ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Ovu priču sam napisao prošle godine, i to za SFerin konkurs ''Steampunk/Space opera''. Odlučio sam se za prvu temu, iako nikada nisam nešto posebno pisao u tom pod-žanru.
Avaj, priča nije prošla u zbirku, ali evo da je bacim ovamo. Jasno, siguran sam da ima typo grešaka i sve to, a nije ni kratka. Zove se:

Sneg, krv i ugalj

-   Obratite pažnju, prvi put se nikada ne zaboravlja. – rekao je baron preko ramena, a zatim se vratio okularu.
Poručnik Eol je dobro znao kome je ovo bilo usmereno, budući da je baron često ukazivao na njegovo neiskusto na terenu.
Tenk je stajao u ogromnom smetu snega duže od dva sata. Baron je naredio ložaču da uguši vatru, tako da je u peći ostalo svega nekoliko šaka žara. Vozilo više nije ispuštalo paru, a nedostatak vatre je brzo smanjio temperaturu u kabini. Napolju, gusta vejavica podigla je nivo snega skoro do kupole.
-   Gospodine, uzmite pomoćni periskop.
Eol je dohvatio bakarnu cev; baron se obraćao tako isključivo ljudima sa plemićkim poreklom. Ostatak posade tenka, dvojicu vojnika upalih očiju zvao je samo ''tobdžija'' i ''ložač'', kao da su smenjivali brže nego što je mogao da im nauči imena. Doduše, Eol je verovao da je za to odgovorna nadmenost, a ne neki racionalniji razlog.
-   Gde gledam? – pitao je Eol kada je namestio oko na kraj cevi.
-   Levo, kod samog kraja onog šumarka.
Skoncentrisao se na mutnu sliku sa druge strane optičkog uređaja. Sneg je padao u gustim naletima, ali je vidljivost bila bolja nego očekivano. Pronašao je zakržljalu grupicu zaleđenih četinara. Bili su okruženi čistinom, možda čak i zaleđenim jezerom. Osim toga, Eol ništa drugo nije video.
-   Strpljenja gospodine, strpljenja. – promrmljao je baron, bez obzira što Eol nije progovorio – Ta vrlina znači život na ledu.
Usledilo je nekoliko minuta nepomičnog prizora, gde se jedino menjao intenzitet padavine.
-   Vidite? – rekao je baron tiho.
Eol je primetio jedva vidljiv pokret. Nešto se nalazilo unutar drveća.
-   Ono očigledno nije naučilo vrednost umetnosti čekanja. Tobdžijo, prostrelno punjenje.
U kabini se začulo zatvaranje poklopca kada je punjenje, duga metalna strela u penastom valjku, leglo u cev. Eol je video obris mete, velik gotovo kao okolna stabala. Uskoro, oblik se pomerio i izašao na čistinu. Bio je to odrastao mužjak, beo kao okolni sneg, osim crvene fleke na boku.
-   Faunken iz 3. oklopne ga je ranio, ali mu je gad uništio jednu gusenicu i uspeo da zbriše. Sada ćemo to ispraviti.
Stvorenje je šepalo i polako napredovalo prema gustoj šumi udaljenoj nekoliko stotina metara.
-   Želi da dođe do terena koji nam je nepristupačan. Tenkovi se muče među drvećem. – baron se okrenuo prema Eolu, otkrivajući pogled pun besa – Vi i vaše kolege zoolozi jeste u pravu oko jedne stvari: zaista su neočekivano bistri. No, ovom to ništa neće značiti. Tobdžio, pali. – dreknuo je i vratio se okularu.
Eol je više osetio nego što je čuo udar topa. Punjenje je izletelo iz cevi. Video je kako se penasta materija rasipa u svim pravcima, a mutna, mračna tačka juri poput senke i naizgled prolazi pored mete. U trenutku, sneg koji je padao oko stvorenja postao je crveni oblak.
-   Samo smo ga okrznuli! – proderao se baron – Novo punjenje. Pali!
Stvorenje se iznenađeno zateturalo, ali nekako ostalo na nogama. 
Tenk se ponovo zatresao. Eolu se učinilo da može da vidi da se stabilizaciona krilca projektila otvaraju, ali to je trajalo treptaj oka. Kada je ponovo fokusirao sliku, video je rupu u udaljenom, dlakavom trupu. Okrenuo se ka baronu, ali ga je podignuta šaka zaustavila.
-   Slušajte!
U daljini se začuo potmuli zvuk, nalik na vrištanja deteta sa neljudsko dubokim glasom. Zvuk se pojačavao i pojačavao, sve do nivoa kada je slušanje postalo bolno. A onda je nestao.
-   Pesma umirućeg. – prokomentarisao je Eol – Čuo sam gramafonske snimke na akademiji, ali nikada uživo. Zvuči jezivo.
-   Možda vama. Meni je to pesma pobede, a danas i osvete. Faunkenu je smrskano koleno, ostaće bogalj do kraja života. Ložaču, puna temperatura kotla. Idemo po vaš uzorak, gospodine.
Posle desetak minuta stenjanja i škripe lopate, kotao tenka je počeo da pućka, a vozilo se probio kroz smet i krenuo prema lešu.
-   Gospodine, želite li da vas neko prati? – upitao ga je baron kada su stali.
-   Nema potrebe. Biće mi potrebno nekoliko minuta.
Napolju, odeven u tešku bundu, Eol je pažljivo pretesterio gornju polovinu lobanje, trudeći se pri tome da ignoriše crne oči koje su beživotno gledale u nebo. Bezbroj puta ih je secirao na obuci, ali nikada do sada na kidajućoj hladnoći i sa rukavicama bez prstiju. Bilo je to njegovo prvo uzimanje uzorka na ratištu. Nakon pola sata vratio se u tenk sa mozgom u tegli.
-   Problemi? – upitao je baron podrugljivo iz uzdignute stolice tenkovskog komandanta – Ili ste pokušali da ga oživite?
U sebi, Eol je brojao do deset dok se smeštao u sedište. Njega i njegove kolege pratila je priča da gaje simpatije prema ogromnim stvorenjima koja su zvali Jetiji samo zato što su bili zaduženi da ih istražuju. Eol nije bio siguran šta lično misli ili oseća o njima. Bio je, pre svega, naučnik i oficir kraljevske armije kom je poveren posao. Shvatao je da Jeti nije životinja kao konj ili svinja, ali osim toga, trudio se da bude profesionalan.
Mnogo časova kasnije, kada su se vratili u bazu, baron je seo pored njega u kantini za plemstvo i oficire.
-   Da li vas je potresla današnja scena? – upitao ga je – Neću vas kriviti ako jeste. Jeti, kao i svaka druga zver, izgleda prelepo u svom prirodnom okruženju. Ali, oni su sposobni da ubiju kao od šale. Odrastao mužjak može da podigne telegrafsko deblo i vitla ga kao palicu. Drugi mogu da bace stene vaše težine više desetina metara.
-   Adaptirani su na ovo okruženje. Na kraju, moraju biti takvi da bi preživeli na ledu. Ipak je ovo njihova zemlja. – odgovorio je Eol i odmah zažalio izbor reči.
-   Ovo – procedio je baron kada mu se približio – je naša zemlja. Naša. Stari kralj je aneksirao daleki sever pre više od pola veka. Trudili smo se da naše prisustvo bude što diskretnije, u to mogu lično da vas uverim, pošto sam ovde boravio kao ađutant tokom prvih ekspedicija. Čak i tada su Jetiji bili, najblaže rečeno, negostoljubivi. Ali poslednjih godina, njihova agresija je prerasla svaki okvir tolerancije. Oni nisu ljudi, pa kraljevska deklaracija rata ne može biti donešena, ali ne gajite sumnje, ovo je pravi rat. Mi protiv ledenih zveri.
-   Neki misle da je proširenje rudarskih radova dovelo do eskalacije agresije kod Jetija. 
Baron je pogledao Eola ispod obrva i otpio veliki gutljaj piva.
-   Ispod naših nogu nalazi se dovoljno uglja za svaku kuću, mašinu i fabriku u kraljevstvu. Naša zemlja je telo, a ugalj je krv tog organizma. Ta crna ruda je neophodna da naše telo nastavi da živi. Ne podništavajte ovaj sukob, gospodine. U njemu su pali dobri ljudi.
-   Zar verujete da budućnost leži u uglju? Baš kada sam polazio za sever, novine su govorile o uspešnom testiranju prve elektro-peći. Pre ili kasnije...
-   Elektrika! – frknuo je baron – To je bila i ostala bajka za decu i dokone sanjare... No, bez obzira šta mislite, to nikako ne menja činjenicu da ste oficir kraljevskih oružanih snaga. Kada obučete tu uniformu, vaš posao jeste da zaštitite građane kraljevstva. Taj posao ćete ispuniti tako što ćete, zajedno sa svakim drugim kraljevim vojnikom ovde, ubijati Jetije u svakoj prilici, kako oni ne bi ubijali nas.
-   Ja nisam ovde, niti je moj posao da ih ubijam, već proučavam.
-   Možda to piše na vašoj prekomandi, gospodine, ali znam jedno: led, strah i bes menjaju sve.
Eol je udahnuo i podigao piće. Ipak, zastao je pre nego što je prineo čašu ustima.
-   Da li zaista mislite da možemo sve da ih ubijemo? – upitao je otvoreno barona.
-   Znam da možemo.
*
Sledeći dan u tenku, baron je bio veoma tih i distanciran. Nekoliko sati pre zalaska sunca, prosledio je ložaču kordinate lokacije koja nije bila u njihovom patrolnom sektoru.
-   Želim nešto da vam pokažem, gospodine. – rekao je Eolu, a zatim nastavio da nemo zuri kroz okular.
Posle nekog vremena, Eol je podigao cev i ugledao mračnu mrlju na belom horizontu.
-   Da li je to...
-   Rudnik 11. Ono što je od njega ostalo. – završio je baron pitanje. 
Tenk se zaustavio nekoliko metara od ruiniranog kamenog zida. Baron i Eol su se obukli i izlašli u brišući vetar i hladnoću. Pred njima, razrušeni i spaljeni kosturi zgrada izgledali su kao truli zubi pored savršene beline tla i vazduha.
Prošli su kroz jednu od mnogobrojih rupa u zaštitnom bedemu. I pored vetra, sve je izgledalo mirno. Eol je pratio barona do zidova obližnje barake. Kada su stali u njeno polu-urušeno predvorje, baron je skinuo kapuljaču i naočare.
-   Siguran sam da mislite da sam kasapin. – počeo je – Verovatno i jesam. Ali samo zato što su me beli skotovi u to pretvorili. Vidite, u početku, kompanije su dozvoljavale rudarima da povedu porodice. Ova zgrada – raširio je ruke – bilo je škola Rudnika 11, razumete? 4. oklopna je među prvima stigla na pozive u pomoć; te večeri sam video stvari koje nikada neću zaboraviti.
-   Bili ste ovde kada su se Jetiji probili? – upitao je Eol.
-   Da. Previše kasno, ali da. Rudari nisu imali oružje, niti vojnu stražu. Tada još nismo znali za šta su sposobni. Vidite, nije problem u prosutim utrobama i zaleđenim izrazima bola i očaja na licima. Ratovao sam i ranije. Viđao sam mrtvu decu. Ali, kada sam kročio to veče u ovu zgradu, video sam tela, mala, dečija tela, uredno poslagana. – baron je zaćutao i uzdahnuo – Jetiji od mene neće dobiti zrno milosti, nikada više.
Eol je pogledao zidove. Iza gareži i inja, mogao je nasluti linije šarenih boja; na nekoliko mesta, jasno su se videli delovi neveštih dečijih crteža.
-   Hajdemo poručniče. – baron je vratio naočare na oči – Želim da napravim još jedan prolaz pre nego što sunce zađe.
*
Meseci su prolazili na ledu. Ljudi koje je Eol upoznavao u bazi smenjivali su pre nego što bi im zapamtio imena; mrtav, ranjen, amputacija. Dok se klackao u tenku, sve više se pitao zašto ta glupe životinje srljaju u smrt i zašto su tako spremna da vode ljude sa sobom. Polako, posmrtno zavijanje Jetija počelo je da zvuči sve bolje i bolje. Istovremeno, stizale su mnoge glasine, neke o napretku istraživanja na Akademiji, druge o turbulenciji na kraljevskom dvoru, krvavom gušenju anti-ratnih protesta i slično. Čak mu je mlađi brat, koji je kao i on, radio na Akademiji, posla pismo u kom je izneo ozbiljne sumnje o nekim šefovima odseka.
Baron, međutim, sve te priče i govorkanja nije ni registrovao. Umesto toga, nastavili su da odlaze u belu pustinju, nekada sami, nekada u većim ofanzivama. Eol je redovno slao tegle u Akademiju, ali sve manje čitao biltene o novim teorijama i otkrićima do kojih su ljudi kući dolazili.
U jednoj misiji, baron je primetio grupisane tragove i naredio da se prate. Tenk je teško pućkao uz oštru kosinu brda; tragovi su vodili u dolinu ispod.
-   Da! – šapnuo je baron – Migraciona grupa... najveća koju sam video.
Eol je gledao kroz okular ogromnu grupu Jetija, okupljenih na dnu doline. Među mužjacima, nalazili su se ženke i mnogi mladunci, veličine krupnih ljudi.
-   Tobdžijo... – počeo je baron, ali stao u sred rečenice.
Kada je spustio pogled, Eol je video da komad izgužvanog oklopa tenka nestaje u baronovom stomaku.
Tenk se zatresao u svim pravcima. Eol je pogledao ka prozoru, koji je zaklanjala gomila bele dlake. Osetio je paniku, kao i sigurnost da smrt dolazi.
-   Skočio je na šasiju! Zatvori cev! – porcedio je baron kroz krvave zube.
-   Nema punjenja! – poviknuo je tobdžija.
-   Cev!
Otvarač je škljocnuo, a baron pokrenuo kupolu. Povukao je obarač, a Eol gledao kako delovi mesa i belo-crvenog krzna lete u krošnje okolnog drveća, razneseni snagom same eksplozije.
Priskočio je da pomogne baronu, čije oči su već bile polu-zatvorene.
-   Barone! Ne smete da zaspite! – rekao mu je Eol dok je pokušavao da se priseti prve pomoći.
Ipak, baronova šaka se skupila oko njegovog okovratnika i povukla ga ka sebi.
-   ... sve... ih sve! – izgovorio je umirućim dahom.
Eol nije trepnuo, već je gurnuo beživotno baronovo telo iz komandne stolice i nekako se ugurao u mesto koje je i dalje bilo toplo. Više nije razmišljao; sve racionalno nestajalo je u nezadrživom naletu besa. Pokušao je da se priseti davno zaboravljenih lekcija sa topničke vojne obuke.
Elevacija.
Punjenje.
Projektili.
Ubrzo je izdao tobdžiji prvo naređenje.
*
Mnogo sati kasnije, ulubljeni tenk dovukao se do baze. Eol nije ni stigao da izađe kada je tenku pritrčao njegov komandni oficir, vidno uzbuđen.
-   Eole, napokon ste stigli. Neverovatne vesti! Korper, Sadonik i ostali šefovi odeljenja na Akademiji su uhapšeni. Optuženi su da su primali novac od rudarskih koncerna da bi gušili napredak istraživanja.
-   Šta? – upitao je Eol zbunjeno.
-   Sabotirali su izveštaj za kralja! Prviremeni vršioci dužnosti šefova prikupili su sve podatke i sastavili preliminarni izveštaj. Rezultati su pozitivni!
-   Ne shvatam šta to govorite.
-   Gotovo je Eole! Kralj je prihvatio je preporuku Akademije i priznao Jetije kao samosvesnu vrstu. Sve ofanzivne akcije su obustavljene do daljnjeg. Rat je gotov!
Eol je ispao na kolena i počeo da se smeje kao ludak. U tovarnom delu tenka pored tela barona stajalo je, uredno složeno, 98 tegli. 

KRAJ

Mišljenja, kao uvek, više nego dobrodošla.

i baš te mrzelo da ispravljaš greške, a?
pa i mene mrzi da trošim više vremena na nečije tekstove nego što su sami autori to učinili.

Quote from: ivica on 30-04-2010, 15:31:23

Sneg, krv i ugalj

- Obratite pažnju, prvi put se nikada ne zaboravlja. – rekao je baron preko ramena, a zatim se vratio okularu.
Poručnik Eol je dobro znao kome je ovo bilo usmereno namenjeno, budući da je baron često ukazivao na njegovo neiskusto na terenu.
Tenk je stajao u ogromnom smetu snega duže od dva sata. Baron je naredio ložaču da uguši vatru, tako da je u peći ostalo svega nekoliko šaka žara. Vozilo više nije ispuštalo paru, a nedostatak vatre je brzo smanjio temperaturu u kabini. Napolju, gusta vejavica podigla je nivo snega skoro do kupole.
- Gospodine, uzmite pomoćni periskop.
Eol je dohvatio bakarnu cev; baron se obraćao tako isključivo ljudima sa plemićkim poreklom. Ostatak posade tenka, dvojicu vojnika upalih očiju zvao je samo ''tobdžija'' i ''ložač'', kao da su smenjivali brže nego što je mogao da im nauči imena. Doduše, Eol je verovao da je za to odgovorna nadmenost, a ne neki racionalniji razlog.
- Gde gledam? – pitao je Eol kada je namestio oko na kraj cevi.
- Levo, kod samog kraja onog šumarka.
Skoncentrisao Koncentrisao se na mutnu sliku sa druge strane optičkog uređaja. Sneg je padao u gustim naletima, ali je vidljivost bila bolja nego očekivano što je očekivao. Pronašao je zakržljalu grupicu zaleđenih četinara. Bili su okruženi čistinom, možda čak i zaleđenim jezerom. Osim toga, Eol ništa drugo nije video.
- Strpljenja gospodine, strpljenja. – promrmljao je baron, bez obzira što Eol nije progovorio, – Ta vrlina znači život na ledu.
Usledilo je nekoliko minuta nepomičnog prizora, gde se jedino menjao intenzitet padavine.
- Vidite? – rekao je baron tiho.
Eol je primetio jedva vidljiv pokret. Nešto se nalazilo unutar drveća.
- Ono očigledno nije naučilo vrednost umetnosti čekanja. Tobdžijo, prostrelno punjenje.
U kabini se začulo zatvaranje poklopca kada je punjenje, duga metalna strela u penastom valjku, leglo u cev. Eol je video obris mete, velik gotovo kao okolna stabala. Uskoro, oblik se pomerio i izašao na čistinu. Bio je to odrastao mužjak, beo kao okolni sneg, osim crvene fleke na boku.
– Faunken iz 3. oklopne ga je ranio, ali mu je gad uništio jednu gusenicu i uspeo da zbriše. Sada ćemo to ispraviti.
Stvorenje je šepalo i polako napredovalo prema gustoj šumi udaljenoj nekoliko stotina metara.
– Želi da dođe do terena koji nam je nepristupačan. Tenkovi se muče među drvećem. – baron se okrenuo prema Eolu, otkrivajući pogled pun besa. – Vi i vaše kolege zoolozi jeste u pravu oko jedne stvari: zaista su neočekivano bistri. No, ovom to ništa neće značiti. Tobdžijo, pali.! – dreknuo je i vratio se okularu.
Eol je više osetio nego što je čuo udar topa. Punjenje je izletelo iz cevi. Video je kako se penasta materija rasipa u svim pravcima, a mutna, mračna tačka juri poput senke i naizgled prolazi pored mete. U trenutku, sneg koji je padao oko stvorenja postao je crveni oblak.
– Samo smo ga okrznuli! – proderao se baron. – Novo punjenje. Pali!
Stvorenje se iznenađeno zateturalo, ali nekako ostalo ostade (ili je ostalo) na nogama. 
Tenk se ponovo zatresao. Eolu se učinilo da može da vidi da se stabilizaciona krilca projektila otvaraju, ali to je trajalo treptaj oka. Kada je ponovo fokusirao sliku daleki prizor, video je rupu u udaljenom, dlakavom trupu. Okrenuo se ka baronu, ali ga je podignuta šaka zaustavila.
– Slušajte!
U daljini se začuo potmuli zvuk, nalik na vrištanja deteta sa neljudsko dubokim glasom. Zvuk se pojačavao i pojačavao, sve do nivoa kada je slušanje postalo bolno. A onda je nestao.
– Pesma umirućeg. – prokomentarisao je Eol. – Čuo sam gramaofonske snimke na akademiji, ali nikada uživo. Zvuči jezivo.
-   Možda vama. Meni je to pesma pobede, a danas i osvete. Faunkenu je smrskano koleno, ostaće bogalj do kraja života. Ložaču, puna temperatura kotla. Idemo po vaš uzorak, gospodine.
Posle desetak minuta stenjanja i škripe lopate, kotao tenka je počeo da pućka, a vozilo se probio kroz smet i krenuo prema lešu.
-   Gospodine, želite li da vas neko prati? – upitao ga je baron kada su stali.
-   Nema potrebe. Biće mi potrebno nekoliko minuta.
Napolju, odeven u tešku bundu, Eol je pažljivo pretesterio gornju polovinu lobanje, trudeći se pri tome da ignoriše crne oči koje su beživotno gledale u nebo. Bezbroj puta ih je secirao na obuci, ali nikada do sada na kidajućoj hladnoći i sa rukavicama bez prstiju. Bilo je to njegovo prvo uzimanje uzorka na ratištu. Nakon pola sata vratio se u tenk sa mozgom u tegli.
-   Problemi? – upitao je baron podrugljivo iz uzdignute stolice tenkovskog komandanta. – Ili ste pokušali da ga oživite?
U sebi, Eol je brojao do deset dok se smeštao u sedište. Njega i njegove kolege pratila je priča da gaje simpatije prema ogromnim stvorenjima koja su zvali Jetiji samo zato što su bili zaduženi da ih istražuju. Eol nije bio siguran šta lično misli ili oseća o njima. Bio je, pre svega, naučnik i oficir kraljevske armije kom je poveren posao. Shvatao je da Jeti nije životinja kao konj ili svinja, ali osim toga, trudio se da bude profesionalan.
Mnogo časova kasnije, kada su se vratili u bazu, baron je seo pored njega u kantini za plemstvo i oficire.
-   Da li vas je potresla današnja scena? – upitao ga je. – Neću vas kriviti ako jeste. Jeti, kao i svaka druga zver, izgleda prelepo u svom prirodnom okruženju. Ali, oni su sposobni da ubiju kao od šale. Odrastao mužjak može da podigne telegrafsko deblo i vitla ga kao palicu. Drugi mogu da bace stene vaše težine više desetina metara.
-   Adaptirani su na ovo okruženje. Na kraju, moraju biti takvi da bi preživeli na ledu. Ipak je ovo njihova zemlja. – odgovorio je Eol i odmah zažalio izbor reči.
-   Ovo – procedio je baron kada mu se približio, – je naša zemlja. Naša. Stari kralj je aneksirao daleki sever pre više od pola veka. Trudili smo se da naše prisustvo bude što diskretnije, u to mogu lično da vas uverim, pošto sam ovde boravio kao ađutant tokom prvih ekspedicija. Čak i tada su Jetiji bili, najblaže rečeno, negostoljubivi. Ali poslednjih godina, njihova agresija je prerasla svaki okvir tolerancije. Oni nisu ljudi, pa kraljevska deklaracija rata ne može biti donešena, ali ne gajite sumnje, ovo je pravi rat. Mi protiv ledenih zveri.
-   Neki misle da je proširenje rudarskih radova dovelo do eskalacije agresije kod Jetija.
Baron je pogledao Eola ispod obrva i otpio veliki gutljaj piva.
-   Ispod naših nogu nalazi se dovoljno uglja za svaku kuću, mašinu i fabriku u kraljevstvu. Naša zemlja je telo, a ugalj je krv tog organizma. Ta crna ruda je neophodna da naše telo nastavi da živi. Ne podništavajte omalovažavajte ovaj sukob, gospodine. U njemu su pali dobri ljudi.
-   Zar verujete da budućnost leži u uglju? Baš kada sam polazio za sever, novine su govorile o uspešnom testiranju prve elektro-peći. Pre ili kasnije...
-   Elektrika! – frknuo je baron. – To je bila i ostala bajka za decu i dokone sanjare... No, bez obzira šta mislite, to nikako ne menja činjenicu da ste oficir kraljevskih oružanih snaga. Kada obučete tu uniformu, vaš posao jeste da zaštitite građane kraljevstva. Taj posao ćete ispuniti tako što ćete, zajedno sa svakim drugim kraljevim vojnikom ovde, ubijati Jetije u svakoj prilici, kako oni ne bi ubijali nas.
-   Ja nisam ovde, niti je moj posao da ih ubijam, već proučavam.
-   Možda to piše na vašoj prekomandi, gospodine, ali znam jedno: led, strah i bes menjaju sve.
Eol je udahnuo i podigao piće. Ipak, zastao je pre nego što je prineo čašu ustima.
-   Da li zaista mislite da možemo sve da ih ubijemo? – upitao je otvoreno barona.
-   Znam da možemo.

*

Sledeći dan u tenku, baron je bio veoma tih i distanciran. Nekoliko sati pre zalaska sunca, prosledio je ložaču kordinate lokacije koja nije bila u njihovom patrolnom sektoru.
-   Želim nešto da vam pokažem, gospodine. – rekao je Eolu, a zatim nastavio da nemo zuri kroz okular.
Posle nekog vremena, Eol je podigao cev i ugledao mračnu mrlju na belom horizontu.
-   Da li je to...
-   Rudnik 11. Ono što je od njega ostalo. – završio je baron pitanje. 
Tenk se zaustavio nekoliko metara od ruiniranog kamenog zida. Baron i Eol su se obukli i izlašli u brišući vetar i hladnoću. Pred njima, razrušeni i spaljeni kosturi zgrada izgledali su kao truli zubi pored savršene beline tla i vazduha.
Prošli su kroz jednu od mnogobrojih rupa u zaštitnom bedemu. I pored vetra, sve je izgledalo mirno. Eol je pratio barona do zidova obližnje barake. Kada su stali u njeno polu-urušeno predvorje, baron je skinuo kapuljaču i naočare.
-   Siguran sam da mislite da sam kasapin. – počeo je. – Verovatno i jesam. Ali samo zato što su me beli skotovi u to pretvorili. Vidite, u početku, kompanije su dozvoljavale rudarima da povedu porodice. Ova zgrada – raširio je ruke, – biloa je škola Rudnika 11, razumete? 4. Četvrta oklopna je među prvima stigla na pozive u pomoć; te večeri sam video stvari koje nikada neću zaboraviti.
-   Bili ste ovde kada su se Jetiji probili? – upitao je Eol.
-   Da. Previše kasno, ali da. Rudari nisu imali oružje, niti vojnu stražu. Tada još nismo znali za šta su sposobni. Vidite, nije problem u prosutim utrobama i zaleđenim izrazima bola i očaja na licima. Ratovao sam i ranije. Viđao sam mrtvu decu. Ali, kada sam kročio to veče u ovu zgradu, video sam tela, mala, dečija tela, uredno poslagana. – baron je zaćutao i uzdahnuo. – Jetiji od mene neće dobiti zrno milosti, nikada više.
Eol je pogledao zidove. Iza gareži i inja, mogao je naslutiti linije šarenih boja; na nekoliko mesta, jasno su se videli delovi neveštih dečijih crteža.
-   Hajdemo poručniče. – baron je vratio naočare na oči. – Želim da napravim još jedan prolaz pre nego što sunce zađe.

*

Meseci su prolazili na ledu. Ljudi koje je Eol upoznavao u bazi smenjivali su se (ili smenjivani) pre nego što bi im zapamtio imena; mrtav, ranjen, amputacija. Dok se klackao u tenku, sve više se pitao zašto tae glupe životinje (ali već si rekao da nisu glupe životinje!) srljaju u smrt i zašto su tako spremnae da vode ljude sa sobom u smrt. Polako, posmrtno zavijanje Jetija počelo je da zvuči sve bolje i bolje (Eolu manje strašno, počeo je da se raduje kricima, štago, ali ne bolje - propuštena prilika). Istovremeno, stizale su mnoge glasine, neke o napretku istraživanja na Akademiji, druge o turbulenciji na kraljevskom dvoru, krvavom gušenju anti-ratnih protesta i slično. Čak mu je mlađi brat, koji je kao i on, radio na Akademiji, poslao pismo u kom je izneo ozbiljne sumnje o nekim šefovima odseka.
Baron, međutim, sve te priče i govorkanja nije ni registrovao. Umesto toga, nastavili su da odlaze u belu pustinju, nekada sami, nekada u većim ofanzivama. Eol je redovno slao (kakve?) tegle  u Akademiju, ali sve manje čitao biltene o novim teorijama i otkrićima do kojih su ljudi kući dolazili.
U jednoj misiji, baron je primetio grupisane tragove i naredio da se prate. Tenk je teško pućkao uz oštru kosinu brda; tragovi su vodili u dolinu ispod.
-   Da! – šapnuo je baron (sa sve uskličnikom...). – Migraciona grupa... najveća koju sam video.
Eol je gledao kroz okular ogromnu grupu Jetija, okupljenih na dnu doline. Među Okružene mužjacima, nalazili su se ženke i mnogi mladunci, veličine krupnih ljudi.
-   Tobdžijo... – počeo je baron, ali stao u sred rečenice. Kada je spustio pogled, Eol je video da jer mu se komad izgužvanog oklopa tenka nestaje u baronovom stomaku zario u stomak (ili tako nešto). (Ma jesu li oni uopšte u teku ili pored njega šetaju ili kako?! Otkud izgužvan oklop unutra? Kontam ja hoćeš da je Jeti provalio ili udario i da ovoga kači zacepljeni deo oplate, al nije to zgužvano. Neka cev ili šipka je verovatnija)
Tenk se (ubaciji prilog po volji: silovito, itd) zatresao u svim pravcima. Eol je pogledao ka prozoru, koji je zaklanjala gomila bele dlake. (Ako mu jeti zaklanja prozor, znači da je već UNUTRA a ne napolju na šasiji) Osetio je paniku, kao i sigurnost da smrt dolazi.
-   Skočio je na šasiju! Zatvori cev! – porocedio je baron kroz krvave zube.
-   Nema punjenja! – poviknuo je tobdžija.
-   Cev!
Otvarač je škljocnuo, a baron pokrenuo kupolu. Povukao je obarač, a Eol gledao kako delovi mesa i belo-crvenog krzna lete u krošnje okolnog drveća, razneseni snagom same eksplozije (šta je eksplodiralo?).
Priskočio je da pomogne baronu, čije oči su već bile polu-zatvorene.
-   Barone! Ne smete da zaspite! – rekao mu je Eol dok je pokušavao da se priseti prve pomoći.
Ipak, baronova šaka se skupila oko njegovog okovratnika i povukla ga ka sebi.
-   ... sve... ih sve! – izgovorio je umirućim dahom.
Eol nije trepnuo, već je gurnuo beživotno baronovo telo iz komandne stolice i nekako se ugurao u mesto koje je i dalje bilo toplo. Više nije razmišljao; sve racionalno nestajalo je u nezadrživom naletu besa. Pokušao je da se priseti davno zaboravljenih lekcija sa topničke vojne obuke.
Elevacija.
Punjenje.
Projektili.
Ubrzo je izdao tobdžiji prvo naređenje.

*

Mnogo sati kasnije, ulubljeni tenk dovukao se do baze. Eol nije ni stigao da izađe kada je tenku pritrčao njegov komandni oficir, vidno uzbuđen.
-   Eole, napokon ste stigli. Neverovatne vesti! Korper, Sadonik i ostali šefovi odeljenja na Akademiji su uhapšeni. Optuženi su da su primali novac od rudarskih koncerna da bi gušili napredak istraživanja.
-   Šta? – upitao je Eol zbunjeno.
-   Sabotirali su izveštaj za kralja! Prviremeni vršioci dužnosti šefova prikupili su sve podatke i sastavili preliminarni izveštaj. Rezultati su pozitivni!
-   Ne shvatam šta to govorite.
-   Gotovo je Eole! Kralj je prihvatio je preporuku Akademije i priznao Jetije kao samosvesnu vrstu. Sve ofanzivne akcije su obustavljene do daljnjeg. Rat je gotov!
Eol je ispao na kolena i počeo da se smeje kao ludak. U tovarnom delu tenka pored tela barona stajalo je, uredno složeno, 98 tegli. 

KRAJ

Ajd, kad sam već zaludan u knjižari...

Kraj ti je previše zbrzan. Nit ovaj oficir pita gde je baron, šta se desilo, otkud rupa u tenku... nit meni jasno kako ovi vrše ispitivanja o samosvesti na mrtvim mozgovima. I zašto priznavanje Jetija menja priču, sad mogu da im objave rat i nastave dalje po istom... ovima ugalj treba pa treba... Pritom je još Eola brat upozorio na tu mogućnost, pa mi treba ili dodatna ili bolje opisana postojeća motivacija za postupke.

Izraz ti nije dovoljno precizan. Ti smisliš nešto, ali si jako nejasan u opisivanju, kažeš stvari tako da čitaocu ne bude jasno, ili još gore, ponekad se pogrešno shvati.

Za ovoli(c)ku priču, previše slovnih grešaka.

Ne znaš dobro pravopisna pravila upravnog govora. Pročitaj ovo.

Smeđe su ti obojena slaba mesta: nezgrapne konstrukcije, loše izabrane reči ili prosto gde mislim da može bolje. Imaš više mesta gde si prostim konstatovanjem događaja a bez reakcije likova propustio da iskoristiš situaciju i digneš emotivni naboj.

Sedi sad, ispravljaj, čitaj NAGLAS i menjaj gde škripi, obrati pažnju na to šta si napisao i upoređuj sa slikom koju imaš u glavi - videćeš da to nije uvek blisko.

Ivice, ne živciraj se. Primedbe koje vidiš su samo iznad vode. Ima i ispod vode. Važno je da ne odustaješ, ima kod tebe nešto, ali nisi pokrenuo u pravoj meri. Čitao sam neke tvoje početke priča u Oklahomi i dobri su. Samo, treba nastaviti. Jasno mi je da reckliraš napisano, teško je pisati novo, ako nisi raščistio šta je zaista dobro. Forumi nisu najbolje mesto, jer daju samo signale dimom, a tebi treba opširna poruka.

Prici si prisao prilicno povrsno. Zaplet je zasnovan na vec previse vidjenoj obradi kako naprednije civilizacije ubijaju urodjenike da bi ostvarili materijalne prihode. Tarzani, King Kongovi i ostala bratija su to davno rekla kako na papiru, tako i na celuloidu. Pored tanke motivacije (ljudska pohlepa)i tankog zapleta (oni rokaju iz tenka i vade jetijima mozgove, mada nisu sigurni da li su jetiji inteligentni, ali posto su vojnici, oni kazu siryessir i slepo ubijaju), napravio si stereotipne karakterizacije, nalik holivudskoj produkciji. Potom, stavio si radnju u parni pank, jer je to sad u modi. Naravno, ista pricica bi mogla da se prebaci u moderne tenkove, svemirske brodove, kaubojsku preriju, crnacku Afriku...

Probaj da se upitas zasto si pisao pricu. Koji ti je bio cilj (osim da je objavis), kakvi ljudi treba da nose akciju i kako akcija treba da tece. Kloni se stereotipa i probaj da napises istu pricu, ali sa originalnijim pristupom u kome ce junak pokazati da ima karakter zivog coveka. Potom, napisi pricu lepsim jezikom, vodi vise racuna o izboru reci i potrudi se da ritmiziras pripovedanje. Uzmi da citas kvalitetne knjige (mislim da sam ti to vec rekao), pre svega na srpskom: Andric, Crnjaski, Selimovic...

Hvala što ste čitali ljudi!
Verujem da delo govori bolje od autora, pa zato retko nudim neka dodatna objašnjena, budući da uglavnom i ne postoje. U ovom slučaju, Zakk, baš si se potrudio oko grešaka i sve to, pa mislim da bi bilo fer da odgovorim na tvoja pitanja najbolje kako znam. 


Na kraju, oficir koji je takođe naučnik traži Eola da mu saopšti breaking news, suviše uzbuđen da registruje oštećeno vozilo.
Ispitivanje na mozgovima sam uzeo jer mi je više u stilu 19. veka, kada je nauka bila vrlo fiziološki nastrojena. Sama metoda njihovog proučavanja nije mi bila bitna za zaplet pa je nisam ni razrađivao.
Priznavanje Jetija je okretnica u ratu, budući da sa jedne strane, daje prostor nekakvim pregovorima, a istovremeno daje municiju anti-ratnom pokretu. Ne impliciram da se istrebljivanje Jetija neće nastaviti, niti da se rat neće ponovo pokrenuti.
Pitanje sa ugljem dodiruje kada Eol nagovesti da se vrše istraživanja sa elektrikom, kojoj potencijalno, nije potrebno fosilno gorivo, a da je država uvučena u rat da bi štitila interese industrije, koje je ova predstavila kao zajedničke.
Objašnjenje dela u kom umire baron: Jeti skače na tenk, njegov udarac savija oklopnu ploču koja ubija barona. Eol vidi da je Jeti ispred topa, pa naređuje da tobdžija puca – top funkcioniše sa eksplozivom i projektilom koji su odvojeni, kao barut i kugla u starim puškama – iako nema projektila, sama eksplozija punjenja raznosi napadača sa druge strane cevi.   
Ali, glavna ideja priče jeste proces u kom Eol postaje baron, tojest od čoveka koji radi svoj posao prelazi u okrutnog, efikasnog, ali i previše lično uloženog sadistu. Baron ratuje, ali se istovremeno sveti Jetijima. Eol se lomi na kraju zato što shvata da je sproveo masakr kao čist odgovor na ubistvo barona, a nauka je samo pokriće kada je jednom delo već učinjeno.

Mislim da je to sve.

Drago mi je da čitaš moje stvari Scallop-e.
Za mene, ovo je prilično jasna i jednostavna igra:
1.   Pisac piše.
2.   Pisac završava.
3.   Pisac objavljuje.
Nešto prođe, nešto ne.
Na meni je samo da se trudim, a uživam u svakom delu procesa.
Pogotovu u uspehu.

Trebalo je da dodaš još jedan red:

Ako ga bude.

Osnovna Corneliusova primedba bila je - ponavljanje. Pa, nedavno smo gledali Avatar. I zaključili da je površno ponavljanje. Dobro ponavljanje neke priče mora da bude - bolje ponavljanje.

E, ovo razjašnjenje koje si dodao, ne bi bilo dostupno čitaocu. Ostao bi kratkih rukava. Pa, ako ne možeš da ispišeš sve ovo što si sebi stavio u zadatak na desetak strana, onda to nije priča za desetak strana. Mora da vodiš računa o tome. Neće biti šanse da to naknadno šaneš u uši onom ko čita. Sa različite strane komunikacionog kanala ste.

Ivice, nisi me ubedio ovim pojašnjenjima: to sve mora da proizađe i bude jasno iz teksta.

Nije najgore što je ovo neosmišljeno i realno loše na gotovo svim zamislivim nivoima, već prazna arogancija autora.

Još jednom, hvala što ste pročitali.

ne brini se, neću nikada više...

Quote from: Boban on 03-05-2010, 18:02:52
ne brini se, neću nikada više...

Eto, tako smo izgubili "uredničke ruke"... 

Slažem se sa zakkovim percepcijama, pogotovo onoj da je kraj previše zbrzan. Stoji i da treba poraditi na preciznosti izraza, slovnim greškama i gramatici. Sem toga, mada nisam baš ljubitelj kratkih tekstova, meni je tvoja priča odlična. Keep walking!