ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Uz bojazan da ću biti kao novi član previše napadan i dosadan, rešio sam da postavim i drugo delo iz svog bogatog opisa od čak dve priče. 

Priča je malo duža, ali se lako čita obzirom da je pisana u stilu novinskog članka.
Ovo smatram kao neku vrstu ulaznice u radionicu kojoj nameravam da se priključim. Naravno, kao i u vezi prve priče, komentari su dobrodošli 


Časopis za paranormalne aktivnosti, misterije, mistiku i ezoteriju ,,Odisej"; br. 34
02. jul 2011
Lokacija: poverljivo


Uvodna reč autora:
       
          Poštovani čitaoci, dužni smo vam izvinjenje zbog petomesečnog neizlaženja našeg lista; kao što smo u prethodnih nekoliko brojeva i najavljivali, ali i upozoravali javnost, naše slutnje i bojazni su se obistinile.
          Naime, dana 22. 02. 2011. u prostorije redakcije ,,Odiseja" upala je (doslovno) grupa naoružanih osoba i bez pokazivanja ikakvih legitimacija, sudskih naloga i sl. počela sa nasilničkim ponašanjem (svi prisutni članovi redakcije, njih šestoro, bili su bačeni na pod i stavljene su im lisice uz neumesne psovke i pretnje ubistvom) i slobodno možemo reći divljačkim uništavanjem skromnog enterijera, kao i zaplenom svog zatečenog štampanog materijala, računarskih diskova i fotografskih aparata, diktafona, mobilnih telefona i ostalih uređaja neophodnih za obavljanje novinarskog posla.
          Kako smo vas u tridesetom broju našeg časopisa, od 03. 12. 2010. već detaljno upoznali sa pretnjama određenih državnih struktura upućenih kako meni lično, tako i ostalim članovima redakcije, reći ćemo samo da se motivi kojima su te osobe vodile prilikom upućivanja pretnji mogu svesti pod dve reči: pokušaj zataškavanja.
          Serijom tekstova, započetim septembarskim brojem iz godine 2009, koji su se periodično pojavljivali u nastavcima, sada je to sasvim očigledno, redakcija ,,Odiseja" je dirnula u srž jedne strogo skrivane tajne (može se reći i zavere), što je za posledicu imalo represiju koja se od tada nad nama vrši: u vidu fizičkih maltretiranja, onemogućavanja normalnog rada, zaplene materijala i imovine itd. Medjutim i pored svega toga, naš i vaš list je nesmetano izlazio sve dok naše delovanje nije označeno kao ,,antidržavno i opasno po ustavni poredak i bezbednost države i građana", što je za posledicu imalo već spominjane događaje od dana 22. 02. 2011. godine.
          Od tog trenutka prostorije ,,Odiseja" su zapečaćene, šestoro naših kolega uhapšeno, a mi ostali smo bili prinuđeni da pređemo u potpunu ilegalu, stalno strahujući za sopstvene i živote naših porodica.
          Ipak, i pored svega, uspeli smo da, bar privremeno, obezbedimo novčana sredstva dovoljna za nastavak izlaženja našeg lista (nadamo se što redovnije). Iako smo brojčano znatno oslabljeni, praktično osuđeni samo na kancelarijski rad, i pod stalnom pretnjom režima, uveravamo vas da ćemo uložiti sve svoje snage, lične i profesionalne kontakte, znanje i enegriju kako bi radili na daljem razotkrivanju velikih misterija sa kojima smo se uhvatili u koštac, naravno, na dobrobit svih nas.
          Molimo čitaoce da imaju razumevanja za lošiji kvalitet papira, kao i za nemogućnost da časopis štampamo u punom koloru, u pitanju su objektivne okolnosti, ondosno nedostatak materijalnih sredstava.  Verujemo da će naš list pronaći put do Vas.

         

Str. 42, članak VI, nastavak članka III iz prethodnog izdanja, izašlog 02. Februara 2011. pod nazivom ,,Raspad SFRJ iz drugog ugla – pokušaj rasvetljavanja kraja jedne državne tvorevine kroz prizmu misterioznih dešavanja koji su mu prethodili"

Pišu:
Milovan Torbica, dipl. ing.
Nada Kokolj

          Kao što smo obećali u prošlom broju, rasvetlićemo neke događaje koji su se desili nepunu deceniju pre početka raspada SFRJ, da bi se potom vratili u vreme ratova na tlu te bivše državne tvorevine, i napokon u sadašnje vreme, odnosno dešavanjima koji su pre dve godine uzburkali javnost a tiču se slučaja ,,Izdvojeni objekat 77".
          Unapred molim čitaoce da imaju razumevanja za odredjena detaljisanja, koja će laicima možda biti nerazumljiva, ali su neophodna zbog verodostojnosti priče.
          U prošlom broju smo opširno govorili o fenomenu NLO, njegovoj pojavi, postupcima za njegovo izučavanje i klasifikovanje, kao i o mogućim posledicama koje je izazvao ili će izazvati.
          Članak koji je pred vama fokusiraće svoju pažnju na tačno određenu teritoriju, tačno određen vremenski dijapazon, egzaktnu uzročno – posledičnu vezu, zatim na brojna svedočenja očevidaca, strogo poverljiva dokumenta do kojih smo došli, kao i na izjave diretno umešanih aktera u dešavanja o kojima će biti reči. Naravno, ovo je samo početak jedne opšrine istrage čije se kraj ne može nazreti, a čije rezultate, nadamo se, možete pratiti na stranicama našeg lista.

          U prošlim izdanjima smo objasnili da je  pojava NLO u određenim vremenskim intervalima bila vezana striktno za određeno geografsko odredište; pa smo tako rekli da je, na primer, njihova aktivnost iznad Sjedinjenih Ametičkih Država posebno bila intezivna u vreme prvih nuklearnih probi. Takođe smo naznačili i zašto je to tako.
         Iznad prostora jugoistočne Evrope, sa naglaskom na područje Balkana, kao i na nebu središnjeg dela Starog kontinenta, pojava NLO je bila posebno uočljiva u dva ciklusa: od 1982 – 83; i od 1988 – 1990. Svi ti događaji su zabeleženi tek mršavim novinskim člancima; što i ne čudi, obzirom na strogu cenzuru koja je vladala u državama tadašnjeg Varšavskog pakta. Ono po čemu se ovi slučajevi razlikuju od ostalih, je to da su uporedo sa viđenjem NLOa, bili zabeleženi misteriozni nestanci borbenih aviona iz arsenala nekoliko zemalja. Pod terminom ,,nestanci", nikako ne treba smatrati da su oni oboreni, oštećeni, pali i sl. već naprotiv, tu reč uzeti u obzir u najbukvalnijem smislu.
          Navešćemo nekoliko ,,incidenata" koji se nikako ne mogu posmatrati izolovano ili kao proizvod uobičajenih okolnosti.
          Dana 29. marta 1982. godine, dva lovca bugarskog ratnog vazduhoplovstva MiG – 21M nestala su neposredno posle poletanja iz treće lovačke baze ,,Graf Ignjatijevo". Za komandama su bili iskusni piloti Trifon Konstatinov i Cvetan Prodanov. Ponavljam, naglasak je na reči ,,nestala", jer nije zabeležen njihov pad, niti su nađeni ostaci letelica. Ono što će se ponavljati u svim ostalim slučajevima je da je komunukacija pilota sa zemaljskim stanicama za navođenje bila prekinuta bez njihove prethodne najave da se nešto čudno dešava, bilo u funkcionisanju samog aviona, bilo da su primetili bilo kakav neindetifikovani objekat. Takođe, radarski operateri su registrovali nagli gubitak aviona sa ekrana, bez ikakve prethodne detekcije da letelica gubi visinu, da pada ili da leti pogrešnom maršrutom. Letelice su jednostavno nestale!
          Dana 15. maja 1982. iz baze Mihail Kogalničeanu, na redovan rutinski let, u 09 : 32, poletela su dva lovca MiG – 23 iz sastava 863će eskadrile rumunske ratne avijacije. Let je tekao u skladu sa svim procedurama, do trenutka kada je, u četrnaestom minutu od časa poletanja, prilikom zaokreta na visini od 3500m iznad Temišvara došlo do gubitka radarskog i radio kontakta sa avionima. Zvanično saopštenje rumunskog ministarstva odbrane bilo je da su se avioni, usled greške pilota, sudarili i srušili u Dunav. Njihova imena su objavljena u medijima: Konstantin Zelea i Bogdan Kodreanu. Sumnju u istinitost tvrdnji ministarstva izaziva to što uopšte nije pokušano da se letelice, navodno pale u Dunav, izvuku i ispitaju tačni uzroci eventualnog pada.
          Petog avgusta iste godine, u ranim jutarnjim satima, započelo je prebaziranje svih 16 aviona 126. lovačke eskadrile, MiG 21M, jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva, sa njihove matične baze Batajnica kod Beograda, na bazu Golubovci kod Titograda, radi bojevog gađanja u režimu vazduh – vazduh, koje je planirano da se izvrši iznad Jadranskog mora. Kasnije tokom dana, sa Batajnice je na Golubovce preletelo i 16 aviona 127. lovačke eskadrile sa istim zadatkom. Bojevo gađanje je proticalo bez problema, sve dok avioni registarskih oznaka 17225 i 17229 nisu nestali sa radarskih ekrana u rejonu iznad ostrva Hvar. Piloti, kapetan prve klase Miloš Radenković i major Josip Zajc proglašeni su nestalim. Komanda vazduhoplovstva je izdala šturo saopštenje u kojem se navodi ,,da je tehnički kvar na jednoj od letelica koje su letele u paru, izazvao sudar što je za posledicu imalo pad aviona u more".
         Dana 23. Jula 1983. godine, iz baze Kečkemet, Madjarska, u 21 : 16 poletela su dva trenažna MiGa – 21U, u sklopu redovnih aktivnosti tokom obuke kadeta – pilota. Za komandama su bili, u avionu registarske oznake 45, instruktor letenja kapetan Ištvan Čolnai i kadet Jozef Bal; u avionu registarske oznake 49 instruktor letenja kapetan Šandor Čižma i kadet Ferenc Čikoš. U ovom slučaja postoje dve osobenosti:
1.   Došlo je do greške zemaljskog osoblja koje je navodilo pilote i oni su, ne znajući, povredili vazdušni prostor susedne Čehoslovačke, u 21 : 32; pri tome je radio komunikacija tekla normalno i piloti nisu prijavljivali nikakve neobičnosti tokom leta. Greška zemaljskih stanica za navođenje je primećena tek u 21 : 37 kada su avioni bili duboko u vazdušnom prostoru Čehoslovačke
2.   U ovaj slučaj su uključene i druge letelice, tačnije dežurna para čehoslovačkog ratnog vazduhoplovstva iz baze Hradec Kralove (pretpostavka je da je reč o avionima MiG – 23), koja je u 21 : 33 dobila signal za uzbunu, a u 21 : 37 već je bila u vazduhu sa zadatkom da presretne letelice koje su povredile vazdušni prostor iz pravca Mađarske. Dakle, ukupno četiri letelice
          Šta se te noći odigralo u rejonu iznad granice ove dve centralnoevropske države ostalo je nerazjašnjeno, jer se nijedan od četiri aviona nije vratio u bazu. Kao i u prethodnim slučajevima, letelice su jednostavno ,,nestale".
          Poslednji događaj sličnog karaktera desio se osmog oktobra 1983. Grčki avion Mekdonel Daglas F – 4 Fantom iz baze Tanagra nestao je iznad područja Soluna u vreme oko 17 časova.  Sama letelica, kao i dvočlana posada u sastavu Kostas Miciklas, pilot, i Nikos Papadopulos, navigator, nikada nisu pronađeni. Neformalno saopštenje grčkih zvaničnika bilo je da su piloti poginuli prilikom obavljanja redovnih letačkih dužnosti. Na pitanja novinara o sudbini letelica, odnosno mestu njihovog pada, kao i o posmrtnim ostacima pilota, odgovarano je ćutnjom.

          Ovi događaji su pokrenuli čitav niz aktivnosti obaveštajnih službi zemalja NATO i Varšavskog pakta, na području gore navedenih zemalja. Ljubaznošću našeg kolege Frenklina V. Stjuarta, novinara bostonskog mesečnika ,,Secret World", došli smo u posed jednog izveštaja CIA, oznake 873 – 332AC002, koji se odnosi na naznačene aktivnosti. Prenosimo ga u celosti:
 
          ,,Početkom marta ove godine poslat sam, iz naše ispostave u Beču, u susednu Jugoslaviju sa tačno zadatim instrukcijama. U glavni grad nesvrstane socijalističke republike, Beograd, stigao sam pod lažnim imenom Džon Marić, kao navodni potomak srpskih iseljenika u Ameriku, u poseti rodnom zavičaju svojih predaka. Moji zadaci su bili klasičnog špijunskog tipa, gde su mi posebno predočene lokacije i osobe koje je potrebno nadzirati, a sve u vezi sa nedavnim nerazjašnjenim slučajevima nestanaka vojnih aviona u ovoj, i nekim od susednih zemalja. Lokacije su bile sledeće: 1. Vazduhoplovna baza Batajnica, 2. Komanda RV i PVO, Zemun, 3. Vazduhoplovni Tehnički Institut, Beograd, 4. planina Rtanj; a osobe, po redosledu prioriteta praćenja: 1. Ministar odbrane SFRJ, 2. Komandant RV i PVO SFRJ, 3. Kustos muzeja Nikole Tesle, 4. Verski poglavari
          Svrha ovog zadatka je bila da se utvrdi da li navedeni događaji nestanaka vojnih aviona imaju ikakve veze sa zaključcima iz ,,Plave knjige", proisteklim iz slučaja ,,Rozvel", odnosno sa takozvanim Teslinim dijagramom verovatnoće susreta.
         Rezultati istrage bili su mršavi, pre svega zbog pravovremenog i jakog delovanja jugoslovenske kotraobaveštajne službe. Ono što je nedvosmisleno utvrđeno je da jugoslovenske vlasti apsolutno ne znaju šta se desilo sa nestalim avionima iznad Jadranskog mora niti da taje bilo kakve informacije u vezi sa tim. Po svim podacima, nestanak aviona se desio pod istim uslovima koji su opisani u ,,Plavoj knjizi", a vezani su za brojne susrete lovačkih aviona sa NLO. Sa te strane ne može se reći ništa novo, pogotovo kada je u pitanju eventualni Kontakt. Iako je u Teslinom dijagramu područje Balkana naznačeno kao jedno od onih sa najvišim vrednostima kada su elektromagnetna zračenja u pitanju (što sam i utvrdio u blizini planine Rtanj), nikakve druge naznake nisam mogao da pribavim da bi baš ova lokacija mogla biti izabrana kao Mesto Susreta. Sama planina o kojoj je reč, inače, veoma podseća na veštačku tvorevinu piramidalnog oblika. Sumnju da se nešto zaista dešava, izazvao je iznenadni nestanak jugoslovenskog ministra odbrane, sredinom aprila, čija sudbina još uvek nije razjašnjena.
          Jedini logični odgovor, mada ne i mnogo verovatan, je da je Kontakt već uspostavljen, što se može zaključiti iz činjenice da su avioni nestajali bez traga, pa se može pretpostaviti da su ,,prihvaćeni" od strane letelica Posetioca, čije smo letne karakteristike, pogonsku grupu i materijal od kojeg su izgrađene prilično upoznali, ali ne i ovladali njihovom upotrebom. Pitanja koja se postavlja su sledeća: sa kim su Posetioci uspostavili kontakt? Sa jugoslovenskom vladom? Vladom neke od njoj susednih država? Zašto? Sa Sovjetima? Zašto ne na njihovoj teritoriji?
          Potraga me je, nezavisno od instrukcija, dovela do jednog zanimljivog otkrića. Ne znam koliko je to poznato, ali na nekoliko arheoloških nalazišta, Lepenski Vir, Vinča i drugi, koji predstavljaju ostatke vrlo starih civilizacija, pronađene su izvesne figurice umetničkog ili religioznog karaktera, zatim razni  artefakti, koji su potpuno identični sa onima koje smo mi 1947. izvukli sa ,,Plave ptice" koja se srušila u Rozvelu. U to se možete uveriti pregledanjem fotografija koje sam dostavio uz ovaj okvirni izveštaj.
          Iz svega navedenog može se zaključiti da se u predelu Balkana zaista nešto dešava i da ovo područje svakako treba nadzirati, kako bi bili spremni da eventualnim događajima izađemo u susret pre Sovjeta ili neke treće zainteresovane strane. Opširniji izveštaj podneću u skladu sa procedurom u usmenoj formi pred odgovarajućom komisijom nadležnih službi.


          Kao što čitaoci mogu da primete, agent CIA Vilijam Bredford je svakako bio upoznat sa predistorijom događaja koji se vezuju za nestanke vojnih aviona iz godine 1982. i 1983. Opšti termini kao što su Posetioci, Plava ptica, Kontakt, Mesto Susreta, kao i spominjanje slučaja Rozvel, jasno ukazuju na šta ovaj izveštaj cilja. Za nas su svakako novosti pojam Teslin dijagram verovatnoće susreta, kao i saznanje da izmedju figurica iz arheološkog lokaliteta Lepenski Vir i pada NLO u Rozvelu postoji izvesna veza.
          Međutim, i pored svih očekivanja u suprotno, koje je agent Bredford izneo u nekim sledećim izveštajima u koje smo imali uvid, u kasnijim godinama došlo je do zatišja kada su misteriozni nestanci aviona u pitanju, kao i pojave NLO ili bilo kakve paranormalne manifestacije. Sve do 1988. godine, kada se desio možda i najzanimljiviji slučaj na nebu Balkana.
          Naime, te godine, četrnaestog avgusta, jugoslovenske jedninice VOJIN (vazdušno osmatranje javljanje i navođenje) registrovale su povredu vazdušnog prostora SFRJ iz pravca Albanije od strane neindetifikovane letelice. Sa vazduhoplovne baze Slatina kod Prištine smesta je dat signal za uzbunu i u roku od 3 minuta poletela je dežurna lovačka para MiG – 21bis,  registarskih oznaka 22104 i 22108, za čijim komandama su bili potpukovnik Stojan Savić i major Milivoj Brkić. Sa avionima je izgubljen kontakt neposredno nakon njihovog poletanja. Kao i u slučajevima od pre nekoliko godina, letelice su jednostavno nestale. Međutim, ,,uljez" koji je povredio vazdušni prostor je nastavio prodiranje u dubinu jugoslovenske teritorije, i bilo je potrebno njegovo hitno vizuelno identifikovanje i eventualno praćenje van granice ili obaranje. Kako je bila nedelja i stepen pripravnosti u bazama na najnižem stupnju, a dežurna lovačka para sa najbližeg, prištinskog aerodroma, pod nerazjašnjenim okolnostima nije uspela da izvrši presretanje, odlučeno je da se istovremeno sa baza u Batajnici i Željave kod Bihaća pošalju tamošnje dežurne pare. Migove 21 sa Željave zadesila je ista sudbina kao i one sa Slatine, a MiGovi 29 sa Batajnice su izvršili presretanje u rejonu Kopaonika u 16 : 51. Čitamo izveštaj pilota lovca N. N. dat našem novinaru:
          ,,Znak za uzbunu nam je dat u 16:37. Pod forsažom smo poleteli i u vazduhu smo bili u 16 : 41, nastavljajući da se penjemo na operativnu visinu leta od 5000 metara. Po dostizanju iste prešli smo u supersonični let i u rejonu presretanja bili smo u 16 : 48; vizuelni kontakt  sa ,,uljezom" je ostvaren u 16 : 51. Leteo je na visini 6000 metara, krstarećom brzinom od 600km/h pravcem ka dubini naše teritorije. Prepoznavanjem je ustanovljeno da je reč o sovjetskom avionu Tu – 95, i to varijatni za elektronsko ratovanje, što je bilo jasno iz same njegove konfiguracije: imao je ,,podbradak" ispod nosa, dotatne ,,kontejere" ispod trupa i krila koji su svedočili da se radi o jednoj vrsti AWACS sistema. Očito  je bilo da je letelica špijunskog, izviđačkog tipa. Radio veza za ,,uljezom" je odmah uspostavljena i uz primenu svih procedura, bez ikakvih problema, avion je ispraćen van granica jugoslovenskog vazdušnog prostora, u pravcu Bugarske."

          Pilot N. N. je u razgovoru sa novinarima našeg časopisa, napomenuo još neke zanimljivosti za koje nas je zamolio da ih ne iznosimo u javnost, radi poštovanja pravila službe kojima podleže, a čije bi kršenje moglo da ima negativne posledice po njegovu karijeru i letački status.
          Ipak, mnogo interesantnije od toga je pitanje: šta je želeo da sazna sovjetski špijunski avion iznad Jugoslavije? Ima li to veze sa godinama 1982. i 1983.? Sa izveštajem agenta CIA? Odgovor stiže iz arhiva KGB, koje smo dobili posredstvom razmene top secret informacija sa kolegama sličnog interesovanja. Naime, došli smo u posed izvesnog telegrama, poslatog 27. novembra 1989. godine, od strane Alekseja Pjatova, načelnika uprave nacionalne bezbednosti pri KGB, nepoznatom primaocu na nepoznatoj adresi (na žalost, ovaj deo dokumenta nije čitljiv, ali nije teško pretpostaviti da je telegram poslat nekoj višoj instanci). Telegram prenosimo u originalu, kako smo ga dobili:

. . . . . Kontakt uspostavljen . . . . . stop . . . . lokacija: tri reke tri brda tri ravnice . . . . . stop . . . . .

. . . . . Prihvatioci: otuđeni crveni nepotpuni plavi . . . . . stop . . . . . svrha: Ajnštajn – Darvin – Hirošima – Isus . . . . .

. . . . . Bizon pokrenuo stampedo . . . . . stop . . . . . ispaša: tri reke tri brda tri ravnice . . . . . stop . . . . .

. . . . . Bizon osemenjuje Nut . . . . . stop . . . . . Geb ostaje jalova . . . . . stop . . . . .

          Zahvaljujući našem prijatelju i saradniku, profesoru V. K. Borisovu iz Moskve, uspeli smo da odgonetnemo ovu šifrovanu poruku. Ona glasi: Kontakt uspostavljen na lokaciji SFRJ sa vladom te države u cilju nastavka bioinžinjeringa na rodu homosapiens započetom pre 8000 godina. Vlada SFRJ neodlučna po pitanju kojoj supersili da se prikloni.  Sjedinjene Američke Države zbog značaja ovog otrkića pokrenule čitav niz dogadjaja: rušenje istočnog bloka u dogovoru sa našim (sovjetskim) rukovodstvom, razbijanje države SFRJ na više nezavisnih državica putem kontrolisanog rata, kako bi se oslabio njen eventualni uticaj i nepristanak na saradnju po pitanju ,,prepuštanja glavne reči u komunikaciji sa Posetiocima Sjedinjenim Američkim Državama", posebno imajući u vidu snagu JNA i mogućnosti da neki otuđeni element preuzme kontrolnu nad njom i njenim ubojnim potencijalom.

          O tome da je blokovska podela sveta bila samo maska, i da su SAD i SSSR decenijama radili u istom cilju, znajući da će do Kontakta doći, pisano je opširno u prethodnim brojevima ,,Odiseja".
          Iz razjašnjenja šifre jasno se može uočiti da su se, iz nekog ili nekih razloga, posetioci spustili na tlo SFRJ. Možda je to za njih bio povratak na mesto nekog od prethodnih spuštanja? Ima li to veze sa artefaktima iz Vinče i Lepenskog Vira? Šta znači u cilju nastavka bioinžinjeringa na rodu homosapiens započetom pre 8000 godina, iz dešifrovane poruke? Da li je to nečija pretpostavka? Tvrdnja samih Posetioca?
          Međutim, stvari nisu tekle glatko. Najpre, stratezi su potcenili volju balkanskih naroda da se do besvesti ubijaju, tako da je rat ubrzo izmakao kontroli i zaista su se pojavili ,,otuđeni elementi" koji su odbili dalju saradnju sa Vašingtonom po pitanju Posetioca. Nije teško pogoditi da su ti elementi bili u Beogradu. Lokacija, stvarne namere i sposobnosti Posetioca bili su poznati jedino uskom krugu ljudi pri civilnoj i vojnoj vlasti novonastale države SRJ.
          Sa druge strane, same SAD su, iz svoje hronične potrebe za naftom, bile okrenute ka drugom kraju sveta, gde su povele invaziju uperenu protiv Iraka i Sadama Huseina. Pitanje Kontakta je moralo biti odloženo, pogotovo jer je novoformirana Vojska Jugoslavije nasledila veliki deo arsenala bivše JNA i predstavljala je veliku prepreku da se do Posetioca dođe bez velikih gubitaka. Tek su se krajem 1998. i početkom 1999. godine stvorili uslovi da se izvrši vojna agresija na SRJ, koja je prethodno ekonomski potpuno iznurena, što je imalo posledice i po odbrambenu moć zemlje. Promenom vlasti 2000. godine, Vašington je napokon došao u poziciju da ostvari Kontakt sa Došljacima, bez bojazni po sopstvenu ili njihovu bezbednost. Verujemo da SAD vode nekakvu vrstu pregovora sa izaslanstvom Posetioca, nije isključena ni nekakva vrsta eksperimenata na ljudima, a gro tog posla se obavlja na tlu današnje Srbije, s tim u vezi treba posmatrati i gradjenje ,,ambasade" te zemlje koja više podseća na neko utvrđenje. O tome da američki ambasador vodi politiku ove zemlje, čitaoci su manje – više upoznati. Nadamo se da smo delimično uspeli da im predstavimo zašto je to tako. Nastavak sledi u idućem broju.

          Želite da snimite dobar film triler ili horor žanra? Imate sve: priču, likove, novac, glumce... ali nemate adekvatnu lokaciju? Možda vaša novinarka može da vam pomogne. Jedno od takvih mesta je svakvako izdvojeni objekat specijalne namene V.; u javnosti poznat kao izdvojeni objekat 77. Moj prvi susret sa tim objektom i njegovom okolinom desio se nekoliko godina pre događaja koji će biti opisani u ovom članku, a koji se nadovezuju na tekst mog kolege Torbice.
          Zvanično saopštenje o nameni ovog vojnog postrojenja bilo je da je to skladište municije. Površina je velika, po slobodnoj proceni blizu pet hektara, opasanih gustom bodljikavom žicom. Unutrašnjost je najvećim delom prekrivena, u prvom prstenu zimzelenim, a u drugom, središnjem, listopadnim drvećem. Snimcima preuzetih sa Google Earth – a, jasno je vidljivo da se tu nalazi većina zgrada, koje su sa zemlje, van žičane ograde, potpuno nevidljive. Njihova namena je nepoznata. Jedino što se vidi su građevine od malog značaja za radoznale posmatrače: boravak i spavaonica straže – dugačka jednospratna zgrada, i boksovi sa psima, koji se nalaze sa južne strane, nedaleko od glavnog ulaza. 
          Naspram tog ulaza, sa druge strane lokalnog puta, nalazi se mlin u državnom vlasništvu, jedno staro zdanje iz kojeg danonoćno dopire nesnosna buka mašina koje melju žitarice. Vaša novinarka je, vođena varljivom nadom, pomislila da se sa vrha silosa tog mlina može videti ono što se krije iza drveća unutar izdvojenog 77: nagoveštaj bilo kakvih aktivnosti, ali se u tim očekivanjima prevarila. Drveće je bilo previsoko.
          Sa istočne strane lokaliteta o kojem govorimo, prakitčno uz žičanu ogradu, prolazi regionalna železnička pruga koja spaja pogranični gradić V. sa gradom P. Upravo na tom mestu, nekih tri stotine metara od glavnog ulaza, nalazi se stajalište V. koje je u određenim periodima dana prilično prometno. Kao i na većini sličnih stanica, i na ovoj se nalazi kafana, jedan ćumez pod imenom ,,Vilin gaj", stecište lokalnih pijanaca i putnika koji čekaju dolazak voza.
          Severoistočno, tek nekoliko desetina metara udaljena, nalazi se farma, poljoprivredno gazdinstvo u vlasništvu M. R., izdvojeno od ostalih domaćinstava obližnjeg sela V. nekoliko kilometara.
          Ono što svakako dočarava ambijent ovog lokaliteta su zvuci: već pominjane mašine mlina, šištanje lokomotiva i dobovanje kompozicije voza po šinama, blejanje ovaca i ostale stoke domaćina M. R., povremeno brundanje vojnih vozila: teških kamiona i helikoptera koji sleću na mali heliodrom objekta 77; zatim tu su i svetlostni efekti koji noću dopiru iz pravca pošumljenog dela ovog vojnog ,,skladišta", a koji su predmet brojnih nagađanja malobrojnog lokalnog stanovništva. Sve te pojave na različite načine mogu da pospeše atmosferu jeze koja je vladala te noći 28. avgusta 2009. godine, jeze koju sam ja osetila slušajući svedočenja tri osobe, a koje će u sledećim redovima biti i vama predstavljeno.

          Svedočenje broj 1; G. I., iz B., nekadašnji vojnik na odsluženju vojnog roka u kasarni S. J. u gradu P., u tri navrata na dužnosti stražara na objektu 77, noći o kojoj je reč bio je na stražarskom mestu br. 7 i imao je neposredni uvid u ono što se dešavalo

       ,,Odmah da ti kažem da za ovu stražu nije važio princip dobrovoljnog prijavljivanja. Ne, toga nije bilo. Pored podoficira i oficira, stražu su mogli da daju samo odabrani vojnici sa redovnog odsluženja roka koji su ispunjavali stroge psihofizičke kriterijume. I to nisu bili oni klasični ,,trte mrte" pregledi, nego, batice, sve po propisu: rigorozni testovi psihofizičkih sposobnosti! Prošao sam k'o od šale, iz grupe koju su odabrali, uz još nekolicinu ortaka. Bilo mi je to OK, jebi ga, znaš kako je u vojsci, svaka dobra stvar ima svojih loših strana! Kod straže je zeznuto što je naporno, malo spavaš, stalno si na nogama, vucaraš pušku, drndanje sa vodnikom, ali zato dobro klopaš, mnogo bolje nego u kasarni, nađe se i slobodnog vremena, imali smo TV, pičili smo šah i karte... i tako sedam dana. Stražariš, spavaš, jedeš, blejiš... lud ritam.
          Objekat je orgoman. Rekli su nam – skladište municije. Jes' moj kurac! Bila si u vojsci? Ha ha ha... zezam se... naravno da nisi, nemoj tako da me gledaš... Pazi ovako, da ti objasnim: u ovom slučaju primenjivane su i stacionarna straža i patrola, ukupno je bilo 8 stražarskih mesta i  dve patrole koje su naizmenično kružile unutar žičane ograde. Znači, u svakom trenutku je bilo šesnaest vojnika na straži, 8 stacionarnih i po četiri u svakoj patroli. (Pali cigaru, iako pokušava da bude opušten, sve je primetnija njegova nervoza i neka čudna odsutnost u glasu, humorom očito pokušava da prikrije nekakav strah koji mu se pojavljuje u očima; primedba N. K.)
          Sam taj podatak je i laiku dovoljan da zaključi da je objekat dobro čuvan, a govorimo samo o ,,spoljnom prstenu", o merama obezbeđenja unutar šumice mi obični vojnici mogli smo samo da nagađamo. Ali činjenica da su tamo često viđani pripadnici 72. specijalne iz obližnje kasarne, jasno govori o čemu se radi. Da, i Ameri su dolazili često, i to ne ona mutava garda... odakle ono beše... iz Misurija?... nego brate sve neki polu FBI fazon polu Čak Noris iz filmova Delta Force. Žasu! Priznajem, svrbeo me prst na obaraču... buraz mi je ranjen na Košarama... ali neka... da ne davim...
          Te noći 28. avgusta, bio sam požarni, i sa ortakom K. sam igrao šah sedeći za stolom ispred spavaonice. Sledeća smena je bila moja. Pošto sam otresao K. jednim laganim šah – matom, otišao sam da se polako spremam, da obujem čizme i tako to. Razvodnik straže bio je stariji vodnik J. P. jedna teška dijabola za kojeg je pravilo službe bilo sveto pismo.
          Krenuli smo da preuzmemo smenu oko 19 : 30, nas devetoro, osam vojnika i razvodnik straže, vodnik J. P. Znaš kako to ide? Sa'  ću ti kažem... znači cepaš od prvog do poslednjeg stražarskog mesta sve u krug i jednog po jednog vojnika menjaš, krene vas devet, vrati vas se devet, broj isti, osobe različite.
          Na moje stražarsko mesto br. 7 stigli smo oko 8 : 00, i sad znaš kako to ide ona standardna blentava procedura koja mora da se pošutuje:
          - Stoj, ko ide?!
          - Razvodnik straže i smena straže!
          - Razvodnik straže napred, ostali stoj!
          Budalaštine čoveče! Mislim – ostali stoj! Šta bre, koji moj? Uglavnom ja preuzimam dužnost, bilo je tačno 20 : 04. Noć već polako pada. Pazi, smaranje u najavi, slušalice zabranjene, mobilni telefoni isto, imaš u kućici radio vezu i to je to, za ,,ne daj bože". (Svedok ovde zastaje, nervoznim pokretom gasi cigaru u pepeljari, prsti su mu nemirni, primetno je lako orošavanje čela graškama znoja; primedba N. K.)
          Šta da ti kažem, gledaš da ti dva sata što pre prođu, pičiš napred – nazad pored kućice, cupkaš u mestu, misliš o jebenim stvarima koje ti pre nisu padale na pamet... ma sve.... samo da ubiješ vreme. Ali zipa, ono što je najgore u ovoj stvari nije dosada. Mene je nervoza hvatala od drugih stvari. Znaš kako, u stražarskoj proceduri ti imaš milion verzija kako da odreaguješ – te kad reaguješ sa: stoj, ko ide!, kad sa: stoj, pucaću!, ili šta ti ja znam... pola sam zaboravio... jok bre, ovde smo imali naređenje da pucamo bez prethodnog upozorenja! Na sva lica koja se približe ogradi na udaljenost manjoj od deset metara a pri sebi imaju neke uređaje za vizuelno osmatranje ili snimanje, ili izvode neke sumnjive aktivnosti. Ej, zamisli koji su to ludaci, pa pruga je bila daleko otprilike 15 metara od ove strane ograde gde sam ja cepao stražu! Jebi ga, bilo je tu pijandura iz obližnje birtije, moglo je svašta da bude. Kako bilo, metak je bio u cevi, kalaš repetiran i zakočen. Prašio bih normalno da sam došao u tu situaciju, ali mi ne bi bilo svejedno, to sam odmah znao.
          Ništa se neuobičajeno nije dešavalo narednih pola sata, prošao je jedan voz u smeru ka V., na železničkoj stanici je bilo bučno kao i obično (mahom su graju dizali pijanci), a u 20 : 41 kraj mene je prošla patrola i otišla dalje ka jugu, ka stražarskom mestu br. 8. (Svedok dlanom briše znoj sa čela, zatim se zagleda kroz prozor, poseže za nečim u džep pantalona, verovatno za paklicom cigara, koju napokon nalazi na stolu i iz nje vadi i pripaljuje. Dugo ćuti, gledajući negde ispred sebe u jednu tačku na zidu. Kao da se nečega priseća. Ali pogled govori da nevoljno to čini; primedba N. K.)
          Mogu li da dobijem čašu vode? E super... nešto mi je strašno vrućina... (ispija požudno, jednim brzim pokretom)
          U 21 : 17 primetio sam nekakvo svetlucanje iz pravca stražarskog mesta br 6, koje se nalazi u pravcu severa. U takvim i sličnim slučajevima jasno je naznačeno da se uspostavlja radio veza sa razvodnikom straže koji se obaveštava o primećenim sumnjivim dešavanjima. Na njemu je da preudzme odgovarajuće korake: ovde bi recimo pozvao stražara na mestu br. 6 i ispitao o kakvom se svetlucanju radi. Stražarsko mesto broj 6 je inače najbliže šumici u središtu. Svetlucanja su bila česta iz šumice, kao i neki šumovi visokih, šištećih tonova, o kojima nam je bilo zabranjeno da se raspitujemo ili medju sobom o njima pričamo. Gotovo sam siguran da je ovo isijavanje koje sam primetio dolazilo iz šumice, iako je način njegovog... manifes... manifes.... manifestacije?, manifestovanja uvek bio drugačiji. Svetlucanje se sa pojačanim intezitetom nastavilo sve do 21 : 28. A onda se tačno u 21 : 30 začuo jedan dug i prodoran krik.
          Skinuo sam pušku sa ramena i uperio je ka tom pravcu . Priznajem, uplašio sam se. Ne toliko od nečega što se moglo desiti, ma kako to strašno bilo, a što je prouzrokovalo taj jezivi krik, već od samog načina kako je krik ispušten... ne znam... bilo je u njemu nečeg neljudskog, mislim, bio je ljudski definitivno, ali izražavao je neku emociju koju nisam mogao da shvatim. Da je to bio samo strah, bilo bi mi lako da razumem. Ali nije. Pored straha bilo je tu još nešto... nešto što se graniči sa poimanjem normalnog, bio je to vapaj, ali ne vapaj koji je pozivao samo u pomoć, već vapaj koji je govorio: kako? Zašto? Kako? Zašto?...
          Zatim se začuo pucanj. Bilo je 21 : 34. Na straži se sve sumnjive, nesvakidašnje situacije beleže u svesku, naravno, to služi kao dokazni materijal u eventualnim istragama ako se desi nešto nepredviđeno. Onda je usledila pauza. Potom dugi rafal: ttrrrrrrrrrrrrr! Svaki deseti metak je bio obeležavajući, video sam dva bleska što znači da je ispaljeno više od dvadeset metaka i to u smeru ka šumi sa stražarskog mesta br. 6. Onda tišina... i tada sam video... jasno... jer je bila mračna, oblačna noć bez mesečine, i svako pa i najmanje svetlo je bilo jasno vidljivo... kao kad upališ sveću u mračnoj sobi... nešto je nalik na nekakve želatinaste senke prolebdelo od oboda šumice negde do žičane ograde kod šestice... više njih.... možda tri, četiri, ne znam... zatim su se, sve isto lelujajući vratile među drveće i potom zgasnule, prosto se utoplie u mrak.... (svedok zastaje, prinosi cigaru ustima, koja je već dogorela, zgasnula među njegovim prstima; možda ga i opekla, ali on ti nije primetio. Ustaje, šeta gore – dole sa rukama na leđima. Ubrzano diše. Posle dva minuta ponovo seda. Čini se da se malo pribrao, ubrzo nastavlja pripovest; primedba N. K.)
          Pazi, ono što je usledilo i što sam uradio neću nikada oprostiti sebi!
          Posle onih senki koje su zgasnule, začulo se stravično zapomaganje, slično onom kao kad kukaju ljudi na sahranama, od kojeg te podilaze žmarci i od kojeg želiš da pobegneš. Prepoznao sam glas koji mi se približavao, bio je to glas vojnika K. O. sa stražarskog mesta 6, zapomagao je i očito kretao se ka meni, ponavljajući jedan dijabolični refren : ,,O majko šta su mi rekli oooooooo, šta su stavili u moju glavu.... o majko šta su mi rekli!"
          Bio je sve bliže, pušku sam držao sa kundakom naslonjenim o rame. 
          Gotivan je osećaj kad prangijaš iz kalaša. Osećaš se moćno, jebački je zvuk. Ali kada sam čuo fijuk koji je prozujao negde blizu moje glave i jedno za drugim probijanje mecima stražarske kućice pored mene, shvatio sam da sam se našao sa druge strane. Nepoželjne, sa one na koju se puca. Vojnik K. O. je pucao na mene. Sada sam ga već video, trčao je kao sumanut i dalje vičući nešto, sada već nerazgovetno, jednom rukom je držao pušku a drugom nekako čudno mlatarao po vazduhu. Ne znam da li je imao nameru da me pogodi, ali sledeći njegov metak se zario u moj RAP, i ja više nisam mogao da čekam. Znao sam da nema još mnogo metaka. Ali koliko ima? Možda samo jedan? A šta ako me baš taj potrefi u vugla? Otkočio sam pušku, podesio na rafaljnu paljbu. Bio je blizu, jako blizu, na dvadeset koraka, njegova puška je bila uperena u mene. Nisam mu raspoznavao lice.  (Pauza u pričanju, ponovo ustaje, odlazi do prozora, gleda napolje, u mrak)
          Pritisnuo sam obarač. Ispalio sam kratki rafal, možda pet, šest komada. Prošarali su ga po trupu i on je kao pokošen ljosnuo na zemlju, u trenu zamuknuvši. I nastala je tišina. Strašnija od svega što sam čuo te noći. Ubio sam ga. Kažu da sam postupio po PSu, ali mislim da nisam morao.
          Patrola je došla posle 5 minuta, kasnije i specijalci iz 72., vojna policija, ko zna ko još. Odveli su me... odveli nekamo... jedino što sam uspeo da vidim je da je K. O. bio izgreban po licu i rukama, gotovo sam siguran da su te ogrebotine posledica pokušaja da preskoči bodljikavu žicu... da pobegne od nekog... od nečega...
          Molim te... stanimo... dosta je... znam da sam obećao i događaje sa komisije, ali molim te, neka bude ostavljeno za neku drugu priliku, važi? (Deluje kao da se pomalo pribrao, pokreti su sigurniji, straha sa lica kao da je nestalo, nervoza je iščezla; primedba N. K.)"

          Svedočenje broj 2; S. L., pisac i profesor književnosti iz pograničnog gradića V., prisutan spletom okolnosti događajima kod stražarskog mesta br. 6 u noći 28. 08. 2009.

          ,,Moram da kažem da su događaji koji su se odigrali te avgustovske večeri, za mene imali i imaju duboki religiozni karakter. Naime, u januaru ove godine, lekarski nalazi dobijeni nakon pregleda kliničkom centru u B. ukazivali su na postojanje malignog tumora mozga, sa velikim stepenom progresije i sa procentualno zanemarljivim šansama da se obolelo tkivo odstrani operativnim zahvatom. Predočeno mi je da mi je ostalo još nepunih godinu dana života.
          Kao što možete videti, ja sam relativno star čovek (imam 64 godine), nalazim se pred penzijom, a u materijalnom, socijalnom, duhovnom, profesionalnom, emocionalnom i svakom drugom smislu sam bio i ostao ostvarena osoba, koja je, smatram, vodila jedan povučen i tih, ali ispunjen život. Stoga mi ova vest nije preterano teško pala jer čovek oseća nešto što bi se moglo nazvati ,,umor od uživota" i pre mog starosnog doba, a uz to, smatram da sam poživeo sasvim dovoljno, i što je najvažnije, iza sebe ostavio potomstvo, u liku ćerke i sina i četvoro unučadi. Moja supruga, S. preminula je pre 3 godine, pa sam živeo sam, tipičnim usamljeničkim životom jednog starog profesora i skorog penzionera, sve manje se mentalno i fizički naprežući, a sve više se prepuštajući nekakvoj seti i prijatnoj melanholiji. Deca su mi živela i radila u inostranstvu, ćerka u Australiji, sin u Kanadi. Nisam im javio rezultate medicinskih testova. Ostavio sam to za kasnije, mnogo kasnije... možda za posle smrti... (Svedok se prilikom poslednje rečenice krkljajući i pomalo se gušeći, resko zakašljao, pljujući sluz u maramicu; primedba N. K.)
          Priznajem, nisam bio vernik. Mislim da nisam ni sada. Ali od one noći o kojoj ću vam pričati, ja sam postao duboko religiozna osoba. Moja se religija ne može definisati poznatim dogmatskim određenjima i religijskim klasifikacijama, ona je proizvod čistokrvne, potpune spoznaje proistekle iz iskustvenog, čulnog poimanja. Ona je prožela moje biće i uverila me da ni tren mog rođenja, ni moj život, čas kada mi je rečeno koliko ću još živeti, kao ni sama moja smrti, nisu pusti stupnjevi na skali vremena, obični događaji bez značaja i svrhe, već da imaju mnogo dublje značenje, iskonom povezano sa svim bićima i vaskolikom i energijom materijom Vasione.
          Pomišljao sam na samoubistvo. Govorio sam sebi, dobro, Beli (to mi je nadimak), zašto da mučiš svoju decu, koja vode tako srećne živote, svojom bolešću, tako teškom i iznurujućom... kh...khk... khh..., kada je gotovo izvesno da ćeš za koji mesec pasti u postelju bez sposobnosti da obavljaš i najosnovnije fiziološke potrebe bez tuđe pomoći. Zar da ti menjaju pelene kao bebi? Da te hrane na cuclu? Ne. Ne! Ne želim da im to priredim, odgovarao sam samom sebi. Nego lepo, hajde ti biraj: omča, pištolj, voz, višespratnica. Otiđi na onaj svet kao junak, džentlmen, kao pesnik! I zbilja, pomišljao sam na to, nije da nisam. (Profesor skida zamagljene naočare, i lakim ih pokretom briše krajem svog prsluka. Oči su mu setne, ali iz njih zrači sreća, dirljivi spokoj; primedba N. K.)
          Kao što vam je poznato, gospodjice, ja iz svog gradića V. svakog radnog dana putujem na posao u glavni grad B. vozom koji saobraća do grada P. gde presedam na drugu liniju, pa zatim nastavljam put ka prestonici. Putovanje traje nekih sat i po vremena. U tim trenucima prilikom presedanja, ponekad sam provodio i po dvadeset minuta čekajući voz koji će me odvesti, bilo ka B. bilo ka V. Često sam se šetao duž pruge, a povremeno i svraćao na čašu špricera u staničnu kafanu ,,Vilin Gaj", gde sam upoznao prijatnu damu mojih godina, koja je radila kao konobarica i sa kojom sam vodio veoma lepe i opuštajuće razgovore.
          Šetajući se uz prugu, primetio sam table sa upozorenjima, na svakih pedesetak metara duž duge ograde od bodljikave žice, koja je opasivala nekakav vojni objekat. Otprilike su te table, nalik saobraćajnim znacima, bile postavljene na nekih trideset metara od same ograde. Na njima je pisalo kratko – Upozorenje: Ne prilazi! Straža če pucati –
          Ponekad sam viđao naoružanu patrolu kojau bi u pravilnim vremenskim intervalima prolazila duž barijere; kao i vojnika koji je, sa namrgođenim izrazom lica, stajao sa puškom na gotovs u blizini stražarske kućice. Sinula mi je ideja, jednog popodneva dok sam čekao voz da me odveze kući, ideja da pokušam da testiram obučenost i gotovost naše vajne vojske, kao i sopstvenu otpornost na metke. Hoćeš da mreš Beli, pitao sam se. Da! Da! Pa dobro, ovo je odlična prilika, bar ćeš izbeći da se samoubiješ, pa ćeš imati pravo na opelo i popa!
          Međutim, nešto me je uvek sprečavalo u ovom naumu. Nisam mogao da se odlučim da se zaletim ka ogradi. Verovatno je kukavičluk presudio.
          Noći naznačenog datuma, propustio sam voz koji je saobraćao ka V., pa sam bio prinuđen da čekam drugi, koji je polazio tek za dva sata. U kafanu nisam ulazio, jer su u noćnim smenama radili samo muškarci, zbog čestih maltretiranja ženskog osoblja kafane od strane pijanih gostiju. Šetao sam. Duž pruge. Povremeno gledao ka unutrašnjosti ovog vojnog kompleksa. U njegovom središtu dominirala je šuma... ahh kkhhh khhh... prilično gusta... i... i velika, očigledno je služila kao prirodna kamuflaža. Kako sam već čuo priče o nekakvim ,,fenomenima" koji potiču iz ovog kompleksa, priče o nekakvim svetlima, zvucima, isijavanjima, čudnoj toploti i energiji i sl., nisam se ni malo iznenadio kada sam negde oko 21 : 15 ugledao upravo nešto što je nalikovalo titrajućoj, maglenoj svetlosti.  Tim pričama nisam mnogo verovao, ali me je ono što sam video itekako dovelo u stanje neke vrste šoka. Znate, ja sam pesnik, ali moje reči su nemoćne da opišu tu vrstu... hm... nazovimo je svetlosti... Bilo je to nešto slično mlečnoj vatri, razumete, kao razlomljena voda je delovalo, sijalo je čini mi se svim mogućim bojama, delovalo je kao belo svetlo, ali su na momente provejavali kroz tu belinu svi mogući spektri. Bile su te, nazovimo ih kugle, veličine možda povećeg balona, a lebdele su tik nad zemljom i moglo ih je biti nekoliko, šest, sedam. Bio sam zanet, pa sam izgubio pojam o vremenu, i ne znam koliko je to isijavanje trajalo. Iz osećaja radoznalosti i divljenja zbog svetlosnih efekata kojima sam prisustvovao, prenula me je neka dernjava, slična onoj koju prave svinje na klanju. Glas je bio ljudski, nesumnjivo, intezitet jak. Nije se ponovio, ali se čulo nešto kao zavijanje, otegnuto i pomalo otužno. Pomislio sam da to zavijaju psi, nemački ovčari koje je stražarska patrola vodila sa sobom. Medjutim, ubrzo je i to prestalo.
          Tada sam na kratko odvratio pažnju od tog ogradjenog prostora, i počeo da šetam gledajući u pravcu železničke stanice. Imao sam nameru da se vratim tamo i sednem, jer sam osećao laki umor u nogama. Ipak, nešto me je sprečilo u tom naumu. (Svedok je razlabavio čvor svoje kravate, dok su mu oči sve više bljeskale)
          U 21 : 35 (znam jer sam pogledao na časovnik nepunih nekoliko sekundi pre nego što će se to desiti), začuo se pucanj. Učinilo mi se da se dogodio u neposrednoj blizini, moguće ne dalje od stotinak metara od mene, i dopirao je iz pravca iz kojeg su stizale one svetleće kugle. Zatim sam začuo dahtanje, ubrzano isprekidano disanje i unezvereno, zbrzano naricanje slično molitvi: ,,U moju glavu... glavu... glavu... glavu moju... oni... oni... oni... majko moja!", praćeno koracima koji su dobovali po tvrdoj goloj zemlji. Nazreo sam jednu ljudsku priliku. Pomalo strahujujući, korak po korak sam joj išao u susret, potpuno se oglušivi o upozorenje sa tabli: Ne prilazi! Delila nas je ograda. Mene i ljudsku priliku. Prišavši, a kako se i ona pricala ogradi, primetio sam da je to vojnik, i mada je bio mrak, bilo je jasno vidljivo da je u stanju nekakvog delirijuma. Krkljao je: ,,Oni... oni... meću... meću... u glavu... glavu..." Bio je mlad momak. Prišao sam do ograde. On takodje. Bože! Njegov pogled! Njegov oči! Pitao sam: ,,Šta je, sine, šta se desilo!?" Nije odgovarao, nastvio je svoje mantranje. Onda je, potpuno neočekivano, počeo da se golim šakama hvata za zarđalu bodljikavu žicu i da se pentra po njoj, očito sa namerom da je preskoči. Pri tom je izgrebao lice, podlaktice, grudi, na kojima je bila razdrljena vojnička košulja. Uz povike – šta to radiš! pokušavao sam da ga sprečim, ali mi nije uspevalo.
          Visio je na ogradio tako možda čitavih dva minuta, potpuno krvav po rukama, šišteći i mumlajući sve nerazgovetnije. A onda je bolno jauknuo, stropoštao se niz bodljikavu žicu, parajući kožu, uhvativši se za glavu. Potom je naglo ustao, zakoračio dva tri puta ka šumi, ka unutrašnjosti objekta i uziknuo, gotovo razumnim, prirodnim glasom: ,,A! Tu ste!" Ko je tu? I tada sam video, one kugle, svetleće kugle su se pojavile iz šume, ali to više nisu bile kugle, već nekakva čovekolika stvorenja čudne telesne fizionomije, sa izraženo velikim glavama i nesrazmerno velikim crnim očima. Ukopao sam se od nekog toplog užasa. Pao na kolena. Gledao sam ih! Lelujali su. Čekali. Vojnik je zakoraknuo još nekoliko puta... ka njima... potom je trgnuo pušku koja mu je landarala o boku, i ispalio jedan dug rafal. Možda je pogodio svetleća bića, ne znam, ali ona su nestala, svetlost je zgasnula. Mladić je ponovo počeo da vrišti recitujući: ,,U glavi majko majka glava glave majke majku glavi! Oooooo majkooooo... oni... oni... oni!..." A onda je otrčao nekamo u pravcu juga, povremeno pucajući. (Svedok tihim glasom završava, spušta glavu, pogled, deluje zamišljeno, spokoj ne napušta njegovo lice; primedba N. K.)
          Tada sam počeo da verujem. Shvatio sam. Ništa nije slučajno. Moja bolest, predskazana smrt, voz koji mi je pobegao da bih ja ostao na stanici da vidim njih. Njih! Njih, svhatate? Njih neizrecive, njih nedokučive, njih nepojmljive! Oh, zašto se meni nije desilo ono što se desilo jadnom mladiću? Oh! Kako želim da vidim ono što je on video! (Ustaje od stola, lakim korakom prelazi preko prostorije i izlazi napolje, bez reči)"

          Svedočenje broj 3; M.R., seljak, poljoprivrednik, takođe prisutan sticajem okolnosti naznačenog datuma na navedenoj lokaciji (Navodi u daljem tekstu ne odgovaraju originalnom iskazu svedoka, u smislu da su reči i izrazi lokalnog govora koje je isti obilato koristio izmenjene, kako bi bili razumljivi široj čitalačkoj publici; napomena N. K.)

          ,,A koje ste vi ono novine? Aaaaa... Odisej. Pa lepo... lepo. Znači pišete? Ako čedo, ako... a šta vam je to? Kako? Diktafon? Ti Sunce... ccccc....
          Jeste, bio sam tamo. I nije to jedini put. Ihhaaaj... još kako! Znate, zlato moje, tu vam je posredi jedna zabuna. Vidite, deo zemlje na kojoj je armija napravila ovu njihovu kasarnu po katastarskim knjigama i svim svojinskim dokumentima pripada mojoj familiji. Tri hektara koji pucaju na ovu ovamo,  istočnu stranu, moj je otac dao u zakup još u vreme Tite. I tako, oni (država) meni plaćaju godišnji zakup. Gde je sad tu problem? Pa vidi, čedo, ove moje ovce često znaju da zalutaju, pa otperjaju za sočnom travom, pa se katkad provuku na mestima gde je, tu i tamo, žica probijena, pa udju, jelte, u taj njihov objekat. I sad, znadu oni ko sam ja, i da su to moje ovce. Znadu! Ali ima svakavih mustri kod njih. Onaj mršavi visoki major, au, što me taj ne vole sveca mu! Ne može očima da vidi ni mene ni moje ovce. Čak do A. se čuje njegova galama kad vidi da su na ispaši unutra. A ima i finih, nije da nije. Onaj debeljko, valjda pukovnik K. E onaj je čovek! Dobar dan komšija! Dobar dan! Kako pos'o? Hvala, dobro je! Molim, doviđenja! I nema priče. Ljudski, komšijski. Jer znaju oni, za čas će M. . . . . . izvaditi dokumentaciju pa im ispred nosa zamanuti: je li, bando, ta čija je ovo zemlja? Znadem ja kako da ih ućutkam...
          No, (ispija poduži gutljaj iz pljoske), šta ste vi mene ono pitali? Aaaaa, da... setio sam se. Ona noć... pa jes'... moglo je vala i bez nje...
          Izveo ti ja ovce. Kada je letnje vreme, dva puta na ispašu, zorom i noćom, kad Sunce zađe. I tako ja... tako one brste onu travu, popijem ti ja gutljaj, popijem dva... pa zapevam. Moji se pulini rastčali po polju, vidim ja nešto se uznemirili, pa laju tamo negde oko one ograde, sve nešto režeći besno, bog i' ubio! A i ovce kud će, šta će, pa tras! na ogradu. Sad, kako ti je već to, ograda ko ograda, možeš je ti menjati i sto puta, razvlačiti žicu, uvek će biti par mesta di je ,,bušno". Udjoše ti ovce unutra, jer baš za inat, tamo trava bujnija, ko duša. Ja šta ću velim, valjda onaj dugajlija major nije na dužnosti, pa de me ne gdri opet, ko će da maše papirima i da dokaziva šta je čije? Lepa noć, nije mi do toga...
         I tako ti ja zasede na kamenu, na pedestak koraka od ograde. Ovce brste, pulini laju. Kad, negde noćom, poče da bljeska. Bljeska, pa ne zna da stane! Nije to ništa čedo, ništa neobično, to ti je ovde kao dobar dan. Ja sve nešto mislim, ma opet nešto mute, komunisti, stara je to škola, ko zna šta kuju tamo. Još se setih da su tih dana stalno sletali oni heliopteri, pa oni veliki kamioni bili i sve čuda neka. Valjda vežba vojska, šta li. Sedim ja tako, gledam onu svetlost, pijem  rakijicu, kad nećeš! Počedu ti ova svetla da se vrte, sve u kolu igraju i da đipaju kao da je neki vrag u nji' ušo. Eto ti sad! Šta ćeš sad B . . . . . .? Pogledam u onu pljosku sa rakijom, ma da nije od nje, pitam se? Oca li joj, pa do sad me nije tako ganjala, što bi sad odjedared?
          Kad uto, puče. Iz puške. Trgoh ti se ja, dete moje, i ustadoh sa kamena. Šta bi? Spustih se malo niže, tu do onih bagrema što su uz prugu, jer dođe pucanj od kasarne, pa reko da nije neki upuc'o nekoga, na'pako? A tad, mati moja, da je čuti take dernjave! Sve nešto kuku lele i pomozi bože! Ali nekako stra'otno, mrtvački, ko da iz groba dopire, sve te za gušu davi i za dušu steže! Šta je sad? Koji je ranjen? Provirih ti ja kroz onaj bagrem i opazih vojnika kako trči otuda ka ogradi, mlatara rukama i galami: ,,Joj meni... strefi me uglavu mati moja mila! Ku – ku jaoj!" Eto ti belaja, reko' ja sebi.
          Kad nećeš, ovaj vojnik pravo na ogradu, na žicu, kao podivljali brav se zatrč'o! Moje kere, pulini ze zalajali, sve oko ograde obigravaju, ali ne ulaze. Inače oni bi, ali nešto osećaju. Nešto tamo ima... kažem sebi... B . . . . . , nešto je tamo!
           Uto opazih i onog gospodina, ta znate ga sigurno, profesora iz V., kako se približio odnekud ogradi, bogtepita kako i zašto. Vol'o je on da šeta tude, kraj pruge, ali nisam znao da je toliko blesav da prilazi blizu, znao je da se ne sme, da ćedu pucati. A ja ti sve virim... kere mi laju, na ovce sam i zaboravio. I vi'š ti zlato moje (ponovo otpi poduži gutljaj iz pljoske), stadoše ti se oni tamo kod ograde nešto vrpoljiti, kao da se domunđavaju. Gledam ja, gledam... i mislim, sveti bože, da nisu oni od onih što idu u one parade što je bilo na televiziji kad su teli da i' biju? Au, reko, crni profesore! Al', srećom, nije! Nije, dobro je, reko' ja.
          Tek sad ti sledi komendija. Ona svetlost poče da se šunja ondud, od šume, sve preko polja i pravo ka ogradi, ka onoj dvojici. Ako mi veruješ, a ta ti je svetlost bila ko u onim filmovima Šarla Akrobate kad ti stave one čaršafe preko glava pa se pravidu da su duhovi, da ustraše one druge. Ju naopkao! Kud sad? Ali neš ti... uze ti onaj naš junak od stražara pušku, pa frrrrrrr po njima... a oni bež'! Tutanj, sve seva! Pobegoše u šumu. Al nije tu kraj. Ne, ne! Taman ja rek'o gotovo je ovo, kada ono vojnik opet udari u kuknjavu: ,,Ku – ku, mati moja mila... glava njina u mojoj čuči... ajoj! Ajoj!" I udri u trk! Pravo dole, na južnu stranu, ka glavnoj kapiji. Nestade tako u mraku, i posle sam čuo da su još malo pucali, pa sam se onda mor'o skloniti otud jer je došla ostala vojska pa su me uz psovke oterali. Jelde srećo da to komunisti opet pravidu nekakve komendije? Kaži... A ko će meni da plati što sam ja pogubio ovce? Iz kojih si ti novina? A? (počinje da zapliće jezikom, vidno pijan)"

          Najpre bih želela da se izvinim čitaocima na pomalo nakaradnom trećem svedočenju, datog u očito alkoholisanom stanju svedoka, kao i zbog pravopisnih nepravilnosti. Svedočenje svakako nema istu težinu koju nose prva dva, ali je ipak indikativno da se vremena, sled događaja i sama kostrukcija istih dešavaju u potpunoj korelaciji sa prethodnim.
          U sledećem broju lista, koji će nadamo se, izaći narednog meseca u redovnom terminu, bavićemo se još nekim prikupljenim dokazima, sa različitih izvora, o ovom neobičnom događaju u izdvojenom objektu 77, kao i o njegovoj povezanosti sa događajima koje je opisao kolega Torbica.

Nada Kokolj   

Dugačko... i nije pisano u maniru novinskog članka nego starinskih priča, previše nepotrebnih opisa i metafora.
Nije dovoljno reći da je nešto članak, mora i da zvuči kao članak.

Kad bi se ovi "članci" upasovali u konkretnu priču, drugačije bismo razgovarali. Inače, Boban ima pravo - novinarski članci se drugačije komponuju i ciljaju da brzo uhvate čitaoca. Ima i propusta, a ja ću navesti samo upotrebu bih, bi, bi, bismo, biste, bi.

Quote from: Boban on 13-04-2011, 15:43:05
Dugačko... i nije pisano u maniru novinskog članka nego starinskih priča, previše nepotrebnih opisa i metafora.
Nije dovoljno reći da je nešto članak, mora i da zvuči kao članak.

Da, pa obzirom da sam početnik kada je proza u pitanju, znam i sam da još ne znam da "jašem", odnosno da nađem meru kada je nešto napisano suvišno. Otrgne mi se ždrebac pa pojuri u galop i neće da stane.
Trudio sam se u obe priče koje sam napisao do sada da krenem od nekih početnih tačaka koje će mi olakšati: da pišem iz ličnog iskustva i da priča ima glavu i rep, odnosno one standardne književne norme - uvod, razradu itd.

Ovo je pisano iz iskustva koje sam imao na straži u jednom skladištu municije, i kao što kaže novinarka: dušu je dala ta lokacija za snimanje horor ili triler filma.

Mislim da je za ovu priču sasvim dovoljan njen drugi deo, odnosno svedočenja. Dok sam pisao na to sam i obraćao pažnju: da likovi budu realni, uverljivi, da kroz njihovu priču što vernije prikažem šta se desilo.

Uglavnom mi se trenutno po glavi motaju neke ideje zasnovane na teorijama zavere, NLOima pa je i ova priča proizvod toga.

Pokušaću da napišem nešto što će biti kraće i bez preteranih opisicanja pa ću postaviti.

Quote from: scallop on 13-04-2011, 15:47:00
Kad bi se ovi "članci" upasovali u konkretnu priču, drugačije bismo razgovarali. Inače, Boban ima pravo - novinarski članci se drugačije komponuju i ciljaju da brzo uhvate čitaoca. Ima i propusta, a ja ću navesti samo upotrebu bih, bi, bi, bismo, biste, bi.

Pa evo sada kada je ponovo čitam, kao što sam i pomenuo, ispada da je prvi deo potpuno bespotreban, obiluje detaljima koji su suvišni i razvodnjava priču i vodi je u više pravaca, dok drugi deo, odnosno svedočenja, može da se čita i kao sasvim obična priča, a ne kao "članak".

A što se tiče pravopisa, to sam već rekao: pravilnog pisanja nikada dosta. Treba učiti i ispravljati greške.

E pa, prijatelju, mene je upravo taj drugi deo smorio. Prvi je ok, navodjenje 'fakata' odakle je koji avion poleteo i zasto, odrednice smera poleta i zadatka su mi bile uverljive.
U nastavku, medjutim, sva tri 'svedocenja' su mi bila naporna i neuverljiva.

Quote from: Hiperhik on 14-04-2011, 13:17:56
E pa, prijatelju, mene je upravo taj drugi deo smorio. Prvi je ok, navodjenje 'fakata' odakle je koji avion poleteo i zasto, odrednice smera poleta i zadatka su mi bile uverljive.U nastavku, medjutim, sva tri 'svedocenja' su mi bila naporna i neuverljiva.

Quote from: Hrundi V. Bakshi on 14-04-2011, 13:03:31

Trudio sam se u obe priče koje sam napisao do sada da krenem od nekih početnih tačaka koje će mi olakšati: da pišem iz ličnog iskustva

Samo potvrda koliko je piscu lakše da piše o onome što dobro poznaje ili što je iskusio. Eto, meni je oblast vazduhoplovstvo struka pa sam uspeo da te uverim u "istinitost" onoga o čemu sam pisao.

Iz čega se može izvući zaključak koliko je zahtevno pisati fantastiku gde se mnogo toga mora stvoriti ni iz čega,i da pisac mora da bude naoružan svestranim znanjem ako misli da se upušta u tako nešto.