ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Док се чекају приче, ево једног текста... онако...


Кратка повест огледала

Осећао се јадно.
Жеља да пробије блокаду стварала је у њему неми презир према свему у околини. Само он и презир. И тако сатима.
Трагање за идејама није му ишло од руке. Заправо јесте, али не онда када би желео, када би баш желео. Више је долазило спонтано. Идеје би се судариле са њим на улици, тротоару, путу... где год. А идеје би пратило усхићење, тај титрави осећај у грудима, осећај да опипава нешто живо, нестварно, а присутно. Осећај победе. Није га било.
Где нема осећаја победе, остаје горчина. Дубока, непрегледна горчина. Мрзео ју је. Мрзео. И мрзео. Али од ње није могао даље.
Али имао је искуства у томе. Уосталом, у години буде више лоших него добрих дана – горчина, заправо, најдуже траје. Слатко не би толико пријало да му горко није претходник.
Са ружним осећајем у устима покушао би отприлике све. Мењање простора, положаја, угла посматрања. И ретко шта би упалило. То је било најсмешније од свега. Ретко шта би упалило, али он је и даље очекивао пуно. И даље је очекивао слатко. Као да је био јебено завистан од њега.
А није волео ни слатко, када је мало боље размислио. Јер, у њему се не ужива. Слатко ти причињава уживање и стрепњу истовремено. Док уживаш, стрепиш од престанка уживања. Тиме умањујеш уживање... ако га и има. Али њему стремиш. Трудиш се. Покушаваш.
И – слатко дође. Страха од губитка слатког нема, на почетку, али знаш да је ту негде, само што није. Чекаш га. Чека те. Само што није.
Када дође, не дели је са другим. Можда чак ни са собом. Пише и гледа у њен успех, како се вијори. Годнама унапред зна о њему, размишља шта ће урадити од силних награда које ће успех пратити. Али слатко и даље не дели ни са ким. Оно је његово. Јер слатко носи трунку истине у себи. Део његовог бића, оног стидљивог дечака којег је страх да погледа у огледало. Слика коју би могао да угледа могла би бити... срамотна. Заправо, није схватао шта га је плашило у том погледу. Шта то огледало крије? Какав ће лик показати? Да ли је исти као онај који га посматра? Шта ако није? Шта ако је ружан? Дебео? Плачљив и размажен? Слаб. Никакав. Шта онда? Чак и да други никада не виде слику срамежљивог дечака, зашто он није смео да га погледа? Препознали би га у мојим очима, мислио је. Слика се слепи са очима, и ко те погледа у очи, тај види оно што си ти видео. Баш као што си видео. Можда те види уплаканог, ознојаног, патетичног, намргођеног... а онда?
Али до тога неће доћи. Јер он се сам неће погледати, на првом месту. Видео је сенку, довољно му је. Огледало не нуди више од сенке. Тако је, зар не? Надао се да јесте. То је то, исто, само мало другачије. То је то.
Није. Знао је да није. Лагао је себе. Знао је да лаже себе. Знао је и пре него што је почео. Али је то ипак урадио. Ако греши, значи да му се прилика у огледалу неће свидети. Сигурно ће га тамо чекати чудак. И он би му могао донети трајну горчину. Можда.
Осећај му је, међутим, говорио друкчије. Било је неке сигурности у гледању у огледало. Када се погледаш, онда знаш да постојиш. Жив си, какав – такав. Свој. Бежање од огледала, заправо, чини да се никада у њему не видиш. Онда? Зашто учинити силне кораке узмицања, када је довољна један, један и по, да би се погледао. То није много. Направиш један корак... и ту си негде, па још пола...
Погледао је. Огледало је било празно. Махнуо је руком према њему. Ништа. Погрешно огледало? Надао се.
Али није било страшно. Огледало је било искушење. Након њега моћи ће да ствара. Огледало је празно... јер је он желео да буде празно. Следећи пут када стане пред њега, желеће да види витеза у црном, одважног и израњаваног. Или краља, будног и спремног за владавину. Видеће их, јер ће тако желети. Јер ће то бити слатко. То је његова молитва. Огледало ће показати. Огледало ће показати. Поновио је још једном.
И стао пред огледало.

Сувише сам површан и припит за овако нешто...

Мада, упечатљив крај.

Quote from: Savajat Erp on 02-06-2011, 23:45:04
Сувише сам површан и припит за овако нешто...

И ја... мада нисам припит

Trired sam ovo pročitao, pažljivo. Baš zato što je Boki. Izvinjavam se, al ovo nije ni predložak. Srednjoškolsko prčkanje kroz ovo i ono. Mutljavina rečenica. Ne vidim svrhu.

Da se još jednom otarabim, uopšte mi nebi bio jed da sam sebi prospem kanticu puvara i klečeći zamolim Bokija za oproštaj. Kad dođe taj dan, eto me.

Predložak, jakako. Treba ove jebačke elemente objediniti u liku koji deluje u nekakvom ekstrovertnom kontekstu.

Буди мало јаснији, лорде.

Puni džepovi krvi...

Sorry.

Evo šta mislim da je...

Ovo je tip refleksije koji je prilagođen beskonačnosti, što u realnom životu nikako nije moguće, jer odnos s ljudima i situacijom ne dozvoljava ovoliko reflektovanje.
Treba, dakle, ovakav multipl-karakter suočiti s cajtnotom i naterati ga da se odluči, pa videti da li će da pogreši ili učini pravu stvar. Ili će se ogledalo razbiti ili će pojesti još koga usput.

Сад видех допуњен коментар.
Замишљам... Оно прво је изашло, ово остало тек може да изађе... занимљив предлог. Гледаћу да не залутам у Доријана Греја...

Imam jedan sličan tekst, introvercija, od pre par meseci. Nisam mu još dao prolaz iz kvalifikacija. Možda i vredi da se objavi, ali dosta je to zajebana stvar... Sve zavisi od nekakve logike koju dosledno sprovodiš. Ja sam pokušao da iscrpim nekoliko logičkih putanja. Na taj način sam tekstu oduzeo previše opterećujuću ozbiljnost, mada sam se trudio da ne bude baš toliko očigledno da unapred znam ishod...

Имаш ли је где на блогу или..?

Quote from: boki77 on 03-06-2011, 00:35:33
Гледаћу да не залутам у Доријана Греја...

...или у Шаргинску кожу...

U "Zlim dusima", kod Dostojevskog, ima jedan tip (zaboravih mu ime) koji koristeći se logikom dolazi do zaključka da je Bog i onda, nema kud dalje nego mora da se ubije. Tip se obesi, a Dostojevski potom opiše odvratni izraz lica tog Boga.

Quote from: boki77 on 03-06-2011, 00:39:34
Имаш ли је где на блогу или..?

Nisam metao na blog. Mogu ovde, ako vam je stalo, pa da otripim kritiku. Zove se "Faze" i ima ukupno 4 strane i 5 faza.

Uh, Boki...
Pročitao sam i zbunjen sam. Prvo što mi pada napamet u vezi ovoga je Lawcraftov "Outsider".
Problem je što mi ovde izmiče suština priče.
Ali evo i nešto pozitivno - samo pisanje ti je standardno dobro.

Quote from: Lord Kufer on 03-06-2011, 00:40:48
U "Zlim dusima", kod Dostojevskog, ima jedan tip (zaboravih mu ime) koji koristeći se logikom dolazi do zaključka da je Bog i onda, nema kud dalje nego mora da se ubije. Tip se obesi, a Dostojevski potom opiše odvratni izraz lica tog Boga.

Николај Ставрогин. Није замислио да је Бог, већ није могао/хтео да се покаје. Био је превише горд, самоубиство је сматрао лакшим излазом. Где то Дос опише одвратни израз лица тог "бога"? Си сигуран да је то у "Злим дусима"?

Čini mi se da baš u Zlim dusima ima jedan tip koji je došao do zaključka da je Bog i da, prema tome, više nije imao šta da radi (valjda je to bila glavna stvar - doseći do Boga). I zbog toga se obesio. Davno sam to čitao, možda sam pobrkao, ali tako mi je ostalo u varljivom sećanju.

Ovde je reč o "sleđenju" logike - kuda to vodi uopšte? Kad je neka ideja gospodar nad čovekom, šta je tu čovek? Šta to znači "logika nalaže"? Kapiraš? Ko je tu "Bog"? Zbog čega čovek "mora" da bespogovorno sledi logiku? Po meni, to je glavno pitanje.

U Bokijevoj pričici se odvija refleksija koja ima neku svoju unutarnju logiku i na kraju dovodi do praznog ogledala - je li to neka spoznaja? Čin spoznaje? Je li postupak sintetički ili je destruktivan? U primeru koji sam naveo, logika koju sledi taj "Bog" nužno zahteva da se "čovek ubije" i tako ostvari (dovrši) Bog. Taj Bog, kod Dostojevskog, ima ružnu grimasu na svom mrtvom licu.

Borhes je za ogledalo napisao da je besramna rabota. (Mrzi me da tražim kako je to tačno napisano.) meni je sve to ko(m)fuzno. Ako je lik konfuzan, pisac ne sme da bude. I ima puno pravopisnih grešaka (ne mislim na tipfelere).

Kad staneš pred ogledalo, reci (ako u tebi ima iole poštenja) - šta ne vidiš!

Quote from: Lord Kufer on 03-06-2011, 11:44:56
Kad staneš pred ogledalo, reci (ako u tebi ima iole poštenja) - šta ne vidiš!

Mudro...

Ogledalce, ogledalce...

Да... ово је кренуло као разбијање блокаде, али је отишло на другу страну, пуштено. Ипак сам је окачио, јер овако нешто раније нисам писао, па сам хтео да видим коментаре (надајући се Куферу ).
Где су правописне грешке? Промакло ми је, ако их има...

Куферу, окачи Фазе.

I Faze su isto, u stvari, nejasna ideja. Možda je zanimljivo da se prati kuda sve to može da odvede. Ali to i nije više od forumskog posta. Neću ih stavljati na blog.

Фазе


Фаза I
Однедавно сам поново оживео. Али још увек не знам да ли да се кајем или радујем. За сада, само посматрам, а знам да је то стара навика. Стара – колико? Чија?
Кад обитаваш у мраку, без протока времена, мисли или чулних утисака – једино постоје тачка гашења и тачка буђења – али сан, између, не постоји.
Сећам се кад сам се гасио – тада сам умирао. Ко сам био, какав сам живот имао – ничега се не сећам. Једино гашења. И сад, паљење, које је само то, повратак у сумрак, умор, изневереност.
Разлог буђења не знам, али знам своју сврху – вратити сопствену прошлост, исправити евентуалне грешке, отарасити се бљутавог осећања које се пробудило заједно са мном.
Осећам – знам, да је нешто скривено од мене и то тражим – скривено, а све остало је то што га скрива. Тежак је задатак, тога сам свестан.
Осећање је ново, је ли оно – нови ја?
Ово осећање састоји се од потребе да се до краја иживи. То је задатак који морам да извршим. Тај задатак сам ја, али ту је већ једна тешкоћа – морам да савладам себе да бих био ја. Већ одмах ми је јасно да ћу бити жртва сопственог нагона.
Сада размишљам о судбини. А судбина, да ли је то исто што и казна? Размишљање – да ли је то одвијање програма?
Преплављује ме осећање несигурности. То је тешко описиво осећање, пословање с безброј нерешивих сукоба, противречности, немогућности да се крене даље, да се одреди правац кретања, пут.
Ово осећање недвосмислено значи да се борим у себи, са собом.
Не бих да то чиним – али – чиним.
Покушавам да се одморим.
Замишљам лакоћу кретања без отпора.
Како је било лако, сећам се лакоће, њој тежим. Али повратак лакоћи је све тежи и тежи, немогућ. То је противречно, оно што ме онемогућава да се довршим, доживим, отарасим тог баласта.
Свестан сам колико ме све ово замара. Замор нараста, не могу ништа.
Сада осећам жељу да све заборавим. Пошао сам од тога да треба да се сетим. А дошао до супротног!
Док стишавам мисли, а то је као признавање пораза, осећам прилив олакшања. Јесам ли успео? Је ли лакоћа последица засићености извршавањем задатка?
Да ли је одустајање од задатка испуњење сврхе?
Док сам овако уморан и лак, немам снаге да поновим напор који ме је оживео.
У мени оживљава сећање на гашење, све се понавља. Мрак ме обухвата одасвуд, не наилази на отпор.
Лаганост.
Опстаје само спознаја да сам празнина.
Око мене су светлаци, жаоке, журба и жамор, безбројна питања на која више не желим да одговарам.


Фаза II
Жалац хоће да ме убоде. Мене, празнину. Узалудно. То знам, јер сам у жаоки.
Како сам доспео у жаоку? У каквој сам функцији?
Жаока није свесна празнине. Ја сам у њој, жаоки, али нисам део ње – њене свести. Она је свест, а ја – не.
Ако се запитам ко сам ја – поновићу хропац од раније. То знам. То не чиним. Не запиткујем, јер – знам.
У овој фази сам истовремено између, као и с оне стране, али сам на ону страну премостио међуфазу која је сада – ја.
Оно што не знам јесте због чега то чиним и да ли чиним. Или, ко то чини и да ли мени чини.
Иако ово просто вапи да буде питање, ја се не питам. Просто – не знам.
Знам да нисам жаока, да се не дешавам жаоки и да се жаока не дешава мени.
Не знам због чега је то тако и да ли је тако.
У жаоки је нешто што доводи у сумњу жаоку. То знам јер видим да жаока покушава да убоде себе. Жаоку то боли а она то чини иако јој то није права намера.
Знам шта жаока намерава.
Та се намера не може остварити.
Осим, уколико жаока не схвати шта чини и да је то немогуће, и не одустане – чиме би остварила циљ. Али она то не зна.
Ја знам.
Немам никакво осећање. Имам само стрпљење.
Да имам осећање, сигурно бих хтео да помогнем жаоки – али немам.
Имам мисли о томе. Не знам да ли жаока може да мисли.
Када би жаока била у стању да мисли, вероватно би се већ досетила да ће је то што чини убити. Вероватно би већ осећала умор и почињала да се пита о смислу свог саморањавања. Али она то и даље чини, дакле – не мисли.
Ја мислим, а моје мишљење је у складу с мојим знањем.
Моје мишљење ми пружа сазнање да жаока не мисли, јер да мисли знала би да је то што чини непромишљено и – не би чинила.
Постоји жаока, и на истом месту, али не она – постоје мисли и сазнање о жаоки и не-жаоки. Два света, два бића, истовремена и истопросторна, али раздвојена.
Како и због чега – не знам. Не желим ни да знам, осим што знам да је можда могуће, а то је довољно да се препустим стрпљењу.
Посматрам како отров жаоке трансформише жаоку.
Жаока је отров.
Она то зна.


Фаза III
Чудно је то – не осећати. Не могу да осетим оно чега се сећам: замор, одушевљење. Иако знам шта су једно и друго, прожима ме зебња – што, ипак, јесте осећање. Јесам ли заиста, у потпуности, прешао на ону страну или сам се неповратно подвојио у себи и сада сам – један ја, на једној страни, који не осећа ништа јер све зна, и други ја, на другој страни, који искључиво осећа, али ништа не зна? Један ја, који, изгледа, почиње да схвата да је истовремено и други ја, у потпуности, на сасвим одређен начин, немоћан.
С обзиром на знање које поседујем и које јесам, надмоћнији сам али не и свемоћан, пошто је оно друго ја потпуно немоћно – јер и јесте и није ја. Јесте уколико зна, а није уколико не зна.
Свестан сам противречности – али та свест није осећање и не причињава ми патњу. Стрпљив сам, то је моје основно стање. Стрпљење није трпљење.
Стрпљиво разматрам зебњу, која је осећање оног другог, бесловесног – ја.
То бесловесно ја, сажето у једну тачку у односу је са мном, који сам распрострт као ништа – већи, обухватнији и недодирљив.
То је оно што недостаје међу нама – између мене и мене – додир. А та једна тачка сажетости, у којој пропадам и патим – није тачка додира.
Ако је бесловесно ја – осећање, моје осећање, онда то ја не треба да буде, уколико не желим да патим. А ја сам равнодушан према патњи, уколико не осећам.
Још увек сам у Фази II, али чини ми се да назирем Фазу III.
Хоћу да се сетим патње, да осетим патњу.
Али нећу да истовремено будем одвојен од себе, сатеран у не-простор и не-време, знајући да и даље патим. Јер, знање о патњи, изгледа, јесте – патња.
Сада сам, то је непобитно, у Фази III.


Фаза IV
Оно што ме повезује с мојим другим ја јесте познавање себе. Ма како били, наизглед, одвојени, моје знање премошћује разлику, али једнострано.
Онај други то не зна. Па, уколико и осећа да постојим, он не зна оно како и зашто мене.
Уместо мене, он зна представу, која је уместо мене – али није ја.
Он нека од својих осећања чврсто везује за ту представу. Као и неке од својих мисли. Друга осећања и друге мисли, супротстављена су овим првим.
Оно што наслућује о мени изазива раскол у њему.
Али, и тај раскол је, можда, бољи од потпуног претварања у отров.
Оно што је и даље немогуће, јесте мој продор на његову страну. Уколико би и био могућ, свакако би био насилан, а израз тог насиља је и сам сукоб који се, ионако, одвија на ,,другој страни".
Еволуција жаоке је у отров, па у друго ја, које истовремено и трује и лечи себе. Шта даље?
Основни проблем другог ја је у томе што се не одриче оног дела себе који хоће да пати, јер неће да зна.
Значи ли то да и ја треба да се одрекнем тог другог себе који пати?
Подељеност постоји, али је у фазама.
То је Фаза IV.


Фаза V
Пошто волим себе, волим и себе каквог се сећам да сам био – противречан, обезнањен, избезумљен – па опет, дошао сам до себе који није такав и који је равнодушан према себи.
Према оном себи којег је могуће – изгубити. Отарасити га се, јер је досадан, самосажаљив, недотупаван, безобразан, недоказан...
Волим га толико да га пуштам да буде то што јесте – у сопственом окружењу, које је сам створио и у којем ужива, без обзира на бол.
Бол сам ја.

 Interesantno. Kao da slušam format programa za oporavak i duhovni napredak začinjen sa psihologijom (pre svega biheijviorista).
Pitam se samo, koliko ljudi sem mene još ovo razume, ako shvatate šta hoću da kažem.
Ode priča naročito u drugom delu u širinu da bi se glavni lik naterao da se pogleda. Priča počinje sa - Жеља да пробије блокаду стварала је у њему неми презир према свему у околини.
Zašto se priča pomera sa ove tačke percepcije? Zašto ne ostaje na njoj i samim tim održava dinamiku priče?
Konkretno na samom kraju bi trebalo završiti sa blokadom i pitanjem, probijati je ili ne?  

Kod pisanja uvek postoji ova faza gde se javlja potreba da se neke stvari objasne, racionališu, ali ništa od toge ne bi trebalo da završi u konačnom rukopisu. Ovo sve treba, na kraju, baciti, pošto je nemoguće sprečiti da iziđe na videlu. Važno je da se ne uvuče u konačnu verziju.

Može se pisati "o tome" ali se ne može "tako" pisati.

A gde si ti dosad Sintetik, moliću lepo?

Tačka percepcije nikad ne može da se održi jer je percepcija po definiciji "promena" (refleksija). Cilj je da se ogledalo suprotstavi ogledalu - šta je onda sadržaj refleksije koja se odvija između dva ogledala? To je sam princip refleksije, koji je bez konkretnog sadržaja.
Pisac treba to da svhati, da nikada nema posla sa sadržajem, već samo s principom. Onda se tek može poigravati sadržajem i pisati priče.

Evo samo nekih...

QuoteТрагање за идејама није му ишло од руке. Заправо јесте, али не онда када би желео, када би баш желео. Више је долазило спонтано.

Traganje za idejama je dolazilo spontano?

QuoteА није волео ни слатко, када је мало боље размислио.

Ova rečenica ne valja. Zašto prošlo vreme?

QuoteГоднама

QuoteЧак и да други никада не виде слику срамежљивог дечака, зашто он није смео да га погледа?

Šta ti ovo znači?

Quoteкакав – такав

kakav-takav

Зашто учинити силне кораке узмицања, када је довољна један, један и по, да би се погледао

Quoteизрањаваног

loš izraz

Uzgred, tekst je prilično konfuzan, preterano dug i ne stoji kao zasebna celina ni u kakvom obliku. Ako ti je baš prirastao srcu, skrati ga i iskoristi u nečemu dužem...

Добар текст, Боки. Имам једну примедбу/питање. Ја сам јунаково стајање пред огледало доживео као много већу победу него што се из текста види. Ти само кажеш да је огледало било искушење. Да ли га је савладао? У којој мери? Мислим да си јунакова негативна осећања, превирања и стрепње описао са много више интензитета и снаге него тај позитивни исход, коме ниси дао довољно простора. Овде има материјала за барем три стране. Одлична идеја а дао си ми премало као читаоцу. Дај још. А паде ми на памет да би ово јако добро изгледало као део веће целине, много веће.
Писмено, речито, захтева пажњу.

Umesto priče, isporučen je samo osećaj koji bi trebalo da isijava iz nje.

Осећај дефинитивно исијава, зато ме прича и оставља гладним. Опет велим, има овде много више него што нам је Боки дао.

Zato ga i džaram.

Џарај, кад је шкрт.

Ja sam ostala u konfuziji. I da, predugačko je ovo, slažem se sa Micom. Nisam razumela ni prelazak sa barikada (u cugu pomislila da su traktorske ) na ostalo.

Opet, Mićo, ispravljaš, pa posle ćeš da zoveš Boga u pomoć.  Kad mu kažeš, neka sam gleda. Ako ne vidi, nemoj da mu pokazuješ prstom. Ma, neće da vidi.

Скалопе, не буди песимиста.
Хвала, Мићо.

Quote from: Lord Kufer on 03-06-2011, 12:26:53
Cilj je da se ogledalo suprotstavi ogledalu - šta je onda sadržaj refleksije koja se odvija između dva ogledala?

То. С тим што - ако је лик у огледалу има онтолошко постојање, а лик пред огледалом нема - ко кога рефлектује?

Quote from: Lord Kufer on 03-06-2011, 12:26:53
Pisac treba to da svhati, da nikada nema posla sa sadržajem, već samo s principom. Onda se tek može poigravati sadržajem i pisati priče.

У сировини лежи и једно и друго. Треба овде брушења...

Quote from: Суба on 03-06-2011, 12:43:02
Добар текст, Боки. Имам једну примедбу/питање. Ја сам јунаково стајање пред огледало доживео као много већу победу него што се из текста види. Ти само кажеш да је огледало било искушење. Да ли га је савладао? У којој мери? Мислим да си јунакова негативна осећања, превирања и стрепње описао са много више интензитета и снаге него тај позитивни исход, коме ниси дао довољно простора. Овде има материјала за барем три стране. Одлична идеја а дао си ми премало као читаоцу. Дај још. А паде ми на памет да би ово јако добро изгледало као део веће целине, много веће.
Писмено, речито, захтева пажњу.

Позитиван исход је остао у наговештају, тачно је да га нисам изразио. Мислим о томе.

Lik u ogledalu nema ontološko postojanje. Lik je "refleksija shvaćena kao refleksija" (Hegel). U tome shvatanju detalji (kontekst) gube značaj kao nešto nepostojano i nebitno. Ono što je ontos jeste ono što shvata (nous - um). Um se pokazuje kao jedino što postoji (egzistira). Shvatanjem principa refleksije refleksija prestaje - ona prestaje da postoji kao pokretač, i ostaje samo kao to kako je shvaćena (nebitna).

Код Платона, а касније код гностика, физичко тело је декадентно. Ум је део нетварног. Не резонујемо "главом", већ оним што се не види. Тело је декадентна рефлексија душе. Привид, чак.
Играо сам се помишљу да ово буде огледало које не рефлектује јер мора (што је судбина огледала), као и помишљу погледа из рационалног огледала.

Stvar je u tome što mi imamo percepciju i tumačenje percepcije, a imamo i iskustvo, tj. znanje. Ta dva "upravljačka centra" često su u sukobu. Čovek mora da proceni, na osnovu svog iskustva a ne milom ili silom uterane dogme, kojem će se carstvu prikloniti.

Огледало као нека врста мерила...тако сам га видео овде. Не трудим се да поједноставим, једноставно поједноставим.

Ne, u ogledalu nema jedinice mere. U tome i jeste stvar. Čovek mora sam da uspostavi meru. A to je stvaralački čin, ne može se pobeći od te odgovornosti. Odgovornost je suština egzistencije.

Огледало се доживљава као мерило, иако је доживљај одраза заправо мерило. А доживљај је у уму.

Quote from: Lord Kufer on 03-06-2011, 14:56:10
Ne, u ogledalu nema jedinice mere. U tome i jeste stvar. Čovek mora sam da uspostavi meru. A to je stvaralački čin, ne može se pobeći od te odgovornosti. Odgovornost je suština egzistencije.

Не разумем, ја кажем за овај конкретан текст, да је огледало пружило јунаку својеврсну награду зато што је стао пред њега. Зато огледало доживљавам као показатељ. ОК, "огледало је празно зато што је он желео да буде празно". Али небитно је да ли одраз објективно не постоји, јунак је у свом вредносном систему награђен недостатком одраза. Јер је та празнина темељ. Можемо рећи да је јунак луд, па опет небитно за поенту и лепоту приче.

Прочитах Фазе. Јако ми се свидело. Од почетка фазе 1 - где је лепо наглашена разлика између разлога и сврхе, до краја - бола. Делује поприлично искрено, као да си писао за себе. Некако, атмосфера ме подсећа на Кјубрикове филмове.

Ma, da, ali to onda uopšte nije ogledalo... S jedne strane, očekuje se od ogledala da reflektuje, zrači, da ima neko dejstvo - da odslikava. A u Bokijevoj priči, ono je već ukinuto kao takvo i pretvorilo se u zaslon (ekran) na koji on može da projektuje šta hoće.

Filozofija bi ovde krenula da istražuje "ko" to čini, ko projektuje i nije li taj neko ili nešto, zapravo istinsko ogledalo...

Pa, Faze sam pisao da bih objasnio tu osnovnu kontradikciju hvatanja sopstvenog repa. Naravno, trebalo bi da to bude čist sofizam, ali kao pisac ja hoću da iskočim iz začaranog kruga i moram da uvedem "kvantni skok" da bi se to dogodilo.

Kvantni skok se sastoji od potpunog odustajanja da se ličnost projektuje u činjenice koje obezbeđuje čulnost (dakle materijalni svet koji mi doživljavamo kao svoje telo, jer je telo skup svih čula). Kada se ličnost shvati kao znanje, iskustvo, onda je već učinjen veliki korak ka tom cilju. Ali, posledica toga je da sama ideja života gubi smisao, tj. značaj, pa se pojavljuje kao "bol".

Bol je uvek najveći problem s kojim se suočavamo. Ne može se uništiti, jedino što možemo da učinimo da se definitivno odredimo prema njemu i da se s njim suočimo.

Ukoliko je bol samo percepcija, onda on, kao takav, ne može večno da traje. Dakle iako je bol neprijatan i često nesnosan, mi krećemo da ga istražujemo, i na taj način ga prevladavamo.