ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Quote from: Bata Životinja on 29-12-2011, 14:28:37
sad se sjetio da ga pomiluje, mora da će izbori...

je l on uopšte u Srbiji bio osuđen? ili je to onaj fazon da je Srbija naslednik SR Jugoslavije, tj Srbije i Crne Gore? mislim, jel mu čini nešto to pomilovanje?

Quote from: Meho Krljic on 05-07-2009, 00:09:11
Pritom čovek odsedeo onoliko u zatvoru, upropašćena mu karijera i, nije baš da podržavam ubijanje ljudi u kafani, ali njega i njegovog brata su ODVALILI od batina pre nego što je potegao pištolj.

A jadničak... njemu upropaštena karijera, strašno, a šta je sa porodicama ubijenih, i ubijenim ? Njima je upropašteno sve, za njih više nema povratka, dok Laušević može još i da zarađuje pišući knjigu. I što misliš da je puno odležao Meho, pa nije bio dvadeset godina u zatvoru, a ubio je dvoje ljudi ?
Ranije sam mislio da je žrtva okolnosti, dok nisam saznao da ih je ubio sa 14 METAKA.
Meni, a mislim i dobrom delu javnosti, ostaje gorak ukus da je javnim ličnostima sve dozvoljeno. Same kvalifikacije su sumnjive. Prekoračenje nužne odbrane, a ispalio 13-14 metaka ? Nije ispalio jedan ili dva, već 14. Ako sam dobro shvatio, jednom čoveku je pucao u leđa. Ali nema veze, mi nećemo tugovati za tim ljudima, već što je nekome upropaštena karijera. I da li je pokazao kajanje time što je napisao visokotiražnu knjigu ? I kreće lavina emisija, od b92 do sinoćne Piramide na Prvoj, gde ga gotovo svi brane. I gle čuda, u jeku predizborne trke koja je neformalno već počela, Tadić ga pomiluje. Groteskno je slušati kako je ,, Žarko Laušević  žrtva vremena u kojem živimo ''. Mom drugaru je maloletnička banda iz NS pre par godina slomila ruku, brata su mu odrali od batina, pa ljudi nisu uzeli utoku i utamanili ih na licu mesta, niti kasnije. Ajde stvarno da se ne pravimo blesavi. Nije on nikakva žrtva, ON JE OSUĐENI UBICA. To što neko obožava Šilju ili Šmekera ne menja činjenicu šta je uradio. Naprotiv- kao javna ličnost trebalo je da dobije i veću kaznu, jer predstavlja idol i primer drugima. A da se istinski kaje i poštuje svoje žrtve, ne bi pisao knjigu o tome šta je uradio, i sebe opet stavljao u prvi plan u javnosti. Sve je ovo velika sramota.

http://www.njuz.net/predsednik-tadic-danas-na-terazijama-potpisuje-knjigu-zarka-lausevica/

Сад се као кроз маглу присећам... Како беше, он у ствари чак и није потегао пиштољ, него је отишао до кола, узео га, вратио се и изрешетао људе? Ако јесте, колико ми је познато, то је отежавајућа околност.

Не знам да ли су ти убијени били нека стока, веома могуће. Али је мучно нешто друго, то да се он као тзв. "позната личност" извуче, чак га и Кен помилује (где? по глави? по пиши?), а да се то неком другом десило, да га одвале од батина и он побије говна и готова ствар... Робијао би и о њему се не би причало.

Za sve je kriva uloga Miloša Obilića u ,,Boju na Kosovu''.

Kažu da je više od 40 puta ,,ubijao'' ,,turskog sultana'', da bi snimili kako treba.

Posle toga ja bih Murata video i u rođenoj majci!
Kamoli u provokatorima iz kafane.

prvi put čujem tu verziju da je otišao do kola po pištolj, znam samo za verziju da ga je nosio za pojasom.

Inače, Anomander, tvoje obrazloženje stoji sve dok ne uvažavaš, bar po meni, vrlo važnu stvar.

Laušević je sa Cetinja, koje je poznato antisrpsko mjesto. Ranije se u medijima moglo pročitati da cu Cetinjani presretali razne đačke eksurzije i pod prijetnjom silom tjerali osnovc da pjevaju njihove nacionalističke pjesme.

A Laušević je ne samo glumio u srpskim filmovima nego je glumio Miloša Obilića. To je za Cetinjane neoprostivo, i pitanje je šta su ti momci htjeli od njega i šta su mu radili.

Pobogu, ubijali su vojna lica koja su ih razoružala 1999. kada su dizali barikade na Cetinju. Po Srbiji su ih kasnije nalazili da se ''osvete''.

Dakle, baš to je pitanje, ko su ubijeni, jer sumnjam da su nevinašca.

Zna li neko kako to da Lauševića do sada već nisu ubili? Mislim, kako ga nije ubio neki od srodnika ubijenih?

gdje da ga nađu u Nju Jorku gradu, beton do betona, na ulici žena bataljonaaaa

pa to je kao tri Srbije veliko.

Quote from: Loni on 29-12-2011, 16:38:59
Za sve je kriva uloga Miloša Obilića u ,,Boju na Kosovu''.

Kažu da je više od 40 puta ,,ubijao'' ,,turskog sultana'', da bi snimili kako treba.

Posle toga ja bih Murata video i u rođenoj majci!
Kamoli u provokatorima iz kafane.

care

Poučen današnjim pomilovanjem Žarka Lauševića, Šarić je počeo pisanje knjige "Kilogram prođe, tona nikako" 

Valjda tona prođe...

Quote from: Bata Životinja on 29-12-2011, 16:45:31
prvi put čujem tu verziju da je otišao do kola po pištolj, znam samo za verziju da ga je nosio za pojasom.

Inače, Anomander, tvoje obrazloženje stoji sve dok ne uvažavaš, bar po meni, vrlo važnu stvar.

Laušević je sa Cetinja, koje je poznato antisrpsko mjesto. Ranije se u medijima moglo pročitati da cu Cetinjani presretali razne đačke eksurzije i pod prijetnjom silom tjerali osnovc da pjevaju njihove nacionalističke pjesme.

A Laušević je ne samo glumio u srpskim filmovima nego je glumio Miloša Obilića. To je za Cetinjane neoprostivo, i pitanje je šta su ti momci htjeli od njega i šta su mu radili.

Pobogu, ubijali su vojna lica koja su ih razoružala 1999. kada su dizali barikade na Cetinju. Po Srbiji su ih kasnije nalazili da se ''osvete''.

Dakle, baš to je pitanje, ko su ubijeni, jer sumnjam da su nevinašca.

Vidi ja dugo nisam obraćao toliko pažnju na sve detalje slučaja. Ono malo što sam čitao ranije, iz štampe, bilo je u stilu da je bio priteran uza zid, i maltene morao tako. Ja ga stvarno cenim kao glumca, i nekako sam verovao da je možda stvarno bio u bezizlaznoj situaciji, i onda potegao, uspaničio se ili šta već, što je moguće u takvoj situaciji.
Međutim kad sam se malo udubio u to, tu mnogo toga škripi. On ih je bukvalno izrešetao, ono u mafija stilu...ne tvrdim da su oni bili cvećke ili da mu nisu hteli nauditi, ali on ih je ladno izroko, tu nije bilo ni pucnjeva upozorenja, ni jedan ili dva u telo, već ih je bukvalno izrešetao. Drugo, to za Cetinje sam čuo, nemam razloga da ti ne verujem, ali to opet ne opravdava ubistvo. Mene lično u ovom slučaju najviše nervira ta medijska kampanja, na tv je bilo brdo emisija o toj knjizi, i onda dođe Tadić i pomiluje ga. On napiše bestseler u kome se kao kaje, a ovamo tuži CG ... ja ne vidim tu kajanje. Nisam ni zato da se čereči doživotno, ako je odslužio zakonski svoje, ok, slobodan je čovek i nek živi, ali brate onda se pokrij po ušima i ćuti, a ne trpati se preko knjige na medije u centar pažnje. Kad je već uradio šta je uradio, najpoštenije bi bilo da ćuti.

Slučajno imam informacije o ovom slučaju maltene iz prve ruke; čovek koji je vršio uviđaj, dakle, jedan od ubijenih je imao hranu u ustima.
Laušević je ladno upucao trojicu i izašao napolje da preti i proziva da li ima još neko da oće da dobije metak.
Jesu ga vređali i verovatno gurali, možda bi ga i pretukli, ali život mu nije bio u opasnosti, to je zvaničan nalaz istrage.
Šta je posle plasirano kroz medije, mene lično ne zanima, jer vrlo verujem čoveku koji mi je sve ovo pričao.

Laušević tužio Crnu Goru

Beograd -- Žarko Laušević podneo je predstavku Evropskom sudu u Strazburu protiv Crne Gore, u kojoj je osuđen na 13 godina zatvora, zbog brojnih kršenja ljudskih prava.

Posle odluke predsednika Borisa Tadića o pomilovanju, Laušević je iz SAD poručio da bi "više od pomilovanja želeo da bude oslobođen pred sudom". Lauševićev advokat Vladan Bojić potvrdio je da je postupak po predstavci, koja je aktom Evropskog suda za ljudska prava potvrđena u avgustu prošle godine, je u toku.

"Nisam osetio olakšanje nakon odluke o pomilovanju. Ova odluka nije promenila ništa u nesreći koju osećam zbog svega što se dogodilo", rekao je advokat Bojić.

On je istakao da je Žarko Laušević tužio Crnu Goru u Strazburu.

"Crna Gora je deset godina ćutala ne dozvoljavajući Lauševiću da iskoristi pravo na delotvoran pravni lek. Zbog toga mi u Strazburu vodimo postupak protiv Crne Gore, koja može imati ozbiljne konsekvence zbog toga", ocenio je advokat Vladan Bojić za ,,Vijesti".

On je rekao i da smatra da je Tadićeva odluka "potpuno legitiman akt i jedini način da se završi ta pravna agonija", ali da Laušević ne oseća olakšanje i zadovoljstvo, jer je njegov život uništen.

Porodice dvojice mladića koji su ubijeni pre 18 godina u podgoričkom kafiću "Epl" ogorčeni su zbog pomilovanja i poručuju da za Žarka Lauševića što se njih tiče "nema abolicije".

Majka pokojnog Radovana Vučinića, Ilinka Vučinić je rekla da ne može da veruje u to i da ne zna kako da reaguje.

"Tek je bio došao iz vojske i posle šest meseci sve je bilo završeno, kako ću da reagujem...ne mogu...", rekla je ona televiziji "Vijesti".

Brat pokojnog Dragora Pejovića, Nebojša Pejović je rekao da je sramno i tragično pomilovanje čoveka koji je oduzeo dva ljudska života.

"Ovo je tužno i tragično da je u jednoj državi osuđen i da se traži za ostali deo izrečene presude, a da ga predsednik druge države pomiluje", naveo je Pejović.
Advokat: Proces pred sudom u Strazburu u toku

Postupak po predstavci, koja je aktom Evropskog suda za ljudska prava potvrđena u avgustu prošle godine, je u toku, navodi se u pisanoj izjavi advokata Bojića.

Laušević je 2003. podneo Ustavnu žalbu Ustavnom sudu Crne Gore, koja je odbačena sa implikacijiom da je stvar u nadležnosti Saveznog ustavnog suda.

"Potom je podneo Ustavnu žalbu Saveznom ustavnom sudu koja je ostala nerešena i završila u arhivu, zbog prestanka postojanja te sudske instance i konstituisanja državne zajednice Srbije i Crne Gore", naveo je advokat Bojić i dodao da je Laušević zatim podneo Ustavnu žalbu Sudu državne zajednice SCG, koja je zbog raspada i te državne zajednice ostala nerešena i takođe završila u arhivu.

Nakon donošenja Ustava Crne Gore 2007. i Zakona o Ustavnom sudu 2008. Laušević je podneo Ustavnu žalbu Ustavnom sudu Crne Gore koja je 28. janura 2010. odbačena s obraloženjem da Crna Gora odgovara samo za povrede onih ljudskih prava kršenih nakon stupanja na snagu njenog Ustava.

To je učinjeno tako, iako je u praksi Evropskog suda, bila nesporno u pitanju trajna radnja nečinjenja u evropskoj praksi izdefinisana trajnom povredom i zato je Laušević podneo Predstavku Evropskom sudu za zaštitu ljudskih prava u Strazburu 16. jula 2010. potvrđenu Aktom tog suda 10. avgusta 2010. i proces je u redovnom toku, ukazao je Bojić.

U vreme Lauševićevog lišavanja slobode u SAD 2. jula 2009. republički javni tužilac Srbije 31. avgusta 2009. podneo je Zahtev za zaštitu zakonitosti Vrhovnom sudu Srbije i Zahtev za odlaganje izvršenja sporne presude Trećem opštinskom sudu.

RJT Srbije je zamolnicom 22. aprila 2010. zatražilo spise predmeta radi odlučivanja po zahtevu od Crne Gore i Višeg suda u Podgorici, ali je zamolnica odbijena uz obrazloženje da ukoliko Srbija smatra da je kazna izrečena presudom koju treba da izvrši prema svom rezidentu i državljaninu previsoka, ima mogućnost da na to utiče samo kroz institute amnestije, pomilovanja i uslovnog otpusta.

Istog stava je bilo i crnogorsko Ministarstvo pravde čime je RJT Srbije primoran da odustane od zahteva.

Ministarstvo pravde Crne Gore je pre 11 dana, 19. decembra zauzelo stav da ta država ne nalazi za potrebno da preduzima bilo kakve radnje izvršenja presude kojom je osudjen Laušević, kazao je Bojić.

To ministarstvo je ukazalo da je Ugovorom koji ta država ima Srbijom o međusobnom izvršavanju sudskih odluka u krivičnim stvarima predviđeno da će se pravnosnažne sudske odluke pre 3. juna 2006. izvršavati u državama ugovornicama kao domaće presude.

Ali, istim tim ugovorom u čl. 4. st. 2 je utvrđeno da samo država izricanja (Crna Gora) ima isključivo pravo da odlučuje o vanrednim pravnim sredstvima.

"Tako je finalno zatvoren bilo koji drugi legalan i primeren pravni put za zaštitu i ispravljanje grubo prekršenog Lauševićevog prava, sem akta o pomilovanju. Predsednik Srbije je ovim aktom zaustavio dalju pravnu agoniju i predupredio nove. Ovim činom je otklonjena povreda jednog od osnovnih međunarodno garantovanih ljudskih prava na delotvoran pravni lek", navodi se u sapštenju Bojića.

Ipak, kako je dodaje, "nesreća svih stradalnika te kobne sudbonosne noći 30. jula 1993. ostala je da zauvek traje u svim dušama unesrećenih porodica i u uništenom životu i tegobnoj progonjenoj duši Žarka Lauševića, dok god on postoji".
Homen: Laušević u pritvoru izdržao prosečnu zatvorsku kaznu

Žarko Laušević je na izdržavanju kazne bio gotovo pet godina. Ministarstvo pravde dalo je pozitivno mišljenje Komisiji za pomilovanje i predsedniku Republike da se pomiluje Laušević, jer je on faktički u pritvoru već izdržao prosečnu zatvorsku kaznu za prekoračenje nužne odbrane, izjavio je državni sekretar Slobodan Homen.

"Uradili smo analizu sankcija, odnosno kazni koje se izriču za prekoračenje nužne odbrane i ustanovili da čak nijedan slučaj nije zabeležen da je izrečena kazna preko pet godina zatvora. S obzirom na to da je Laušević već proveo u pritvoru punih pet godina, on bi, da je osuđen onako kako se prosečno izriču sankcije, već odslužio kaznu", objasnio je Homen.

To je, prema rečima Homena, bio osnovni motiv kojim se Ministarstvo rukovodilo da da preporuku za pomilovanje.

"Smatramo da je sankcija koja mu je bila namenjena, faktički, već i sprovedena i da je on odslužio zatvorsku kaznu i da u tom smislu, ceneći generalno kaznenu politiku, zaista ima mesta da se Žarko Laušević pomiluje i u tom smislu smo dali i pozitivno mišljenje", naglasio je Homen.

Podsećamo, odluku o pomilovanju Žarka Lauševića, kojom se on oslobađa daljeg izdržavanja kazne zatvora, saopštila je u četvrtak Pres služba predsednika Srbije Borisa Tadića.

http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2011&mm=12&dd=30&nav_category=16&nav_id=569979

Quote from: Boban on 30-12-2011, 20:53:30
Slučajno imam informacije o ovom slučaju maltene iz prve ruke; čovek koji je vršio uviđaj, dakle, jedan od ubijenih je imao hranu u ustima.

čisto jedna geek informacija, i Prljavi Hari je imao hranu u ustima kada je ucmekao onog pljačkaša banke u prvom filmu 

ali čisto da se razumijemo, da je to kafana u Americi, i da te neko napadne iz čista mira, imaš pravo da isprazniš šaržer u njega. Čitav. 15 metaka i ćao, zdravo, ne služiš ni dan robije.

Ovo je i pitanje balkanske kulture, neki Brđani misle da je sasvim normalna stvar da te maltretiraju ''malo'' jer im je tako došlo, da guraju dokle mogu i onda stanu i kažu da su se samo malo zezali.

Čovjek može da se ubije jednim udarcem šakom u glavu. Ono što se provlačilo kroz medije jeste da su i on i njegov brat već primili nekoliko teških udaraca i nakon toga postoji svako opravdanje da ih pobije.

Ali ako je tačna ova Bobanova verzija onda je to druga priča, ali ovo što je Anomander rekao apsolutno dozvoljava rešetanje u mafija stilu. Ne zaboravimo onu najgoru verziju iz American History X, kada rasista ubije tipa koji mu je upao na posjed, on dobija 2 godine zbog prekomjerne upotrebe sile jer je maltene uništio čovjeka, a da ga je samo ucmekao ne bi dobio ništa.

A Laušević em nije rasista, em nije izašao nepovređen iz čitave priče, ili bar čisto sumnjam da nije. Najčešća verzija je ipak bila da oni jesu bili naoružani.

Moj stav je definitivno da me ne zanima da li su oni odlučili da njemu naprave tri masnice ili slome dva rebra, da su mu jednu figurativnu dlaku  skinuli s glave ima pravo da isprazni šaržer. Na Balkanu se i previše uzima kao normalno da po kafanama razni likovi izigravaju neku silu.

Jer ispade da ovdje trebamo da izmišljamo neke ''muške'' razloge zašto ne treba pucati, kao da je pokušaj silovanja teža stvar od udaranja neke osobe šakama u glavu, pa žena može da ubije silovatelja u odbrani. Ili ne može? Ispade ja trebam da brinem o pravima silovatelja, siledžija, krimosa i slične bagre, da poturim sopstvenu sivu masu da je oni malo izgaze a da se meni sudi jer sam ispraznio šaržer u njih. Kao, djeca se ''igrala'', niste morali tako da reagujete.

Ne stoji džaba u američkom Ustavu: ako državni organi nisu sposobni da uspostave red i mir u određenom mjestu, kao i bezbjednost stanovnika, građani imaju pravo da nose i koriste oružje.

Bato, bato koji si ti degenerik...

Quote from: Bata Životinja on 30-12-2011, 22:03:42Ovo je i pitanje balkanske kulture, neki Brđani misle da je sasvim normalna stvar da te maltretiraju ''malo'' jer im je tako došlo, da guraju dokle mogu i onda stanu i kažu da su se samo malo zezali.

Čovjek može da se ubije jednim udarcem šakom u glavu.

Stav naše države bi bio da je to sasvim neophodno u ophođenju, čak su onomad uložili i milionče da to pokažu.

Quote from: Bata Životinja on 30-12-2011, 22:03:42

Quote from: Boban on 30-12-2011, 20:53:30
Slučajno imam informacije o ovom slučaju maltene iz prve ruke; čovek koji je vršio uviđaj, dakle, jedan od ubijenih je imao hranu u ustima.

čisto jedna geek informacija, i Prljavi Hari je imao hranu u ustima kada je ucmekao onog pljačkaša banke u prvom filmu 

ali čisto da se razumijemo, da je to kafana u Americi, i da te neko napadne iz čista mira, imaš pravo da isprazniš šaržer u njega. Čitav. 15 metaka i ćao, zdravo, ne služiš ni dan robije.

Ovo je i pitanje balkanske kulture, neki Brđani misle da je sasvim normalna stvar da te maltretiraju ''malo'' jer im je tako došlo, da guraju dokle mogu i onda stanu i kažu da su se samo malo zezali.

Čovjek može da se ubije jednim udarcem šakom u glavu. Ono što se provlačilo kroz medije jeste da su i on i njegov brat već primili nekoliko teških udaraca i nakon toga postoji svako opravdanje da ih pobije.

Ali ako je tačna ova Bobanova verzija onda je to druga priča, ali ovo što je Anomander rekao apsolutno dozvoljava rešetanje u mafija stilu. Ne zaboravimo onu najgoru verziju iz American History X, kada rasista ubije tipa koji mu je upao na posjed, on dobija 2 godine zbog prekomjerne upotrebe sile jer je maltene uništio čovjeka, a da ga je samo ucmekao ne bi dobio ništa.

A Laušević em nije rasista, em nije izašao nepovređen iz čitave priče, ili bar čisto sumnjam da nije. Najčešća verzija je ipak bila da oni jesu bili naoružani.

Moj stav je definitivno da me ne zanima da li su oni odlučili da njemu naprave tri masnice ili slome dva rebra, da su mu jednu figurativnu dlaku  skinuli s glave ima pravo da isprazni šaržer. Na Balkanu se i previše uzima kao normalno da po kafanama razni likovi izigravaju neku silu.

Jer ispade da ovdje trebamo da izmišljamo neke ''muške'' razloge zašto ne treba pucati, kao da je pokušaj silovanja teža stvar od udaranja neke osobe šakama u glavu, pa žena može da ubije silovatelja u odbrani. Ili ne može? Ispade ja trebam da brinem o pravima silovatelja, siledžija, krimosa i slične bagre, da poturim sopstvenu sivu masu da je oni malo izgaze a da se meni sudi jer sam ispraznio šaržer u njih. Kao, djeca se ''igrala'', niste morali tako da reagujete.

Ne stoji džaba u američkom Ustavu: ako državni organi nisu sposobni da uspostave red i mir u određenom mjestu, kao i bezbjednost stanovnika, građani imaju pravo da nose i koriste oružje.

Potpisujem SVE.

Quote from: Boban on 30-12-2011, 20:53:30
Jesu ga vređali i verovatno gurali, možda bi ga i pretukli, ali život mu nije bio u opasnosti, to je zvaničan nalaz istrage.
Šta je posle plasirano kroz medije, mene lično ne zanima, jer vrlo verujem čoveku koji mi je sve ovo pričao.

Meni je ovaj deo u njegovoj knjizi dosta loše i konfuzno opisan. Jesam čitala u hodu, i to samo prvih nekoliko stranica gde se opisuje ovaj pucnjava, ali je tekst prepun "nisam bio svestan šta radim" delova, te ima crnih rupa i praznina u Lauševićevom viđenju događaja...

Nisam pratio ovu diskusiju detaljno, ali se sećam da mi je rođaka koja je živela blizu kafića u ono vreme kad se to desilo, tada rekla da je grupa koja je napala Lauševića ozloglašena grupa seledžija i ološa i da su mnogi obični ljudi (isključeni rođaci ubijenih) odahnuli i smatrali da su dobili što su zaslužili.

Quote from: Alex on 31-12-2011, 13:06:26
ozloglašena grupa seledžija i ološa i da su mnogi obični ljudi (isključeni rođaci ubijenih) odahnuli i smatrali da su dobili što su zaslužili.

Da li je moguće da ima ljudi spremnih da odahnu posle smrti napaljenih klinaca?

"Ozloglašena grupa siledžija i ološa" je bitno različito od "napaljenih klinaca". I ja bih odahnuo na smrt onog prvog.

Nije mi jasno kako ljudi mogu da osuđuju decu. Je li ta grupa nekoga ubila, silovala, pljačkala?

Dvadesetjednogodišnjak i nije baš najtradicionalnija definicija deteta.

EDIT:

Naravno da je dvadesetjednogodišnji čovek dete. Pogotovo ako je muškarac.

Quote from: D. on 31-12-2011, 13:08:02

Quote from: Alex on 31-12-2011, 13:06:26
ozloglašena grupa seledžija i ološa i da su mnogi obični ljudi (isključeni rođaci ubijenih) odahnuli i smatrali da su dobili što su zaslužili.

Da li je moguće da ima ljudi spremnih da odahnu posle smrti napaljenih klinaca?

Prvi put čujem o godinama, ali ne menja stvar - ako su u komšiluku ljudi strahovali za svoju bezbednost od pomenute grupe i pojedini doživljavali šikaniranja (ili batine) - naravno da će odahnuti.

Siledžije u 20-im godinama znaju da maltretiraju slabije od sebe - starce, žene i decu - a za klinca od 14 godina neko ko ima 22 nije dete nego odrasla i opasna osoba. Žena kojoj preti silovanje, takođe ih ne doživljava kao nevinu decu.

Zato i pitam - da li su ubijali, silovali i krali, ili su se samo ponašali kao uspaljeni klinci željni tuče i dokazivanja? Mislim, oni nisu nosili pištolje, zar ne?

Baš zanimljivo da ga je Tadić pomilovao...pitam se da li je to iz humanističkih razloga ili zbog predstojećih izbora. Nisam čitao knjigu, a koliko sam razumeo iz prethodnih izvora Laušević je izgubio zdrav razum u tom momentu i manijački ispraznio šaržer. E sad mi jedna stvar nije jasna - zašto bi bio pomilovan? AKo je to uradio u samoodbrani onda kazna treba da bude manja, ali mora da je odsluži.

Naravno da je iz političkih razloga. Tadić se samo prišljamčio medijskoj kampanji osmišljenoj za Lauševića, da se ovajdi za deo popularnosti koju je ova knjiga pokupila. Jadno, ali već viđeno.

Quote from: Truman on 31-12-2011, 14:04:08
Baš zanimljivo da ga je Tadić pomilovao...pitam se da li je to iz humanističkih razloga ili zbog predstojećih izbora. Nisam čitao knjigu, a koliko sam razumeo iz prethodnih izvora Laušević je izgubio zdrav razum u tom momentu i manijački ispraznio šaržer. E sad mi jedna stvar nije jasna - zašto bi bio pomilovan? AKo je to uradio u samoodbrani onda kazna treba da bude manja, ali mora da je odsluži.

On je osuđen na pet godina, što je maksimalna kazna za prekoračenje samoodbrane. Odslužio i izašao, a onda crnogorski sud ponovio suđenje i osudio ga 2 godine nakon izlaska iz zatvora na 13 godina. I od tada traže da odsluži još 8.

Dakle, Tadić je morao da ga pomiluje zbog te druge presude, jer on je prekoračenje odbrane odslužio, zato se i žali, jer su ga ovi 2001. osudili za nešto sasvim drugo, ne znam tačnu kvalifikaciju.

Naravno, čitavo vrijeme je pitanje da li je on napadnut i da li to onda jeste prekoračenje samoodbrane, ili je uradio ovo što Boban tvrdi da jeste.

Quote from: D. on 31-12-2011, 13:12:59
Nije mi jasno kako ljudi mogu da osuđuju decu. Je li ta grupa nekoga ubila, silovala, pljačkala?

to još niko nije istražio, a trebao je, u svakom slučaju logičnije je da su oni znali Lauševića nego obrnuto

i što se ''djece'' tiče, Kristijan Golubović je karijeru započeo sa 18. godina. Hoće li mi neko reći da mu je neko u 21. ispalio šaržer u grudi da bi neko ovdje nešto spomenuo?

Naravno da bi. Zavisi od okolnosti.

Oružanje Svetog Save

Oblici komercijalizacije tragičke krivice u režiji Kompanije ,,Novosti"

Eksploatacija ljudske tragedije

,,Kao s neba, sa krila dobrog anđela, pala mi je vest da je Žarko Laušević napisao knjigu. I da bi bio voljan da je objavi ovde. ,,Novosti" i ja smo mu – prva ponuda. Stresao sam se od tog iznenađenja". Ovim rečima je Manojlo Vukotić započeo svoj otužni pogovor knjizi sećanja Žarka Lauševića, slavnog glumca, prestupnika i izopštenika iz društva. Reklo bi se da je generalni direktor više nego srećan. Ekstatički je ushićen a oči mu se kao u onim scenama iz crtaća, kada junaci osete mogućnost velike zarade, pretvaraju u dve blicave oznake za dolar. I zaista, tiraž od 200 000 primeraka koji nadmašuje Kusturicu i Dobricu Ćosića zajedno potvrđuje Vukotićevo predviđanje. Ubrzo i čitava javnost počinje da participira u ekstazi generalnog direktora Kompanije ,,Novosti". Organizuje se velika promocija u sali Muzeja Jugoslovenske kinoteke, a specijalni efekt proizvodi video klip netom pristigao iz Amerike u kome sâm Žarko Laušević izgovara nekoliko udarnih fragmenata iz svoje knjige, verovatno po izboru samog generalnog direktora. Na sceni su advokati, režiseri, teatrolozi i glumci. Svako bi da kaže ponešto u prilog veličanstvenom povratku Žarka Lauševića u Beograd. Vukotić daje osnovni ritam i direkciju svakog budućeg čitanja Lauševićevih ispovesti: ,,Iskrenost sa kojom [Laušević] izlaže je fascinantna. Ne štedi sebe – skida se do gole kože. Guli je. Ukucava eksere u svoje meso – dok samog sebe razapinje." Reklo bi se da nam Vukotić nudi jedinstveni novogodišnji striptiz sa elementima ritualnog samopovređivanja na kraju. Zaista, idealna je prilika da se za samo 450 din. uverimo u to. Retko se pruža mogućnost da pročitamo priču o tragičkom junaku našeg vremena koji je zbog počinjenog hibrisa pao u nesreću. Za razliku od Vukotićevog turbofolk marketinga, Aristotel nas podučava da tragički junak može biti samo onaj čovek po sredini "koji se ne ističe ni vrlinom ni pravednošću, niti pada u nesreću zbog svoje zloće i svog nevaljalstva nego zbog neke pogreške (krivice), a to je lice koje uživa znatan ugled i živi srećnim životom, kao Edip, i Tijest, i uopšte članovi takvih porodica". Čini se da je Žarko Laušević i ulogama koje je igrao i životom koji je živeo oduvek podražavao takvu tragičku radnju. Osnovna odlika takve radnje je da kod gledalaca, odnosno čitalaca izazove osećanja straha i sažaljenja. Iz toga proizlazi i finalni učinak tragičke radnje koja kod gledalaca izaziva katarzu, odnosno pročišćavanje takvih afekata. To se umnogome razlikuje od dolarske groznice Manje Vukotića. Za njega je pojam tragičke krivice svakako samo neko "špansko selo" koje može biti dobro ukoliko donosi novac. Međutim, Lauševićeva knjiga Godina prođe, dan nikad je primer permanentnog upinjanja da se dosegne svest o sopstvenoj krivici, onaj "fatalni plamen" o kome razmišlja jedne noći dok posmatra noćnog leptira nadomak upaljene sveće. No upravo priča o tragičkoj krivici može reći nešto više o društvu koje danas uživa u Lauševićevom razgolićivanju.


Svetosavska intervencija u teatru

Žarko Laušević s pravom markira jedan događaj iz svoje prošlosti kao početak svega što mu se potom događalo i zbog čega je ispaštao. Reč je o predstavi Sveti Sava Siniše Kovačevića koja je 31. maja 1990. nasilno prekinuta upadom nacionalističkih falangi Žarka Gavrilovića i Vojislava Šešelja u Jugoslovensko dramsko pozorište. Tačno je da predstava nije odigrana ali Lauševićeva sećanja na taj pokušaj izvedbe pokazuju da se na sceni odigrala mnogo ozbiljnija drama nego što je to bio Kovačevićev literarni predložak. Jedan fragment te drame moguće je videti i na YouTubeu. Ta drama, zapravo njena struktura, potom je ponovljena u Srbiji mnogo puta. Tako nešto se događa i danas (napad na studente u blokadi ili na skvotere u novosadskoj kasarni "Arčibald Rajs"). Ali Žarko Laušević je bio prvi koji je odigrao tu predstavu za nas. I to je zapravo jedini put da je odigrana u teatru gde se pomeranje granice između iluzije i života, književnog teksta i politike dogodilo na najradikalniji način. Junaci ove predstave bili su glumci jednog komada koji je trebalo odigrati, publika, hor sačinjen od nacionalističke rulje, veće staraca (koje je van scene), vođa (koji je van scene) i vođin glasnik (policajac koji prilazi Lauševiću kao glavnom glumcu i prenosi mu "opšte" utiske, zapravo suštinsku informaciju zbog koje će on počiniti hibris). Hor je po dobrom starom Aristotelovom savetu u ovoj tragičkoj radnji tretiran kao jedno lice čija "pesma" bi se mogla primeniti kako za ovu predstavu tako i za sve ostale koje će uslediti tokom devedesetih, do danas. Treba imati u vidu i to, što Laušević previđa u svojoj knjizi, da okupljanje ovog "hora" nije spontani izraz raspomamljene gomile. Naprotiv. Tekst drame Siniše Kovačevića, prema tvrđenju nekih svedoka tog doba, pre nego što je došao do zeničkog pozorišta, kružio je po beogradskim salonima. Tekst je najpre bio ponuđen glumcu Bati Stojkoviću, a onda je preko njegovog brata Živorada dospeo do uticajnog Borislava Mihajlovića Mihiz koji je stavio nezvaničnu zabranu na izvođenje ovog teksta u Beogradu. Otuda upad Žarka Gavrilovića i falangista neće biti spontano okupljanje nezadovoljnika već organizovana akcija koja iza sebe ima veće staraca koje je samo nekoliko godina pre toga obznanilo da su svi vitalni srpski interesi u Jugoslaviji ugroženi. Zbog toga tobože nemoćni policajac prilazi Žarku Lauševiću i kaže mu: "Ako vi hoćete, Lauševiću, policija će intervenisati, ali... može biti mrtvih". Time se stvara pozorišna iluzija prenošenja ingerencije sa vlasti na glavnog junaka komada koji se zove "Prekidanje predstave Sveti Sava u JDP-u" i on donosi kobnu odluku da odigra ostatak uloge po roli koja je za njega spremljena na najvišem vrhu. Za dobro zajednice, on se povlači a potom, budući izložen pretnjama, po savetu policije nabavlja pištolj kako bi se branio, jer država "nije u stanju" da se brine o njegovoj bezbednosti. I tu je negde kraj karijere glumca Žarka Lauševića. Njegova tragička krivica je zapravo uverenje da se država zaista brine o njemu dajući mu dozvolu za nošenje oružja. Istina je zapravo bila drugačija. Žarko Gavrilović i Vojislav Šešelj bili su bezbednosni eksponenti Miloševićeve države, policajac je bio dobri glasnik koji mu je saopštio da kao ugrožena manjina mora da se naoruža. Po tom modelu je Miloševićeva država funkcionisala na svim stranama. Tako su naoružani Srbi u Hrvatskoj, u Bosni i na Kosovu. Bio je to srpski model odbrane manjinskih prava koji je pretvoren i brutalnu agresiju. Biti naoružan u tom trenutku značilo je zapravo prikloniti se naoružanoj većini. A kada su ratovi prošli i zločini počinjeni, krivica je postala samo krivica naoružane "manjine" koja se borila za goli život. Srbija je ostala čista. Otuda i izostanak osećanja straha i sažaljenja, pa i katarze, u ovoj predstavi danas. Kao i kod Manojla Vukotića, pristuno je samo palanačko naslađivanje stradanjem nekog ko je mogao biti bolji od nas, ali je, eto, zbog svoje pogreške, pao u nesreću. Ne i naše. Nasuprot Aristotelovim zakonitostima verovatnosti i nužnosti tragičke priče ovo društvo misli da ono s tim nema nikakve veze. Stoga bi Lauševićeve reči iz trejlera, kojima je Vukotić želeo da pridobije čitalačku masu, trebalo donekle preinačiti: Društvo koje je saučestvovalo u nekom zločinu nikada neće biti slobodno.

http://pescanik.net/2011/12/oruzanje-svetog-save/


edit: kako da namestim da ovo govno ne prikazuje tekst u jednom redu 

Dobar tekst.

dobar je za tariguz. Sad znate, Laušević je simbolički predstavnik srpske genocidalne agresije.

Nisam sklona da ličnu odgovornost prenosim na kolektivnu, ali okolnosti su ovde igrale bitnu ulogu. Sa druge strane, kada bih strahovala za svoj život radije se ne bih eksponirala po kafićima, nego nosila pištolj, koji će, jednom, u navedenim okolnostima, svakako opaliti.

Quote from: Truman on 31-12-2011, 14:04:08
a koliko sam razumeo iz prethodnih izvora Laušević je izgubio zdrav razum u tom momentu i manijački ispraznio šaržer.

...onda nije kriv ni za prekoračenje nužne odbrane...

da, mada neuračunljivost takođe ne oslobađa krivice, samo je drugačije vrednuje.

U svakom slučaju, zahtjev Lauševića za ponavljanjem suđenja je u stvari najlegitimniji, i zanimljivo je da ga jedino on traži, ne traže ga porodice ubijenih, ne traži ga Tadić, ne traži ga javnost, a traži ga Laušević. Suđenje podrazumijeva objelodanjivanje svega, od toga ko su bili ubijeni, šta su radili pomenute noći i šta je uopšte Laušević uradio. On, ako i jeste konfuzan u knjizi kako neki ovdje govore, jedini se izgleda ne plaši suočavanja sa tom situacijom.

Ako on želi potpuno javno suđenje ja ga potpuno podržavam

Quote from: tomat on 31-12-2011, 14:42:25

QuoteOružanje Svetog Save

Oblici komercijalizacije tragičke krivice u režiji Kompanije ,,Novosti"

Eksploatacija ljudske tragedije

,,Kao s neba, sa krila dobrog anđela, pala mi je vest da je Žarko Laušević napisao knjigu. I da bi bio voljan da je objavi ovde. ,,Novosti" i ja smo mu – prva ponuda. Stresao sam se od tog iznenađenja". Ovim rečima je Manojlo Vukotić započeo svoj otužni pogovor knjizi sećanja Žarka Lauševića, slavnog glumca, prestupnika i izopštenika iz društva. Reklo bi se da je generalni direktor više nego srećan. Ekstatički je ushićen a oči mu se kao u onim scenama iz crtaća, kada junaci osete mogućnost velike zarade, pretvaraju u dve blicave oznake za dolar. I zaista, tiraž od 200 000 primeraka koji nadmašuje Kusturicu i Dobricu Ćosića zajedno potvrđuje Vukotićevo predviđanje. Ubrzo i čitava javnost počinje da participira u ekstazi generalnog direktora Kompanije ,,Novosti". Organizuje se velika promocija u sali Muzeja Jugoslovenske kinoteke, a specijalni efekt proizvodi video klip netom pristigao iz Amerike u kome sâm Žarko Laušević izgovara nekoliko udarnih fragmenata iz svoje knjige, verovatno po izboru samog generalnog direktora. Na sceni su advokati, režiseri, teatrolozi i glumci. Svako bi da kaže ponešto u prilog veličanstvenom povratku Žarka Lauševića u Beograd. Vukotić daje osnovni ritam i direkciju svakog budućeg čitanja Lauševićevih ispovesti: ,,Iskrenost sa kojom [Laušević] izlaže je fascinantna. Ne štedi sebe – skida se do gole kože. Guli je. Ukucava eksere u svoje meso – dok samog sebe razapinje." Reklo bi se da nam Vukotić nudi jedinstveni novogodišnji striptiz sa elementima ritualnog samopovređivanja na kraju. Zaista, idealna je prilika da se za samo 450 din. uverimo u to. Retko se pruža mogućnost da pročitamo priču o tragičkom junaku našeg vremena koji je zbog počinjenog hibrisa pao u nesreću. Za razliku od Vukotićevog turbofolk marketinga, Aristotel nas podučava da tragički junak može biti samo onaj čovek po sredini "koji se ne ističe ni vrlinom ni pravednošću, niti pada u nesreću zbog svoje zloće i svog nevaljalstva nego zbog neke pogreške (krivice), a to je lice koje uživa znatan ugled i živi srećnim životom, kao Edip, i Tijest, i uopšte članovi takvih porodica". Čini se da je Žarko Laušević i ulogama koje je igrao i životom koji je živeo oduvek podražavao takvu tragičku radnju. Osnovna odlika takve radnje je da kod gledalaca, odnosno čitalaca izazove osećanja straha i sažaljenja. Iz toga proizlazi i finalni učinak tragičke radnje koja kod gledalaca izaziva katarzu, odnosno pročišćavanje takvih afekata. To se umnogome razlikuje od dolarske groznice Manje Vukotića. Za njega je pojam tragičke krivice svakako samo neko "špansko selo" koje može biti dobro ukoliko donosi novac. Međutim, Lauševićeva knjiga Godina prođe, dan nikad je primer permanentnog upinjanja da se dosegne svest o sopstvenoj krivici, onaj "fatalni plamen" o kome razmišlja jedne noći dok posmatra noćnog leptira nadomak upaljene sveće. No upravo priča o tragičkoj krivici može reći nešto više o društvu koje danas uživa u Lauševićevom razgolićivanju.


Svetosavska intervencija u teatru

Žarko Laušević s pravom markira jedan događaj iz svoje prošlosti kao početak svega što mu se potom događalo i zbog čega je ispaštao. Reč je o predstavi Sveti Sava Siniše Kovačevića koja je 31. maja 1990. nasilno prekinuta upadom nacionalističkih falangi Žarka Gavrilovića i Vojislava Šešelja u Jugoslovensko dramsko pozorište. Tačno je da predstava nije odigrana ali Lauševićeva sećanja na taj pokušaj izvedbe pokazuju da se na sceni odigrala mnogo ozbiljnija drama nego što je to bio Kovačevićev literarni predložak. Jedan fragment te drame moguće je videti i na YouTubeu. Ta drama, zapravo njena struktura, potom je ponovljena u Srbiji mnogo puta. Tako nešto se događa i danas (napad na studente u blokadi ili na skvotere u novosadskoj kasarni "Arčibald Rajs"). Ali Žarko Laušević je bio prvi koji je odigrao tu predstavu za nas. I to je zapravo jedini put da je odigrana u teatru gde se pomeranje granice između iluzije i života, književnog teksta i politike dogodilo na najradikalniji način. Junaci ove predstave bili su glumci jednog komada koji je trebalo odigrati, publika, hor sačinjen od nacionalističke rulje, veće staraca (koje je van scene), vođa (koji je van scene) i vođin glasnik (policajac koji prilazi Lauševiću kao glavnom glumcu i prenosi mu "opšte" utiske, zapravo suštinsku informaciju zbog koje će on počiniti hibris). Hor je po dobrom starom Aristotelovom savetu u ovoj tragičkoj radnji tretiran kao jedno lice čija "pesma" bi se mogla primeniti kako za ovu predstavu tako i za sve ostale koje će uslediti tokom devedesetih, do danas. Treba imati u vidu i to, što Laušević previđa u svojoj knjizi, da okupljanje ovog "hora" nije spontani izraz raspomamljene gomile. Naprotiv. Tekst drame Siniše Kovačevića, prema tvrđenju nekih svedoka tog doba, pre nego što je došao do zeničkog pozorišta, kružio je po beogradskim salonima. Tekst je najpre bio ponuđen glumcu Bati Stojkoviću, a onda je preko njegovog brata Živorada dospeo do uticajnog Borislava Mihajlovića Mihiz koji je stavio nezvaničnu zabranu na izvođenje ovog teksta u Beogradu. Otuda upad Žarka Gavrilovića i falangista neće biti spontano okupljanje nezadovoljnika već organizovana akcija koja iza sebe ima veće staraca koje je samo nekoliko godina pre toga obznanilo da su svi vitalni srpski interesi u Jugoslaviji ugroženi. Zbog toga tobože nemoćni policajac prilazi Žarku Lauševiću i kaže mu: "Ako vi hoćete, Lauševiću, policija će intervenisati, ali... može biti mrtvih". Time se stvara pozorišna iluzija prenošenja ingerencije sa vlasti na glavnog junaka komada koji se zove "Prekidanje predstave Sveti Sava u JDP-u" i on donosi kobnu odluku da odigra ostatak uloge po roli koja je za njega spremljena na najvišem vrhu. Za dobro zajednice, on se povlači a potom, budući izložen pretnjama, po savetu policije nabavlja pištolj kako bi se branio, jer država "nije u stanju" da se brine o njegovoj bezbednosti. I tu je negde kraj karijere glumca Žarka Lauševića. Njegova tragička krivica je zapravo uverenje da se država zaista brine o njemu dajući mu dozvolu za nošenje oružja. Istina je zapravo bila drugačija. Žarko Gavrilović i Vojislav Šešelj bili su bezbednosni eksponenti Miloševićeve države, policajac je bio dobri glasnik koji mu je saopštio da kao ugrožena manjina mora da se naoruža. Po tom modelu je Miloševićeva država funkcionisala na svim stranama. Tako su naoružani Srbi u Hrvatskoj, u Bosni i na Kosovu. Bio je to srpski model odbrane manjinskih prava koji je pretvoren i brutalnu agresiju. Biti naoružan u tom trenutku značilo je zapravo prikloniti se naoružanoj većini. A kada su ratovi prošli i zločini počinjeni, krivica je postala samo krivica naoružane "manjine" koja se borila za goli život. Srbija je ostala čista. Otuda i izostanak osećanja straha i sažaljenja, pa i katarze, u ovoj predstavi danas. Kao i kod Manojla Vukotića, pristuno je samo palanačko naslađivanje stradanjem nekog ko je mogao biti bolji od nas, ali je, eto, zbog svoje pogreške, pao u nesreću. Ne i naše. Nasuprot Aristotelovim zakonitostima verovatnosti i nužnosti tragičke priče ovo društvo misli da ono s tim nema nikakve veze. Stoga bi Lauševićeve reči iz trejlera, kojima je Vukotić želeo da pridobije čitalačku masu, trebalo donekle preinačiti: Društvo koje je saučestvovalo u nekom zločinu nikada neće biti slobodno.

http://pescanik.net/2011/12/oruzanje-svetog-save/


edit: kako da namestim da ovo govno ne prikazuje tekst u jednom redu 

Koristi quote tag, a ne code.

Quote from: Truman on 31-12-2011, 14:04:08
Baš zanimljivo da ga je Tadić pomilovao...pitam se da li je to iz humanističkih razloga ili zbog predstojećih izbora.

Ja bih bio najsrećniji da su se govna pobila međusobno. Jedan glumački gnjavež manje, šaka nabarenih Crnogoraca manje, kome bi to zasmetalo...

Quote from: Bata Životinja on 31-12-2011, 15:11:58
dobar je za tariguz. Sad znate, Laušević je simbolički predstavnik srpske genocidalne agresije.

Nije to Bato, al nekako ne mogu progutati ni tu žvaku kako je on neki tužni junak, predstavnik srpstva u CG. I jedno i drugo je preterivanje.
Nije on jedini koji je ikada učestvovao u kafanskoj ili nekoj drugoj tuči, koji je trpeo udarce ili šutiranja. Pa nisu svi koji su tako nešto doživeli otišli po utoku i smanjili brojno stanje stanovništva.
A kampanja je blago rečeno smorna. Izbroj koliko mu je emisija i tekstova posvećeno. Postao je ko Nataša Bekvalac, čim otvorim novine ili upalim tv, tu je njegova knjiga. Budi faca i izdrži kad si već to uradio. Tačno je, onaj ko je spreman glumiti facu i izazivati tuče, mora biti spreman da ga neko može i nafilovati olovom . S druge strane, i onaj koji nosi pištolj i spreman ga je upotrebiti, mora biti spreman i snositi posledice te upotrebe. Napravio je šta je napravio, sad nek bude muško i izdrži koliko treba, a ne pisati plačiknjige za domaćice.

Pa da, ali koliko treba da izdrži? Kaznu od pet godina je odležao, ovi ga jure za još osam, pravno je situacija potpuno suluda, čovek hoće da se sve to već jednom reši, a dokle god ide samo pravnim putem sa onim žalbama i zahtevima i šta sve, ne rešava se ništa. I manje poznati od njega bi u takvoj situaciji pokušali da pokrenu halabuku u medijima, pošto je to teže zabašuriti od nekih tamo žalbi za koje se sud izjavi da nije nadležan, a ko jeste, ne zna se.

ali on i tvrdi da je izdržao koliko treba, i još traži otvoreno ponavljanje suđenja. Da je postao medijski smor to stoji, ali ko zna šta bih ja uradio da dobijem presudu, odležim je i onda mi neko sudi za nešto što sam već odležao.

Jebote, Varg Vikernes je brutalno nožem iznabadao nekog jadnika, dobio 21 godinu, odslužio 15 i izašao na uslovnu.

Žarko Laušević reagovao kao i klasični Crnogorac, što ga ne opravdava i kaznu je zaslužio. Samo je pitanje, kolika ta kazna treba biti i kada može biti pušten zbog dobrog vladanja, ako ga uporedimo sa Vikernesom?

Vikernes je odslužio 15, Laušević 5, Crna Gora traži 13.

Kako god okreneš, možda je 5 malo, ali je najbliže stvarno fer presudi.

Quote from: angel011 on 01-01-2012, 20:02:08
Pa da, ali koliko treba da izdrži? Kaznu od pet godina je odležao, ovi ga jure za još osam, pravno je situacija potpuno suluda, čovek hoće da se sve to već jednom reši, a dokle god ide samo pravnim putem sa onim žalbama i zahtevima i šta sve, ne rešava se ništa. I manje poznati od njega bi u takvoj situaciji pokušali da pokrenu halabuku u medijima, pošto je to teže zabašuriti od nekih tamo žalbi za koje se sud izjavi da nije nadležan, a ko jeste, ne zna se.

Ja se slažem da to treba rešiti, ali nekako mi se čini da je pet godina koje je odslužio stvarno malo za dvostruko ubistvo. Kakve god bile okolnosti, ipak su dva života ugašena.

http://www.novosti.rs/vesti/planeta.301.html:358142-SAD-Kaznjavaju-samo-lose-momke---Srbe

QuoteNapravio je šta je napravio, sad nek bude muško i izdrži koliko treba, a ne pisati plačiknjige za domaćice.

Ah, a domaćice čitaju "plačiknjige"? Takođe, moraš da budeš "muško" da bi preuzeo odgovornost za svoje postupke i "izdržao"?

Quote
Nije to Bato, al nekako ne mogu progutati ni tu žvaku kako je on neki tužni junak

Svi smo mi tužni junaci u ovom filmu.

U Oklahomi, osamnaestogodišnja majka tromesečne bebe, čiji je muž umro od raka pre nedelju dana (na božić), na novogodišnje veče zvala 911 jer su dvojica muškaraca sa lovačkim nožem provaljivala u njenu kuću. Pitala je dispečera da li je u redu da puca - naoružana sačmarom i pištoljem - ako uđu u njenu kuću. Dispečerka je rekla da ne može da joj kaže da je to u redu, ali da učini sve što može da učini da zaštiti bebu. Čovek provali vrata, stupi u kuću, žena ga ubije na mestu. Drugi se preda policiji. Policija kaže da je žena uradila ispravnu stvar.

Mislim da bismo se svi, ako su nabrojane činjenice tačne, složili

http://abcnews.go.com/US/okla-woman-shoots-kills-intruder911-operators-shoot/story?id=15285605#.TwVW4FZuJEM

http://gma.yahoo.com/video/news-26797925/oklahoma-mother-18-kills-intruder-breaking-into-her-home-while-on-phone-with-911-27777235.html

apsolutno podržavam mladu mamu na njenom putu oslobađanja sveta od šljama.
way to go, mom!

nadam se samo da ova akcija neće ostaviti veće posledice na njenu psihu, moral i tako to - kažu da nije svejedno ubiti čoveka, pa još izbliza, nekoga bi morila griža čak i kad ti taj ološ s nožekanjom juriša na čeljade...

ipak, u americi je nužna samoodbrana razumnije prihvaćena.
ne znam baš, a živo me zanima, kako bi neko OVDE u serbiji prošao da uradi slično.
ne mora baš da bude mama s detetom - npr. da zreo čovek ubije naoružanog lika koji mu razvali vrata stana. kako bi prošao?

hm, sa mnogo strana čuh i pročitah da je knjiga super, ali meni se njegov stil uopšte ne dopada. naročito mi se ne sviđa kako je napisan deo koji pokriva zatvorska razmišljanja. nekako su, by far, najzanimljiviji flashback-ovi koji nas vracaju u žarkovu mladost, opis sudskog procesa i dana provedenih u zatvoru, jer liče na documentary.
knjigu sam pročitala najvise zbog toga sto me zanimala njegova strana medalje i mislim da je bio prilično iskren u opisu dogadjaja. btw, glede bobanove "istinite verzije": moj drug božo crnogorac kaze da su tipovi koje je ubio bili ološ i da je podgorici svanulo kad ih je koknuo. CG sud nije mogao da mu oprosti sto je ispucao svih 13 metaka (razumljivo) i sto je jedan od njih pogodio jednog od ubijenih u leđa, sto znači da je ovaj vec počeo da beži (detalj o fatalnom metku u leđa se ne pominje u knjizi, tako da ne znam je li to istina ili rekla-kazala).

u svakom slučaju, cak i da su ubijeni bili ološ (a tačno mogu da zamislim bahatost "povratnika s ratišta" ), fakat je da je laušević ipak dobio premalo godina za (ne)delo, a i fakat je da je iritantan nacin na koji branislav lečić & co. govore o dogadjaju.

s druge strane, da je srđan aleksić imao gan, sad verovatno ne bi bio mrtav, a ugažen je nogama od, verovatno, slične ekipe.

tako da...pojma nemam za RL, al knjiga je shit.