ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

 
     Ditus je sa uzvišice posmatrao ovce što su se raštrkale po kosini. Mada ga oči više nisu služile kao nekada, jasno je video ogromnu vrbu, tamo dole kraj vode.
      Onamo u senci, Baton je pogubio Batona. Zbog izdaje.
   Nikada Ditus nije video toliko spokoja u smrti kao tada kod Batona Breučkog.
   Ustanak je pamtio po gladi, po bolesti koja samo što ga nije odnela i po bežanijama kroz Panonske močvare. Sećao se i Batona Breučkog. Izdajnika koji je zadao smrtonosni udar ustanku i spasao svoj narod uništenja.
   Kada su se Breuci pridružili Dezijatima i krenuli na Sirmium sve je izgledalo  veličanstveno. Trebalo je samo isterati Rimljane sa zemlje. Kako su bili naivni! Isterivanje neprijatelja je bilo sve oko čega su se složili. Niko nije znao kako bi to u stvari trebalo činiti.
      Onda su stigli Tračani i udarili sa leđa. Močvare su postale grobnice.
   Kada su boleštine i glad pomorom udarile na Breuke, Baton je doneo odluku. Isporučio je Pinesa Rimljanima i predao se.
   Nažalost Dezijati su i dalje ratovali. Nedugo potom Baton Dezijatski je pogubio Batona Breučkog. Tamo kraj vode, podno vrbe. A Onda su Rimljani odveli i njega kao trofej u Rim.
      U Panoniji je zavladao mir. 
   Mladići stasali posle rata, Batona su smatrali sramotom. Ali oni nisu videli užas Rimske odmazde. Ne znaju da je to bio jedini način da im se ne zatre seme.
   Da bi se otkrilo zašto je Baton Breučki toliko spokojno dočekao svoj kraj trebalo bi poznavati jednu nikad ispričanu priču.
      Ovako bi ona glasila da postoji iko ko bi je ispripovedao.



   Lavincija je čekala. Pogled joj je počivao na kolskom putu koji je prolazio kroz selo pravcem kojim su svi otišli. Pogled joj je zaklanjalo zgarište nekada čuvene vodenice, na čijem vrhu je jedna greda nedirnuto virila iz spaljenog krovišta. Nije više mislila o boli koju je osetila videći Ledrusovo zanjihano telo obešeno o istu tu gredu. Nije razmišljala o sveže iskopanim humkama ispod pragova. Nije više mislila ni o čemu, izuzev o onome što ju je zadržalo. Uzalud su je molili, uzalud su je grdili. Nije mogla poći  na zapad, sve dok lutka, koju je rasejano premetala u nervoznim šakama, ne bude vraćena. Dok je skrivena u stenama, posmatrala čerečenja na konjskim repovima, nije primetila ono najstrašnije. Ono zbog čega sad sedi u travi i posmatra istok.
     Pojava ratnika u raskošnoj spremi bila je iznenadna zbog toga što je deo puta kojim je stigao potpuno ispustila iz vida. Nešto je govorio, ali nijednu reč nije razumela. Najzad pridošlica čučnu kraj nje i poče da joj briše uplakano lice. Počela je da razumeva njegove reči, ali nije nalazila nikakav smisao u njima. Govorio je o ratu i o nekakvom užasu. Kao da je on znao šta je užas.  Uznemiravalo ju je njegovo torokanje i podigla je pogled prema njemu ne bi li ga ućutkala.
   Bilo je to poznato lice. Toliko poznato da je razum počeo da joj se vraća. Njegove reči su počele da dobijaju smisao. Lavincija živnu.
- Nesrećna moja Lavincija. Gde su ljudi iz sela? - dok ga je slušala setila se i njegovog imena. Odgovorila mu je.
- Otišli... Pobegli na zapad...  - Baton, zvao se Baton. Gde je bio tako dugo? Baton ju je neko vreme sažaljivo posmatrao, pa se najzad oglasio:
- Zašto si još uvek ovde? - da je sve krenulo po zlu Baton je znao. Dolazeći drumom imao je prilike da vidi zlodela neprijatelja, ali ni za tren nije pomišljao da će selo zateći ovakvim. Danima su se povlačili kroz močvare i Tračani su im dahtali za stopama, a spaljena polja što su ih Rimljani za sobom ostavili nisu ih mogla prehraniti. Sresti Lavinciju bosonogu, poderane i prljave haljine, kako nepomično sedi u travi kraj puta, bilo je samo deo užasa. Obrazi su na njenom garavom licu bili oslikani tragovima suza. Nepomično je buljila u jednu te istu tačku kao da kraj nje nikoga i nema. Ono što je od Breučke armije preostalo, zaustavilo se sa zapadne strane sela. Sveže iskopana zemlja ispod nekadašnjih pragova davala je do znanja gde su nestala tela sa krstova ukopanih na prilazima selu.
      Ipak, Lavincija je bila ovde.
   Ogromne oči najzad pogledaše u njega. I dalje je bila predivna. Tako uplakana i musava podsetila ga je na nezaštićeno dete i poželeo je da je zagrli i da je uteši. Video je njena malena obla stopala i njene tanušne prste kako stežu dečiju igračku. Srce poče da mu se otima.
   Lavincija se najzad oglasi ogrubelim i slabim glasom. Koliko li dugo ovde sedi bez hrane i vode?
- Dasantila je ostala u šumi. Nju čekam. Onda ćemo otići. Zajedno.
- Dasantila? Je li ona sa Ledrusom – pomislio je da ju je muž ostavio. Poveo dete sa sobom. Cerek kojim je Lavincija propratila pitanje nije mu se dopao. Pokazala je ka humci pod pragom ruševine.
- Tamo je Ledrus. Dasantila je u šumi. Doći će. Zato sam ovde. - reče tiho.
   Sada je već bio siguran da su joj misli ozbiljnom neredu. Nešto strašno se desilo, ali nije ništa mogao razabrati iz Lavincijinog buncanja. Najednom ona se uspravila.
- Ti! Ti si ratnik, ti možeš da je vratiš! Nađi je! Nađi moju Dasantilu! - glas joj se najednom ispuni rešenošću. Ta promena mu je uskovitlala misli.
- Polako Lavincija, polako. Kaži mi tačno gde si je izgubila. - zapita je.
- Na Doberusu smo bežale od Rimljana. Kada su oni otišli više je nije bilo.
- Čekaj, jesi li sigurna da je nisu oni odveli sa sobom? - previše je bila samouverena.
- Nisu, videla sam ih kako odlaze i znam koga su vodili.- najednom grč joj je protresao telo i suze potekoše, ponovo brazdajući skorenu prljavštinu na obrazu.
- Ne, Dasantilu nisu vodili – nastavi ona posle nekog vremena. Promene behu nagle.
– Dugo sam je tražila ali našla sam samo njenu lutku. - spustila je pogled na stvarčicu u rukama. Misli su joj opet odlutale i jedno vreme Baton je čekao da nastavi. Njen pogled je bludeo okrećući se opet ka vodenici.
- Kaži mi gde si našla lutku? - morao je da izvuče nešto iz tog zbrkanog uma. Zaboravio je na svoje ljude.
- Na ivici močvare. Dalje nisam mogla.- Zgrčio mu se želudac. Odatle su stigli.
- Moraš mi vratiti moje dete! - vrisnu Lavincija. Nije izgledalo da će prihvatiti bilo kakvo objašnjenje.
- Ne znaš šta je tamo... - najednom ona se uspravi i u očima joj se najpre pojavila neočekivana odlučnost, a samo trenutak kasnije lice joj dobi zavodljivi izraz. Preneražen tom naglom promenom Baton se zaustavi u pola rečenice, da bi najednom uz nevericu shvatio da Lavincija snažnim pokretima kida haljinu sa sebe. Njena obla ramena i čvrste dojke pojaviše mu se otkrivene pred zabezeknutim pogledom, ali ona nije zastajala i haljina je, pucajući po šavovima, otkrivala njene vretenaste butine i obla kolena. Zbunjenost i prijatna jeza mešali su se u njemu dok je haljina padala na zemlju. Obli bokovi, pregibi butina, maleni crni žbunić ispod njenoga pupka, sve je to bilo tu, nadohvat rukama željnim milovanja. Naglo se trgao kada je podigla pogled na njegovo lice. Razbarušena kosa je donekle sakrivala široke usnice koje su šapatom izgovarale reči :
- Znam Batone kako si me oduvek gledao, znam šta si hteo. Uzmi me, samo mi vrati dete. Biću ti pseto, pratiću te gde god da pođeš, ispuniću ti svaku želju, samo mi vrati Dasantilu. - Da, želeo je njeno telo više od ičega na svetu, ali ne ovako. Zaustio je da to i kaže, ali nije znao kako. Oboje su ćutali neko vreme, a onda Lavincija naglo pade ničice.
- Molim te, molim te!   -  Spustio se do nje nežno polažući ruku na njen podbradak. Oči, vlažne i tamne podigoše se ka njemu. Želeo je da im se usne spoje. O, itekako je želeo. Pa ipak samo je podiže i zagrnu je poderanom haljinom. Da su druga vremena uzeo bi je tu nasred sela, ali ne sada! Sada je sve drugačije.
   Lagani šum naterao ga je da se okrene. Verzo je stajao kraj njega sa isukanom sikom u ruci. 
- Nije pametno da ovako nestaješ, zabrinuo sam se. - reče.
- Jesu li se ljudi smestili? - bilo mu je neprijatno. Kao da je njegova pohota razgolićena.
- Kako su znali i umeli. - ako je Verzo nešto i slutio, to nije pokazivao.
- Slušaj, smesti ovu ženu sa ostalim izbeglicama. Vraćam se u močvaru. - reče odsečno.
- Jesi li poludeo? Močvara vrvi od Tračanskih plaćenika! -  uzviknu Verzo.
- Neću da se raspravljam. Pines će komandovati podjednako dobro kao i ja.
   Tako je Baton krenuo da potraži Lavincijinu kćer, ne znajući da će naći mnogo više od toga.
   Tragovi su vodili ka močvari. Obećanje naslade i ljubavi, vodilo ga je napred, u magloviti svet. Plavičasta izmaglica se u pravcu  napredovanja sve više zgušnjavala . Nastavljao je prateći sve neprimetnije tragove. Polegnuta trska ovde. Izvrnuti kamen tamo. Nit zakačena za trn. Slomljena grančica jove.  Nastavio je oprezno, ispitujući tlo pred sobom. Drveće oko Batona se proređivalo i sve je više ustupalo mesto ševaru i trsticima, a magla je postala neprirodno gusta i otežavala je napredovanje. I dalje je bilo visokog rastinja, ali debala prekrivenih gnjecavim slojem mahovine i gljivičastim rastinjem. Kada se najzad gusti ševar otvorio ka jednom proplanku dah mu zastade. Proplanak je bio prekriven stotinama zmijskih telesa koja su se izvijala, preplitala i migoljila u nepreglednom mnoštvu. Pa ipak to nije bilo najveće iznenađenje.
   Bila je tu i Dasantila. Njenu zmijama prekrivenu haljinicu jedva da je razaznavao. Ona sama, međutim, nije bila među gmizavcima. Nepomično je ležala  na gorostasnom oborenom deblu poviše jezivog prizora, potpuno gola. Jedna noga joj beše savijena u kolenu i jedini znak da je živa bejahu duboki udisaji koji su joj ravnomerno pomerali grudni koš. Ali nije tamo bila sama, Obmotano oko debla i provlačeći joj se između nogu, obujmivši tanušno telo, nad njom se nadvijala jeziva glavurda zmijskog cara. Kao kruna na glavi mu blistaše četri roga, a među jezivim očnjacima palacao je račvasti jezik. Idućeg trenutka Baton je znao da su ga ćilibarski žute oči ugledale.
   Dasantila otvori oči i podiže se u sedeći položaj.  Baton nije razaznavao da li je to učinila sama ili ju je grdni gmizavac podigao. Video je da se obličje gmaza ravnomerno pomera među detinjim nogama. Lavincijina kćer okrete pogled ka njemu. Kao da mu je led prožeo dušu kad im se pogledi sretoše! Oči joj behu ćilibar! A kad je progovorila to nije bio glas deteta, nego starice.
- Baton! Vođa naroda Breučkog. I njihova propast! - suviše iskustva, suviše činjenica...
- Ko si ti?! Ti nisi Dasantila! - u glasu su mu se razaznavali oklevanje i strah.
- Nisam, u pravu si. Možeš me zvati Demon voda. - glas toga je bio spokojan. Smisao izrečenog nije.
- Šta hoćeš od mene? - Nije mogao prići detetu, okruženom otrovnicama.
- Hoću da ti pokažem nešto. I da ti dam jedan savet. - oči se okrenuše ka jugu. Isprativši taj pogled Baton je shvatio da bizaran prizor pred njime okružuje čopor vukova. Bili su skriveni među drvećem koje je okruživalo proplanak i kao da su nešto čekali.
- Pogledaj ih. Osećaju pretnju u našem neobičnom ponašanju. Ne prihvataju što smo na površini. -  reče dete demon.
- O čemu govoriš? - na čelu čopora bila je vučica inteligentnog pogleda. Baton nije mogao da odvoji pogled od prelepe životinje.
- O zmiji. O simbolu i osnivaču tvoga naroda! - dok je, šta god to stvorenje bilo, govorilo, vučicin pogled bljesnu surovošću. Čopor, koji kao da je samo to čekao, najednom se hitro pokrenuo. Uleteše među zmije kidajući i ubijajući. Pokolj je bio užasan. Baton se već zapitao jesu li kurjaci imuni na otrov, kada se jedan sruši u agoniji. Najednom Dasantila se ponovo oglasi:
- Ali, oni ne žele da ubijaju gomilu. Žele cara! A ubijaće, makar po cenu istrebljenja obe vrste. - Baton skrenu pogled prema devojčici koja to nije bila.
- To su samo zveri. Ubijaće se dok bude sveta i veka. - najednom gmaz ispusti dete.
- Misliš? Pogledaj. - zmijski car stade da se uvija oko sebe u neprestanim pokretima i kao da se smanjivao sve više i više. Najzad devojčica ga uze u ruke, ustade i pokrenu se prema krupnoj vučici. Zmije su joj se uklanjale ispod nogu, a vukovi zastadoše. Vučica lagano pođe prema njoj. Kada se susretoše dete pruži ruke prema zveri. Ova dohvati gmizavca i u trenu ga raskide na komade. Zatim se okrenu i krete ka drveću. Čitav čopor krenuo je za njom i najzad vukovi nestadoše u rastinju. Zmije stadoše da se okupljaju oko nage devojčice. Pogledi im se ponovo sretoše.
- Dovoljno je predati im vođu i narod je pošteđen uništenja. Razmisli o ovome što si video. - Baton je jasno zapazio da se nalaze kraj vode u senci vrbe.
   Idućeg trenutka krhko telašce se protreslo i dete ga je pogledalo drugačijim pogledom. Pogledom prepunim straha. Oči devojčice su bile tamne i širom rastvorene. Detinja usta se otvoriše da vrisnu istoga trenutka kada su se stotine otrovnih zuba zarile u uzdrhtalo telašce. Tamo kraj vode, podno vrbe. Baton je skamenjen posmatrao kako se zmije povlače i jedna po jedna nestaju u ševaru dok devojčica pada na tlo. Kada se pokrenuo bilo je prekasno. Dete je još uvek dahtalo, ali ni mnogo snažniji čovek ne bi mogao preživeti toliko zmijskih ujeda. Podigao ju je i krenuo ka selu.
   Lavincijino lelekanje nije razumeo. Spustio je leš pred njene noge i ostavio ju je za sobom. Kao u bunilu pridružio se svojim ljudima i proveo je dan ne obraćajući se nikome.
   Nedeljama je Baton potom predvodio vojsku bežeći pred Rimljanima i Tračanima. Nedeljama je prolazio kroz smrad leševa po spaljenim selima. Boleštine i glad pomorili su gotovo sve što je neprijatelju promaklo. Svake noći u snove mu je dolazila Dasantila. Svake noći sanjao je vukove.
   Najzad je doneo odluku. Glasnik je odaslan u tajnosti i dogovor sa Tiberijem je ostao tajna. Sve dok Baton nije predao Pinesa i ugovorio predaju.
   A kad su ga poveli tamo do vode, podno vrbe, znao je da će njegov narod živeti.
   Ono što nije znao je da će se reka na čijoj je obali našao smrt jednom zvati Bosna.

Ako si ti autor, čestitam 

 

Uopšte se ne sećam zašto bi mi se zahvaljivao... 

Čestitam i želim ti što više ovakvih povoda za opijanje. 

Je, ja sam autor. pa stoga - hvala.

A ti što se ne sećaš - možda baš to i jeste razlog što sam ti posvetio ovu priču.

Da li si uzeo u obzir, kada si uzimao sjajno drugo mesto, da mi povrh onog tankera piva dođeš sada još... recimo, dva kom?

Otvori se Stipane, drugo mesto nije mačiji kašalj, a Džek nije dugme

Ne bih da kvarim idilu, ali... Baton, Ditus, Lavincija, Dasa..kakogod; imena su mi malko teška za čitanje. Da ne pominjem da me prezimena (ili nadimci) tipa Breučki neumitno nagone da se setim gospodina, recimo, Podbrdnog, a onda, sledstveno, i onih koji ovakvu prozu, okreni-obrni, bolje pišu.

No, ok je ovo, Stipane, pročitao bez zadrške i problema.

(Ajde više napoj Džeka, will ya?)

Kao prvo - Baton, Ditus i Lavincija su istorijski realna imena, a Breuci su ilirsko pleme. Sve je to u kontekstu teme konkursa.
Kao drugo - naravno da svi bolje pišu od mene, to se i ne dovodi u pitanje posle moga prošlomesečnog fijaska na radionici.
Zamisli kako bi tek ostali prošli da su učestvovali na konkursu?!

A kao treće - Džekonja će uvek popiti pivo na moj račun - grebao se on ili ne. Na isto mu se svodi. 

Eh Stipane, načekaćemo se na istovar tankera. Vodim ljutu bitku sa trigliceridima i ostalim izgladnjivačima; stroga dijeta podrazumeva i odricanje božijeg mleka, iliti piva.

Elem, ne glupiraj se; drugo mesto nije prvo, ali je odmah iza, što u prevodu znači da ima i onih koji lošije od tebe pišu.
Sem ukoliko vas nije samo dvoje učestvovalo

Ne brini Džek, dijete prolaze, Stipan ostaje...

Bravo Stipe    ... hoću li i ja moći da se ogrebem za koje pivo, ipak sam ti najbliže tu    (šalim se  )

Tek za tebe ima da padne cisterna Malena! Može baš u Bašu !

Može ... dogovorićemo se, svakako će mi sad rođendan, pa da okrenem i ja koju 

Stipane, ajde ne gickaj se. Kad sam rekao `onih koji bolje pišu` mislio sam na Tolkina i ekipu, a ne na fellow radioničare (u koje i sebe ubrajam).

A to mu, valjda, dodje i nekakav...er, kompliment?

Mislim, to kao prvo, drugo, treće...

...a možda sam i ljubomoran. Mislim, zbog piva.

HH, nisam ti ništa za zlo uzeo, nego me bog brbljivog stvorio, pa to ti je.
A za pivo nikad nije kasno... 

Zanimljiva priča, svaka čast na osvojenoj poziciji. 

Čestitke za plasman!

Quote from: Džek svih zanata on 03-03-2012, 15:53:08
Ako si ti autor, čestitam 

Eh, ovaj što vidi mrtve ljude i što jede sarme po kućama ne može da bude miran.

Čestitke za drugo mesto!

'Oćemo li da je ispravljamo?

Naravno, Stipane, čestitam!   

Barbarin, Jevtra, Angel, Miljan - Hvala!!!

Scallop - Šta sam opet zasr'o?!

Nikako da istesterišeš oblovinu.

Стипе, царе, свака част!!! Сад ми је још драже што сам био упућен у радну верзију приче.

Стипане, честитам    . Ал да знаш, ја нећу пиво, ал ћевапи могу  !

Stipane,  lepo . 
Da nastavis....

Stipane, konkurs na kome si ti drugi... to je, realno, moguće samo u potpuno jadnoj konkurenciji...

Quote from: Boban on 03-03-2012, 23:17:31
Stipane, konkurs na kome si ti drugi... to je, realno, moguće samo u potpuno jadnoj konkurenciji...

ti bre, srca nemas ,boga se ne bojis !

gde ce ti dusa , u pakao zna  se !   
gde ce ti dusa , ko ce da te spase! 

Nije tamo bilo nikakvog nagrađivanja ni rangiranja.

možda su stigle samo dve priče.

Priznaj, zena ti je pisala ovo! Mileva, je l da, Ajnstajne? Salim se. Nije ovo lose, samo da jos malo poradis na... Valjda ce Skalop da urodi plodom, posle silne jalovine? Sve u svemu, gre'ota je ne pohvaliti ovo. 

Quote from: Lord Kufer on 03-03-2012, 23:35:08
Nije tamo bilo nikakvog nagrađivanja ni rangiranja.

Moguće - u svakom slučaju moja je druga na spisku. Zaključak se nameće sam po sebi.

Quote from: Boban on 03-03-2012, 23:17:31
Stipane, konkurs na kome si ti drugi... to je, realno, moguće samo u potpuno jadnoj konkurenciji...

Ti nikako da mi oprostiš ono kada si ostao za mnom u prašini u aprilskom krugu, pa od onda više ni ne smeš da igraš na radionici.

E da, hvala svima na čestitkama!

Još čestitki!

Danke!

Obli bokovi, pregibi butina, maleni crni žbunić ispod njenoga pupka, sve je to bilo tu, nadohvat rukama željnim milovanja. Naglo se trgao kada je podigla pogled na njegovo lice. Razbarušena kosa je donekle sakrivala široke usnice koje su šapatom izgovarale reči...




O kojim se usnicama tačno priča 

Kad Adnan sazna da si objavio priču na netu pre nego što je on štampao zbirku, neće je objaviti u zbirci.

E, Lorde, ja sam prošao i to se računa. Ako mu priča ne valja, nek je ne objavljuje.
Sagita mi dođe k'o druga kuća, pa ako neću mojima pokazati, kome ću?

Izmislio si da na zeničkom konkursu postoji rangiranje i izmislio si da si osvojio drugo mesto na konkursu na kojem uopšte nema žirija.
Adnadin Jašarević odabire priče po ključu, iz svake bivše YU republike, i kao što se vidi, sopstvenu priču je stavio na kraj zbirke, kako je i red.

E sad si me doveo u red.
Niti sam znao da je Adnadin Jašarević organizator konkursa, niti sam znao da odabire priče po ključu.
Ono što sam rekao nije izmišljeno, nego je na osnovu zvaničnog izveštaja koji izgleda ovako:

1.   RIMLJANKA, Jelena Štetić
2.   TAMO KRAJ VODE, PODNO VRBE, Stevan Šarčević
...
10.   ZMAJEVI NISU POPUT DRUGIH, Adnadin Jašarević

Tako da se izvinjavam svima koji su nekim slučajem naseli na moje izmišljotine.

Ma nek ide dođavola sve. Sam ću povući priču iz zbirke.

Zvanični izveštaj Zecon 2012 počinje sa Priče ODABRANE, nigde ne kaže da je to rang lista.
Ti si prosto protumačio to kao plasman, ali to nije ta vrsta takmičarskog plasmana.
Prema tome, čestitka na učešću u zbirci, ali ne na drugom mestu 

PRIČE ODABRANE ZA GODIŠNJU ZBIRKU PRIČA ,,BATON":

1. RIMLJANKA, Jelena Štetić
2. TAMO KRAJ VODE, PODNO VRBE, Stevan Šarčević
3. TEUTE, Zdenka Mija Brebrić
4. BELLUM BATONIANUM, Anto Zirdum
5. BRONZANI BOG, Adrijan Sarajlija
6. VEZANOST JE NJEGOVA NESREĆA, Želimir Periš
7. ZLATNIK, Marela Zdenac
8. GRANE DOMOVINE, Ivica Milarić
9. DAR MRTVIH BOGOVA
10. ZMAJEVI NISU POPUT DRUGIH, Adnadin Jašarević

Dobro Lorde, dobro.
Nisam izmislio - pogrešno sam shvatio.
Možeš li to da prihvatiš ili ne?

Pa ja sam to odmah video da si pogrešno shvatio. Ali, sad je valjda razjašnjeno.

Лорд Куфер - руши Сагиташима снове још од 05.11.2009.! 

Сад је глупо да честитам на пласману, кад је већ све разјашњено....ал` честитам на учешћу!

Мада....да будем несмотрено искрен - нисам одушевљен причом...sorry, mate! 

Hahaha. Pa snovi se barem lako nadomeste novim 

Jeste, ali tek kad Kufera i Bobana nema u blizini.

Quote from: Steva Lazin Ljuštikin on 04-03-2012, 12:15:10
O kojim se usnicama tačno priča 

Ljudi bi rekli: Lajava na sva usta.

Maštanje o sreći bolje je od sreće... 

Kakvo crno maštanje. Pita me danas drugar - halo, bre, pa zar ti nisi mrtav?
Kažem ja njemu - kako mrtav, koji ti je moj?
A on meni - čujem da ti je priča uvrštena u nekakvu zbirku, pa reko...

Nek si ti nama živ i zdrav i nek te objavljuju! A jednog dana ćeš valjda naučiti:
- da se srpski, vojvođanski, rimski i ostali pridevi na -ski, -ški i -čki pišu malim slovom;
- da se vokativ odvaja zarezom;
- kako se sa upravnog prelazi na neupravni govor;
i ako i kad to primeniš, moje akanje sa prvim ciklusom radionice steći će nekakav smisao

Ima Stipan jedan drugi fazon za koji veruje da fura, ali - jok. Svaki put napravi papazjaniju. Turi malo seksa, malo strave, malo magije i veruje da ima za svakog. I narenda patetike odozgo. E, pa, sočne, oble šnicle, sa knedlama od šljiva, kiselim krastavcima i slanim sardelama ne idu u isti tanjir.