ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Две тачке и затворена заграда

   Избегла сам две флаше, тешку стаклену пепељару и циглу. ,,Ослабио си ми нешто, матори!", викнула сам.
Дебела дртина је застала, видевши да сам двапут бржа од њега, луда и непопустљива. Почешао се по ниском масном челу и вратио у кафану. Са мном се није зајебавати.
Један нула за мене, помислила сам. Сад само да однесем ове слике његовој жени и voila; још једна племенита дужност одрађена. Можда не на најсрећнији начин, али – то је живот. Дођеш, видиш и победиш. Јебига, некад победе тебе, али такве дане обично заборавиш кад се загледаш у пусто дно брендија.
Ушла сам код комшинице Ранке. Затекла сам је како кува нешто, нешто са много запршке и мало меса. ,,Шта једемо?", упитах насмејана, благо ломећи фотографију у рукама.
Ранка изађе из кухиње и погледа ка улазним вратима стана. ,,Како си ти ушла?"
,,Пусти то", рекох. ,,Види ово."
Ранка прихвати слику, скупи очи, а онда приђе малом кухињском столу до прозора, на којем су јој џеџале пепељаре. Кад их је коначно ставила, насмејала се. ,,Шта је ово?"
Тако је Ранка; није он ,,ко", он је ,,шта". ,,То ти је човек. Она твоја вуцибатина."
Жена уздахну и стави слику на сто. ,,Јеси ми добро, Савета? Је л' си опет ружно сањала?"
Разбеснех се, али нећу се истрести на превареној жени. ,,Ма, нисам... Добро, јесам, али какве то сад везе има?! Моји снови – моја ствар."
,,Шта ће то мени, дете?", рече Ранка показујући на слику. ,,Иде у кафану, па шта? Диже певачицама сукње, па шта? Није то моја брига... Ако му оне дозвољавају да им диже сукњу – нек диже. То је једино што може да дигне."
Праснух у смех. Ранки је било мало непријатно. Није очекивала оваквко одушевљење.
,,Јеси гладна, дете?"
Никада нисам волела што ме тако зове. Она је имала педесет и четири, ја петнаест година мање – нисам дете. Звучала је превише мајчински, а ја своју мајку и нисам баш волела. Лажем, јесам мало, али само уторком. Тада је доносила са посла келерабу и шаргарепу, на шта сам навучена до дана данашњег. ,,Нећу да једем", рекох увређено. ,,Како можеш да си 'ладна к'о јебени шприцер? Па тај твој бизгов..."
,,Хоћеш сок неки? Воде?"
Знала сам да сок нема, па сам узела чашу воде. Знала сам и да је нећу убедити да остави ону будалу, чика Виктора. Попила сам воду и процедила: ,,До наредног четвртка. Тад ћу га усликати у некој тако гадној работи, да ни ти нећеш моћи да останеш равнодушна. Кунем ти се да ће бити тако."
Ранка ме испрати ван, затвори врата и закључа их. Два пута.
,,Ма", слегох раменима и кренух пут свог стана, улаз поред, трећи спрат. Број тринаест. Мој број.

То вече сам пила бренди, и размишљала. Нећу више да сликам Виктора. Он се, будала, ничег не сећа кад се отрезни, а ја сам покушала да му загорчам живот већ седамнаест пута. Равно седамнаест пута. Мислим да је време да одустанем. Ранка ме никада неће послушати. Нестало ми брендија.

Наредног дана наишла сам на Раденка, гломазног тринаестогодишњег момка са другог спрата. Он станује испод мене. Мрзим клинца. Његови се тако ружно смеју, да некад не могу да заспим. А кад заспим сањам њих. Како се смеју. Смешно.
Било како било, пролазим поред Раденка, и на дохват шаке (моје, не његове) направим финту главом, као да ћу да га ударим. Клинац се намршти, али није хтео да ме дира. Сећао се. Пре пола године смо се закачили испред зграде, кад смо се упознавали. Он ме је тад прив пут видео и желео да се упозна са мном. Лекција прва – никад ником не веруј. Хтела сам то да предочим свом новом суседу, али он ме је упорно питао како се зовем.
,,Шта те брига, балавче?", одбрусих му. ,,Како ја тебе не питам како се зовеш?!"
,,Раденко", рекао је невино.
Погледала сам га, још једном га одмеравајући. Танке дуге ноге, исте такве руке, али широке шаке, масна коса, бубуљичаво лице. ,,Савета. Али зову ме Сава."
,,Сава?"
,,Не 'Сааава', него Сава. Прво 'а' кратко, друго 'а' непотребно."
,,Сава."
,,Да."
Причали смо око пола сата, а онда сам схватила да је време за лекцију. Хтела сам да му покажем захват који сам као клинка научила, на часу самоодбране. Тамо нас је водила наставница српског, која је патила од тога. Имала је пиштољ. Прави.
Ухватила сам га испод мишке, и хтела да га бацим преко главе. Он се, мамлаз, прво смејао, а онда ме одгурнуо.
,,Пусти да те научим", заповедих, али клинац се једноставно није дао.
Онда сам морала да употребим силу. Опалила сам му шамар, а пет удараца касније ствар се утишала. Лежала сам на земљи и на тренутак сам заборавила како гласи које 'а' у мом имену. Једва отворих очи и погледах. Клинац је стајао изнад мене и смејао се. Нисам имала снаге да га пљунем, а желела сам.
Сачекала сам. Скупљала сам снагу. Освета ће бити страшна. Атоми снаге претворише ми се у молекуле гнева и ја вриснух: ,,Марш у пичку материну!!!"
Али дечак више није био ту. Испоставило се да сам изгрдила бака Драгану са трећег. Јебига. Подигох се и вратих у стан.
Остатак тог дана лупала сам у радијатор за који сам знала да блесаво звечи у Раденковом стану. Његови родитељи узвратили су својим смехом.

Након кратког сусрета са Раденком, нађох се у својој канцеларији – спретно адаптираној бициклани са столом, струјом и прозором. Без бициклова. То ми средио и одрадио мајстор Зоран. Ја сам њему показала сисе заузврат. Он је добио више, али ја сам била задовољнија. Добила сам своје место, уточиште – јазбину – одакле ћу се постарати за ред овог мог напаћеног града.
Али нисам се рекламирала. Зато сам се силно и изненадила кад сам видела неког човечуљка, пензоса, како ми куца на врата и улази. Сео је преко пута мене и муцаво упитао: ,,Ви сте Сава?"
И он је погрешно изговарао надимак. Али нисам могла сад да објашњавам, била сам мамурна. Климнух главом.
,,Па, мени треба да се реши један случај. Мислим да..."
,,Стани, дасо. Име, презиме, име оца."
,,М...молим?"
,,Име, презиме, име оца!"
,,Драган Гавранић Павле."
Сабирала сам у глави. Дакле он је...Драган? Зваћу га Павле. ,,Добро, Павле, шта хоћете?"
,,Не зовем се..."
,,Па не зовем се ни ја Сааава, па опет не видиш да ти скачем по лобањи око тога. Шта хоћеш?"
Старац устукну, али је и даље био спреман на сарадњу. Прави потез.
,,Знате, ја имам унука..."
Презриво фркнух.
,,Нешто није у реду?", упита муштерија.
,,Ни најмање, Павле. Наставите."
,,Ја имам унука, зове се Петар, и он тренутно иде у други разред основне школе. Пошто нема родитеље, он живи са мном и са мојом супругом. Пре неколико дана добили смо писмо да ће нам неко отети Петра. У писму је стајало да је већ неколико деце из околних села нестало, и да је то дело људи који траже паре да би пустили децу да се врате родбини. Видите, то су киднапери. Прави, грозни киднапери. Ја само хоћу да се мом Петру ништа не деси. Не могу свуда да га пратим: на екскурзије, кад се игра... Па бих за такво нешто унајмио Вас."
,,Поласкана сам", рекох. ,,Стварно јесам. Шта тачно очекујете?"
,,Па то – кад се игра, кад путује са школом – дакле, кад год није код куће Ви будите са њим. Ја ћу Вам платити све трошкове, плус цену за Ваш рад."
,,А...што сте дошли баш код мене?"
Човек се осврте по бициклани. Поглед му се могао пружити два метра у лево и један у десно. А испред сам седела ја. Он ме погледа. ,,Па, претпостављам да сте јефтини..."
,,Како, Павле?", рекох увређено. Ако радим у бициклани не значи да сам јефтина. Ово је била неоправдана андеревалуација мог рада (термин сам покупила гледајући еротик тв шоп), и желела сам да се то зна. ,,Зар тако?"
,,Па...не видим у чему је проблем?"
Сад да му објашњавам – не вреди. Нек иде па нек се зајебава са тамо неким ко је 'скуп'. ,,Проблем је у томе што ја нисам та коју тражиш."
,,Ово је обезбеђење – 'Зелени тигар'?"
Деловало ми је као да ме зеза. Шта фали имену Зелени тигар?
,,Ви сте госпођа која ради као обезбеђење?"
,,Госпођица", исправих га. ,,Кад будем мислила да извршим самоубиство – постаћу госпођа пре тога.
Али, ја више не радим у обезбеђењу."
,,Али пише..."
,,Знам ја шта пише, Павле, немој да се правиш паметан, не волим то. Више се не бавим обезбеђењем."
,,А чиме се бавите?"
Чича је био превише упоран. Нервирао ме је. Али остаћу добар домаћин. ,,Некретнинама. Продајем куће, станове, бициклане... Ево управо идем на један састанак у Бранковићеву."
,,Мислите у Марковићеву?"
Поново се правио паметан. ,,Да", рекох, ,,тамо. А ви извол'те..." Чича је озбиљно почео да ме нервира. Снуждио се и био као мува пред кишу. Али ја сам пословна жена, а у послу нема емоција. Нема 'ајд учини ми'. Све се плаћа, а чича није смео да каже да је контао да сам јефтина.
Али нешто ме је сломило. Нећу више пити бренди. Рекох: ,,Ма, зајебавам те, Павле. Обезбедићу твог клинца."
Чича се насмејао од увета до увета, и, чинило се, желео главом да пробије таваницу. Будући да је био средњег раста, требало би само мало да поскочи. Погледах му у ноге желећи да се уверим у ту могућност.
,,Хвала Вам, много. Хвала! Кад треба да Вам платим?"
Подигох руку. ,,Сутра почињем, а платићеш по обављеном задатку. Нисам ја једна од оних..."
Чича је очекивао завршетак реченице, али ја му само показах рукама да изађе.
Кад је затворио врата, чича се коначно сетио: ,,Ово је Петрова слика, и ту на папирима имате све о њему", рече пружајући ми коверту. ,,Био сам врло педантан, па сам записао баш све што је важно!"
,,Можда ћемо једном постати партнери, кад сте тако темељни!", повиках, па прва праснух у смех. Чича није схватао шалу. Затворио је врата и изгубио се.
Сутра ћу погледати слике. Данас бих да спавам и то је то.

Atomi snage pretvoriše se u molekule gneva! Wow! Zašto se dođavola ja nisam toga sjetio???

Dobro? Loše?

Grozno? Sjajno?

Pa ta rečenica je fenomenalna, a ostatak teksta je nešto najbolje što sam čitao u životu.

Quote from: Harvester on 21-05-2010, 18:04:27
Pa ta rečenica je fenomenalna, a ostatak teksta je nešto najbolje što sam čitao u životu.

bice da si mnogo citao?   

@boki77,
meni je ovo jedan od boljih odlomaka koje sam imala priliku da procitam na ZS. al treba sacekati da vidimo sta ce reci znalci & kriticari.
btw, dobar ti prvi post na forumu.

Jeste dobro ali je očigledno izvadak, a to komplikuje procenu, jer je lakše naći dobar izvadak nego dobru celinu.
Elem, pismeno je, brzo na savremen način koji ja ne volim, ali kontam da ima ljudi koji uživaju.
Ja bih malo usporio radnju, dakle, da ne bude svaka rečenica u funkciji jurnjave kroz radnju, nego da poneka odradi atmosferu... npr. na početku, dok se raspravlja sa starcem, mogla bi krajičkom oka da zapaža druge ljude i njihove reakcije na događaje, to malo razvodnjava doživljaj ali bitno doprinosi ukupnom utisku.
Sitni detalji mnogo znače, da joj se učini da će se neko umešati, da joj se neki lik u prolazu učini poznat, da potroši tri sekunde na premišljanje ko to može biti što može da starca motiviše na kakvu akciju i tako dalje...
U suštini, ovo jeste bolji izvadak od ostalih koji se nude, ali upravo zbog toga što je dobar, njemu nedostaje više nego onima kojima recimo nema pomoći.

Dobro je. Zanimljivo je. Vuče na čitanje.

Samo obrati pažnju da ovakav pristup tekstu dobro funkcioniše uglavnom u kraćim formama - do novele. Ako misliš da pišeš roman na ovaj način, postoji opasnost da preopteretiš čitaoca i izgubiš ga.

Daj još, ako ima.

Upade Boban sa praktično istim mišljenjem.

Ako ideš ovim tempom, onda bolje završi priču što pre. Ako nameravaš da ideš dalje, onda moraš da usporiš radnju, da ne bi pogubio/la čitaoca...

Hvala svima koji ste pročitali.
Pre nekoliko dana idem na posao i padne mi cela ideja na pamet. Došao sam kući i zapisao je za nekih pola sata, sat najviše. Zato sam i oduševljen svim ovim komentarima - nisam ih očekivao.
Dakle, ovo nije deo nečeg obimnijeg (za sada). Padaju mi ideje na pamet oko toga kako će naredni Savin dan teći, ali još nisam mislio da sve stavim na papir.
Bobane, hvala na uputima. Mićo, takođe. Znam da bih imao problema sa ovim tempom ako bih se odvažio na roman... Ispravite me ako grešim, ali mislim da je isplativo biti brz u kratkim pričama, dok je staloženost (ono što je Boban govorio - okolnosti, reakcije) više svojstvena nečem obimnijem.
Dajte mi neke odrednice - kada kratka priča postaje preduga?

Nikad. Kad dostigne dovoljnu dužinu, postaje novela

Nemojmo preterivati.
Ovo jeste vrlo lepo odrađeno, ali nedostaje smisao.
To ti je kao fudbaler koji ume da pimpuje loptu satima, ali na terenu nikako da bude upotrebljiv, da doda loptu ili zabije gol.
Zato ja uvek tražim da se pošalje kompletna priča jer to daje uvid šta pisac u nastajanju može da uradi pod opterećenjem. Mi to ovde ne vidimo.

Dobar ritam pripovedanja i solidno uradjeni dijalozi. Problem je stereotipna karakterizacija junakinje i manijerizam u jeziku. Naravno, sve zavisi od toga kojim će putem priča krenuti i na koji način će biti ispričana.

Cela priča ne bi trebalo da bude više od dva puta duža od ovog. Da je imala dobar kraj (bilo kakav kraj) i ovako bi bila dovoljno duga. Zabavna je.

Nešto razmišljam, možda smo bili previše fini prema ovom tipu.
Jedna ovakva slabost može da uruši dugotrajan mukom građen imidž ZS sajta.

Mada nije los fazon, registrovao si novi nick, stavio nesto dobrog teksta i onda ga nahvalio; a sve to samo da Armadilo ispadne glup u drustvu. Voleo bih da sam se ja toga setio

Ženski lik, a muški nick. Ko god da je navatavao (a mogao je i Melkor), navatao je. Ja sam bio zbunjen finoćom prijema. Sa druge strane, Sava, ako treba da opstane kao lik, suviše je složena za kratku priču. To najavljuju tri crtice iz njenog života. Žena od 39 godina (sic!) takvog ponašanja, u konzistentnoj priči izazvala bi reminiscencije na Belog Nosoroga. Sitne omaške za suvišnom upotrebom zamenica to potiskuju.

Sava će možda biti junak čitave serije priča?

Inače, zaista solidno - tečno, dinamično, duhovito, dakle stil koji na ovolikom prostoru svakako drži vodu, ali ko što kaže Boban, pitanje koliko u okviru cele priče to iznosi stvar na svojim plećima. Kao odlomak, zabavno. Ako priči, pak, zafali zapleta i "smisla" onda stil do kraja može da bude zazvuči i napadno.

Nisam strucan, tako da bi se pozabavio samo ovim delom iz meni bliskog miljea. Alal vera za JEBIGA spojeno, nemoj neko da te nagovori da to razdvajas, to je uzrecica i tako i treba da se pise. Kad vidim da neko razdvoji tu okultnu prijavu da bi ispo gistro pismen, meni mucno.

Sine, jebiga, malo čitaš. To je već tako - kolokvijalno. Kao "frak" iz BG serije.

Onda mi je barem drago da sam to i sam izvalio bez citanja. 

Jebi ga, ja citam Branka Copica, a on se bas i nije isprsio sa tim psovkama.

Забавна прича. Него, "Две тачке и затворена заграда"? Мисли се на смајли, је ли тако?

Quote from: Svevid on 22-05-2010, 12:23:38
Забавна прича. Него, "Две тачке и затворена заграда"? Мисли се на смајли, је ли тако?

Da.

Napisao sam drugi deo ove priče, otprilike je jednake dužine kao i prvi deo. Da li da otvorim novi topik, ili da ovde prilepim?

Quote from: Melkor on 22-05-2010, 05:52:26
Mada nije los fazon, registrovao si novi nick, stavio nesto dobrog teksta i onda ga nahvalio; a sve to samo da Armadilo ispadne glup u drustvu. Voleo bih da sam se ja toga setio

Ne razumem.

pa pošto smo ovde gotovo sve priče koje su okačene populjuvali i bije nas glas po srpskim kiberokupljalištima da smo zavidni matorci koji maltretiraju nove naraštaje, onda je bilo normalno da registrujemo novi nik, poturimo solidno ostvarenje i nahvalimo ga, da bi se odao utisak kako smo zapravo pravedni.
Ti si, ni kriv ni dužan, upao u ovaj širi kontekst ali se ne uzbuđuj; ti znaš ko si i gde si, a ljudi su takvi, ako ne valjaš, ismevaju te, ako valjaš, samo gledaju da nađu mane i propuste i izrugaju se.

Quote from: boki77 on 22-05-2010, 19:13:40

Napisao sam drugi deo ove priče, otprilike je jednake dužine kao i prvi deo. Da li da otvorim novi topik, ili da ovde prilepim?

Okači ovdje. Zgodnije je da je sve na jednom mjestu. A nadam se da će nastavaka biti više. Prvi dio je odličan!

Hvala, Ygg. Evo ga 2. deo.

НАСТАВАК

Два дубока издисаја, један удисај, па још један. Јебаћу себи маму због овога. Ко ме терао да се опет напијем? Осећај пепела у устима пробијао ми се кроз једњак, крчећи пут до желуца. Грозан мамурлук. Гори него од брендија. Од ракије си некако луђи ујутро, бржи, захтевнији. Мислим да ћу од данас да пијем ракију.
Није имало смисла јадиковати над пропуштеним временом. Да јесте, наредних тридесет девет година питала бих се где су ми претходних тридесет девет отишле. А одговор не би нашла. Само бих се улењила.
Устала сам, отворила једини прозор у стану, одгегала се до клоње и пустила воду пре него што сам пустила ишта друго. Тако то раде на западу. Чини те да се осећаш посебним. Мрзим пијано кењање.
Дошао је тренутак за суочавање са даном. ,,Данас ћу ја победити", рекох нимало уверена у то. Дотерала сам се колико сам могла, погледала ка телевизору одакле је допирао једнолични глас који би деценијама могао да ме убеђује да би само требало окренути три деветке, једну петицу и једну четворку, и пут из снова би био баш мој. Као и камион, доживотна количина меса за мене и најмилије, и сатара. ,,Шта?!", упитах тупаво. Али телевизор је био угашен. Погледала сам га, направила финту главом, и схватила: ,,Морам да престанем да пијем."
Скупа кожна ташна, мирис к'о из снова, лак корак, господствено држање. Жена кад се дотера лепша је од свих мелеза света. ,,То сам могла бити ја", помислих чежљиво посматрајући комшиницу којој нисам знала име. Била је неколико година старија од мене, очувана (о, да), и увек насмејана. Жена је пишала злато. Осећала сам то. Да ли ми је знала име? ,,То сам могла бити ја", понових, осећајући дивљење и презир.
Али није било времена за зајебанцију. Мој радни дан је почео, а стајање испред улаза и зијање по околини неће донети ништа добро. Морала сам да се појавим на терену што пре. Муштерија ме неће чекати довека. Свратила сам до трафике, купила Camel и рекла продавачици да задржи кусур.
,,Који кусур?", упитала је, али нисам се обазирала. Ум ми је био немилосрдна машина, заукана до пања и жедна успеха. Очи су ми гледале у зграду из које је требало да изађе Петар. Кренух ка школи.
,,Ти си Пера?", рекох.
Мали је покушао да ме обухвати погледом, али га је сунце спречавало у томе. ,,Петар", рече он.
Запалих пљугу. Желела сам да засеним муштерију. Први утисак је најважнији – кад се први пут покажеш, све касније иде глатко. Петар је морао да увиди да сам му једина шанса у овом окрутном свету пуном наркоманије, насиља и удараца испод појаса. Изгледала сам пословно.
,,Што плачеш?", упита ме Петар невино.
У тренуцима између два кашља, махнула сам му руком да ме прати и да ћути. Савладасмо двадесет корака, кад бацих пљуге у канту за смеће. Нисам пушач, никад нећу бити. Мораћу да се помирим са тим.
,,Колико си имао часова?", упитала сам га чим су ми плућа дозволила.
,,Четири", рече он. ,,Српски, физичко..."
,,Петар, ветар, Петар, ветар!", викали су дечак и девојчица, три метра иза нас. Били су потенцијална опасност.
Мислим да клинци постају зли врло рано. Спремни су да те разбију од зајебанције само зато што ти се име римује са нечим неважним, или зато што те кева послала у школу у чизмама у сред лета. Увек сам мрзела то.
,,Је л' те нервирају ови?", упитах. ,,Хоћеш да их савладам?"
Петар одречно махну главом и спусти поглед.
Нећу пичку материну, помислих. ,,Ало, вас двоје? Шта серете?"
Клинци се укопаше у месту и погледаше ме. Више су ме презирали него што су ме се плашили, али и то је било добро, за почетак. Са клинцима треба бити прек и недоречен. То их чини чврстим и незлобивим.
,,Иди кући па зајебавај..."
,,Петар, ветар, Петар, ветар", пркосно наставише двоје плаве деце. Били су ситнији од Петра, али намазани до бола.
Најебали сте, обећах у себи. У три потеза дечака сам повукла за зулуфе, а девојчици направила индијанску ватру. Хвала лепо и довиђења. Клинци су почели да плачу, вичу сву родбину коју су имали, и утекли лево, према супермаркету, педесет корака далеко. Људи испред су збуњно гледали у њих, па у мене, па у њих.
,,Је л' су вас учили да трчите?", упитах Петра. Ја сам у десетој савладала ову вештину.
Нисам сачекала одговор, те повукох Петра и запалих преко ледине између две зграде. Моја димом напаћена плућа нису издржала много. Стали смо са јурњавом кад смо прошли кроз суви улаз прве од двеју зграда.
,,Они те више неће оптерећивати", рекох Петру. Чинило ми се да је био уплашен. Лекција број два – нек те не воле, нек те се плаше. И ко их јебе.
Неко време ходала сам са Петром иза леђа. Разгледала сам паркић са десне стране, шамарана досадним северним ветром. Клинци, пензоси, керови, мачке... Било је свега и свачега у парку. Зато сам ја одлазила само ноћу, кад је тишина, или кад ме сморе слике кловнова окачене о сва четири зида моје гарсоњере.
Једном је ту, у парку, неки дечко (како се зваше – Костадин? Миладин?) доказивао релативност бола. ,,Ако обратиш пажњу на бол", мумлао је, ,,бол нестане." Онда су га остали клинци товарили да кења, и да је сиса, на шта је он одговорио вађењем ножа. Сви су устукнули и упишали се у пелене, а Костадин је забо себи нож у раме. Настао је мук. Костадин је бленуо у другове к'о теле у шарена врата, а онда извукао нож и почео да вришти. Клинци су се разбежали, а ја сам остала на клупи са полуиспијеном флашом брендија смејући се и церекајући до јутра. Мислим да је Костадин сада у затвору. Убо неког у раме, или нешто...
Планирала сам остатак дана. Доћи ћу кући, можда обрнем три деветке, једну петицу и једну четворку, а касније ћу да скокнем до кафане да видим шта ради чика Виктор. А можда и не. Слободна сам, могу како хоћу. То је лепота мог живота – радим шта хоћу, кад хоћу, како хоћу... Ја сам Савета, јеботе, Сава. Опасна и непредвидива, прека, али правична. Отпорна на метке, слаба на баклаву. Ја сам попут стене коју ни таласи ни птичији измет не могу помести. Ја сам...
...без Петра, увидех. ,,У, јеботе." Осврнух се. Паркић је био педесет корака иза мене, и ко зна кад ми је дериште утекло.
Потрчала сам што сам брже могла, можда чак и брже од Петра, и достигла парк за неколико минута. Тамо, поред клупе, стајао је мој клинац са неком женом и човеком, који су га грлили и љубили.
,,Мааарш!!", повиках, растерујући птице са грана топола и багрема. Сви из парка се тргоше и почеше да ме посматрају као да сам безумна. Спремила сам се на немилост. Из обичног, пребацила сам се у став паралелних ногу, хеико даки. Одатле, не би ми било тешко да се било ког тренутка трансформишем у став посрнулог јарца. ,,Одступи!", наредих киднаперима. ,,Или ћу вам све..."
,,Ко сте ви?", упита ме жена, склонивши Петра себи иза леђа.
,,Стани! Шта радиш са дететом?", упитах упирући прстом. ,,Немој да га стављаш за леђа! Ако ти дођем а он није ту – најебала си!"
,,Ма, ко сте ви?", упита ме мушкарац средњих година. Имао је црну равну косу, савршено пропорционалну њушку, са пуним уснама испод, непроцењив поглед, отмено црно одело, црну кошуљу и црвену кравату. Мора да је био професор негде. Такве знам да нањушим. Перверзњаци. Постајали су професори само да би загледали ученице (или ученике?), или су патили од комплекса ниже вредности, или им је улизивање у дупе директорима толико прешло у навику да више нису могли без тога. Могла бих да будем психолог. Знам то.
,,Шта ко сам ја, перверзњачино, ко си ти?"
Осумњичена ме погледа готово сажаљиво, па рече мушкарцу: ,,Хајдемо."
Да ли ћу успети да повратим Петра – не знам, али у најмању руку ћу јој мазнути ту скупу кожну торбу. Имала сам утисак да крије свежањ неозначених новчаница унутра.
Обустави!, хтедох да кажем, али ниоткуда се појави Павле. Дошао ми је са десне стране, и стао на пет корака од мене, десет од киднапера. Извукао је пиштољ – лугер – стар колико и сам Павле, и уперио га у професора и његову госпу. ,,Дај ми дете!", нареди чича.
Мушкарац и жена су стајали запањено, и бленули у чичу. ,,Шта хоћете?", упиташе га.
,,Тако је, Павле", рекох. ,,Покажи им зубе! Ко им јебе матер!"
Матори се није обазирао на мене. Изгледао је напето попут лугера у његовој левој шаци. Мрзим леваке.
,,Дај дете или сте готови!", зарежа Павле. ,,Вратићу вам га кад будете спремни да ме исплатите!"
Жена пригуши плач, и стави Петра себи иза леђа, а професор стаде испред ње. Ћутали су.
,,Дај малог!!"
Два и два су четири, прича је уштогљених математичара и људи који никада нису били мамурни од ракије. Али, мислим да ни ја више нисам била мамурна – ознојала сам се од трчања, и алкохол у мени је, нажалост, испарио. Помислих да је Павле киднапер. ,,Ко сте ви?", упитах човека и жену.
,,Ћути, будало!", крикнуо је Павле, док су му руке учесталије дрхтале.
,,Павле?", рекох увређено. Мислила сам да има пословне будућности за нас. Мислила сам да ћемо, уз његову педантност и моју визију бољег света, оборити несигурност за ноге, и дати јој завршни ударац у самом финалу. Ту слику није смео да ми дира.
Из паралелних ногу, посрнули јарац је био мачји кашаљ, и ја се залатех као машина Џејмса Вата. Унесох се Павлу у утробу, преврнувши му исту, и распоредивши му органе мало другачије. Чула сам му срце како посрће негде у пределу црева...
Лежали смо тако, Павле и ја, и осетих неки чудни спокој како ме обузима. Одавно нисам лежала на неком. Било је добро. Осетила сам топлоту његових дрхтавих руку како покушавају да ме даве. Павле, неће моћи, рекох заваливши му кратак ударац у стомак. Након тога је био миран. А и ја сам. Само нам је још ракија недостајала.
Пет минута касније, док су се људи окупљали, а звук сирена испуњавао сунчани јесењи дан, Павле је посегнуо за пиштољем. Мислила сам да ћу га претећи у томе, али завршили смо борећи се за лугер. Завалих му лакат на кварњака, али пиштољ је ипак опалио негде увис. Приближих цев ноздрвама, и тренутно се заљубих у мирис барута.
Три секунде касније, нешто ме опали по потиљку, и ја осетих крв како ми се слива низ врат. Окренух се. Велика бела птичурина лежала је прострељена поред мене и Павла. Уз осмех, слегох раменима, гледајући у згрожене професора, жену и Петра.
Полиција је дошла, направила увиђај, и саопштила ми да ћу да лежим три године у затвору, јер сам прострелила белу врану, једну од девет на свету. Честитали су ми на спашавању Петра.
И тако, пола сата касније била сам заробљена на задњем седишту полицијских кола и правила планове. Изаћи ћу једног дана, мајчиног ми млека, хоћу. А тада више нећу да се бавим обезбеђењем. Прљав посао, није за сваког. Сконтала сам. Бићу дечији психолог. То је то – приђеш клинцима, подвикнеш мало, отвориш им емотивне канале, извучеш оданде шта ти треба, стрпаш нешто друго, направиш од њих индивидуе... Могу да будем психолог. Сто посто.
Тешка шака полицајца опали ми шамар. Требало ми је то.
,,Је л' чујеш ти кад те питам?!", рече домородац у униформи. ,,Како се зовеш?"
,,Сава", изустих меко. ,,Прво 'а' кратко, друго 'а' непотребно."

"Velika bela ptičurina". Pleonazam, je li...

Nije. Srpski jezik ima 220 stilskih figura i gotovo svaka se može izmetnuti u svoju suprotnost, tj. da nešto što je školski netačno, postane osobenost stila.
U ovom slučaju "velika bela ptičurina" mnogo više opisuje nego samo "bela ptičurina"; nagomilavanje prideva potencira opisivani objekat.

Aha. Nisam znao. Bobane, imam nešto novo, nevezano za Savu. To je neki stari projekat, koji sam doveo do romana, ali sam ga toliko puita iščitao, da više ne znam koliko vredi. (Razmišljam da konkurišem za najbolju SFiF priču LK.) Sad ću da ga okačim u novom topiku, pa ako imaš vremena - pogledaj.

Jbt, nemoj da kačiš roman, mnogo je kume!

Sad znam šta Boban čita. Svevide njegove oči. Ipak, ima u tekstu nešto što sam čežnjivo, a ne čežljivo , tražio. Dobar je to tekst. Previše. Bolje je od prvog dela i vidi se da si ušao u priču na pravoj stanici. Zaista me mnogo podseća na Belog Nosoroga (to je kompliment). I, jasno mi je da je ovo test koliko smo idioti kad komentarišemo početnike. Jesmo li prošli?

Nisam čitao Belog Nosoroga, ali pogledaću. Hvala na komplimentu.
Tekstovi koje sam okačio nisu testovi za vas, već za mene. Nadam se da sam ja prošao.

Po meni - jesi. A, mi?

Uvek.

Dođoh ovde nadajući se nekom SF-u, kad ono naletih na nešto potpuno drugačije, ali jako zanimljivo!

Meni se sviđa ovaj brz, direktan stil pisanja, ali razumem da može da deluje i naporno posle dužeg čitanja. Čitalac se zauka previše u čitanje, pa ga u nekom trenutku izbaci centrifuga. Sve ovo me neodoljivo podseća na Bukovskog, što pozdravljam. U jednom trenutku sam pomislio da će, ako ovo bude preraslo u neku dužu priču/roman, radnja teći tako što će Sava uz druženje sa klincem shvatiti neke stvari, promeniti se na bolje i sl., ali mi je jako drago što nije u ptanju tako neki holivudski kliše. Sam like Save mi nije baš najjasniji, a čini mi se da nisam jedini koji tako misli. Ako priča ostane ovakva kakva je, Sava će ispasti prilično nedorečena, tako da je u tom slučaju bolje da čitalac ne zna baš ništa o njoj, nego da mu se otkrivaju neki detalji, koji na kraju ni ne koriste mnogo. Brz stil pisanja se i zasniva na tome da se piše samo ono najbitnije uz pokoji začin, ali baš zbog brzog pisanja i radnje nije preporučljivo dodatno zbunjivati čitaoca. Tekst je inače jako pismen, tako da je to samo dodatni plus. Nek drugi kažu šta hoće, ali meni je ovo jako dobro!

P.S. - "Из паралелних ногу, посрнули јарац је био мачји кашаљ, и ја се залатех као машина Џејмса Вата. Унесох се Павлу у утробу, преврнувши му исту, и распоредивши му органе мало другачије. Чула сам му срце како посрће негде у пределу црева..." - ovo mi je carski!

добро је скроз, први део добар, други још бољи...just keep doing the good work!   

Ma, naravno da je dobro. Samo ga treba ubediti da nastavi. I, ne liči na Bukovskog.

Nastaviće, samo da se sabere

Zanimljivo, mada meni prebrzo teče, a u principu bi moglo da bude materijala i za roman.

Jesi li čitao Dženet Ivanovič, njen serijal o Stefani Plam? Prilično popularan serijal, trinaest ili više knjiga jeizašlo do sad. Kod nas su prevedene prve dve, "Prvi za lovu" i "Drugi za kintu".

Nije isto kao ovo tvoje, ali ima poneku sličnost, možda te inspiriše na nešto.

Nisam čitao, ali pokušaću da nađem. Prva priča je prebrza, može da se uspori a da zadrži na čitljivosti, druga - može, ali ipak ne bih. Mislim da bih mogao da proširim priču i napravim roman...to ću i da uradim, samo da dođem do više vremena. 

možda ipak da razmisliš o seriji romana, desetologije su sada u modi.

Zvuči skromno, ali razmisliću.

pa za prvenac, nije skromno.
Kasnije možeš da radiš prave stvari.

Prvo sam mislio da me zezaš, a sada ne znam. Poradiću na Savi u svakom lsučaju.

Radi ti i jedno i drugo, a to se sažeto zove provokacija.

Quote from: boki77 on 02-06-2010, 00:12:00
Poradiću na Savi u svakom lsučaju.

Шта сад то треба да значи?!!

Ne nzam na šta Imsliš?

Ништа, то је само мени својствен покушај хумора...