ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Sad se setih da su ovde pre nekoliko godina zbog nem'-pojma-čega nabacivane ideje za... nešto. Ali pamtim da sam lupao u fazonu "Ekvilibrijuma", radilo se o policajcu koji voli književnost, itd. Sećam se, Gul je prokomentarisao da je to preterana fantastika. A onda je Živković izdade knjigu s baš takvim glavnim junakom. Tako da... truth is stranger than fiction.

A možda Živković prati tvoje postove na ZS?

Kiša pada, a šta ćemo sada?

Ideja ima ko pleve; one ništa ne vrede ako se ne urade i to dobro.

Čini mi se da je "ogledanje" sa drugima i njihovim pričama bitan momenat radionice.

Pozitivna konkurencija i konstruktivno takmičenje su dobra motivacija za pisanje.

Možda grešim i pričam isključivo iz ličnog ugla. Ja bih sve probala, ne protivim se - kažem samo...

Quote from: Boban on 09-05-2011, 22:45:36
Ideja ima ko pleve; one ništa ne vrede ako se ne urade i to dobro.

Upravo to i hoću da kažem, zato i ne učestvujem.

Quote from: John Reynolds on 10-05-2011, 01:21:34

Quote from: Boban on 09-05-2011, 22:45:36
Ideja ima ko pleve; one ništa ne vrede ako se ne urade i to dobro.

Upravo to i hoću da kažem, zato i ne učestvujem.

Ma ti ne učestvuješ zato što se ideje ne rade po tvojim gestapovskim pravilima.

D., ostavi se Johna. Da ti se ja podmetnem, ako nemaš nikog drugog za podbadanje?

Dobro, a gde ste bili vi kad je on prvi počeo? 

Kada bismo ovde radili pod svačijim uslovima za učestvovanje, eh...

Edit: uostalom, ne podbadam ja njega... Znate i vi i on kako izgleda kada to ne radim iz milja... 

Skrati malo tu milju. Bar na kilometar. Ukamaćuješ kao zelenaš.

Vraća mi se sa kamatom ali i bez... Sve u rok sagitaške službe.

Ma, igram se malo... Valjda smem? Shvatate me previše ozbiljno.

Izgleda da smo Stipan i ja podelili uloge. On na jednoj strani smiruje Subu i Bokija, a ja moram da malo odvratim tebe od suvišnog čačkanja. Znaš li onu: Ko noću sanja da ga svrbi tur, ujutro mu smrde prsti?

Ma ne brinite vi za mene. Umem da brinem o sebi. I Džon ume da brine o sebi.

Tuširanje pre spavanja je rešenje.

Спавање пре туширања је ефикасније. 

Quote from: scallop on 10-05-2011, 12:44:47
smiruje Subu i Bokija

Суба и ја смо стари опоненти.  Не толико стари колико опоненти. Овај форум је наше седмо ратиште. Биће их још четири. 

Почело је тако што сам се испишао Бокију на тепих.

11 фронтова, човече. Вредно сваког шамара који сам од Бокице попио. 

Quote from: Boban on 16-12-2011, 16:55:37
Mislim na sve radionice i zapravo na većinu priča koje se nude okolo.
Ne znam da li postoji jedna reč za ovo što smatram da je glavni problem pisaca početnika, pa ću pokušati da opišem.
Naravno, Radmilo je potpuno protiv ovog mog stava, ali ja sam nekako skloniji da poverujem sebi nego njemu.
Gomila ljudi ovde ume da niže rečenice i one čak mogu da se proglase za upotrebljive ili lepe, ali pisanje nisu samo rečenice.
Ljudi često nisu u stanju da artikulišu šta im u nekim pričama smeta a šta prija, a najčešće je prisutnost ili odsutnost ovoga o čemu ću pisati.

Elem, svako delo, od najmanjeg do najvećeg, pre nego što krenete sa pisanjem, treba da imate kostur, scenosled opisanih događaja. To nije prosto nabrajanje redosleda radnje, nego i emocija koje treba da se izazovu i spoznajna linija. Većina priča počinje kao potpuna nepoznanica za čitaoca i onda se polako, kroz događaje postupno otkriva i na kraju, kada je krug željenih događaja završen, čitalac treba da dobije i poslednju kašičicu informacije.često ta kašičica može potpuno da promeni spoznaju priče ili ako je izuzetno efektna da ostavi pozitivan utisak.
Taj scenosled (ali proširen i na emocije koje izaziva i na bitne podatke koji se saopštavaju) je neophodan za svaku solidnu priču. Ne očekujte da ćete pisati dobro ako samo sednete i kucate pa šta ispadne. Takvi geniji su retki, s jedne strane, s druge, to su možda daleko natprosečno inteligentne osobe koje obrađuju podatke u hodu i prilagođavaju strukturu. Ali nije realno da vi spadate u tu grupu.

Informacije se moraju dozirati, da se ne saopštavaju prebrzo, ali ni presporo, da ne bude haotično ili dosadno. Radnja mora da bude logična, da teče, a spoznaja da bude posledica onoga što se dešava, a ne da dvojica sede i saopštavaju nam šta je bitno.
U seriji Bones, onaj FBI agent služi pre svega da bude glup i da dok objašnjavaju njemu, to saopšte gledaocima; da nema njega, saradnici u laboratoriji ne bi imali potrebu da izgovore ni 10% onoga što izgovaraju jer zapravo svi sve znaju. To je jedan prozaičan trik koji pali samo ako se dešavaju simpatična i duhovita nerazumevanja. Takođe, u kontra situacijama, gde je FBI agent u akciji, Bones je ta koja ne razume proceduru i to je prilika za pojašnjenja gledaocima. Castle praktično funkcioniše na identičan način, to je formula koja uspeva i koja se masovno koristi u većini serija.

Uvek je potrebno naći relaciju sa gledaocima/čitaocima; ovaj Bones primer je zicer kako se rešavaju ti problemi, ali bolje je i tako rešiti komunikaciju, nego biti nerazumljiv, očekivati od čitaoca da bude ekstremno pažljiv i skoncentrisan, što je mana pisaca početnika, ali ovo o čemu pričam je razlog otežane komunikacije.

Scenosled ne samo da pomaže nego potpuno rešava stvar... Napišete s jedne strane šta čitalac zna na početku, dakle ništa, osim ako ne obrađujete neki istorijski ili društveno poznat događaj, s druge strane napišete dokle to treba da stigne, a paralelno postavljate radnju. Ako postoji recimo 20 informacija koje treba da saopštite čitaocu, a vaša priča treba da ima 6000 karaktera onda na svakih 300 karaktera morate nešto da otkrijete. U početku probajte da se držite matematički toga, kasnije ćete usvojiti da sve što pomenete treba da ima i direktno i skriveno značenje, da opisuje konkretan događaj i da otkriva dodatnu informaciju.

Čovek sedi u vozu i putuje. Ako treba da otkrijete u koji grad, možete to da napišete, ali je mnogo bolje da on pomisli, recimo "Kad god ulazim u Budimpeštu, imam utisak da je stanica desetinama kilometara dugačka", ili kad Vojvođanin stiže u Beograd... "kada se ovaj beskrajni tunel završi, stigli smo..." Treba da saopštiš da je noć... "mrak tunela zamenio je mrak spoljašnjosti..." ili "volim da vidim svetla velegrada u noći"... da ima neki kontinuitet, da ne bude suvo rečeno. "Stižemo vozom u Beograd po noći." Čitalac će se lakše zalepiti za protagonistu koji živo razmišlja, a ujedno će dobiti potrebne podatke o gradu, dobu dana ili čemu god... recimo treba ti da pada kiša i onda čovek pomisli "Uvek kada dolazim u Beograd pada kiše." Dakle, saopšteno je i gde se dolazi i da pada kiše, plus nam je protagonista simpatičan jer mrzi kišu kao i mi. Vrlo je bitno odmah izgraditi tu emocije za koje će se čitalac vezati.

Po meni su način saopštavanja i scenosled u direktnoj vezi, jer detaljno urađen scenosled, omogućava da se svakoj sceni dopiše informacija koja će se tu saopštiti i onda se samo pronađe najneupadljiviji način. Ne ponašajte se u pisanju kao da imate prazan papir pred sobom i neograničenu mogućnost da dodajete slova oblikovana u reči, jer ljudi verovatno neće želeti da čitaju smaračinu koja sporo vodi negde, a možda i nigde.

Najbolji način da proverite da li će vaša priča da funkcionišete, da je nekome prepričate po postavljenom scenosledu. Onda, u pričanju naglas i pred zahtevom da vas slušalac shvati, videćete kako slaba mesta sama vrište. kada ste sami, uvek možete da preskočite dosadan deo radnje i da smišljate zabavne delove, ali kada treba da prepričate, onda nemate kud. Ne ustručavajte se da sa nekim sednete i pretresete scenosled za svoju priču i saslušate primedbe, u živom razgovoru mnogo se lakše i brže pronalaze kvalitetna rešenja.

Quote from: angel011 on 18-12-2011, 17:22:13
Scenosled, za one koji ne znaju kako to izgleda...


1. Prostom ili prosto proširenom rečenicom reći šta se u toj sceni dešava.
2. Prostom ili prosto proširenom rečenicom reći šta se u toj sceni dešava.


I tako dok ne opišete svaku scenu iz priče. Nije neophodno kasnije se držati redosleda, scene možete i da ispremećete onako kako vam se čini da je bolje.


Ukoliko ne možete određenu scenu da opišete jasnom prostom ili prosto proširenom rečenicom, ta scena ni vama nije jasna u glavi, i neće dobro funkcionisati u priči.


Jednom kad je scenosled napisan, za svaku scenu postaviti sebi tri pitanja:
a) Po čemu ta scena unapređuje radnju?
b) Po čemu ta scena unapređuje likove?
c) Po čemu je ta scena zanimljiva?


Ne mora svaka scena da unapredi i radnju i likove; vrlo je poželjno da svaka scena bude zanimljiva. Ukoliko scena ne unapređuje ni radnju ni likove, ma koliko sama po sebi bila gotivna, u priči je višak, i priča će, ukupno uzev, biti bolja bez nje.


Scenosled može da deluje sputavajuće, ali to uopšte nije, samo daje smernice kojima se krećete prilikom pisanja, pa samo pisanje ide znatno lakše i bez zaglavljivanja, a i dalje vam ostaje puno prostora za razmahivanje u svakoj sceni.


Može se desiti da se, nakon napisanog scenosleda, istog ne pridržavate u potpunosti, u jednom trenutku vas priča odvuče na neku drugu stranu, ili dodate neku scenu, neki od likova reši da uradi nešto što niste prethodno planirali... To je potpuno normalno, znači da je priča u vama "živa", i sasvim je ok, osim ako baš morate da ispunite neki određeni zadatak, a to odstupanje se u njega ne uklapa.