ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Quote from: angel011 on 24-01-2011, 22:13:08
Ovaj, zar kanalizacija nije ono sa džinovskim pacovima i raznoraznim mutiranim karakondžulama koje junaci mlate na hiljade da bi dobili još neki nivo?

Lajk!

Quote from: angel011 on 24-01-2011, 22:13:08
Ovaj, zar kanalizacija nije ono sa džinovskim pacovima i raznoraznim mutiranim karakondžulama koje junaci mlate na hiljade da bi dobili još neki nivo?

Lajk!

Quote from: Harvester on 24-01-2011, 22:22:45

Quote from: angel011 on 24-01-2011, 22:13:08
Ovaj, zar kanalizacija nije ono sa džinovskim pacovima i raznoraznim mutiranim karakondžulama koje junaci mlate na hiljade da bi dobili još neki nivo?

Lajk!

Lajk!

Kanalizacija ti je - pomijara. Valjda nisam negde pogrešio?

Pomijara iliti smeša svega i svačega. U mojim krajevima pomije se daju svinjama da jedu. Razni ostaci od hrane, pokvareni, ubuđavljeni itd. I kanalizacija je smeša, ali nekih drugih sastojaka.  No, to su ipak moji krajevi.

 Napisao sam - pomijara. Mene majka nikada nije slala da bacim nešto u kanalizaciju, nego u pomijaru. To je mesto gde se otpaci od hrane bacaju. Dakle, kanalizacija (predlog u, a ne šta). Toliko o vezi pomija sa pomijarom.

eto vesele katastrofe, skalop pise recept za ščavu.
malo brasna, secera, soli, celera, vegete, dinstati 15 minuta, pa sve u ščavu...

Sada ću da uništim teško stečenu reputaciju ozbiljnog čoveka, ali ne mogu da izdržim. Kanalizacioni poriv je suviše jak.
Evo jednog od pokušaja sa onog davnog konkursa ZS za kratku priču. Uticaj Skrobonje je više nego primetan, pa valjda će bar Lilit da mi oprosti nepismenost, epitete, psovke, nebalansiranost delova, itd. itd. Nisam izmenio nijedno slovo.

ТУНЕЛ

"Старт је за око десетак минута", рече Драган људима које је претходно позвао да се окупе на малом узвишењу непосредно изнад улаза у цевовод. "Иако је свако од вас већ добио пројекат санације, још једном ћу поновити редослед уласка екипа. Имамо мало времена и не би смело да дође до забуне."
Трудио се да му глас буде ауторитативан и самоуверен, али није био сигуран колико је у стању да то постигне. Бојао се да не изгледа смешно. Из лепе, светлозелене картонске фасцикле извадио је листинг са гантограмом.
"Прво ће ући Ђорђевић из Завода за заштиту здравља са опремом за детекцију гасова, а два минута иза њега сићи ћеш ти, Дејане, са екипом за проспекцију тунела и момцима из телевизије који ће све снимати. Ако не буде гасова, а не очекују се, Ђорђевић ће вас сачекати на крају цевовода, односно на почетку тунела, одмах иза мердевина. После тога, све време ће се кретати двадесетак метара испред вас и с времена на време контролисати стање. Дејане", поново се обратио колеги из бироа, који је ћутке стајао са стране, проверавајући батерије пољског телефона, "када дођете до аерационе цеви на прелому тунела, прикључићете телефон на кабл који је већ спуштен и јавити се Мишку Петровићу горе на Бановом Брду. Што краће. Какво је стање и да ли има неких већих продора воде. Ако не буде изненађења, одмах улази грађевинска екипа за обраду пресека аерационе бушотине и тунела. Имате ли све што вам треба?"
Један од четворице радника који су стајали у групи са његове десне стране климну главом.
"Одмах иза њих иду момци из Градске чистоће са колицима да избаце што више могу материјала који је упао приликом бушења аерационе бушотине. Ви из екипе за проспекцију за то време настављате до краја тунела. После тога, предвиђено је да се вратите назад. Ако хоћете, на своју одговорност, можете да изађете и на том крају. Грађевинци који су поправљали разделни шахт нису још демонтирали корпу, па ко је храбар, а мрзи га да пешачи назад... Ја вам ништа нисам рекао. Све заједно, имамо два и по сата за целу операцију. Има ли неко питање?"
"Ми нисмо добили лампе", рече необријани младић у прљавом радничком комбинезону са амблемом Градске чистоће. "Како ћемо да уђемо унутра без лампи?"
"Где вам је шеф? Он је добио налог да подигне четири комада из магацина на Бановом Брду."
"Не знам", рече младић, слежући раменима. "Нама су у дирекцији рекли да дођемо овамо и све ће да буде ту. Одела и колица су ту. Лампи нема."
"Добро, набавићемо. Има бар још сат до вашег уласка. Ако нема више питања, ови што иду први нека полако крену да се пресвлаче. Сви огртачи и чизме су стерилисани и налазе се у кутијама поред улаза. На чизмама су имена која сте доставили. Надам се да нема неких измена, да не би неко остао без свог броја."
Застао је и погледом прешао по људима, али одговор није добио.
"Пресвући ћете се на овом најлону и спустити одмах поред варилаца", показао је на отвор у цеви поред двојице људи који су седели на дрвеној греди изнад споја челичне рачве са цевоводом и сваки са своје стране заваривали спољњу ивицу споја.
"Нисмо стигли да учврстимо мердевине одмах код улаза, па водите рачуна. Замолите, ако треба, момке што варе у цеви да вам их придрже."

Док су се људи из првих екипе пресвлачили, сишао је уском стазом утабаном у траву до возила за везу да јави команди за лампе и да се распита докле се стигло са пражњењем тунела.
"Још тече овде на Бановом Брду", зачу глас Зорана Ћирића који је координисао операције из командног центра на постројењу за пречишћавање, "али све слабије. Празни се брже него што смо рачунали. Можеш да уведеш екипу, боље нека имају више времена за обилазак."
Прекинуо је везу и пожурио назад до улаза. Стомак га је све више болео како је дејство ињекције коју је тог јутра примио пролазило. Стегао је зубе, свестан да мора да издржи још ова два-три сата, јер није било никога ко би могао да га замени. Приликом повећања капацитета главног магистралног довода беогадског водовода пружила се изванредна прилика да се, после више од педесет година коришћења, испита стање главних доводних тунела изграђених негде између два рата. Међутим, времена за поједине операције било је јако мало, јер град није смео да остане дуже од једног дана без воде. Улоге су биле подељене још пре двадесет дана и свако је до танчина морао да зна редослед операција. После тога више није могло бити промена.

Кад се вратио до отвора, младић у белој блузи још једном је дезинфекционим средством прскао одећу и чизме људи који су се пресвлачили. Провукао му се иза леђа и пришао  Ђорђевићу који је управо закопчавао заштитни огртач.
"Јавили су да је све спремно. Можете да уђете."
"Хоћете ли да ми придржите апарат?" замолио га је Ђорђевић, пружајући му мали правоугаони апарат са црвеним дисплејом. Затим се, опрезно се провлачећи између греде и руба цеви, спустио на дно цевовода и узео детектор. Причврстио га је на груди и лаганим кораком нестао у мраку.
"Идем да му помогнем са мердевинама", рече Дејан, прилазећи отвору. "Ова двојица мојих нека сиђу за пет минута. Не морају да се кувају унутра. Изгледа да је доле прилично топло, бар у овом првом делу где варе."
Климнуо је главом и клекнуо да завири у цев. Жућкаста измаглица реског мириса, уштинула га је за очи и нос.
Ваљда не улази дубље у тунел, помисли он. Најебали су, ако буду морали све време да иду кроз ово срање.
Устао је и видео да је камерман већ укључио камеру и да њоме лагано прелази преко улаза у тунел и људи који су се спремали. Момак који је био са њим проверавао је рефлекторску лампу, укључујући је и искључујући. Када би је окренуо у његовом правцу, Драган би затворио очи, али, упркос томе, вештачко сунце би засјало у његовим склопљеним очима, остављајући оштар беличаст траг у видном пољу дуго пошто би их отворио. Једна кишна кап запара му образ доносећи још више брига. Од самог јутра киша је претила да натопи већ расквашену земљу и учини приступ тунелу још тежим. Подигао је поглед ка ниским, сивим облацима, али му се учинило да ипак нема опасности од пљуска.
"Хајдете сад и ви", рече двојици момака ангажованих преко Студентске задруге да помогну приликом проспекције тунела. Дужност им је била да у записник унесу стационажу и скицирају сва места на којима буду уочени евентуални продори воде, оштећења тунелске облоге, или сличне неправилности. "Молим вас, помозите овима из телевизије да спусте опрему", рече једном од њих. "Трудите се да им помажете и унутра."

Када су нестали у измаглици тунела, вратио се назад до возила за комуникацију. Имао је бар пола сата да предахне.
"Хоћеш сендвич", упита га брка у војничкој униформи, који се извалио у кабини возила за везу избацивши ноге у чизмама кроз супротна врата, лагано се придижући на један лакат. "Сад су их донели."
Драган одмахну главом. "Не смем. Покварио сам стомак", рече он, седајући на праг возила. "Има ли шта ново? Јављају ли се?"
"Не", рече војник. "Докад ће ово трајати?"
"Још три-четири сата, ако све буде како треба", одврати Драган.
"У пизду материну", рече војник, враћајући се у лежећи положај. "Опет ми оде цео дан."
Драган је ћутке седео, скупивши се што више, да умири и покуша да завара бол у желудцу који се полако спуштао ниже ка трбуху. Лагана дрхтавица говорила му је да има температуру, али о томе није смео ни да размишља.
Из дремежа поврати га отегнуто пиштање сигнала радио станице. "Тунел 1, јави се. Тунел 1, јави се", чуло се из звучника. Брка се мрзовољно придиже и пружи Драгану микрофон.
"Тунел 1, пријем", рече Драган.
"Драгане, Зоран овде. Дејан се јавио из тунела и поручио да је све углавном у реду и да остале екипе крену. Они настављају даље. Јеси ли разумео?"
"Јесам. Екипе да уђу у тунел. Да ли је скроз испражњен?" рече Драган.
"Па, овде још цури, али све слабије. Неће дуго. Извини, журим да обавестим и Тунел 2", рече Зоран, и прекиде везу.
Драган врати микрофон Брки и поново пође ка тунелу. Пресрео га је момак из Градске чистоће.
"Још нисмо добили лампе", рече он. "Како ћемо унутра без лампи?"
"Шта ја знам?" рече Драган. "Ако не стигну, даћу вам две ручне батеријске. Имам их у колима."
"Па не можемо да радимо с ручним. Како ћемо да држимо лопате?"
Драган је постајао све нервознији.
Е неће моћи, помисли он. Неће ме свака будала зајебавати.
"Не интересује ме. Снађите се. Знали сте да шта вам треба. Организујте се сами. Зашто предрадник није ту?"
"Шта ја знам, дечко?" рече момак из чистоће. Драган је био сигуран да је старији од њега и то га избаци из такта.
Застао је и окренуо се ка њему.
"Уопште ме не интересује. Ако нећете да уђете, реци одмах." Прешао је и несвесно на ти. "Мораћу да јавим да пошаљу другу екипу. Идете ли или не?"
"Што си нервозан", рече момак, цинично се смешкајући и, забивши руке у џепове, пође ка својим колегама који су седели на оголелом корену великог храста и пушили.
Драган уздахну и затвори очи, покушавајући да се смири. Осећао је како му расте притисак у слепоочницама, а негде у очном дну иглице су се све јаче забадале у мозак. Дошло му је да се помоли богу да га бар главобоље поштеди.

"Спремни смо", рече му предводник грађевинске екипе када је дошао до улаза у тунел. Био је то низак, набијен човек, неодређених година, између тридесет пет и педесет. Сунце и ветар којима је био изложен на грађевинама усекли су му дубоке боре у чело, али глас му је био пријатан и нимало груб. Са њим су била и два младића и један старији човек, готово пред пензијом. Плаћали су их на руке, независно од фирме у којој су радили, тако да су без гунђања обављали последње припреме. "Кад улазимо?"
"Можете чим вас дезинфикују", рече Драган. "Јавили су да је све у реду. Где се изгубио онај момак са прскалицом?"
"Отишао је доле до пруге на пиво", рече предрадник. "Казао је да га позовемо кад треба."
"У пичку материну", рече Драган. "Није битно. Јебеш дезинфекцију. 'Ајде уђите. Већ раније је све стерилисано."
Предрадник климну главом и посла двојицу младића да први сиђу и снесу две кофе воде и тачке у којима се налазило пола вреће цемента и нешто агрегата, а затим се у рупу спустише и он и старији мајстор.
Десетак минута касније, уз доста гунђања и препирања, и екипа Градске чистоће сишла је у цевовод, једва уневши колица за прикупљање ђубрета и уз пут прекинувши вариоце у послу.
Четрнаест људи укупно, помисли Драган док су нестајали у наранџастом мраку. Ваљда више неће бити проблема.

Седео је сам у кабини возила за везу када је телефон зазвонио. Подигао је слушалицу и зачуо узбуђен Зоранов глас:
"Драгане, има неких проблема. Мишко је сад звао са аерације и каже да је неко одоздо јавио да беже напоље. Каже да је тај био сав унезверен, да је викао да је неко страдао и да је одмах прекинуо. У ствари, мисли да је оставио слушалицу подигнуту, јер се чује неко крчање."
"Па шта да радим?" рече Драган. Језа која му се увлачила под кожу више није била последица температуре. "Немам никакву везу са њима."
"Знам", рече Зоран. "Послаћу шефове тамо и екипу хитне помоћи. Нек' они виде шта ће. Не знам шта бих друго могао. 'Ајде, чујемо се."
Драган остаде да зури у нему слушалицу. Притисак у слепоочницама је растао и осећао је као да му се кожа на глави одваја од лобање и у међупростор увлачи тупа, опијајућа бол. Искочио је из кабине, не чекајући да се војник задужен за везу врати са испијања друге кафе у Конаку. Прешавши неколико метара, видео је да се испред улаза у цевовод радници који су радили на заваривању комешају. Дотрчао је до улаза баш када су за руке извлачили једног од радника Чистоће и спуштали га на земљу. Лице му је било црвено, а грашке зноја сливале су му се низ лице. Тешко је дисао, а повремено би се закашљао.
Сачекавши неколико секунди да мало поврати дах, Драган га упита: "Шта је било? Где су остали?"
"Ево са'ће ови моји", рече он. "Ја сам био најбржи."
"Шта је било? Што сте побегли?" упита Драган, не гледајући више у њега већ завирујући у цевовод да види има ли још некога.
"Не знам", рече он. "Ови бетонирци што су ушли пре нас су јурили ка нама и викали да бежимо. Ја сам био мало заост'о од ови' моји', па сам први стиг'о."
Радници која су била у цевоводу и помогли овоме да изађе сада су стајали код улаза и пружали колегама своје апарате за заваривање. Очигледно су оценили да није на њима да размишљају шта се унутра дешава. Тада се изнутра зачу тутњава и наранџжасту измаглицу која је полако цурила из отвора прошараше снопови светлости ручних батерија. Када су се приближили, Драган ускочи у цевовод да помогне људима да изађу напоље. Још тројица из екипе за чишћење тунела. Један се држао за окрвављену шаку, вероватно услед пада, јер су му и панталоне на колену и рукав заштитиног огратача били поцепани.
"Шта је било?" упита Драган вођу екипе са којим се препирао цело јутро.
Овај слеже раменима, борећи се за дах. Драган узе од њега батеријску лампу и пође неколико корака у тунел ка стрмини испред улаза на којој су биле постављене импровизоване мердевине.
"'Де ћеш?", зачу глас иза себе. Вођа екипе је стајао на самом излазу и једном руком држао се за ивицу цеви. "Видиш да је нека фрка. Кој' ћеш курац ти тамо?"
Драган само одмахну руком и настави кроз цевовод до стрмине која је водила до тунела усеченог у стену. До горњег нивоа било је можда и два и по метра висине. Дрвене мердевине лабаво су биле ослоњене на две клоцне и приљубљене уз челик кога је лизала вода сливајући се из тунела. Осим бледожуте измаглице иза и широког снопа његове батеријске лампе испред, друге светлости није било. Очекивао је да ће се одозго чути топот стопала људи из екипе за санацију отвора, али са горњег нивоа допирао је мук.
Ваљда се није и њима нешто десило, помисли Драган.
Заденуо је укључену лампу у џеп радног одела, а затим опрезно стао ногом на прву пречагу и приљубио се уз мердевине колико год је могао. Лагано су се зањихале и клизнуле уназад, али је задржао равнотежу и наставио да се пење. Када би подигао руку и додирнуо следећу пречагу, хладна вода почела би да му цури преко надланица и увлачи се у рукаве. По грудима је већ био потпуно мокар до тренутка када се попео довољно високо да је могао да пребаци једну руку преко ивице и ослони се на њу, не би ли лампом у другој руци осветлио тунел.
Пред слабим светлосним снопом лампе указао се благо спљоштени овал тунела висине око два метра. Окренуо је прстен на глави лампе, изоштравајући светлосни сноп, не би ли дубље завирио у унутрашњост тунела. И даље је могао да види само изненађујуће глатке и очуване зидове. Тек понегде, из облоге цурили су слаби млазеви воде, као да се земља растерећује после дуготрајног напора.
Да ли је могуће да су се угушили? размишљао је, бесциљно шарајући светлосним снопом по унутрашности тунела. Како их Ђорђевић није на време упозорио? И шта уопште може од гасова да се јави у тунелу чисте воде који већ педесет година ради. Па није то рудник.
Одједном, пажњу му привуче некакав магловит покрет на рубу снопа. Усмерио је лампу у правцу одакле му се учинило да допире и из беличасте измаглице ваздуха засићеног воденом паром изронила је широка пихтијаста маса голубије сиве боје која се брзо ваљала према њему. Кретала се амебоидним покретима изданака, који су се пружали испред ње, покривајући доњу трећину површине тунела. Када му се примакла на неких тридесетак метара, уочио је да фракталну површину пузајуће масе пресецају насумично распоређена задебљања која су одударала од општег флуидног тока осталих делова.
Као хипнотисан стајао је тамо и посматрао како се та задебљања, приближавајући се, претварају у нејасне обрисе људских фигура, ухваћених у течну паукову мрежу. Кроз полупрозирну опну мрешкала су се њихова тела, очигледно већ нагрижена јаком унутрашњом киселином.
Паралисан необјашњивим призором, сетио се да би требало да бежи тек када је већ могао да кроз надирућу масу назре глатке лобање несрећника. Пустио се и пао, котрљајући се уназад преко левог рамена да ублажи пад. Игноришући бол у лопатици, брзо је скочио на ноге и, не осврћући се, потрчао према излазу.
Овал светлости спаса већ му је био близу када се тешка маса сручила на њега, прибијајући га за под и ломећи му кости. Крхотине здробљене чеоне кости зариле су му се у мозак спашавајући га даљих мука.

Два дана у највећој тајности трагали су за њиховим телима. Узимали су узорке ваздуха из тунела стрепећи да ће открити отровне гасове. Екипа специјалаца прочешљала је цео потез од шахта на Бановом Брду до пумпне станице у Топчидеру, али и тунел и цевоводи били су празни. Група ронилаца претражила је и део цевовода сирове воде од постројења на Бановом Брду ка Сави, али ни тамо није било ничега. Затим су донели одлуку да се цевоводи и тунел затворе и пусте у рад. Резервоари који су држали неопходну резерву већ су били готово празни, а град није могао без воде. Узрок нестанка људи никада није утврђен.

Они малобројни који су знали за њихов нестанак, наравно, одмах су престали да пију воду из чесме, али ни то им ништа није помогло; слободно и сито, зло је пронашло пут и до њих. Ускоро, почео је рат...

Kad god se neko potrudi da u prvih 10-20 rečenica imenuje sve likove krštenim imenima, zagledam se u tačku na plafonu. Baš kao i u D postovima.

Nisam još ni otišla a već ti nedostajem...

Quote from: Steva Lazin Ljuštikin on 25-01-2011, 00:28:32
Kad god se neko potrudi da u prvih 10-20 rečenica imenuje sve likove krštenim imenima, zagledam se u tačku na plafonu. Baš kao i u D postovima.

Ajd' i ja da lajkujem
(Sorry Mićo, ima neki mali đavolčić u meni pa tera li tera... )

Gđice, otišla si, i to samo za danas, do desetak puta. Ja sam pomiren sa sudbinom da si sad već deo inventara.

Bobane, je l grad mora da je već evakuisan, ili može da se evakuiše tokom radnje?

Boki, ne preteruj... Ima sve da nas eliminiše, ako nastaviš da postavljaš takva pitanja...

Ma ne izvinjavajte se. Ovo je topik za humoristične priče - što namerno, što nenamerno. 

Strašno! Baš liči na Skrobonju. Lilit ti neće oprostiti aluziju.

Liči, liči, samo što Skrobonja obično ima efektne završnice. 

Šalu na stranu, neke rečenice bi mogle da se ispeglaju, priča ima tenziju, ali kraj bi morao da bude drugačiji. Čitam, čitam, čitam, isčekujem i ništa. 

Nikada neću biti Skrobonja. 

   Snežilo je kada je princeza u samo praskozorje krenula iz jednog od  skrivenih kampova što su, dobro kamuflirani i zaštićeni moćnim odbojnicima od radoznalih elektronskih očiju, okruživali mračno carstvo Sagite. Birala je staze koje su pre nje ugazile divlje životinje...
      Ili divlji ljudi, svejedno.
   Što se više bližila području Sagite, sneg se sve više proređivao, kao da je uzmicao pred tom nemilom preprekom. Zaista, i sam snežni pokrivač je postajao sve tanji, da bi se najzad ispod njega, u sve većim površinama, stala pomaljati ispucala kora sasušenih blatišta i crna tresetišta. Uskoro se sneg sveo samo na  prljave beličaste krpe koje su se tu i tamo pomaljale iz sivila tog senovitog sveta.
   Odbijala ju je pomisao na ponovni susret sa tim prikazama iz pakla, ali glas Gospodara bio je prejak u njoj. Imala je svoju misiju! Morala  je po svaku cenu onesposobiti to.oličenje zla, predvodnika mračnih hordi, tog monstruma koji se nije ustezao poređenja sa Gospodarom.
      Zver što je zarad dva piva bila spremna da uzurpira tron!
   Kad je ugledala očekivani orijentir - čudno izdubljenu stenovitu kosinu sa desne strane, ledeni trnci joj uzmileše uz kičmu. Prošla je do klanca koji je, zbog nagle zakrivljenosti, bio nevidljiv svakome prolazniku ako se ne bi nalazio neposredno ispred njega. Prišla je stenovitom zidu potpuno prekrivenom gustim šibljem i bršljanom. Na mestu koje je dobro poznavala, zaletela se u naizgled stenovitu površinu, da bi je zavesa od rastinja propustila u mračnu i neprijatnu pećinu prepunu naglih razdvajanja i skretanja, gde je svaki pogrešno odabrani pravac mogao značiti smrt u dubokom bezdanu.
   Temperatura okoline se naglo promenila naviše za nekoliko stepeni i kužni zagušljivi vazduh koji se taložio u smrdljivim slojevima zapahnuo ju je svom svojom negostoljubivošću. Iz mračnih i odvratnih lokvi uzdizala su se isparenja u vitičastim pramenovima, a beskrajne baruštine i blatišta gubila su se u nejasnoj polusvetlosti dokle god je pogled dopirao. Sve je bledelo i nestajalo u neravnomernoj izmaglici koja je u širokim slojevima suvereno vladala tim tamnim vilajetom. Nikakvog nagoveštaja života nije bilo, pa je čak i ono malo zelenila što je nazirala, dopiralo od taloga mrtvih travuljina što su plutale po zejtinjavim, ustajalim barama.
   Osmotrila je zidove pećine. Njeno ime je bilo posvuda, praćeno skarednim porugama i lascivnošću. Stegla je snažnije deflekcioni štit i svoju moćnu katanu, pa je nastavila  lagano  probijanje kroz sumorni predeo bez ikakvih misli koje bi je uznemirile.
   Bila je prepuštena sama sebi. Čak i one prijateljski naklonjene karakondžule sve su više kezile očnjake prema njoj, ubeđene da je Gospodar zauzet proučavanjem drevnih spisa.
   Kada je stigla do najopasnijeg dela tunela, postala je svesna senovitih obličja koje strelovito promiču kroz izmaglicu. Napeto je pratila tajanstvene pokrete, ali šta god da je naseljavalo memljive pećine, hitro se sklanjalo u duboke senke, očito zazirući od nje,
   Neočekivano, osetila je snažan bol u predelu kičme. Osvrnula se i ugledala umiljato mače koje se odmicalo uvlačeći svoje čelične kandže zamrljane krvlju – njenom krvlju. Mače je imalo i društvo. Mutanti u likovima pačića i dečijih igračaka bili su posvuda oko nje, željni da joj se napiju krvi! Refleksi proradiše i katana joj se našla u rukama. Kao kovitlac je letela među unezverenim neprijateljima, mašući svojim blještavim sečivom sa gracioznošću mačke - velike, krvožedne mačke. Svaki njen pokret bio je propraćen prskanjem krvi i padanjem odsecanih udova, svaki njen pomeraj imao je svoju ubistvenu svrhu. Bila je kao demon osvete, sekla je svojom katanom prateći neki samo njoj poznati frenetični ritam, samim čudom provlačeći se kroz kišu kuršuma kojom su je izbezumljeni protivnici zasipali. Prelepa u svojoj furioznosti, gotovo kao balerina u seriji vrtoglavih pirueta, svoje neprijatelje je ispunjavala stravom. Pred tom neuhvatljivom aveti mutanti stadoše naglo da se povlače, a zatim bezglavo da se rasipaju.
   Princeza zastade osmatrajući bojište. Spustila je pogled i ugledala lokvu krvi u kojoj je gacala. U istom trenutku kada je slabost postala nesnosna, shvatila je da krv oko nje ne pripada poraženoj hordi. Nemoćno se skljokala poput ispuštene vreće. 
   Iz zelenkaste izmaglice iskoračila je visoka prilika u tamnom ogrtaču, lica sakrivenog crnom, blještavom kacigom.
      On!
   Hladni, zluradi glas, prigušen pod maskom, obratio joj se prezrivo :
Princezo, vreme je da prozborimo reč – dve o Ničeu.
Iza njega pojavilo se monstruozno stvorenje u obliku školjke, koje je u svojim izobličenim viticama nosilo kantu pirinča. Za ovime se gegalo pače vukući u kljunu listove kupusa i blitve. Odurni miris rakije širio se poput oreola oko tog ogavnog stvorenja.
   Iza sebe začula je trenje metala i boreći se sa nesvesticom okrenula je glavu, da bi ugledala jezivog zelenog mutanta bez jednoga oka, gde na tronožac učvršćuje ogromnu mašinu za mlevenje mesa.
      Pali arhanđel joj se obrati :
Znaš, princezo, kad predugo gledaš u ponor, i on počne da zuri u tebe...
Gospodaru! - vrisnula je dok su je grube kandže odosvuda grabile i stale vući ka
njenoj užasnoj sudbini.

@Mića,



Meni ustvari nije jasno što si ti odustao od pisanja. Mora da su te ZS dušmani odgovorili.

Btw, priča me podsetila na početak bombardovanja i događaje u mojoj firmi. Svako ima svog Đorđevića.  

Lilit, Mića je tužnu storiju odgovaranja od pisanja podelio sa nama pre mesec dana.
Nisi bila pažljiva na času.

Quote from: Miljan Markovic on 25-01-2011, 10:53:59
Lilit, Mića je tužnu storiju odgovaranja od pisanja podelio sa nama pre mesec dana.
Nisi bila pažljiva na času.

Ma znam (čula i uživo), nego ja to s vremena na vreme ponovim ko da nikad nisam čula. Prosto mi neverovatno da je to tako lako prihvatio i odustao.  

Stipane, mogao si u trečem pasusu (dok princeza korača ka Sagiti) ubaciti kako se usput odmara i okrepljuje sendvičem od sarme. Time bi pričica dobila na težini, signaliziran bi bio pančlajn, doziran humor bi postao evidentniji a karakterizacija princeze bi bila zaokružena.

Brzina, Džek...
Vežbam odležavanje! 

Mićin nerešiv problem su bile druge polovine napisanog... on postavi lepo radnju, ima i solidne likove a onda kao da ne zna šta će s njima, pre svega zbog opsednutosti piscima koji pišu ni o čemu, npr. neka grupica opuštene omladine putuje negde i kao nešto im se događa i to se polako komplikuje i komplikuje i zapetljava i onda u nekom trenutku kraj. Dramaturški tok mu je mnogo sličniji stvarnosti nego fikciji, eto šta je problem. Niko to ne želi da čita. Doduše, ako bi bio spreman da uči malo, možda bi mogao još da nas iznenadi, sad će u penziju, pa višak slobodnog vremena, eto nama zabave...

Moraću i ja da treniram odležavanje, Stipane... nikako mi ne ide

 Odbijala ju je pomisao na ponovni susret sa tim prikazama iz pakla, ali glas Gospodara bio je prejak u njoj. Imala je svoju misiju! Morala  je po svaku cenu onesposobiti to.oličenje zla, predvodnika mračnih hordi, tog monstruma koji se nije ustezao poređenja sa Gospodarom.

Mali prilog za radionicu: Nikako toliko pirinča!

Sad vidim. 
Taj višak predloga mi je bolest koje već duže vremena pokušavam da se otarasim.

To su zamenice i višak, Stipane. Predlozi se najčešće pogrešno upotrebljavaju.

Eto, po običaju sam predlog ponovo pogrešno upotrebio. 

U, jbt, Stipane, šta ti bi?

U kome smislu ?!

Ma, ne blamiraj me čoveče...  Zamrzeće me svi ovde (osim tebe, očigledno).

Ej, pa priča je zezanje, nasumice sklopljena od gomile postova koje smo ostavljali posvuda po forumu...
Zašto je osećaš kao blamiranje? Nisam te nigde pomenuo ni po niku, ni po imenu...

Simpatična je, ali neistinita.

Malo si pogrešio u karakterizaciji sporednih likova, Stipo. Umiljate mačke nikad ne napadaju sa leđa...

Ko je spominjao umiljatu mačku ? Jasno je da se radi o transmutirano izopačenom mutantu!

QuoteNeočekivano, osetila je snažan bol u predelu kičme. Osvrnula se i ugledala umiljato mače koje se odmicalo uvlačeći svoje čelične kandže zamrljane krvlju – njenom krvlju.

Ti.

Jeste, ali odgovorio si pre nego što sam editovao tekst.
Pogledaj opet odgovor. Izvini, znam da je glupo razgovarati sa duhovima.

Ja tebe niš' ne kontam. Eno i dalje stoji ono što sam citirao?
Ma nije ni bitno...

Ovaj tekst

Quote from: Stipan on 25-01-2011, 12:33:19
Ko je spominjao umiljatu mačku ? Jasno je da se radi o transmutirano izopačenom mutantu!

Ali stvarno nije bitno...

Quote from: Stipan on 25-01-2011, 10:50:01
   ... iz jednog od  skrivenih kampova što su, dobro kamuflirani i zaštićeni moćnim odbojnicima od radoznalih elektronskih očiju...

Skriveni, dobro kamuflirani, zaštićeni od očiju - nešto je ovde višak. 

Nažalost i to mi je promaklo.

Ima toga još, samo da se zaroni...

Ne sumnjam...

Svako neka roni u svom bazenu. Ko vas šopa po ušima da u zajednički bazen uskačete neokupani? Poneko bi od viškova mogao roman da ima. Dojadio sam i Bogu i ljudima sa zamenicama i predlozima, a vi ništa. Namlatite tekst, a onda se češete.

Da su pojedinci ovde petnaestogodišnjaci, rekao bih da za njih ima nade...

Tvoja mišljenja su uvek delikatna. Sigurno bi poverovali kad bih ja izjavio da sam ja najbolji pisac koga si ti stvorio. Ja to, smerno, mogu da izjavim jer sam počeo da pišem računajući da bi od tebe nešto bilo kad bi imao dobru konkurenciju. Svi ostali tvoji "napori" su bili jalovi. Tako i tvoje mišljenje o godinama kad se postaje pisac. Prva SF priča mi je objavljena kad sam imao 42 godine. To znači da svi, za koje ja smatram da od njih nešto može da bude, imaju šansu. Naravno, ne i oni koji se o tebe oslanjaju. Ti, bre, nisi pouzdan.

Kad smo kod petnaestogodišnjaka, zar nije ovde pre...nekog vremena (čitaj, godinu dve) bio neki klinac od 15-16 godina što je postovao priču o nekom boju? Mali je imao talenta, za svoje godine.

Quote from: scallop on 25-01-2011, 15:09:56
Prva SF priča mi je objavljena kad sam imao 42 godine.

Jao bre imaš sto godina a lažeš.
Prvu tvoju SF priču objavio sam ja kao urednik kada si imao 39 godina.

Kada sam rekao petnaestogodišnjaci, mislio sam na ponašanje, ne na literarni talenat.