ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

vimenice su jezičke igrarije kojima se nekad bavih, a sad sam ih se setio, pa bih da ih podelim. prvo ću okačiti tri kraće koje pružaju uvid u princip ovimenjavanja reči, a onda jednu dugačku za koju sumnjam da će se iko izboriti da je dočita

Potkolenica

Vendrone Kazak Penderlei, skituljak po zanimanju, vazdanio je po ognjištima zaspalih kuća kada ga je dobro poznati zvuk prekinuo u džabagluvarenju.
,,Opet kejsiš malac, a?", nad senku se nadvio žabokrečni smrad Morgo-Vindzerla, lopovluka u nestajanju. ,,Kratiš Rogu dane?"
,,Odbij!", prosiktao je skituljavi prznik. ,,Odbij! Odbij! Odbij! Već ko ne zna po koju stazu mi krečiš raspeća!? Kako ti ne dozlogrdi, zaroga, nečoveče?"
Morgo-Vindzerl se kihotom nasmejao, tiho, sebi u koleno. ,,GREPAVCI! USTAJTE GREPAVCI!", progroktao je koliko ga vrlo snosi. Svetla su se popalila po podovima, Grepavci poskakali iz kada i ustrelili malenog Panderleija kroz nestajuću senku lopovluka.
Kada je vatrogasna tužba Guberaštada došla na uviđaj na podu gde je nekad bilo selo sirotog skituljka, nalazila se samo fleka.
,,Gle!", promandrljao je sedmi poručnik vatrene brigade svom kolegi u koleno pokazujući prstom na fleku. ,,Liči na slona."
,,Šta!?", povikao je kolega koji, zaroga, nije imao uvo na kolenu.

Padavica

Poručnik Kamen Ladovina sedeo je na prašnjavom ponoćnom putu za Slatki, Slatki Dom, ugruvan i nervozan, ali naizgled opušten i pribran, kako je pužnost naslagala. U jednoj od ruku nosio je Ponos. Okrnjen.
,,Jecice ugruuuuuuuvo?!?", zaklepetala mu je oko ušiju iritirajuća bezvonka melodija nekakve krpene leteće stvari.
,,Kuš! ugursuze!", porikao je mahnito poručnik Kamen Ladovina dohvatajući imenjaka sa zemlje u želji da napasnika oslobodi sredstava za podsmeh. Poručnik je mrzeo ugursuze, i to sa pravom. Oni su bili jedna ili dve nedopadljive i nepopravljive sorte.
,,Jecice ugruuuuuuuuvo?!?", zaškripao je još jednom ugursuz mašući svojim tananim ručkicama koje su mu pridržavale neprometne muke. Nogastim patrljcima je pridržavao nekakav papir, a po zatelju čistog, poručnik je zaključao da mu je spodoba donela formular 117-7, sa naznakom ,,rastvoriti donosioca".
Poručnik Ladovina, bivši čovek od pužnosti, nije mnogo razmatrao moguće i nemoguće ivice zahvata, već je dohvatio posudu od dva decilitra čiste uzvorske rode, kafenu kašičicu koju je koristio za čaj, pošto poto nije pio kafku i namutio prokletnika. Sasuo je u ždrelo ugruvani ugursuzki naprstak, progurao knedlu, i ustao iz prašume ponoćnog puta. Uzjahao je svog noćnog puža i krenuo put Slatkog, Slatkog Doma.
,,Uf, al' sam se ugruv'o", gunđao je jašući u prolazak deteta.

Razmirica

,,Gospođo, gospođo!", zavapio je Rom Don Don mlatarajući tvojim krakratkim mukama. ,,Vaše kuče je mravojed!"          Rožnata ženturača u celom se snishodljivo okrenula i glasom punim nebira otromila tršavom mladiću.
         ,,To nije kuče, to je moj padež.", rekla je i nastavila da puzi pužolikim dlakavim padežom koji joj je tromio sa besne noge. ,,Slepokletnik vrljavi...", gunđala je sebi u koleno odlazeći sa leđa mesta.
         Rom Don Don je ostao utemeljen, pomislivši kako ovaj cvet i nije tako slepo mesto za bosonogog mladića. Uzbrao je kesu sa podmornicama i otišao kući da se češlja.
         Ulica je ponovo postala slika.

Razmirica je odlična. 

E ovo je za hrabre i strpljive Samo za ludake.


Mangolija (ili Kako je Zahrastije Hiza Torcrv odlučio da više ne putuje trkobrodom)


Gojazni perčin Zahrastija Hize Torcrva truckao je pučinom usaglašeno sa zamasima vesala trobojne dosade trkobroda. Ptice – šljompice su svetlucale na odevenom suncu ispunjavajući gusti važni vazduh maznim kricima prevremene smrti. Zvuk talasa bio je zvuk lepljivog krckanja zglobova i so u sveduhu je izjedala oči. Bio je svilen dan u mori o moru. Disalo se gnjilo.
Malo ko, ko nije imao čvrste ormarske oči u dvosedu, bi mogao da primeti zveckanje mentalnog posuđa duboko u utrobi trkobroda u utrobi Svelikog mora u utrobi belog trbuha rascvetalog Pelikana. Malo ko bi uspeo da se nagne nad poluživu ogradu podbule palube i među naletima kamen-vode raspozna zgurena leđa šibana mokrilnim perčinom. Malo ko bi bio u pravcu ako bi nekim slučajem pomislio da je sveduh dovoljno čistar i poletan i da dozvoljava nemilom pogledu da protumači identitet savijenog, koji, u svom kratkom trenutku, ni sam nije znao ko je. Moje ime je Malo Ko, i meni je zapalo da vam istrućam ovu sliču.
Zahrastije Hiza Torcrv je džvedžio nad rasklimatanim skaskama palube pokušavajući da, očiju punih soli, emancipacijom čula dodira i odabira među đubretom koje je nanela kamen-voda pobere staklene perle koje su mu ispale u mučki i kukavički izvedenom napadu zaklona fizike na hitni trkobrod. Iako se posao svedočenjem prokletog bremena pokazao kao uzani ludan, Hiza nije odustajao, već je vešto brao pužje školjke od tužnih kraba, obele blutke od gorskih krava i nešto lepljivo i gnjilo od staklastih očiju zijajućih riba. Bio je toliko raznesen svojim padom da nije ni pripretio svom zabludnom Papa Gaju, svevidećem majmunčetu koje se potrudilo da svaki nepotrbni komad krša koji Torcrv izbaci sa neskrivenim oduševljenjem vrati na gomilu u kojoj su se, snagom Zahrastijeve vere, još uvek kotrljale staklene perle. Da igronija bude polupuna, obučeni Papa Gaj, najveća lopurda među majmunskim plodom, je već pokupio perle i strpao ih u nožnu torbicu koja mu se podlo vila oko brata. Malo Ko je mogao videti da dešavanje na palubi prevazilazi svakognevnu čigru majmuna i njegovog čoveka.
Mnogi inati su prošli dok usoljeni Torcrv nije oduseo od svog nauma. Gotovo lep od boli dohvatio je prvi predmet sa gomile koji mu se popeo na lakat, tek da ne prođe lakih ruku, i uputio se u svoju kupinu. Papa Gaj se žuljevito uspentrao na glavu i pretvarao se u šešir. Čim je kročio u potpalublje, obnevideli Hiza je nategao slavom svoje glave u očvrsnulo rame sparnog dvorskog ćuka, Andona Kelave koji je uznevirano ustuknuo i kinuo kroz uši.
,,Zaroga, goveče, na šta to ličiš!?", odronio je Kelava planine svoje ždreone duplje u usnama oblikovane fonetske celine.
Torcrv, koji nije imao mogućnosti da podrobno osmotri karakteristike svoje vanjštine, je pod svojim majmunolikim šeširom tog trenutka po prvi put uobličio pitanje koje je kudikamo ustremilo težnje njegovog bivstvovanja u bremenu koje je tek imalo da hoće. Ovaj sudar sa sparnim ćukom ga je razmrdao, razdrmao, razdremao i izrendao sveukupnost njegovih misli u sitne dronjke koji su, po svemu sudeći, izmileli da postanu skitanja.
,,Na šta?", promrvio je tek obrise mašinerije koja mu se vrzmala i kloparala negde u mat dubinama posoljenih noćiju, posrnuo i smlaćen, savladan spoznajom za koju mu se činilo da je važnija od svih staklenih perli na svetu.
,,Pa, kao prvo, nosat si do dna roga! Hahahahahaha!", gromoglasno mu je uzvratio neosporno najveći šaljivdžija koga su devet Pelikana ovog Univerzalnog izuma ikada videli, a na čije buđenje Torcrv nije uzvratio ni pošalicom, ni poskočicom, ni drskom pretnjom niti kretnjom, već se samo poguren kao grm šćućurio niz stepenice ka svojoj kupini. Saobraćao je tromo i trumpavo, zaoprodan mislima dubljim od crnih kupa mornarske neobrezovanosti. Nije se ni osvetlio, a već je zamengelevao vrata za sobom.
Teško je zamisliti koliki umor ispusti čoveka da ljosne o ćoškove svojih mogućnosti kada provede sveukupni dan po velikoj oluji, među tromim žabama i korozivnim krabama ovog sveta, na skaskama zahuhtalog trkobroda. Teško je uvući se u čelo Zahrastija Hize Torcrva i osetiti bučnu lomljavu udova koja je parala praznovoljom volovima izmuženu glavu. Ali lako je shvatiti iz podloženog da je Torcrv, ispravši so iz očiju, šljompio preko kreveta obguren i oblučen, ne primetivši da su mu iz šešira ispale zagubljene perle, da su mu muke krvave i klete i da je predmet koji je poneo sa palube ostao zapostavljen negde između polupotrebnih polustvari koje su ispunjavale Zahrastijevu kupinu do poslednjeg policama i stolicama neispražnjenog gesta. Umesto na raznovrsnost navedenih nepoznanica, gledao je izmišljeno negde prema plavom fonu svoje kupine, dodirujući snopovima svog ogleda vršak pampurastog koralskog nosa.
,,Začista, kakva neosparno negrotesana grdošpilja", pronjušio je kroz preplavljujuću dvosanicu. ,,Nisam ni povratio pažnju na umobolno krišteću gnusobu koja mi krati špice. Zaroga, kakva nosurda!", prošmrmljao je roneći u utešna gorja zaborava sna.


---


   Koliko god je smogao uzgledom da porubi horizontalni front je poranjao u gusti, lepljivi klobuk crnog fraka Univerzalnog izuma. Zvezde su klizile preko sfere nepostojanja poput sluzave naslage prolaznih kostiju svega. Pod jastučićima kratkih prstiju oglabane tabane je golim licem cimala kusa i mekana siva trava. Nemir je uštinuo ostrvinareno parče zemlje iz domašaja budnih. Ne i ludih. Tišina je volela kapilare u beonjačama.


kišilo je bezdano


   Zahrastije Hiza Torcrv se otrnuo u veverici. Skratio je pogled preko kruga ravnate površine i video samo neugledne rubine Nemira kako osmatraju kapanje krupnih belih kapi zvezda padalica. Bio je na plutajućem nebeskom ostrvu.
   ,,Ovo mora da je dan.", prošaputao je besvesno Hiza ponirući noćima u nekraj.
   ,,ZABLISTA, TI DANJAŠ.", uskratio mu je kontemplativne egzibicije široki, tavni glas koji je odjekivao, unutar sfere ili njegove jave, nije bio osiguran.


kriči zaostavština


   Torcrv nije, kao što se rožnato očekuje, poskočio prestrašen tražeći ubir tog talasa svezdanja. Lagano se prenuo i obojio očima lisnatu spodobu koja do pre nekog lika trenutaka nije bila tu. Nije bilo ni najniže sviuglasice da tavni glas nije dolazio negde iz udbookih grotala belih latica giganovskog cveta Mangolije. Ili, ako danja, iz neistraženih mora njegove odblesne slike.
   ,,Ko si ti?!", povikao je upućujući skitanje negde ka središtu cveta, jer nije imao ni najmanje podne gde i kako se ima obrlatiti jednom cvetu, pogotovo ovako šarmantno ogromnom i potencijalno opasanom, kao što je to bio onaj koji je svoje postajanje odlučio nastaviti upravo tamo negde sred njim. Blagi potres pod nogama mu je odgovorio negde u davninama obezvoljene travnate nadlake.


oduvek...


   ,,JA SAM TI.", odzvonio je bakarni barni ton uglavljujući se, pomislio je Torcrv.
   ,,Kako to misliš, ti si ja? Ja sam ja. I ja nisam cvet. Kako to misliš, ti si ja?", uzvarničeno je sunovratio torcrvljive zamisli iz rubina glave preko grkljana do dahom osušenih, do pucanja izgriženih gusana u rečni rok semantačke prenicljivosti Zahtastije znani Hiza.
   ,,SVAKO U SEBI GAJI CVET.", ostao je prisabran primerak Magnolije. ,,ISTINSKU SLIKU NJEGA SAMOGA. JA SAM TVOJ CVET. JA SAM PRAVI TI."
   ,,Netačno!", razgorompadao se Torcrv na zajedničku misao da je iz perspektive jednog sveta on samo cvet. ,,Netačno! Netačno! Netačno! Ja imam nos. Nosurdu, voliću slepo, nakaradnu nabudžotinu od surle, vodiću klempo! A ti? Gde je tvoja surla?", urlao je rastežući bitne kapljice pljuvačke od čuvstva pa najdalje što kaže.
   Mangolija se stresla krckavo i nekako nenadano se utukla nekoliko primetaka u sivu podlagu. Kupola Nemira je zadrhtala. Trava se skvrčila. ,,SLEPOKLETNIČE VRLJAVI!", zaudarala je sasrušena Magnolijina moć. ,,NE MOŽEŠ POBEĆI OD ONOGA ŠTO JESI! UBIJ MENE I JA ĆU UBITI TEBE! MI SMO JEDNO!" Penušavi sok je počeo da curi s latica uzdrmanog sveta. Torcrv je sa nekakvim lepljivim zadovoljstvom gledao kako se odjecanje tavnog glasa mrvi u dah nepostojice.
   ,,Ti ne postojiš.", klekao je tiho i zlobno prilazeći jecavom svetu. ,,Tebe niko ne vidi."


vreme se naizgled savilo


   Uz nemi urlik Mangolija se sasušila i prestala, ostrvo je počelo da se kupa u izjedajućoj praznini nepostanice, a kupola je napukla i propustila tečne trake zvezdanja u korovište. Velika bela sluzava kap pala je Torcrvu na skice, počeo je da krišti i da se suši, i onda je stapcima propustio glavu u javu. Otvorio je oči.


---


   Kamen-voda je bila srna. Srnja i od noćima naoblačenog rebra. Trkobrod je pod vođstvom izvanvanrednog kruha kapetana Abermana Kauaua gotovo klizio po neprijateljski postrojenim oštricama nemih talasa Svelikog mora. Kapetan je sedeo u svojoj kupini i mrmljao sebi u koleno, ne zato što ne što nije bilo u koloni, već zato što njemu, kao jednom od zbilje kapetanu koji reži do sebe, stoji i priliči da mrmlja u koleno. Pored njega, Crvi Od Fićir, drugi oficir trkobroda, sedeo je i brinuo se zbog toga. Viskren i potrošen čovek kao on ne bi trebalo da ima sede u dvanaestoj devetnaestini tri petine stoleća. Zbog toga je bio stalno namršten i suptilno je šištao kroz uši. Krozoknoznim prozorom njihove kupine do njih je dopirao Nežni ćuk, majstorsko delo Pticavara Estendije koje je na čembalini izvodila zanosata ćerka prvog oficira, starijeg Crvijevog brata, Dugija Od Fićira. Kupinu do njene zagubljivao je prastari Rom Don Don, za koga se kričalo da je toliko mator da mu se i Biblija učtivo odvraća pri njihovim ne tako čestitim subjektima. Jarac je već odavno osedeo i uz umijene zvuke Ćuka evocirao uspomene o svojoj izdubljenoj nagosti i psu koji je zapravo bio mravojed. U transu je rogom kuckao po podu, ne bi li uspostavio ujednačeno ritmičko delovanje muzičke obloge i njegovog izlizanog mišića koji mu je džedžao pod ramenom i zvao se Srce. Njegovo kuckanje i štucanje prouzrokovalo je tmurnu reakciju onih ,,tanje sprećnih" koji su delili prostor ispod kupina. Mladi žičani Keurik Stroj, najmlađi predratnik mehaničkog odeljenja u istoriji trkobrodačkog zanata arlauknuo je krokodilski i uzeo da udara čelikom drvenom lopatom u krov na mesto sa koga je mislio da dopire iristrljajući zvuk. Na nesreću, mesto je bilo pogrešno, te je žičani Keurik zakrivo uspeo da odudara tačno u labavu skasku na podu kabine Zahrastija Hize Torcrva i da silinom svoga besa ogoli sakralnu rotkvicu koja je stajala tačno nad glavom usnulog Torcrva i koja je, tako ogoljena, ispustila svoj ustajali beli sok tačno na skice iz čije grimizne mase se počuo krik izdvajanja glave u javu kroz odlepljivanje stapaka. Zahrastije Hiza Torcrv je otvorio oči.
   Iscrta, Torcrvoliki nedosanjani zaotuljak je imao ne jako palih probranih tema da pokuša da razmrsi tanalne niti vrelog soka sakralne rotkvice, otopljenog mirisa zvezdanja i sopstvene pljuce koja se raspilavila od sreće izbivanja van usne duplje čiji je zaudar podsećao neke, koji su sve usud bili da probraju, na protivkiselo bilje. Hiza je gromom glasno stvrdnuo, po starom moroludačkom zavičaju, iscedio se, i mljackajući banuo na joge da razmrsi dan od strave. Nestrasno je češnuo svoju nosurdu, tek da odnezaboravi da je tu, tek da istu takne, da se proredi. Iako je sutrima imao običaj da se proseti onog dnevnog podnevka na ostrvu u oskudici Gibraltara, kada ga je ljubavna teza sa Garahandom de Miraljaš uz malo koštala ukosnice u oko i nemršave nožne kese s perlama, prvi razmasi krakatih udovica po kupini misli su mu usrkali samo ka jednom skitanju. Ko je on? Na vikao sam na sebe, to je, umišljao je Hiza opkoračujući prostor širokim i praznim tabanima. Ja sam svojstvenom rebru družbenik skoro svaki dan, da?, ja sam sebe neuzmoćan razodlučiti, da?, ja sam drugo zaboravio na šta dugi reflektuju moje bivstvo, da?Moram da znam!
   Slina kojom je Zahrastije Torcrv zaplenio šešir i izmuvao svoju telesinu iz zvečeće kupine udubila je malenog Papa Gaja u oblacima da do kraja Hizine krize idejnog leta odustane od pokusa da nadmaši svoje šeširasto posustajanje i postane, još jednom, majmunče. Skakutao je na rasparušenoj smežuranoj tintari u rimi sa pevljivom odlučnošću gojaznog perčina koji je prozimao kraj crkvenih vrata ostalih kupina trkobroda. U jednom od hitrih ogledala koja su procunjala pored Zahrastijevih koračaja Papa Gaj je ugledao lebeću nosurdu sa šeširom i ciknuo od straha prepoznajući svoju pegavu njušku negde ispod zvezdane mašne. Hiza je zaobručio polukružnu činiju dinastije Jang (Nilsku averziju) i vratio je svoj vrat do ogledala, da ugleda i on u kakvoj se strovali zaglasio cik udobnog mu glavopokrivača. Hiza nije ciknuo.
   Pošto čitaoci ove priče zasigurno nisu imali prisnu liku da otelotvore svoje poglede u nemim daćama pelikanskih očiju, kad samo čisto ludilo usaglašava dalji zajednički tok duše i tela i kad je zlovoljan jedan obrt zavese od smrti, pa da umesto storepog guslara njihovo postojanje procepa slepilom ukrućeni kuršum, uzdržaću se od navođenja svehulnih otrovnih psovki koje je Zahrastije isprosipao iz nosa trudeći se svojski da ne implodira, jer je svako ko nije doživeo pelikanske oči petostavno previše osetljiv za njih. Užas, koji se poput krda unezviranih platipusa gekao duž onog mesta gde bi, u ludilom neoslepljenom svetu, preživala kičma, naterao je Hizu u cvrk. Bespomučno se dogegao do svoje kupine daha suvog i iskašljanog u prah. Nesretan dalekih poduhvata, prešao je ugledom preko svoje zbivaonice tek ponegde prošarane prostorom od silnih drangulija. Nije znao šta mu tanko treba, ali nije presolio da traži. Na čankastom trostu gvardio je češtar, najprecizniji navigacioni ornament srednjeg jugoblistoka, polomljen i skrzan, oslabljen na trolnu. Na njega se prolamala svesnost iz cakleće bočice, posude prepune esencije težine jutarnjih kapaka koja je stajala baš udno kreveljeta, vezane trkačke sofe, koju je Hiza, sećao se, dovukao iz vulkanskih ratova kao svoj najpreči trofej. Kreveljet je već nekoliko sudbina bio svezan, uskraćen za nesnebljiva prostana znanstva svog plemena. Ispod njega dževdžio je odlučni suvonjavi tepih, poslednji put čišćen za vreme Astokradove poravni Četiri breze sa sazvežđem Stih. Na tepihu skovala se fleka. Pored nje zbivao se cvet.
   Torcrv je priplazio zbivanju laktovima, lagano, posmatrajući kako i sam cvet prilazi k njemu. Bila je to mala, sasušena Mangolija, baš onakva kakvu je kinjio u bludilu, samo tanja. Prišavši na samo korak, shvatio je da je cvet zarobljen unutar svecrnog ručnog ogledala, koje je u budnilu primora poneo sa palube ne našavši svoje perle. Prinevši ga licu, shvatio je da su oguljene, nerado bele latice, izraz odraza koje mu to ogledalo pruža. ,,E nećeš!", zavapio je basnom i strmeknuo se najbolje, još jednom.
   Iako je, kada je čembalina usahnula, prestao da čvaka rogom u potrule skaske svoje kupine, Rom Don Don je još uvek mogao da načuje ritam, iz crva kao da nestaje u divljini, a potopom kao da se približava. Kada je ritam sritao ispred njegovog praga i preselio se na sama vrata uz rum tu-tum tu-tumljivu kadencu, mišić zvani Srce koji je džedžao pod ramenom se uskupio i utrnuo, kao da će da kine.
,,Ko je?!", kroknuo je flekavim glasom Rom Don Don vratima koja su se pretvarala u procep iz kog je izrasla njuška nepodnošljivo slična Torcrvljevoj.
,,Ja se iživljavam što Vas niznemiram, stopoštovana starino, evo, ako treba, pričkiljiću vam rogove, samo me sveslušajte.", rikao je Torcrv, jer to zaista beše on, starcu slepih ušiju. Ovaj je samo klimnuo, pa je Hiza pokupio veliki slušni rog sa prozora, gde je pecao zvuke čembaline, i prineo ga matorom uvetu starog pelivana. ,,Volim Vas, starino, recite mučnom Crvetu, kakav je on? Kakvim ga vi ne stidite?"
,,Krakrat!", kroknuo je Rom Don Don mrzopoloženo. ,,Gubi se!", rastavio je u čistom neraspoloženju.
,,...", hteo je Hiza da ispusti iz ždrela jedno ,,ali" da mu se jezik nije zaslepio za gornje ždrepce od čuda. Pogledao je u sebe i video da iz prazne visine gde je trebalo da mu budne torzoidna masa rastu dugačke ruke i noge, ne baš onakve kvakve ih je on uspamtio, ali bez ćurke sumnje njegove. ,,Kvakvi krakraki alati!", oduševljeno je skliknuo Torcrv. ,,Još, recite mi još, volim Vas!", odrubio je matorom prdonji.
,,Previše radoznao!", zgrmnuo je ovaj. ,,Goni se sad!"


Rada znanost Zahrastija Hize Torcrva se raspomamila od tog treputka. Zaglavinjao je kroz ,,ko je?" i ,,napred" trkobroda, krstovario dobronamernim i zlobnim odgovorima.
,,Kakav sam ja?", upitao bi svačije začuđene oči, a ove bi, svrbljivim rupama ispod, izgovarale opipeljivost Hizinog raspostojanja.
,,Glavat!", rekao bi neko, i Torcrv bi opet video svoju glavu, veću nego inače, ali slično njegovu.
,,Prnjav!", i nesetio bi se kad se obribao poslednji put.
,,Debeo!"
,,Mudar!"
,,Klempav!"
,,Lopovčina!"
,,Bandrav!"
,,Kordeljiv!"
,,Nasukan!"
,,Zaboravan!"
,,Čio!"
,,Lud!"
Rebrali su se bludi i obrisi, a Zahrastije je spratio, da se po crvi put uz divotu – pronalazi. Začisto je bio sve to što svi nakažu, jer do pre netoliko trepnih kutaka nije usevao ni da se ogleda, a sada je snio u granju da vidi upravo ono što su i drugi podmetili. Za neke kataraktne slike je znao, i nisu mu smetale, neke su bile nove i iznenadane, ali je u ovim trepnim visuljcima bio previše izduševljen da bi obarao stepen vlažne pažnje na žuljave gnusobe. Hiza je bio spretan dovek i svi su to svideli, osim Papa Gaja, koji je šeširolik cvileo od bludila svog gazde i sporadičnog prijatelja. Dan se sklopio kao sočni stapak i do vezanog kreveljeta ustreptalog Hize Torcrva sproveo njegovu svest, koja će na ugnječenom jastuku doživeti još jednu od svojih nebroj smrti.


---


potonusmo odvajkada


---


   Sutro je mirisalo na nedonoščad i kusi morski plovak, kakav je bio Zahrastije Hiza Torcrv, je znao šta to mrači. Još jednom je zaboravio da istoči težinu jutarnjih kapaka u bočicu i da se obraduje životu prisetivši se kako ga je jednom, na dnevnom podnevku, na ostrvu u oskudici Gibraltara, ljubavna teza sa Garahandom de Miraljaš uz malo koštala ukosnice u oko i nemršave nožne kese s perlama. Ispleteo je na skaske palube koje su već cvičale pod ozbiljnim mornarskim tabanima zabrinute dosade trkobroda. Kapetan Aberman Kauau je mrmljao sebi u koleno sa takvom šestinom da je kasnije morao da šepa, jer mu je koleno u koje je izlivao svoj gnev posustajalo od straha. Odežda jutarnjeg rebra bila je ružičasta, kao mlado meso, i jecala je nebreme.
   ,,Kafene promaje uzdajte u grotla!", zapovedao je gromovima svog barnog tona Aberman Kauau, a braća Od Fićir su ehoidno prenosila naredbe na obe grane trkobroda. ,,Koji platipus se izmigolji dobiće grblje po uzdanku, nek vam je glasno!"
   Činilo se da nebreme koje je urlalo svoj rojni poklič negde iza horizontalnog fronta čini pretnje koje je kapetan koristio u svojoj efikasnoj metalnoj odi (znanoj kao ,,dva štapa") potpuno nepotrebnim. Dosada trkobroda je već bila preoptekrečeno prestrašljena, te su, onim suptilnim razblescima u crtama ličnosti koje su kapetana činile kapetanom, a dosadu dosadom, prepustili svoje živote u muke onog koji zna šta radi. Torcrv je došao Kauauu i spustio mu šaku na rame.
   ,,Sklanjaj te skrobljive devojačke šačice sa mene i upokreni se da uzmogneš što možeš, ako ti je život brat!", kriknuo je kapetan na Hizu ni ne obraćajući pažnju ko ga je dotakao. Potom se okrenuo i škrbavim očima, ne prepoznajući Torcrva, grebenasto promrcvario. ,,Svi ćemo pomreti."
   Zahrastije Torcrv je, osetivši i sam delić one poniskosti i podvlasništva kao i ostatak dosade, monumentalno poslužio želje kapetana i pricrvljio pred mornare kojima je bila iznadpotrebna ponoć, mahom i kapom one od kojih je prethodnog dana tražio elementarne česnice svog identičnog leta. I tada se desilo.
   Nosurda, bangava dvorupa katastrofa, kako ju je u prihvatnim treputcima nazivao, pojurila je prema Andonu Kelavi, dvorskom ćuku, jer je ovaj bio nadhlađen i nije uspevao mirisom da razluči u kojoj zdelici je lepak, a u kojoj otrov za šišmire.
   Telo je pojurilo prugom keru gde je Crvi Od Fićir bezuspešno dozivao nekog dovoljno snažnog da mu produži pomoć oko balastnih bestijalaca.
   Ruke i noge su mlatarale i utrudile se da siđu u potpalublje, gde je Rom Don Donu neko visok morao da pomogne da zameni sveće u polijeleju.
   Uši su bile pogrebne na pramcu.
   Neko težak na kartarci.
   Svima je trebalo krdo ranolučnih šaka i stopala, prstiju i laktova, a i kapetan je želeo novo koleno, jer njegova više nisu smogla čorbe od volje da se odreknu sebičnosti i dozvole kapetanu da gunđa u njih.
   Zahrastije Hiza Torcrv je pletenom finoćom svoga unustražnjeg uha uspeo da čuje opori, kenjkav zvuk cepanja, kao kad se naćuljeno trkobrodsko platno za bedra podere od zateženja. Zvuk je dolazio iz Hizine glave i postepenično se prenosio na jezeriv, kloklotavi krik kojim je sastavljena značka na daljnji rok prispremanja za nadolazeće nebreme. Torcrvljevi udovi, rebra i otpali delovi tela su se mahnito razbeležali po trkobrodu, očinje gledno u nameri da pomognu toliko mogu, ali ovaplovljujući saspuno suprotan cilj. Kanapi su greškom sečeni, vetrojezdi lomljeni, zalihe za bitne ručajeve prosipane, a ojačanja su postajala očajanja. Svaki deo tela je jurio da pomogne svom označavaocu, svaki je osetio da mu pripada bar koliko i Hizi. Za nepunih devet četrnaestina od šestrdeset procenata punog sata svraka pojedina mogućnost za spas je bila zaglušena, sve zalihe ukroćenih mogućnosti i trkobrod je, pre nego što je ostao bez krmila, uzeo pravac uskore propasti. Svi članovi dosade su sedeli na skaskama palube i nemo gledali monsuntruma od vetra i gromova koji se spremao da ih isporobluči kroz dlakave šake. Samo je Zahrastije još trčurao omniokolo osposobljavajući krajičke sopstvenih oblutaka da isposluju dogovor sa Usludom, te da pronađe nedostajuće premorene delove svog bića, prvenstveno zenice i šake, mislio je.
   Malo Ko, sveprisutni pripovedač, je jedini mogao da označi kao veleličanstven sudar hitnog trkobroda sa nebremenom. I zaista, iz naratorne perispektive, svi ratovi su pesme, kada su daleko. Kapljice su prštale na zvezdoidne mogućnosti lomljave po stavkama, munje urlale na ukoričena lica preživelih, ali ludih, a huka i habaluka ubrujavali noć na golo brdo. Ovo čudno vište se nije igralo sa brojnom hranom. Sravlelo je šta se samliti može, izbljuvnulo ostatke i otišlo u horizontalni front, u pretragu čelične kamen-vode za novim plamom u želudačnim uskiseljenjima. Skroz neboliko treputaka, pučina je bila ćutljiva i mirna, kao mrtvo jagnje.


---


O pusti me da vek svoj proživim vrelinom krvi svom!
Pusti me da u pijanstvo utonem sanjara!
Pusti me da ne gledam kako se zemaljski dušin dom
K'o škrinja prazna u prah rastače i pretvara.*


---


   Kamen-voda je bila srna. Srnja i od noćima naoblačenog rebra. Po pomršini su bljutali ostaci. Ostaci trkobroda, ostaci ljudi i ostaci ove priče. U jedinom razbludnim cinkastičnim namerama Bogova preživelom čamcu ležao je Zahrastije Hiza Torcrv. Netaknut. Nešto tanjeg nosa, skraćih ruku, tršaviji i ne baš toliko bandrav. Otkrivio je oči i zaboravio ljubavnu tezu sa Garahandom de Miraljaš koja ga je uz malo koštala ukosnice u oko i nemršave nožne kese s perlama. Od ovog trepavog nutka je imao novo sećanje koje beliča crne rogove života. Pored njega ogled mu je presvlačilo svecrno ručno ogledalo mrtvim Mangolijinim cvetom.
   ,,Ako ovo preživimo, zahvalivati ću te svaki dan.", obećao je Torcrv i još jednom oslobodio svoju svest intenziteta postojanja. Mangolija je samo malo mrdnula i ušunjala se u ritam Zahrastijevog krpenog disanja. Ljuljali su se na mori o moru u dubinama belog trbuha rascvetalog Pelikana.


---


   ,,ZABLISTA, TI DANJAŠ."


K r a j


*Džek London

Добре су ове ситне...а за дугу још немам мошнице.