ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Jebte, ne mogu da verujem! Na čemu smo danas?
Ako si na LSD-u nikako ne gledaj u moj ava. Ona negativna psihodelija će ti izazvati trajno katatonično stanje, pa ćeš malo morgen svoj rad poslati izdavaću...

Sto se tiče moje priče...aj da je pročitamo celu pls. Svaki dan jedan deo....opusteno....jos sledeci deo je Ruska mafija a onda ce se to malo promeniti....necu da prepricavam... ne bi ni da objasnjavam sta sam hteo da kazem...ko procita celu pricu doci ce i sam do zakljucka....nismo ni na pola price...nismo stigli ni do četvrtine tako da mi se ne odgovara na neka vasa pitanja kada ce nastavci sami po sebi doneti te odgovore. Hvala na komentarima.
p.s Nisam na lsd.

Sam tok priče i način pripovedanja iste treba da teraju čitaoca da čita dalje, da jedva čeka nastavak koji ćeš postovati.

Zašto misliš da neko jedva čeka da te dalje čita? Šta ima toliko jako u priči da bi mene nagnalo da gledam u monitor, nadajući se tvom nastavku?
Tražio sam i tražio ali nema ništa u njoj toliko vredno.

Ipak, ajde da vidimo i taj neviđeni rasplet, kulminaciju koja će nam otvoriti suzama zamaglenje oči, naterati nas da podignemo bradu, dostojanstveno, ka noćnom nebu i tiho, ponosno prozboriti: "Još jedna zvezda je rođena!"

NO COMENT.

Quote from: Džek svih zanata on 04-12-2010, 15:21:17
Sam tok priče i način pripovedanja iste treba da teraju čitaoca da čita dalje, da jedva čeka nastavak koji ćeš postovati.

Zašto misliš da neko jedva čeka da te dalje čita? Šta ima toliko jako u priči da bi mene nagnalo da gledam u monitor, nadajući se tvom nastavku?
Tražio sam i tražio ali nema ništa u njoj toliko vredno.

Ipak, ajde da vidimo i taj neviđeni rasplet, kulminaciju koja će nam otvoriti suzama zamaglenje oči, naterati nas da podignemo bradu, dostojanstveno, ka noćnom nebu i tiho, ponosno prozboriti: "Još jedna zvezda je rođena!"

   Jadno. Stojim sam ispred hotela u pocepanoj majici. U sobi me čekaju Rusi sa utokama. Iza hotela je onaj pakao od parka i onaj jebeni drveni duh koji me pljuje. Ma nema šanse da idem u park po ovome mraku. Mada tamo mi je gudra na drvetu. Možda kad svane.

  Jbt. baš užas. Šta da radim? Da se javim Gashiju, da mu se izvinim i da mu vratim njegovu gudru? Da ga zamolim da zaustavi ove Ruse. Sigurno im je on platio da me roknu. Nisam potrošio mnogo gudre. Daću mu i svu kintu koju imam, pa ćemo se već nekako dogovoriti. U sobi imam još koke u onoj okrugloj kesici. To mogu da ostavim sebi, a ostatak ću da vratim Gashiju. A šta ako Gashi ustvari radi za Ruse? Šta ako sam ustvari uzeo njihovu gudru? U pičku materinu.

  Ulazim u predvorje hotela. Recepcioner me overava brzim pogledom i nastavlja nešto da piše. Sedam u jednu od fotelja u foajeu hotela malo dalje od recepcije ali da mogu da vidim i recepciju i ulaz i lift i stepenice. Ništa mi ne može promaći. Recepcioner uzima telefon i nešto kratko razgovara. Čini mi se da govori ruski. Nisam baš siguran. Prolaze me žmarci. Uhh čoveče. Ništa. Tišina. On i dalje nešto piše, piše i gleda u te svoje pisanije.

  Vreme prolazi polako, strašno polako. Hteo bih da pogledam koliko  ima sati ali u ovome trenutku mi je veliki napor da pročitam brojke na satu, jer moram da budem koncentrisan na svaki dašak vazduha i zvuk oko mene. Pazim. Moram da budem brži od njih.

  Ovde u foajeu hotela mi je kolko tolko bezbedno, jer ovde ne mogu da me roknu, postoji mogućnost da bude svedoka. Mislim dok me roknu pa dok sklone telo, postoji velika mogućnost da neko naiđe i vidi šta rade. Oće da me navuku da odem u sobu ili da me odvuku negde gde nema nikoga pa će tamo da me roknu. Jedina šansa je da ako krenu na mene, ni po koju cenu ne krećem sa njima, pa makar imali i utoke. Ovde oni ne smeju da pucaju. Pobećiću u tom slučaju na ulicu i urlati upomoć i pritrčati prvom čoveku ili grupi ljudi. To mi je jedini spas. Ne smeju ništa da mi urade pred svedocima.

  U hotel ulazi faca u nekom zastarelom odelu na pruge. Nizak rastom i širok. Izgleda kao kocka. Prilazi recepciji. Tiho govori sa recepcionerom koj mu na pult stavlja jednu kartonsku kutiju od cipela. Kockasti nešto uzima iz kutije i stavlja ispod sakoa na pruge. Razmenjuju još par reči od kojih jasno razumem nesto kao harašo i zdrastisvje.
Rusi majku im jebem. To je to. Ovaj je javio kockastom da sam došao i iz kutije mu je dao utoku da me rokne.

  Kockasti kreće ka meni. Okreće se još jednom ka recepcioneru i glasno mu govori nešto na čistom ruskom, a ovaj mu odgovara na isto takvom perfektnom ruskom. Gde da bežim?? Mogu da trčim napolje kao što sam i planirao, a mogu da trčim uz stepenice do sobe i da se tamo zaključam, mada sigurno imaju ključeve od sobe. Brži sam od kockastog, to je sigurno ali isto tako sigurno nisam jači. Mogu da otrčim do sobe i da onda poduprem vrata sa stolicom i da se još jednom brzo puknem sa kokom. Taman ću imati toliko vremena dok ne razvale vrata, a onda jbg. Nek me ubiju.

  Možda me opet duh spase i pretvori metke u onu pljuvačku. To ću uraditi. Duh mi je ostao jedina nada da preživim ali uradiću se još jednom pre toga, pa kud puklo da puklo. Jedini bedak je ako su Rusi našli onu okruglu kesicu sa onih 5 grama koke u mojoj sobi i uzeli je. E to je stvarno bedak. Jao Bože molim te da mi Rusi nisu našli tu koku i da je ona još gore u sobi.

  Dok se ja premišljam šta da uradim kockasti Rus seda na fotelju malo dalje od mene. Lagano ustajem i spremam se za šprint ka stepenicama. Lift je strašno spor, tako da i ako uđe u lift kada krene za mnom, neće me stići. Gledam ga onako kockastog i crvenog u faci i siguran sam, sada još više, da sam mnogo brži od njega. Spremam se da neprimetno potrčim uz stepenice kao vetar, ka svojoj sobi ali...

  Ali odjednom, ni sam ne znam kako i zašto, prilazim kockastom Rusu i sedam na fotelju pored njega. Gledam ga u oči.

- Sve znam. Pogrešio sam. Moja greška. Treba da platim - govorim mu na srpskom.

- Ali zar da poginem od ruske pravoslavne ruke?- pitam i sve vreme ga iskreno gledam. Kockasti Rus ćuti ali me sve vreme gleda u oči i kao da mi očima odgovara. Shvatam u trenutku da sam se grdno zajebao. Neće ovaj mene da ubije. Ko zna šta ovi Rusi rade ovde ali je sigurno da mene ne jure. Kockasti me i dalje gleda, kao da čita moje misli. Pokazuje mi flašu metakse koju je šteknuo ispod sakoa i odlazi. Na izlazu razmenjuje još par reči na ruskom sa recepcionerom, gledaju me kratko i onda kockasti definitivno odlazi.

  Očigledno misle da sam lud ludijat. Pao mi je kamen sa srca.Čoveče koji trip. Sve sam utripovao. Ali oni Rusi što su mi uleteli u sobu i pucali na mene? Nemoguće da sam sve to ishalucinirao. Ko zna? I onaj duh što me je pljunuo, a posle me je spasao pretvorivši ruske metke u istu tu njegovu pljuvačku? Ko zna, sve je moguće?!

- Laku noć - kažem recepcioneru na srpskom, nadajući se da Rus razume. On mi samo otpozdravlja rukom, osmehuje se i nastavlja da piše. Odlazim do sobe.

  Na krevetu me čeka mala okruglo-loptasta kesica sa kokom. Bilo je oko 5 grama u njoj. Ali roknuo sam se jedanput. Uzimam kašiku i dva šprica iz fijoke u natkasni pored kreveta. Otvaram kesicu. Stavljam u kašiku otprilike polovinu koke iz kesice. Mnogo sam stavio. Dva grama. Ma nema 2. Možda 1,5 i malo jače. Ma cool. Donosim iz kupatila vodu u ganu. Sipam puno vode, jer ima puno koke. Opet se skoro sve odmah rastvara. Baš je čista čoveče. Ipak samo kratko pro-kuvavam. Kroz stari filter navlačim pun gan. Ispašće mi klip pa šta sam onda uradio. Moram da budem pažljiv. Prekrštam noge preko leve ruke. Vena na zglobu mi iskače. Igla je već tupa od upotrebe pa ulazim brzim pokretom da mi vena ne bi pobegla pod iglom. Uspevam. Tu sam. Ma mogao bih doktor da budem. Pritiskam klip polako da mi ne bi ispao jer se već klati, a onda negde na pola sjurujem kao ludak. Puknuće mi vena jbt.

  Juri kroz mene. Baš juri kroz celog mene. Ne mogu da je stignem.

Ovog puta je brža od mene. Vidim sve kablove koji prolaze kroz zidove, sve vodovodne cevi. Čujem elektrone u kablovima i vodu u cevima. Sve je povezano instalacijama. Sve, zgrade, ulice. Mogu da odem gde god hoću. Krećem se kao struja kroz kablove. Postao sam čista energija. Vidim ceo grad. i open party na plaži i mog fienda Grka kako đuska u gomili pičaka. Sve je povezano. Sve ima smisla. Baš volim ovaj svet. Srećan sam. Srećan sam što sam deo svega ovoga. Deo sveta, deo kosmosa.

  Letim iznad grada. Vidim anđele kako lete pored mene. Lepi anđeli. Prelepi. Imaju savršene grudi, guze, face. Sve je savršeno. Imaju i pičkice tek orošene dlačicama. Prolećemo jedni kroz druge. Nema fizičkog kontakta. Samo nam se energije mešaju. Svi smo nasmejani i lepi. Letimo ogromnom brzinom daleko, daleko. Anđeli mi pružaju svoje ručice i ubrzavamo sve brže i brže, sve dalje i dalje. Toliko brzo letim da shvatam da neću moći da ukočim. Jurimo kroz prazninu. Kroz divnu prazninu. Primećujem kako anđeli koji su najbrži i koji su daleko ispred mene  nestaju u tami praznine. Lete i nestaju u praznini. Puni su ljubavi prema toj praznini koja ih guta.

  Čoveče ja neću tamo. Neću da nestanem. Hoću da stanem. Hoću da se vratim. Ne mogu da ukočim. Anđeli pored mene mi opet pružaju ručice, neki me dodiruju usnicama. Hoće da mi kažu da je tama praznine naš predivni put, da ih ne ostavljam, da se ne protivim. Predivno je. Osećam njihovu energiju. Ne želim da ih ostavim ali...... neću......nećuuuu.......NEĆUUUUUU.........
  Glava me stašno boli. Trzam se na patosu svoje sobe i glavom udaram o vrata kupatila koja su ostala otvorena. Prestajem da se trzam i udaram glavom. Nemam vazduha. Prestao sam da dišem. Svesno teram sebe da udahnem. Dišem. Trudim se da dišem u nekom normalnom ritmu. Glava mi bridi. Ovoga puta sam baš razlupao glavu. Dobro je. Pun sam snage. Glava će proći. Ustajem.

  Uh čoveče, mogao sam lepo sa Grkom na open party. Bezveze sam utripovao da me jure Rusi. Gashi me traži ali ko zna gde je on. Nema šanse da me nađe. Idem na open party na plaži. Još je noć, a party traje dok ne svane pa i duže. Odoh. Da se prvo istuširam i presvučem ovu pocepanu majicu, pa odoh.

  Odlazim pod tuš. Navataću neku rasnu sisatu engleskinju sa savršenim dupetom. Pošto nemam lijane, vezaću je kablom od telefona. Može i ona mene da veže. Ispiram sapunicu sa sebe. Čujem neko krckanje. Zaustavljam tuš. Osluškujem. Tišina. Nastavljam sa tuširanjem. Čujem lomnjavu, kao da nešto pada. Opet zaustavljam tuš. Opet tišina. Uhh jbt. Izlazim iz tuš kabine. Da mi možda ipak nije neko ušao u sobu? Stojim go u kupatilu i osluškujem. Samo tišina. Ništa se ne čuje. Naglo otvaram vrata i ulećem iz kupatila u sobu. Ništa. Samo ona vrećica sa još malo koke, stoji na krevetu. Opet se čuje krckanje. Sada mnogo jasnije. Zvuk dolazi kroz otvorena vrata terase. Gledam prema terasi ali se ne osuđujem da se pomerim. Napolju počinje da se čuje lomnjava i pucanje grana kao da neko pada sa drveta. Da se nije neko popeo ne drvo da mi ukrade gudru, pa je pao??

 Izlećem go na terasu. Užas. Duhovi su svuda. U svakom stablu je oživelo po nekoliko faca. U krošnjama su ogromne face. Ima ih sigurno 10 možda 20. Fiksirani su za stabla  i ne mogu da mi priđu, iako bi to hteli. Svi krkljaju i pokušavaju da skupe pljuvačku da me pljunu. Nedostaje im tečnosti. Bilo kakve tečnosti. Užasni su. Fljuusss. Jedan me je pljunuo. Vidim ljigavu pljuvačku na svom ramenu. Go sam. Fljuss, fljuss, fljuss, fljuss......fljuss, fljuss......svi me pljuju. Svuda po telu mi je njihova pljuvačka. Ulazim u sobu i zatvaram vrata da me ne bi više pljuvali. Vidim da i po sobi ima njihove pljuvačke. Šta da radim? Sav sam ljigav. Uzimam peškir i brišem se. Sluzava pljuvačka se teško briše i uvek ostaje malo. Uzimam drugi peškir i brišem, brišem.

  Možda bi i oni malo koke. Da to je to 100%. Oće koku. Ne mogu da pričaju, pa mi na ovaj način poručuju da ih isprskam sa kokom. Jbg. ajde, daću im malo, ionako imam još koke na onom drvetu. Uzeli bi oni tu koku sa drveta ali su odrveneli pa ne mogu da se pomeraju. Jednostavno hoće da ih isprskam kokom isto kao što su oni mene isprskali sa pljuvačkom. Razumem poruku. Malo odvratan način da se komunicira ali razumeli smo se.

  Od preostale koke iz vrećice pravim još jedan veliki rokić. Napravio sam im pun gan. Stavio sam sigurno dva grama unutra. Biće im valda dosta? Stavljam iglu. Izlazim na terasu. Odrveneli duhovi u stablima i krošnjama, izbečenim očima bulje u mene. Ne mogu da stanu da mrdaju ustima, jer su im usta suva. Fali im pljuvačke. Treba im nekakva tečnost.

  Prskam ih sa kokom iz gana. Jednog po jednog. Svakome dajem po malo. Imam utisak da im prija. Pritiskam klip jače. Čini mi se da vole kada ih jače pogodi mlaz koke iz gana. To je to. Hoće da ih što jače zvizne. Uzimam gan u jednu ruku, a drugom udaram po klipu. Pljuss, pljus, pljuss......svakom po mali mlaz koke.....pljus, pljuss......u jednom trenutku mi izleće igla sa gana i zabada se jednom duhu u čelo.
On počinje zlokobno da krči. Nisam hteo. U znak izvinjenja ga prskam sa ono malo koke što mi je ostalo u ganu ali on i dalje strašno krči. I ovaj do njega počinje još gore da krči. Počinju svi da krče. Krče i krkljaju. Užas. Počeće opet da me pljuju. Naljutio sam ih jer sam im pogodio frienda sa iglom u čelo.

  Ulazim u sobu i zatvaram vrata od terase. Gledam ih kroz staklo zatvorenih vrata. Ako počnu opet da pljuju neće moći da me pogode.
Lagano sviće. Sunce izlazi negde sa druge strane hotela i ne obasjava park direktno ali sviće. Kako se lagano razdanjuje primećujem kako je jedan duh nestao. Nema ga više. To stablo na kome je on bio, u trenutku kada ga je obasjala svetlost dana, opet je postalo samo najobičnije stablo. Ovi drugi koji su još u mraku kao da su zaspali. Kako se razdanjuje tako oni nestaju jedan po jedan i park opet izgleda pitomo. U roku od 20 minuta su svi nestali. Vidim moju kesu sa gudrom na grani drveta gde sam je ostavio.

  Kroz glavu mi proleće strašna ideja kako bih mogao da se obesim gajtanom od telefona. Mogao bih da napravim omču i da se obesim o plafonjeru. Koji mi je kurac? Tako mi je ladno došla ta misao. Najviše me plaši smirenost te misli. Šta bre ovi duhovi hoće od mene? Hoće da se ubijem. Pljuju me sa halucinogenom tečnosću koja mi prodire kroz kožu i ima dejstvo da me navede da izvršim samoubistvo. Ali zašto? Pa na taj način hoće da uzmu moju svest. Oni se hrane mojom svešću. Hoće moj mozak. To je to. Sada mi je bar sve jasno.

  Rusi su bili čista halucinacija izazvana njihovom pljuvačkom da bi me uplašili i naterali da se ubijem, a sada kada im to sa Rusima nije prošlo, direktno mi u glavu stavljaju misli da se ubijem. Sva sreća da ih nema preko dana. Do noćas moram da smislim šta ću da uradim u vezi njih. Moram da se pazim da me ne pljunu kada se pojave. Uhhh. Mada sada je bar jasno šta se dešava.

  Otvaram vrata od terase. Ptičice pevaju. Duhova nema, a moja kesa sa gudrom je na drvetu, na sigurnom mestu.

  Ne rade trajekti. Ne mogu sa ostrva. U grad ne smem, jer će me naći Gashi. Ma najbolje da sedim ovde i da čekam da se završi taj štrajk, da prorade trajekti, pa da onda palim negde sa ostrva.

  Moram da odem da uzmem gudru sa drveta. Nemam više. Sa zadnjom količinom sam poprskao duhove. Ja im dajem koku džabe, a oni oće da se ubijem. Kakve pičke od duhova. Pederčine.

  Izlazim iz sobe i spuštam se do recepcije. Na recepciji nema nikoga.

Izlazim napolje i odlazim u park iza hotela. Pentram se na drvo i pazim da opet ne uhvatim neku ljigavu granu. Nema problema pošto su grane suve. Sa drveta gledam terase hotela i pokušavam da nađem koja je moja. Ne uspeva mi da lociram moju terasu, pošto ih ima gomila istih. Uzimam kesu sa gudrom i spuštam se sa drveta. Opet prolazim pored recepcije na kojoj nema nikoga. U sobi pravim dve okrugle kesice. U jednu stavljam oko 10 grama koke, a u drugu možda gram dva dopa, tek da se nađe, zlu ne trebalo.Te dve kesice stavljam u fioku natkasne, a glavne količine opet vraćam u onu tamnu kesetinu.        

  Gde sada da šteknem ovu kesetinu? Mislim, da je držim ovde u sobi je totalno ludilo. Nedaj bože da me murija digne sa ovolikom količinom. Mogao bih da rasturim klimu i da tu šteknem kesetinu. Ne, glupa ideja. Mogao bih da je šteknem u onaj hidrant za gašenje požara u hodniku ispred vrata moje sobe ali to mi deluje kao skroz nesiguran štek. Ma opet ću na drvo, to je najbolje. Jao ti duhovi kako me nerviraju čoveče. Opet izlazim napolje pored recepcije na kojoj i dalje nema nikog. Odlazim u park i štekam kesu na drvo tako da mogu da je vidim iz sobe. Šta ako me neko od gostiju vidi sa svoje terase kako se penjem i štekam gudru na drvo? Neće, rano je i svi spavaju. Ostavljam kesu i vraćam se.

  Na recepciji je krupna Grkinja. Ima ogromno, ogromne sisetine, a niska je.

- Mister, mister - viče za mnom. Gledam je šta hoće?

- Your passport mister - pruža mi pasoš

- You have to leave this hotel, manager said that you have to go, take

  your pasport and please leave hotel till 10 am.-    

- Why do you want me to go? - pitam začuđeno.

- I dont know, manager said that, you do not have to pay anything just

  go please and take your passport.-

Sve mi je jasno. Onaj Rus, što je noćas radio, je prijavio da sam lud i da pravim sranja, te su rešili da me izbace iz hotela i da mi ništa ne naplate za ovu jednu noć koju sam prespavao ovde. Ma cool. preći ću u hotel do ovoga. I on gleda na isti park, tako da ću imati kesu sa gudrom pod okom.

- Thank you - zahvaljujem se i dok uzimam pasoš primećujem da ima i ogromno dupe isto kao i sise. Dupe i kukovi su joj baš nenormalno široki i veliki. Nije debela ali, ali kako li izgleda ovo jebati? Interesantno. Primećuje da joj gledam u dupe ali po faci ne razaznajem da li joj je drago ili neprijatno. Trudi se da ostane profesionalna u svom poslu.
  Odlazim u sobu. Sedam sati ujutru. Za tri sata moram da palim iz sobe. Pa da se puknem još jednom u međuvremenu, šta ću drugo. Vadim gan i iglu iz natkasne ali vidim da je igla ostala neisprana, a u njoj se vidi osušena krv. Odlazim u kupatilo i probavam da isperem skorelu krv iz igle međutim nema šanse. Neće ni da makne. Igla je zapušena te uopšte ne propušta vodu. Džabe uporno prskam u nju  i pokušavam da je isperem. Neće i neće. Pokusavam da je zagrejem upaljačem, međutim ni to ne pomaže. Zapušila, kevu joj jebem. Ona druga igla mi je izletela onome duhu u čelo. Sada verovatno stoji napolju zabodena u neko stablo. Čak i da je nađem taj udarac u stablo ju je toliko istupio da sa njom sigurno neću moći da se nađem.

  Jebem vam mater svima da vam jebem. Odoh iz ovog jebenog hotela. Moram da nađem apoteku i kupim nove igle. Trpam stvari u ranac. Jebem ti i duhove i Grke. Mislim kako da ostanem bez igle? Ej, bez igle sam ostao! Ne mogu da verujem. Izlazim sa rancem iz sobe. Stvarno ne mogu da verujem kakav bedak.

   ---------------------------------------------------------------------------

Jao Bože molim te da mi Rusi nisu našli tu koku i da je ona još gore u sobi. Retro prvi put zaziva Boga.

p.s ne znam zasto su se povećali razmaci izmedju pasusa ali me mrzi da ih sada skupljam.

Zev.

On je na kokainu, tripuje, na kokainu je, tripuje, na kokainu je, tripuje... Tripovi se ponavljaju, a ni prvi put nisu bili zanimljivi. Karakterizacija i dalje nepostojeća. Drama takođe nepostojeća. Psovke i galama ne mogu da ih nadomeste.

Neka me neko obavesti ukoliko se u nekom trenutku pojavi nešto vredno čitanja.

Potpuno se slažem sa Angel, ovo postaje toliko dosadno da sam poslednji deo pripovesti uglavnom samo skrolovao, a i tako me je smorilo. Sintetiko, vidi ovako, bio sam spreman kasti da mi se, bez obzira na iritantan stil, baš sviđa to što radiš. Uspeo si da me uvučeš u priču, bivalo je sve interesantnije, a onda ovaj šamar! Potpuno bezidejno. Nadam se da je samo truckanje na putu.
PS, imaš postove koji su na momente jači od pripovedaka, priča, tripova, šta god da je to što nudiš.

Eto sreće za nas koji smo se smorili već posle nekoliko redova.

Jelil to zagrmelo sa Olimpa?

 Besan izlećem iz hotela. Jebo bi im mater svima. Odmah tu je jedan hotel koji je očigledno skromniji, mada sve je to isti kurac. Ma uzeću sobu u ovom jadnom hotelu, pa da vidim gde da nađem nove ganove.  Moraću do grada. Ovde nema apoteke. Jaoo jebem ti i Grke i turiste. Jaoo Božeee, gde sii, ima li te?!

   Ulazim u hotel. Ispred male recepcije je već gomila turista koji čekaju da daju pasoše i da se prijave. Rano jutro, a već ovoliko ljudi. Poranili seljaci, kao da će more da im pobegne. Odakle li su samo došli, usta ih jebem? Prilazim redu i stajem zadnji. Propast. Ima ih bar sedmoro, osmoro, ispred mene, a mali Grk za recepcijom radi kao usrani golub.

- Spremi pasoš - čujem kako tip ispred mene kaže svojoj ženi.

- Dobro, dobro, ima vremena dok stignemo na red - odgovara ona njemu. Srbi. Ne mogu da verujem da sam se zabo među Srbe. E mislim stvarno. To je cela grupa stigla iz Srbije ranim jutrom. Poranili da bi iskoristili svaki sat. Provaljujem da svi drže spremne srpske pasoše.
Idem ja. Ma koji ću kurac sa njima ovde. Idem u onaj treći hotel. Tamo sigurno nema Srba. Pun mi ih je kurac u Beogradu, pa sad još i ovde da ih trpim i da mi mere svaki pokret. Ma pali bre. Uzimam ranac sa patosa i krećem ka izlazu. U tom trenutku na ulazu priprimećujem noge kako ulaze.

   Dugačke ženske noge u nežno roze uzanom šortsu. Na nogama ima isto takve roze patike. I majica joj je roze, iznad pupka na bratele. Nema brus, to se odmah primećuje. Plavuša sa dužom ravnom kosicom i perfektnim šiškama. Krupne plave oči, nosić, puna lepa usta. Vrat tanak nežan, ramena isto tako, struk, svi delovi su joj skroz kompatibilni.

   Iza nje ide gomila od pet, šest, ženturača i jedan muškarac natovaren torbama kao magarac. Očigledno su svi uključujući i nju Srbi. Spuštam ranac na patos, okrećem se nazad ka recepciji i ostajem u redu. Nisam više zadnji. Iza mene je mala plavuša i ženturače. Ranac guram nogom iza sebe.

- Izvini - kažem joj pošto je ranac dodiruje po nozi. Okrećem se ka njoj i počinjem da preturam po rancu. Iste smo visine, otprilike. Najviše ima oko 24 godine. Sva je jadno bela i to je odaje da je tek stigla, mada... skroz je dobra. Definitivno je dobra riba. Jbg. nema  ovakvih Engleskinja ili Švabica.

- Gde mi je taj pasoš?- pitam se naglas dok nervozno tražim.

- Sinoć sam stigao iz Španije i odmah sam radio cele noći i sada mi nema pasoša - govorim joj dok preturam.

Vidim da me gleda i vidim da priča prolazi. Sav sam pocrneo od sunca i to je njoj dovoljan dokaz da sam već dugo tu negde po mediteranu što i nije daleko od istine mada...

- A odakle si ti?- pitam je onako smireno i trudim se da zvučim kao njen glas razuma i poverenja.

- Iz Beograda - odgovara kratko i poklanja mi osmeh. Woow, pa mala fino zvuči, a ima i lep osmeh.

- Ja sam rođen u Beogradu, mada sada živim u New Yorku.

- Ovde trenutno radim kao DJ na plaži. - nastavljam sa pričom koja očigledno i dalje prolazi.

- Ti si DJ?- pita oduševljeno i opet se veselo osmehuje. Primećujem da se i ja njoj osmehujem. Mala je zarazna.

- Ma da, radim kao DJ već neko vreme mada sam ustvari tonski snimatelj.- odgovaram kao da mi je dosadno da pričam o tome.

- A kako se zoveš ako nije tajna? - pitam je uz osmeh.

- Maja - odgovara i smeje se. Baš je opuštena. Kao da nema ovoga reda u kome stojimo i ovih ljudi. Veselje. 

- A 'el Maja sa j ili sa y?-

- Sa y - kaže i tu prasne u smeh. I meni je smešno.

- A pasoš? Nisi ga našao? - pita me i na trenutak pravi upitno zabrinutu facu.Drkeljam po rancu i nalazim ga.

- Evo ga, tu je - držim svoj srpski pasoš u ruci.

- Verovatno imaš američku vizu kad živiš u New Yorku?- primećujem trunku sumnje u plavim očima .

- Imam zelenu kartu - vadim iz novčanika svoju green card na kojoj piše "USA resident alien" i dajem joj da pogleda.  Po faci joj provaljujem da je sada sigurna da nisam falš, veruje mi 100%.

- Alexandar Konstantinovic - čita moje ime sa karte.

- Malo mi je dugacko ime. Slobodno me zovi Retro. Ja sam inače DJ Retro.-                           

- DJ Retro? A kakvu muziku puštaš?

- Pa kako bih ti rekao...? Ne volim da objašnjavam svoju muziku. Kad budeš čula sve će ti biti jasno.-

- A kada ću čuti? - pita uz osmeh koji osvaja.

- Večeras. Ja nastupam posle ponoći. Smatraj se pozvanom.-

- Smatram se pozvanom - odgovara i smeje se.

- A sa kim si ti došla ovde?-

- Sa sestrom - okreće se i traži je pogledom.

- Pa gde je sestra?- pitam.

- Tu je negde, kupuje kreme za sunčanje.-

- Znači pravo na kupanje i sunčanje?-

- Pa šta bi drugo?-

- Mogli bi do grada, ti i ja ako hoćeš. Trebalo bi da se vidim sa jednim Grkom koji mi je organizovao nastupe, a posle bi mogli na drugu stranu u akva park. Jel si bila nekad u akva parku?-                                   

- Nisam! Baš bih volela!- presretna je. Ne prestaje da se smeje. Nekako je prirodno vesela, srećna. Zove se Maja. Super.

- Iznajmićemo scooter pa ćemo onda sve to sa scooterom.- kažem Maji.

- Stvarno? Jel imaš dozvolu? Možeš da iznajmiš?-

- Imam.-

- Yupeee!!!- oduševljena je.

- Pa ti si se već ovde odomaćila.- stiže sestra. Crnka, malo niža od Maje i par godina starija .

- Ovo je Alex, DJ Retro, pušta muziku na plaži.- predstavlja me svojoj seši.

- Olivera.- pruža mi ruku.

- Sa i ili y?- pitam sešu dok se rukujemo.

- Molim? - gleda me ona zbunjeno, nismo baš na istoj talasnoj.

- Moja sestra je malo ozbiljna - uleće Maja da izvadi situaciju.

- Na redu si da daš pasoš.- kaže mi Olivera malo podrugljivo. Brzo se okrećem ka recepciji.

- One bed, please.- govorim recepcioneru dok mu dajem pasoš.

- Ok - odgovara on i nastavlja da piše.

- Ja ću sa Alexom do Rodosa, a posle ćemo do akva parka malo dalje.

- Alex će da iznajmi scooter, ima dozvolu.- recituje Maja starijoj sestri.

- Valda ćeš prvo da se raspakuješ i istuširaš posle puta, još ni sobu nisi videla.- starija seša se trudi da joj na fini način kaže da joj  uopšte ne ulivam poverenje.

- Room number 28. Second floor - recepcioner mi daje ključeve i nekakvu potvrdu.

- Ja sam u sobi 28, pa mi se ti javi kad vidite šta ćete, mada ako hoćeš do Rodosa požuri pošto imam tamo jedan kratki poslovni sastanak, a rekao sam da ću stići oko 9 ujutru -     

- Važi, kucnuću ti za jedno 10 minuta.- uz osmeh mi kaže Maja dok sestri daje pasoš da je prijavi. Ulazim u mali lift i pritiskam 2 sprat.           

   Starija sestra je izvalila da nešto nije u redu. Sada će početi da je ispituje. Mada nema frke. Kada joj mala bude ispričala sve ono kako živim u New Yorku i kako je videla moju zelenu kartu, starija će morati da poveruje. Svašta sam je nalagao. Prosto mi je žao kolko sam je nalagao. Mislim da sam DJ ne plaži. Čoveče. Pa da sam doputovao iz Španije. To da živim u New Yorku i nije neka laž mada trenutno ni sam ne znam gde živim.

   Ma cool. Do večeras nema frke, a onda jbg. pitaće da je odvedem na party gde puštam muziku. Tamo možda onaj Andreasov ortak Micos večeras pušta muziku pa može on da mi pomogne da izložimo ovu malu, nešto kao da danas on radi umesto mene jer sutra putuje na Gou, i eto. Samo da nađem Micosa i da mu dam pola grama koke i on će sve da uradi za mene.

   Otključavam svoju novu sobu. Sve je isto kao i u prvom hotelu samo što je soba malo manja. Imam čak i pisaći sto. Nemam gan. Sa mojom Američkom zelenom karticom vadim iz kesice oko 2 grama koke na sto i sitnim ih. Sa ivicom kartice mrvim koku ne bi li je pretvorio u prah. Lupkam ivicom kartice po koki kao da je seckam i lupkam, lupkam, lupkam... Lupkam tako pa sigurno 3 minuta. Koka se lagano pretvara iz kristalčića u fini sitni prah koji je maltene kao puder. Pravim 4 lindže. Uvijam jednu novčanicu od 10 eura i pravim od nje jako uzanu cevku te odmah snifam dve lindže. Jednu u jednu nozdrvu, a drugu u drugu nozdrvu. Nos i ždrelo mi istog trenutka trnu. Ne osećam više uopšte ni pjuvačku koju gutam ni nos ni usta ni jezik. Nema nikakvog fleša jer se nisam puko u venu ali jbg. osećam kako me koka diže. Imam snage i volje da otrčim tri kruga oko hotela ako treba iako nisam spavo mozda četiri ili više noći. Možda čak pet. Dobro je.

   Fina je Maja. Ladno me zove Alex. Tako me niko ne zove. Familija  me zove Aca, a na ulici me zovu Retro. Alex? Lepo zvuci. DJ Alex. Postao sam DJ. Do jaja čoveče. Idem ja sada sa njom ako me bude zvala do grada da nađem neku teku i da kupim gomilu novih ganova, a posle možemo i do akva parka. Prijatna je. Lepo se smeje. Ne komplikuje mnogo. Ona sestra joj je veštica ali ko je jebe.

   Snifam i dve linije koje su ostale na stolu. Brišem rukom sto od koke. Kesicu sklanjam duboko u fijoku.

   Jebem ti ovo snifanje. Ništa. Da sam sve ovo roknuo ko zna šta bi bilo? Ležim na krevetu dok mi cela glava trni od koke. Zato i ne volim da snifam.

   Pa gde je ova mala? Izlazim na terasu. Fala Bogu nema duhova. Ovaj hotel gleda na isti park kao i onaj prvi. Uspevam da vidim moju kesu sa gudrom na drvetu. Super sam je uštekao. Ulazim u sobu i presvlačim se. Shorts za kupanje stavljam u jednu kesu da bih ga poneo sa sobom, jer će mi trebati ako odemo do akva parka. Prošlo je već 10 minuta, a nje nema. Uhh te žene, uvek gnjave. Puštam TV i nalazim Mtv. Ležim na krevetu i gledam spotove.

   A šta ako Maja uopšte ne dođe? Možda joj sestra ne da. Mogao bih da je potražim po hotelu. Ne. To bi bilo navalentno, a i glupo, mislim da ja slavni DJ nju vijam po hotelu. Ne nikako.

   Menjam kanale. CNN, BBC pa neki grčki kanali pa euro sport pa opet Mtv.

   Uhh ako neće da dolazi onda odoh sam po skooter pa do grada po ganove. Jbg. mala rekla si za 10 min. Sada je prošlo 17. Čekaću je još 3 min. Na MTV smara Madona sa nekom njenom sterilnom pesmom. Posle toga puštaju opet neki shit za koji nikad nisam čuo. Prošlo je 3min. Idem.

   Na MTV kreće Nirvana unplugged. Kurt Cobain peva - Sell the kids for food, Weather changes moods.....to čoveče, najzad pustiše nešto cool. Ustajem sa kreveta i počinjem da pevam refren zajedno sa Kurtom.

He's the one

Who likes all our pretty songs

And he likes to sing along

And he likes to shoot his gun

But he knows not what it means knows not what it means

when I say yeah

Tako dobro osećam zvuk na koki. Kao da mi ritam dolazi u obliku blokova koji me pogađaju. Tonalitet svoga glasa sam totalno uspeo da poistovetim i uštimujem sa pesmom. Pojačavam televizor i potpuno se iz sve snage unosim u pevanje. Pisaći sto lupam kao bubanj. Čoveče, koji zvuk. Ovo treba snimiti. Završava se pesma. Na MTV puštaju nekakve reklame. Stišavam TV.

   Tup, tup, tup, tup........tup, tup tup.....neko mi lupa po vratima. Uuu jbt. možda je mala došla, a možda neko hoće da se žali zato što pravim buku. Otvaram vrata. Njih dve. Maja i Olivera.

- Ovde kod tebe, baš veselo - primećuje Maja trudeći se da ne prasne u smeh.

- Pa eto.- nekako joj odgovorim i tu ja prasnem u smeh. Maja naravno ne može da izdrži te i ona dobija napad smeha.

- Pomislila sam da nisi sam - kaže Olivera vrlo ozbiljno.

- Ma sam, sam - i tu opet prasnem u smeh.

Maja je sela za pisaći sto, drži se rukom za stomak i pokušava da prestane da se smeje.

- Još kad bi mi rekli šta je to toliko smešno? pita Olivera začuđeno.

- Ma ništa, sedi, sedi molim te.- pokazujem joj da sedne na fotelju pored pisaćeg stola i tek tu počinjem da se smejem kao nenormalan.  Maja je sagla glavu i guši se od smeha, a iznad sebe drži dignutu ruku koja bi trbalo da znači da prestanem da je zasmejavam.



Jaoo Božeee, gde sii, ima li te?!
Retro drugi put zaziva Bog.

 - Nemoj više, nemoj, ćuti, molim te ćuti!- pokušava Maja da prestane da se smeje.

- Evo ćutim.-  pokušavam da se uozbiljim. Ćutimo tako, pošto smo u fazi kada svaka reč može da izazove novi napad smeha. Baš se trudimo. Ne gledamo jedno u drugo, jer i to može da izazove nekontrolisano smejanje.

   Gledam u Oliveru. Vrlo se interesantno obukla. Crvena, uzano-rastegljiva letnja haljinia, koja joj pokriva sve. Maltene joj ide od grla pa do iznad kolena ali joj savršeno prati liniju tela. Malo je niža ali vitka sa finim, povelikim sisama. Ima onaj pogled - baš mi je dosadno. Sedi na fotelji. Prekrstila je noge i sve to izgleda u fazonu - dodirni mi kolena. Pošto je crnka, ta crvena haljina joj baš ide uz crnu kosu i oči. Ladno mi se diže kurac na nju. Stvarno je pičketina ali Maja....... Maja je anđeo. Moj anđeo.

   Ona je za razliku od sestre obučena skroz casual. Uzane kratke pantalonice od teksasa, crvena majica iznad pupka sa natpisom -eat sand- i sandale od braon kožnih kaišića koji se upertlavaju preko listova.  Plava nežna kosica, okice i te savršene šiškice. Kao da ju je neko animirao za crtani film. Fale joj samo krilca pa da bude zvončica iz Petra Pana. Tako je sva nežno savršena da imam utisak da bi je pokvario ako bi je dodirnuo, a opet tako bih voleo da je pipnem i osetim od čega je stvarno. Na Maju mi se ne diže ali...ali nekako ...osećam je nekako. Maja me smiruje. Baš sam idiot što mi se digao na njenu sestru. A jbg. na koki sam, pa mi se diže kad on to hoće.

- Pa šta ćemo? - pita Olivera.

- Vidi Alex, mi smo htele da te pitamo, da li ti imaš dozvolu za auto?- počinje Maja.

- I ja bih sa vama u grad.- nastavlja Olivera.

- Pa smo mislile da iznajmimo auto - opet Maja.

- Ja bih platila za iznajmljivanje - Olivera.

- A ti bi ga iznajmio - Maja.

- Pošto imaš dozvolu - Olivera.

- 'El hoćeš Alex? - umiljato pita Maja

- Da li imaš dozvolu za kola? - pita Olivera.

- Imam, imam - odgovaram.

- Pa da li onda hoćeš da nam iznajmiš auto? - insistira Olivera.

- Hajde Alex. Uzećemo neki fini auto sa klimom.- umiljava se Maja i  seda na krevet pored mene. Nežno mi se unosi facom, a ruku mi stavlja preko ramena. Njeni nežni prstići na mom ramenu. Uhh, stvarno je nestvarna. I na dodir je nestvarna.

- Idemo do grada, a posle ćemo do akva parka, 'el važi?- nastavlja Maja i noktima me grebucka po vratu.

- Važi naravno, nema problema.- odgovaram odsutno i ustajem da ne bih počeo da je vatam.

   Kako me uradiše kučke. Prvo smo trebali samo Maja i ja da idemo na skooteru, a sada idemo svo troje i to kolima. Mislim stvarno. Mada sa ženama je dobro zato što uvek znaš šta će biti. Evo sada tačno znamo šta će se događati. Uzimamo auto, idemo do grada, pa onda u akva park, pa nazad na večeru, pa onda večernji izlazak, pa spavanje. Koji program. Ne znam samo koliko ja hoću da programiram, a i dolazak večeri me plaši. Prvo one misle da sam DJ i da ću da ih vodim na party gde ja nastupam, a drugo kad padne noć verovatno će se opet pojaviti duhovi u drveću. Biće zajebano. Ma idemo u grad. Ionako moram  po ganove.

- Što si se ućutao? Alex? - gleda me Maja zabrinuto svojim plavim  okicama. Iskrena je. I pored toga što me navijaju kako one hoće, Maja je stvarno uz mene. Sviđam joj se.

- Nemoj da se ljutiš na mene. Ejj, Alex. - sluti Maja da mi se po glavi svašta vrzma.

- Ne ljutim se Majo. Otkud ti to? Cool, idemo.- nežno joj odgovaram. Sada bih je poljubio ali nismo još dotle stigli.

- Šta dramite vas dvoje? Na moru smo. Zezamo se. Alooo!- Olivera nas vraća u realnost turizma.

Maja i ja ćutimo. U vazduhu se oseća da bi mi sami, na scooteru, do grada pa onda dalje ali...jbg., njena seša.

   Olivera ustaje sa fotelje i otvara vrata. Tih par koraka do vrata pravi kao da je na modnoj pisti. Hoda onako bacajući jednu nogu ispred  druge, dok joj se dupe uvija. Gledam u Maju i prevrćem očima. Maja ustaje, prilazi mi i opet mi stavlja ruku na rame.

- Idemo? gleda me umiljato u oči.

- Idemo, idemo.- šta drugo da kažem?

Uzimam kesu sa shortsom za kupanje i idem za njima. Izlazimo iz sobe. Zaključavam vrata. Idemo ka liftu. Nisam poneo koku!

- Jao ej, čekaj, čekaj!- zaustavljam ih.

- Nisam poneo vozačku i onu potvrdu od hotela.- konstatujem i stojim.
- Pa vrati se, uzmi vozačku i požuri.- kaže Olivera i nastavlja da baca noge ka liftu.

   Maja stoji i gleda me sva u čudu. Ne zna da li da krene samnom po vozačku ili dole za sestrom. U očima joj vidim neizvesnost. Kao da se pita da li ću stvarno da dođem dole sa dozvolom ili ću da im zapalim. Ne veruje mi. Kako me mala oseća, pa to je čudo.

- Majice - prilazim joj i gledam je nežno.

- Idi sa tvojom sekom, a ja ću vas stići - govorim joj i držim je za ruku.

- Dobro - kaže Maja ali se ne pomera. Da li sada da je poljubim?

- Hajde Majo! Stigao je lift! A ti požuri čoveče! Čekamo te dole kod   renta-car agencije!- dernja se Olivera.

- Idi Majice, slobodno. Eto mene dole za sekundu. Samo da nađem dozvolu.- puštam joj ruku.

Maja kreće hodajući unazad . Gleda me u oči i maše mi. Mašem i ja njoj. Kao da se rastajemo za ceo život.

- Požuri, požuri! - viče Maja i stoji ispred lifta.

- Žurim, žurim! - odgovaram Maji.

- Vi niste normalni! - gura Olivera sestru u lift.

- Ispovraćaću se – dodaje, dok se krsti, a onda i ona ulazi u lift i zatvara vrata. Odoše.Vraćam se u sobu koja miriše na njihove parfeme. Kao da su još uvek ovde. Prosto mi je frka da izvučem par linija koke. Međutim šta se mora, mora se.

   Vadim oko gram i po koke na pisaći sto i krećem da je brzo sitnim sa karticom. Radim kao mašina, ali ne vredi. Ima tu kristala ali i izvesne doze vlažnosti-masnoće koja ispari tokom sitnjenja. To mora da potraje nekoliko minuta. Brzo palim stonu lampu, stavljam je iznad same koke i nastavljam da sitnim pod lampom. Nadam se da će toplota lampe ubrzati  čitav. Zato je mnogo bolje roknuti se, pogotovo sa ovako dobrom kokom koja se maltene rastvori čim dodirne vodu. Ali jbg. nemam gan. Baš sam kreten, mada ok. neću sada da se nerviram. Kupiću gomilu ganova u gradu. Kupiću ganova za godinu dana.

   Lupkam brzo sa karticom po koki i stvarno, lampa ubrzava proces. Kokica se pretvorila u fini puder. Izvlačim dve ogromne linijetine preko pola stola i odmah ih snifam u svaku nozdrvu po jednu.  Kesicu sa kokom više puta presavijam tako da mogu sa njom da ulazim u vodu, a da koka ostane suva. Tako impregniranu vrećicu stavljam u unutrašnji džepić shortsa za kupanje. E sada možemo u akva park. Uzimam vozačku dozvolu i hotelsku prijavu iz ranca, ubacujem šorts u kesu koju nosim sa sobom  i izlećem.

   Zatičem ih ispred šaltera renata-car agencije kako sede u foteljama okrenute prema liftu. Pošto sam se sjurio stepenicama prilazim im iza leđa. Ne vide me. Olivera naravno sedi u svojoj pozi -baš mi je dosadno, mogao bi da mi dodirneš kolena-, a Maja se tužno podlaktila i gleda u lift očekujući da se pojavim. Prilazim joj tiho i golicam je iznad stomaka.

- Aaiijjj!! – skače Maja sa fotelje vrišteći.

- Pa gde si bre ti? Već sam mislila...15 minuta te čekamo, a otišao si samo da uzmeš dozvolu - ljuta je. Okreće mi leđa i prilazi šalteru za iznajmljivanje automobila.

- Tražio sam dozvolu. Ejj Majoo. Tražio sam dozvolu - približavam joj se i pokušavam da joj ulovim pogled. Neće da me gleda.

- Ejj Majicee...... Srećicee....- umiljavam joj se. Trudi se da ostane ozbiljna ali ne može. Smeje se.

- Đubre jedno. Da mi to nikada više nisi uradio.- slatka je dok se ljuti. Uzimam joj ruku, privlačim je ka sebi i krećem da je poljubim.

- Alooo!! - čujem Oliveru iza sebe. Okrećem se ka njoj. Nisam poljubio Maju.

- Uzećemo Audi. Ti samo ovde potpiši i daj vozačku.- trpa mi Olivera papire pod nos. Gledam u Maju.

- Pa potpiši Alex - kaže ona pomirljivo i osmehuje se. Ispuštam njenu ruku, uzimam olovku i potpisujem. Sa druge strane šaltera dobijam ključeve i saobraćajnu dozvolu od Oliverinog jebenog Audija.

- Auto nas čeka ispred hotela - kratko nas obaveštava Olivera i kreće svojim manekenskim hodom da baca noge ka izlazu.

- Dobro Alex, tek smo se upoznali, bićemo sami, polako - teši me Maja. Ona kao da čita moje misli. Gledam je upitno u fazonu -pa kada će to biti?- Ništa mi ne govori već me samo kratko ljubi u obraz.. Izlazimo iz hotela.

   Ispred nas čeka crni Audi sa četvoro vrata i tamnim staklima. Olivera je očigledno uzela najskuplji auto koji su ovi ovde imali

- Ja sedim napred pošto pozadi uvek povraćam- kaže Olivera i seda na prednje sedište. Opet gledam u Maju.

- Hajde Alex, ne brini, neka sedi ona napred. Tu sam ja, pored tebe. Idem samo da kupim breskve.- Maja odlazi ka piljari sa voćem.

Sedam za volan. Palim auto i uključujem klimu. Gledam kako idu brzine. Olivera pali radio i traži stanice. Zaustavlja se na Shakiri.

- Mogu ja malo da biram muziku?- pitam Oliveru i pritiskom na dugme ukidam Shakiru.

- Ne voliš Shakiru? - iznenađena je Olivera.

- Ma volim je samo...čisto da vidimo šta još ima - Tražim po stanicama i stvarno ništa. Od grčkog buzukija pa do Kylie Minogue pa opet do Shakire i ništa. U jednom trenutku ipak nalazim Marilyn Mansona kako peva sweet dreams i tu stajem, naravno.

- Nećemo valda ovoga očajnika da slušamo? Bolje da si ostavio Kylie-    protestuje Olivera. Gledam je i pevam sa Mansonom -some of them want to abuse you, some of them want to be abused-. Volan lupam kao bubanj. Ubacujem i sirenu automobila po malo. Radi me koka, radi. Sve to dobro zvuči.

I wanna use and abuse you

I wanna know whats inside you.....

Olivera je zbunjena. Nešto kao da joj nije jasno. Ipak shvata da je zajebavam, prevrće očima i vraća se u svoju sigurnu pozu -dodirni mi kolena. Maja ulazi u auto sa punom kesom mokrih, opranih nektarina. Spontano počinje da peva. Sjajno zvučimo.

Sweet dreams are made of these

Who am I to disagre?

Travel the world and the seven seas.........

Krećemo. Audi kida kako ide.

Tandara mandara broć... Odabrao si loš način da nam preneseš svoje impresije. Moglo je biti interesanto.
A pa pa.

Ne da mi se čitati, al' da li ima fantastike u ovom "delu?" I da li se nazire kraj predavanja narko & street slenga, jer mi se ćini da je priča upravo to: Parada spomenutog slenga...

Слажем се са већином. Волео бих да видим има ли писац икаквих замерки на своје дело, или га је просто изложио да нас почаствује својим делом.

izlozio sam samo pocetak dela, a obzirom da nema interesovanja nemam motivacije da postujem nastavke.....

Zapitaj se zašto nema interesovanja... ili, zašto je splasnulo.

Batac, dobio si pažnje i interesovanja više nego mnogi.

Не разумем зашто је желео да нам прикаже цео роман...
Поента је да се види како пишеш, а не да ти се дивимо до имбецилности.

  Najvise su mi prijala knjizevna dela i filmovi koje sam spontano procitao ili pogledao. Znaci nesto mi je privuklo paznju, a da nisam znao ni ko je napisao ili rezirao.
Cini mi se da je u vasim komentarima centar paznje na meni, tako da sama prica ostaje u senci, cak sta vise nevidljiva. Ja tako zamisljam pisca. On pise i ne pojavljuje se u javnosti da komentarise i objasnjava sta je napisao.
Uzecu nasumeice jedan deo iz moje price:

Izlazim napolje i odlazim u park iza hotela. Pentram se na drvo i pazim da opet ne uhvatim neku ljigavu granu. Nema problema pošto su grane suve. Sa drveta gledam terase hotela i pokušavam da nađem koja je moja. Ne uspeva mi da lociram moju terasu, pošto ih ima gomila istih. Uzimam kesu sa gudrom i spuštam se sa drveta. Opet prolazim pored recepcije na kojoj nema nikoga. U sobi pravim dve okrugle kesice. U jednu stavljam oko 10 grama koke, a u drugu možda gram dva dopa, tek da se nađe, zlu ne trebalo.Te dve kesice stavljam u fioku natkasne, a glavne količine opet vraćam u onu tamnu kesetinu.   

Narkomanija se sastoji od 2 stvari. Pod jedan, same substance i njenog dejstva i pod dva od svega onoga oko toga. Sve ono oko toga je krimogenost. Krimogenost = ligavština u priči. Zbog krimogenosti zavisnik se najbolje oseca kada ga drugi ne gledaju ili spavaju. Odvojen je od vecine. Sam je na drvetu. Pokusava gledajuci gomilu istih prozora i terasa da nadje sebe medju vecinom ali ne moze. Uzima drogu da bi ziveo i zivi da bi uzimao.

Mislim da je moja prica dobra jer svaka scena ima preneseno znacenje. Voleo bih kada bi citaoci to videli, ne da bi mene hvalili nego da bi mozda ipak bolje razumeli zavisnost, jer kao sto rekoh....reci ne drogama i ostale parole imaju kontraproduktivno znacenje.
Nema krvi samo radi ti krvi, droge radi droge i sexa radi sexa, vec se do svega toga po logici stvari dolazi.
Da li je ovo horor prica? Da li je za ovaj sajt. Pa jbg. Slobodno razmisljajte. Slobodno zavirite u sebe. Nije to tolika frka. Ne bih dalje....i ovo je previse od mene.         

 

 Ako ima zainterosavanih za daljnje nastavke neka to konkretno kazu, jer ja jedino mogu da postavim ono sto sam napisao. Nikako ne zelim da to objasnjavam. Znam da sam u prethodnom postu analizirao i objasnjavao ali izuzetak potvrdjuje pravilo.

Hvala na komentarima u svakom slucaju.

Džaba preneseno značenje (koje ni u jednom trenutku nisam primetila) i pokušaji da prikažeš zavisnost kada je ono što pišeš dosadno.

Neka mi tvoje delo spontano privuče pažnju. Neka me uvuče, tako da ne mogu da prestanem da čitam.

Bez toga, džaba krečenje.

Sintetik, mislim da niko nije imao zamerki na priču, koja, iskreno, za sada, i ne postoji, jer sve što si postovao su samo haotično zabeleženi delići slagalice.
U tvom pisanju očigledan je uticaj filma, a ne književnosti kako si istakao.
To što ljudi nisu oduševljeni sa tvojim pričama nema veze sa žanrom niti sa sajtom na kojem si ih postovao.
Po meni bi trebalo pod hitno da počneš da čitaš, po mogućnosti, domaće pisce. Za pola godine se vrati svemu što si napisao i preradi ga. Postuj priče tada i saslušaj komentare.
Radi na sebi i rezltati će sami doći.
Najgore što možeš sebi da uradiš je da poveruješ da si najbolji i neshvaćen samo zato što živiš (u tvom stilu) u jebenoj Srbiji.
U svakom slučaju, napred. Radi na sebi. Ne odustaj.

Quote from: SuperSynthetic on 11-12-2010, 15:05:45
Mislim da je moja prica dobra jer svaka scena ima preneseno znacenje.

Прича је значи добра. Али што си је онда постовао? Да би то и други рекли? Не чини ми се да си чуо иједан коментар, нити да си разумео критику, то ти је проблем. Дошао си да би био хваљен.
Умеш да пишеш, али си се ухватио клише теме, а радњу ниси убацио. Кога брига шта ће  бити са твојим ликом? Направи га занимљивим, покажи га како се развија кроз радњу, а онда ћемо стрепети за његово здравље, докле ће да буде наркоман итд.
Сигуран сам да су ти пријатељи нахвалили дело.

Konkretno, želim nešto konkretno da pročitam od tebe. Prvo pa muško, roman? Teži oblik slučaja. Ne gubi samopouzdanje, smanji samodoživljaj.

Ja verujem da mu "pošten izdavać" sa velikim oduševljenjem angažuje štampara...

Posle Mansona na radiju puštaju nešto od Guns and Roses. Očigledno je neka rockandrol stanica.

   Najbrži sam na putu. Stći ćemo do grada za 5 minuta. Olivera coolira u svojoj pozi. Maja je pozadi ali sedi na sredini zadnjeg sedišta nagnuta ka meni. Jednom rukom me drži za rame, a drugom zaglaba nektarinu.

- Oćeš jednu nektarinu Olivera? - pita sestru.

- Neću, hvala - gleda je ova pomalo gadljivo kako kaplje po kolima.

- Oćeš ti Alex.? -

- Paa...ne znam. - Nisam ništa jeo, a skoro ni pio, danima. Imam utisak da mi je želudac od tako tanke sluzokože koja će pući ako uzmem zalogaj ili gutalj bilo čega. Na koki ne mogu da jedem ni pijem, a sdruge strane koka mi daje svu potrebnu energiju i više od toga.

- Jel ti uopšte jedeš nešto, čoveče? - zabrinuta je Maja.

- Otkud ti sad to? - ne mogu da verujem da me je to pitala. Ona stvarno kao da mi čita misli.

- Pitam samo - odgovara dok slatko žvaće i guta sočnu nektarinu. Dok je grize trudi se da usnicama pokupi sav sok da ne bi kapao, mada joj ipak kaplje. Imam utisak da bi možda mogao i ja da probam malo, pa šta bude nek bude.

- Pa daj mi jedan mali griz od te tvoje.-

- Evo zagrizi - daje mi. Pokušavam da zagrizem što manje.

- Slobodno Alex, ima još - hrabri me Maja. Iako su mi usta skroz utrnula ipak osećam osvežavajuću slast nektarine. Gutam, uplašen šta će se dogoditi kada mi stigne do želuca. Međutim ništa. Sve je Ok. Nije mi puko želudac, niti me je stomak zaboleo.

- Daj još malo -

- Evo ti jedna cela -

- Ne, ne, samo još jedan griz pls.- Hrani me Maja opet. Imam utisak da je tu gde je ona zagrizla nekterina postala mekša i lepša te me ne boli stomak. Opet grizem i gutam. Prija mi.

- Daj još -

Maja nastavlja da me hrani i tako jedemo nektarinu po nektarinu i kapljemo po kolima i sebi samima.

   U jednom trenutku iz 4-te ubacujem u 3-ću i krećem besomučno da obilazim kamion ispred mene ali ulećem u strašne makazice cisterni koja mi ide u susret. Razvlačim 3-ću i brzo šaltam u 4-tu te za dlaku eskiviram cisternu i obilazim kamion praveći pravi slalom. Čuje se cisterna koja trubi kao pomahnitala. Bacam brzi pogled na Oliveru očekujući da mi kenja. Primećujem samo blagi zamrznuti osmeh i ludački sjaj u njenim očima. Njoj se ovo sviđa.

- Ja hoću da izađem - čujem odlučnu Maju iza sebe.

- Izvini Majoo, slučajno se desilo, pazićuu - oduzimam gas i prilično smanjujem brzinu. Olivera ništa ne govori, samo prevrće očima, jer smo usporili.

- Samo još jednom napravi nešto slično i ja odoh, budi siguran u to. - nastavlja Maja.

- Nedam nektarine - neće ni da me hrani više.

- Ali gladan sam Majice - kukam jadan.

- Dobro hajde, evo ti - nastavlja da me hrani.

   Ližem joj sok sa prsta pre nego što zagrizam nekterinu. Ima lepe dugačke prste. Nokti su joj nalakirani bezbojnim lakom i nisu dugački. Opet mi daje griz i ja joj opet ližem prste. Ćuti i kao da joj je neprijatno ali joj se sviđa. Imam utisak da se čak malo i uzbudila.

- Očigledno ste se najeli, pa se sada igrate sa hranom. Da li je možda ostala jedna nektarina ze mene? - javlja se Olivera.   

- Jeste jedna - Maja joj daje nekterinu. Olivera jede nekterinu kao da puši kurac ustvari. To namerno radi da bi nam valda pokazala nešto. Stvarno je veštica. Uvek nam sve pokvari. Okrećem se i gledam u Maju koja mi uzvraća pogled razumevanja ali odmah dodaje

- Molim te, ne gledaj u mene nego gledaj gde voziš.- Nastavljam da gledam gde vozim, a Maja mi dodaje higijensku vlažnu maramicu da se obrišem od nektarina.

   Ako su sestre, nisu sijamske bliznakinje. Zašto moraju svuda zajedno? Mislim, skroz su različite.

   Stižemo u grad. Počinju semafori, blokovi, ulice itd. Kružim po Rodosu tražeći otvorenu apoteku. Devet i petnaest,.trebalo bi da rade radnje.

- Jel ti znaš uopšte gde ideš? - pita Olivera.

- Naravno da znam.- Od neispavanosti i koke i dalje ne mogu da čitam pa zato tražim one zelene krstove koji označavaju apoteke. Kružim oko jednog bloka u kome sam valda primetio apoteku. Baš bih zapalio pljugu. Zadnjih dana sam skroz zaboravio na pljuge. Oni Rusi pa svi oni duhovi čoveče, tolko su me isprepadali da ni jednu pljugu nisam zapalio. Prosto nisam imao vremena da pušim, a sada kad mi se puši nemam pljuge. Sestrice ne puše tako da od njih ne mogu da se grebem.

- Evo tu smo - parkiram auto ispred kafića. Gomilu stolova i suncobrana su izbacili na trotoar.

- Sedite vi ovde, a ja odoh samo do jednog Grka da uzmem kintu i vraćam se bukvalno za 5 minuta.- Izlazimo iz auta. Vidim da je Maja opet sva skrhana, jer ćemo se rastati na 5 minuta.

- Majicee..... ejj....Majoo!- dozivam je, jer vidim da je opet ljuta i neće da me gleda. Žustro odlazi do prvog stola i demonstrativno seda tresnuvši o stolicu. Olivera elegantno ide za njom i uvaljuje svoje dupence u stolicu kao da seda na kurac. Samo što ne svrši. Naravno ceo lokal je gleda, a pošto je jutro to su uglavnom stariji Grci.

- Majoo!!- glasno je dozivam i stojim ispred nje. Neću da odem dok me ne pogleda.

- Šta je?- i dalje zuri u daljinu.

- Majoo!!-

- Reci.- gleda me u oči, a pogled joj je kao da je nešto boli, kao da je ranjena.

- Pa Majoo - sedam pored nje i uzimam joj ruku.

- U kom si fazonuu? Vraćam se za 5 minuta, obećavam.-

- Aman čoveče do sad bi se već vratio, idi više, idi - histeriše Olivera. Ustajem i krećem.

- Za 5 minuta! Majice! Za 5 minuta, obećavam! - vičem joj dok odlazim.
   Žurim do apoteke iza ćoška. U apoteci nemaju klasičnih špriceva i igala već samo američke. Brzo razmišljam. Američki su tanki i dugački sa iglom koja se ne skida ali je od kvalitetnijeg čelika, tanja i oštrija. Ma cool, kako sam se u Americi rokao sa istim takvim, jer drugih nije ni bilo. Tražim 20 ali Grk neda više od 10. Uzimam 10 insulinskih špriceva i stavljam ih u veliki džep na nogavici. Brzo se vraćam. Nemam vremena ni pljuge da kupim. Ma jebo pljuge moram da se vratim za 5 minuta.

   Vraćam se do kafića gde me čekaju sestrice. Sedam pored Maje. Držimo se za ruke. Ukrštamo prste i stežemo se čvrsto.

- Jel si završio posao?- gleda me Maja veselim plavim okicama i smeje se. Srećna je.

- Jesam, jesam?- osećam kako njeno veselje prelazi na mene.

- Nama su ona dvojica za onim stolom naručili piće. Hoće da nas časte- pokazuje ka dvojici relativno starijih Grka koji sede u uglu. Grci napaljeno bulje u njih dve. Imam utisak da bi nas sve zajedno odvalili od kurca. Olivera se isprsila izbacivši grudi da joj izgledaju što  veće. 
- Ja sam naručila mineralnu vodu, a Olivera koktel.- referiše mi Maja.

- Jel se ne ljutis?- pita i steže mi ruku.-

- Što bih se ljutio?-

Ljubi me u obraz..

   Mogao bih da se časkom puknem u wc-u ovoga kafića. Najzad imam ganove. Mada postoji mogućnost da se opet malo onesvestim ako se roknem, a to će trajati ko zna kolko. Maja će u tom slucaju sigurno da krene da me traži i šta sam onda uradio ako me nađe u wc-eu prebijenog od koke? Mogu da joj kažem da imam epilepsiju ili da probam da se roknem sa jednim malim rokićem od pola grama ali......
Stiže konobar.

- Your drinks.- Ispred Maje stavlja mineralnu sa ledom i kriškom limuna, a Oliveri -sex on the beach- koktel sa malim suncobranom kao ukrasom.
- Gentlemen in the corner ask what would you like to drink? - pita me konobar.
Bacam pogled prema gospodi koja nas čašćavaju. Jedan od njih u znak pozdrava i dobrodošlice diže ruku i osmehuje se.

- We don't want anything else, please.- odgovara Olivera umesto mene.
- Ok. thank you.- odgovara konobar i odlazi.

- Otkud ti znaš da ja neću ništa?-gledam Oliveru zblanuto.

- Idemo na kupanje Alex. Odmah! Nemoj da se duriš nego polazi.  Nas dve smo tek stigle i htele bi da se okupamo, a ne da  sedimo na ovom trulom mestu sa ovim seljacima koji bulje u mene kao da nikad nisu videli žensko. Idemo.- odlučna je Olivera.

- Dobro hajdemo.- slažem se sa Oliverom. Bolje da se ne rokam ovde. Mislim ipak Maja i sve to. Bolje ne. A i pun sam koke da budem iskren. Skenjo sam oko 4 grama u zadnjih par sati.

- Nismo trebale da naručujemo ako nećemo da pijemo. Ipak nam je čovek platio.- kaže Maja.

- Ma ko ga jebe.- Olivera uzima dva srka koktela, daje meni da probam i ustaje. Ja uzimam tri četiri gutljaja i krećem za njom. Vučem Maju za sobom. Ulazimo u auto. Olivera opet seda napred, a Maja pozadi. Vozim ka izlazu iz Rodosa.

- Ti si birao muziku kada smo dolazili, a sada ću ja.- komanduje Olivera i dalje. Nalazi Destinys child i neku njihovu R&B-pop govnariju. U znak protesta počinjem da pevam karikirajući ženske vokale do maksimuma.
I'm a survivor

I'm not gonna give up

I'm not gonna stop

I'm gonna work harder

I'm a survivor...... Kreštim parodirajući ženske glasove, a sirenom od automobila dajem ritam .

I'm gonna fuck you

I'm gonna suck you......i tekst sam promenio.

Maja umire od smeha, pozadi.

- Mogli bi da prestanete da se ponašate kao deca debili.- kaže Olivera ljutito.
- Ok. Olivera, cool, sorry, neću više.-

I'm gonna fuck you

I'm gonna suck you......ipak nastavljam da pevušim tankim kretenskim ženskim glasićem. Ona me prekorno gleda.

- Dobro, dobro, neću više stvarno.- prestajem da pevam.

- Znači idemo u Faliraki- kažem ozbiljno.

- Kakav Faliraki?- pita Olivera

- Pa tamo je akva-park.-

- Ti baš dobro znaš ostrvo, a juče si doputovao iz Španije? sumnjičava je Olivera.

- Bio sam ja ovde i prošlog meseca jedno 5 dana.- u trenutku se snalazim i lažem naravno.

- Kolko ima do tog Falirakija?- pita Maja.

- 10 možda 15 minuta.-

   Lagano vozim obalom ka Falirakiju. Olivera svaki čas bira sebi muziku na radiju i nalazi sve veće i veće bljuzge. Maja je tako sela pozadi da možemo da se gledamo kroz retrovizor. Češka me po vratu. Kada je god malo duže gledam u retrovizoru ona me nežno pritisne po vratu što znači da pazim gde vozim, a ne da gledam u nju.

   Vozimo se pored mora. Ućutale su se. Gledaju pučinu. Osećam kako ih priroda smiruje. Jebe me to što i dalje ne mogu da čitam ali otprilike skrećem na jednom izlazu za koji pretpostavljam da je izlaz za akvapark. Valda sam dobro skrenuo. Vozim još malo i to je to. Ispred nas je akvapark.

- Pa ovo je ogromno.- Maja je fascinirana.

- Jeste baš je veliki. A videćeš tek unutra šta sve ima.- pričam Maji i

parkiram na parkingu akvaparka. Izlazimo iz auta. Plaćamo ulaz i dobijamo plastične narukvice sa bar codom koje nam važe za ceo dan.

   Ulazimo u kabine da se presvučemo. Oblačim shorts za kupanje i proveravam dal mi je koka u džepčiću. Uzeo bih malo koke ali nemam vremena. Stavljam svoje stvari u kesu i izlazim iz kabine. Sunce piči kao ludo. Njih dve se jos presvlače.

   Prva izlazi Olivera u bekiniju. Možda nije nešto senzibilna i nema baš neku spiku, mislim sve u svemu je baksuz ali.....ali šta ona ima da priča....dovoljno je da se skine. Neverovatno izgleda u crnom bekiniju koji više otkriva nego što pokriva. Dupe joj je se zove Izvolte, a preziva Stavimi. Noge, butine i obrijana ribica koja se ocrtava sa svih strana. Sve je to onako idealno zaobljeno, a opet vitko, vitko i onda sisetine čoveče. Koje sisetine. Onako velike loptaste malo razmaknute, a idu na gore i bradavice joj idu na gore. I kad joj na kraju pogledaš u onu jebuljivu facu, nema druge nego da ti se digne.

- Ja ću na kamikazu.- Olivera upire prstom u jedan skroz strmi tobogan koji deluje baš zajebano za spuštanje.

- Oću i na turbo slide.- pokazuje mi još jedan strmi tobogan ali u obliku tunela.

- Hajde idemo! Požuri Majo više!!- viče dok joj oči ludački sjaje.

- Evo, evo, idem!- čuje se Maja iz kabine za presvlačenje.

- Ovaj lazy river je smaranje.- nastavlja Olivera da kometariše i čita nazive tobogana. Ja ne mogu ništa da pročitam. Moraću stvarno da probam malo da stanem sa kokom i da odspavam jednu noć. Baš ne mogu da čitam.

   Izlazi i Maja. Tek sada vidim kolko je zgodna. Obukla je plavi bekini koji joj se potpuno slaže uz oči i kosu. Duge lepe noge, fina mala guza, savršeni struk. Grudi su joj idealne veličine, ni male ni velike. Ladno bi mogla da bude foto model, mada je očigledno da joj uopšte nije bitno kako izgleda, što se nikako ne može reći za njenu sestru.
- Mmmmm što si fina - kažem Maji i gledam je.

- Jel jesam?- ukršta mi ruke oko vrata.

- Jesi - hvatam je oko struka.

- Ni ti nisi loš - ljubi me u obraz. Stiskam je jače oko struka i navlačim na sebe. Ljubim je u vrat.

- Oćemo li više, ili ćete ovde da izvodite show program? - Olivera nas opet prekida. Krećemo za njom. Zauzimamo tri slobodne ležaljke sa suncobranima i tu ostavljamo stvari.

- Idemo na kamikazu - kreće Olivera ka najvećem i najstrmijem vodenom toboganu u parku.

- Ma daj Olivera. Ja neću.- Maja je uplašena od kamikaze.

- 'Aj mo na ovaj multi slide - pokazuje Maja jedan ne tako strmi, kružno spiralni tobogan.

- Ili na ovaj rafting slide.- pokušava da nas odvuče od kamikaze.
- Hajdemo Majice na kamikazu, slobodno. Ja ću da te pazim. Samo se

    opusti.- ubeđujem Maju.

   Penjemo se na vrh ogromnog vodenog tobogana. Stepenice nas dovode do metalnih merdevina koje vode do mesta odakle se ljudi bacaju u oko 50 metara dubok ponor tobogana i jure ogromnom brzinom.
- Ja neću. Vi idite.- Maja se ukopala i neće uz merdevine. Preneraženo gleda tobogan i ljude koji jure na dole kao da su iz puške ispaljeni.                                                     

- Hajde Majice, pa to je neko sve lepo proračunao. Ne može ništa da ti se desi. - Hvatam je za ruku i ukrštam prste sa njenim prstima. Vučem je ka merdevinama.

- Jaooo - kuka Maja. Olivera se već popela gore i čeka nas.

- Hajde više, hajde Majo vidi kako je dobro!- zove sestru. Guram Maju ispred sebe na merdevinama i penjem se za njom.

   Olivera prva skače u ponor tobogana. Spasioc čeka da Olivera stigne do dole, a onda daje znak da može sledeći da skoči.

- Hajde Majice.-

- Joojj neću, neću!-

- Hajde Majicee, skoči, neće ti ništa biti, pa veruj mi malo.-

Maja prilazi ponoru i opet gleda u mene.

- Hajde Majo, samo drži ruke uz telo i pusti se! Ništa ti se neće dogoditi! Obećavam!-

Maja skače u ponor. Gledam u spasioca koji mi posle par trenutaka daje signal da mogu i ja da skočim. Visina je ogromna. Skačem u ponor plastičnog kanala po kome šiba voda. Držim ruke uz telo i jurim na dole. Padam, padam, sve brže i brže. Jurim tako brzo da mi se čini da mogu vrlo lako da ispadnem iz kanala. Sve se trese. U jednom tretrenutku osećam da malo usporavam i pljussss. Gotovo je. Upao sam u bazen na dnu tobogana.

- Ja idem ponovo!!- viče Olivera dok izlazim iz bazena.

- Ja vala neću više budi sigurna da neću!!- viče Maja preneražena od šoka.

- 'Aj mo na nešto drugo!- pokušavam da rešim situaciju.

- Ja odoh, a vi kako hoćete!- i Olivera ode opet uz stepenice.

- Majiceee.- dodirujem je po obrazu.

- Jel si mi se puno uplašila?- grlim je.

- Jebo vas kamikaza, lepo sam rekla da neću. Što si me terao?. - ljuti se. Slatka je dok se ljuti.

- Dobro nećemo više.- Držim je zagrljenu i osećam kako drhti. Poljubio bih je. Poljubio bih je u usta ali.... ali nekako mi je frka.....možda baš i nije sada trenutak.

- Vidi Majo. Uzećemo ove velike šlaufove i idemo na lazy river.-

- Vidi Majo, sednemo u šlaufove i lagano plovimo po celom parku.   Opušteno razgledamo.-   

- Hajde Majice.-

Maja gleda ljude kako sede u velikim okruglim vazdušnim šlaufovima i lagano plove duž -lazy river-.

- Ajde Majo - dodajem joj jedan šlauf.

- Pa hajde.- stavlja Maja šlauf u vodu i seda u njega. Ja sedam u drugi. 
Plovimo lagano po kanalu koji protiče kroz ceo park. Sunce nas prži. Prskam Maju.

- Eiii, ne prskaj me!-

- To treba tako mala. Da ne izgoriš - prskam je još jače.

- A ja sam mala, a?- prska i ona mene. Prskamo se. Prskamo i po drugim ljudima koji tu prolaze na svojim šlaufovima. Prilazim joj i vrtim je zajedno sa šlaufom u krug. Smeje se. Lepo joj je. Prošla joj je frka od kamikaze.

   Lagano uplovljavamo u deo koji je kao tunel i u njemu je ladovina.
Svetlost se prelama kroz vodu. Senke igraju po zidovima.

- Bas je lepo ovde.- kaže Maja.

- Jeste lepo je - gledam je dok joj se kapi vode presijavaju na licu. Sva je sveža i nestvarna. Gleda me plavim očima koje ovde izgledaju tako živo, a opet misteriozno. U dubini njenih plavih očiju je sve zapisano. Tu je tajna sveta. Hteo bih da je dodirnem ali kao da se plašim da ću uprljati njeno blistavilo. Kao da imam fleš od koke, a nisam se puko. Neverovatno. Možda doživljavam neki flash-back od ranije.
   Opet je vrtim. Hvata se za moj šlauf i zaustavlja se. Lagano me okreće. U jednom trenutku nam se glave susreću. Ljubi me. Osećam joj sveže usne. Ljubim i ja nju. Dodirujem joj vrhom jezika gornju usnu. Prelazim preko nje. Osećam njen jezičak. Dodirujemo se jezicima. Grli me. Ja je držim za vrat i privijam uz sebe.

Ratnici Svetlosti često se pitaju koja je njihova uloga. Mnogo se puta zamisle nad smislom svoga života. Zato i jesu Ratnici Svetlosti jer greše. Jer se propitkuju. Jer traže smisao. I nema sumnje da ce ga pronaci. Da, nema sumnje da će ga pronaći.
‎"Prvo: Bog je žrtvovanje.Patimo u ovom životu i bićemo srećni u budućem. Drugo: ko se zabavlja taj je dete. Živimo u neprestanoj napetosti. Treće: drugi znaju šta je za nas najbolje, jer imaju više iskustva.
Četvrto: naša je dužnost da druge usrećimo. Treba da im činimo po volji, čak i ako to podrazumijeva velika odricanja. Peto: ne treba piti iz pehara sreće, jer nam se to može osladiti - a nećemo ga uvek imati u rukama. Šesto: treba prihvatiti sve kazne. Svi smo mi grešnici. Sedmo: strah je najbolji stražar - nećemo se i...zlagati opasnostima. Ovo su zapovesti kojih nijedan ratnik svetlosti NE može da se pridržava." NE MOZE DA SE PRIDRZAVA.

ima li neka skraćena verzija svega ovoga?

Oćeš da objaviš?

Quote from: Boban on 13-12-2010, 17:46:06
ima li neka skraćena verzija svega ovoga?

Nisam sve čitala, a skraćeno od onog što jesam pročitala:

Quote from: angel011 on 04-12-2010, 17:50:45
Zev.

On je na kokainu, tripuje, na kokainu je, tripuje, na kokainu je, tripuje... Tripovi se ponavljaju, a ni prvi put nisu bili zanimljivi. Karakterizacija i dalje nepostojeća. Drama takođe nepostojeća. Psovke i galama ne mogu da ih nadomeste.

Neka me neko obavesti ukoliko se u nekom trenutku pojavi nešto vredno čitanja.

Kakvi sad Ratnici Svjetlosti? Šta bi sa švecama? Jelil overio obe?

Vidi ovako, ja sam ti za pisanje reper od 'do moga' kakve sve njuške ovde obitavaju. Jedini razlog što povremeno komentarišem je da dam do znanja - ima smisla u tvom pisanju, čak i tim tvojim sakatim rečnikom uspevaš me terati u napred; ja nemam problema kad se 'ništa' ne dešava, bili, išli, more i tako to. No, ko ti je ono preporučio iščitivanje domaćih klasika, Mića? Pametno. Sve što postigneš a Bogom ti je dano, usereš stilom koji nije vredan ni šestonedeljnog pomena. Kurac, pička, sisa i jebanje odavno nikog ne sablažnjavaju, ne prave razliku; to su samo reči koje ako se pravilno ne umese sa resto poniznih i nimalo ambicioznih bliskih rođaka, dobije se zagorela krompirača. Neznam nikog ko tako što gustira.

Mladac, došao si po izdavača, dobio sasvim korektne savete. U čemu je jed?Da znaš kako se ovde svi raduju novom vrućem zecu; možda ne liči ali dobio si prolaznu.

Ratnici Svetlosti nemaju veze sa pricom koju sam napisao. Ratnike sam nasao na internetu. Mozete i vi. To sam postovao cisto onako. U tom trenutku mi se ucinilo kao cool.
Ubedili sta me da sredjujem svoje delo i sada sam u frci. Da li nastaviti sredjivanje bez menjanja price generalno ili nekako pronaci kako je to izvorno izgledalo i opet sastaviti kao sto je i bilo. Ovaj Ljustikin me je nalozio najvise na sve to i s jedne strane je u pravu, a sa druge.... alo ovo je 2010...stize 11.... priča bez priče.... ko je ubio loru palmer....petparačke priče.....pa + 10, 20 godina na to.... u tom fazonu sam i napisao ovo delo...trudim se da ispratim duh vremena u kome zivim.... ko vise cita uopste???....mislim od mladjih narastaja....video igre....stripovi....FILMOVI.....to je naracija koju mladji razumeju.....jedan sin mi je 90....drugi 92....vidim sta radi njihova ekipa...nekad i od mladjih treba uciti....nesto naravno, ne sve.....

Quote from: Mica Milovanovic on 13-12-2010, 17:48:19
Oćeš da objaviš?

nemam od cega da zivim....a na televiziju mi se ne vraca....

Sredi jezik kojim pričaš.

Mićino pitanje nije bilo tebi upućeno.

Voleo bih da ovaj poljubac večno traje. Maja me steže. Dodirnula mi je dušu jezikom. Nestao je sav moj strah od tamne praznine. Ne treba mi ništa više. Ni koka, ni kinta, ni stvari,  ni drugi ljudi.

   Lagano izvlači svoj jezik i hoće moj. Ulazim joj jezikom duboko u usta. Podrhtava mi pod rukama. Grčevito me steže i ne želi da popusti. Postali smo jedno. Najzad smo postali celi i ispunjeni. Prelazim joj rukom po leđima, guzi, nogama. Ne mrda. Potpuno mi se predala.

   Ne želim da izađemo iz tunela. Lagani tok vode nas ipak vodi ka izlazu. Pokušavam jednom rukom da se uhvatim za zid tunela i da nas zaustavim. Ruka mi klizi po glatkom plastičnom zidu. Nemam zašta da se uhvatim. Ipak napipavam nekakvu izbočinu.. Zaustavili smo se. I dalje se ljubimo. Opet me grčevito steže i ne pušta.

   Hteo bih da joj kažem. Hteo bih da joj priznam. Da joj kažem celu istinu o meni i svemu. Da nisam došao juče iz Španije, da nisam DJ, da sam prošle godine otišao iz New Yorka, da ustvari ovde živim, da ustvari.......
   Te moje laži su još jedina stvar koja nas razdvaja. Jedina prljavština koja smeta. Moram to da joj kažem.

- Majicee.- gledam je. Hoće još da se ljubi. Lubim joj nežno usnice i ne dozvoljavam da me opet uhvati u klinč.

- Ejj Majoo.- ljubim je kratkim nežnim poljupcima.

- Hteo bih nešto da ti kažem, 'el znaš Majicee?-

- Znam, sve znam Alex, ne moraš ništa da mi pričaš.- gleda me samo uvereno kao da joj je sve jasno.

- Šta znaš?- zbunjen sam.

- Pa znam da te Olivera nervira i da bi da budemo ti i ja sami bez nje ali...-  tera ona svoju priču.

- Ona mi je sestra Alex. Jeste malo nezgodna i voli da kontroliše druge ljude ali je dobra. I mene nekad nervira kako se ponaša ali ona nam svima pomaže. Da nije nje, mama i tata bi jedva preživeli, a ja verovatno ne bih studirala nego bi morala da radim – nastavlja Maja.

- I ovo letovanje, sve je to poklon od Olivere. Ima  bogatog muža koji je divan prema njoj i prema svima nama.-

- Majo, nisam to baš hteo da ti kažem.-

- Pa šta si hteo?- gleda me kao da nema ništa više da se kaže.

- Vidi Majo.....ovako.....- ljubim je.

- Hajde reci.- neće da se ljubi i gleda me zaintrigirano.

- Nisam juče došao iz Španije - prevaljujem preko usta.

- Nego odakle si došao?- osećam kako joj ruke više nisu tako čvrsto stegnute oko mog vrata.

- Ovde sam već skoro godinu dana - krećem sa priznanjem.

- I?- zbunjeno je zabrinuta u očekivanju nastavka.

- Nisam DJ.-

Sklanja ruke sa mog vrata i pokušava da ostane smirena u svom šlaufu.

- Ko si bre ti čoveče? Zašto me tako lažeš? Kakvu si mi ono karticu pokazao? Rekao si da živiš u New Yorku - baš je ljuta.

- Vidi Majo, rodjen sam u Beogradu. Keva mi je iz Zagreba, a ćale Beograđanin. Čim sam se rodio oni su se razveli. Ćale je otišao u Ameriku, a keva se vratila u Zagreb. Ja sam odrastao kod babe i dede u Beogradu. -  pokušavam ukratko da ispričam svoju biografiju.

- I? Nastavi.- Maja očekuje nekakav rasplet.

- Pa to ti je to. U školu sam išao malo u Beogradu, malo u Zagrebu, pa malo u Americi kod ćaleta i tako sam dobio Američku zelenu kartu.- završavam priču misleći da sam joj sve lepo priznao.

- Nastavi Alex, slušam te -

- Pa eto. Ustvari ne znam šta sam po nacionalnosti. U Zagrebu me zovu Srbine, a u Beogradu

    Hrvat. Imam Srpski pasoš i američku zelenu kartu. U New Yorku mi je bilo cool. Tamo

    sam završio školu za tonsku produkciju. Imao sam dobar posao kod jednog švabe u

    muzičkom studiju i super sam zarađivao.-

- I šta je onda bilo?-

- Radio sam kod švabe do pre godinu dana.-

- I?-

- Onda sam se navukao na kokain, počeo da pravim sranja i dobio otkaz.-

- Dobro i onda?- Pažljivo sluša ali imam osećaj kao da mi sudi.

Pitam se kakva će presuda biti? Da li će ostati samnom ili će me ostaviti? Jbg. šta bude biće.

Nekako moram da joj kažem istinu.

- Onda sam zapalio iz New Yorka, kratko u Amsterdam, pa u Francusku i onda sam stigao ovde i evo ovde sam otprilike zadnjih godinu dana.-

  - I šta radiš ovde? Od čega živiš?-

- Pošalje mi ćale kintu ponekad, crtam turistima tetovaže od kane i  eto tako nekako preživljavam.-

- Dobro, važno je da se više ne drogiraš. - odgovara sama sebi i želi da veruje u to.

- To jeste.- slažem se sa iako znam da ovo poslednje nije istina. Osećam da je ovo sasvim dovoljna doza istine koju ona može da podnese u ovome trenutku.

- Odakle ti novac da živiš u hotelu?- pita, a izraz lica joj govori da ako tačno odgovorim i na ovo test pitanje onda sam prošao.

- Stigla mi je iz New Yorka malo veća kinta od nekog snimanja, koje 

    sam odavno odradio ali mi nisu platili, tako da sada mogu neko vreme komotno da budem

    u hotelu.-

- Pa što si me lagao? Skote jedan. - osmehuje se.

- Da te nisam lagao ne bi pošla samnom.-

- Ma nemoj...-

Opet se ljubimo. Puštam zid od tunela. Plovimo ka izlazu.

Ceo dan smo proveli u akva-parku. Nisam se ni puko, a ni snifnuo. Maja se ne odvaja od mene. Kupio sam joj jedne crne -prada- naočare za sunce i -o'neill- crno plavi bekini. Vodio sam ih i u McDonald's na klopu. Takođe sam platio renta-car kada smo se vratili u hotel. Rešio sam da brinem o Maji. Ona je presretna.

   Olivera se u njihovoj sobi sprema za večeru u hotelu, a Maja i ja smo u mojoj sobi. Maja se tušira u kupatilu. Mogao bih da se brzo puknem ili bar snifnem malo koke dok se ona tušira. Frka mi je. Sramota me je nekako. Osećam da bi to bilo skroz bezobrazno. Njoj malo treba da  bude srećna. Kao dete se raduje zbog tih par sitnica, od par stotina  evrića, koje sam joj kupio.

   Sebi sam uvek kupovao najskuplje firmirane stvari, a već sutradan bi ostao samo u jednoj trenerci ako je zima ili u shortsu i majici ako je leto. Sve dam za koku ustvari. Zato i kupujem najskuplje, jer za jeftine dronjke niko neće da ti da ni mrvu gudre. Nikad se nisam radovao novim stvarima kao Maja. Volim da ih prošetam na sebi nekoliko dana i da me svi vide, a onda dam jaknu od 400 eura za gram koke koja bi u kešu mogla da se kupi za 100. Dal bi Maja zamenila svoje nove prada naočare za polutku koke? Nikad čoveče. I ja moram da postanem kao Maja. Definitivno moram da se promenim.

  Napolju lagano smrkava. Šta ako se oni duhovi opet pojave?

- Kako izgledam?- izlazi Maja iz kupatila u svom novom bekiniju i sa novim cvikerima za sunce. Pozira. Jednu je ruku stavila na kuk, a drugu je opušteno podigla u vis.

- Ma sva si dressed to kill.- ležim na krevetu i gledam je.

- Šta to znači?- pita i prilazi mi lagano kao mačka.

- To znači da ubijaš kako izgledaš.-

Naočare su joj skroz crne tako da joj ne vidim oči. Prelazi jezikom preko gornje usne. Okreće se i stavlja ruke na zid. Diže se na prste dok su joj noge malo razmaknute. Blago je istrćila guzu. Pomera je levo desno.

- Kako mi stoji donji deo?- pita me mazno.

- Pa stoji ti Majice. Baš ti stoji.- ostajem bez teksta.

Sedam na krevet. Hoću da je uhvatim za dupe ali mi ona ne dozvoljava. Brzo se okreće i lagano me gura da ponovo legnem. Grebucka me noktima po grudima. Diže mi se. Seda na mene. Mrda guzom lagano.

- Mmmm, šta je ovo?- Oseća da mi se digo i jače me pritiska guzom.

- Ništa, izgleda da me je uhvatio grč.-

- Pa šta ćeš sad?- pita i meša.

- Jooo, ne znam?- gledam joj u facu. Oči joj se ne vide iza naočara

ali usta čoveče, kakva su joj usta i taj glas koji se mazi.

- Kako ne znaš?-

- Nemam pojma Majice. Možda bi pomogla nekakva masaža.-

Stežem joj guzu. Ona se uvija.

- A masaža kažeš - trlja se o mene sve žešće.

Prelazim joj prstima preko usana. Liže mi prst. Stavljam joj ga u usta. Sisa ga lagano.

- Dođii.- privlačim je ka sebi.

Ljubimo se. Guram joj jezik duboko u usta. Grli me.

Zvrrrrrrrr, zvrrrrrrrr čuje se hotelski telefon na natkasni pored kreveta.
I dalje se ljubimo.

Zvrrrrrrr, zvrrrrrr zvuk telefona ima neku frekvenciju koja probija uši.
Zvrrrrrr, zvrrrrrrr.

Maja diže slušalicu i odmah počinje da govori.

- Mi nećemo na večeru. Javiću ti se malo kasnije.- spušta slušalicu.
- Olivera?- pitam

- Da.- odgovara Maja i ustaje sa kreveta. Pali TV i nalazi muziku. Gasi veliko svetlo, a preko lampe na stolu prebacuje moju majicu. Skida naočare, a onda i donji deo bekinija. Nazirem okruglu malu guzu i ribicu koju je tako obrijala da joj je ostala samo jedna diskretna traka od dlačica. Skida i gornji deo. Bradavice su joj se nadigle, a grudi su joj savršeno loptaste i čvrste.

- Oćeš li da se skineš možda? Ili se stidiš?.- pita me mazno i kreće da mi skida shorts. Ja skidam maijcu ali ne ustajem sa kreveta.

- Uuuuu baš te je uhvatio grč.- nežno me pipka po jajima sa svojim dugačkim prstićima.

- A šta je tebe uhvatilo?- pitam je i rukom joj nalazim ribicu. Maja mrda guzom i namešta se. Trljam joj ribicu.

- uuuuuu- ispušta Maja uzdah dok mi ga nežno drka. Ribica joj se otvara pod mojim prstom. Vlažna je. Stavljam joj vrh prsta u ribicu i pomeram ga lagano. Ljubi me. Traži moj jezik. Steže me. Guram joj ceo prst i mrdam ga još brže. Grčevito me hvata i neda mi da joj izvadim jezik iz usta. Nabija se na moj prst.

   Prislanjam joj se uz bok i trljam se o nju. Okreće se na stranu. Namešta mi guzu. Pipam je po guzi i opet joj stavljam prst od pozadi.  Gledam njenu guzu kako meša. Hoću u nju. Hoću da joj ga stavim.Vadim prst i nastavljam da je trljam kurcem. Maja zastaje, nežno ga hvata ručicom i kao da mu pokazuje put. Lagano ulazim u nju.

- Aleexss -

- Majiicee, divna si -

- I ti si -

Ribica joj je vlažna i uzana, osećam kako me steže dok ulazim u nju. Tako lepo meša. Zabijam joj sve žesće. Ona se okreće i pipka me rukom po licu, a onda mi opet daje usta.  Stavljam joj jezik u usta i jebem je sve jače. Vadim joj jezik i grizem je po ramenu.

- uuuuuuu jebi me, jebi mee.- ječi Maja i nabija se na mene sve brže i brže. Ne mogu da izdržim više. Zabadam se u nju svom snagom.
- Ejj čekaj. Ne još. Polako.- smiruje me Maja i lagano pomera guzu ka napred. Nisam više u njoj. Smirujem se.

Local H - Toxic (Britney Spears Cover)
Local H - Toxic (Britney Spears Cover)

 ...ma jebo Britney.... TOXIC chovece....toxic je stvar do jaja... stvar koja odredjuje meru...stvar koju ćemo svirati dak iz nas ne izleti nesto originalno....ide vreme...classica sama nastaje ...ne ceka i ne pita ko i zasto svira....pise.....snima....to je Bog valda....
koji nam jasno i glasno kaze...ko vas jebe pederi...imam internet...

...with a taste of your lips Im on a ride...with a taste of poison paradise...




GMV - The Darkness - Mark Ronson - Toxic (featuring Tiggers)

GMV - The Darkness - Mark Ronson - Toxic (featuring Tiggers)


FORK - Toxic (britney spears song) a cappella

FORK - Toxic (britney spears song) a cappella

Književna radionica? Alo, alo...

Slaba pismenost, još slabije kapiranje komentara...

   WOLIM WAS....

Na kojim si ti lepkovima? Ne, ozbiljno.

 It's Britney Bitch

Quote from: Steva Lazin Ljuštikin on 17-12-2010, 17:00:24
Na kojim si ti lepkovima? Ne, ozbiljno.

Izvinjavam se gospodine. Ja uvazavam vas i vase komentare. Konkretno vi ste mi za sada vrlo simpaticni. Ozbiljno. Nisam na lekovima. 

Ne mogu Maji da objasnim da je to ustvari fazon na koki. Dok god jebeš izgleda ti da ćeš da svršiš i u ekstazi si ali ne svršavaš. Svršiš tek kad hoceš da svršiš. Jes da sam još jutros snifnuo ali me drži, bar što se seksa tiče. A i uzeo sam gomiletinu.

- Opusti se Majice, nemoj da mi bežiš.- hvatam je otpozadi za sise i trpam joj ga ispod ribice.

- Moraš da me paziš, 'El znaš?- namešta Maja guzu i hoće ga ponovo

unutra.

- Znam Majice. Opusti se, neću da svršim u tebe. Budi sigurna. Veruj mi. Obećavam.- Stežem joj bradavice koje su sve veće.

Okrećem je na ledja. Vrtim jezikom oko njene bradavice. Isto joj to radim i sa drugom. Bradavice su joj sve veće i veće, sve tvrđe i tvrđe. Maja me privija rukama čvrsto na svoje grudi. Osećam kako lagano podrhtava. Hoće me. Širi noge.

  Rukom držim kurac i trlajam joj ribicu sa njim. Malo joj ga stavljam ali ne previše. To je izluđuje. Hoće ga. Mrda guzom, traži ga. Ulećem joj opet u vlažnu ribicu.

- mmmmmmm.......mmmmmmm..- čujem Maju kako ječi. Rukama me steže za dupe i nabija u sebe.

- Jojj kako ga primaš Majice, uuuuu.-

- Jel ga dobro primam? aaaaaa?- gleda me bludno plavim očima. Taj pogled me izluđuje. Stavljam joj ruke ispod leđa, hvatam za ramene i jebem je još žešće.

- uuuuuuuu Aleexss....aaaaaa....aaaaaa- Rukom steže ram od kreveta i žmuri dok su joj usta poluotvorena.

- Majo pogledaj me.-

 Dva plava oka me opet gledaju. To je to. Kao da jebem ceo svemir. Kurac mi je tvrd kao kamen i ceo svet mi se kompresovao u vrh glavića. Grabim joj noge i stavljam ih na ramena. Vlažna ribica joj postaje još uža. Zabadam se u nju sve brže i brže. Sva energija je tu u njenoj ribici.

- jooooooo.....aaaaaa.....aaaaaaa.....ispušta Maja uzdahe.

- Otvori okice. Pogledaj me, Majoo, pogledaj me.-

Opet me gleda plavim očima. Vidim sebe u njenim očima. Jedno smo. Celi smo. Nema više rupa. Nema više praznina. Osećam ogromnu energiju u glaviću. Mogao bih da svršim ali neću. Jebem je sve jače i jače.

- Jebi me. Jao...jaoo......- Maja steže i kida posteljinu, čupa me za kosu, ne zna šta će sa rukama. Počinje da se grči. Zabadam joj ga sve dublje i dublje, jače i jače.

- Too, to, tooooooo....- Maja svršava.

  Brzo ga vadim i drkam iznad njene ribice. Prskam po njoj. Svršavam joj po stomaku i ribici. Sa prvim mlazom sam joj slučajno pogodio malo bradu, vratić i sise. Grabi mi rukom kurac i drka mi ga cedeći i zadnju kap sperme iz njega, a onda ga opet stavlja u ribicu i steže me uz sebe. Ljubim joj usne dok nam srca lupaju kao da će da iskoče.

 -Divna si Majiceee....lepoto moja najlepša - tepam Maji. Ustao bih.
- Gde ćeš? Polako.- ne da mi da ustanem i da ga izvadim.

- Pa da idem po peškir? Jeli malaaaa? Da se obrišemo.-

- Samo ga polako izvadi, molim te.-

- Dobro srećice, polako ću.- vadim ga polako.

- Uuuhh - Maja pravi nezadovoljni izraz lica.

Donosim dva peškira i sa jednim je brišem i dajem joj da nastavi sa brisanjem, a sa drugim brišem sebe.

  Odjednom osećam umor. Vuče me krevet. Ležem pored nje. Spava mi se. Stavljam joj glavu na rame. Maja...akva park... Olivera.....duhovi.....opet Maja i njene plave oči.......plave oči...

                                   ....plave oči. Zaspao sam prvi put posle 5 ili 6 dana.

Lepkovima, ne lekovima. Nema vređaš, muziku pušćamo pri dnu foruma. Ovde se uglavnom ujeda po zanatskoj liniji. Daj šansu celom forumu, zanimljiv je, anarhija all over.

Quote from: Steva Lazin Ljuštikin on 17-12-2010, 17:40:03
Lepkovima, ne lekovima. Nema vređaš, muziku pušćamo pri dnu foruma. Ovde se uglavnom ujeda po zanatskoj liniji. Daj šansu celom forumu, zanimljiv je, anarhija all over.

 Vidite gosn Stevo kako ste pomislili da se nesto ljutim cim sam poceo da budem fin. Mislim da to znaci da taj ulicni sleng deluje iskrenije, a samim tim atenticnije prilikom pisanja prica ovakve vrste. Vulgarne reci ni ja ne volim. Kada mi mladji NARASTAJI onako spontano kazu  -ne seri-  umesto  -ma nije moguce-  meni ne prija ali se trudim da se to ne primetiM. Sa svojim sinovima naravno ne razgovaram vulgarno, ulicnim slengom, a ni oni samnom. Neko ce mozda reci da sam hipokritican ali takav je zivot. Imam 46 godina, a ovo sto pisem su ipak samo price u kojima se samo delimicno koristim zivotnim iskustvima.
Poreklom sam iz stare Beogradske familije sa Senjaka. Ne pravim se vazan ali sam jos kao beba krsten i u mojoj porodici se oduvek postuje pravoslavna religija. To sam preneo i na moju decu. MADA JE ODVAJAM RELIGIJU OD VERE
Cini mi se da ste ovde na forumu stekli utisak da sam jedan strasni, brutalni, ulicar kriminalac narkoman, pa apropo toga reko da ipak kazem kako to realno izgleda. Moja pokojna majka je bila Hrvatica kao i Aleksu u prici mada da budem iskren u Zagrebu sam bio jedno desetak puta u zivotu i nisam bas nesto puno vezan za taj deo famlije.  
Otac mi isto kao i u prici zivi u Americi i on je, a ne znam kako to drugacije da nazovem nego li veliki Srbin, bez ikakvih losih konotacija koje mogu da budu vezana za taj pojam. On je rezirao tri filma dok je ziveo ovde jos tamo davnih sezdesetih. U americi se penzionisao radeci na glasu amerike kao realizator radio emisija.
U Americi sam davne 84 naucio da radim u muzickim studijima za snimanje muzike u tom vremenu sto se tice tehnike snimanja. Po profesiji sam tonski snimatelj-muzicar. Ovde sam dugo radio na televiziji. Preko 20 godina sam proveo u televizijskoj reziji na Zivim Emisijama, vestima, prenosima, tako da sam naucio i kameru i montazu i uopste to mi je postala svakodnevna rutina sto se verovatno vidi u mojoj naraciji. Ovo zadnje ne volim da pricam ali eto, nadam se da to necete zloupotrbljavati i samim tim me odbacivati kao pisca.
Zadnjih 7 godina nisam u da kazem svojoj struci. Jednostavno vise ne ide. Ne mogu. Poceo sam da pisem. Napisao sam prvo nekoliko prica, a onda i ovaj roman od 100 stranica. Trenutno pisem drugi roman ali mi nesto sporo ide ili sam mozda preambiciozan sa tim novim romanom.
  Eto tako, domacinski, dobro vece da se upooznaaamooo.
                           Ja sam ANONIMAN


P.S NECU VISE DA PUSTAM TU MUZIKU....MOZDA SAMO MALO.....
   
   avatar sifra 88