ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Pošto sam bio dovoljno pametan, pa sam umesto da brojim sve karaktere, brojao samo reči, ova priča je sasvim opravdano diskvalifikovana, zbog svoje obimnosti. 
Inače je ovo malo preradjeno poglavlje romana koji završavam, prilagodjeno temi aprilske radionice. Svaki komentar je dobrodošao.


          Глуво је доба ноћи. Пљушти црна киша. Светло неона заслепљује ретке пролазнике. Махом су то нервозни несаничари, мрзовољни пијанци и болесне курве. Дебели пацови извирују из рупа на оронулим зидовима зграда, понеки од њих, мокри и олињали, истрчавају из шахтова мотајући се око ногу уличних чистача из ноћне смене. Они их, уз гласне псовке, растерују  метлама, витлају за њима својим огромним лопатама. Њихови се повици губе у раштимованој музици која допире из андерграунд клубова где се скупљају псеудоурбане наказе, патетични оматорели љубитељи рокенрола и уметници у покушају.
          Седим на ивичњаку. Ноге ми стоје у зеленкастој бари. Мокре су. Коса ми је слепљена на врату и челу, њени праменови додирују образе. Слиним. Језовита ми влага нагриза кости кроз похабани сиви капут. У његовом левом џепу стоји полупразна боца ,,Јужњачке утехе", у десном, бушном, хрпа папира. Гледам. У нешто. Можда у бљузгави асфалт, у игру неонског светла у барицама кише, а можда чак и кроз ту порозну материју, у нешто суштаственије од ње, што обитава у свему и сваком. Не мислим. Не слушам. Чекам. Зовем се... ох, не! Зар опет! Ја не знам... не знам како се зовем! Заборавила сам. А можда никада нисам ни имала име? Ја сам Безимена. Песник, пијаница и самотњак. Осећам да сам дошла на крај једног пута...

          Ноћас нисам нашла оно по шта сам изашла у ову мокру, пусту ноћ. Нисам нашла ону искру за којом трага сваки песник који држи до себе. Сусрела сам се са великим доминионом овог света – ГРАДОМ. Несхватљивом спољашњошћу. Њена ми је празнина пропарала утробу, расчеречила ум. Вриснула сам. Уплашила се сопствене самоће. Целе ноћи сам се крила од људи, не желећи да виде колико сам друкчија, колико различита. Страшила ме је помисао на оно што би могли да ураде када би сазнали. Али, за кога би то отркиће било погубно – мене или њих?
          Они не виде. Не слуте. Можда је то слепило и то незнање њихов спас. Онај који мени стално измиче. Можда не желим да будем спашена? Шта ако је касно? Не, не! Морам завршити што сам почела! Време ми истиче...

          Полупијана и уморна, покисла и промрзла устајем и несигурним кораком крећем низ мрачну улицу. Поноћ је одавно прошла. Церекави тинејџери, очигледно дрогирани, пролазе поред мене добацујући ми неке ситне простаклуке. Недуховити су. Слика овог доба. Срећом, одавно сам презрела и ово доба и овај свет. Не дотичу ме црви који гмижу по њему.
          Нервозно се окрећем око себе. Убрзавам корак. Чујем неке повике. Удаљено брундање камиона који одвозе смеће. Некакве сенке лелујају по тротоару, нељудске, аветне. Стајем. Срце ми прескаче. Убрзано дишем. Окрећем се. Успаничено гледам. Само пустолина улице, редови уличних светиљки, бетон, звук кише. Али, нешто је ту! Нешто ме прати! Ох, зар је могуће да сам ја једина која то зна, која осећа присуство тога... тога... нечега? Помозите ми! Видите и ви! Зашто нећете да спознате ту таму? Зар сте толико глуви? Толико слепи?
          Дрхтавом руком посежем за ,,утехом". Промрзлим прстима одврћем чеп, док гледам некамо, у даљину и мрак улице. Проклети утрнули прсти! Не слушају ме. Чеп ми испада, пада на тротоар, откотрљава се кроз шахт у канализацију. Чује се бућкање. Опсујем. Потежем из флаше један подужи гутљај. Обрисавши уста мокрим рукавом, завлачим главу у крагну капута и крећем даље. Готово трчим. Само да стигнем!, мислим.
          Сваких десетак корака испијам, желећи да спалим нешто у себи, неку ватру која тиња. Ватром на ватру! Али пламен брендија је недовољан. Ватра гори у мени, ватра која се не гаси водом, топлија од леда, ужаренија од Сунца. Страх то је. Свест о ништавилу. Чега се бојим? Заиста, шта је то? Не познајем форму, облик, величину, сврху, извориште тог страха. Али он је ту. Вреба. Чека. Мене. Мој погрешан корак...

          Напокон. Стижем до своје мале улице. Прошавши поред једног зида, уђох у мрачни хаустор, одакле је дуги низ степеница, наниже водио ка мом дому. Мом уточишту. Осећам олакшање. Непотпуно, али спасоносно. Вадим празну боцу из џепа и спуштам је у дно степеница. Међу десетине других, празних, испијених. Један пацов протрча међу њих, срушивши их неколико. Зачу се звекет разбијеног стакла. Утрнух. Укопах се. Ослушкујем, згуривши се у ћошак. Чекам. Минут прође, два, три... Ништа. Нервозно посежем руком за унутрашњи џеп капута, вадим кључ, стављам га у браву, и уз зарђалу шкрипу откључавам врата. Улазим унутра. Тетурајући, прелазим на други крај просторије и стропоштавам се на под, уза зид.   

          У соби влада тишина. У камину догорева ватра, чује се њено тихо пуцкетање. Боје које настају њеним изгарањем подсећају на пурпур сутона, поскакујући и титрајући, оне се лепе за буђаве зидове, прелећу преко штрокавог пода пуног пацовског измета и свакаквог отпада. Седим згурена у ћошку. Гледам у ватру. Пролази време. Изгарајући, пламен мења боју, постаје тиши. Готово плав. Не, не сме да се угаси! Не ноћас! Не сада!
          Иако ми није хладно, дрхтим. Јер знам шта следи. Ох, али не желим да знам! Нећу да знам! Хоћу да заборавим. У исто време да се сетим. Ко сам, зашто сам, где сам. Алкохоличар у мени се буни, брзо ме са два три шамара враћа у стварност, буди ме, смирује дрхтавицу. Устајем, одлазим до стола. Тамо су боце ,,утехе", многе отворене, до пола попијене. Машам се руком за најближом, и натежем. Сагоревам се. Из џепа вадим смочене листове хартије. На пар њих, написани су неки невешти стихови, ноћас склепани без икаквог смисла, лепоте, разлога. Са презрењем их бацам на под. Моје песништво је мртво, бојим се. Кисело се осмехујем том погребу, већ га видим – рака, кишни дан, пијани поп, два три клошара, стари нервозни гробар. Леп призор. Обећавајући.
          Немирно гледам на стари сат који виси на зиду. Прошло је један. Ускоро... Само што није стигао. И као и увек, и сада ме, пред сам тај чин који ишчекујем са зебњом и тескобом, хвата блажљиви спокој, готово савршена равнодушност. Да ли се спремам за битку? Одмеравам непријатеља? Али ко, ко је мој непријатељ? Шта је он?
          Враћам се ка ћошку, седам на под. Пијем. Један гутљај за другим. После неког времена, ватра је готово згаснула, чула се само њена јарко црвена боја, умирућа. Собу је обојила самртна тишина. Сањива сам. Уморна. Уплашена. Сама...
          И када ми се чинило да сам неповратно утонула са оне стране јаве, зачује се неки шум. Чујем га. Осећам. Он је! То је! Нагло отварам очи, одлажем боцу. Поправљам слепљену, замршену косу. Чистим скорено блато са сукње, подижем зарозане хулахопке. Знам да сам одвратна, мокра, мршава, кошчата, бледа, испијена. Баздим на брљу. Али не мари... он је ту! Ту је!

          ,,Како сте ноћас, господине Икс", питам га, помало заплићући језиком, са дозом ироније у гласу.
          ,,Веома добро, веома добро, госпођице Ипсилон", одговара ми он некако одсутно, као човек који је управо ушао, дошао из далека.
          Гледам га. Не видим га. Улази, оним својим добро познатим, мирним кораком, прелази преко собе, и седа на мали троножац. Замишљен је. Протежући врат, припаљује лулу. То га за час обавије плавичастим праменовима дима. Његов поглед сева, гледајући ме директно у очи. Страшан је. Нема га! Са њега се шири задах спољашњости. Зов великог света. Из њега проговара апсолутни мир. Посматрам га, како као и увек, са гађењем и гнушањем гледа на сто који је претрпан свакаквим врстама ракијештине. ,,Драга моја, зар и даље?", као да ме пита његов полумајчински, полуђаволски поглед. Не смем му дозволити! Не могу допустити да први проговори, да поведе разговор. Не ноћас. Никако ноћас.

          ,,Знате", обраћам му се својим пиштавим гласом, промуклим од влаге и препуклим од залудног дозивања богова, ,,јутрос ми изгледате некако подмлађени, као обновљени, пријатељу драги. Реците, да нисте упознали какву даму? Само љубав може тако да измени лице мушкарца. Признајте, ви волите! Да, то је у питању. Иначе, како друкчије да објасним ту сену у вашим очима? Шта вам је, друже, да нисте болесни?"
          ,,Кх кх", закашља се Икс, петљајући се са шибицама око луле која није хтела да се упали. Док седи на ниском троножцу, мало подаље од мене, помало је погурен, цилиндар уског обода пао му је на чело, и обзиром да је тај шешир одавно демоде, из неког давно прохујалог времена, као и свилено одело које носи, чини се смешним, помало луцкастим. Али лице његово, уоквирено јарећом брадицом металног одсјаја, са моноклом на десном оку, сушта је супротност. Оно је као у оних старих, замишљених великана, које смо упознали само преко киста каквог уметника, пре времена фотографије: као у Лајбница чини се, тако Моцартовско, помало нехајно као у Њутна, мирно као у Гетеа и раскалашно као у Краља Сунце.
          ,,Управо дођох, драга моја Ипсилон", поче он дубоким, једноличним гласом, ,,из онога што је вама познато као ,,спољашњост". И знате шта затекох тамо?" Начуљих уши, пригнувши се мало напред. ,,Ништа!", готово дрекну господин Икс. ,,Збиља, пријатељице, ма колико вам то звучало чудно, и ви ћете се сами, када већ...", ту мало заста, и као да се подсмехну, ,,скупите храбрости да изађете, заиста изађете, уверити у свеприсутност тог ништавила. Да, таква су времена дошла, драга моја. Ничега нема вредног, што би неког попут мене, задржало тамо, напољу. Признајем, радо бих волео да сте у праву, да је нека жена у питању. Али није. Питам се: има ли жена тамо, у свету? Не видех ни једну. Тужно... тужно добра моја пријатељице. Ваш кукавичлук, можебити, ваш је спас. И боље што не знате шта је тамо, напољу."
          ,,Али, чекајте", побуних се, ,,о чему ви причате заправо? О свету? Та молим вас, зар мени!? Као да ја не знам, шта је – свет. Чуј њега – нема ништа! Није него! У шта сте гледали, молићу лепо? Мени продајете маглу? О каквом то ,,ништа" ви трабуњате? Да нисте јели какве печурке? У том случају, посаветовала бих вас да се обратите лекару."
          ,,Не, не, госпођице Ипсилон! Дакако да овде неко трабуња и не зна шта прича. Али то нисам ја. Биће да сте опет, као по обичају, отпили који гутљај више те ваше брље, па сад лупетате којешта. Ко је овде био напољу? Ви и ли ја? Ако кажем – нема, онда нема!"
          ,,Како нема?", готово зајецах, ,,како може да нема? И шта нема? Знате, мени већу главобољу задаје појам има, јер ја, као и сваки сиромах, нисам упозната са суштином имања. Те можда, не би било лоше, да ви мени кажете чега је то било, а сада га нема, прикане мој."
          ,,Видите, познато ми је да ви брљате у свом мозгу и мешате свакакве сплачине тамо, али, знајте, ја то не морам да кушам! Погрешно схватате реч ништа. Покушајте да тај појам не замишљате као ништавило, као празнину, већ напротив, као нешто што јесте, постоји, али је безвредно. Разумете? Нема никакве користи од тога! Никакве сврхе. Е такво ништа влада светом. Те вам велим, остајте унутра. Не идите напоље. Лочите вашу ракијештину, шкрабајте по зидинима и дотрајавајте, чекајући црве. Душу ћете своју тако спасити."
          Дочеках ове речи с неверицом, жмиркајући у свог пријатеља, све више уверенија да се са њим и у њему одиграла нека чудна промена. Готово не могу да га препознам. Истина, наслушала сам се свакаквих прича које ми је тај особењак, господин Икс, доносио са својих дугих путовања из непознатог, и навикавши се на њих, прихватала сам их здраво за готово. Али сада, гризе ме нека сумња. Неко неповерење. Икс нешто крије! Нешто таји и као да се снебива да каже. Ако покушам да навалим на њега запиткивањима, ако почнем да га мољакам да ми каже шта заиста мисли, знам,  само ће се учаурити у себе и чак ће порицати и оно што је изрекао. ,,Да, то су те његове шифре, његови симболи, његове тајне. Проклете тајне господина Икс!", кунем га у себи. Али, без зле намере. Не преоштро, не прегрубо. Јер, он ми је једини пријатељ. Како њега да кунем правим, јаким клетвама? Било би то светогрђе, пријатеља тако наружити. Уместо тога, умиљатим гласом нудим му изобиље алкохола на столу.
          ,,Пробајте, сигурно сте уморни од дугог пута. Окрепиће вас", нуткам га.
          ,,Побогу, другарице, зар ја!?", одговара ми запрепаштено, сложивши такав израз лица као да сам му понудила најгнуснију сексуалну перверзију.
          ,,Да", добацујем са подсмехом, ,,зар ви!?"
          ,,Свакако", настављам, бојећи се да не проговори пре мене, да ми не постави неку само њему својствену питалицу, да ме не пресече неким суровим истинама, ,,знам да журите. Где оно стадосмо прошли пут? Код Александра Македонског, чини ми се. Је ли тако? Да, да... сећам се, нагло сте отишли, веома љути. Дакле, да наставим..."
          Искапивши у једном гутљају оно што је остало при дну боце, и гласно подригнувши, мало сам се придигла, трудећи се да свом лицу дам што озбиљнији изглед. Почех:
          ,,Према томе, пријатељу мој, замислите само, на пример, када би Александар Велики, којег су у земљама средње Азије које је пустошио огњем и мачем приликом освајања, те је међу тамошњим становништвом стекао злогласно и страшно име, упамтили и дан данас га памте као Искандер или, ако вам је воља Иксандер; дакле, замислите када би уместо тог, признаћете, боговског и ратничког имена, био познат под именом које и ви носите – Икс. Мислим, у то, чак нема никакве сумње, да то име не би преживело миленијуме, за разлику од оног другог, дужег и величанственијег имена. Искандер! Освајач! Ипсилон! Мудрац! А Икс? Миш! Црв! Да. Нула! Наравоученије – три слова вашег имена су недовољна. Ништавна. Тако раштимована, не звуче, не говоре. Како, забога, ви можете бити старији од мене? Како да вам дам првенство над собом?"
          Пућкајући из дуге камене луле, господин Икс се загонетно смешио. Лице му је било бледо. Очи гореле. Био је... био је тако... тако невидљив! Погладивши брадицу, како је радио увек када жели да каже нешто што је сматрао мудрим, рече ми, хитлеровским гласом:
          ,,Александар? Молим вас, госпођице, зар сте толико пијани? Средња Азија? Шта се мене тиче – средња Азија? Не знате ви, драга девојчице, да је Азија Европа, Европа је Аустралија, а Африка је Америка! Освајачи су вам данас, верујте ми, нешто налик грињама, само много, много веће и толико исто смрдљивије. Како, молићу? Лупетам? Били сте некад у Азији? Средњој, разуме се? Не? Тако сам и мислио... Но, вратимо се теми. Односно, пребацимо је на терен математике, аритметике, прецизније. Сложићете се да је икс основна оса аритметике. Самим тим сам ја, Икс, господин Икс, основа свог и хм... ,,вашег" бића. Ја полажем право на душу коју ви из неког разлога сматрате својом. Треба ли да вам наводим примере доминације хоризонталног у односу на вертикално? Мислим да је то јасно. Дакле, моје име има првенство у односу на ваше. Знајте, веома сам вас заволео током ових последњих неколико година, веома сте ми драги. Ви сте једна симпатична млада жена, ружњикава додуше, са одређеним стихотворачким квалитетима, али, молим вас, уразумите се, ви не треба да заузимате простор! Схватите, вас нема! Ви нисте. Ви сте – ја."
          ,,Ха!", прекидам га, слутећи да опет креће оним својим познатим стазама, на које хоће и мене да навуче. Стазе су то самозаваравања, обмане, лажи, двосмислености.
          ,,Знам шта смерате, безобразниче! Само да знате, лоше сам стојала са математиком у школи. Не дотичу ме се ваши квазидокази. Уосталом, за мене два плус два никада нису били четири! Ваше име? Ваше име... ваше име... повраћа ми се од њега! Слушајте. Чак и међу звездама и планетама постоји моје име – Ипсилон Андромеда, на пример, а то је, сложићете се, нашто толико узвишено и моћно, да чак ни ви, који сте познати као веома вешт полемичар, не можете порећи. Ако је Азија Европа, Андромеда није Млечни пут! Млечни пут није Велики Магеланов Облак. Ви нисте ја. Ја нисам ви! Нисам! Ја јесам... неко... нека... нешто... Безимена... ох", јецам, готово плачућчи, ,,ко сам ја? Ко сам?"
          ,,Де, де... девојчице", чујем његов рапави мушки глас, ,,не плачи. Није то ништа. Ништа, разумеш? Мада, признајем, лепи сте кад плачете, пријатељице моја. Зар сам вас толико узрујао?"
          Видим га како ми прилази. Обешењачки се смеје. Доноси ми флашу ,,утехе", неотворену. Или, то ја одлазим до стола по њу?
          ,,За вас, драга", чујем га како шапатом нуди боцу.
          Прихватам је, истог часа отварајући је. Пијем. Пијем. Он је опет на троножцу. Седи. Пуши из луле. Замишљено гледа. Монокл му се сјаји обасјан жаром из камина. У соби је још увек топло. Влага коју смо обоје унели, напарила ју је. Осећам како се лагано знојим. Лаким покретом руке скидам капут. Изувам мокре чизмице. Подилазе ме некакви жмарци. Нека је топлота у мени. Господин Икс је леп мушкарац, згодан...

          ,,Чујте", говорим му, ,,можда и знам о чему говорите. Осетила сам ,,то" ноћас када сам била напољу. То ништавило, Ништа, које спомињете. Знам му наличје, али не и лице. Рећи ћу вам... али, не... не могу... не... још увек не... не желим да поверујем у то, у ,,то". Нећу!"
          ,,Па не морате", одговара он, гласом човека којем је свеједно. ,,Нема ни потребе за тим. У једну руку, ви сте у праву, госпођице Ипсилон. То Ништа заиста не постоји. Не за вас. Јер, то Ништа, то сте ви! Разумете, ви нисте свесни саме себе! Да ли може бабарога да се уплаши бабароге? Не. Самим тим, не бој те се ништавила. Не бојте се себе."
          Гледам га преко флаше. Знам да лаже. Смутљивац. Чудак. Продаје маглу. Хоће да се дочепа нечег драгоценог, нечег што је само моје. Моје! Моје! Нешто што не може да задобије на лак начин, а до чега му је јако стало. То може добити само ако ја пристанем да му то дам. Али ја не дам. Не дам! Ох, шта му не дам, шта?
          Ватра букти у мени. Образи ми горе. Ноге су ми утрнуле. Низ слабине и бутине слива ми се нека топла магла, мазна као мајчина рука, греје ме, глади, љуби. Стомак ми трепери од неке језе. Шта ми је? Нетремице гледам у свог пријатеља. Замишљен је. Далек. Мистичан. Ах! Он нешто зна. Зна! Да, господин Икс је згодан мушкарац... могла бих... можда...

          Изненада, он се закашља. Пљуцнувши на под, стаде поново да припаљује лулу. Волим те његове тако мирне, тихе покрете, пуне прикривене снаге... и... мушкости. Мало је развезао кравату. Стару, толико ван времена, неку чипкасту кравату какву су носили она господа са краљевских дворова пре два или три века. Види му се снажан, биковски дебео, али дугачак врат. Чудно ме гледа. Нешто хоће да ми каже. Да. Да. Само што није. Ево га:
          ,,Госпођице", говори очински, ,,ви сте једна веома чудна индивидуа, иако нисте особа, дакле, нисте стварни, те вам кажем, као таква, не би било згорег да још једном поразмислите о вашем случају, до сада незабележеном у светским аналима. Зашто се опирете? Зашто одбијате да видите? Разумите: тражите на погрешном месту! Гледате у погрешном правцу. Оно што јесте – није, оно што јесте – није! Ништа је све, све је ништа! Јесте ли покушали да останете трезни два дана?"
          ,,Заиста сте упорни", готово јецам, протежући ноге, додирујући прстима колена, спуштајући их до глежњева, да би их поново дижући преко колена, скупила међу бутине, ,,ионако тврдите да сам ја – ви. Да ме нема. Зар је онда важно? Како да гледам? Како да тражим? Мене нема, зар не? Ја нисам. Једном сте ми рекли – драга моја, ви сте моја савест, мој унутрашњи глас, моје друго ја. Да ли смо, заиста, ми једно, господине Икс? Једно тело, две душе? Једна душа, два тела? Читали сте Еволину ,,Метафизику секса"? Не? Кама Сутра вам је свакако позната? Ни то? Ах, ви!", смејем му се, његовој непорочности, ,,укратко, ради се о потпуном, можда најпотпунијем сједињавању Човека и Бога кроз магију и мистику секса. Чак су и неки православни, византијски философи у томе видели остварење њиховог Богочовека. Врхунске креације. Суштине знане Васионе. Гледате ме бело... не схватате. Желите ли да пробате, господине Икс? Да осетите? Желите ли да се богоочевечите? Ето вам прилике! Докажите ми да ја нисам, да ме нема, да сам негација, ништавило, да сам ја – ви! Сјединимо се! Сада! Одмах! Овде!"
         
          Полако устајем стрељајући га очима као права женка. Пијана сам. Напокон. Али све ми постаје јасније као никада пре. Лагано скидам блузу. Он блене. Видим га, али га нема. Лула му испада из уста. Зноји се. Немиран је. Цупка ногом. Откопчавам брусхалтер. Појављују се две дојке, беле, обле, крушкасте, подантне. Моје најјаче оружје одувек. Он их прождире очима. Додирујем их. Обухватам их целом шаком, мазим их, полако прелазим прстима преко њих, додирујем брадавице. Већ су очврснуле. Велике. Лаким покретом, спуштам руке са сиса, преко стомака, лагано милујем оно дивно место око пупка. Господин Икс готово балави. Мазим се, додирујем. Затим, спорим трзајем откопчавам шлиц на сукњи. Она пада као свила, нечујно. Скидам хулахопке, отркивам своје беле, дуге ноге. Спуштам гаћице. Помало дрхтим. Гола сам. Први пут. Пред њим. Пред собом?
          Прилазим му. Лако, као сенка, на прстима, њишући куковима. Дојке лако подрхтавају, као пихтије. Кожа, лако орошена, топла, цакли се у полусвестлости коју баца жар. Он седи, раширених стопала, ужарених очију. Међу ногама, назире се његов набрекли уд. Велик је, слутим. Без речи га гледам право у очи. Опкорачујем га, седам на њега. Није дуго чекао, загњурио ми је главу међу сисе, гушећи се. Руке су му почивале на мојим бутинама. Грицкао ми је брадавице. Пожудно их пио. Уздисала сам... превијала се на њему... очекивала... осетила сам како улази... улази... надамном, вртео се свемир, вртео, вртео... вртео... гаснула је светлост, тонула, тонула... тонула...

          Чује се неко гребање. Грицкање. Отварам очи. Један пацов, смеђ, чупав, рапавог великог репа, стоји тик уз моју главу и грицка моје најлонке.
          Јутро је. Киша је престала. Допире слабашна светлост кроз прљави прозор. Помало ме боли глава. Од синоћне ватре у мом телу остао је само угарак. Хладна сам. тело ми мрзне. Устајем лагано, тешко. Смрдим на алкохол. Свуд уоколо, расута је ,,Јужњака утеха", тај женски виски, којег не могу да се отарасим. Који ме пије. Испија лагано, како га испијам брзо. Док ме коначно не попије. Гола сам. Зашто? Шта се десило?
          Несигурним кораком тетурам се до огледала које стоји у једном кутку собе. Зар опет?, питам се. Стајем пред огледало. Оно је велико, веће од мене, у угловима разбијено, ту и тамо прошарано паучином. Ипак, у њему се одражава цело моје тело. Осим главе. У ма који део огледала да уперим главу, одраз је увек исти – замућен. Зашто?, чудим се. Али, али... шта је ово? Ово... ово... ко је ово? Вриштим. Вичем. Запомажем. Шта се дешава? Какав је то одраз у огледалу?
          У огледалу стоји неки човек. Висок је. Његово је тело крупно, наг је као и ја. Али његова је глава замућена, одраз шаље само нејасну сенку, сивило. Како је то могуће?, питам себе. Окрећем се. Нема никог. Значи, одраз потиче од мене. Али, ах, то нисам ја! Нисам! Нисам!
          Додирујем своју десну дојку. Топла је. Мекана. Чврста, још увек, срећом. Али, иста моја рука, која додирује моју дојку, у огледалу се одражава као рука неког мушкарца који додирује своје маљаве, медвеђе груди. Шта је ово?, чудим се. Спуштам руку до вагине, и видим како се у одразу једна много крупнија, длакава и снажна рука спушта. Али, ох, не ка вагини, већ ка великом, обрезаном пенису! Хвата ме језа. Још више од оног што не видим, што не знам, од немогућности да видим то лице, своје лице, које у одразу остаје замућено. Лице тог... тог мушкарца... тог створа. Тог мене? Мене, Безимене? Покажи лице!, вичем на сав глас. Покажи! Ко си ти? Ко сам ја? Тишина. Само једно крупно, непомично тело стоји у огледалу, тачно наспрам мог женског, крхког, уздрхталог. Бојим се да је ово крај...

          Напрасно се сетим синоћњег разговора. Господин Икс је говорио о нечему што је, како је он то назвао, Ништа. Рекавши – то сте ви, драга пријатељице! Страшно! Па то је ужасно! Шта ако је био у праву? Оне сенке које су ме уплашиле синоћ на улицама, нису ли сенке које потичу из мене саме, из једног древног Ничега, праисконског Ништавила? Пут којим треба да пођем, није ли пут у мене саму, у унутрашњост, у суштину небића? Зар сам не само Безимена, већ и Безосетна, Безвидна, Безумна? Ох, ко сам ја? Ко сте ви, господине Икс?
        Гледам и питам се – није ли овај одраз у огледалу заиста он? Прилазим огледалу, завирујем иза њега, куцкам по њему, дозивам свог пријатеља, чекам да изађе. Чује се само тишина. Види само празнина. Бојим се. Нашла сам се пред Питањем. Господин Икс је синоћ рекао – оно што није јесте, оно што јесте није. Али... али, шта јесте, а шта није? Ко сам, ко је?

          Проклињући Питање, почињем да ударам у огледало. Главом. Истиче много крви, али ништа не дотиче нити отиче из њега. Са ове стране огледала, стоји госпођица Ипсилон, као једна једина непозната...




             

Ako nisi poslao priču u krug, ja ne komentarišem.

Pročitala otprilike pola, presporo, previše opisa, ništa se ne dešava, odustala na dijalogu koji deluje kao trabunjanje. Not my cup of tea.

Na koju foru se ona ne seća sopstvenog imena, a svega ostalog o sebi se seća?

Samo monstrum bi ženske dojke pretvarao u maljave, medveđe grudi a vaginu u veliki obrezani....

Monstruozno!

I mene si prevazišao

Quote from: D. on 31-03-2011, 20:16:36
Ako nisi poslao priču u krug, ja ne komentarišem.

Kakvo smešno vađenje da se ne da feedback!

Quote from: Gudeja on 31-03-2011, 23:46:20
Kakvo smešno vađenje da se ne da feedback!

Fdbck je za radionicu. A sve ove priče na temu iz radionice (postovane pre glasanja) smatram diverzijama ako autori ne pošalju priču i u radionicu. Mislim, čemu onda trud oko radionice?

Pa čovek lepo reče da je preveliko za radionicu i da je u pitanju (malo izmenjeno) poglavlje knjige...

Pa daj mu ti fdbck. Danas nisam dobra.

Bezimeni, imam pitanje. Da li u sedmoj rečenici drugog pasusa treba da stoji:''U njegovom levom džepu'' kako je napisano, ili: ''U mom levom džepu,'' izgleda mi logičnije? U stvari, od toga zavisi kako će priča da se čita...može najmanje na dva načina (a verovatno i više).

I da je šolja puna Južnjačke Utehe, nek me ova zaobiđe. Pročitao celu, nije mi pomoglo u razumevanju, samo sam sebi produžavao agoniju. Čisto lopatanje reči sa jedne na drugu gomilu. Negde na pola mi se učinilo da možda i bude nešto, jok, autor teksta je pokušao da šalta brzine bez kvačila pa me je zbunilo 'oštrenje zupčanika'. Toliko pominjem onaj recept za musaku da će mi se zgaditi omiljena klopa (i autor tužiti za kopirajts) - ovo nije musaka neg pilav bez mesa.

Quote from: Gudeja on 31-03-2011, 23:46:20
Kakvo smešno vađenje da se ne da feedback!

Eh, Gudeja, isprovocirali ste me ti i Steva da pročitam... Mogla sam i bez ovoga večeras.

Bezimeni, prvo - da si izbacio sve ponavljane reči, bespotrebne opise i prideve (ponegde i kontradiktorne: meke pa čvrste (srećom) grudi(?)), priču si mogao da svedeš na 6000k.

Drugo, i da si to uradio opet bi promašio zadatak. Devojku si bez greške opisao iz muškog ugla (koja riba, bre, još opisuje svoje grudi kao "podatne"?).

Priznajem, pročitala sam ne preskoke. Da si, zapravo, ovu priču sveo na 6000k, možda bi od nje nešto i bilo.

Ja sam stvarno skot, al pipa će mi izrasti na vr nosa... Šta znači ono 'romana koji završavam'? Malo mi se hrbat ježi od 'romanopisaca'. Naravno da svi želimo da nas objave, to je valjda normalno, ali to guranje prstiju učiteljici u oba oka nema ni smisla ni takta. Pre i posle svega, izdavaštvo je u ovoj državi mrtvo, ako su nekog nalagali da gnjavljenjem može doći do knjige i slave, hah! dream on dreamer. Radionica ima snagu jer čuva luzerski duh učenja i odbrane stava. Ja lično branim stav i foliram...

Quote from: Steva Lazin Ljuštikin on 01-04-2011, 02:19:06
Radionica ima snagu jer čuva luzerski duh učenja i odbrane stava. Ja lično branim stav i foliram...

Haaaahahahahahahaaaaaaa!  

...se da neću da učim. Vid samo kako dadačem! Bezimeni, ništa lično, nisi ni prvi ni poslednji koji ima 'roman', samo si mi natrčao dok sam vedžbao klizeći . Još jednom tvrdim da je veći deo pameti ispričan na Radionici, sad je do 'autora' da sve to pročita (jeste muka ako se ne prati uredno) i možda primeni. Potpuno razumem Bobana, prvi pasus je i previše da se sazna gde ko koga vodi.

Šta se ti kliberiš?

Pa kako bre šta se kliberim? "Luzerski stav"? hihihihi  
Al da znaš - zbog tog stava svi ima da uđemo u legendu srpske fantastike i kulture uopšte!  

Quote from: Steva Lazin Ljuštikin on 01-04-2011, 02:28:32
...se da neću da učim. Vid samo kako dadačem!

Ja imam jedan infinitiv u priči. Zvučalo mi lepše. Menjala sam ga par puta i na kraju ostavila. Neka ga onako usamljenog. U ključnom delu priče, doduše, al neka ga Džeku i tebi u čast.

A ovaj bezimeni... čini mi se da prvo mora da bude luzer, zajedno sa nama ostalima, da bi napisao nešto suvislo...

Kaži Stevo kada ti je dosadno. Baciću ti ovde jednu svoju pričicu... Da još malo vežbaš klizeći...

Kad uđemo u ANALe srpske fantastike i književnosti uopšte, nek meni bude škola u Mokrinu! Kad već Mika nije u Kikindi dobio školu, oću pa oću ja u Mokrin!

Quote from: Steva Lazin Ljuštikin on 01-04-2011, 02:28:32
Još jednom tvrdim da je veći deo pameti ispričan na Radionici, sad je do 'autora' da sve to pročita (jeste muka ako se ne prati uredno) i možda primeni.

Pa jeste, ali ako je zainteresovan, evo mu sve lepo sređeno (zahvaljujući dekiju), pa nek čita redom:

Dosadašnji radioničarski krugovi - klik

Ne sekiraj se Nomine, još si dobro i prošao. Ovi koji su te zveknuli su oni manje surovi...

Quote from: angel011 on 31-03-2011, 21:47:25
Pročitala otprilike pola, presporo, previše opisa, ništa se ne dešava, odustala na dijalogu koji deluje kao trabunjanje. Not my cup of tea.

Na koju foru se ona ne seća sopstvenog imena, a svega ostalog o sebi se seća?

Kada se nešto čita do pola, to može nešto da govori o onome što se čita, ali i o onome ko čita. Slažeš se?

Radnja je usporena, opisa ima taman toliko koliko da se dočara atmosfera mraka, vlage, memle, samoće, štrokavosti... sve sa ciljem da se kroz taj usporeni tempo i te opise odslika duševno stanje glavnog junaka.

Kako nema dešavanja? Junak priče vodi bitku sa najvećim neprijateljem - samim sobom. To svakako nije zanimljivo kao borba sa vampirima iz neke druge dimenzije, ali jeste dešavanje. Kakvo takvo. Kasnije ću reći nešto o tome.

Dijalozi? U ovoj priči nema dijaloga. Osim ako se "pričati sam sa sobom", može podvesti pod pojam dijalog.

Postoje oblici amnezije kod koje se oboleli nekih delova sospstvenog života seća, a opet, drugih ne.
Uostalom, da li si ti sigurna da govorimo o "njoj", a ne o "njemu"?

Quote from: D. on 31-03-2011, 23:48:19


Fdbck je za radionicu. A sve ove priče na temu iz radionice (postovane pre glasanja) smatram diverzijama ako autori ne pošalju priču i u radionicu. Mislim, čemu onda trud oko radionice?

Priču sam poslao, ali kao što sam napisao preračunao sam se u njenog dužini, jer sam se vodio granicom od 6000 reči, a ne o ukupnom broju karaktera. Pitao sam da li mogu da postavim priču na forum, i dobio potvrdan odgovor. Nema "diverzije", jedino sam mogao sačekati da prodje glasanje za pristigle priče, mada ne vidim kakve to ima veze sa ovim.

Quote from: Gudeja on 01-04-2011, 00:23:03
Bezimeni, imam pitanje. Da li u sedmoj rečenici drugog pasusa treba da stoji:''U njegovom levom džepu'' kako je napisano, ili: ''U mom levom džepu,'' izgleda mi logičnije? U stvari, od toga zavisi kako će priča da se čita...može najmanje na dva načina (a verovatno i više).

Treba da stoji jednostavno "u levom džepu". Neke delove sam samo copy/paste prebacivao, pa se potkrala neka greška. Jasno je da je reč o njenom levom džepu.

Priča može da se čita na više načina, ali ja sam je zamislio kao borbu jedne osobe sa samom sobom, sopstvenim sećanjima, prošlošću i strahovima koji proističu iz nje.

"Ona" je pijanac. Njeno pijanstvo je posledica. Želi kroz njega da pobegne od nečega. To nešto je muškarac sa kojim je u prošlosti bila u nekoj vrsti veze, recimo ljubavne, ali nije isključeno da je mogla biti silovana, žrtva otmice i zlostavljanja, fizičkog i psihičkog maltretiranja od strane, recimo oca... U svakom slučaju nju progoni sećanje na tog muškarca, on je ostavio trag na njenoj duši i telu; ona je vezana za njega, ne može da ga se oslobodi. Želi da ga vrati u svoj život. Nedostaje joj. Na kraju, ta želja postaje toliko silna da "ona" poptuno zaboravlja samu sebe, svoju ličnost, svoju prošlost, i sebi daje atribute tog muškarca. "Спуштам руку до вагине, и видим како се у одразу једна много крупнија, длакава и снажна рука спушта. Али, ох, не ка вагини, већ ка великом, обрезаном пенису! Хвата ме језа. Још више од оног што не видим, што не знам, од немогућности да видим то лице, своје лице, које у одразу остаје замућено. Лице тог... тог мушкарца... тог створа. Тог мене? Мене, Безимене? Покажи лице!, вичем на сав глас. Покажи! Ко си ти? Ко сам ја?"

Ona je popustila pred svojim uljezom, a taj uljez nije ništa drugo nego ona sama, njeno sećanje, iako se i dalje deo nje bori protiv toga. Ona polako postaje taj muškarac. Toliko je sećanje na njega jako, ljubav toliko velika, da je ona ubila samu sebe da bi oživela njega, poništila je svoju ličnost, i "svoje" telo podarila "njemu". "On" živi kroz "nju" toliko silno, da "ona" pristaje na najveću žrtvu - smrt svoje duše. "Ona", neka Jovana Jovanović je postala ništavilo, praznina, žrtvovana je zarad jednog sećanja: 
"Нема ни потребе за тим. У једну руку, ви сте у праву, госпођице Ипсилон. То Ништа заиста не постоји. Не за вас. Јер, то Ништа, то сте ви! Разумете, ви нисте свесни саме себе! Да ли може бабарога да се уплаши бабароге? Не. Самим тим, не бој те се ништавила. Не бојте се себе." "Ја полажем право на душу коју ви из неког разлога сматрате својом." "али, молим вас, уразумите се, ви не треба да заузимате простор! Схватите, вас нема! Ви нисте. Ви сте – ја."

Quote from: D. on 01-04-2011, 01:20:52

Eh, Gudeja, isprovocirali ste me ti i Steva da pročitam... Mogla sam i bez ovoga večeras.

Bezimeni, prvo - da si izbacio sve ponavljane reči, bespotrebne opise i prideve (ponegde i kontradiktorne: meke pa čvrste (srećom) grudi(?)), priču si mogao da svedeš na 6000k.

Drugo, i da si to uradio opet bi promašio zadatak. Devojku si bez greške opisao iz muškog ugla (koja riba, bre, još opisuje svoje grudi kao "podatne"?).

Priznajem, pročitala sam ne preskoke. Da si, zapravo, ovu priču sveo na 6000k, možda bi od nje nešto i bilo.

Kao što već rekoh, ne mislim da su opisi bespotrebni. Ne vidim šta je kontradiktorno u tome da su grudi i "meke" i "čvrste"? Bar sam ja, pipajući iste, stekao utisak da su takve, u isti mah i čvrste i meke, bar kod mladih devojaka.
Kad smo već kod "sisologije", pridev "podantne" je sasvim na mestu. Jer, dojke imaju svoj jezik kojim nam se obraćaju. Kada bi žene hodale razgolićene ulicama, susretali bi se sa brojnim dojkama koji bi nam rekle mnogo toga. Neke - ne prilazi mi!, neke - umorna sam; neke - bolesna sam... a neke - pogledaj kako smo sočne, dodji, zar ne želiš da nas dodirneš? Miluj nas!

O takvim dojkama je ovde reč. Nije u pitanju ugao posmatranja žene ili muškarca, već jezik kojima nam sise govore. Uostalom, dobrim delom svet počiva na dojkama. Nismo li svi othranjeni na njima?
I tu u stvari dolazimo do toga da si ti, a ne ja, kontradiktorina. Jer da sam umesto "podantne dojke", rekao "dojke koje prosto mame da budu dodirivane" upao bih u zamku bespotrebnog opisivanja.

Sad sam zaboravio šta sam hteo da kažem.

Da. nema pomoći kad pisac izađe u ring.

Quote from: Miljan Markovic on 01-04-2011, 14:41:43

Da, ovom bez imena nema pomoći.

Sintetičnom se zavrtelo u glavi od toliko dojki

Jel ti vidiš, Stevo (a i ti SS) kako žene vole svoje sise i kako o njima misle ceo dan? I kako im daju imena, i maze ih i smatraju ih podatnima, i mame same sebe svojim divnim dojkama, i kako se sa njima poigravaju svakog slobodnog privatnog trenutka?

Quote from: Sine Nomine on 01-04-2011, 14:34:48

Quote from: angel011 on 31-03-2011, 21:47:25
Pročitala otprilike pola, presporo, previše opisa, ništa se ne dešava, odustala na dijalogu koji deluje kao trabunjanje. Not my cup of tea.

Na koju foru se ona ne seća sopstvenog imena, a svega ostalog o sebi se seća?

Kada se nešto čita do pola, to može nešto da govori o onome što se čita, ali i o onome ko čita. Slažeš se?

Radnja je usporena, opisa ima taman toliko koliko da se dočara atmosfera mraka, vlage, memle, samoće, štrokavosti... sve sa ciljem da se kroz taj usporeni tempo i te opise odslika duševno stanje glavnog junaka.

Kako nema dešavanja? Junak priče vodi bitku sa najvećim neprijateljem - samim sobom. To svakako nije zanimljivo kao borba sa vampirima iz neke druge dimenzije, ali jeste dešavanje. Kakvo takvo. Kasnije ću reći nešto o tome.

Dijalozi? U ovoj priči nema dijaloga. Osim ako se "pričati sam sa sobom", može podvesti pod pojam dijalog.

Postoje oblici amnezije kod koje se oboleli nekih delova sospstvenog života seća, a opet, drugih ne.
Uostalom, da li si ti sigurna da govorimo o "njoj", a ne o "njemu"?

Ono u šta sam sigurna jeste da ti je tekst predugačak i zbrkan.

Atmosferu mraka, vlage, memle, samoće i štrokavosti možeš da dočaraš jednom rečenicom. Ako umeš. Ako ne umeš, ni pedeset ti neće pomoći.

Moj utisak je da se ne dešava ništa. Možeš da staviš i mlaćenje sa vampirima iz druge dimenzije, ako čitalac ima utisak da se ne dešava ništa, džaba krečenje.

Slažem se da kad se nešto čita do pola, to govori i o delu i o onome ko čita. Recimo, govori da onaj ko čita ne želi da gubi vreme na nešto što mu deluje kao trabunjanje.

Uzgred, "Nije u pitanju ugao posmatranja žene ili muškarca, već jezik kojima nam sise govore." može da funcioniše samo ako priču (roman) pišeš ne iz ugla žene ili muškarca, nego iz ugla sisa.

A ako je ipak iz ugla žene, onda je primedba da nijedna žena ne razmišlja tako o svojim grudima savršeno na mestu. Ma kakve muške fantazije o tim stvarima bile.

Quote from: D. on 01-04-2011, 14:55:03
Jel ti vidiš, Stevo (a i ti SS) kako žene vole svoje sise i kako o njima misle ceo dan? I kako im daju imena, i maze ih i smatraju ih podatnima, i mame same sebe svojim divnim dojkama, i kako se sa njima poigravaju svakog slobodnog privatnog trenutka?

E D. svaka ti dala. Zbog ove izjave.

 

Muški deo foruma (ili deo muškog dela foruma) će sad neko vreme... Eh... Biti zauzet.

Potpisujem, tema za ovaj mesec je divna! Kakvih li će još umišljenih transsexulanih baljezganja biti, ohoho veselja! Sise smo, ko što je i red, overili u forpleju. Sad čekam i celodnevna zagledavanja u dužini i debljinu visuljka

Btw, bezimeni, sanjaj o podatnim grudima. Podantne možda i ne izgledaju tako dobro kao ove prve.

E sad ću i ja morati da je pročitam, izem vas. Šta nam, podatne, podantne, oble i kojekakve grudi, rade.

Хајде, ако мораш...али, биће тешко.

Već sam mislila da me neko od vas ovde zajeb... Nikako do prokletih sisa da dođem. Ih, šta ti je marketing!

Bezimeni, izvini ali meni se ovo uopšte ne sviđa. Gospojica iks davi li ga davi i nikako da skontam šta joj. Oću reći, skontala sam ja da je pijana, možda i luda, ali... nije meni to to.
Ona je u totalnom haosu, ali uspeva da izvuče zaključak da su deca očigledno drogirana (parafraziram), da je takav današnji svet.
I u pravu su ljudi, previše opisuješ, te je stala da zavuče ruku u džep, pa je izvukla nešto iz džepa, pa je krenula, pa se okrenula, pa pogledala, pa šta je videla, pa onda mali zaključak o tome šta je videla itd. Sve je to moglo sažetije, pa samim tim i jače.
I filosofiranje mi je bilo dosadno, obaška što, očito, nisam taj tip, osim kad sama to radim.

A o belim podatnim sisama, savršenom pupku i belim, dugim nogama ne bih da govorim. Ostali su sve rekli.

Quote from: Plut on 02-04-2011, 01:45:25
A o belim podatnim sisama, savršenom pupku i belim, dugim nogama ne bih da govorim. Ostali su sve rekli.

Ne, ne - o belim podantnim sisama. Nemoj da ti posle bezimeni dođe i iznapušava te kako nisi ušla u suštinu sisologije i kako je podantnost za tebe (i nas ostale) viša matematika.

Oh, bože, kako mi je to promaklo?

Znaš šta, toliko sam ih čekala i čekala, i kad su se konačno pojavile, ja se izgubila.

Hihihi...izgleda da žene ovde najviše komentarišu sise. Ko bi rekao...

@Bubi: Zanima me da li je Ipsilon zamišljena kao žena ili kao muškarac? Šta ću, radoznala sam...Ono, mogla bi da bude u pitanju i osoba trećeg pola, i Hermes i Afrodita.

Meni se priča veoma svidela. Grozna je. Potreba za peglanjem i poliranjem postoji, ali nemam neku veću zamerku na sam text. Meni je bio razumljiv (već se brinem zbog toga), zanimljiv, intrigantan čak. Atmosfera, način na koji Iks i Ipsilon komuniciraju (persiraju jedno drugom), izrazi kao što su ''suštastvenost''...Iksova odeća, pa i sama radnja, pomalo me podseća na Slučaj Čarlsa Dekstera Vorda      ...tako da bi ovo mogla da bude i priča o posednutosti (Iks kao Džozef Karven).
Na samom kraju Ipsilon me podsetila na izbezumljenu Alisu koja bezuspešno pokušava da uđe u zemlju iza ogledala...   

E ako je ovde iko opsednut sisama to je ženski deo publike (onaj pravo ženski, ne ovaj što je glumio žensko)

Mnogo si blaga, Gudeja. Ima on još mnogo da radi na svom izrazu... tj. ako želi da radi, umesto da živi u iluziji samodovoljnosti i da postavlja priču očekujući hvalospeve. A kada ih ne dobije - da dođe ovde i iznapušava raju koja mu je bar pročitala priču i iskreno je iskomentarisala.

Ima on talenta za atmosferičnost. Ugođaj kvari previše prideva, preambiciozno/prepotentno nabrajanje (to što se tebi dopalo, to "suštastveno" npr.), a pogotovo činjenica da se nije ni primakao ispunjenju zadatka iz radionice. Brine to njegovo neshvatanje (i odbijanje da shvati) aprilsku temu. Možda se varam, ali mogu da garantujem da nijedna priča u krugu neće ovoliko promašiti temu. Zašto? Zato što apsolutno niko iskusan ne bi iz prvog lica opisao devojku ovako:

"Коса ми је слепљена на врату и челу, њени праменови додирују образе. Слиним. Језовита ми влага нагриза кости кроз похабани сиви капут. У његовом левом џепу стоји полупразна боца ,,Јужњачке утехе", у десном, бушном, хрпа папира."

Bezimeni se apsolutno ni jednog jedinog trenutka nije saživeo sa svojom junakinjom. Sve vreme ju je neiskusno i naivno opisivao iz ugla muškarca, što je još gore: pokušao je da piše iz prvog lica, a mislio je iz trećeg.

Zato si blaga.

Quote from: Stipan on 02-04-2011, 04:45:23
E ako je ovde iko opsednut sisama to je ženski deo publike (onaj pravo ženski, ne ovaj što je glumio žensko)

Ma jok. Samo je sisologov opis grudi iz prvog (ženskog) lica bio tako fejk i komičan, da je zasluživao poseban osvrt.

Bezimeni, učestvuj u radionici. Iskrena preporuka.

Osim što komentari tamo imaju drugačiji ton i drugačije se shvataju (uglavnom), naučićeš sve što si ovde početnički ispromašivao.

Pa to je u redu, ako se Gudeji stvar dopada. Ti imaš svoje mišljenje, što je takođe O.K.
Meni ta transformacija možda i ne bi toliko smetala (prokletstvo i ja sam MUŠKO), da pisanje (čak i za mene koji sam po tome čuven) nije toliko razvučeno. Nisam mogao da pređem ni trećinu priče - ubi me dosada.

Edit - Preteče me, stvarno bi trebao da učestvuje. Nije bez talenta, ali treba mnogo uhodavanja.

Ma da, naravno. Gudeja ima osećaj za sadržaj, fabulu. Ponekad je i upisuje u priče. Bezimenom nedostaje zanata. A pošto je on jedan zadrti seronja (sa pozitivnom konotacijom na "seronja" ), verovatno će mu teško pasti kritika koja mu ukazuje na činjenicu da je ovo jedna vrlo naivna priča, ali ne dovoljno teško da počne ozbiljno da radi na svom stilu i izrazu.

Zato će pre da upije makar i ono malo pozitivnog što je dobio, nego da ozbiljno shvati sve rečeno što mu se ne sviđa.

Svi smo mi ovde pomalo seronje, princezo... 

Pa ja stavih pozitivnu konotaciju na seronju...

Ja takođe...

 Izvini što sam ti malo dirao text. Izmešao sam i ćirilicu i latinicu. Znam. Sorry.

 Kiša je pljuštala ceo dan. Kako je padala noć sve se manje primećivalo da je crna. Na ulici su ostali нервозни несаничари, мрзовољни пијанци и болесне курве. Дебели пацови su ih gledali iz svojih rupa. Poneki od njih onako мокar и олињao istrčavao je из шахтa мотајући се око ногу уличних чистача koji su radili noćnu smenu. Terali su ga metlama, a sa ogromnim lopatama vitlali za njim. Njihovi povici se nisu čuli u раштимованој музици из андерграунд клубова где su се skupile псеудоурбане наказе, патетични оматорели љубитељи рокенрола и уметници у покушају.

Quote from: Gudeja on 02-04-2011, 04:27:32
Hihihi...izgleda da žene ovde najviše komentarišu sise. Ko bi rekao...

@Bubi: Zanima me da li je Ipsilon zamišljena kao žena ili kao muškarac? Šta ću, radoznala sam...Ono, mogla bi da bude u pitanju i osoba trećeg pola, i Hermes i Afrodita.

Meni se priča veoma svidela. Grozna je. Potreba za peglanjem i poliranjem postoji, ali nemam neku veću zamerku na sam text. Meni je bio razumljiv (već se brinem zbog toga), zanimljiv, intrigantan čak. Atmosfera, način na koji Iks i Ipsilon komuniciraju (persiraju jedno drugom), izrazi kao što su ''suštastvenost''...Iksova odeća, pa i sama radnja, pomalo me podseća na Slučaj Čarlsa Dekstera Vorda      ...tako da bi ovo mogla da bude i priča o posednutosti (Iks kao Džozef Karven).
Na samom kraju Ipsilon me podsetila na izbezumljenu Alisu koja bezuspešno pokušava da uđe u zemlju iza ogledala...   

Rekao bih da pre peglanja i poliranja treba ubotrebiti jedne oštre makaze i iseći na froncle sve ono što je suvišno, a toga ima. Recimo  "Полупијана и уморна, покисла и промрзла устајем и несигурним кораком крећем низ мрачну улицу. Поноћ је одавно прошла. Церекави тинејџери, очигледно дрогирани, пролазе поред мене добацујући ми неке ситне простаклуке. Недуховити су. Слика овог доба. Срећом, одавно сам презрела и ово доба и овај свет. Не дотичу ме црви који гмижу по њему."

Ovaj deo je potpuno bespotreban, zvuči rogobatno, neskladno, a pored toga je suvišno, jer, pre toga je napisano - "Ја сам Безимена. Песник, пијаница и самотњак"; ako je samotnjak, nije teško pretpostaviti da je prezrela svet i sve u njemu, ali i da je, vrlo verovatno, i sama prezrena. Prema tome, drogirani tinejdžeri su višak.

Quote from: angel011 on 01-04-2011, 15:06:08

Ono u šta sam sigurna jeste da ti je tekst predugačak i zbrkan.

Atmosferu mraka, vlage, memle, samoće i štrokavosti možeš da dočaraš jednom rečenicom. Ako umeš. Ako ne umeš, ni pedeset ti neće pomoći.

Moj utisak je da se ne dešava ništa. Možeš da staviš i mlaćenje sa vampirima iz druge dimenzije, ako čitalac ima utisak da se ne dešava ništa, džaba krečenje.

Slažem se da kad se nešto čita do pola, to govori i o delu i o onome ko čita. Recimo, govori da onaj ko čita ne želi da gubi vreme na nešto što mu deluje kao trabunjanje.

Uzgred, "Nije u pitanju ugao posmatranja žene ili muškarca, već jezik kojima nam sise govore." može da funcioniše samo ako priču (roman) pišeš ne iz ugla žene ili muškarca, nego iz ugla sisa.

A ako je ipak iz ugla žene, onda je primedba da nijedna žena ne razmišlja tako o svojim grudima savršeno na mestu. Ma kakve muške fantazije o tim stvarima bile.

Tekst je zbrkan jer je pisan iz ugla pijane i mentalno poremećene osobe, te sam pokušao da ostavim utisak zbunjenosti, nedorečenosti, dvosmislenosti. Vrlo je moguće da nisam uspeo i da sam otišao u drugu krajnost.

Šta se može dešavati kada se piše o samoći? Kada je neko zatvoren izmedju četiri zida? Može se reći da je poruka ove priče, recimo - sećanja mogu da ubiju. I stoga, treba biti obazriv kada biramo kojim se "dešavanjima" prepuštamo. Vodjen paradoksom "što više dešavanja, to manje zbivanja", i spoznanjem da su "dešavanja" samo manifestacija unutrašnjeg života čovekovog, odlučio sam se da predstavim taj život, taj izvor iz koga potiče sve znano. Samoća je teška, plemenita, dosadna, ubistvena, umirijuća, gladna... takva je i kada se o njoj piše, pretpostavljam, još strašnija kada se o njoj čita.

Ali, ali... ovde nije reč o običnoj ženi. Tako da ni ona ne može o sebi da razmišlja kao neka normalana devojka, koja drži do sebe. Pitanje je koliko je ona uopšte žena, onako prožeta alkoholom i ludilom. Ali, dobro, prihvatam da sam omašio.

Hvala na konstruktivnom sagledavanju moje priče, beogradski anđele.

Quote from: Plut on 02-04-2011, 01:45:25
Već sam mislila da me neko od vas ovde zajeb... Nikako do prokletih sisa da dođem. Ih, šta ti je marketing!

Bezimeni, izvini ali meni se ovo uopšte ne sviđa. Gospojica iks davi li ga davi i nikako da skontam šta joj. Oću reći, skontala sam ja da je pijana, možda i luda, ali... nije meni to to.
Ona je u totalnom haosu, ali uspeva da izvuče zaključak da su deca očigledno drogirana (parafraziram), da je takav današnji svet.
I u pravu su ljudi, previše opisuješ, te je stala da zavuče ruku u džep, pa je izvukla nešto iz džepa, pa je krenula, pa se okrenula, pa pogledala, pa šta je videla, pa onda mali zaključak o tome šta je videla itd. Sve je to moglo sažetije, pa samim tim i jače.
I filosofiranje mi je bilo dosadno, obaška što, očito, nisam taj tip, osim kad sama to radim.

A o belim podatnim sisama, savršenom pupku i belim, dugim nogama ne bih da govorim. Ostali su sve rekli.

Rekoh već o drogiranim tinejdžerima, samim tim ne, nije bitan odnos junakinje sa spoljnim svetom. Za nju on ne postoji.

Da, previše opisa. Moguće je da je to profesionalna deformacija jednog pesnika. Moraću se pozabaviti time.

Zavuče ruku u džep? "Нервозно посежем руком за унутрашњи џеп капута, вадим кључ, стављам га у браву, и уз зарђалу шкрипу откључавам врата."
Po mom shvatanju, ovo nije bez razloga. Izvukla je ključ iz kaputa, a ne ispod saksije, ili ispod otirača, niti je otišla kod komšinice Mice po njega, gde ga je ostavila za slučaj da zaboravi da isključi ringlu, pa da Mica može da odigra svoju ulogu vatrogasca ako oseti da kulja neki dim. Jer, dalje u priči stoji - "У камину догорева ватра, чује се њено тихо пуцкетање." Šta ako se ta vatra proširi, zapali stan? Možda je jedna cepanica nespretno bačena, dodiruje parket? Mislim da ovo na neposredan način govori o okruženju u kakvom živi junakinja. Svet nepoverenja medju ljudima, nedostatku pravih ljudi kojima bi poverili svoje stanove na čuvanje. Pojačava osećaj samoće i beznadja Bezimene.

Možda grešim, možda opisujem previše, ali šta ću... volim pisce koji znaju da slikaju i slikare koji znaju da pišu.

Quote from: D. on 02-04-2011, 04:49:14
Mnogo si blaga, Gudeja. Ima on još mnogo da radi na svom izrazu... tj. ako želi da radi, umesto da živi u iluziji samodovoljnosti i da postavlja priču očekujući hvalospeve. A kada ih ne dobije - da dođe ovde i iznapušava raju koja mu je bar pročitala priču i iskreno je iskomentarisala.

Ima on talenta za atmosferičnost. Ugođaj kvari previše prideva, preambiciozno/prepotentno nabrajanje (to što se tebi dopalo, to "suštastveno" npr.), a pogotovo činjenica da se nije ni primakao ispunjenju zadatka iz radionice. Brine to njegovo neshvatanje (i odbijanje da shvati) aprilsku temu. Možda se varam, ali mogu da garantujem da nijedna priča u krugu neće ovoliko promašiti temu. Zašto? Zato što apsolutno niko iskusan ne bi iz prvog lica opisao devojku ovako:

"Коса ми је слепљена на врату и челу, њени праменови додирују образе. Слиним. Језовита ми влага нагриза кости кроз похабани сиви капут. У његовом левом џепу стоји полупразна боца ,,Јужњачке утехе", у десном, бушном, хрпа папира."

Gospodjice D. (nemojte se ljutiti što ću vas ovako oslovljavati), čini mi se da ste vi jedna od onih savremenih žena, samosvesnih, jakih, uspešnih, za koje današnji psiholozi tvrde da ih se mi muškarci plašimo, i da zaziremo od njih. Te vam stoga ukazujem poštovanje i persiram vam, jer vas se plašim, svakako.

Rekli ste da sam počeo da napušavam ljude. Ne. Pozvao sam ljude da daju osvrt na moju priču, ne očekujući nikakve hvalospeve (kako ste to vi napisali). Ali ne očekujte od mene da svaku njihovu kritiku prihvatim zdravo za gotovo. Potcenio bih time i njihovu želju da mi pomognu (jer onom ko sve olako prihvata pomoći nema), ali bih potcenio i sopstvenu želju da nešto naučim.
Mislim da je najbolji način da se nešto spozna da se o tome razgovara, da se sučeljavaju mišljenja i stavovi. Ja svoje delo ili nedelo, poznajem bolje od bilo koga drugog, i spreman sam da ga branim, kao što sam spreman da uvažim kritiku koja mi se učini smislenom. Ali isto tako, i svaki kritičar mora da bude svestan da kritikovanjem, stavlja na talon sopstveno (ne)znanje, te samim tim od kritičara postaje kritikovani.
Zadrt jesam, tome mogu da zahvalim svojim hercegovačkim korenima, seronja, čak ni poztivni, nisam. Jer da jesam, reagovao bih baš na svaku kritiku, čak i na šale kojih je bilo na moj račun. Ali ja šalu na svoj račun umem da prihvatim, da im se nasmejem, i sa time nemam problema.

Dali ste sebi za pravo da me ispravljate u pravopisu, pri tome koristeći ton koji govori - kako sam ja pametna, a on glup. Medjutim, koliko god ja pogrešno napisao reč "podaNtno", vi ste napravili jednu, po meni, mnogo veću grešku. Napisali ste BTW (by the way), iako ste pri tom imali nekoliko srpskih izraza koje ste mogli upotrebiti: uzgred, povrh svega, uz to... Ako ste pisac, ili želite to da postanete, negujte, čuvajte, istražujete sopstveni jezik, čak iako postoji mogućnost da neku reč ne napišete ispravno. Na forumu, u svakodnevnom govoru, pričajući sami sa sobom... vi ste pisac i kada sanjate.

Kažete - previše prideva. Tako su vas učili. I dobro je. Medjutim, da li su vam rekli kada je premalo prideva? Da li ste tražili svom učitelju neku računaljku, digitron, pa kad već brojite reči, da slučajno ne odete u krajnost? Kao što je pokojni Raša Livada napisao "Učitelj nikada ne otkriva sve svojim učenicima. Ako ih voli."; tako ni vama vaš nije mogao reći koja je to mera prava za broj prideva. Ni sam to ne zna. Jer je pisanje hodanje sa dve različite strane jedne granice koja se stalno pomera, nestaje, pa se vraća veća, neprelaznija. Opasno je imati mnogo prideva, ponekad, ali je gotovo stalno opasno imati ih manjak.
Stoga, manite se brojanja reči. Upustite se u borbu sa njima, one to traže od pisca. Vitešku borbu bez pobednika i pobedjenog. Borbu bez smicalica i niskih udaraca. Posle nje, bepsotrebne reči će nestati sme od sebe, kao i deo vas, onaj koji vas je sputavao da pišete. Ne potcenjujte reči. Ni jednu. Čak ni suvišnu. Plašite se onih reči kojih nema.

Da li zaista verujete da je reč "suštastvenost" preambiciozna? Reč koja oličava svaku živu i neživu stvar: suštastvenost kamena je u ćutanju i nepokretnosti, suštastvenost zvezde u svetlosti, čoveka u višeslojnosti... dakle, svakodnevna, sveprisutna reč. Šta je toliko ambiciozno u svakodnevnici? U stanju stvari onakvom kakvo jeste oduvek i kakvo će zauvek biti? Za mene je reč "jebi se", koja je dovedena do banalnosti i besmisla koliko se koristi u pisanju, preambiciozna reč. A vi razmislite zašto sam vam baš tu reč pomenuo.

Možda sam ja neznalica, početnik, kako me nazivate, zadrti seronja. Medjutim, daću sebi slobodnu da kažem da sam na boljem putu od vas. Nemate karakter pisca. Pročitajte kako ste nastupili na ovom topiku, i razmilite o tome. Suviše ste sitničavi, potkusuravate se oko svakog slovceta kao ženetine na pijaci. Čak ste sebi dali za pravo da ubedjujete osobu koja je pohvalila moju priču i pozitivno je ocenila, da nije u pravu i da greši. Zašto to radite? Opletite po meni i mom nedelu do mle volje. Ja sam na tapetu, ne ljudi kojima se moja priča svidela.

Vidim, mašete mačem. Kritikujete. Lepo. Samo, pripazite, da li ste naoštrili mač? Zamahujete li pravim pravcem? Promašili ste slabe tačke moje priče, debelo ih promašili. A ko po praznini maše mačem, jedino što može da postigne je da povredi samog sebe. Može doći neki čika, uzeti mu mač iz ruke i udariti mu dve - tri po guzi. Razmislite vi o štitu, o jednom podebljem oklopu koji će vas štiti. Ne valja za pisca da bude otkriven i razgolićen tako kao što ste vi.

Više iz onog što mogu da naslutim iz vašeg karaktera, nego iz onog što sam video u vašim pričama, ja slutim da ste krenuli pogrešnim putem. Na raskršću na koje svaki pisac na početk usvog putešestvija naiđe, vi ste krenuli jednim putem ka kojem je pokazivao krasnopisom ispisan putokaz, uz dobacivanje sa strane: "Da, podji tamo! Tamo!". Savetujem vam da se vratite sa tog puta. Vratite se na raskršće. Krenite drugim putem. Onim na kojem se ne broje reči, makar bile oni i pridevi.
I još nešto - nemojte poslušati savet koji sam vam upravo dao!

Pozdrav, hvala na kritikama, o vašem pozivu o učestovanju u radionici ću razmisliti.
Sračno vaš Bezimeni, koji vas se toliko plaši.

Uh, bre, mogao/li si/ste ovo i kraće. Nemam vremena sad da čitam ovolike odbrane.

Ja nisam primetila da me se muškarci plaše. Zašto bi? Pa ja volim muškarce. Dobro, ne volim sve muškarce. Ali to je normalno.

Nema potrebe da mi persiraš/te. Pročitala sam  priču i nije mi se dopala. Imala sam nameru da je čitam bez preskoka, ali sam odmah posle uvoda izgubila interesovanje. Rečenice su duge, pridevi otrcani i brojni, a karakterizacija (bar ona koja je bila tražena u krugu) naivna.

Talentovan si (ste?) za atmosferu, to već rekoh, ali rečenice smaraju. Ponavljanja mogu da imaju svoju funkciju, ali oprezno sa njima - ponekad opet... smaraju.

Ništa lično, naravno. Koliko to može da ne bude lično kada se kritikuje nečije delo. I ništa zlonamerno.

Priču sam komentarisala iz ugla čitaoca i ništa više.

A sad recite ti/vi nama - šta ne valja u tvojoj/vašoj priči? Nemoj(te) samo da priča(te) šta valja i da se branite. Malo samokritike nije na odmet.