ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Ibo sam sarvšeno jasna.

dobro pises, cak i ako nisi pocetnik. ocekujem nastavak...

Unapred se izvinjavam autoru topika, ali bolje da pitam ovde nego da pokrećem novu temu: da li je priča od blizu 12 000 znakova preduga da se ovde postavi na proveru? Hvala.

Nije...

Nisam samo siguran da može da stane u jedan post, ima neki maksimum koji se prevazilazi deljenjem velikog teksta na više manjih.

Granica je 25000 znakova po postu...
Ako neko baš ima poveće delo, neka mi ga pošalje na mejl, pa ću ga ja okačiti u celosti.

Hvala!

Evo me posle sto godina. Kačim ovo, pa odlazim na 10ak dana. Ako ste voljni, ostavite komentare, pa ću ih pogledati kada se vraitim. Svako mišljenje je dobrodošlo. Hvala unapred!

3. Затворска птица

,,Ти... ти си потпуно ненормална", процеди Калипта. У њеним крупним сивим очима било је презира, да, али сигурно и трачак поштовања. Није ме мрзела, просто ме није схватала. Цура на то није имала изгледа, ја сам необухватљива просечном хомосапијенсу. ,,Али потпуно."
,,Мислиш генијална?", предложих уз осмех.
,,Не, ненормална. Дебилна, како бих рекла – ретардирана..."
Е сад ме стварно сморила. ,,Слушај Калипта, немој да кењаш. Ако мислиш да..."
,,..будала..."
Сад је претерала. Контала је можда да ћу се уплашити што су јој руке целе истетовиране свакаквим сличицама људи набијених на колац, док им ноге прождиру свакојаке авети, аждаје и комшије-људи-набијени на колац. Била је болесна, али безопасна.
,,Будала, то је то."
И досадна. ,,Доста, море!", продерах се. Пандур ме је прострелио погледом, спреман на покрет. Показах му прст и врнух се причи. ,,Нисам будала, план је добар, један кроз један." Употребих руке: ,,Један кроз један!"
,,Један кроз..." Калипта се окрену мојој цимерки из ћелије – звали смо је Будала. Мој проблем је био што су ме у последње време чешће звали будалом него Будалу. ,,Али... колико имаш до краја казне?"
Фркнух. ,,Годину дана. Пола године ако се владам..."
,,А колико си дуго овде?", упита Будала радије желећи да покаже Калипти, Бранкици и Ержики да сам и заиста већа будала од ње.
,,Две године", рекох и заклимах главом себе ради. Нису разумеле. Колико год ја покушавала, просто ме нису разумеле.
,,И од свих нас, ТИ си нашла да правиш план за бег? ТИ?!" Калипта је поново раширила окице. Поштовала ме је, један кроз један.
,,Какве јебене везе има ко је сачинио план?", попиздех. ,,Битно да је генијалан и да ће проћи. Један кроз..."
Настаде смех. Њих четири просто нису ухватиле срж приче. Тачније, нису ме зглавно ни пустиле да је саопштим. Увек су ме сматрале помало лудом, знала сам, али то није био најгори део. Колико год желела да се уклопим у целу причу иза решетака, нешто је увек штрчало. Никако нисам сматрала да је проблем у мени. У почетку сам се трудила да се не везујем. Имала сам да одлежим своје три године због усмрћивања птичурине, и контала сам да ће ми време проћи брже ако возим на своја четири точка. И ако мање кењам. Читала сам негде да просечан човек потроши и до десетину живота на шољи. Грозно.
Питати се како ми је било у затвору првих неколико недеља било би исто као и питати црнца како му је у џунгли. Перверзија. Ојачала сам, а да, притом, нисам изгубила на брзини и шарму. Многи су хулили на затворску храну, не ја. Била је са мање укуса него мириса, али је била увек у исто време. Тајминг је све. Без њега смо ништа, са њим смо самоуверене звери.
Са чуварима сам остала на дистанци. Могли су само да ме гледају, керови бедни, али нисам им се дала. Нису могли да ме испровоцирају, а ја њих јесам. Нек' се носе. Од свих, вероватно су ми највише сметали бизгови који су чували мој кварт, близанци Стојан и Стојан. Замисли будалу од ћалета који синовима да иста имена! Идентични близанци са истим именима. Да се усереш. Најгоре од свега, његова екселенција, ћале, такође пандур по вокацији, звао се Стојан. Каква то мора да је била керина у својим данима... Близанци су се често облизивали док би ме посматрали. Контала сам да их разликујем по начину којим палацају језиком.
,,Ајде губи се, будало", зарежа Калипта. ,,Мени си нашла да траћиш време. Ако то још једном покушаш, набићу те на колац. Утувила?"
Устала је и одгегала се у правцу своје ћелије са своје две послушнице, Ержиком и Бранкицом. Бранкица и није била злобиво створење, имала је сентиш очи, осећај за све људе света и поремећену равнотежу, због чега су јој плаве маснице често украшавале лице и руке.
Ержика, са друге стране, била је мешавина захтевне циганке и напаљеног Мађара, комуналца. На кеву је имала бакарни тен, на ћалета склоност ка ракији, педантности и хеви металу. Да ме јебеш, не бих знала какви снови јој се мотају по глави када се неонке испред затворских ћелија погасе.
Гледала сам за њих три све док ме Будала не прену својим познатим подсмехом. Иначе, Рајка Милеуснић, како јој је било право име, и ја смо делиле ћелију. Покушала да ме убије одмах друге недеље по мом приспећу. Сви су се нешто спрдали са њеним именом – зајебавали је као Рајка – Балалајка, или Рајка – Штрајка, или Рајка – Онаненормална ... Једноставно сам рекла: ,,Што је просто не зовете Будала?" Желела сам да је спасем поруге, упростим јој надимке, али сви су се ућутали, и прво што сам осетила јесте Рајкино заскакивање на превару и четири шамара по образима. Мојим. Контала сам да јој се осветим, али, пошто јој је остао надимак, доимало се да смо изједначене. Будала ће остати Будала, а мене су шамари прошли.
Будала је била сува, висока прилика, црне расцветане косе и уплашеног лица. Тренирала је ајкидо као клинка, одатле јој језиво јаке руке и шаке неосетљиве на бол и варикину. Мрзела је пушаче и атлетичаре, мада је ценила скакаче са мотком. Прича са њом је била опуштена након што ме је ишамарала а ја пропустила прилику да јој вратим. Гледале смо се као цимерке које имају да преживе једнако срање, а, уз то, увртела сам јој у главу узвишене идеје о светској правди, чисто да јој не би било досадно и да ме не би смарала. Тако, док се једног дана Рајка смарала неправдом која се спроводи над ловцима великих плавих китова, схватила сам да морам да палим из затвора. Није била у питању сујета, чак ни лудило, већ нешто изазовније. Нешто што би се, да сам јачи карактер, дало назвати пркос. Многи су ме смарали током живота да сам прзница. Немају појма. Тек ће да виде.
Да бих успела да се изучем из ове вукојебине са решеткама на усамљеном острву у језеру, морала сам да сачиним план. Али како? Ко ће ми помоћи? Коме да се обратим? За протеклих две године више сам стекла непријатеља него пријатеља, а савезници нису баш поуздани ако их регрутујеш из редова непријатеља. Судбина. Желела је да ми се исцери у лице, да прође неопажено, да прави рачун без крчмара. Неће моћи. Палим одавде макар како се то одразило на поредак у универзуму. Дођавола са хороскопом, бестрага са кармом. Сама себи крчим пут кроз поштапалицу која се зове живот. Е, тако.
Али то вече, иста та карма се некако преокренула, и одзвонила у гонг пре него што је рунда била завршена. Одскочила сам кад ме је Стојан (онај са краћим језиком) полио водом. Волина је имала такав начин буђења, налазио је штошта занимљивог у томе.
Кикотао се. ,,Ајде, еј. Зове те Часлав."
Опсовах на енглеском, како ме керина не би сконтала. Часлав је био психолог (или психијатар?), њушка због које сам се молила неким боговима да ме поштеде лудила. Због лудила и сличног би ме водили до њега, а он би ми тумачио наборану кожу на плексусу или линију живота. Богови ме нису чули.
Сад ће да ископа срања о мени и натера ме да се презирем, или, још горе – да плачем. Један Стојан је био доста ружан призор, а да чекам и другог, и посматрам га како ме олађује водом из нужника – није било шансе. Осових се на ноге и пођох за првим близанцем. Не знам да ли ми је више сметао његов кез, или лахор из његовог стражњег отвора.
Часлав је нешто пискарао, кад ме је Стојан допратио. Гледала сам у психолога (или психијатра?), и питала се како подноси друштво оваква четири зида. У соби два до три пута већој од просечне ћелије, на зидовима су једино висиле некакве дипломе. Узалудни покушаји да се наметне ауторитет, сконтах. Зид иза њега попуњавао је џиновски прозор, десни зид је био прекривен широком дрвеном полицом, а леви разноразним доказима о Часлављевој способности да проникне у дубине људског ума – неистражена пространства ,,онога", где би, након темељне анализе забо своју докторску заставицу, уз повике: 'успео сам, пацијент је луд!'. Знам такве њушке.
Као да ме је чуо, подигао је поглед, али ја сам му рекла да се опусти и настави да пише. Живот је превише кратак да он на две секунде одложи пенкало у страну. ,,А ја ћу да седнем... докторе", рекох на крају. Шта бих му друго рекла – психоложе, психијатре? Нисам желела да изгледам збуњено, а грешке као што су те – граматичке или какве већ – умеју да коштају кредибилитета. ,,Могу ли да запалим?", упитах.
Часлав је још писао.
,,Докторе, могу ли да запалим?"
Часлав подиже главу, а онда и десну обрву. ,,Само изволите", рече, па се врати папирима.
Погледах их, желећи да назрем нешто, али била сам два метра удаљена од његовог стола. Од намештаја још је била једна празна столица, боје кафе, као и моја, метар десно, а лево је био онај кревет за лудаке. Фројдовац, знала сам чим сам га видела. Нећемо тако, Чаславе, помислих. Читала је стара Сава понешто о психологији. Те папире сам могла потписивати ја, те твоје дипломе могле су имати моје име на себи. Али ја сам остала авантуриста. ,,Могу ли да запалим, Чаславе?", упитах, па се закашљах.
Довршавао је потпис на неком документу (радио је то ноншалантно, као да дели хиљаде аутограма дневно), а онда ме погледао. Насмејао се. ,,Већ сам Вам рекао да можете."
,,Рекао си, али ми ниси дао проклету пљугу. На шта то личи? Ако доктори немају основну културу..."
Нисам довршила, а Часлав је отворио фиоку, узео пљуге и пружио ми полупразну кутију. Камел.
,,Не хвала", рекох уљудно, ,,нисам пушач."
Стајао је тако са отвореном кутијом, раширеним капцима и спремним емотивним каналом, па се насмешио. ,,Зашто сте ме онда питали да запалите?"
,,Онако, Чаславе. Да се боље упознамо. Људи смо, ваљда, мајку му."
Оно последње, а ни оно прво, није разумео, па се поново насмешио, склонио пљуге у страну, а онда погледао у папире, па у мене, и оставио бирократију за боља времена. Е тако. Нисам ти ја макар ко. Схватићеш то, докторе. Кунем ти се схватићеш.
,,Дакле...", поче, али му не дозволих.
,,Ваше име, молићу најљубазније. Желим да чујем Ваше име."
Искези се, и, да ми није био огаван, био би ми сладак. Нисам знала шта да мислим. ,,Већ сте ме ословили са 'Чаславе'. Дакле, знате моје име."
Насмејах се подругљиво. ,,То што знам твоје име, докторе, не значи да не би требало да ми га саопштиш свакако." Завртех кажипрстом по ваздуху. ,,Бонтон, и те ствари. Уосталом, знам све што имаш да ми кажеш, али ти планираш да ми то, упркос мом стрпљењу, саопштиш, онако у стилу Великог Гетсбија или Чарлтона Хестона." Нисам била сигурна да знам о коме говорим, али видех да му опет није јасно. ,,Па већ знам зашто сам овде, знам шта ћеш да кажеш, знам и зашто... Све знам, докторе, али ипак морам да одрадим ово смарање."
,,Зовем се Часлав Ћирић, докторирао сам психологију..."
,,Ап, п, п, п, п! Доста о теби, ваљда смо овде због мене. Питала сам те за име, не за педигре или мелодраму под именом 'Живот једног Часлава'." Насмејах се. ,,Веруј ми. ТО не бих читала ни у лудилу."
Поново кез. ,,Молим Вас лезите на кауч. Имам утисак да можемо одмах да почнемо."
Нисам реаговала.
,,Јелисавета?"
Није имао право да ме тако зове. Није имао појма о бонтону. То сам му и рекла.
,,То је Ваше име, зашто Вас вређа када га поменем? Како бисте волели да Вас ословљавам?"
,,Сава би било у реду. Све остало ми иде на живце. Само одабрани смеју да ме зову пуним именом и презименом."
Часлав климну. ,,Лезите, Сава. Требало би да..."
,,Нема шансе, Чаславе."
,,Опростите?"
,,Нема шта да се опрашта, али нема шансе ни да легнем, схвати то. Ти си фројдовац, је л' тако? Е ја Фројда не миришем нимало." Сигмунд је био једна од главних њушки с почетка двадесетог века, отресит баја, нема шта, али напоран. Инсистирао је да све има везе са сексом, очајно настојећи да докаже то лудило. Био је уврнут. Кажу да је једном појео сто један ћевап. Сматрала сам да ту има нечега. Било како било, нисам веровала његовим умотворинама, још мање умовима недораслим да сами нешто смисле, па су пратили чика Сигмудна као да је оваплоћени Вишну. То просто нисам мирисала.
,,Како сте закључили да сам фројдовац?"
Показах кажипрстом по соби. ,,Зидови са дипломама, претежно сувопарни, ништа лично на столу – ни слика са породицом нит' ишта друго, и најбитније – кауч за пацијенте." Извих се ка Чаславу. ,,Да се не бисте гледали са пацијентом очи у очи, је ли тако? Зна стара Сава по коју, то одма' да ти кажем. Непоштено, Чаславе, непоштено."
,,Шта је непоштено?"
,,То. Што се не гледате у очи са пацијентом. Мени се више свиђа јунговски приступ – гледамо једно у друго, па ко кога."
,,Видим, знате понешто, али нешто што сте рекли просто..."
Слегох раменима. ,,Знам много тога, научићеш ти доста, само слушај и не зановетај много. Доста ми је тога од Будале." Испрсих се. ,,Не идем на кауч. Ако хоћеш – можемо овако, ако не – сама ћу тражити од управника да ме баци у самицу. Бирај."
Није чекао много, али видело се да му је уздрман ауторитет. Није свако имао очи то да види. Само неко као ја. Могла сам да будем психолог, знала сам то.
,,Ако будете седели – сарађиваћете у потпуности?"
Од палца и кажипрста десне руке направих пиштољ и опалих у његовом правцу. Онда му намигнух и климнух главом. ,,Пуцај, Чаславе."
,,Добро", рече. За почетак сам му избрисала онај кез. Страшно ме је нервирао. Некако је био сирово привлачан, али у исто време гнусан. Нисам знала шта да мислим. ,,Знате зашто сте овде?"
,,Не", слагах. ,,Објасните ми то, онако докторски. Молим Вас", рекох гласом десетогодишњакиње, ,,молим Вас, доктоле, плицајте да Вас лазумем. Ја сам тако мауа, а ви тако висплени..."
,,Уозбиљите се, молим Вас. Обећали сте да ћете сарађивати."
Обећах да то више нећу радити, и рекох му да настави. Осмех ми се задржао још неко време, али најбитније је било што сам била та која коло води. Доктор ће тек да игра онако како му засвирам. А ако се одлучим на бећарац...
,,Добро, онда ћу Вам рећи због чега сте овде. Пре..." Погледа по папирима, које је одложио. Накашљах се да бих га пожурила, и он настави: ,,Пре месец дана, имали сте још један сукоб за затвореницом. Зове се..."
,,Звала се. Мислим да више није међу нама", рекох сва важна.
,,Зове се", нагласи доктор, ,,Милена. Ви сте је удараи, да, али нанели сте јој само лакше телесне повреде."
,,МОЛИМ?!" Лакше телесне повреде? Ја нисам могла да ходам десет дана плус ми је палац био у гипсу. Никада нећу научити да се бијем са женама. Мушкарце савладам док си рекао кекс, али жене... некако су опакије, подмуклије. Завуку ти га баш кад се не надаш, или, на пример, кад ти се ненормално иде у ве це, тако да мислиш да ће ти утроба испасти само ако се не дочепаш клоње. Е тад ти га завуку. Дроље. Све жене су дроље. Насмеших се. Али, слатке смо, на неки свој уврнут начин.
Још три и по минута су прошла док сам се дочепала сећања на немили догађај. Милена је била жилав поспрдак мајке природе и оца дебила, ситнија од мене, али натрескана зрелим гневом. Небеса, како сам је мрзела. И сто му пијаних врагова, како то да је нисам уништила? Упитах Часлава.
,,Сто му врагова?" Насмејао се. Знала сам да ће се доктор ухватити нечег тако неважног у целој причи. Доктори су прво своји пацијенти, то сви знају.
,,Знам да су је преместили у секцију два, али нисам знала да је читава. Добро, знала сам да је нисам убила, то се ја тако играм речима, али како, бре, да преживи оно што сам јој приредила?"
,,Очевици кажу да је она претукла Вас." Видео је да сам потегла кажипрст, па је пружио дланове као да се брани. ,,Добро, добро", каза, ,,то у ствари није битно. Сигуран сам да је и госпођица Милена претрпела озбиљне повреде."
Тако је боље.
,,Али ме занима", рече, па се поново загњури у папире. Могу да се кладим да му је отац био поштар, а мајка дактилографкиња. Човек је имао страствену везаност за папире. ,,Занима ме зашто сте се потукле? Да ли је посреди био неки неспоразум, или..?"
Психолози увек остављају простор да је нешто друго. Да ли је црно или можда бело? Да ли је свануло, или је још увек мрак? Да ли је Аска или можда вук? Да ли је Часлав сладак или огаван? – нисам знала. ,,Није неспоразум", рекох мрачно. Звучим тако кад ми се стомак надима од шљива, као данас. ,,Просто, цура је стала између мене и мог хобија. Горе од тога није могла да уради. Боље да ме је назвала будалом." То је и урадила, али доктор то не би могао да свари.
,,Хоби? Који хоби је у питању?"
Посматрала сам како пиљи у мене, па помислих да би било боље да је истрајавао у захтеву да легнем на кауч. Нисам била карактер, пристала бих брзо. ,,Сакупљање. Сакупљање неких хартија."
,,Заиста? Зашто би Вас због тога напала? Ево, и ја сам филателиста, лепо је кад човек..."
,,Аман, Чаславе, о'лади. Филателисте не волим ништа више него Пони Индијанце, али није обично сакупљање оно што ми је замерила." Цокнух три пута. ,,Завидела ми је на мојој организацији, то је било то. Иначе, Милена је девојка из краја, а цела ствар се десила пре неких пет-шест година, када сам имала гомилу клинаца који су сакупљали хартију за мене. Као человођа, бирала сам најбоље радове."
,,Дакле, укључили сте и младе у све то? То је дивно, заиста племенито од Вас, Сава. Али, зашто би Вас Милена напала? И какве тачно папире сте скупљали?"
,,Не слушаш, докторе. Напала ме зато што је била љубоморна на популарност коју сам уживала. Тачно – неки су тврдили да сам шенула, али су ме ипак поштовали. И она ме, јадница, поштује, ни не зна. Али", раширих руке, ,,тај брод је сада отпловио. Сава се више неће освртати на Милену, ништа више него сунце на Јупитер. То је живот. То је физика."
,,Добро, Сава. Добро је за Ваше стање да будете што отворенији. Наставите. Како је тачно изгледао ваш спор? И – које сте хартије рекли да сте скупљали?"
,,Ма, напала ме из чиста мира, нешто спомињала свог оца, како сам га увредила... Будала, нисам ни знала човека. Био је непокретан, па није ни излазио из куће. Што бих га вређала?"
,,А зашто је ипак мислила да сте га вређали?"
,,Докторе, не видиш шуму од дрвећа!" Волела сам ту опаску. ,,Једноставно је била љубоморна, то је то. Немој да се вртимо у круг сада ти и ја. Немој да се играмо жмурке, докторе, матори смо за то."
,,Значи љубоморна је била на Вас и Вашу малу организацију?"
,,Шта сад то значи 'малу организацију'? Шта хоћеш да кажеш? Ти не поштујеш децу!"
,,Не, то није тачно..."
,,Тачно је, тачно је! Ти мрзш децу и зато тако говориш." Не знам ни сама да ли сам веровала у ово, али морала сам да одбијем његов груби насртај на моју персону. То не сме тако, психијатар би то требало да зна најбоље. Срам га било.
Почео је нешто да ми говори, али сам запушила уши и певала нешто од Драгана Лаковића и оне деце у жутом – јебига, то ми се прво ушетало у ум. Онда сам понављала како више нећу да сарађујем и како ме тортурише. Викала сам то све док нисам видела да се жешће сморио. Онда сам пустила уши.
,,Доторе, доста је за данас", рекох устајући. ,,Сморио си ме, то је, и тек сутра ће ме проћи. Или ћемо наставити сутра или да идем код управника и тражим самицу?"
То што сам претила себи га је ужасавало, осећала сам, али је ипак остао леден споља. ,,Добро", рече после пар тренутака, ,,али сутра морамо да будемо отворенији и садржајнији."
Отворенији и садржајнији?! Типичан фројдовац. Сви су ми мрски одреда. Да је мало више инсистирао – увелико бих му причала о свему и свачему, чак бих и родитеље споменула, као и то да ме Стојани сексуално спопадају. Али није инсистирао. Хоће да буде садржајан сутра. Е мој Чаславе. Нећеш ти научити док те ја не научим. Климнух главом уз обећање да ћемо бити садржајнији.
Отворих врата, а Часлав ме упита: ,,Само ми још реците какве су оно биле хартије, оне што сте скупљали са малишанима?"
Окренух се, одлучна да му још то поклоним. ,,Парте", рекох. ,,Умрлице – знате оно кад особа умре, па се објављује где је сахрана..." Била су му отворена уста, а мислим да су таква остала и кад сам затворила врата. На срећу, и Стојанова уста била су затворена све док нисам ушла у ћелију, али је пандурчина сигурно тукао неки пасуљ данас. Грозно је воњао из стражњег отвора.

добро је ово...могао бих да прочитам и цео овакав роман без цимања.

Boki, majstore! Šta sam ti pričao? Ovo je tvoje mesto za pisanje. Ima za ispravljanje, ali je OK. Tuče, što bi rekao Savajat da nije rekao bez cimanja.

Napisano je vickasto i vispreno. Medjutim, nije mi jasno kuda teži zaplet. Šta je bitno, a šta je nebitno? Šta autor pokušava da iskaže kroz tekst? Koji je cilj njegove proze? Ako je u pitanju zabava, onda je ok, ali ako postoji neki dublji cilj, onda mora da se pazi i da se izbegne manijeristički pristup.

Takodje, iz teksta bi trebalo izbaciti odredjeni broj stvari, kao i ovo razmišljanje koje deluje prilično rasistički i ne uklapa se u opštu sliku junakinje: Питати се како ми је било у затвору првих неколико недеља било би исто као и питати црнца како му је у џунгли. Перверзија. Ојачала сам

Trebalo je pitati belca kako mu je u džungli. Pusti, bolan dubine smisla i manijerizam, Boki upravo pronalazi sebe u pisanju. Sava je lik koji se dobro gradi, postaje sve zanimljivija. Ovaj tekst nije dovršen, jer nismo saznali koju ideju ima da zbriše iz zatvora i kako će je realizovati. Voleo bih da je namerno zablesavila Časlava da bi izdejstvovao za nju ustanovu u kojoj mu se neće penjati na glavu.

Scallope, nadam se da si čuo da kada se pripoveda, onda se grade likovi, zaplet, struktura pripovedanja, digresije, elipse... Kreće se iz jedne tačke da bi se stiglo u neku drugu. Sve ima svoj smisao. Eto, to pokušavam da kažem autoru, da bi osim pisanja sekvenci, zamislio celinu i pokušao radnju efikasno da vodi u željenom pravcu.

A, ono o crncu jeste rasizam. Gde se crnac najbolje oseća, pa u džungli, gde mu je i mesto. Ne slaže se uz lik Save koja vrednuje ljude drugačije.

Oh, Kornelije, kako si ti u pravu! Da ja dam Bokiju tvoj mejl?

Možeš da mu daš moj mejl, ako mu treba. Svakako bih mu rekao isto, da je pisanje zadovoljstvo, ali da to sâmo po sebi nije dovoljno. Neophodan je smišljen rad i pristup. Ne pokušavam da ga obeshrabrim, nego da ga nateram da se vrlo ozbiljno prihvati rada, da se opredeli šta radi i kuda ide. Tek tada će moći da konstruiše, da plete niti i da postavlja rukavce. Ako ga moje reči obeshrabre, znači da nije imao nameru da napiše nešto celovito, nego par sekvenci iz veće forme.

Pitko i lako. Boki ume da piše i to mu, očito, ne pada teško, ali meni ovo deluje samo kao deo nečeg većeg. Ako nisam u pravu onda ću se složiti sa Corneliusom. Nedovršeno je, započeto jeste, ali fali neko zaokruživanje, zaplet... Zanima me kuda to vodi.

ја сам ово и схватио као делове нечег већег, можда ни сам Боки није сигуран у ком правцу треба да иде и сл. , али овако парцијално гледано, мени је супер...

оно око црнца у џунгли нисам схватио као расизам, већ као неки став главне јунакиње, која, ето, има мало предрасуда...

Super su ti price. Podsetile su me na neku novinarsku mesavinu Bukovskog i Palahnjuka. Inace bas   mi se dopada psiholologija "tvojih" zena, ha ha ha. MIslim da bi dosta citateljki moglo ,ili zelelo da se poistoveti sa njima. Barem iz mog ugla ... samo napreeed!

Hvala svima na komentarima. Ovo je poslednja glava koju sam kačio. Sad je vreme da zasučem rukave i pretvorim ovo u nekakav romančić.
Što se tiče rasizma - iako tako zvuči, Sava nije rasista. Prosto, uzima neke stvari za gotovo, donosi zaključke u skladu sa svojim mestom u univerzumu i to je to. To što smatra da je crncima dobro u džungli ne znači da ih mrzi - ona se prosto ne bavi takvim razmišljanjem. Negde prihvata stereotip, negde ga odbacuje sa gnušanjem, a sve u skladu sa svojom ličnošću. Ako ste obratili pažnju na prve dve glave, jasno je da Sava ima svoje viđenje i da ga sledi bez mnogo pardona. Rasizam, dakle, jednako joj je stran kao i zlostavljanje dece (u drugoj glavi deo sa indijanskom vatrom) - gnuša se i jednog i drugog.
Prva i druga priča mogle bi se uzeti kao celina, ali treća je već deo nečega što se pretvara u roman.

Quote from: scallop on 05-08-2010, 11:45:01
Voleo bih da je namerno zablesavila Časlava da bi izdejstvovao za nju ustanovu u kojoj mu se neće penjati na glavu.

He, he, nisi daleko, ali ne bih da otkrivam. Stvarno ću da zasučem rukave i počnem da radim na ovome.

Hvala svima na iznetom mišljenju!

Izgradi u potpunosti karakter Save sto ce ti omoguciti da ona zivi svoj zivot, a ne da se slepo pokorava zeljama pisca. Smisli zaplet kroz koji ce junakinja proci, a na kraju izaci razlicita u odnosu na to kako je usla u roman. Uvedi digresije da ti roman bude reljefniji. Pazi na ritam pripovedanja, jer se sve ne odvija istom brzinom. Koristi elipse radi ustede na pricanju nepotrebnog. O jeziku i stilu nemoj previse da brines, to ce se raditi kasnije kada bude zavrsena prva verzija. I ono sto je najvaznije: sedi i pisi, sibaj do kraja.

Hvala na mnenju.

Mislim da ste bili neprirodno blagonakloni prema piscu u pokušaju; potpuno ste unazadili ZS imidž kao poprišta iživljavanja nad početnicima.

boki nije pocetnik.

Ako nije početnik, šta je to napisao do sada? Volio bih da to pročitam pošto mi je ovo o Savi odlično.

Quote from: Boban on 21-05-2010, 19:58:38
Jeste dobro ali je očigledno izvadak, a to komplikuje procenu, jer je lakše naći dobar izvadak nego dobru celinu.

U suštini, ovo jeste bolji izvadak od ostalih koji se nude, ali upravo zbog toga što je dobar, njemu nedostaje više nego onima kojima recimo nema pomoći.

Šali se Boban. On je, zapravo, otkrio Bokija.

Quote from: Ygg on 11-08-2010, 19:35:01
Ako nije početnik, šta je to napisao do sada? Volio bih da to pročitam pošto mi je ovo o Savi odlično.

Jesam početnik. Dve godine pišem epsku fantastiku, ali sam odlučio da se okušam i u ovakvim stvarima. EF će malo sačekati...

Batali epsku fantastiku, ko boga te molim...

Epska fantastika je žanr koji ima više čitalaca, i to prilično, od sf-a.
Uz Bokijev talenat, sigurno tu može dobro pisati, jer je EF u suštini jedan šablon, onaj ko zna da piše može taj šablon itekako da iskoristi.
Što ne znači da ne treba pisati i drugo šta voli i želi.

Quote from: Mica Milovanovic on 13-08-2010, 12:46:38
Batali epsku fantastiku, ko boga te molim...

Čuo sam to mišljenje, iako ne razumem otkud tolika odbojnost prema EF. Meni je to najdraži žanr, te, iako mislim da pišem i štošta drugo, vraćaće se epskoj fantastici. Treba mi praksa, ali radim na tome.

epska fantastika je toliko obljutavela u ovom veku da joj nema pomoći.

Vidi, eriops, to što epska fantastika ima više čitalaca od SF-a me ne zanima. Mene zanima ono što ja želim da čitam. A boki je čovek koji može da ponudi nešto što bih mogao da želim da čitam, pa mogu da uzmem slobodu da ga savetujem.

Boki, zaista bih voleo da mi objasniš šta je to u epskoj fantastici što te privlači.

Hvala na komplimentu.
Epsku fantastiku volim jer mi je istorijski period na koji se oslanja (srednji vek) najzanimljiviji. I pre nego što sam počeo da pišem dosta sam čitao o srednjem veku, iako sam vrlo zainteresovan za istoriju generalno (trenutno čitam Galski rat). Mislim da je to. Što se tiče saveta - slobodno. Uvek su dobrodošli.

Ali kakve veze ima epska fantastika sa srednjim vekom?

Pa dobro, najčešće je srednjovekovno okruženje podloga za EF. Barem EF koju sam ja čitao...

A koja su ti omiljena dela epske fantastike? Moguće je da ne mislimo na isto kad govorimo o epskoj fantastici...

Pesma leda i vatre. Čitao sam i Džordana, Vilijamsa, i neke druge, ali ništa mi se nije svidelo. Jedino mi se Martin svideo.

A jesi li čitao Ajvanho Valtera Skota?

Dobar je Hajvanho.

Pa onda ti voliš Martina, a ne epsku fantastiku. I ja volim Martina.

Quote from: Harvester on 13-08-2010, 18:18:32
Dobar je Hajvanho.

Sorry: Hajvan - ho.

Quote from: Boban on 13-08-2010, 18:13:45
A jesi li čitao Ajvanho Valtera Skota?

Nabavih ga skoro, planiram da ga čitam. Takođe uskoro.

Quote from: Mica Milovanovic on 13-08-2010, 18:37:21
Pa onda ti voliš Martina, a ne epsku fantastiku. I ja volim Martina.

Ne razumem - zar Martin nije EF?

Mico, pa ko brani da savetuješ Bokija, i da čitaš ono što želiš.
Samo kažem da ima puno ljudi koji čitaju i epsku fantastiku.
Martin nije epska fantastika ? Hm, pa imaš feudalno društveno uređenje, viteze, čarobnjake, zmajeve..

Izem vam logiku.

MM nije rekao da Martin nije epska fantastika!

QuoteSamo kažem da ima puno ljudi koji čitaju i epsku fantastiku.

To je njihov problem. Ja im tu ne mogu pomoći.

Jeste Martin epska fantastika, ali ako voliš Martina, a ne voliš Džordana i Vilijamsa to znači da voliš dobru književnost, a ne da voliš epsku fantastiku...

Quote from: Ygg on 13-08-2010, 19:53:22
Izem vam logiku.

MM nije rekao da Martin nije epska fantastika!

Momak, to su ti budući turbo-fentezi pisci.
Logika im je tu neophodna koliko i pravopis, ili, nedajbože, IQ malko veći od broja cipela.  

Nešto te mnogo naljutila scena između Nikodija i
Slavice Dabić, pa samo udaraš na sve strane po forumu 

Nadam se da se Boki neće povesti za Eriosovim savetima. Nekako verujem da sam podrškom Savi, odnosno, pisanju iz te vizure, doprineo da epska fantastika u njegovom opusu ostane za neke bolje prilike.

Quote from: Mica Milovanovic on 13-08-2010, 19:54:38
Jeste Martin epska fantastika, ali ako voliš Martina, a ne voliš Džordana i Vilijamsa to znači da voliš dobru književnost, a ne da voliš epsku fantastiku...

Onda se razumemo. Volim dobru književnost  

Imate li utisak da vas odnos prema "epskoj" fantastici podseca na odnos "glavotokovaca" ka celom zanru? Hocu reci, i ja imam istu predrasudu prema, recimo, supernatural romansama ali se ipak, ponekad, retko doduse, ugrizem za jezik. Ali kod vas (dvoje, u ovom slucaju) ne vidim ni taj mali, ma koliko simbolicni, otklon.