ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Former "24" executive producer Howard Gordon tells Assignment X that the proposed movie adaptation of the hit Fox TV series has been put on indefinite hold.

Acclaimed scribe Billy Ray ("Breach," "Shattered Glass") penned a script for the big-screen Jack Bauer adventure, but Fox passed on the take. Gordon says "There was a script, but ultimately it wasn't the right proposition. It wasn't strong enough or compelling enough to the studio obviously to move ahead with it."

Gordon adds that he's not involved in the project anymore but director Tony Scott apparently "has an idea that he is going to run it by or has run it by Kiefer Sutherland. I don't know what the status of it is."

Could that mean we might eventually see Tony Scott-directed "24" movie? I know a certain writer in Canberra right now who will be doing cartwheels if this turns out to be true.

Mehmete, stigao sam do njuz.neta

http://www.njuz.net/snimljen-film-bez-nikole-koja/

Čeka me još samo News Corp.

Quote from: crippled_avenger on 19-12-2010, 21:45:42
Sa zadovoljstvom, predstavljam Albedov tekst u kome se dodatno produbljuje Kimova teorija & praksa filma!

http://camerapolitica.blogspot.com/2010/12/bulgasari-i-aristotel.html

hehe, e lud si skroz

moram da priznam da sam sad fasciniran Kimom, još kad vidjeh onaj snimak filmskog studija i gigantske slike njega kako režira. Postavio sam u komentaru tamo samo 2/3 part.

sad nađoh snimak u jednom komadu, postaje zanimljivo od 13. minuta.

NORTH KOREAN FILM MANDESS!

http://www.vbs.tv/en-gb/watch/the-vice-guide-to-film--2/north-korean-film-madness-full-length

Kim Jong-il, strana 38, objasnio čovjek 

Da nije manijakalni diktator bio bi pop zvezda. Mada, još nije kasno...

Ma pazi, deo u kome on govori o zadacima filmskog reditelja u radu na filmu, uopšte nisu bezveze. Pozicija reditelja je uvek prilična siva zona u objašnjavanju filmskih zanimanja i Kim ne nudi aksiom, naravno, i posle njega to ostaje siva zona, ali nudi svoje vrlo precizno viđenje što znači - ako radiš kod mene, onda biti reditelj znači to i to. Respect!

Ne, dobar je on, samo ponekad zvuči ne kao ''Režija za početnike'', već kao ''Razorno, bukvalno i kristalno jasna režija za početnike''

Jer ovaj citat je tačan, to i jeste poenta režije, samo ja nigdje nisam naišao da je neko to tako napisao.

U klimaktičkoj sceni konflikt se razrješava, ideja filma se ''potpuno objašnjava'' i nudi se odgovor/objašnjenje problema.

Što je najgore, podsjeća me na moj stil pisanja

Da, pa dobro, Kim piše tako.

On ima malo taj mesijanski pristup svojim objašnjenjima što možda i nije loše pošto je verovatno ovo uvedeno i kao udžbenik. Stoga, nije ovo samo promišljanje filma već eventualno i kamen temeljac kinematografije kao takve u toj hraboj, prkosnoj, državi.

i ne samo temeljac kinematografije, pogledaj 13. minut snimka, ''cinema as a main link in the whole chain of art and literature''

a prije toga turistički vodič objašnjava kako film ima funkciju ideološke edukacije, mislim poenta ideološke edukacije je da ti ne kaže da je riječ o ideološkoj edukaciji

Ali boli Kima uvo, on tačno napiše šta je i kako je, car...

Henry Rollins producirao Mansonov album

Henry Rollins je nedavno otkrio da je bio producent neobjavljenog albuma Charlesa Mansona iz 80-ih.

Frontmen sastava Black Flag je potpisao producentski ugovor za jednu od Mansonovih do sada neobjavljenih ploča, Completion, ali ubrzo ga je pozvao Mansonov advokat koji je otkazao ceo projekat zbog pretnji smrću koje je dobilo više ljudi angažovanih oko albuma, prenosi Paste.

Napravljeno je samo pet kopija ove ploče od kojih Rollins poseduje dve, dok se za preostale tri veruje da su kod Mansona. Rollins i Manson su još neko vreme održavali komunikaciju.

2008. godine Rollins je izjavio za NME: "Iznenada mi je poslao pismo u kom kaže: 'Video sam te na MTV-ju i mislim da si bio baš kul'. Tako da smo razmenili pisma u više navrata do 1984. godine. Ja bih ga obaveštavao o novostima vezanim za našu novu ploču, a on bi mi uzvraćao polulucidnim odgovorima. Pravio je aluzije na Beach Boys koji mu navodno kradu ideje, što je zvučalo kao da im zavidi".

Još uvek nema planova da se izda Completion.

Pa što ne pusti empetrojke u opticaj, prokletnik...

Trejler možda čak i za film godine!

http://dobanevinosti.blogspot.com/2010/12/hanna.html

Pogledao sam BLACK SWAN Darrena Aronofskog. Ovo mu je najbolji film posle PI ako se gleda otvorenog srca i ako se ne tumači na način kako je reditelj želeo već iz jednog relaksiranijeg, duhovitijeg ugla.

Naime, ovo je film o tome kako bavljenje umetnošću može da dovede do gubitka razuma, kako je umetnost dobar ventil za labilne osobe, kako je granica između genijalnosti i ludila vrlo tanka i sl.- Međutim, sam svet umetnosti taj najdelikatniji od svih za prikazivanje na filmu, predstavljen je nizom klišea koji ga dovode do granice parodije. Balerine su sujetne i kompetetivne, reditelji-koreografi bi samo da ih jebu i to im je jedina inspiracija, i skriveno i bukvalno i ta seksualna igra se manifestuje time tako što im neprestano govore kako bi da ih jebu a to i sprovode koliko im okolnosti dopuštaju, i to su manje ili više sve indikacije. I onda posle svega toga, prisustvujemo jednom krajnje konvencionalnom baletu, muzejskog tipa, ne mnogo udaljenom od nekog najbanalnijeg doživljaja te umetnosti u kome se naravno prepletu eros i tanatos, život i smrt, umetnost i ludilo itd.

Po prekempiranosti baletskog sveta, BLACK SWAN ponajviše podseća na SHOWGIRLS Paul Verhoevena samo što je naravno kulturniji, pretenciozniji, umiveniji, i to u skladu sa starom RTS maksimom da vaza u kadru sugeriše da je reč o emisiji u umetnosti.

Kada, dosta rano u ovom filmu prihvatimo da je BLACK SWAN u stvari komedija, ako ne po tome što je smešan, jer nije smešan, već po svom duhu, po iluzijama neusklađenim sa stvarnošću koje o sebi ima ne samo glavna junakinja, nego i sam reditelj, onda se sve pretvara u jedan simpatičan i tek sporadično iritantan rollercoaster.

BLACK SWAN se po stepenu banalnosti svog scenarija može porediti sa THE WRESTLERom. Ono što BLACK SWAN međutim ima jeste Aronofsky u jednom baroknijem rediteljskom raspoloženju. Dakle, reklo bi se da je scenario koji je bajkovit tako i realizovan, i ako izuzmemo ubeđenje Aronofskog da je film umetnost ako Natalie pola filma gledamo u potiljak, što je preuzeto iz THE WRESTLERa, ostatak filma je fetišistički uslikan i lepuškast.

Drugi problem scenarija pored suštinske banalnosti i priče koju su nam već ispričali Michael Powell i Roman Polanski, jeste sama struktura. Meni lično ne smeta što je u BLACK SWANu Aronofsky odlučio da mejnstrimizuje RED SHOES i REPULSION, čak naprotiv, ali čini mi se da je scenario morao biti bolje strukturiran jer se neke stvari prekasno dese i remete sklad inače vrlo jednostavnog storylinea. Primedbe na strukturu se mogu staviti RED SHOESu i REPULSIONu ali to su remek-dela velikih reditelja koja imaju neke druge suštinske kvalitete i prevazilaze taj nesklad dočim Aronofsky čiji film jdino može da funkcioniša kao simulacija arta za shopping mall mora da povede računa o strukturi.

U tom smislu, BLACK SWAN bi se mogao nazvati artsploitationom, a kad se eksploatiše umetnost tu naravno ima i seksa. Kao i većina geekova rođenih početkom osamdesetim imam soft spot za Natalie Portman te mi je krivo što je skončala kao seksualni objekat kod Aronofskog, a on ju je tretirao kao jedan drugi seks simbol iz mog odrastanja jennifer Connely u REQUIEM FOR A DREAMu, dakle zarozao ju je i prilično ponizio. Tako ovde imamo jednu dorcelovsku scenu lezbijskog obaranja između Mile Ćunis, pardon, Kunis koja je uz sve moj simpatije ipak druga liga u odnosu na NP i Leonove štićenice lično i jednu dosta uncalled for banalnu, pa čak naneki način i gross scenu samozadovoljavanja with a twist.

Ako je odnos između Leona i devojčice bio kao odnos Meha i DušMana onda je odnos Vincenta Cassella u ovom filmu i njegovih evropskih rola kao odnos Roccovih radova u Americi sa njegovim evropskim trijumfima. Dakle, to je sve okej, to jeste Vincent ali očigledno je da ovo nije prava stvar.

Naravno, ove primedbe na scene seksa ne oktrivaju neku moju ranije nepoznatu puritansku stranu već pokazuju koliko su u suštini jeftini money shotovi na koje se Aronofsky oslanja i koliko zapravo on suštinski nije reditelj umetničkog filma. Naime, reditelji praviih balls to the wall umetničkih filmova ne pokušavaju da zabave publiku, ne spuštaju loptu, nema crowd pleasinga, nego se ide do kraja, koliko god to pogubno bilo, i zato Aronofsky koji ne može da odoli svojim zabavljačkim instinktima nikada neće biti Polanski ili Powell.

No da se vratimo onome gde se Aronofsky snalazi a to je zabava. Dakle. BLACK SWAN nije umetnost, i jeste komedija u svojoj suštini, i jeste pitak, i jeste sporadično lepo insceniran, i uopšte to je jedan fini malograđanski film koji se dotiče o neke provokativnije, čak u nekim tačkama pipne i Cronenberga, ali koji to nije. Međutim, s druge strane, ako je  i samo podsetio na velike uzore i prilagodio ih najširim masama to zapravo nije loše. Paradoks je u tome što su se i RED SHOES i REPULSION u svoje vreme u skladu sa svojim mogućnostima obraćali široj publici, čak možda i široj od one koju sada ima BLACK SWAN. Stoga, nije kriv Aronofsky što je umislio da je umetnik, kriva je cela scena što ga u toj iluziji podržavala. 

* * * / * * * *

Skinoh ga jutros da proverim taj odnos... S obzirom da ja i Pi smatram poluuspelom arti mutljavinom (a to kaže čovek sklon arti mutljavinama), ne očekujem mnogo...

Meni je ideja da je Aronofsky ozbiljan reditelj jedna velika podmetačina...

Quote from: crippled_avenger on 22-12-2010, 04:21:43onda je odnos Vincenta Cassella u ovom filmu i njegovih evropskih rola kao odnos Roccovih radova u Americi sa njegovim evropskim trijumfima.

inače, upravo pogledah Kelly in Paris scenu, i tu Roko pokazuje da je stvarno došao red da ga stave u filozofske anale!

I da, sramota me je što nisam to ranije pogledao, mislim Kelly šeta Parizom i pokazuje prstom na Ajfelov toranj i kaže ''ovo je falički simbol'', i onda sretne dvojnika Robina Vilijamsa i masakrira čovjeka. Kao što rekoh, ovo je za filozofske anale.



A Swan je stvarno smor bio, da nije Aronofsky režirao ne bi ni gledao jebeni balet, mada on je definitivno propao poslije one spejs meditacije kojoj sam zaboravio ime...

Pogledao sam australijski partizanski film TOMORROW WHEN THE WAR BEGAN Stuart Beattieja, ekranizaciju romana Johna Marsdena. Australijanci su okusili Drugi svetski rat i snimili niz raznovrsnih filmova na tu temu, i uopšte ljudi iz ovog kraja su ostavili značajan trag u ratnom filmu uopšte. Pa ipak, i pored filmova na temu gerile, nisu imali puno iskustava sa tom temom.

TOMORROW WHEN THE WAR BEGAN je snimljen po bestseler romanu za koji ne znam da li je preveden kod nas, i nisam ga čitao, no po ovome što sam video u filmu, rekao bih da se radi o brutalnom rip-offu RED DAWNa samo bez Red Scare monmebnta i cele hladnoratovske priče. Ako imamo u vidu da je MGM snimio rimejk RED DAWNa očigledno je hladnoratovski strah o komunistima ili ex-komunistima koji okupiraju Ameriku odnosno Australiju ponovo u modi.

Raspad MGMa učuinio je da TOMORROW bude ipak prvi film u tom obnovljenom talasu a Paramountova distribucija će mu omogućiti da izađe i izvan ANZAC okvira što je uosrtalom i očekivano za film koji je radio Stuart Beattie, holivudski scenarista iz Australije koji je počev od COLLATERALa napravio odličnu karijeru.

Mđutim, TOMORROW je autentični asutralijski produkt i Battie nije u u Australiji snimio holivudski film. U njemu glume lokalni glumci, nije opterećen lokalizmima ALI usled toga više deluje sterilno nego istinski univerzalno čemu doprinosi i realizacija za koju se ne može reći da reflektuje Beattiejevo neznanje koliko dosta sveden budžetski okvir u kome je snimljen film. Film koji ovako izgleda po meni nema puno šanse u bioskopima pošto u svojim najboljim deonicama deluje kao nešto skuplja, mada ne i najskuplja/najkvalitetnija mini-serija.

Ono što je međutim apsolutno australijski šmek koji je Beattie očuvao jeste sam odnos prema temi. Naime, film dosta podseća na radove Brian Trenchard-Smitha. Naravno, ovo je novi vid Ozploitationa koji nastaje pod pažljivom kontrolom Holivuda i ovo je film nanjen mlađoj publici, tako da u njemu nema ni nasilja niti sjajnih akrobacija Grant Pagea, ali ono što postoji jeste jedan gotovo dečački, naivni, pomalo genre-benderski odnos prema pustolovini na koju polaze junaci. Otud je TOMORROW u osnovi akcioni film koji to nije jer u filmu nema previše akcije, i ratni film koji to nije jer ne govori o ratu koji se desio niti o sukobu koji je u pravom smislu rat, ali u sebi ima jedan integritet priče o grupi likova u određenoj situaciji koja se ne priklanja žanrovima već ostaje vezana za svoje likove i njihove događaje i oni ih vode.

Nažalost, Beattie nije dovoljno jak reditelj da u potpunosti iznese takvo opredeljenje za prevazilaženje žanra a pored te vizuelne troosti karakteristične za televiziju, film hendikepira i činjenica da iako je reč o zaokruženoj filmskoj priči, ovaj film jeste profilisan kao franchise-starter.

Svojim estetskim dometima, TOMORROW ne uspeva da se nametne kao naslov koji zauzima značajno mesto u ovogodišnjoj ponudi. Međutim, ne može mu se osporiti da je izuzetno simpatičan, naročito ako imamo u vidu moju poziciju ljubitelja partizanskog filma koga ovaj naslov verovatno nsvesno (za razliku od Milusovog RED DAWNa send upuje). Otud mi je milo da je odobreno snimanje nastavka koje će nadam se ovo učiniti serjalom.

Isto tako, mislim da ovaj film ima veliki potencijal kao televizijski materijal.

Kad je reč o protivnicima, oni nikada nisu sasvim definisani ali invaziju su izvršili najverovatnije Kinezi, reklo bi se po tome što nose kalašnjikove i izgledaju kao da su sa Dalekog istoka. U prilog tome govori i njihov nominalni cilj - u jednom radio saopštenju kažu da je Auistralija okupirana jer je reč o velikoj nenaseljenoj teritoriji koja može režiti njihov problem prenaseljenosti. Kineski okupatori prikazani kao surovi, bezlični ali ne i kao neki apriorni zlotvori te će oni verovatno biti razrađeni u nastavku.

Ono što je mnogo zanimljivije su mladi junaci koji pokreću otpor. Naime, kada shvate da su im roditelji, i svi ostali sugrađani oteti i odvedeni u logore, mladi junaci imaju jednu sesiju na kojoj brejnstormumju šta i kako dalje. Na toj sesiji oni najotvorenije kažu da nemaju nikakav odnos prema svojoj zemlji, da nisu sigurni da postoji ikakav patriotski motiv u njima, a jedna od njih koja dolazi iz porodice verskih fundamentalista ima dileme oko toga da li uopšte treba ubijati ljude. Beattie, što je najzanimljivije, ni ne daje bilo kakav povod osim pukog preživljavanja i odanosti jednih drugima kada otpor krene tako da je film zapravo izrazito apolitičan. Jedini ieološki pregnantan momenat je scena kada devojčica iz religiozne poroice ubija Kineza. Ta scena je akcentovana, ali to ubistvo je opravdano situacijom, a potom se nastala trauma dalje ne elaborira.

TOMORROW, WHEN THE WAR BEGAN je više simpatičan nego istinski dobar film, ali svojim šarmom i jednom old school pristupom filmskoj avanturi uspeva da pokrije svoje zanatske i kreativne nedostatke. Svakako se radujem nastavku koji se sprema.

* * 1/2 / * * * *

Staham kickuje ass u klipu iz MECHANICa!

http://www.imdb.com/rg/VIDEO_PLAY/LINK//video/imdb/vi1503959833/

Quote from: Meho Krljic on 02-12-2010, 15:37:09
Nekada smo ovakva oružja imali samo u igrama (na primer u resistance Fall Of Man), ali sada ih imaju i američki soldati u avganistanskim pustošima:

http://news.yahoo.com/s/afp/20101201/sc_afp/usmilitaryweaponsafghanistan

Ovo je još šmekerskije:

http://edition.cnn.com/2010/TECH/innovation/12/23/war.eyepiece.wired/

Pogledao sam BURIED Rodrigo Cortesa, film koji je ove godine imao veliki hype u žanrovskim krugovima, velikim delom i zato što u ovom atipičnom indie filmu glavnu, naslovnu, i maltene jedinu ulogu igra Ryan Reynolds, verovatno glumac u najvećem usponu trenutno.

Scenario Chrisa Sparlinga nudi naizgled odličan high concept, priču o kamiondžiji zakopanom u sanduku u Iraku i ostavljenim mobilnim telefonom kojim treba da nabavi pet miliona dolara za otkup. Koliko god ovo naizgled elovalo kao high concept koji samo potvrđuje da upravo biogate kinematografije imaju najbolje ideje za niskobudžetne filmove, BURIED nije taj film.

Naime, sličnu priču o zatrpanim ljudima smo imali i ranije a koliko shvatam i 127 HOURS će biti na sličnoj liniji, mada sa više manevarskog prostora, i posle WORLD TRADE CENTERa, BURIED takođe potvrđuje da ovkve priče naprosto dosade posle prvih pet minuta. Naime, koncept se jako brzo istroši i izuzev twist početka i twist endinga, BURIED se jedino može pohvaliti time da nije dosadan ali svakako nije ni naročito napet, što je deo namere, ni naročito ironičan, što je drugi deo namere, niti dirljiv, na čemu se insistira pred kraj.

Za to niko naročito nije kriv. BURIED deluje kao jedan od onih filmova neodoljive radikalnosti u pristupu koji je prosto morao da bude snimljen kako bi se ispostavilo da to naprosto nije ni fascinantno, ni negledljivo, već naprosto mlako.

Sparling je možda ponešto mogao da popravi na scenariju, ali nije problem BURIEDa tako jednostavan. Naime, priča o čoveku zatvorenom u jedan prostor takvih dimenzija vuče sa sobom niz problema među kojima je možda najbizarniji taj što je čak i jednom tako scenografski svedenom prostoru između ostalog ne veruje jer je preradikalno umešan u radnju, a ironija je da upotreba optike sama po sebi čini da naš subjektivni osećaj dimenzija tog prostora varira iako verujem da se o tome vodilo računa, ali prosto film ima neke svoje zakonitosti vezane za optiku koje se ne mogu zaobići.

Iako Cortes ide u pravcu naturalizma, BURIED na kraju deluje kao prevelika konstrukcija u svakom smislu, i po dometu je tek nešto iznad Stoneovog WTCa koji je imao na raspologanju nešto više pomagala ali je na kraju postigao još i manje.

Otud je BURIED jedan podnošljiv, relativno pitak film, koji jednu radikalnu postavku svodi na nivo krajnje mlakog ugođaja. Ipak, čini se da će ovaj film biti bitna stavka u filmografijama uključenih ljudi što nije nepravda ali nije baš ni da se radi o istinskoj odskočnoj dasci.

* * 1/2 / * * * *

Kako ti se svideo "The Vanishing"?

Onaj stari?

Sa Džef Bridžisom, Kifer Saterlendom i Sandrom Bulok.

Poslednji put sam ga gledao tada kad je izašao a to je bilo pre skoro 15-20 godina. Tad mi je bio cool. Ali moraću da repriziram.

Pogledao sam DEATH RACE 2 Roela Reinea, DTV nastavak Paul WS Andersonovog rimejka Crormanove čuvene produkcije iz zlatnih dana.

Anderson je bio u izvesnoj meri umešan u rad na ovom filmu, kao jedan od producenata i jedan od autora priče na kojoj je radio zajedno sa Tony Gigliom koga znamo kao reditelja relativno high profile polu bioskopskog polu DTV filma CHAOS u kome su se svojevrmeno pojavili Jason Statham i Wesley Snipes.

Roel Reine je holandski reditelj koji već godinama pokušava da se priobije u domenu B-filma i ovom prilikom pokazuje da ima dara pre svega kad je reč o stvaranju atmosfere, iako svakako da ima DTV filmova koji bolje imitiraju look bioskopskog filma. DEATH RACE 2 nije takav, sve vreme je iz fakture slike i nariočito iz zvuka jasno da je reč o DTV filmu, ali su zato lokacije vrlo dobre, što i ne čudi jer film je sniman u Južnoj Africi a ne u Istočnoj Evropi, dakle arhitektura prosto više podseća na anglosaksonski pogled na gradnju, a i podela statista i epizodnih likova je samim tim ubedljivija.

Ovaj film je formalno origin story o Frnakensteinu kog u izvorniku igra David Carradine a u rimejku se čuje njegov glas. Igra ga Luke Goss koga znamo kao boy band zvezdu nekada a sada glumca  koji se bori za svoje mesto u različitim projektima. U manjim ulogama, pojavljuju se Danny Trejo i Ving Rhames a iz prvog filma (Andersonovog rimejka) tu je scene-stealer Frederick Koehler, mahom poznat kao televizijski glumac.

Luke Goss je dosta bled kao karakter i iako podseća na nešto što bi se moglo opisati kao Jason Statham kupljen kod Kineza, ni sa svojom dosta velikom upornošću ne uspeva da se nametne kao punokrvni akcioni heroj. Nije problem u tome što je neubedljiv tokom akcije, čak naprotiv, vrlo je solidan u tučama, već naprosto nema dovoljno jak personality. Negativci koji su doduše dati kao skice su u tom smislu mnogo ubedljiviji.

Tuče su solidno realizovane, ali gotovo da nema wireworka, jjperryjevskih efekata i sličnih stvari. Ovo je film sa dosta old school tuče backstabbinga i sličnih stvari. Anderson se postarao da film zaslužuje R-rejting a mogu reći da automobilske scene koje čine drugi deo filma, uprkos svim pomagalima koja su se mogla uvesti, a to su quick-cutting, efekti i slične stvari, imaju stvarno dobar efekat i vrlo su zabavne, između ostalog i zato što su nabudžena kola jako dobro diznajnirana i lupaju se bespoštedno. Upravo u ovom najskupljem delu filma, Reine nalazi načine da se ponajviše približi izgledu bioskopskog akcijaša, iako bi po svakoj logici trebalo da je obrnuto.

Ako imamo u vidu da su likovi pristojni, da priča nije ništa naročito ali nije uvredljiva, da je akcija mahom zanimlj9iva a sporadično sjajna na jedan neiskvareni B-način, mogu reći da je DEATH RACE 2 uspeo DTV sequel koji nije bolji od bioskopskog riginala ali u ovom aranžmanu bih vrlo rado gledao još koji DTV sequel u ovoj franšizi.

Anderson je mudro zadržao prljavštinu B-filma a nije skrenuo u jalovo oživljavanje exploitationa u muzejskom smislu, tako da DEATH RACE 2 ima pravi duh tog B-filma snimljenog u kolonijalnim područjima, kakav su nekada imali radovi Brian Trenchard-Smitha, recimo...

* * 1/2 / * * * *

 Godine neposredno posle rata bile su tema mog prvog predavanja o partizanskom filmu u DOBu, a jedna od specifičnosti tog perioda jeste da su u periodu dosta svežih trauma kojima su bili izloženi i filmski radnici i gledaoci, nastajali filmovi o NOBu koji su istovremeno bili i preteča i izuzetak u odnosu na našu tipičnu percepcioju partizanskog filma.

Hteli-ne hteli, mi poistovećujemo partizanski film sa akcijašima Hajrudina Krvavca, partizanskim vesternima Žike Mitrovića, istorijskim freskama Veljka Bulajića ili dekonstrukcijama rata poput onih koje su radili Žika Pavlović ili Puriša Đorđević. Međutim filmografija partizanskog filma je mnogo bogatija a rekao bih da su sami politički procesi kao takvi bili mnogo ozbiljnije prikazani upravo u ovoj ranoj fazi partizanskog filma, naročito ako imamo u vidu da je kasnija ,,demistifikacija" NOBa mahom proizilazila iz infantilizacije određenih događaja, odnosno sa pomeranjem akcenta sa društvenog procesa na tobožnje razotkrivanje pojedinih događaja.

Otud i prilika da repriziram deo filmova iz te faze, među kojima je i RAFAL U NEBO Vanje Bjenjaša, jedan od rediteljskih radova našeg čuvenog montažera u kome je na scenariju sarađivao sa Bogdanom Jovanovićem, prilično plodnim scenaristom koji je najpoznatiji po svojim saradnjama sa Jovanom Živanovićem, sa kojim je uostalom tesno sarađivao i Bjenjaš.

U osnovi RAFAL U NEBO možemo opisati kao partizanski vestern, ali ne u maniru Žike Mitrovića i akcentom na potere i oružane sukobe već više na liniji kamernijih osvetničkih vesterna sa depresivnom atmosferom, kao recimo u radovima Anthony Manna.

Lepo je videti Berta Sotlara, sjajnog slovenačkog mačoa (koliko god to neverovatno zvuči), u glavnoj ulozi partizanskog oficira koji neposredno po završetku rata odlazi u zavičaj i tamo nalazi zgarište svoje kuće, shvata da mu je porodicu pobio lokalni četnički vojvoda a zatim kreće za njim kako bi ga ubio. Njegove kolege partizani pokušavaju da ga spreče, naročito kad naslute da će možda sprovesti svoju osvetu tako što će pobiti četnikovu porodicu.

Ekstremnost situacije, prirodno, ublažena je krajem u kome sam partizan na kraju ne može da sprovede osvetu u delo, ali sve do tog samog kraja koji je zapravo najmanje uverljiv i previše artificijelan, imamo jednu dosta efikasnu i ubedljivu priču o osveti koju čak ni poneka deonica politički korektnog moralisanja od strane partiozanskih starešina ne može da pokvari.

Posle bogatog montažeroskog iskustva, Bjenjaš je prirodno stekao vrlo izgrađen rediteljski stil u kome vrlo precizno, sugestivnim kadriranjem i montažnim rešenjima priča priču, u suštini bez potrebe za preobimnim dijalozima sa dosta vizuelne ekspresije.

Uslovno, mogli bismo konstatovati da je u istoriji naše kinematografije bilo bolje glumljenih filmova, to je tačno, ali u tom periodu Bjenjaš nije pao izvan nekog standardnog nivoa kad je reč o glumačkoj igri, a u par slučajeva imao je i inspirisana rešenja na nivou podele.

Što se Sotlara tiče, nesumnjivo je napravio veliku karijeru u našem filmu, ali kada pogledamo u ovom filmu vidimo jugoslovenskog Jean Louis Trintignanta u najavi, a takav opus on ipak nije uspeo da ostvari.

Iako RAFAL U NEBO nije jedini film koji govori o ličnoj odmazdi za počinjene zločine tokom rata, uz VANDU KOS spada među najranije filmove na tu temu. Ona je i kasnije naravno imala dosta efektnih primera, od kojih je najčešće repriziran KRAJ RATA Dragana Kresoje.

Glavni adut filma pored zanimljive teme i efektne egzekucije jeste suštinska jednostavnost priče koja ipak nikada ne iskorači u banalnost i nerazvijenost već doprinosi eleganciji filma, dosta retkoj u našoj kinematografiji tog vremena.

Ako uzmemo u obzir da je ovaj film snimljen 1957. godine, dakle u fazi kada se ne bi očekivalo da se NOB problematizuje na takav način, i da se uprkos partijskoj kontroli otvaraju ovakve, na nivou potencijala, provokativne teme lične vendete u (posle)ratnim uslovima, RAFAL U NEBO zaslužuje veliku pažnju i zapaženije mesto u istoriji partizanskog filma.

* * * / * * * *

Ovaj Buried sa Rajanom Rejnoldsom, koliko to traje? Meni izgleda kao odlična ideja za kratki film.

Quote from: crippled_avenger on 25-12-2010, 00:02:29

Otud je BURIED jedan podnošljiv,

meni je ipak jedva podnošljiv
ali ja sam visoko netolerantan na takve eksperimente
film me izgubio već u prvoj minuti; naime, u uvodnoj sceni najcrnjeg mraka, ta minuta mraka traje i traje, a ja nemam vremena za takve zajebancije
nakon tog fijaska, shvaćam da je Buried neka vrsta Blair Witch Projecta u koji su ovaj put uvučena iskustva popularnih filmova tipa Saw, Cube i sl.
dakle, u filmskom smislu je Buied potpuno nezanimljiv (nit možeš gledati prostore, nit likove, eventualno neke rakurse u vrlo svedenom i dosadnom prostoru)
po tom osnovnom (i formalnom) uvjetu, Buried bi trebao biti komorni film; međutim naravno, on je rađen kao akcijaš, gledatelja se želi uvući u dramatiku situacije; u tom smislu je inkorporirano pozitivno iskustvo Sawa ili Cube: protagonist se budi u nemogućoj situaciji i sada on postavlja problem i pokušava ga rješiti. ali i u ovoj dimenziji Buried promašuje, jer Saw ili Cube žive od više pretpostavki (i više imaginacije), dok je ovdje sve to vrlo šturo. a kako je autor težio realizmu, to je gledatelju odmah jasno da protagonist NEMA izlaza iz zatečene situacije; on je vrlo hendikepiran te se ne može probiti vlastitim snagama. ostaje mu kao jedina mogućnost nada u vanjske pomagače. kako je ova postavka potpuno prozreta u prvih par minuta, gledatelju ostaje samo čista egzekucija - tupo odgledati film do kraja. i dok se naš junak bori s problematikom (nalazi mobitel, upaljač, lampu i sitnice), ja to sve promatram tek toliko - kad sam već krenuo gledati.

2.5/10

Pa u suštini si u pravu, ali podnošljiv je utoliko što je jako teško tu ideju bolje realizovati...

da, da, to stoji. ako se želi snimiti baš tako, ako si mislio na tu ideju.
inače, sama ideja narativa se može uraditi klasično, u smislu pravog akcijaša: sa uvađanjem vanjskog svijeta, pomagači i neprijatelji. tada bi to bio samo jedan u nizu (filmova).
u svakom slučaju, osobno mi ni u jednoj varijanti ne bi ovo bio neki bitan film, tako da, a s obzirom da je na imdb-u povoljno ocijenjen i primljen, očito je autor pogodio. publika ga solidno voli, te je 'objektivno' ne samo podnošljiv nego i uspio.

e sad, kakva je recepcija najširih slojeva, stvarno nemam pojma. mislim na ljude koji gledaju filmove tek usput, u trenucima kada nisu u bircu i cugaju pivo uz opušteno društvo. bi li takvi i ovo ispratili? skloniji sam mišljenju da bi oni onako klasično, sa više prostora, likova, akcije.
vidjeh jednom zanimljiv termin: za "poluintelektualnu" publiku. u vezi filmova Inception, Social Network i slično. Buried bi također mogli utrpati pod to. Premda su Inception i Network daleko zanimljiviji filmovi, na neki način 'termin' solidno pogađa, bez obzira na nedefiniranost i svu začudnost samog termina.

što ti kažeš na to? "poluintelektualni filmovi"? baš bezveze, a ima nešto...

To su tzv. narodni intelektualni filmovi. Filmovi koji se prave da su intelektualni ali se obraćaju najširoj publici, dajući im zalogaj intelektualnosti koji oni mogu da svare. Meni je to okej. Najšira publika treba ponekad da bude počašćena nečim što izgleda bolje nego što jeste.

a postoji li uopće danas najšira publika?
eto, ti si više u filmskim vodama, pa kaži.
nekako imam osjećaj da je danas "najšira publika" upravo reducirana sveopća publika. baš ta "narodna intelektualna". ona prati filmove, dok najširi slojevi ili uopće ne prate il iznimno. ali u globalnim uvjetima događa se da ta "narodna intelektualna publika" bude dovoljno masovna.
takav je moj osjećaj, može biti da se potpuno varam.

Danas postoji najšira publika ali ne postoje najšire prihvaćeni filmovi. U tome je razlika. Dakle, za razliku od prošlih vremena kada si imao filmove koji su univerzalno prihvaćeni u svim slojevima, polovima, uzrastima i sl. danas postoji nekoliko raslojenih kinematografija. U tom smislu, veliki kulturni kapital jeste tzv. "srpski film" u Srbiji koji u principu i dalje ima mogućnost da u pojedinim slučajevima ujedini svu publiku a genertalno privlači interesovanje svih slojeva čak i onda kada ne odu da ga pogledaju.

Mislim da je to jedna jako značajna stvar.

Ona na globalnom nivou više ne postoji.

je li Gospodar prstenova posljednji "najširi film"?

Avatar?

AVATAR

AVATAR je ne samo poslednji film nego i poslednji airbender...

računao sam Avatara, ali nekako mi se čini da on više nije bio tako "širok" kao Prstenovi. Avatar je stigao prekasno; barem ovdje oko mene nije bilo ni onog entuzijazma, ni ushita, ni ludila.

Quote from: crippled_avenger on 26-12-2010, 13:26:13


Ako uzmemo u obzir da je ovaj film snimljen 1957. godine, dakle u fazi kada se ne bi očekivalo da se NOB problematizuje na takav način, i da se uprkos partijskoj kontroli otvaraju ovakve, na nivou potencijala, provokativne teme lične vendete u (posle)ratnim uslovima, RAFAL U NEBO zaslužuje veliku pažnju i zapaženije mesto u istoriji partizanskog filma.

* * * / * * * *

Da, ali ovaj film je upravo dominantna paradigma tretiranja WWII u periodu pedesetih i mislim da je potpuno u skladu sa tadasnjom partijskom linijom. Neko uvrezeno misljenje je da je socijalizam bio tokom celom perioda jedno te isto mrtvo more gde Partija ima jedinstven stav tokom celog perioda. Jugoslavija je u ovom perioda gotova postala pridruzeni clan Natoa sto je pokusavano i da se ostvari kroz ideju Balkanskog saveza. Ceo ovaj period je obelezen procesom tzv. destaljinizacija je i Partija je radikalno promenila svoju ideologiju.  u partizanskom filmu pedesetih nema vise 'udri reakciju', proizvodi neprijatelje i vrsi permanentnu revoluciju vec se ide na drugaciji tip ideologije gde Partija menja imidz i pruza ruku doskorasnjim neprijateljima (iz perioda rata i staljinizma). Filmovi sada nose crtu drustvenog konsezusa, pomirenja, nema zaostrenosti iz socijalistickog realizma: Njih dvojica Skrigina (pomirenje sa seljastvom koje je stradalo tokom kolektivizacije), Veliki i mali Pogacica i Ne okreci se sine Bauera (amnestija intelektualaca i gradjanstva Beograda i Zagreba od kolaboracije), čak i kroz medunarodne kooprodukcije onaj Kojtnerov film kako se zvase, Poslednji most, pacifisticka prica o nemackoj bolnicarki gde je vidljiv novi spoljnopoliticki diskurs. Naravno Mitrovicevi filmovi o Kosovu gde ima ta fordovska ideja sukoba starog i novog, kosovske divljine i modernizacije koju donose nove vlasti sa puno autorevih simpatija prema starom. Tek kasnije kad dolazi do menjanja politickog smera sa osnivanjem Pokreta nesvrstanosti nova paradigma partizanskog filma postaju Bulajicevi spektakli sa kojima se obicno identifikuje citava jugoslovenska produkcija partizanskog filma. Naravno nastaju i neki novi tipovi u domenu tzv. umetnickog filma, Krvavcevi action-adventure war filmovi, trileri sa temom urbanog pokreta otpora... Odlicna je to tema, prava steta sto se niko njom nije detaljnije bavio (u vidu neke vece studije), vec se sve obicno svodi na neku povrsnu kritiku komunisticke propagande (izasla je pre cini mi se dve godine jedna studija, magistarski rad sa politicckih nauka koja upravo ima ovaj povrsni pristup). Zvanicna istorija domaceg filma nam je i dalje ona Volkova sprdnja.     

Verovao ili ne, rade, ali upravo sam se ja bavio time na tom predavanju radi koga sam i reprizirao ovaj film a čiji je tekst dostupan ovde.

Mali disclaimer: tekst je u dosta gruboj formi, nelektorisan, verovatno pun typoa i sl.

Gustavo Caballero/Getty Images
'The Thorn Birds' star says, 'I wouldn't advise a gay leading man–type actor to come out.'

Richard Chamberlain, star of the 1983 miniseries The Thorn Birds, officially came out in his 2003 memoir but recently warned other actors from following suit.

"It's complicated. There's still a tremendous amount of homophobia in our culture. It's regrettable, it's stupid, it's heartless, and it's immoral, but there it is," he told The Advocate. "For an actor to be working is a kind of miracle, because most actors aren't, so it's just silly for a working actor to say, 'Oh, I don't care if anybody knows I'm gay' — especially if you're a leading man."

At 76, Chamberlain continues to enjoy a thriving career: though he currently plays an HIV-positive love interest for Ron Rifkin's character on Brothers & Sisters, he has also had a slew of straight roles on Will & Grace and his new film We Are The Hartmans.

Despite it all, he believes it is still dangerous for a lead actor to reveal his homosexuality.

"Personally, I wouldn't advise a gay leading man–type actor to come out."

Chamberlain points to California's Proposition 8 (which sought to define marriage as being between opposite-sex couples only and was eventually overturned though new same-sex marriages in the state are stopped pending appeal) as a sign that the gay community still has a long way to go in terms of acceptance,

"I have no idea [when a leading man can come out]. Despite all the wonderful advances that have been made, it's still dangerous for an actor to talk about that in our extremely misguided culture. Look at what happened in California with Proposition 8," he added.

"Please, don't pretend that we're suddenly all wonderfully, blissfully accepted."

Quote from: rade on 27-12-2010, 18:48:21

Quote from: crippled_avenger on 26-12-2010, 13:26:13


Ako uzmemo u obzir da je ovaj film snimljen 1957. godine, dakle u fazi kada se ne bi očekivalo da se NOB problematizuje na takav način, i da se uprkos partijskoj kontroli otvaraju ovakve, na nivou potencijala, provokativne teme lične vendete u (posle)ratnim uslovima, RAFAL U NEBO zaslužuje veliku pažnju i zapaženije mesto u istoriji partizanskog filma.

* * * / * * * *

Da, ali ovaj film je upravo dominantna paradigma tretiranja WWII u periodu pedesetih i mislim da je potpuno u skladu sa tadasnjom partijskom linijom. Neko uvrezeno misljenje je da je socijalizam bio tokom celom perioda jedno te isto mrtvo more gde Partija ima jedinstven stav tokom celog perioda. Jugoslavija je u ovom perioda gotova postala pridruzeni clan Natoa sto je pokusavano i da se ostvari kroz ideju Balkanskog saveza. Ceo ovaj period je obelezen procesom tzv. destaljinizacija je i Partija je radikalno promenila svoju ideologiju.  u partizanskom filmu pedesetih nema vise 'udri reakciju', proizvodi neprijatelje i vrsi permanentnu revoluciju vec se ide na drugaciji tip ideologije gde Partija menja imidz i pruza ruku doskorasnjim neprijateljima (iz perioda rata i staljinizma). Filmovi sada nose crtu drustvenog konsezusa, pomirenja, nema zaostrenosti iz socijalistickog realizma: Njih dvojica Skrigina (pomirenje sa seljastvom koje je stradalo tokom kolektivizacije), Veliki i mali Pogacica i Ne okreci se sine Bauera (amnestija intelektualaca i gradjanstva Beograda i Zagreba od kolaboracije), čak i kroz medunarodne kooprodukcije onaj Kojtnerov film kako se zvase, Poslednji most, pacifisticka prica o nemackoj bolnicarki gde je vidljiv novi spoljnopoliticki diskurs. Naravno Mitrovicevi filmovi o Kosovu gde ima ta fordovska ideja sukoba starog i novog, kosovske divljine i modernizacije koju donose nove vlasti sa puno autorevih simpatija prema starom. Tek kasnije kad dolazi do menjanja politickog smera sa osnivanjem Pokreta nesvrstanosti nova paradigma partizanskog filma postaju Bulajicevi spektakli sa kojima se obicno identifikuje citava jugoslovenska produkcija partizanskog filma. Naravno nastaju i neki novi tipovi u domenu tzv. umetnickog filma, Krvavcevi action-adventure war filmovi, trileri sa temom urbanog pokreta otpora... Odlicna je to tema, prava steta sto se niko njom nije detaljnije bavio (u vidu neke vece studije), vec se sve obicno svodi na neku povrsnu kritiku komunisticke propagande (izasla je pre cini mi se dve godine jedna studija, magistarski rad sa politicckih nauka koja upravo ima ovaj povrsni pristup). Zvanicna istorija domaceg filma nam je i dalje ona Volkova sprdnja.     

slovenci su nedavno objavili časopis Kino (u pitanju je časopis akademskog tipa, ono, "kao knjiga") posvećen partizanskom filmu. tu ima svega i svačega. munitić ima neke tekstove, šta ja znam, ima i ova kukova istorija filma neki deo o partizanskom filmu, može se tu koječega nakupiti da nije samo priča o "propagandi". ali jeste šteta da ne postoji neka savremena knjiga na teritoriji našeg jezika na temu partizanca.

evo npr. ovo:

http://www.aukcije.hr/item.php?id=1164286

iako nemam pojma kakva je knjiga, nekako sam sklon mišljenju da nije nešto i da tip pretjeruje s cijenom (za 50kn bih eventualno uzeo)

čitao itko?

Čitao sam ja. To je više neka monografija, ima nekih istorijskih zanimljivosti. Lepo izdanje u svakom slučaju.

http://twitpic.com/3kcv2c

Trebalo mi je dva dana i viđe etapa ali sam ipak uspeo da savladam Takeshi Kitanov OUTRAGE. Kada poglčedam kroz kolike sam muke prošao gledajući ovaj film, i koliko mi je testirao strpljenje, prosto mi je neverovatno da gledam film reditelja, i u pravom smislu autora, u koga sam se nekada kleo. Zapravo, ja već jako dugo nisam gledao Kitana od kada je potonuo u jalovi art-house no OUTRAGE sam kao povratak gangsterskom filmu koji ga je proslavio, morao da pogledam.

Objektivno gledano, BROTHER je bio bookend film za Kitanovu gangstersku fazu jer je u jednoj simpatičnoj, zdrtavoj meri prostituisao njegovu gangstersku fazu, doveo je u jednu holivudsku formu na OK način i na tome je trebalo da se završi. Kitano je pošao svojim putem i sada kada baulja kada dobrano izudarani bokser vraća sa gangsterima, ali bez one sposobnosti da njihov u suštini amoralni, besmisleni život učini smislenim barem u zih sat i po/dva filma.

U OUTRAGEu, Kitano se bavi crnom komedijom u suštini, dakle to je upliv onoga što je pokupio u međuvremenu dok se vukao po art-house talogu i umišljao da je japanski Jacques Tati, a sve je samo zaodnuto u formu yakuza filma. Ideja OUTRAGEa je da se prikaže kako neki moćni, dekadentni ljudi tretiraju niskopotčinjene kao šahovske figure i žrtvuju ih u svojim igrama da bi potom i njima samima takve igre došle glave. To je naravno sve jasna društvena metafora, if there ever was one, a yakuza film bi u osnovi bio dobar prenosilac takve teze da ga je Kitano radio sa uverenjem koje je posedovao u svojim ranijim, često vrlo apsurdnim ali na jednom speciofičnom nivou ubedljivim filmovima. Međutim, ni sam Kitano nimalo ne veruje u bilo kakvu priču, likove ili bilo šta drugo u ovom filmu koji u svojim naboljim momentima može da pruži poneku relativno inspirisanu scenu nasilja koje po svojoj prenaglašenosti prelazi više na Miikeovu teritoriju. U ovom filmu, osim tog ključnog koncepta šahovske partije koji uvodi u gangsterski film, Kitano više ne donosi niz bitnih odluka i tako se OUTRAGE pretvara u niz epizoda manje ili više podnošljivih.

Sve ono što je dobro u ovom filmu nije ono zbog čega je Kitano nekada bio ozbiljan i svež filmski autor. Za razliku od vremena kada je čak i holivudski film imao šta da nauči od njega, danas njegov rad stoji kao studentska vežba u odnosu na naslove poput THE TOWNa a koji su pak vrhunskog mejnstrima. Naravno, nikada Kitano nije mogao ni da se približi zaokruenosti američkog filma izuzev u tako koncipiranom BROTHERu ali je nudio poneku svežu ideju koja je bila do tada nepoznata. U njegovom novom filmu, deluje kao vlastiti drugorazredni sledbenik.

* * / * * * *

Kripl, mislim da radiš dobar posao sa ovim preispitivanjem partizanskog filma. Obično se uzima da je celokupan partizanski film jedan uniforman blok kome se suprotstavljaju tek izvesni filmovi crnog talasa (zaboravlja se da je i crni talas tj. Jugoslovenski novi film kako mu je originalno ime, deo državnog projekta). ti sa pravom ističeš tu raznovrsnost partizanskog filma i na nivou istorijskih perioda i na nivou različitih žanrova. Može se govoriti o partizanskom vesternu, trileru sa temom ilegalnog pokreta, partizanskom ratnom spektaklu, dečijem, omladinskom partizanskom filmu, logoraškom filmu, art film varijanti... Mislim da ova podela pruža dobru mogućnost praćenja dinamike partizanskog filma.

Period o kome pišeš ja bih ipak podelio na dva bloka: socrealistički do početka pedesetih i ostatak do početka šezdesetih i Bulajićeve Kozare kada kreću ti veliki spomenički spektakli. Prelom predstavlja svakako raskid sa Staljinom i promena strana u hladnom ratu kad se prelazi sa Staljinovog dijamata na ranomarksovski socijalistički humanizam. S tim i promena ideologije u partizanskom filmu (koja reflektuje celokupnu političku promenu) sa socijalističkog realizma koji ističe radikalni društveni anatagonizam na mekšu američku hladnoratovsku politiku winning hearts and minds. Rani socrealistički filmovi su skroz crno-beli, parolaški, nepomirljiva revolucija i reakcija, tako da mislim da je tvoj rad ne može primeniti na njih, već samo na ove kasnije.
Čekam sa nestrpljanjem nastavak.

Žiko, ne znam za ovaj zbornik što si spomenuo. Imao je neki tekst na netu od onog Štefančića (jel se tako zvaše?) ali meni čitanje sa slovenačkog nikako ne ide. Ja sam imao na umu jednu ozbiljnu istorijsku studiju i partizanskog filma i domaće kinematografije kakva nam fali. Znači ekstenzivan rad koji će uzeti u obzir aktuelne istorijske studije jugoslovenske države, arhivski rad, pregled svih pisanja o filmu iz perioda, način finansiranja, reflektovanje ideoloških i političkih sukoba na film, spoljnopolitičke, unutarpolitičke, ekonomske faktore. Meni je najinteresantniji pregled jugoslovenskog filma dao istoričar Predrag Marković u knjizi Beograd između Istoka i Zapada, koja je upravo bazirana na arhivskom radu i sadrži i problematizaciju mita o herojskom stradalništvu autora crnog talasa. Obično su istorije domaćeg filma krajnje simplifikovane: sa jedne strane režimski filmovi, a sa druge disidentski novi talas. Mislim da je situacija daleko komplikovanija i interesantnija.   

Hvala, rade.

Kad je reč o ranom partizanskom filmu kao takvom, mislim da se zapravo prva ambivalencija spram parolaškog pogleda na stvari upravo i javlja u partizanskom filmu.

Recimo u BESMRTNOJ MLADOSTI jednom od najranijih partizanskih filmova mi imamo scenu u kojoj komunisti i monarhisti raspravljaju o organizovanoj pobuni protiv okupatora i ono što i jedni i drugi govore ZAPRAVO nije različito od diskursa i jedne i druge strane potom. Dakle, monarhisti tu pričaju kako su Nemci sila, kako prave odmazde i sl. Sve su to razlozi njihove skepse prema otporu i kasnije, i to je rezonovanje koje će se ptom sresti i u "Pogledima", a ovo je film iz 1948. dakle godinu dana posle SLAVICE.

Nažalost, ovo što ja radim je tek grebanje po površini. O partizanskom filmu treba da se napravi jedan sveobuhvatan projekat koji će po ozbiljnosti prevazići entuzijazam nas nekolicine filmofila. Problem je u tome što insistucije kojima je to posao, koje zapošljavaju ljude čiji je posao da se time bave to ne rade.

slažem se, rade. jedino se plašim da za to nema interesovanja, infrastrukture, volje, novaca... mislim, to zvuči kao posao za tim ljudi, za jednu obimnu knjigu, leksikon, zbornik, možda čak i enciklopediju, ali od toga nema ništa. u srbiji ne mogu da se dogovor eoko nacionalne enciklopedije, a kamoli da se potrefe oko partizanskog filma.

jedino kako ja vidim da je takav jedan projekat moguć jeste:
1) angažovanje nekog ludaka koji je spreman da to sve uradi sam, mukotrpno i uglavnom za džabe i za bezveze, tj. za slavu i večnost i

2) da se na temelju raznih fondacija okupi probrana ekipa iz bivše sfrj i uradi jedan obiman zbornik podeljen upravo na tematske celine koje si naveo: produkcija i načini finansiranja, ideologija, žanrovske odlike, recepcija itd.