ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Moguće.... ne bi mi bilo prvi put da pogrešim. A ni stoti...

Ali kad ti već pretpostavljaš, evo da ti kažem na koga ja mislim da je Cripple mislio - Ljubomir Prelić, Dragan Orlović, Ivan Ivanji, Berislav Kosijer, i slični... pisci koji dolaze iz mainstrima, a ne fandoma, ali ne dovoljno kvalitetni da na sebe skrenu pažnju...

Kosijer je dobar za skidanje trnova s bagrema, a Ivanji je bio režimski čovek sa super deluzijom da je pisac...

Ni Pekić se nije proslavio svojom Atlantidom.

Osim Nikolića, koji je pisao krimi NF, ne sećam se da sam još nekog od naših čitao tamo negde krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih. Tada je već bila edicija "Kentaur" i od nje se počinjalo iskustvo naučne fantastike (s izuzetkom Žila Verna i Velsa). Sadašnja omladina je u velikoj meri nesvesna tih remek-dela.

Većina NF tema je obrađena još pre 40-50 godina, a danas, vidim, neki otkrivaju Ameriku po 1800 put.

Androidi, putovanje kroz vreme ili hiper-prostor, seljenje duše u mašine, paralelni univerzumi - sve su to bajate teme od pre pola veka. Domaća NF nije dala bog zna šta novo, osim pokušaja da se već postojeće prosto podomaći.

Jedan od retkih pomaka je učinio Ilija Bakić svojim kontraevolucionističkim pristupom sagledavanju zla koje vlada ovom planetom, sada, kad nauku više niko i ne zamišlja kao perjanicu koja predvodi čovečanstvo u lepšu budućnost.

Srbija je vazda kasnila za svetom najmanje pola veka i na primeru naučne fantastike to je i te kako uočljivo.

Žao mi je, ali statističarski pristup ovoj temi je potpuno bez supstance.

Ovo je ponovo loše započelo, a još gore će da se završi. Koliko sam ja shvatio, Amanda je sa Cripplom započela igru Kaa i Moglija, a on je odmah počeo da se praćaka. Nema to veze sa Tribusonima i Savkovićima, Meho samo dalje muti vodu. Možda bi imalo veze sa "striktno srpskim fandomom" i "oldtajmerima" kad bi iko bio spreman da se ovde sa tim poduhvati. Ovako, Mića lepo pita "o čemu vi to pišete", jer ako se ne postavi okvir, onda je to samo mlaćenje prazne slame. Fandom u ex-Yu praktično nije postojao do Siriusa, Kentaura i Andromede, pa neka me neko demantuje podacima ako može.

Oni koji bi mogli nešto ozbiljno da napišu o "srpskom fandomu" ne bave se srpskom fantastikom (ja ću opet da napišem SF-om), oni koji se bave ne smatraju se kompetentnim, a oni koji je pišu ostavljeni su nekompetentnim koji bi se bavili, a nisu savladali objektivnu percepciju "srpske fantastike". Takođe, i dalje sam uveren da bi se o ovoj temi dalo razgovarati, ali ne povodom jednog dela, jer uskačemo sami sebi u usta sa "case study" analizom.

Ma, daj, Mićo, Cripple nije ni na koga konkretno mislio. On je to, onako, otprilike.

Ma ovde sve počinje i završava time da fandom teši fandom...

Sada, tokom poslednjih 30 godina, kad je domaći mejnstrim u ogromnoj krizi iz koje se možda nikad neće izvući, u prvi plan je izbila produkcija domaćeg SF-a, na talasu uglavnom bezvredne inostrane produkcije fentezija. Jedini značaj toga je što domaći SF pisci ipak objavljuju i to može, ali ne mora, da im da podsticaj da stvore nešto vredno. Ali, fandom ih u tome sigurno ne podržava, pošto su vladajući fandomski standardi daleko ispod svake podnošljive mere. Jednostavno, fandom je neobrazovan i najviše se oslanja na petparačku holivudsku produkciju filmova kao i RPG igrice, koje su glavni nosilac ideje srednjovekovnih fantazija o "likovima" s određenim osobinama koji ih koriste u borbi s "čudovištima".

Ali, čim se skrene u klasične SF teme, oseća se nedostatak i fandoma i svežih ideja.

Tako je Mićo, ne bih to rekao za Tribusona jer on je čudna sorta jedan od onih koji su iskoračivali u mejnstrim i na neki način sveli žanrovsko pisanje na jednu vrstu dendističke dokolice "ozbiljnih" pisaca. Ali bih svakako rekao za Milana Nikolića ili onog pisca čije sam ime zaboravio, čini mi se da je bošnjačko, koji je pisao u vreme ekspanzije interesovanja za SF usled putovanja u svemir i na slične figure tog tipa.

Potpuno je jasno da se svest o SFu u SFRJ nije formirala na bazi domaćih pisaca, kao što se svest o većini stvari kod nas nije bazirala na domaćim proizvodima. Pa ipak, u nekom trenutku, domaća scena je zaživela na nivou epigonstva i/ili reprodukcije, da bi potom počela da sve više lokalizuje žanr i čini ga lokalno relevantnijim. Ono što se u našem žanru nije desilo jeste ono što je za rokerol bilo Bijelo dugme. Međutim, tim pre je zanimljiva situacija jer neko, možda baš Skrobonja može da bude Bijelo dugme domaće žanrovske književnosti pod uslovom da se složimo da je DRF Azra.

Quote from: crippled_avenger on 26-08-2010, 16:23:22
Međutim, tim pre je zanimljiva situacija jer neko, možda baš Skrobonja može da bude Bijelo dugme domaće žanrovske književnosti pod uslovom da se složimo da je DRF Azra.

Čoveče, kriple, ponekad me baš ono... razduševiš, majke mi.  

Je, DRF mi je Azra.

Za ostalo; ima nešto u tome što zboriš, mada ja to ipak ne bih stavljala na dušu smeni talasa ili generacija, nego više izvesnoj autističnosti fandomske produkcije. Recimo, sve tamo do pred 90-te, domaći pisci su imali itekako sluha za žanr, prosto zato što je to bio uslov da se objave. Ćurčić, recimo, on mi je bio deluxe domaći baja za žanr, jedini čovek koji je onomad od svog pisanja zapravo živeo, i zato je i pisao za čitaoce, a ne za sebe + komšiju... takođe, bilo je tu još i par hrvata i par slovenaca, sve ih pamtim kao dobro žanrovski potkovane, sa pseudonimom su bez po muke prolazili ko uvozna roba ... Ali alas, kasnije je sve to ocvalo na hermetične kružoke u kojima je ostalo svega par ljudi da jedni druge čitaju, hvale, promovišu, objavljuju... to sve bez čitalaca, majnd ju, ako se u čitaoce ne računaju tih par ljudi + aspiranti pisci.

Meni to danas dođe ko nigerijanska piramida izdavaštva a Skrob je bar tu petlju bajpasovao, preko Lagune.  

E sad, to je jedan od preduslova, aj grant ju, ali ne i jedini, pa stoga ne i (samo)dovoljan, baš kao ni ta famozna 'bestselerska komunikativnost'; mislim, je, veliki je plus biti tako komunikativan, ali ipak, na kraju se sve svodi na supstancu koja se saopštava, zar ne?    

Jedan pisac na kog me je TESLA podsetio kako zbog akcenta na kokainu po kome je znamo ko bio poznat, ali i po omažu filmu TIME AFTER TIME, jeste Nicholas Meyer čiji roman o Holmesu SEVEN PER CENT SOLUTION ide sličnom linijom susreta istorijskih i fikcionalnih ličnosti i alternativnih pogleda na stvari.

Pročitao sam TESLU, ali moraćete da sačekate da se dokopam stabilnijeg neta pa da izložim utiske.

Počinjanje komentara nabrajanjem nedostataka zato što se dobre stvari podrazumevaju nije moj stil te ću ga otvoriti onim što čini pozitivan utisak o ovom romanu.

Pre svega reč je o delu koje sa punim poravom ne samo da može već i treba da komunicira sa najširom čitalačkom publikom. Reč je o tomanu koji se naizgled služi zahtevnim i čitaocima dalekim stilemama SFa, govori o multiverzumima, alternativnoj istoriji i sl. ali sve to je dato u funckiji jedne zaokružene piščeve ideje o Srbiji i njenoj istoriji te bi se moglo reći da je Tesla apsolutno na liniji aktuelne žanrovske produkcije koja tematizuje nacionalno pitanje.

Roman sa kojim TESLA u tom talasu najpre može da se poredi jeste POSLEDNJI SRBIN pošto oba govore o paralelnom svetu u kome su Srbi srećni. Ipak, oba romana su po stavu i pogledu na tu temu potpuno različita - dok je POSLEDNJI SRBIN prikaz jednog virilnog proaktivnog prilaza srpskoj nacionalnoj borbi kroz vreme i dimenzije u kome se ulazak u konflikt ne izbegava, TESLA se bazira na mogućnosti "srećnog srpskog univerzuma" u kome je konflikt izbegnut.

U tom smislu, POSLEDNJI SRBIN je TESLA gledan iz vizure Skrobonjinog Apisa, a TESLA je POSLEDNJI SRBIN gledan iz vizure Skrobonjinog "češkog principa".

Međutim, ako se Betonci late ova dva romana, mislim da će biti pred slatkim mukama koji da proglase nacionalističkijim pošto SRBIN ulazi u svežije konflikte ali TESLA kroz fetišizaciju neometanog razvoja projektuje Srbiju kao jednu velesilu predvoženu genijem Nikole Tesle koji je po svojoj nacionalnoj, socijalnoj i naučnoj progresivnosti eventualno kadar da se poredi sa Slobodanom Miloševićem.

Posebna poslastica za Betonce bilo bi osporavanje Skerlića koje se u našoj istoriji sistematski desilo upravo u Nedićevoj Srbiji koja je izuzetno mnogo polagala na nacionalizam, kulturu i potencijal razvoja srpskog naroda kroz izbegavanje konflikata.

Kad je reč o Nikodiju Mariću, ja taj lik poznajem iz Skrobonjinog opusa ali slagao b ih ako bih ekao da se sećam svega. On je u ovom romanu meni ideološki još zanimljiviji od Tesle jer dok je Tesla sazdan od ideala izgradio imperiju, Nikodije je na bazi imperije izgradio ideale.

Mislim da je taj ideološki pogled na bogataše kao ličnosti koje postaju dobrotvori ili mecene nauke kada ne znaju više šta će sa sobom vrlo cutting edge, i vrlo savremen, premda kod nas se nije desio, ali mogao bi.

U tom smislu, Marić je retko ambiciozna i efektna vizija brutalnog kapitaliste koji je počeo kao Mišković, postao Gordon Gekko i skončao kao Doctor Who. On svakako nije prvi bogati industrijalac koga privlače granična polja nauke u istoriji književnosti, stripa, filma ali je prvi koji je baziran na srpskom modelu koji nije unikatan ali je retko rađao heroje.

Što se rekonstrukcije i nadgradnje starog Beograda tiče, meni ti Skrobonjini detaljni, obimni i dobrano istraženi opisi nisu smetali. TESLA ipak nije samo roman koji priča jednu priču, i tematizuje jednu situaciju već je to i roman koji fetišizuje jedno doba koga više nema, i koga nikada nije ni bilo. U tom smislu, sve te navodno sprone vožnje, obilasci, kuće, ljudi, događaji - to ne vidim kao urednički nemar. Meni to sve ima svoje mesto.

Ono što bih ja najviše spočitao uredniku i dalje je POGLED U AMBIS. Kako sam već rekao u prethodnom postu, taj segment remeti roman na dva nivoa. Prvo, reč je o vrlo dugom izmeštanju radnje u potpuno novi ambijent, drugo, reč je o segmentu koji funkcioniše kao (nesumnjivo efektna) celina.

Smatram da je taj problem urednik trebalo da reši kroz dva postupka. Prvi je skraćivanje te deonice i koncipiranje da se razbije taj osećaj zaokruženosti. Drugi je izmeštanje to segmenta na početak romana. Mislim da bi Nikodije na početku bio jasno definisan kao glavni lik i sa njim na početku i na kraju, roman bi dobio jednu vrlo efektnu simetriju. Ovako, Jevrem Radivojević je lik sa kojim roman počinje a Nikodije je lik sa kojim se završava. Kako je priča tekla, Jevrem se usled eksperimenta pretvara u Nikodija ali to i dalje nije opravdanje zašto mi do detalja u tako ritmički spornoj deonici moramo da saznamo toliko o Nikodiju. Uostalom, mnogi će reći da je pretvaranje čoveka iz Jevrema u Nikodija neka vrsta sazrevanja, zar ne?

Dočim, ako bi roman počinjao i završavao se Nikodijem, ta raspisanost bi se opravdala.

Ritmički nesklad sa Nikodijevom pričom koja počinje prekasno i traje predugo, neće smetati ljubiteljima žanra ali može biti prepreka najširoj publici, a rekao bih da nema razloga za to.

Svakako da bi uvođenje Nikodija na početak možda odbilo neke čitaoce koje knjiga kupuje na čitanje prvih rečenica ali mislim da čitalac u principu svaku vrstu, čak i najsloženije stilizacije, bolje rpihvata na početku nego u sred čitanja. Dobar primer za to je Houellebecqova MOGUĆNOST OSTRVA u kojoj on uvodi jednu mnogo hermetičniju SF varijantu od Nikodijeve, ali postepeno, u segmentima od po nekoliko strana i do kraja romana je uspešno "proda" čitaocu.

Nelogično je sazrevanje Jevrema u Nikodija. Jevrem je jednostavno ispao previše slab lik, pa ga je Skrobonja isforsirano zamenio. Trebalo je taj treći deo ponovo uraditi kako treba, a ovako je ispao neuverljiv na više nivoa. U trećem delu ima dosta kurton-pornografije, "pazi da ne nazebem", bespotrebnog drogiranja koje odvlači lik od radnje i praktično ga utapa kao neupotrebljivog. Manipulacija s Principom i Apisom bi mogla još i da prođe, da je pisac nije pride i objasnio. Previše je toga objašnjeno i izostao je saspens. Bez Pogleda u ambis, roman bi se mogao i pohvaliti, ali ovako može samo da se žali. Da nije bilo čudotvornih nanitoida, cela stvar bi propala. To je neoprostiva slabost u završnici. Čudna je i ta ideja da se ovaj alternativni svet ipak na kraju vitoperi i vraća u nekakav "glavni tok". Šta bi čika Frojd rekao na to?

Mislim da je i bez Frojda autorova zamisao vrlo citljiva, pitomi Jevrem i pitoma Srbija moraju degenerisati u Nikodija odnosno stanje koje znamo. U tom smislu dosta je logicno.

Reci da je roman za zaljenje je krajnje preterivanje, cak i od strane nekoga kome se nije dopao.

Quote from: Lord Kufer on 29-08-2010, 03:56:59
Nelogično je sazrevanje Jevrema u Nikodija. Jevrem je jednostavno ispao previše slab lik, pa ga je Skrobonja isforsirano zamenio. Trebalo je taj treći deo ponovo uraditi kako treba, a ovako je ispao neuverljiv na više nivoa. U trećem delu ima dosta kurton-pornografije, "pazi da ne nazebem", bespotrebnog drogiranja koje odvlači lik od radnje i praktično ga utapa kao neupotrebljivog. Manipulacija s Principom i Apisom bi mogla još i da prođe, da je pisac nije pride i objasnio. Previše je toga objašnjeno i izostao je saspens. Bez Pogleda u ambis, roman bi se mogao i pohvaliti, ali ovako može samo da se žali. Da nije bilo čudotvornih nanitoida, cela stvar bi propala. To je neoprostiva slabost u završnici. Čudna je i ta ideja da se ovaj alternativni svet ipak na kraju vitoperi i vraća u nekakav "glavni tok". Šta bi čika Frojd rekao na to?

Lucidnost tvojih opaski očigledno raste srazmerno poznavanju komentarisanog materijala; da si sebi priuštio luksuz čitanja ovog romana  na samom početku diskusije, garant bi se izbegle mnoge kompromitirajuće situacije.

U veliko sam saglasju po pitanju citirane opaske. Ghoulovo preciziranje o 'wish-fulfillment fantazije & projekcije' je meni najuočljivije upravo u tim delovima romana a, s obzirom na procenat sondiranog fidbeka, rekla bih da upravo ti delovi najbolje komuniciraju sa ciljnom grupom romana. Meni su, pak, ti delovi skroz nenamerno smešni, pa otud i opaska o nezrelosti svetonazora u romanu; mislim, okej sam ja sa doggie-stajl hetero-erotikom u svrhu 'osvete' nad jebozovnim ženskim stvorenjem koje je 'htelo da vam ga smesti', ali kada mi ta se scena garnira monolozima iz diskursa spikera u političkim dnevnicima ranih devedesetih, ja to glatko ostavim četrnaestogodišnjacima kojima je to i namenjeno.

A sama struktura romana oslonjenog na dva naratora odbija me svojim masivnim šavovima, zbog kojih mi roman ne funkcioniše kao celina. Recimo, više mi izgleda kao dve novelete, svaka za sebe ne-odveć-zanimljiva, nasilno spojene u linerarnu celinu preko lavine nerelevantih podataka o ovlaš relevantim sporednim likovima koji uspevaju da proizvedu taman dovoljno konfuzije da nekog ubede kako sve to možda ipak i ima nekakvog smisla.   

No dobro, nisam ja ciljna grupa za to. Kič me ostavlja 'ladnom ko led. 

Quote from: crippled_avenger on 29-08-2010, 11:10:36
Mislim da je i bez Frojda autorova zamisao vrlo citljiva, pitomi Jevrem i pitoma Srbija moraju degenerisati u Nikodija odnosno stanje koje znamo. U tom smislu dosta je logicno.

Pa, ne znam da li je logično ali garant jeste diplomatski.

Мало је компликовано учитати у књигу као у биоскоп. То вам можда полази за руком са СФ филмом, али натезати Србију која не постоји у Никодијев свет, који је прсла нит у свежњу паралелних светова, тешко да може да прође. Књига отвара Никодију врата у светове које тек треба упропастити и ја бих, можда, почео да пишем одатле. Опсежна припрема је ОК само ако се не стрпа у књигу у целини.

Isprva postoje indikacije da Marić-fiks, pa onda kokain, imaju neku značajnu vezu s pripremom "tela" pokusnog kunića za susret s multiverzumom, tj. s prelaženjem u "susedni" univerzum, ali ispostavlja se da baš i nema, naročito u slučaju Jevrema, u kojem slučaju gledamo degenerativnu defokuzaciju (ova reč nema u Vujakliju) i pretvaranje u džankija koje nije u funkciji priče, pa tako i "glavni lik" odlazi na đubrište kao da je to bilo sve vreme i planirano. A možda i jeste.

Iz ovoga mogu jedino da zaključim da je Skrobonja još dosta rano video da priča ne funkcioniše, tj. nije umeo da kako treba razradi i zauzda ideju (koja je mnogima pre njega poslužila) pa je pristupio het-trikovima tipa Moćni Rendžeri.

Ovakve ideje u principu ne mogu da se racionalizuju i pisac mora da se pazi toga. Umesto objašnjavanja, ideja se koristi da proizvede taj "novum" koji nije ništa drugo nego prosto razlika u potencijalu, napon koji je potreban da bi se radnja pre svega započela i zatim razvijala po nekoj svojoj inerciji (kao Hičkokov MacGuffin).

Nikodije Marić je dobar lik i ima mnogo veći potencijal nego što je ovde iskorišćen, pošto, pored svoje narečene "ozbiljnosti" ima veoma mnogo komičnog i apsurdnog u sebi i preko njega mogu da se ostvare ozbiljne zajebancije i kritikuje čitav sistem kojeg je on paradigma. Ali bojim se da je na kraju potrošen samo zbog toga da bi se zabašurio Jevrem Radivojević, na kojeg je pisac natovario jednu veliku sporednu ulogu, da bude leća kroz koju će čitalac da posmatra neki tamo davni svet, iz nostalgičnih ili turističkih razloga - svejedno. Ovo samo po sebi, kao ilustracija ne bi trebalo previše da smeta, da se nije nepotrebno pretvorilo u radnju romana, što derogira motiv samog romana i u velikoj meri ga razara. Tako je taj lik otišao na đubrište, a nije morao. Ali, zajedno s njim, i roman.

Mislim da je Skrobonja imao problema da sebi predstavi pravi cilj i sredstva kojima bi se on ostvario.

Pre nego što sam uzeo da stvarno čitam ovu knjigu, poštao sam od same ideje, koja je, kao što rekoh, mnogo puta razrađivana, kao i od pretpostavke da Skrobonja zna šta radi. Posle čitanja prvog i drugog dela, sve je još uvek bilo u granicama očekivanog, a zamerki je bilo, samo nisu bile velike.

U trećem delu sam već posle četrdesetak stranica video da je stvar zaglavila u nekakvoj stendalovštini. Proboja u samoj priči - dakle šta se desilo s eksperimentom, nije bilo, jer se glavni lik jednostavno nije sećao. Bilo je nagoveštaja da se to sećanje polako probija, ali onda radnja skreće na opisivanje svečanosti u SKANU, pa na vođenje ljubavi (za šta JR nije bio sposoban pa se tu već u igru uvodi NM), pa promene na telu JR - što predstavlja postupak koji povezuje, inače neočekivani i pomalo neopravdani drugi deo romana, tj. Nikodija Marića s Jevremom. Ovakva hajdovska transformacija ima u sebi potencijal, ali nije iskorišćena kako treba jer lik JR nema u sebi nikakvu ideju vodilju ili bilo kakvu snagu, moralnu ili fizičku, pa da se između njega i NM dogodi neka borba. Nikodije Marić je jednostavno prevladao beskičmenjaka Jevrema Radivojevića, zgazio ga i to je to.

Na kraju, gledano s "kraja", čini mi se da je čitav roman trebalo da bude o Nikodiju Mariću, koji je lik sposoban da iznese dosta toga - kao da je Skrobonja već imao gotovu tu priču (Pogled u ambis) a da je na nju nakalemio ideju o monografiji stare i idealizovane Srbije, samo što nije uspeo u tome da sve vreme održi taj noseći talas, nego ga je doslovno vraćao iz mrtvih tokom drugih 250 strana, a na kraju ga je potpuno oživeo koristeći deus ex machina metod - koji meni uopšte nije izgledao uverljiv, pošto bog iz mašine ne može da spase lošu konstrukciju scene.

Iz druge polovine knjige jedino je zanimljiva priča o Apisu, njegovoj patologiji i mračnoj ulozi u srpskoj istoriji. Ovo bi samo po sebi bila dobra ideja za roman, ali je ovde samo delimično iskorišćena kao alibi za nedostatak uverljivosti osnovne priče o paralelnim svetovima.

U svakom slučaju, desilo se ono što se često dešava - možemo da pričamo o tome šta bi bilo kad bi... jer knjiga dosta toga nije uspela da nam pruži.

Znao sam da ću odmah bii optužen za diplomatiju, ali tako je to kad ste vi kao Rugova i Šešelj a ja Ahtisaari, nov i relativno neupućen stranac koji tek nazire obrise problema koji postoji.

Kada se stvar tako radikalno, revolveraški, otpisivački postavi kao što to radi Lord Kufer, onda se dolazi na granicu onoga čemu sam ja sklon, a to je komentarišemo li mi Skrobonjinu knjigu ili pišemo svoju i tražimo od njega da pogodi šta smo mi u sebi zamislili? Ako tražimo ovo drugo, onda treba da pišemo svoje a ne da čitamo tuđe knjige.

Ja doduše mogu da razumem kao jedan simptom problema teksta ukoliko je čitaočeva reakcija izmaštavanje vlastite verzije toga i to je u redu. Ali, mislim da deo te vrste opservacija treba kanalisati drugačije.

Vidi Kriple, ne sporim da ima dosta toga albanskog u tvojoj diplomatiji, makar samo u veštini sa kojom u ovoj replici kontriraš dva prilično različita stanovišta, time ih praktično izjednačavajući. Naime, Lord Kufer je poslednji čovek koji bi ti ikad spočitnuo ikakvu diplomatičnost per se, a ja, opet, zaista ne vidim u svojim opaskama ništa radikalno niti otpisivačko. Okej, rekla sam da mi je bar jedna erotska scena u romanu bila nenamerno smešna, ali dopustiću da stvarnost trenutačne nam diskusije na ovom topiku nadaleko prevazilazi tu moju (pr)ocenu, jer ako čovek poput tebe pročita roman i zaključi da je baš ta konkretno opaska 'revolveraška' u svojoj prirodi... onda... mislim, stvarno...   

A ako ti je moje referisanje na 'diplomatičnost' bilo revolveraško – well, so be it. Ne sećam se kad si poslednji put iskuckao ovoliko slova a da njima ništa obavezivajuće nisi saopštio (za razliku od rivjua Kičme Noći, recimo),  ako tu ne uračunamo ( a nećemo) pretpostavku šta bi to Betonci videli u ovom romanu + šta je tu zapravo trebalo, po tvom mišljenju, da se skrati/izbaci/konceptualno ispremešta.

Naravno, uzgredna potprcavanja neću sad ni da pominjem, tek to bi nas odvelo u rejon izmaštavanja.

Kriple, il se bavi kritikom ili diplomatijom. Ne može i jedno i drugo. Iako sam u startu bio sklon da verujem da je GS imao stvar u rukama, moje razočarenje je moja stvar i ja s tim mogu da raščistim za jednu sekundu. Ni pod kojim uslovima neću da podržim nešto za šta mislim da nije dobro urađeno. Ako ti sad to ceniš kao da su to nekakve moje zamisli, trebalo bi dobro da se zamisliš i odgovoriš sebi na pitanje: je li to umetnost, da svako ima PRAVO da radi šta hoće i da to tako zove. Umetnička vrednost jedne knjige je ono što se ceni kada se kaže dobra je ili loša je. Šta su namere ili sporedni efekti, marketinška prođa itd. - to već nema veze s umetnošću. Tvoja diplomatija je u potpunosti nesklona bilo kakvom umetničkom vrednovanju i zasniva se na čisto emotivnom principu sažaljevanja i vere u to da se sažaljenjem može progutati i opravdati bilo šta. Samo izvoli, u tome si potpuno u PRAVU. Dobar ti tek.

Prvo, ja se ne bavim kritikom nego pišem utiske po forumu, kao što se ni Vi ne bavite kritikom (obraćam se Kuferu).

@Amanda

Nisam mislio na tvoj post ali kad si se već našla dotaknutom, što da ne? Počeo sam da pišem kao neki klasik - nudim mogućnost beskrajno mnogo čitanja.

Što se romana tiče, on ne zaslužuje onakve reči kao KIČMA NOĆI jer je naprosto uspeliji, bolji, nije isprazan, i ako ima neke probleme, oni su mnogo delikatniji i skriveniji. KIČMA je nažalost roman za otpisivanje koji ni ne poziva na neki delikatniji pristup...

Problemi "Čoveka koji je ubio Teslu" uopšte nisu skriveni. I ne mogu se sakriti ni bolećivošću ni simpatijama. Meni nije žao što sam knjigu pročitao, ali neću ni da se pravim da je sve u redu, kad nije.

Quote from: crippled_avenger on 29-08-2010, 22:50:47
@Amanda

Nisam mislio na tvoj post ali kad si se već našla dotaknutom, što da ne?

Eh, dotaknutom... to baš seksi zvuči. Ali, kako nisi mislio na moj post kad sam jedino ja pomenula diplomatiju? 

Quote from: crippled_avenger on 29-08-2010, 22:50:47
Što se romana tiče, on ne zaslužuje onakve reči kao KIČMA NOĆI jer je naprosto uspeliji, bolji, nije isprazan, i ako ima neke probleme, oni su mnogo delikatniji i skriveniji. KIČMA je nažalost roman za otpisivanje koji ni ne poziva na neki delikatniji pristup...

Pa, šta ja znam, nekako mi totalno iznenađujuće da ti jedan 'roman za potpuno otpisivanje' dublje i savesnije analiziraš negoli onaj 'uspeliji, bolji & manje isprazan'... čudno mi to skroz. A još mi čudnije bilo da zdrav nacionalista poput tebe naprasno prestane da ceni paravojni slaš & burn pa to još u korist albanske diplomatije...   

Ti si pomenula diplomatiju ali su Lordovi postovi bili otpisivački i revolveraški.

Kad je reč o savesnosti analize, da prvo raščistimo jednu stvar, nemam nikakve interese sa Skrobonjom i poznajem ga isto koliko i Oltvanjija, dakle, znam čoveka iz viđenja. Ne pišem prozu i ne očekujem da mi išta izda ili bilo šta tog tipa. Dakle, o savesnosti analize da raščistimo na početku - nema nikakvih interesa.

E sad, zašto je Oto detaljnije analiziran, možda zato što je roman lošiji i nekako mi se činilo da je njemu potrebno više smernica šta da popravi, i to ne na nivou teksta, nego na nivou samog prilaza pisanju, ako smem da se tako pretenciozno izrazim. KIČMA NOĆI je imala duboke probleme koji prevazilaze puku slabost romana. Skrobonja nema te probleme, evidentno je da zna šta radi, eventualne primedbe su više na nivou forme, negde u širem smislu, negde na nivou detalja, ali što se mene tiče, on nema sistemski problem kao što Oto ima, barem što se mene tiče. Otud je ova analiza negde manje pisana u mom tipičnom Hezbolah duhu.

To su poznate stvari. Uvek se sa više gušta recenzira nešto što ti se ne dopada. Kada si zadovoljan pobrojiš kvalitete i to je manje-više to. Kada nisi zadovoljan - ima toliko toga da se pomene, toliko toga da se istraži - šta bi bilo kad bi bilo i slično.

Quote from: crippled_avenger on 30-08-2010, 11:36:26

Kad je reč o savesnosti analize, da prvo raščistimo jednu stvar, nemam nikakve interese sa Skrobonjom i poznajem ga isto koliko i Oltvanjija, dakle, znam čoveka iz viđenja. Ne pišem prozu i ne očekujem da mi išta izda ili bilo šta tog tipa. Dakle, o savesnosti analize da raščistimo na početku - nema nikakvih interesa.

Ma, znam. Nikad nisam ni mislila drugačije. Nego eto, uhvatio si me valjda u nekakvom raskoraku sa tom albanštinom, pa sam malo i učitala.
Mada, i dalje stoji da sam malko razočarana površnošću te tvoje analize. Ili bolje, meni se čini da je površna, to je sve.
alahu akbar!

Evo lepih vesti... Drugo izdanje Čoveka koji je ubio Teslu je već u štampi! 

Inače, u TESLI sam primetio jednu vrlo zanimljivu osobinu naše novije žanrovske produkcije, a to je postavljanje scena u čisto dramskom smislu, bez prevelikog odlaska u neke prozne razrade, već sa razvojem u tom čisto dramskom pogledu gde se maltne više dela nego što se pripoveda što je paradigmatično za dramu ali ne i za formu baziranu na pripovedanju. Mislim da je to dosta jasan znak uticaja kinematografije na prozu. U ovom romanu se to razvija, meni lično dobro plasiranim researchom, ali kada je reč o samoj priči, ona je dramski ispisana.

Tamo uopšte nema nikakve drame. U tome je problem. Trebalo je da je bude, ali je izbegnuta onog časa kada je Efraim Radivojkik, umesto da se angažuje u toj drami, postao džanki i potencijalni mladoženja. Mogla je da bude drama i s Apisom i Gavrilom Principom, ali ispade da je nameštaljka. Sva se drama svela na šamaranje, prvo žandarma a zatim i kapetana. Ubistvo novinara Toze je prepričano. Ubistvo Tesle nismo videli. Obračun s Apisom - dva metka u kolena i jedan u mušku stvar - adolescentski rush. Obračun Efraima s Pekom - ishitreno i bez pravog razrešenja između njih dvoje, pošto je ubi neko tamo treći... Uz onaj drastični primer s novinarkom, ispade da se Skrob stvarno sveti ženama zbog nečega...

Ono što je trebalo, barem sam ja tako shvatio iz najave, da bude glavna tema - multiverzum i kako doći do njega - upotrebljeno je samo kao štos. Nema nikakve razrade te ideje, ali ima zlorabljenja. San o ogledalima, pustara s vratima, nanitoidi genijalnog Radžandre Dasa (tako nekako li se zove . U Sajmakovom Gradu ima baš lep opis sobe s vratima, lepo se stiže do nje i lepo se prolazi kroz dveri u druge svetove. Ima još barem dva različita primera (Kobli i Loperi) u istoj knjizi, s izvesnim razmatranjima i pogledom na sveukupnost problema.

Ma dajte molim Vas, pa priče o mizoginiji u ovom romanu su zaista neosnovane i potpuno besmislene. To što postoje žene koje su manipulativne ne samo da je motivisano i uravnoteženo likovima muškaraca koji nisu ništa bolji nego je i kroz lik Peke koja podnosi ozbiljnu žrtvu rastrzana između ljubavi prema bratu i novih osećanja koja ima prema Jevremu i taj lik je koncipiran kao jedan vrlo višeslojan ženski lik, daleko od banalne damsel in distress postavke.

Reći da su multiverzumi tema ovog romana, odnosno da je trebalo da budu tema isto je kao reći da je činjenica da metak ispaljen iz puške može da ubije čoveka tema filma JFK. Multiverzumi ovde nisu štos, oni su koncept na osnovu kog se gradi nešto potpuno drugo.

Nema li i tu jedan metak nalik onom što ubi JFK-a, vrd ovamo vrd onamo, pet-šest puta

Kriple, nije sasvim nečuveno da se muškarci ponekad svete (nad?) ženama iz kranje nemizoginičnih razloga (onaj tekst Vedrane Rudan je prilično poučan, u tom smislu  ), tako da... verujem da ne bi bilo zgorega skinuti akcenat sa mizoginije u ortodoksnom smislu i staviti ga na već pominjani wish-fulfilment fantazije i projekcije, kao i na adolescenski rush.

Quote
Multiverzumi ovde nisu štos, oni su koncept na osnovu kog se gradi nešto potpuno drugo.

Okej, ali... pitanje je, bar za mene - šta?

Šta se gradi kroz priču o multiverzumima?

Zar to nije jasno iz samog romana?

1) Gradi se priča o dve moguće Srbije, jednoj iz prošlosti koja se nije desila, koja je izbegla konflikte i verovala u svoje genije u kojoj živi Jevrem Radivojević i jednoj smeštenoj u budućnosti u kojoj su prevladali manipulatori, vešti poslovni ljudi, brutalni kapitalisti i sada posle sticanja sve moguće moći počinju da se igraju samim fundamentima.

Ovo je tema koja zaslužuje punu pažnju i interesovanje jer kako rekoh nekoliko desetina postova ranije, mislim da su kod nas priče o alternativnim istorijskim tokovima nacionalna opsesija i mnogo više od jednog vida eskapizma pa je samim tim i ova knjiga našla sebi kulturu u kojoj može da ima veći impakt.

2) Ovo je priča o snazi pogleda na svet, sukobu dva tipa ličnosti zarobljene u jednom čoveku u kome pobeđuje onaj brutalniji, oportuniji, lošiji. A to je zatim transponovano i na ceo istorijski tok u kome uprkos progresu i mogućnosti da se ubiraju plodovi toga na kraju ipak prevladaju mračne tendencije.

Mislim da su ove dve ideje čitljive i mislim da je jako dobro što imamo žanrovski roman koji iza svog zapleta, mitologije i sl. ima jasnu ideju koja nosi u sebi jasnu ličnu & lokalnu crtu.

Isto tako, mislim da je dobro što su ove ideje bliske bezmalo arhetipskim postavkama jer samim tim one čine suštinu romana.

Cripple, ovo je bezmalo da si se izvukao. Malo je izvučeno na mišiće, ali stoji. Još da je tako bilo napisano, pa da i ja navijam dok čitam. Dakle, kolikogod da se Srbija posveti "pameti" uvek ima idiota koji će to da razjebu, a na drugoj strani, kad bismo se "snašli" ondak bismo razjebali svet. Šta vredi Nikodiju da mu se otvore sva vrata multiverzuma kad će, bilo gde da prođe, opet da zajebe stvar. Dobro je da u svim slučajevima vozimo najbolji auto.

Quote from: crippled_avenger on 31-08-2010, 11:06:33
Šta se gradi kroz priču o multiverzumima?

Zar to nije jasno iz samog romana?

Naravno da je jasno, ali, ako mi dopustiš da zloupotrebim jednu tvoju raniju izjavu – nekome je Skrobonjin roman Šredingerova mačka a nekome roršah.  Mene je zanimalo kako ti sve to vidiš.

Quote from: crippled_avenger on 31-08-2010, 11:06:33

1) Gradi se priča o dve moguće Srbije, jednoj iz prošlosti koja se nije desila, koja je izbegla konflikte i verovala u svoje genije u kojoj živi Jevrem Radivojević i jednoj smeštenoj u budućnosti u kojoj su prevladali manipulatori, vešti poslovni ljudi, brutalni kapitalisti i sada posle sticanja sve moguće moći počinju da se igraju samim fundamentima.

Ovo je tema koja zaslužuje punu pažnju i interesovanje jer kako rekoh nekoliko desetina postova ranije, mislim da su kod nas priče o alternativnim istorijskim tokovima nacionalna opsesija i mnogo više od jednog vida eskapizma pa je samim tim i ova knjiga našla sebi kulturu u kojoj može da ima veći impakt

To sve stoji za temu i nacionalnu opsesiju, ali, pitanje je sad zašto ja to ne vidim onako kako ti to predstavljaš. Mislim, ajmo sad, jes' da ne živim tamo gde ti živiš, ali nije meni Srbija strana, prepoznala bih ja lako socijalne relevantnosti, uostalom, uvek ih prepoznam kad na njih naiđem. Ali ovde ih ne prepoznajem; niti je 'Srbija iz prošlosti koja se nije desila' meni iole prepoznatljiva kao ma kakva relevantna Srbija, niti mi je ona 'smeštena u budućnosti' takva. Što se mene tiče, obe su fiktivne baš koliko je i Tesla fiktivan i to što su kod Skroba dobili ta 'imena' koja imaju ne znači mi ama baš ništa, naprosto - nemaju za mene nikakve konotacije koje bi ih učinile relevantnim na način koji ti ovde podrazumevaš.

E sad, ne smeta to meni, da se razumemo, okej sam ja sa eskapizmom, čak štaviše, meni eskapizam prija po prirodi, samo ne shvatam zašto bi se u proizvoljnost tog i takvog eskapizam učitavale nekakve soc/kulturne/političke relevantnosti kad ih tamo očigledno nema. Mislim, mogao je Skrob ladnjaka da i Teslu i Srbiju predoči na način koji bi potencirao te soc/pol/kulturne alegorije, ali ipak, to nije uradio, pa ne vidim sad point čitati ovaj roman kao jeste to uradio, kao da je u roman stavio išta više od samog eskapizma.

A to da će roman naći kulturu u kojoj će imati impakt, pa to je dato, svaka proza to nađe, to meni nije sporno. Ali pitanje je koliko će do te kulture doći upravo na prijemčivosti ikonografije sa kojom se igra; po meni, da nema upravo tog igranja žanrovskom ikonografijom slabo bi tu ostalo ičeg drugog. Uostalom,  kad sam te pitala da mi kažeš i preciziraš čemu to, po tebi, zapravo služe ti multiverzumi, ispalo je da opet potenciraš upravo alegoriju koju ja ne vidim.     

Inače, imam još reč-dve da kažem za onu komunikativnost o kojoj je bilo reči, ali u totalnoj sam frci danas pa će to ipak morati da sačeka da preživim današnji dedlajn.   

Znaš kako, Amanda, je ne znam kako je kod tebe, ali ja svaki dan ako ne učestvujem a ono barem prisustvujem raspravama tipa "A šta bi bilo da Leka nije smenjen?", "A šta bi bilo da su nas oslobodili Amerikanci & Englezi a ne Sovjeti?", "A šta bi bilo da je Sloba imao pomoć Zapada?" i sl.

Srbi generalno žive svaki svoj istorijski trenutak kao nešto permanentno, nikada zaokruženo & završeno, i istinski se iz dana u dan pitaju & maštaju o događajima koji se nisu desili a mogli su i na neki način, njima se i ponose. U tom smislu kod nas se ništa ne završava, sve zauvek ostaje da traje.

U tom smislu, Skrobonja ima pravo da pruži svoje viđenje jedne od Srbija "kojima se moglo ponositi". To je njegovo viđenje. Ja lično mogu da kažem da mi je srce zaigralo tokom prvog Apisovog pojavljivanja, dakle, ne moramo se svi slagati sa njegovim viđenjem "idealne Srbije".

Ja recimo mislim da se u Jevremovom univerzumu pre rata itekako može smestiti mračna antiutopijska priča o konzumerizmu koji počinje da uništava moralno tkivo ovog naroda još u to vreme.

Doduše, žao mi je što je kasnije Apis postao tako očigledan negativac. Mislim, što se mene tiče, postupao je ispravno , ali mislim da je možda taj karakter trebalo složenije postaviti, kao junaka ubeđenog da čini dobro, ali ne na nivou lične iluzije nego zaista jer bi se time jače podvukla ta istorijska neminovnost.

Izvinjavam se što se mešam u vaše rasprave, što obično ne praktikujem, ali kao pravi neprincipijelni Srbin, prekršiću pravila prakse.

Sve da je Goran namerno izbegavao da u svoje delo učita političke, kulturne i svakojake druge konotacije vezane za Srbiju, srpstvo itd. one su neminovno tu. Nije važno što Tesla ne liči na Teslu, nije važno što Nikodije ne liči na nekog od biznismena, stotine detalja koje je Goran uveo da prošlost učini uverljivijom i živopisnijom neminovno vuku sa sobom i poređenja sa "pravom" prošlošću; mnoštvo detalja kojima Goran boji budućnost neminovno vuku čitaoca da ekstrapolira/poredi našu "pravu" sadašnjost sa Nikodijevom "budućnošću".

Ja ne kažem da mi se sviđa način na koji je to Goran uradio, jer ne vidim jasan koncept u tome, ali mislim da se ne može poreći da je u romanu moguće pronaći ono što je cripple istakao.

Ako ne u onom osnovnom lejeru, onda u lejeru iz koga građu za svoje tekstove crpe neki drugi izučavaoci naših tekstova...

Nastranu metodologija i wishful thinking, ono što mi je prvo zasmetalo je potpuno odbacivanje ili odustajanje od glavne radnje - EKSPERIMENT i šta se desilo s tim? Umesto da objasni značaj povezivanja dva paralelna sveta koji postoje u multiverzumu (ne kažem da treba i da objasni na način fizike ili tehnologije), da li se prožimaju i na koji način, kako bi to uticalo na istorije koje su naznačene u knjizi, sve se sručilo u lik Nikodija Marića i završilo možda "obećanjem" nastavka o putešestvijima kroz multiverzum ovog beskrupuloznog lika koji prosto ne može da se zaustavi u ispravljanju svojih brljotina, pa mu je zbog toga i podaren večni život kako bi mogao da beži u beskraj.

Što se tiče predstavljanja Srbije, preko opisa građanske Srbije s početka XX veka, makar i u ovom idealizovanom stanju - sukob te "svetske" i "voždovske" psihologije nije izbegnut a nije ponuđen ni drugačiji ishod. Umesto atentata u Sarajevu, imamo atentat u Beogradu, a posle toga zna se šta sledi. Znači, postoji nekakva kletva, koja deluje kroz roman i upropaštava ideju da je Srbija mogla da bude drugačija. To je prilično autodestruktivni mehanizam koji se iskalio na samom romanu - i to je ono što mi zaista smeta. Srbija s Teslom kao jednom od vodećih ličnosti je i u ovoj izmaštanoj stvarnosti eliminisana na način na koji se to desilo Srbiji bez Tesle. U čemu je onda poenta? Igra sudbine u kojoj genije nije uspeo da nametne svoj tempo i utiče na tok događaja koji se bukvalno preslikao iz doplgengerovskog uzora? Uopšte nema snage koja bi opravdala multiverzum kao skup RAZLIČITIH istorija-svetova.

Sve u svemu, mislim da bi priča Pogled u ambis, lako opstala i bez okoliša ovog romana, ali nije mnogo doprinela romanu nego ga je, naprotiv, skrenula u nešto drugo. Ovaj kompromis je očigledan i uzrok je nepotrebnog vitoperenja pretpostavljene glavne radnje i uništenja likova koji su mogli da budu glavni (Jevrem, Tesla i Apis, a možda i Pelagija).

QuoteŠto se tiče predstavljanja Srbije, preko opisa građanske Srbije s početka XX veka, makar i u ovom idealizovanom stanju - sukob te "svetske" i "voždovske" psihologije nije izbegnut a nije ponuđen ni drugačiji ishod. Umesto atentata u Sarajevu, imamo atentat u Beogradu, a posle toga zna se šta sledi. Znači, postoji nekakva kletva, koja deluje kroz roman i upropaštava ideju da je Srbija mogla da bude drugačija. To je prilično autodestruktivni mehanizam koji se iskalio na samom romanu - i to je ono što mi zaista smeta. Srbija s Teslom kao jednom od vodećih ličnosti je i u ovoj izmaštanoj stvarnosti eliminisana na način na koji se to desilo Srbiji bez Tesle. U čemu je onda poenta?

A zašto ti to smeta? Pa zar defetizam nije legitiman pogled na svet, pogotovu u srpskom narodu?

Pa u čemu je onda razlika?
Čemu multiverzum kad je sve isto?

Шта ће нам Тесла кад немамо весла? За дефетизам је довољно да нема струје.

Quote from: crippled_avenger on 31-08-2010, 13:52:13
Znaš kako, Amanda, je ne znam kako je kod tebe, ali ja svaki dan ako ne učestvujem a ono barem prisustvujem raspravama tipa "A šta bi bilo da Leka nije smenjen?", "A šta bi bilo da su nas oslobodili Amerikanci & Englezi a ne Sovjeti?", "A šta bi bilo da je Sloba imao pomoć Zapada?" i sl.

Neka bude, ali imam osećaj da u tim prilikama i ti i ostali sagovornici na ta pitanja ipak odgovarate 'zaozbiljno', a ne u Lomljavina stilu.   Ispravi me ako grešim, slobodno, ali slutim da baš i ne grešim, bar ne po pitanju konverzacija u kojima lično učestvuješ. Iz čega dalje proizilazi da ja nisam protiv pokretanja takvih pitanja, čak dapače & naprotiv, ali mi to postaje bezveze ako se na njima i preko njih 'ćeraju' sušte proizvoljnosti.

Zato, ne osporavam ja tebi takvo tumačenje Tesle, ali onda nemam kud nego da ti otvoreno priznam kako, u tom slučaju, te relevantnosti ipak nisu dobro izvedene, a da sad i ne govorim o tome kako ujedno slutim da ni sam autor nije imao nameru da ih bolje izvodi. Prilično je operisan od stvarnosti ovaj roman, Kriple, van same mu scenografije; je, detalji su tu detaljno detaljisani ali likovi mi baš i nisu ubedljivi a realnost/uverljivost romana ipak ovisi o likovima, zar ne, o onome što i kako i zašto ti likovi rade, a ne o aljinama koje nose. Zato mi i jeste lakše da po tome ni ne čeprkam u dubinu nego se prosto pomirim sa eskapizmom romana i - gotova stvar.  

QuoteSve da je Goran namerno izbegavao da u svoje delo učita političke, kulturne i svakojake druge konotacije vezane za Srbiju, srpstvo itd. one su neminovno tu. Nije važno što Tesla ne liči na Teslu, nije važno što Nikodije ne liči na nekog od biznismena, stotine detalja koje je Goran uveo da prošlost učini uverljivijom i živopisnijom neminovno vuku sa sobom i poređenja sa "pravom" prošlošću; mnoštvo detalja kojima Goran boji budućnost neminovno vuku čitaoca da ekstrapolira/poredi našu "pravu" sadašnjost sa Nikodijevom "budućnošću".

Eh, pa dobro, Mio&draže, ali ja sam upravo to rekla i za Poslednjeg Srbina onomade; sve da se u PS i nije htelo (a nije se htelo, priznajem) potencirati nacionalni aspekat srpstva, to je utisak koji neminovno ostaje kao posledica nuđenja samih detalja, a o naslovu samog romana da i ne govorim.   I ajde što je fer i pošteno da se nas dvoje i dalje cimamo na gledanje big prikečra nauštrb sitnog veza detalja, ali to nas ovde opet vraća na onu dobru staru dilemu; okej, ima i toga ali - čemu onda sve to služi? I služi li dobro? Što znači da moraš, hoćeš-nećeš, da izvrednuješ koliko je sve to dobro izvedeno, i koliko je sav taj potencijal iskorišten, zar ne? a za to bi nam ovde trebalo ipak malo više od kriplovog 'razigranog srca' na pomen Apisa & bratije...      

Pa baš zato. Multiverzumi su jedan vid dovođenja pojave do krajnjih granica. Kao što LRT dovodi odnose među polovima do krajnjih granica predstavljajući svet gde nema polova, tako i Skrobonjino uvođenje multiverzuma dovodi srpski defetizam do krajnjih granica.
Ja ne kažem da je to urađeno besprekorno, ni da je to možda bila svesna namera, ali Tesla se može legitimno čitati i u tom modu.

Pa suština priče o multiverzumima, kako sam ja shvatio roman, jeste upravo o toj želji da postoji neka druga dimenzija u kojoj su Srbi srećni, kao što to imamo i u POSLEDNJEM SRBINU, a do tog eksperimenta se dolazi kroz
a) genij velikog naučnika koji, suočimo se sa tim, više ne zna šta će sa sobom
b) obest izuzetno velikog tranzicijskog bogataša koji, a to lakše prihvatamo, ne zna šta će sa sobom

E sad, mi kao čitaoci koji znaju šta se desilo u istoriji, naravno shvatamo da je jedno promenjena istorija a drugo budućnost koja se nama još nije desila. Ali, za same junake svako od tih vremena je jedino vreme koje poznaju. U tom smislu, tek na kraju Nikodije dolazi do onog zaključka koji mi od starta imamo, a to je da možda postoji neka dimenzija u kojoj su Srbi srećni. U tom smislu, ono što je revelation na pola POSLEDNJEG SRBINA, ostavljeno je za kraj u TESLI.
Možda, u stvari ovaj roman proda svoju ideju "prerano" u odnosu na čitalačke navike, a to se recimo Skrobonji desilo i u noveli TIHI GRADOVI, međutim, meni je to bilo nadoknađeno zanimljivim opisom tih izmenjenih svetova, tako da mi dolazak do poente u datom trenutku nije smetao.

O tome šta se desilo u istoriji znamo veoma malo, pošto je većina toga sakrivena ili falsifikovana. Upravo tu pisac treba da pokaže svoju sol i pamet, a ne da pretura varijante kako mu padne napamet. U knjizi nema skoro ništa o interesima velikih sila. Otkud znamo da iza Apisa nisu stajali Rusi - Srbija do Drine ili preko Drine? Srbija u Evropi ili Srbija izvan Evrope? Kakav to interes Srbije štiti Crna ruka - mislim, u pravoj istoriji koja je Srbiju koštala trećinu stanovništva i da li je Crna ruka zaista imala iskrene namere prema Srbima? Sve mi se nešto čini da nije... Zar je sve delo nekakve nakaradne srpske psihologije? Ko hoće da veruje u slučajnosti tog tipa samo neka izvoli.

Nekako mi je izmaklo o čemu se ovde raspravlja, a onda sam shvatio da nema sporenja sa Kuferom i sa mnom. Ovde se više ne govori o sadržini dela već o postojanju ili nepostojanju namere pisca. Cripple će učitati bilošta u "Teslu", kao što je učitavao u Srpski Film. To je igra bez granice, kao udevanje igle u konac tek kad se držač ušice umori. Zato Amanda i ne može da zada coup de grace. Koliko mi se čini i Mića blago dozvoljava mogućnost da delo i nije napisano onako kako bismo ga želeli pročitati, ali je počeo da podražava Crippla kazujući da ako izvedba i nije postigla ono u čemu je bila namera, da i dalje postoji mogućnost da sve posmatramo kao da jeste.

Uporna odbrana dela polako postaje štetna i za samog pisca, jer se delo da pročitati i u njemu se da pronaće neko zadovoljenje, ali nikako i ono što mu se pokušava pripisati. Kao što je SF samo exploitition, tako je i "Tesla" kap u moru izdavačko-knjižarskog marketinškog pritiska na zamišljeni profil tržišta. Od namere pisca nema ništa. Čitao sam daleko sadržajnije Skrobonjine tekstove. To usput govori i nešto o stavu da uspeh knjige počiva u uspehu na tržištu.

Da se vratim na samu knjigu. Teško je imati je ako počiva na nemuštim likovima, na nepotrebnim likovima, na grubo i ovlaš karikiranim likovima, na kompotu i kiflicama tetka Dane i čipkastom vezu na gaćama gospođice Pelagije. Kao što Konstantinov mač nigde nije zasekao već se u knjizi izgubio, kao što u PS zli Kovelan nije nikog udario, a Eleonora ništa slikala, kao što u Tesli apsint nigde nije maglio u glavi već samo u čaši, tako se naši "bestseleri" ispošćuju na rubovima rama slike, a na slikama ko šta zamisli da je video u magli. Vizura multižanrovskog u žanru je oksimoron i oni koji na to, kao na karakteristiku "striktnog srpskog fandoma" pokušavaju da ukažu, potpuno su u pravu. To će prodavati knjigu u našoj sredini, ali bi bilo gde u svetu izazvalo konsternaciju. 

Amin!

Cenjena gospodo, ne žestite se toliko na uspeh ove knjige, kad se već do sada niste žestili na njen sadržaj. Pomisliće neko da ste zdravo zavidni.  

No, dobro, bar se iz svega ovoga dadne nešto zaključiti.

Kriple, čini se meni da si ti najintimniji upravo sa onom SF ikonografijom koja potiče iz dela koja nisu striktno žanrovska (a o medijima da sad i ne pričam, sci-fi film + strip, uglavnom) – time mislim na SF žanr, naravno – pa zato i jesi tako spreman da istu tumačiš prevashodno kao nekakvu metaforu. A nisi jedini, naravno, kontam da milje zapravo favorizuje upravo takav pristup zabavnoj književnosti, bar kad su žanrovi SF, F & H u pitanju. Što ujedno i objašnjava zašto najortodoksniji čitači tih žanrova zaobilaze domaću produkciju u širokom luku.

To ujedno i objašnjava zašto bi upravo ovaj roman mogao biti nekakvo Bjelo Dugme, tako da je point taken, pošto sad kontam da je reper za razlikovanje današnjeg i negdašnjeg fandoma baziran uglavnom na delikatnom pitanju suspenzije neverice,  a kako bar o tom aspektu ima obilje dobrog non-fiction SFa, to mi ispada skroz dobar gajdlajn za sondiranje žanrovskog non-fiction deficita, samo po sebi.  

scallope, da smo mi za bilo gde u svetu, tamo bi do sad već bili. Mi smo ovde, kakvi takvi... Ta poređenja vezana za "bilo gde u svetu" a napravljena iz Srbije nemaju naročitu težinu.

Amanda, najzad neko ko me razume.

Ja priznajem da nisam najnačitaniji žanrovac, i u tom smislu sasvim je moguće da u nekim koordinatama žanra u širem smislu Skrobonja ne zadovoljava. Međutim, ova knjiga pretenduje na prodor van fandoma tako da u tom smislu moj stepen načitanosti kad je reč o SFu može biti upotrebljiv za odmeravanje njenih mogućnosti za tako nešto. Štaviše, i sam sam spreman da potvrdim kako je ona u stvari i više pisana za ljubitelje filma i stripa nego književnosti i pripovedanja.