ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Mislim na sve radionice i zapravo na većinu priča koje se nude okolo.
Ne znam da li postoji jedna reč za ovo što smatram da je glavni problem pisaca početnika, pa ću pokušati da opišem.
Naravno, Radmilo je potpuno protiv ovog mog stava, ali ja sam nekako skloniji da poverujem sebi nego njemu.
Gomila ljudi ovde ume da niže rečenice i one čak mogu da se proglase za upotrebljive ili lepe, ali pisanje nisu samo rečenice.
Ljudi često nisu u stanju da artikulišu šta im u nekim pričama smeta a šta prija, a najčešće je prisutnost ili odsutnost ovoga o čemu ću pisati.

Elem, svako delo, od najmanjeg do najvećeg, pre nego što krenete sa pisanjem, treba da imate kostur, scenosled opisanih događaja. To nije prosto nabrajanje redosleda radnje, nego i emocija koje treba da se izazovu i spoznajna linija. Većina priča počinje kao potpuna nepoznanica za čitaoca i onda se polako, kroz događaje postupno otkriva i na kraju, kada je krug željenih događaja završen, čitalac treba da dobije i poslednju kašičicu informacije.često ta kašičica može potpuno da promeni spoznaju priče ili ako je izuzetno efektna da ostavi pozitivan utisak.
Taj scenosled (ali proširen i na emocije koje izaziva i na bitne podatke koji se saopštavaju) je neophodan za svaku solidnu priču. Ne očekujte da ćete pisati dobro ako samo sednete i kucate pa šta ispadne. Takvi geniji su retki, s jedne strane, s druge, to su možda daleko natprosečno inteligentne osobe koje obrađuju podatke u hodu i prilagođavaju strukturu. Ali nije realno da vi spadate u tu grupu.

Informacije se moraju dozirati, da se ne saopštavaju prebrzo, ali ni presporo, da ne bude haotično ili dosadno. Radnja mora da bude logična, da teče, a spoznaja da bude posledica onoga što se dešava, a ne da dvojica sede i saopštavaju nam šta je bitno.
U seriji Bones, onaj FBI agent služi pre svega da bude glup i da dok objašnjavaju njemu, to saopšte gledaocima; da nema njega, saradnici u laboratoriji ne bi imali potrebu da izgovore ni 10% onoga što izgovaraju jer zapravo svi sve znaju. To je jedan prozaičan trik koji pali samo ako se dešavaju simpatična i duhovita nerazumevanja. Takođe, u kontra situacijama, gde je FBI agent u akciji, Bones je ta koja ne razume proceduru i to je prilika za pojašnjenja gledaocima. Castle praktično funkcioniše na identičan način, to je formula koja uspeva i koja se masovno koristi u većini serija.

Uvek je potrebno naći relaciju sa gledaocima/čitaocima; ovaj Bones primer je zicer kako se rešavaju ti problemi, ali bolje je i tako rešiti komunikaciju, nego biti nerazumljiv, očekivati od čitaoca da bude ekstremno pažljiv i skoncentrisan, što je mana pisaca početnika, ali ovo o čemu pričam je razlog otežane komunikacije.

Scenosled ne samo da pomaže nego potpuno rešava stvar... Napišete s jedne strane šta čitalac zna na početku, dakle ništa, osim ako ne obrađujete neki istorijski ili društveno poznat događaj, s druge strane napišete dokle to treba da stigne, a paralelno postavljate radnju. Ako postoji recimo 20 informacija koje treba da saopštite čitaocu, a vaša priča treba da ima 6000 karaktera onda na svakih 300 karaktera morate nešto da otkrijete. U početku probajte da se držite matematički toga, kasnije ćete usvojiti da sve što pomenete treba da ima i direktno i skriveno značenje, da opisuje konkretan događaj i da otkriva dodatnu informaciju.

Čovek sedi u vozu i putuje. Ako treba da otkrijete u koji grad, možete to da napišete, ali je mnogo bolje da on pomisli, recimo "Kad god ulazim u Budimpeštu, imam utisak da je stanica desetinama kilometara dugačka", ili kad Vojvođanin stiže u Beograd... "kada se ovaj beskrajni tunel završi, stigli smo..." Treba da saopštiš da je noć... "mrak tunela zamenio je mrak spoljašnjosti..." ili "volim da vidim svetla velegrada u noći"... da ima neki kontinuitet, da ne bude suvo rečeno. "Stižemo vozom u Beograd po noći." Čitalac će se lakše zalepiti za protagonistu koji živo razmišlja, a ujedno će dobiti potrebne podatke o gradu, dobu dana ili čemu god... recimo treba ti da pada kiša i onda čovek pomisli "Uvek kada dolazim u Beograd pada kiše." Dakle, saopšteno je i gde se dolazi i da pada kiše, plus nam je protagonista simpatičan jer mrzi kišu kao i mi. Vrlo je bitno odmah izgraditi tu emocije za koje će se čitalac vezati.

Po meni su način saopštavanja i scenosled u direktnoj vezi, jer detaljno urađen scenosled, omogućava da se svakoj sceni dopiše informacija koja će se tu saopštiti i onda se samo pronađe najneupadljiviji način. Ne ponašajte se u pisanju kao da imate prazan papir pred sobom i neograničenu mogućnost da dodajete slova oblikovana u reči, jer ljudi verovatno neće želeti da čitaju smaračinu koja sporo vodi negde, a možda i nigde.

Najbolji način da proverite da li će vaša priča da funkcionišete, da je nekome prepričate po postavljenom scenosledu. Onda, u pričanju naglas i pred zahtevom da vas slušalac shvati, videćete kako slaba mesta sama vrište. kada ste sami, uvek možete da preskočite dosadan deo radnje i da smišljate zabavne delove, ali kada treba da prepričate, onda nemate kud. Ne ustručavajte se da sa nekim sednete i pretresete scenosled za svoju priču i saslušate primedbe, u živom razgovoru mnogo se lakše i brže pronalaze kvalitetna rešenja.

Izuzetno korisne informacije, hvala Bobane 

QuoteČovek sedi u vozu i putuje. Ako treba da otkrijete u koji grad, možete to da napišete, ali je mnogo bolje da on pomisli, recimo "Kad god ulazim u Budimpeštu, imam utisak da je stanica desetinama kilometara dugačka", ili kad Vojvođanin stiže u Beograd... "kada se ovaj beskrajni tunel završi, stigli smo..." Treba da saopštiš da je noć... "mrak tunela zamenio je mrak spoljašnjosti..." ili "volim da vidim svetla velegrada u noći"... da ima neki kontinuitet, da ne bude suvo rečeno. "Stižemo vozom u Beograd po noći." Čitalac će se lakše zalepiti za protagonistu koji živo razmišlja, a ujedno će dobiti potrebne podatke o gradu, dobu dana ili čemu god... recimo treba ti da pada kiša i onda čovek pomisli "Uvek kada dolazim u Beograd pada kiše." Dakle, saopšteno je i gde se dolazi i da pada kiše, plus nam je protagonista simpatičan jer mrzi kišu kao i mi.

Konačno je neko odlično nacrtao razliku između pripovedanja i prepričavanja...

Ja se potpuno slažem i sam često ukazujem na to koliko je struktura priče i pravilno doziranje informacija bitna stvar i da ako toga nema priči ne mogu pomoći ni najlepše rečenice ovog sveta. Volim kada mi neko upravo na tako nešto ukaže i predloži rešenje koje mi je promaklo, većinu omaški na nivou pojedinih reči i sam pre ili kasnije primetim...

Nisam u početku razumeo protiv čega sam, ali mi je sad jasno. Ne treba vam scenosled ili kako god se to zvalo. Ne volim kad sve znam unapred. To su naglasili i neki veći pisci od mene. I pisac treba da uživa dok piše. Sve ostalo o načinu plasiranja informacija je OK i sa time se slažem. Ustvari, Boban voli da naglasi kako se razlukujemo, a sam samo malo razbarušeniji, mada se to na prvi pogled ne bi reklo. Volim da napisano i mene iznenadi, pa to ti je.

sto ljudi sto ćudi

http://www.omnivoracious.com/2011/12/-joy-and-surprise-an-interview-with-haruki-murakami.html

QuoteMurakami: I don't think about an outline when I'm writing a novel. Not one thought whatsoever. That's because if you start thinking about an outline, you lose most of the joy of writing a novel. "What's going to happen next?" "What in the world does this mean?" This pure curiosity is what drives me forward, day after day. The days without that sort of curiosity are wretched, tedious days. I spent close to three years writing this novel. The quality of my life varied greatly according to whether I spent the days of those three years in joy or if I spent them in tedium. By which I mean I always start with a blank sheet of paper in my head.

Like a reader who keeps turning the pages while excitedly thinking "What's going to happen next?" I want to keep writing my own novel while excitedly thinking "What's going to happen next?" That's the ideal.

Ipak, početnicima NIKAKO ne preporučujem, pa čak ni onoj sorti koja može da sedne i napiše roman u cugu. To mi dođe kao nekakvo romantiziranje pisca kao medijuma...

Ja koristim oba metoda podjednako. Lažno sam samouverena u oba. A onda sam lupila glavom u zid prvom prilikom kada sam htela da napišem nešto ozbiljnije i duže. Kratka forma dopušta lutanja, duža ne. Imala sam okvir komplikovane ideje u glavi i počela sam da pišem... A onda sam se sjebala na detaljima i logici i morala sam da potražim pomoć...

Kakve to veze ima? Murakami posle mene, a Džejms Gan, a verovatno i Kepler pre mene. Lepota zapleta je u tome kad važi i za pisca. Vrhunac je kad se priča otme i ode u svom pravcu. Tada nema bobanovskog provaljivanja.  


D., znači planiraš i ne planiraš istovremeno?

Podjednako, ne istovremeno. Nekad jedno, nekad drugo. I zbunih se na kraju...

Ja ne planiram, to mi je verovatno najveći minus 

Okviran plan uvek moraš da imaš...

Ni pesme ne mogu da se pišu bez koncepta, ne zavaravajte se.
Radmilo pristup ne funkcioniše u stvarnosti ili funkcioniše kod zaista zanemarljivog broja ljudi.
A pisci vole da se hvale kako su eto seli i nešto napisali iz glave i to je tako lepo i genijalno samo od sebe.

Ja pokušavam da radim po planu. I D. mi je jednom spočitnula kako imam skicast stil 
Kad dobijem ideju, uvek imam neki okvirni plan i redosled zbivanja.

Ja pesme generalno pišem bez koncepta. Krene misao, pa se na to nižu reči. Ali ok, verovatno nisam ni dobra pesnikinja...

D. imam okviran plan ... samo ishod tog plana se nikad ne zna xD

Boban bi bio dobar učitelj djeci ometenoj u razvoju...

Ti si čovek krajnosti. Naravno da znam odakle krećem i, u načelu, gde bih da stignem. Još nešto, znam koji i kakvi likovi priču mogu da uprte i odnesu sa jednog mesta na drugo. Ali, koncept kako ću i kojim redosledom da saopštim... Bože me sačuvaj!

Quote from: Bata Životinja on 16-12-2011, 18:14:58
Boban bi bio dobar učitelj djeci ometenoj u razvoju...

Pa eto, ti si tu da mu to omogućiš...

Quote from: Boban on 16-12-2011, 18:08:48
A pisci vole da se hvale kako su eto seli i nešto napisali iz glave i to je tako lepo i genijalno samo od sebe.

Drugim rečima i Murakami i scallop imaju scenosled, samo što ga drže na nivou ideje, i pomalo razvijaju i prepravljaju ideju dok u mnogome razvijaju i prepravljaju priču.

Evo i klasičnog saveta:

Zakk, moram da priznam da je taj koncept često i moj... I ja sam (nažalost?) često njime zadovoljna...

A tooooo je znači caka    *otvara flašu piva* 

Jes' vala, a što sutra oće da iznenadi.

moram da priznam da sam od svih bogougodnih stvari najmanje pretpostavljao da je odgovor na vječno D-sagitaško pitanje: alkoholizam

Pa, ono Hemingvejevo treba čitati u celosti. Ima i edit sober. Ako sve napišeš u stanju A onda možeš slobodno da baciš. Neko parče, parčence može da bude i inspirativno.

Ove postake mi deluju komplikovano. Kod mene to ide jednostavnije:
Ne sedam za tastaturu dok nemam priču u glavi. Ne ustajem od računara dok je ne istresem iz sebe.

Sve ostalo spada u domen dorade i ispravki.

Za dužu formu uvek imam scenosled. U toku pisanja se može desiti da odstupim od scenosleda jer me priča odvuče na drugu stranu, ali scenosled definitivno postoji još pre pisanja priče.

Dužu formu? Misliš dužu od "Agrone"?

Mislim na scenarija za celovečernje filmove, celovečernje pozorišne drame, epizode "Kockice"...

Ja se ovom prilikom zahvaljujem Bobanu što insistira na 6000 karaktera i podržavam ga dokle god učesnici očekuju da se njihovi radovi moraju dešifrovati da bi se razumeli.

jedno od osnovnih pravila u pisanju da ne smeš zbunjivati čitaoca; zbunjeni čitalac je nezadovoljan čitalac, a nezadovoljan čitalac nikako nije ono što pisci žele.

Zanimljiva tema. Ja sam sa skalopom i murakamijem, čisto da se zna. Volim kad me priča nosi, kad mi govori šta da napišem. Moje shvatanje je da je početna rečenica najbitnija stvar u priči: kod mene, sve iz te prve rečenice nastaje. Često mi se desi da mi, tokom vožnje autobusom (na primer), padne na pamet neka rečenica. Baš pre neki dan mi je pao na pamet početak za priču za konkurs o vampirima:

"Nemam devojku, živim sa starcima i pijem im krv na slamku svaki dan."

Iz ove rečenice ja ću napraviti priču.

Možda bi bilo najbolje izneti primer nastajanja jedne priče. Evo, recimo, priča Tefter:

Bio sam u Doboju, radio neki sajam knjiga, kada sam sa prijateljem slučajno svratio u internet kafe. Posetio sam ZS i video da ima neka tema radionice. Dok sam čitao samu temu, prijatelj koji je bio sa mnom je non stop vrteo tefter u koji je zapisivao naslove prodanih knjiga na sajmu, da predoči kasnije spisak svom direktoru. Tad mi je u glavi kliknulo i formirala se rečenica:

"Imam trideset godina, neudata sam, čelo mi se izbobalo kao škobalj u mrestu i zovem se Tefter."

Pojma nisam imao šta će dalje biti, ali ta rečenica je bila klik.

Sutradan sam stigao kući (na dan isteka roka) seo za kompjuter, zapisao tu rečenicu i onda sam krenuo dalje. Aha, hajde da objasnim tu prvu rečenicu, javio se glas u glavi. To sam i uradio u sledećem pasusu i sledećih nekoliko dijaloga.

Šta sad?

Tema je, pomislih, da neko nepoznat zapisuje ime na zidu, negde na stepenicama. Okej, hajde da spustimo lika niz stepenice. Ali ne mogu tek tako da spustim lika, nije ona maloumna; mora o nečemu da razmišlja. U to vreme su mi se ogadili prosjaci jer sam ih non stop sretao na ulici i razmišljao o njima. Hajde da ubacim prosjake u priču i da junakinja razmišlja o njima!

To sam i uradio; naravno, dok sam pisao priču grickao sam Snickers pa sam i to ubacio u priču.

Mogao bih ubaciti mladog prosjaka kao nepoznatu osobu koja zapisuje ime junakinje na zidu; ali hajde da on bude pomalo misteriozan, mhm?

Ali šta sad?

Šta sad?

Šta sad???

Gde je zaplet? U čemu je bit njegovog zapisivanja??????????

Eureka! Opet sam pomislio na tog jarana sa svojim tefterom i na njegovo besomučno zapisivanje stvari u tefterić. Pa, pomislih, ako se devojka zove Tefter, zar ne bi i po njoj trebalo da se piše? Hm? A taman je to i fantastična komponenta u priči!!!!

Sve ostalo je bilo lako.

To je bio neki tok misli tokom pisanja te storije.


Ja bih voleo da mogu da pišem po scenosledu, jer je pisac tada na sigurnom terenu, manji je postotak za grešku. Ali ne mogu. To onda ubija svu zabavu koju osećam kad pišem. 

Tako može da se piše minijatura.
Za ozbiljno pisanje, ne može da se radi tako.
Scenosled služi da se ne zabrlja u postavci i rasporedu stvari, a imaš dovoljno prostora da se razmahneš u improvizaciji; recimo doveo si ljude u neki prostor, pa možeš bez plana da ih pustiš da se unutra bratrgaju ili štagod.
Da bi se "divljalo" moraju se prvo savladati pravila.
Pa Pikaso je nacrtao 5000 realističnih portreta i mrtvih priroda pre nego što je krenuo sa apstrakcijama.
Perin ne kapira da je njegovo pisanje zgodno tu i tamo na nivou poneke slike i rečenice, ali da na duže nije izdrživo za praćenje.
Radmilo ima ogroman problem sa redosledom izlaganja svojih ideja; kada bi ih pisao onako kako ih prepričava, sve bi bilo mnogo bolje.

Nikako ti ne ide da objasniš, a da mene ne uzmeš u usta. Jel' ti to u scenosledu? Hajde, priznaj, ti ni ne čitaš ono šta ja napišem. Ali, znaš za sve moje ogromne probleme.

A ti se i posle 30 godina jednako primaš na provokacije...  .


Šalu na stranu, ja mislim da je veoma teško pisati bez plana.
Murakami laže ko pseto. Napisati roman kakav je 1Q84, od 800+ stranica,
gde se gledišta ciklično premeštaju na bar 3 junaka, naprosto je nemoguće bez unapred
definisane strukture.

Nažalost, Mićo, Boban se ne bavi provokacijama, on opanjkava. Redovno i svakom prilikom koju ima. Naravno da neki okvirni plan mora da postoji. Da ne postoji, Boban ne bi mogao da priča kako su mi planovi bolji od realizacije. Ono što želim da kažem je da se postavljanjem tvrdog skeleta gubi lepa strana priče koja je najčešće out there. Konj sa oglavom vidi samo put pred sobom. Ko želi tako neka ide na konjske trke. Ja sam više za livadu i bistri potok.

Quote from: Boban on 17-12-2011, 00:20:29
Tako može da se piše minijatura.
Za ozbiljno pisanje, ne može da se radi tako.
Scenosled služi da se ne zabrlja u postavci i rasporedu stvari, a imaš dovoljno prostora da se razmahneš u improvizaciji; recimo doveo si ljude u neki prostor, pa možeš bez plana da ih pustiš da se unutra bratrgaju ili štagod.
Da bi se "divljalo" moraju se prvo savladati pravila.
Pa Pikaso je nacrtao 5000 realističnih portreta i mrtvih priroda pre nego što je krenuo sa apstrakcijama.
Perin ne kapira da je njegovo pisanje zgodno tu i tamo na nivou poneke slike i rečenice, ali da na duže nije izdrživo za praćenje.
Radmilo ima ogroman problem sa redosledom izlaganja svojih ideja; kada bi ih pisao onako kako ih prepričava, sve bi bilo mnogo bolje.

Pa ono, kapiram da je to verovatno tako; jednom sam pokušao da pišem nekakav SF, kao novelu, pa ne da sam se zapetljao i batalio to sve nakon ispisanih 30ak strana worda.

Ja isto tako imam neki svoj kont: čitati, čitati, čitati, čitati pa još malo sve to ponoviti.

Pisanje je veština kao kovanje; da bi bio dobar kovač, moraš svaki dan da udaraš čekićem. Svakodnevno pisanje je nekakav MUST za one koji hoće da nešto u toj sferi postignu. Ne mogu se ja smatrati piscem, kad nemam vremena za pisanje - ne mogu napredovati ako ne pišem i razvijam spisalačke sposobnosti svakodnevno.

Možda su moji aršini veliki ili šta ti ja znam, možda sam i u zabludi, ali čitanje knjiga i svakodnevno pisanje mnogo pomaže i mera je nekog ko želi da napreduje, a ne da stagnira.

Evo ga i čuveni Poov tekst na temu planiranja napisanog, a na primeru Gavrana: http://www.vahidnab.com/philocompo.pdf

Jeste, Perine, ali zamisli da hoćeš da se baviš plivanjem, a samouk si.
Ili skok u vis, ili skok s motkom, recimo...
Ma koliko bio snažan, ma koliko vežbao, ako ne naučiš pravila i fazone ništa osim jadnog proseka nećeš postići.
Čitanje nije dovoljno. Pisanje nije dovoljno. Planiranje nije dovoljno. Prepravljanje nije dovoljno... samo sve to zajedno je možda dovoljno.

Vidiš...Moram da razmislim o tome. 

Hvala.

Znaš šta mene u tome svemu brine? Mislim, nikad nisam nešto zaista planirao. Znaš ono, hej, hajde da napišem nešto o Indijancima. Pa da onda uzmem nekakvu enciklopediju i pročitam o tome sijaset tekstova o njihovom životu, vojevanju, običajima. Okej, možda lažem, pogledam tu i tamo kad mi je nešto nepoznato a ubacujem u priču, ali se to gledanje svodi samo na članak vikipedije, koji taman pokrije ono što minijaturi treba. Zbog toga se često plašim (plašim je teška reč, nije to, ali je najsličnije tome) kad mi neko kaže: "Super je to, odlična ideja čak, ali čini mi se da bi trebao proširiti."

Mislim da bih, širenjem koje neko sugestira, izgubio samu bit, rasplinuo se, izgubio u samoj storiji ili radnji ili tekstu koji pišem.

Ne znam da li kontaš šta govorim, ali stvarno ne mogu to baš da objasnim kako treba.

Što se prepravljanja tiče, tu se slažemo (da je potrebno). Jedan naš pisac mi je kazao:

"Znaš, imam osećaj da bih skoro čitav život mogao provesti na prepravljanju jedne priče."

Mislim, nije baš tim rečima kazao, ali to je bit.

Ja tebe kontam, ali nisam siguran da ti mene kontaš.
Kada kažem planiranje, ne mislim da prikupljaš građu za to o čemu pišeš, već da napraviš scenosled.
Kada jednom budeš radio po scenosledu, doživećeš prosvetljenje... ili ćeš spoznati da to nije za tebe.

Aaaa...sorry, danas sam na ovoj ledari bio napolju na sajmu 10 sati, pa mi vijuge slabo rade.

Scenosled, hm...

Mislim da malo sad kontam šta želiš reći. Recimo, dve-tri moje priče koje su maltene autobiografske (prožete scenama koje sam doživeo) su dobile okej komentare od ljudi kojim sam ih slao. Bukvalno sam opisivao događaje koje sam doživeo, recimo u roku od nekoliko dana na sajmu knjiga u Sarajevu. Tu sam imao u glavi sve: i početak, i sredinu, i kraj, i svaku scenu kao kadar u filmu. Te priče inače i izdvajam kao najbolje što sam napisao.

Da li je to blizu onom o čemu zboriš?

pa pročitaj moj prvi post na ovoj temi.
Upravo o tome pričam.
Zabluda je da postojanje scenosleda sputava piščevu slobodu.

Samo sad treba naučiti kako to inkorporirati u neku izmišljenu priču, koja nije zasnovana na meni bliskim događajima & doživljajima. I will ponder on that. Hvala još jedared.

pisac mora biti talentovan!

pisac mora da piše!

Quote from: Alexdelarge on 17-12-2011, 01:40:04
pisac mora biti talentovan!

ocigledno ne mora!

pa sve ovo što sam ja naveo je potreban uslov za dobrog pisca; ali svakako ne i dovoljan.

Quote from: Boban on 16-12-2011, 18:08:48
Ni pesme ne mogu da se pišu bez koncepta, ne zavaravajte se.

Ovo jos nisam cula...
Uglavnom sve koje znam a da pisu pesme, pisu ih u dahu, a posle malo doteraju eventualno.
Ni ja nisam u zivotu za pesmu imala koncept.

Quote from: dunja on 18-12-2011, 02:19:28

Quote from: Boban on 16-12-2011, 18:08:48
Ni pesme ne mogu da se pišu bez koncepta, ne zavaravajte se.

Ovo jos nisam cula...
Uglavnom sve koje znam a da pisu pesme, pisu ih u dahu, a posle malo doteraju eventualno.
Ni ja nisam u zivotu za pesmu imala koncept.

Слажем се са Дуњом. Познајем неколико песника и "песника" и ни један не припрема концепт за песме. Претпостављам да за прозно дело некоме треба концепт. Али, претпостављам да некоме и не треба. И не треба припадници једне групе да искључују ону другу варијанту као неприхватљиву, и обрнуто, наравно. Свако пише онако како је навикао, како воли, како му је најкомотније и најугодније. Све је ствар талента. и инспирације. бар тако мислим.
Е, сад, друго је питање квалитета текста, јел.
Мислим да неко ко пише без концепта, без претходне припреме, без, како то Бобан назва, сценоследа, него онако, директо из главе, пуштајући се инспирацији на вољу, ако то што пише и није бог зна какав квалитет, сигурно неће побољшати квалитет ако прво припреми концепт.

Bacite neke od tih pesama ovde... da ih malo analiziramo. Igrom slučaja i ja znam objavljivane pesnike i tačno znam kako te pesme izgledaju...