so stay tuned...

I ne samo to, na ovom Cinemaggedonu ima brdo bizarnih dokumentaraca sviju vrsta. 

Ima li kojeg dobrog Samaricaninanca koji bi i meni udelio invite za taj famozni cinemageddon?