ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Evo jedna priča i od mene, čisto da se predstavim pošto sam relativno nov na forumu.





                                              ČEMU SLUŽE PIRAMIDE

     Stajao je na ivici čelične grede i divio se beskrajnom zelenilu severnih šuma ispod sebe. U daljini se nazirala krivina obale i plavetnilo mora, a ispod je tek po neki krug izgrađenih objekata remetio savršenstvo prirode. Smena je bila završena pa je svakoga časa očekivao Moliganov glas iza leđa. Nije ga dugo čekao. – Hajde čoveče, idemo. – ču njegovo nestrpljivio škripanje. Moligan je mrzeo posao građevinca i radio ga je ,,zato što mora,, kako je govorio, iako je bilo još poslova koje je mogao da obavlja kao Telekinetičar klase X-Pr. Ipak, posao na izgradnji je bio jedan od najplaćenijih pa ga je novac držao tu.
     Njih dvojica su se upoznali još pre nekoliko godina, na gradnji automatizovanog kružnog grada, dole u Clikumu. Tu je bilo dosta zaposlenih telekinetičara jer se grad morao završiti u ugovorenom roku. Šefovi su ih vijali kao furije jer ti Clikumski prinčevi nisu htjeli platiti ni jedan jedini novčić ako se rok probije. Moligan mu je tada dodeljen kao ispomoć. Bio je početnik L-Po klase, ali Vranev je odmah vidjeo njegov potencijal.
     Lift se bešumno zaustavi i oni izmešani sa bezbrojnim radnicima krenuše prema svlačionicama. Svlačenje radne uniforme i tuširanje je najbolji deo dana za sve pa se dobro raspoloženje moglo vidjeti na većini lica. Njih dvojica su među prvima stigli u obližnji restoran i po običaju zauzeli jedan sto u ćošku, pored velikog prozora koji je gledao na divlja prastara stabla koja su prekrivala ceo severni deo kontinenta. Nisu mnogo čekali na večeru. Tanjiri sa hranom počeše da pristižu iz središnjeg otvora na stolu, pa kada je i zadnji izašao otvor se ponovo zatvori i stopi sa površinom.  Miris ukusnog obroka zagolica im nozdrve, a apetita im nije manjkalo pa su prionuli da prazne prepune posude pred sobom. Nisu oni bili neki proždrljivci kojima je hrana predstavljala jedino božanstvo vredno poštovanja, oni su bili jednostavno iscrpljeni prenoseći tone i tone metalnih elemenata i uklapajući ih u konstrukciju. Ljudi koji su gledali sa strane jednog telekinetičara na delu pomislili bi da je to što on radi za njega dečija igra. Lakoća sa kojom, samo pomoću snage uma, podiže i igra se sa neverovatno teškim i masnivnim elementima oduzimala je dah, ali zapravo to je bilo daleko od istine. Česta dehidracija, iscrpljenost, stalne glavobolje i nesanica, pa čak i koma za neoprezne, bili su stalni pratioci ljudi blagoslovenih ovim darom.
      Ali bar su i zadovoljstva koja su sebi mogli priuštiti posle radnog vremena bila samo san za obične ljude. Bar dva puta sedmično odlazili su u podzemlje grada gdje su se prepuštali zadovoljstvima silikonskih dama, a to zaista nije bilo jeftino. Moligan je voleo one nestvarnog izgleda, ogromnih očiju, ogromnih grudi i ogromne guze odvojene uskim strukom, a Vranev, pa on je bio tip koji je uživao u savršenoj lepoti ali samo u granicama ljudske stvarnosti. Često bi se vezao za tog jednog savršenog stvora, i uvek mu se vraćao dok ne bi napustili taj grad, a kasnije prezirao bi sebe jer je bio svestan da je po ko zna koji put razvio osećanja prema komdu plastike. 
      Dani su tako odmicali kao i toranj, koji je svakim danom sve dublje parao oblake. Njihova životna rutina se odvijala bez ikakvih promena sve do dana kada su ulazeći u restoran za svojim stolom ugledali prosedog, malo pogurenog čoveka. On je očigledno čekao njih jer čim se pojaviše na vratima on brzo ustade sa stolice zamalo je prevrnuvši i stade tako nervozno gledajući u njih. 
– Vi ste Moligan i Vranev, telekinetičari? – upita ih umesto pozdrava kada priđoše stolu. Njih dvojica izmeniše natmurene poglede. Nisu mogli da naslute šta je ovaj nervozni  od njih hteo ali šta god da je njima se verovatno neće dopasti. Takav osećaj su obojica delili.
– Čujte, oprostite, ja sam profesor Lovočkin i , ovaj, evo sada ću vam poslati podatke na vaša video-sočiva, bolje će te shvatiti o čemu se radi, malo sam nervozan. – dok je profesor to govorio ispred njihovih očiju bljesnu obavjest o prenosu podataka pa trenutak kasnije pojavi se ceo fajl sa providnim slikama i podatcima. Oni sedoše pa počeše da ga prelistavaju. Posle nekoliko trenutaka bi im jasno da da je profesor Lovočkin iz CePA  ( Centralna Planetarna Akademija ) i da rukovodi nekakvim projektom iz oblasti subatomskih čestica, ali im i dalje nije bilo jasno šta do đavola hoće od njih.
– Ovdje sam da vam ponudim posao – poče on predpostavljajući da su oni završili sa razgledanjem fajla i usput se pribravši malo.
– Vidite, projekat na kome moj tim i ja radimo je od veoma velike važnosti za nauku i celu našu kulturu uopšte i...- tu zastade primetivši da njih dvojica pilje u njega čekajući suštinu.
– Kako bilo, u svakom slučaju, nedavno su nam odobrili veliki budžet za izgradnju velikog katalizatora koji bi bio u stanju da fokusira energiju skalarnih talasa dovoljno da razbije vreme –prostor tkanje i stvori...- tu ponovo zastade, shvatajući da se zaneo.
– Čujte, ono za vas bitno je honorar koji bi vam isplatili ako odlučite da nam pomognete u gradnji objekta, a on je verujte mi mnogo, mnogo veći nego ovaj koji trenutno ovdje primate. – Moligan i Vranev su već naručili večeru pa se ona sada pušila ispred njih. Ignorišući profesora oni složno navališe na pečene odreske, sir, i još nekoliko vrsta hrane  pa tek posle par minuta Vranev podiže glavu i kroz puna usta izvalja
– razmislićemo.- profesor još malo posedi pa kada vide da više ništa od njih neće danas dobiti ustade i reče da je on u obližnjim hotelu ,,Dabar,, i da ponuda važi do sutra uveče. Tek što su se vrata zatvorila iza profesora oni ostaviše hranu i pogledaše se.
– Da čujem  V. – Moligan reče Vranevu znajući da će njegovo mišljenje biti presudno.
- Nekoliko je razloga zbog kojih bi trebali odbiti – poče ovaj.
- Prvi; zašto je došao lično a ne poslao nekog asitenta ili pozvao video vezom? Drugi;...pa jebi ga, i prvi je dovoljan!!- završi natmureno.
- Znaš li da smo prošlog meseca rangirani među prvih pet telekinetičara na svetu? Da, a možda je došao sam jebem li ga, zato da se osigura da pristanemo, ne znam. Čoveče ovo nam je prilika, prilika da zaradimo nešto i jednom zauvek prestanemo da se vučemo po periferiji planete radeći najgori posao! – Moligan je bio neumoljiv, celu tu noć i naredni dan je navaljivao i na kraju uspeo da ubedi Vraneva da prihvate posao. Odmah nakon toga profesor ih je odvezao iznajmljenim letećim automobilom do luke Burja a potom su podvodnom mag-lev železnicom, nakon nekoliko sati stigli do Aleksosa koji je bio na drugoj strani planete i u čijoj će blizini da se gradi džinovski katalizator.
       Pejzaž koji ih je  dočekao bijo je u potpunoj suprotnosti sa zelenom i vlažnom šumom u kojoj su do skora boravili. Ovdje su se beskrajne peščane dine nizale dokle god pogled seže i jedino je reka Tar koja je tekla u pravcu sever jug prekidala monotoniju pejzaža. Tu u blizini reke, ogromne, moćne mašine su već ravnale plato za buduću građevinu. Kroz koji dan sve je vrvelo od radnika. Sve je moralo da bude laserki precizno jer ova građevina se razlikovala od bilo koje druge koju su da sada njih dvojica izgradili ili vidjeli. Bila je piramidalnog oblika a gradila se od čistog prirodnog kamena i niti jedan drugi materijal nije učestvovao u izgradnji. Za njh dvojicu je to predstavljalo poseban napor, jer kamen je dosta porozniji materijal od bilo kog metala i morali su posebno paziti dok su višetonske masivne blokove uklapali u savršen spoj. Konačno posle nekoliko meseci napornog rada ogromna kamena piramida visine 146 i kvadratne osnove čije su starnice bile 230 m bila je završena, zajedno sa dve manje koje su povezane podzemnim tunelima činile celinu.
- Impresivno, impresivno zaista!- vikao je profesor Lovočkin dok im je prilazio sa urolanim elastičnim ekranom u ruci na kome su bili nacrti katalizatora.
– Znao sam da ste vi pravi ljudi za ovaj posao zato sam i došao lično po vas! – poskida osvežavajuće piće koje je stajalo na stočiću ispred njih pa po njemu razvi ekran. Preturao je neko vreme po nacrtima pa onda uz uzvik ,,a,ha!,, ostavi jedan koji je u 3D formatu prikazivao sve tri piramide.
– Evo gospodo, još samo da ugradimo propratne instalacije kroz ove tunele i dovedemo ih do centralne prostorije u velikoj piramidi i sve će biti spremno za eksperiment! Računam da će nam za to trebati nekoliko dana, do tada, vi ste slobodni da se opustite, vaš dio je za sada gotov. – njih dvojica su to sve već znali jer im je to isto profesor ponovio već nekoliko puta, a ipak neki delovi im nisu bili baš najjasniji. Možda je to zato što ga nisu dovoljno pažljivo slušali ali pre će biti, mislio je Vranev, da je zbog toga što je profesor namerno želeo da ne znaju sve.
       Konačno, došao je i dan eksperimenta. U srcu velike piramide bilo je okupljeno nekoliko ljudi. Bili su tu profesor, nekoliko inženjera u belim mantilima, Molinar i Vranev. Po zidovima prostorije bila je razvučena nekakva mreža od kablova i nekog sjajnog materijala a sve to je bilo spojeno na centralni računar koji je stajao u centru prostorije ispred koga je stajao profesor. Kada je sve bilo spremno i kada su spolja javili da su svi parametri podešeni, profesor svečano reče ,,pozor,, i dlanom pritisnu veliko crveno dugme. Velika kamena građevina poče da se lagano trese i vibrira, a potom ih preplavi talas vrućog vazduha koji ih gotovo obori sa nogu, kao poslednja pojava došla je zaslepljujuća svetlost, za koju im je trebalo nekoliko trenutaka da se prilagode i otvore oči. Stajali su na tlu identičnom onom na kojem su počivale piramide koje su izgradili, samo što od piramida nije bilo ni traga. U daljini se takođe nisu vidjeli vitki tornjevi Aleksosa, samo je reka i dalje proticala onako kao i pre svojim večnim tokom. Iza njih se začu profesorov oduševljeni uzvik.
– Do đavola čoveče, šta je ovo!!? – viknu Molinar i uhvati ga za ramena. – Šta se desilo, gdje smo mi?! – profesoru osmeh i dalje nije silazio sa lica.
- dragi moji, eksperiment je uspeo! Mi smo sada u paralelnom univerzumu! –
- Paralelnom šta?!- i dalje je vikao Molinar. – hoćeš da kažeš da nismo na istoj planeti? –
- Pa zapravo i da i ne, planeta je ista, samo nije kao naša, razumete?-
- Ma idite bestraga, ne želim da vas razumem, želim da se vratim kući!-
- Pa za to ne brinite – nehajno reče profesor – vi i Vranev ste zbog toga tu, kada ponovo izgradite piramide, svi će mo nazad kući. – Molinar zinu bespomoćno, pusti ludog profsora i okrenu se meni tražeći pomoć. Ja i sam izgubljen zagledah se u ogromnog kamenog lava isklesanog nedaleko odatle i svatih da će ovo biti jedna duga godina.

Ne bih da te obeshrabrim, ali ako misliš da raja ovo čita, formatiraj priču pa je postavi ponovo.
Imaj milosti ka tuđim očima.

Ono, pasusi, novi red, uvučena prva rečenica pasusa i upravnog govora... ovako je, uz sitna slova, mnogo naporno za čitanje i bojim se da će večina odustati...

Ako se progleda kroz prste ovo što Džekonja malopre reče i nekoliko omaški kao na primer "ljucki" - sasvim pristojno napisano.

Nema potrebe za premundurivanjima, samo nam još jedan ovakav na Radionici fali. Da im "popravi" prosek...

Moligan - Molinar, pa još neki tipfeleri, sve bih to preživeo, ali toliko teksta za tako malo priče. Ni pančlajn nije izveden do kraja. Eto, zato je dobra radionica, da se nepotrebno eliminiše i da se ono što je pisac zaista želeo da napiše - napiše. Sećam se da je Džek imao neka dva drugara koji su tako rintali po svemiru, ali to je bilo bar dobro zezanje.

Ta dva drugara -pilota su se napila za vreme leta dok su muvali dve putnice, i to drevnim vinom drevne civilizacije, stupili pijani u kontakt sa kreaturama iz bajki, dobili zbog toga otkaz, odigrali odlučujući deo bitke sa drevnim osvajačima, preselili celu planetu u paralelni univer da sakriju svet od njih, dobro ih istamburali, nastavili muvati one dve ženske, vratili se na pustu zemlju sa gajbama piva i na kraju oženili one dve.

U pravu si, zezanje sve u 16. Pitam se gde mi se izgubi onaj merak da se tako zajebavam a usput napišem nešto sa potencijalom. 

E, šta ćeš. Dok si se napinjao da isteraš nepismenoće, puk'o ti vodenjak. Sva sreća da si izašao iz stipatetike.

Po običaju, uporna sam i izgurala do kraja. Malo me zbunjuje ona pojava priče iz prvog lica na kraju, a sve je bilo u trećem. Ili, ipak, nisam bila pažljiva tokom čitanja.

D.S.B., ne znam šta si po profesiji, ali mi se čini kao da si čovek od nekake tehnike il', možda prava (Savajate, izvini). Rečenice su ti hladne, objašnjavajuće i podsećaju na uputstvo. I što scallop reče, mnogo teksta za tako malo priče. Stalno sam nešto čekala, i na kraju - ništa. Vrtiš se i vrtiš i, opet, si u istom krugu. Saberi se, skrati, udubi, odluči.
Evo i smajli.

Quote from: Plut on 09-03-2012, 21:41:36
ali mi se čini kao da si čovek od nekake tehnike il', možda prava (Savajate, izvini).

Quote from: Džek svih zanata on 09-03-2012, 21:16:02
Pitam se gde mi se izgubi onaj merak da se tako zajebavam a usput napišem nešto sa potencijalom. 

I ja se pitam 

Quote from: Savajat Erp on 09-03-2012, 22:35:33

Quote from: scallop on 09-03-2012, 21:02:18
Moligan - Molinar, pa još neki tipfeleri, sve bih to preživeo, ali toliko teksta za tako malo priče. Ni pančlajn nije izveden do kraja. Eto, zato je dobra radionica, da se nepotrebno eliminiše i da se ono što je pisac zaista želeo da napiše - napiše. Sećam se da je Džek imao neka dva drugara koji su tako rintali po svemiru, ali to je bilo bar dobro zezanje.

Pročitao sam tvoje priče iz radionice, gramatički ispravne nema šta, od tebe će biti dobar lektor, ali pisac...

Quote from: D.S.B. on 10-03-2012, 00:37:24

Quote from: scallop on 09-03-2012, 21:02:18
Moligan - Molinar, pa još neki tipfeleri, sve bih to preživeo, ali toliko teksta za tako malo priče. Ni pančlajn nije izveden do kraja. Eto, zato je dobra radionica, da se nepotrebno eliminiše i da se ono što je pisac zaista želeo da napiše - napiše. Sećam se da je Džek imao neka dva drugara koji su tako rintali po svemiru, ali to je bilo bar dobro zezanje.

Pročitao sam tvoje priče iz radionice, gramatički ispravne nema šta, od tebe će biti dobar lektor, ali pisac...

    ,

Ma, u pravu si. Delimično. Neće od mene biti ni lektor.

@D.S.B.

Prvo pravilo upada u novo društvo: raspitaj se ko je ko, da ne bi ispao, kako ono kažu, "glup u društvu". 

Pa da, možda je već pisac, onda i za mene ima nade.

Pih, ova današnja omladina nema pojma. Zato ni od koga od vas neće biti pisac. Tačka.

A ni lektor.

Ni lektor. 

Ma čovek samo beznadežno pokušava da što bezbolnije i sa stavom prođe sagitaški obred inicijacije.

Pogrešna zamisao. 

Na pogrešnom mestu. Ništa gore. Ne znam zašto ali te dve odluke me posetiše na neželjenu trudnoću... sry for offtopic...

meni se priča svidela. Istina duži je opis njihovog obroka od opisa izgradnje piramide. Možda i ne mora da se svede na oblik radioničke priče, ipak ima ovde 10k znakova, ja bi to pre proširila

Quote from: scallop on 09-03-2012, 21:21:46
Sva sreća da si izašao iz stipatetike.

Kakve su sad ovo insinuacije?!

Da li si sada iznenaDŽen, i uvredŽen?

IznenaDŽen i uvredŽen što si me napustio i izašao iz stipatetike!

Razvijam novi pravac u patetici, nešto neviđeno; krstiću ga Džeki-pateki