ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

 
   U krvi je počelo i krvlju će se skončati. Traže me, znam. Ali neću da završim kao cmizdreća vreća govana u izolovanoj sobi. Ovde sam slobodan. Ovde sam gospodar.
   Pogled mi pada na grivnu oko zglavka. Krasi je rezbarija sa motivom varvarske carice što uzdignute glave upravlja zahuktalim dvokolicama. Ogrtač joj vijori na vetru, duga haljina naglašava obline. Leva ruka zateže kajase, a uzdignuta desnica zamahuje kamdžijom. O pojasu visi mač. Deo narukvice gde bi trebalo da se nalazi parip oštećen je i tu gravira nestaje. Čini mi se da bi sve bilo drugačije, samo kad bih video celu sliku. Možda bi imala moć da mi vrati zdravlje. Maštam o tome i prisećam se zelenih očiju došljakinje. Riđokose lepotice tananog struka, predugih nogu i zamamnih oblina. Nikad nisam otkrio način kojim bih otvorio narukvicu. Nosio sam je sve ove godine, neosetno i bezazleno.
    Sećam se mehane u kojoj mi šef razjašnjava da sam propao u neki od drevnih laguma po kojima je okolina bila čuvena. Posao rekonstrukcije biće odložen. Aheolozi iz prestonice polažu monopol na tajne podzemlja.
   Kad je bager propao u prazninu, sve čega sam bio svestan je škljocaj zuba i tresak u stomaku. Zemlju što zasipa mašinu primetio sam tek trenutak  kasnije. Kada sam izašao iz kabine, prokletinja mi se jednostavno sručila na glavu. Nisam ni bio svestan da sam je strpao u džep.
   Trzam se na zvuk očekujući gonioce. Ipak, samo pseto rovari po đubrištu. Najednom mi postaje neodoljivo zabavna činjenica da sam iz sterilne bolničke sobe pobegao samo zato da bih skončao krijući se po deponiji. Pravo mesto za one aidsom rasturene. Zadnja destinacija sveg otpada civilizacije.
   Podižem pogled sa narukvice i sa gađenjem proučavam čireve i gnojne rane na otekloj podlaktici. Bolest krvi! Svaka bezazlena infekcija me razara. Telo mi se rastače i uskoro neće ostati ničeg ljudskog. Nema načina da se zdravlje vrati.   
   Dok odlučno rasklapam brijač, pomišljam na zdravlje koje mi nikad neće biti vraćeno. Spuštam sečivo na zglavak i povlačim. Krv kulja i sliva se na drevni nakit. Naglo gubim snagu i u zadnjim trenucima prisebnosti uobrazilja divlja. Čini se da krv nekom suludom logikom pronalazi prava mesta dok boji rezbariju. Varvarska carica postaje crvenokosa veštica. Upravo ona koja me je zarazila i eto, umreću nju posmatrajući. Mislima caruje toplota njenih čulnih usnica što počivaju na meni. Sećam se kako joj pružam ono što sam pronašao u lagumima. Strepim od njene ozbiljnosti dok me zajahuje i igra se grivnom, sve dok je naposletku ne sklopi oko mog zglavka. Njeni zubi mi se zarivaju u ramena i vrat, a plameni bol širi se iz njenih noktiju što mi cepaju kožu.  Noć sladostrašća dovela me je dovde i sada plaćam poslednju cenu. Tonem u bezdan kroz tamne virove otkucaja sopstvenog srca i jedna jedina misao sve slabije i neprimetnije prati istakanje života: kad bi mi samo zdravlje bilo vraćeno...
   Ne znam koliko je trajalo vreme bez vremena i postojanje bez svesti. Kad se život vratio, prvi je stigao užas zbog činjenice da sam živ. Zatim misao: pronašli su me i vratili u sobu gde će mi se telo raspasti. Iznenada shvatam da je vazduh koji udišem sladak i mirisan. Otvaram oči. Nalazim se na obali jezera, a svet oko mene kupa se u zelenilu. Dokle god pogled dopire, nepregledna je ravnica, prekrivena morem trave. Spuštam pogled na zglavak i  shvatam da je, iako ne vidim niti zavoj, niti bilo kakav trag medicinske intervencije, krvarenje prestalo. Ruka mi je još uvek prljava od valjanja po đubrištu, i to postaje nepodnošljivo. Prilazim do kristalno bistre vode i zaranjam ruke. Dah mi zastaje. Dodir sa vodom čini čudo. Otok, ranice i čirevi trenutno nestaju, a  živcima se vraćaju osećaji. Voda je sveža i prijatna. Umivam se i koža mi bridi. Ne znam odakle, ali najednom sam siguran da ta voda ima moć da mi vrati zdravlje. Zbacujem odeću i spuštam se u jezero. Osećam promenu! Kola mi po krvotoku. Euforčno zaranjam, a probuđeni nervi mi govore da bolest umire. I ne samo to! Godine spadaju poput ljušture i svaki zamah zbacuje vreme sa mojega postojanja. Sati, dani, meseci i godine kopne. Kao da je satni mehanizam poludeo i krenuo unatrag. Ponovo mlad! Ta misao me ne napušta dok prskam unaokolo izbacujući telo na površinu. 
   Idućeg trenutka postajem svestan da nisam sam. Podižem pogled i susrećem toplo zelenilo pogleda ka meni uperenog. Pod zalazećim suncem kosa plamti. Lagani vetrić poigrava se dugom haljinom i bujne obline povremeno su jasno istaknute. Široki opasač prikuplja haljinu uz tanani struk i zapažam dršku mača skrivenog pod ogrtačem. Čulne su joj usne poluotvorene i otkrivaju biserne zube. Pruža mi ruku dok nogom u stranu odbacuje odeću ka kojoj posežem. Najednom znam pred čime se narod sklanjao u lagume. Trebalo bi da se stidim zbog svoje golotinje, ali nekako je i ona prirodna. Parnjak narukvice mi se sklapa oko zglavka i najednom mi je poznato šta se nalazi na oštećenom delu gravure. Shvatam ulogu zazora na narukvicama dok kroz njih provlači kajiševe učvršćene za rude karuca do kojih me je nežno dovela. Ne opirem se oglavu koji mi postavlja i prihvatam ga među zubima. Grubi kaiševi koje mi priteže uz telo bolno se urezuju u kožu.
   Znam da mi zdravlje nije uzalud vraćeno i bojim se da će predugo trajati. Juriću još dugo po ovim beskrajnim ravnicama. Osećam pomeraj ruda i čujem škripanje karuca pod teretom. Kamdžija puca i jezivi bol tera me da krenem. Upirem i točkovi se pokreću, nesnosno teško. Falsetni uzvik trijumfa ispraća udarce što cepaju kožu i teraju me da ubrzavam i ubrzavam, dok očajnički vrištim shvatajući  svoju sudbinu.
   Sad znam. Nedostajući parip na gravuri nije bio konj. I znam da ću zauvek biti mlad.

Čekaj, pa ti ovde nisi ispunio zadatak:

Quoteza koji do kraja priče ne saznaje šta je ni čemu zaista služi

Nadam se da je onda druga u tom pogledu bila uspešnija.

  Pa čini mi se da jeste. To je jedan od razloga zbog kojih sam odabrao tu drugu priču za učešće. 

Ma, nema veze. Važno je da je mlad i konj.

Šta vredi kad idemo tragom onog Napred, vranče, nemoj stati?

Uh, ne smem ni da pitam šta vam je sad pa ovo značilo...   

Pa, nemoj. Ili, možda da ja objasnim za vranca, a ona za onog drugog konja?

Ovo nikako ne miriše na dobro. Izgleda da mi je i bolje da ne znam...

Umeš li ti jednom da ne nabacaš lopatom sve što ti padne napamet?

Pa, sad kad si to ovako postavio i sam počinjem da se pitam šta umem, a šta ne.   

Ja bih molio da se pojmovi konjski ne koriste badava...

Sa'će neko da se žali i za upotrebu lopate.

Pa dok god se ta lopata ne lomi na mojim leđima - ja nemam nameru da se žalim...

Ово је било мало заморно...и то проклето садашње време! Не знам зашто ме увек одбија...али, чини ми се да Стипанове приче увек обилују бујахним женама, што је плус.

Hvala na čitanju Brate Savajate. 

Ja čekam da edituješ, pa ću da čitam.. 

Koje si ti zlopamtilo tebra! Zar više ni pivo ne rešava nesporazume?! 

 

http://www.art-anima.com/v/210-stevan-sarcevic-zauvek-mlad

Stipane, kad bi samo znao koliko si dosadan sa ovim linkovanjem!

Pirates Of The Carribean ''Hello Beastie'' Jack Sparrow's Death